Vesti iz sveta umetnosti

Preminula Radmila Andrić



Dramska umetnica Radmila Andrić, prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, preminula je 20. novembra u Beogradu u 85. godini.

Komemoracija povodom smrti Radmile Andrić biće održana 28. novembra u podne u JDP-u, u kojem je bila član ansambla od 1965. godine. Sahrana je istog dana u 14.30 sati u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, saopštilo je JDP.

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević istakao je da je Radmila Andrić u zlatno doba posleratnog beogradskog teatra bila glumačka pojava najfinije izražajnosti, koja je iznosila složene i senzibilne ženske likove svetskog repertoara. Da je vrhunska i svestrana glumica potvrdila je antologijskom Lizom Dulitl u “Pigmalionu” Bernarda Šoa, čiji je raspon od nekultivisane devojke s periferije do mlade dame s perfektnim manirima izvodila sa suverenom lakoćom, naveo je Vukosavljević, izražavajući saučešće porodici, kolegama i poštovaocima umetnosti Radmile Andrić.

“Poslednje decenije provela je izvan scene, ali oni koji su je gledali pamtiće je trajno”, dodao je Vukosavljević, saopštilo je Ministarstvo kulture.

Rođena 17. jula 1934. godine u Beogradu, gde je diplomirala na Akademiji za pozorišnu umetnost, Radmila Andrić ostvarila je niz uloga u JDP-u, među kojima su najznačajnije Blanša u predstavi “Tramvaj zvani želja” (1973), Eliza Dulitl u “Pigmalionu” (1969), Džesika u “Prljavim rukama” (1966), Zoja u “Zojkinom stanu” (1982)...

Ostvarila je i niz uloga na scenama ostalih beogradskih pozorišta, u predstavama “Pogled s mosta” A. Milera, “Proces” F. Kafke, “Beton i svici” O. Daviča, “Andora” M. Friša, “Bogojavljenska noć” V. Šekspira, “Crnina priliči Elektri” J. O’Nila...

Stvaralaštvo Radmile Andrić posebno su obeležile uloge u duodramama “Gospođa Deli ima ljubavnika” (1969) Vilijama Henlija, u režiji Slavoljuba Stefanovića Ravasija, s Gojkom Šantićem, “Dogodine u isto vreme” (1978) Bernarda Slejda, u režiji Nikole Jevtića, s Miodragom Radovanovićem, “Noć i magla” (1988) Danila Kiša, u režiji Boška Dimitrijevića, sa Stojanom Dečermićem, kao i “Dragi moj lažljivče” (1961) Džeroma Kiltija, u režiji Milenka Maričića, s Mihajlom Viktorovićem - jednoj od najdugovačnijih predstava Ateljea 212 (odigrana je 210 puta, a poslednji put 1995).

Mnogobrojne uloge ostvarila je na radiju, kao i u televizijskim dramama “Dama s kamelijama” A. Dime, “Tanja” A. Arbuzova, “Meri Rouz” Dž. M. Barija, “Gospođa Deli ima ljubavnika” V. Henlija, “Jelena Gavanski” A. Tišme, “Na rubu pameti” M. Krleže...

U televizijskom filmu Bore Draškovića “Žene” tumačila je sve uloge – Rozu Luksemburg, Klaru Cetkin, Aleksandru Kolontaj, Nadeždu Mandeljštam, Lizu Turajevu, Mariju Kiri, Isidoru Sekulić, Simonu Vejl, Margaretu Jursenar i Anđelu Dejvis.

Za glumačka ostvarenja i celokupni doprinos pozorišnoj umetnosti, Radmila Andrić je dobila veliki broj nagrada, kao što su Oktobarska nagrada grada Beograda 1963. za ulogu Barbline u Andori Maksa Friša, Nagrada na festivalu Oktobarski dani u Sarajevu za ulogu Doris u predstavi Dogodine u isto vreme, Sedmojulska nagrada 1990, te posebno priznanje Vlade Srbije za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi (2008).

Zlatnu arenu na festivalu u Puli, Radmila Andrić osvojila je 1969, ulogom u filmu “Moja strana sveta” reditelja Vlatka Filipovića.

(SEEcult.org)

150 godina Narodnog pozorišta



Narodno pozorište u Beogradu, posle višenedeljne krize uprave, te promena na čelu te kuće kojima su prestali razlozi za najavljeni štrajk dramskih umetnika i saradnika, proslavlja 22. novembra 150 godina postojanja svečanom akademijom na kojoj će dodeliti nagrade, a za tu priliku podelilo je i veliki broj ulaznica vernoj publici.

Novoimenovana v.d. upravnika Ivana Vujić najavila je da će se najpre sveobuhvatno upoznati sa situacijom u Narodnom pozorištu, nakon odluke Vlade Srbije da razreši Dejana Savića – zvanično na njegov zahtev, a nakon višenedeljnog odbijanja da to učini na poziv dramskog sindikata Singlus, koji je za 22. novembar najavio bio štrajk.

Ivana Vujić rekla je za Kulturni dnevnik RTS-a da sledi raspisivanje konkursa za novog upravnika u zakonskom roku, te da ne zna da li bi se i sama prijavila za tu funkciju, jer mora najpre da se upozna sa situacijom u toj kući.

Prema njenim rečima, u Narodno pozorište potrebno je vratiti “ljubav, profesionalizam, dobrotu i nadu”.

Konkurs za novog upravnika, kako je najavio ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, raspisaće novi Upravni odbor koji će Vlada Srbije imenovati na novoj sednici.

"To je standardni postupak. Recimo da će od današnjeg dana, ja pretpostavljam, u roku od tri meseca, Narodno pozorište dobiti svog direktora na redovnom konkursu", rekao je Vukosavljević gostujući 21. novembra na TV Prva.

Nakon ostavke predsednika UO Aleksandra Gatalice, Vukosavljević je rekao da su se pojedini članovi UO pokazali kao veliko razočaranje, ali nije želeo da ih imenuje, jer nastupaju kao kolektiv.

Ministar je naglasio i da smenom na čelu Narodnog pozorišta nisu rešeni svi problemi te kuće koja, prema njegovom mišljenju, ima dovoljno novca, ali da mora da se vidi kako se tim sredstvima upravlja.

Narodno pozorište dobilo je za 2018. godinu više od milijardu dinara, od čega je oko 115 miliona bilo izdvojeno za programske aktivnosti Opere, Drame i Baleta.

“Mislim da je to dovoljno. Ima tu možda viška zaposlenih, ima tu različitih stvari. Obavljaju se građevinski radovi, trebalo je možda da budu prošle godine otpočeti i završeni. Nisu iz razloga koji su, opet, proceduralni – tenderi, javne nabavke... Tu je trebalo malo više čvrstine”, ocenio je Vukosavljević.

Povodom smene v.d. direktora Drame Željka Hubača, koja je inicirala zahteve za ostavku i smenu Savića, Vukosavljević je rekao da je Savić formalno gledano imao pravo da smeni Hubača, ali da Ministarstvo smatra da “možda nije bilo razloga za tu smenu”, s obzirom na uspehe koje je postizao.

Hubač nije želeo da se izjasni da li bi se sada vratio na čelo Drame, a istakao je kao posebno važno to što je Narodno pozorište sada u situaciji da realizuje sve međunarodne obaveze, budući da već 23. i 24. novembra sledi gostovanje Narodnog pozorišta iz Budimpešte, te učešće na festivalu u Klužu.

Predsednica dramskog sindikata Singlus Ivana Nenadović najavila je nastavak borbe za poboljšanje uslova rada, prava i obaveza zaposlenih i poslodavaca, napominjući da kadrovska promena i predlaganje kadrovskih rešenja nisu u domenu sindikata.

“Ono što sindikat nastavlja da radi jeste da se zalaže za spisak naših zahteva, iz kojih je proizašla smena kao krajnnji zahtev. Ovo jeste prvi korak ka rešavanju glavnih problema i ja se nadam da ćemo sa novom upravom moći konstruktivno da rešavamo probleme”, naglasila je ona i dodala da je važno da se motivišu kvalitetni ljudi koji bi se prijavili na konkurs za novog upravnika Narodnog pozorišta.

Na proslavi jubileja Narodnog pozorišta svečano će biti uručena i nagrada “Raša Plaović” za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim scenama u sezoni 2017/2018, koju je dobila Nela Mihailović za ulogu Danice Čvorović u predstavi “Balkanski špijun” prema tekstu Dušana Kovačevića, u režiji Tatjane Mandić Rigonat.

Ostavku Savića tražio je dramski sindikat Singlus, odnosno umetnici i saradnici Drame okupljeni oko inicijative “Nije umetnički ćutati” koja je pokrenuta nakon njegove odluke da sredinom oktobra smeni v.d. direktora Drame Željka Hubača.

Budući da je Savić više puta ponovio da nema nameru da podnese ostavku i poručio da može samo da ga smeni Vlada Srbije, koja ga je i imenovala, sindikat Singlus je najavio bio štrajk za 22. novembar, na dan kada Narodno pozorište obeležava 150 godina rada.

Inicijativa “Nije umetnički ćutati” pozdravila je odluku Vlade da razreši Savića, navodeći da je doživljava kao posledicu prepoznavanja važnosti stava da uspeh i rad moraju biti nagrađeni, a ne kažnjeni, te da repertoar Narodnog pozorišta uspostavljen u protekle četiri godine pod rukovodstvom Hubača predstavlja neospornu vrednost koja se ne sme omalovažiti, već naprotiv, podržati i ohrabriti u svom daljem toku.

(SEEcult.org)

Kolateralna šteta humanitarnog rada



Odluka organizatora sedmog Festivala prvoizvedenih predstava u Aleksincu da iz takmičarskog programa isključe predstavu “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorista, u kojoj igra Sergej Trifunović, izazvala je oštre reakcije stručne javnosti, a Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS) ocenilo je da je taj poznati glumac “kolateralna šteta sopstvenog humanitarnog rada i sopstvene hrabrosti”.

Povlačenje predstave “Utopljena duša” Aleksandra Jugovića, u režiji Bobana Skerlića, organizatori aleksinačkog festivala obrazložili su sprečavanjem “eventualnog sukoba interesa”, budući da je Sergejev otac Toma Trifunović umetnički direktor te manifestacije. Negirajući da je reč o zabrani, organizatori su “Utopljenu dušu” zamenili drugom predstavom BDP-a - “Na tragu” Nikole Milojevića, u režiji Nenada Gvozdenovića.

UDUS je obrazloženje organizatora ocenilo kao “besmisleni izgovor”, navodeći da “jedini razlozi zbog kojih se sve ovo desilo, a što, nažalost, nije retko, jesu niski udvorički, politički, vanumetnički razlozi onih koji su ovakvu odluku doneli”.

“Kada se nešto zabranjuje, uglavnom je to od nekog koji tako dokazuje da verno i savesno služi vlasti”, naveo je UDUS u saopštenju, napominjući da veoma vodi računa kada se, kako i povodom čega oglašava, punim srcem i koliko god može, budući da zastupa sve svoje članove koji su različitih orijentacija. “No, u jednom su izvesno složni, a to je odbrana najviših umetničkih vrednosti i sloboda. Činjenica da je predstava ‘Utopljena duša’ Beogradskog dramskog pozorišta zamenjena predstavom ‘Na tragu’ istog pozorišta otvara vrlo, vrlo duboko pitanje oko koga nema nesuglasica”, navedeno je u saopštenju koje je potpisao predsednik UDUS-a Vojislav Brajović.



“Dakle, u predstavi 'Utopljena duša' maestralnu ulogu ostvario je Sergej Trfunović. I, znamo, nije mu to jedina. Naprotiv. On je, ispostavilo se, kolateralna šteta sopstvenog humanitarnog rada i sopstvene hrabrosti, koja se kod umetnika valjda podrazumeva, da javno iznese i brani sopstveno mišljenje. Koliko god se neko slagao ili ne sa njegovim mišljenjem, činjenica je da imamo sreću i zadovoljstvo da budemo savremenici umetnika takvog volumena i kalibra. Ne moramo da podsećamo koliko se takvi izuzetno retko rađaju i sreću. Imamo li pravo da iz ovih prepoznatljivih vanumetničkih razloga ne dozvolimo talentu da zablista, i više od toga, da nastojimo da ga što je moguće više skrajnemo? Udruženje smatra da je odgovor ne, nemamo pravo. Teorija, praksa i istorija pokazuju – ako nešto ostaje u istorijskim vetrometinama i prolaznosti koja je posve prirodna, onda je to umetnost i činjenice koje je tvore”, naveo je UDUS, ističući da je Sergej Trifunović, bez sumnje, vrhunski umetnik, te da ako neko, iz kojih god razloga, želi da svoju sredinu ostavi bez takve vrhunske vrednosti i lepote, onda je to njegova odgovornost.

Navodeći da zna da prave umetničke vrednosti jesu ono po čemu će nas budućnost pamtiti, UDUS je konstatovao i da će ostati upamćene i zabrane prema umetnosti i umetnicima.

Trifunović je već mesecima na udaru tabloida povodom aktivnosti humanitarne fondacije “Podrži život”, koja je i sama podvrgnuta inspekcijskim proverama poslovanja i meta neargumentovanih napada, a bavi se prikupljanjem pomoći za lečenje dece u inostranstvu.

Povodom izbacivanja predstave iz programa aleksinačkog festivala, Trifunović je objavio na Tviteru da mu je to smešno, iako je u suštini tužno, a zahvalio je i na promociji predstave “Utopljena duša”, koja je na repertoaru BDP-a četiri puta tokom decembra.


Meni je sve ovo smešno. Iako je u suštini tužno. Ali bih skrenuo pažnju na formulaciju:”...eventualni umetnički sukob interesa.”
Moram priznati da prilično nepismeni kadar SNS, širi granice.
Čega god.

1,253
3:59 PM - Nov 21, 2018

Još jednom hvala podguznim muvama: Osim što radite na ubrzanju svoga kraja, promovišete umetnost.
Predstava “Utopljena Duša” o poslednjim satima života Vladislava Petkovića Disa, na repertoaru je u BDP 2, 13, 14, 18 decembra. Izvol’te.

2,179
5:10 PM - Nov 21, 2018

U znak protesta zbog odluke aleksinačkog festivala, dramaturg Siniša Kovačević objavio je na Tviteru da vraća nagradu za životno delo koju je dobio pre nekoliko godina na toj manifestaciji. “Veliki je to festival za tako malo životno delo”, naveo je Kovačević.

*Foto: BDP

(SEEcult.org)

Petrijin venac premijerno u Ateljeu 212



Predstava “Petrijin venac”, prema romanu Dragoslava Mihailovića, u dramatizaciji Mile Mašović Nikolić i režiji Bobana Skerlića, biće premijerno izvedena 24. novembra u Ateljeu 212, a na scenu će dovesti tri Petrije – mladu, gradsku i udovicu, koje predstavljaju tri lica jedne žene u različitim fazama života i na različitim mestima u društvu.

Autorka dramatizacije Mila Mašović Nikolić ističe da je priča o Petrijinoj sudbini “društveno angažovano pitanje koje je aktuelno i danas, kao i u vreme objavljivanja romana (1975) i u našem društvu, i šire na ovim prostorima”.

“Ova naša Petrija nije toliko vezana za period radnje iz romana (pre Drugog svetskog rata). Nismo to menjali, ali su nam u fokusu pitanja večnih kategorija kroz koje žene prolaze. Kroz tri lika svaki put imamo novu priču o tome kako žena biva marginalizovana u novom kontekstu”, izjavila je autorka 23. novembra na konferenciji za novinare.

Što se tiče forme komada, najavila je da je “drama smeštena u sećanje najstarije Petrije, gde ona živi kroz svoju prošlost i ponovo proživljava ceo svoj život”.

Petriju udovicu igra Milica Mihajlović. Petrija mlada je Marta Bjelica, a Petrija gradska Jovana Gavrilović.

Reditelj Boban Skerlić istakao je da mu je rad na ovoj predstavi značio veliku odgovornost u odnosu na literaturu koja ga je uvela u svet književnosti, ali i izazov da se njome bavi u drugom mediju.

Podsetivši da je roman pisan u prvom licu, primetio je da je taj ispovedni diskurs zgodan za monodramu, kojih je tokom vremena bilo nekoliko u različitim adaptacijama, a da je nova postavka uzbudljiva ansambl predstava.

“Naša predstava demonstrira borbu žene koju gnječi patrijarhalni sistem vrednosti, a ona mu se zapravo i ne suprotstavlja nego pokušava da ga preživi svojom beskonačnom, upornom, večnom vitalnošću. Šta god da joj se desi, gde god je sudbina baci u jarak ili je zatrpa nekim kamenjem, ona se iz toga izdigne i uporno ide dalje, ide dalje”, rekao je Skerlić, izrazivši nadu da će se publika suočiti sa pitanjima tog sistema vrednosti, poneti ih kući posle predstave i zamisliti se nad njima.

Marta Bjelica je rekla da joj je „najzanimljivije i najdraže na koji način je ta žena jednostavna“ i da je tu ključ.

“Na taj način se ona u teškim situacijama uzdiže, u kombinaciji sa intuicijom. Petrija je neko ko je srčan, pun ljubavi, pun raznih toplina u sebi i tako i učestvuje u svom životu - u punoći i snazi. To je paradoksalno s obzirom da je njen početak dosta tragičan, ali sve vreme doživljavamo da se ona nosi sa tim na plemenit način, što je uzdiže na mesto heroine koja uspeva da ispliva bez neke ideje o sopstvenoj veličini”, izjavila je Marta Bjelica.

Jovana Gavrilović je primetila da se od kako su počeli da rade predstavu ona pita, a pitaju i drugi, “nameće se potreba da se iskaže stav – zašto Petrija sada, ko je Petrija, šta je sve to...”

“Razmišljajući o tim pitanjima shvatila sam da je to besmislica pošto se u današnje vreme ljudi strašno grče i muče da zauzimaju neke stavove, a sve je to zapravo anemično i to više nikoga ne zanima. Onda ova priča o Petriji ispliva kao neka pesma o jednoj ženi, o slobodi, o jakim kostima i leđima i dobroj cirkulaciji i nekako odjednom poželiš da nešto doživiš, da nešto uradiš, da se zamisliš. Meni to nedostaje u današnjem svetu - u životu, a i u pozorištu i zato sam ushićena da smo dobile priliku da se bavimo takvim likom i da ga predstavimo publici”, rekla je Jovana Gavrilović.

Milica Mihajlović je ocenila da “živimo u svetu koji je dosta formiran besom, uvređenošću na život, zahtevima prema životu, dok Petrija ne polaže pravo ni na kakvu sreću”.

“Petrija ne polaže pravo na život, ali ga ni ne snosi sa preteranom skromnošću, ne ulazi u religijski, dogmatski aspekt da ona trpi jer je to tako dato. To je prosto život sam. Tako izgleda čovek koji može da preživi život, tako se preživljava život. Život je potpuno nesnosan ako ga trpiš bez vedrine, bez humora, bez samoironije, bez neke svesti o tome da ti ništa nije obećano, ali da je tvoje da živiš, da guraš dalje”, dodala je ona.

“To je ta poetska ravan koja nas uzbuđuje i koju nam je dala ova divna litetarura. U pozorišnom smislu uzbudljivo je što mi tu sudbinu živimo trojno, a u nekom jedinstvu. Reditelj to u šali zove Petrijarhat. Nije bilo lako dokopati se toga kao izraza, jer smo nas tri različite, ali smo svi uživali”, izjavila je Milica Mihajlović (ćerka pisca).

Prvog Petrijinog muža Dobrivoja igra Ivan Marković, gazda Ljubišu koji joj je takođe bio partner Tihomir Stanić, drugog muža Misu - Igor Đorđević. Svekrva Vela je Isidora Minić, a po više likova igraju Branislav Zeremski, Jelena Rakočević i Vladislav Mihailović.

Dramaturg predstave je Jelena Mijović, scenograf Goran Stojčetović, kostimografkinja Tatjana Radišić, kompozitor Mate Matišić.

Direktor Ateljea 212 Branimir Brstina istakao je da želi ponovnu dobrodošlicu Dragoslavu Mihailoviću u pozorište u kojem je pre tačno 40 godina izvedan prvi “Petrijin venac”, tada kao monodrama na maloj sceni.

U Ateljeu su prema njegovim tekstovima igrane i predstave “Putnik”, “Lilika” i “Protuve piju čaj”.

“Želeli smo da radimo ‘Petrijin venac’ i smatrali da imamo pravi ansambl za tu priču. Na naše zadovoljstvo saznali smo da se već radi dramatizacija, a uskoro i da ju je pisac odobrio”, rekao je Brstina.

Jelena Mijović je podsetila da je Mihailović za taj roman dobio Andrićevu nagradu 1975. godine, da je neverovatnom brzinom Petrija počela da živi u različitim verzijama na scenama širom Srbije, čak i u Subotici na mađarskom jeziku, a da je 1980. godine snimljen istomeni film u režiji Srđana Karanovića sa Mirjanom Karanović u naslovnoj ulozi.

(SEEcult.org)

24. Festival autorskog filma



Festival autorskog filma (FAF) predstavlja od 23. do 30. novembra u Beogradu dosad najobimniji program - više od 90 filmova, uključujući deset u konkurenciji za Gran pri “Aleksandar Saša Petrović”, te retrospektive francuskog reditelja Žaka Riveta i domaćeg autora Želimira Žilnika, dobitnika nagrade za životno delo.

Među 26 ostvarenja u Glavnom programu 24. FAF-a je i Žilnikov novi film “Najlepša zemlja na svetu” koji će, prema njegovoj želji, biti prikazan van konkurencije. Uz taj film o migrantima, u austrijskoj produkciji, organizatori FAF-a priredili su i retrospektivu tog cenjenog autora i, kako je istakao koselektor FAF-a Greg de Kjur, heroja evropskog alternativnog i nezavisnog filma, koji konstantno traži prava za sve koji su obespravljeni u ovom svetu. Zato je njegova retrospektiva i nazvana Žilnikova internacionala.

Uz uručenje nagrade Žilniku, program 24. FAF-a počinje 23. novembra u Kombank dvorani ovogodišnjim dobitnikom Zlatne palme u Kanu, filmom japanskog reditelja Hirokazua Kore-ede “Kradljivci”, koji je van konkurencije.

Van konkurencije su i filmovi “Suton” Lasla Nemeša, koji je dobio Gran pri žirija u Veneciji, zatim “Svi znaju” Ašgara Farhadija, kao i filmovi drugih zvezda velikih svetskih festivala.

U takmičarskom programu su uglavnom debitantski ili drugi filmovi odabranih reditelja, uz dva izuzetka, a to su "Ajka" Sergeja Dvorcevoja, čiji je film ‘Tulpan’ dobio Gran pri FAF-a 2009. godine, i "Ne zanima me da li ćemo se upisati u istoriju kao varvari" rumunskog reditelja Radua Žudea. U konkurenciji su i tri filma u srpskoj produkciji ili koprodukciji – “Teret” Ognjena Glavonića, “Ti imaš noć” Ivana Salatića i “Granice, kiše” Vlastimira Sudara i Nikole Mijovića.

Glavonićev “Teret”, o kojem se u Srbiji govorilo i pre nego što ga je bilo ko video, a u međuvremenu je osvojio niz priznanja na svetskim festivalima, premijerno će biti prikazan 24. novembra u Kombank dvorani. Domaćoj premijeri prisustvovaće i glavni glumac Leon Lučev, koji igra Vladu, vozača kamiona u vreme NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine prevozi nepoznat tovar. Dok prolazi kroz razorenu zemlju, okružen posledicama rata, pokušavajući da pronađe put, Vlada ne zna i ne želi da sazna šta je to što prevozi.



Prema rečima umetničkog direktora FAF-a Srđana Vučinića, filmove u konkurenciji povezuju priče sagledane iz drugačije perspektive.

“Mi ne pravimo neki određeni koncept selekcije. Naš glavni koncept je da to bude autorski film. Ipak, ove godine pojavila se zajednička crta, a to je da su priče sagledane iz drugačije perspektive. Bilo da prikazuju svet visoko tehnologiziranog društva kao što je Japan ili neki svet prošlosti kao što je Austrougarska u ‘Sutonu’, ovi filmovi to čine iz drugačijeg ugla, koji će vas možda iznenaditi. To je bilo presudno da izaberemo neke od filmova za Glavni program”, istakao je Vučinić na nedavnoj konferenciji za novinare, napominjući da se u takvu koncepciju uklapa i nagrada za životno delo Žilniku.

Glavni takmičarski program ocenjivaće reditelj Filip Grandrije (Philippe Grandrieux), Manfred Šmit (Schmidt) koji je dugo vodio MDM fond u Nemačkoj, te mladi srpski reditelj Ivan Ikić.

U kreiranju programa aktivno su učestvovali, kao i ranijih godina, članovi Saveta FAF-a reditelji Srdan Golubović, Stefan Arsenijević i Vladimir Perišić, koji je najavio uzbudljiv prateći program Bande a part, koji otvara 24. novembra u Domu omladine novi film veterana francuske kinematografije Žan Lika Godara (88) “Slikovnica”, a posle projekcije sa publikom će razgovarati Nikol Brenez (Nicole), teoretičarka koja je radila na tom filmu sa slavnim rediteljem, jednim od pokretača francuskog novog talasa.

Prema rečima Perišića, koji je i član Saveta FAF-a, njegova ideja još od osnivanja te selekcije bila je da to budu ostvarenja “na raskrsnici formalne i političke invencije”. Reč “o ideji filma koja ne postavlja jasnu granicu između onoga što je igrani i dokumentarni film”.

“Ove godine sam rešio da uvedemo i kratke filmove, tako da su, uz pomenute odrednice, i trajanja neformatirana”, izjavio je Perišić, skrećući pažnju i na film filipinskog reditelja Lava Dijaza “Sezona đavola” koji traje čak 234 minuta, kao i na film dokumentariste Frederika Vajsmana “Monrovija, Indijana”, sniman u delu Amerike iz kojeg dolazi američki predsednik Donald Tramp, te predstavlja neku vrstu dijagnoze tog društva koje glasa za njega. Posebno je izdvojio i kratki film Žan Mari Stroba “Ljudi sa jezera”, kao i film bez dijaloga “Plavo” Apičatponga Verasetakula. Tu je i srednjemetražni “Bragiuno” Klementa Kogitrea, dobitnika nagrade “Marsel Dišan”, te film Abdelatifa Kešiša “Sudbina, moja ljubav”.



Direktor FAF-a Igor Stanković najavio je ukupno više od 30 gostiju, među kojima je i značajno ime rumunske i evropske kinematografije, reditelj Kristi Puju.

Uz Želimira Žilnika, te domaće reditelje Ognjena Glavonića (Teret), Vlastimira Sudara (Granice, kiše), Sonju Đekić (Speleonaut)… najavljeni su i Vladimir Blaževski iz Makedonije, Ivan Salatić i Dušan Kasalica iz Crne Gore, hrvatski producent Oliver Sertić, reditelj Tomislav Đurinac iz Hrvatske, slovenački reditelj Peter Cerovšek…

Budžet FAF-a je nešto više od pet miliona dinara. “To je malo, ali preživećemo. Podržali su nas strani kulturni centri, na prvom mestu Francuski institut, kao i Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja”, rekao je Stanković.

Glavna lokacija 24. FAF-a je Kombank dvorana, a biće održan i u Domu omladine Beograda, Dvorani Kulturnog centra Beograda, bioskopima “Fontana” i “Vlada Divljan”, Domu kulture Studentski grad, Art bioskopu u Kolarčevoj zadužbini i u Jugoslovenskoj kinoteci.

Prošle godine Gran pri “Aleksandar Saša Petrović" 23. FAF-a dobio je film “Felisite” francuskog reditelјa Alena Gomeša, za režiju je nagrađena rumunsko-srpska koprodukcija “Vojnici. Priča iz Ferentarija” Ivane Mladenović, a najhrabrijim filmom na Balkanu proglašen je “Kratki izlet” Igora Bezinovića iz Hrvatske, pobednik Pulskog filmskog festivala.

FAF je osnovan 1994. godine sa ciljem da domaćoj publici predstavi najbolja savremena dela sedme umetnosti. Ostvarenja koja se prikazuju drugačija su od većine filmova sa redovnog bioskopskog reperotoara - ne teže pukoj zabavi, već traganju za dubljom, istinitijom i kompleksnijom slikom današnjeg sveta i čoveka.

Festivalski sajt je faf.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Posveta Živojinu Pavloviću u BDP-u



Predstava “Raslo mi je badem drvo” prema noveli Živojina Pavlovića (1933-1998), u dramatizaciji i režiji njegove ćerke Milene Pavlović Čučilović, biće premijerno izvedena 29. novembra na Novoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta - na 20. godišnjicu smrti istaknutog reditelja i književnika, jednog od najznačajnijih autora crnog talasa.

Za razliku od tematike njegovih filmova i drugih proznih dela, radnja ove novele dešava se između dva svetska rata i predstavlja žal za mirnim, veselim, bezbrižnim vremenima i građanskom, intelektualnom klasom koja izumire.

“Naša predstava govori o nostalgiji”, izjavila je Milena Pavlović Čučilović 26. novembra na konferenciji za novinare, navodeći da je Beograd u međuratnom periodu bio šaren i imao pun, uzbudljiv život, dolazili su ljudi iz sveta, mladi su odlazili na studije u inostranstvo i vraćali se sa svojim specijalizacijama, tehnika je bila na visokom nivou, kao i umetnost, nauka, sport, igra se čarlston i otvara opera, dolaze prvi kućni aparati, prave se veliki spomenici…

Prema njenim rečima, “to čarobno doba koje Žika opisuje utkano je u ovu predstavu i vidi se u nekom bezbrižju, u jednostavnijim pitanjima koja ljudi sebi postavljaju, misleći da rata više nikad neće biti”.

“Ljudi u ovom komadu vode svoje živote, tragaju za svojim interesovanjima i napreduju na svojim ličnim planovima, ne opterećujući se istorijom ili politikom ili trenutnim stanjem u državi”, istakla je Milena Pavlović Čučilović.

Kako je najavila, likovi su utkani u komad na zanimljiv način i svi su povezani, mada su iz različitih slojeva. Svi su se našli u zgradi veleposednika i avanturiste Dimitrija, koga igra Aleksandar Alač.

Sa sela stiže mladi Blagoje (Stefan Radonjić), ostvaruje vezu sa služavkom, Mađaricom Šteficom (Tatjana Kecman), ali i razmaženom bogatom devojkom Rozalijom (Nada Macanković), a tu su i Pelagija (Maja Ranđić) i Doktor (Lako Nikolić).

“Prateći razvojni put Blagoja, postajemo svesni prolaznosti života. Putujemo vozom, zaustavljajući se na određenim stanicama koje čine glavne prekretnice njegovog životnog toka. Kao perpetuum mobile teme se, u istorijskom i sudbinskom smislu, ponavljaju iz generacije u generaciju. (Samo je pitanje ko je glavna ličnost.) Dolazak sa sela u grad: od otpora prema novoj sredini i neprihvatanja, zaljubljivanja, zatim opčinjenosti i potpunog stapanja sa gradskom vrevom; do metamorfoze ličnosti, mržnje prema sebi i dugima - odbacivanja prošlosti, da bi joj se pred smrt neumitno vratili”, zapisala je u programu predstave Milena Pavlović Čučilović.

Stalna članica glumačkog ansambla BDP-a Milena Pavlović Čučilović bavi se i pisanjem i režijom u matičnom, kao i u pozorištima širom zemlje.

Za predstavu “Raslo mi je badem drvo” scenografiju i kostime potpisuje Staša Jamušakov, kompozitor je Mateja Radisavljević, koreografkinja Maja Mitić, a autor vizuelnog dizajna Emil Petrov.

(SEEcult.org)

Kritika na delu: 29. Memorijal Nadežde Petrović - 3/4

https://t.co/sddZVmtEH4

Krcko Oraščić - spektakl s porukom za decu



Scenski spektakl “Krcko Oraščić – ostvarenje sna” biće premijerno izveden 22. decembra u Kombank dvorani, a uz profesionalne glumce nastupiće više od stotinu dece iz Škole igre Ašhen Ataljanc, koja je i jedan od producenata te moderne verzije poznate bajke nemačkog pisca E.T.A. Hofmana.

Pozorišni reditelj Marko Manojlović, koji je dramatizovao bajku o Krcku Oraščiću, kaže da mu je u ovom projektu najuzbudljivije to što spaja igru, muziku, sport i glumu.

“Dobili smo predstavu jedinstvene forme. Nikada tako nešto nisam radio, a ni gledao. Mislim da smo uradili nešto dobro. Kada me je Ašhen pozvala privukao me je način na koji smo pristupili Krcku. Taj način i priča koju smo želeli da ispričamo bili su nešto iskreno, a kad je iskreno onda je uvek dobro”, izjavio je Manojlović 5. decembra na konferenciji za novinare.

Svetski priznata primabalerina i balet majstor Ašhen Ataljanc rekla je da svoj rad vidi kao prenošenje znanja i pomenula da danas u svetu sve više ima i drugačijih vrsta školovanja u odnosu na ono tradicionalno.

“Sve što radim jeste prenošenje znanja deci novog vremena. Sistem predstava koju izvode deca za decu, a da mogu da ih prate i roditelji, probamo već sedam godina. Sada smo se prvi put odlučili za nešto veće i uključili profesionalnog reditelja i glumce”, rekla je Ašhen Ataljanc, koja je kreirala koreografiju za predstavu, realizovanu u koprodukciji sa Centrom za savremeno stvaralaštvo Mistria, u saradnji sa Kombank dvoranom.



Pored glumaca i polaznika Škole igre Ašhen Ataljanc - od najmlađih do srednjoškolaca, u predstavi učestvuju i profesionalni baletski igrači i mladi članovi Karate kluba Diplomatik, a predstavu krase raskošna scenografija i specijalni efekti.

Što se tiče sadržaja, Ašhen Ataljanc je istakla da je to priča o isceljenju.

“Poruka predstave, pored novogodišnjeg sjaja i radosti na sceni, jeste da samo isceljeni i celoviti možemo da nađemo pravu ljubav i to ne samo onu prema partneru, nego i prema prijateljima, komšijama, roditeljima”, izjavila je Ašhen Ataljanc.

U modernoj verziji bajkovite avanture 12-godišnja Klara dobija od dede na poklon drvenog lutka Krcka, a nadala se novom modelu tableta. Razmažena i razočarana, baca drvenog vojnika. Deda odlučuje da je uvede u tajanstvene svetove dobra i zla u kojima će devojčica prolaziti kroz mnoga iskušenja u nastojanju da popravi polomljenog Krcka. Uz pomoć svemoćnog kristala, Krcko oživljava, zli miševi prave pometnju i prete velikim bitkama, a Klara kroz ljubav otkriva prave vrednosti.

U predstavi igraju glumci Zoran Cvijanović i Stevan Piale i balerina i glumica Anisja Gavrilović. Muziku je komponovao Marko Stojanović.

Kompoziciju "Znaj", završnu numeru predstave, peva Lena Stamenković, učesnica Dečje pesme Evrovizije 2015.

Stevan Piale, koji igra Krcka, izjavio je da je bilo “interesantno iskustvo raditi istovremeno sa Markom i Ašhen, jer svako od to dvoje izuzetnih umetnika ima svoj način rada”.

“Posebnost ovom radu dala su i deca donoseći svoju čistu energiju. Nama su probe značile radost, a siguran sam da će radost osetiti i deca u publici”, rekao je Stevan Piale.

Anisja Gavrilović (Klara) izrazila je zahvalnost za priliku da radi na sebi i kao igračici i kao osobi. “Probe protiču u lepoj atmosferi koja je postala na neki način porodična i svi se osećamo jako prirodno jedni sa drugima”, rekla je ona.

Zoran Cvijanović (Klarin deda) primetio je da u vezi sa ovom predstavom “vlada veliko uzbuđenje koje potiče od stotinak dece sa kojima Ašhen dugo radi i koja su sada u prilici da pokažu svoj talenat” i dodao da su “svoje uzbuđenje deca prenela na roditelje, oni na prijatelje i sad ceo grad priča o tome”.

Kako se u naslovu pominje ostvarenje sna, Cvijanović je uz osmeh rekao da se njemu ostvario davni san da bude plesač i to kroz posebnu koreografsku numeru koja bi se mogla zvati - pripreme za prelazak na onaj svet.

Predstavu su podržali Sekretarijat za kulturu Beograda i Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

Za sada je najavljeno reprizno izvođenje 23. decembra u Kombank dvorani, a autori i producenti se nadaju da će, na osnovu prijema publike, predstava dobiti još termina.

(SEEcult.org)

Svetlani Bojković Sterijina nagrada za naročite zasluge



Dramska umetnica Svetlana Ceca Bojković dobitnica je Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture za 2019. godinu, odlučio je 7. decembra Upravni odbor Sterijinog pozorja.

Nagrada se sastoji od statuete Jovana Sterije Popovića, diplome i novčanog dela, a biće uručena Svetlani Bojković 3. juna 2019. godine na zatvaranju 64. Sterijinog pozorja.

Svetlana Bojković je na Sterijinom pozorju prisutna od 1969. godine, a od tada je na tom festivalu ostvarila osam uloga.

Svetlana Bojković diplomirala je 1970. godine glumu u klasi prof. Predraga Bajčetića. Stalni je član ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1968. do 1984. godine, kada odlazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde ostaje do 1993. godine, a zatim prelazi u status istaknutog slobodnog umetnika. Od tada najviše igra u Ateljeu 212.

Među predstavama u kojima je ostvarila značajne uloge su Pučina (Jovanka), Heda Gabler (Heda Gabler), Tri sestre (Maša) i Šuma (Raisa Pavlovna Gurmišska) u JDP-u; Madam San-Žen (naslovna uloga), Učene žene (Beliza) i Agamemnon (Kasandra) u Narodnom pozorištu; Noć tribada (Siri fon Esen), Audijencija i Vernisaž (Vera), Kola mudrosti dvoja ludosti (Kleopatra Mamajeva), Filumena Marturano (Filumena), Marija Stjuart (Elizabeta od Engleske), Lagum (Milica Pavlović), Divlji med (Ana Pavlovna), Mala ljubav za mene ili šta plaši Vinsenta Prajsa (Džesika), Bračna igra (Džilijan), Sabrane priče (Rut Štajner), Bli (Vera), Matica (Milena Gavrović) i Moja ti (Dragica) u Ateljeu 212; Jegorov put (Alma) na festivalu Grad teatar u Budvi; Legija časti (Milunka Savić) u Modernoj garaži; Ivica i Marica (Vrača Vračević) u Pozorištancetu Puž; X+Y=0 (Gospođa X) u Beogradskom dramskom pozorištu…

Ostvarila je i niz uloga u domaćim filmovima, među kojima su Šejtanov ratnik, Zona Zamfirova, Ptice koje nikad ne polete, Halo taksi, Neka druga žena, Pas koji je voleo vozove, Bolji život… Odigrala je i više od 200 uloga u TV serijama i dramama, kao što su: M(j)ešoviti brak, Porodično blago, Srećni ljudi, Policajac sa Petlovog brda, Smrt Gospođe ministarke, Bolji život, Priče iz fabrike, X+Y=0, Svetozar Marković, Nikola Tesla, Povratak otpisanih, Otpisani, Dimitrije Tucović, Kuda idu divlje svinje, Čedomir Ilić…

Dobitnica je niza nagrada, uključujući Zlatnu arenu na Festivalu u Puli za ulogu u filmu “Pas koji je voleo vozove”, dve nagrade “Ćuran” na Danima komedije u Jagodini, Oktobarske nagrade grada Beograda, nagrade “Joakim Vujić” za doprinos pozorišnoj kulturi, nagrade “Žanka Stokić” i nagrade “Branislav Nušić” za životno delo u komediji, nagrade za životno delo “Dobričin prsten” 2005. godine.

Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture ustanovljena je 1965. godine povodom desetogodišnjice Pozorja i ne dodeljuje se svake godine. Među dobitnicima su, između ostalih, Josip Vidmar, Dušan Matić, Miroslav Krleža, Mata Milošević, Rahela Ferari, Mira Stupica, Marija Crnobori, Branko Pleša, Pero Kvrgić, Aleksandar Popović, Dejan Mijač, Dušan Jovanović, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Jovan Ćirilov, Jovan Hristić, Mira Banjac, Dušan Kovačević, Milena Zupančič, Goran Stefanovski, Egon Savin, Ljubomir Simović, Vida Ognjenović, Feliks Pašić, Mihailo Janketić, Petar Kralj, Buca Mirković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Ljubiša Ristić, Renata Ulmanski, Predrag Ejdus…

*Foto: Atelje 212

(SEEcul.org)

Polemika Srbije i Crne Gore o guslama



Guslarski nastup na otvaranju Kulturnog centra Srbije u Pekingu izazvao je kritičke primedbe Ministarstva kulture Crne Gore u vezi sa načinom prezentacije pevanja uz gusle kao dela kulturnog nasleđa više naroda na Balkanu, upisanog nedavno na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine u ime Srbije. Ministarstvo kulture i informisanja Srbije odbacilo je primedbe crnogorskih kolega kao neprimerene i neargumentovane.

“Srbija je, prilikom nominacije pevanja uz gusle za Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine, podnela opsežnu dokumentaciju. Tokom dvogodišnje procedure, stručnjaci Uneska su vrednovali priloženi dosije i čitava procedura je bila javna. Upis na listu Uneska ne znači da tvrdimo da su Srbi izmislili gusle i guslanje, nego da je reč o temeljnoj i živoj baštini srpskog naroda, o čemu svedoče brojna udruženja i posećene guslarske večeri”, saopštilo je 16. decembra Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, reagujući na tvrdnje crnogorskog Ministarstva kulture da je srpski guslar nastupio u Pekingu u crnogorskoj nošnji i da to predstavlja posezanje za kulturnim nasleđem Crne Gore.

Negirajući da je guslar Raša Vučinić nastupio u crnogorskoj nošnji, Ministarstvo kulture Srbije navelo je da je bio odeven u nošnju koju su nosili i nose Srbi u Crnoj Gori i Hercegovini i da je to “činjenica koju nijedna nova identitetska konstrukcija ne može da izmeni”.

“Deo srpskog nasleđa, i to veoma izrazit, poticao je i potiče iz Crne Gore i Srbija nije ni ovom prilikom uzela ništa tuđe. Smatramo da je Ministarstvo kulture Crne Gore sa više takta i skrupula trebalo da se oglasi u vezi sa ovom temom, te ih obaveštavamo da Srbija nije ‘posegnula’ ni u čije kulturno nasleđe ‘predstavljajući ga kao svoje’, i ohrabrujemo ih da pažljivije izuče nesporne etnografske i etnomuzikološke činjenice pre nego što posegnu za neprimerenom i neargumentovanom jetkošću”, navelo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i istaklo da su ustanove kulture u Srbiji spremne su da u tom poslu pruže crnogorskim kolegama i odgovarajuću pomoć i podatke.

Ministarstvo kulture Crne Gore prethodno je saopštilo da su “nastupom guslara prilikom otvaranja Kulturnog centra Srbije ‘Ivo Andrić’ u Pekingu, koji je bio obučen u crnogorsku narodnu nošnju, kao u krajnje eksplicitnom identitetskom obilježju, organizatori ovog nastupa posegnuli u konkretno kulturno nasleđe Crne Gore, predstavljajući ga kao svoje”.

“Činjenica da je pevanje uz gusle deo kulturnog nasleđa više balkanskih naroda, obavezuje, u najmanju ruku, na obazriviju prezentaciju ovog nematerijalnog dostignuća, od one prezentacije koju smo mogli videti prilikom otvaranja Kulturnog centra Srbije “Ivo Andrić” u Pekingu”, navelo je Ministarstvo kulture Crne Gore.

To što je pevanje uz gusle “za sada upisano na Reprezentativnu listu nameterijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva kao deo kulturnog nasleđa Srbije, podrazumeva da Srbija prilikom prezentacije ovog nasleđa tretira sopstvenu guslarsku tradiciju i sve ono što uz nju ide, kao što su nošnja, simbolička značenja i izvornost i autentičnost tekstova guslarskih pesama”, navelo je Ministarstvo kulture Crne Gore.

“Poštujući činjenicu da pevanje uz gusle pripada i kulturnom nasleđu Srbije, što je uostalom potvrđeno upisom na Uneskovu listu, smatramo da se prilikom prezentacije i promocije ovog nematrijalnog dostignuća ne bi smelo referisati na one njegove sadržaje i elemente koji pripadaju drugim narodima, odnosno kulturnom nasleđu druge države. Vođena takvim pristupom, Crna Gora će i ubuduće prezentirati pevanje uz gusle, kao deo sopstvenog kulturnog nasleđa.

To će se, kako je navedeno, posebno odnositi na period nakon što kandidatura Crne Gore, Albanije, Hrvatske i BIH, bude prihvaćena od Uneska.

(SEEcult.org)

O Mileni Pavlović Barili i sudbini umetnika



Dokumentarno-poetska predstava “San o Mileni”, u režiji i dramaturgiji Jelene Bogavac, biće premijerno izvedena 17. decembra u Centru za kulturu Požarevac, u rodnom gradu Milene Pavlović Barilli (1909-1945), slikarke, poetese, scenografkinje, ilustratorke, preteče savremene multimedijalne umetnice.

Predstava je nastala iz dokumentarnog istraživanja njene biografije u kontekstu socijalnog i političkog koncepta međuratnog perioda 20. veka u kojem je živela.

Dramaturšku matricu čine pisma, dokumenta, kritike, dnevnički zapisi, analitički tekstovi. Video rad formulisan je tako da pokriva pregršt likovnih reprodukcija, te skenova dokumenata i pisama umetnice.

“San o Mileni” definiše najvažnije životne događaje Milene Pavlović Barili, prelamajući je kroz prizmu njenih dela – zato predstava govori o Mileni jezikom simbola njene umetnosti, navodi se u najavi.

Prema rečima Jelene Bogavac, životni, emotivno racionalni, spoznajni te karijerni usponi i padovi slavne umetnice problematizuju i pokreću večite teme umetničkog puta ili puta u umetnosti – traganje, ostvarenje, život uslovljen tržištem, umetnost u raljama kapitalizma, umetnička sloboda, dihotomija nasleđa, tragika istorijskih okolnosti, svemir pojedinca, politički autizam, sudar lokalnog i globalnog, međuzavisnost ličnog i kolektivnog.

Predstava je, kako je navedeno, visoko poetizovani zapis o životu i delu jedne od najzanimljivijih lokalnih umetnica koja je stekla svetsku slavu.

U predstavi igraju Tijana Višković, Aleksandra Veljković, Jovan Zdravković i Marko Panajotović.

Istraživač i stručni saradnik bio je Miodrag Kovačević, koji je i kompozitor i izvođač songova po pesmama Milene Pavlović Barili. Audio i video rad kreirao je Igor Marković, a scenu i kostime Aleksandar Kovačević.

(SEEcult.org)

Zagonetka revolucije



DAH Teatar premijerno izvodi 20. i 21. decembra u Parobrodu predstavu “Zagonetka revolucije”, kojom podseća na stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata i revolucija u Rusiji i Nemačkoj, postavljajući ujedno pitanje da li je pobuna još moguća.

“Godina koja se polako završava, u kojoj se obeležava sto godina od završetka Prvog svetskog rata, uokvirena je, s jedne strane - godinom kad se obleležavala stogodišnjica Ruske revolucije i godinom kada će se obeležavati sto godina od revolucije u Nemačkoj, ali i sto godina od ubistva Roze Luksemburg. Roza Luksemburg je i dalje inspiracija na pobunu, u dobu gde je pobuna, protiv svega što je nečovečno, nasilno i izrabljivački, nevidljiva. Ona nam i dalje postavlja pitanje: gde je pobuna i da li je moguća?”, naveo je DAH teatar povodom nove predstave, u režiji Dijane Milošević.

Radnja predstave je predstavljena susretom četvoro revolucionara - pripadnice frakcije Crvene armije Ulrike Majnhof, Kastrovog saborca Kamila Sijenfuegosa, atentatorke na Lenjina Fanji Kaplan i “Crvene Roze” - Roze Luksemburg. Njih četvoro se u predstavi šetaju kroz vreme i pričaju jedni sa drugima, ali i sa nama “sa one strane”.

“Šta nam to oni poručuju u svetu Harmsovskog apsurda, kome je, inače, u podtekstu i posvećena ova predstava; gde je sve moguće i ništa nije moguće, gde ljudi nestaju, gde se pijano nazdravlja revolucijama i pevaju hitovi Lejdi Gage i Boni Em; gde se tela ubijenih revolucionara bacaju u kanal, spaljuju, nestaju u okeanu; gde povremeno prosijavaju svetle duše koje nas i pozivaju na uznemiravanje, na borbu za smisao van nametnutog matriksa”, naveo je DAH teatar u najavi.



Likovi u predstavi susreću se u stanovima koji služe kao revolucionarne ćelije, u zatvorskim ćelijama, ali i u pozorištu tokom probe.

Prema navodima DAH teatra, prostor UK Starog grada (Parobroda) nudi mu idealnu situaciju u tom smislu – mogućnost da, uz minimalne scenografske intervencije, pozove publiku na kretanje kroz te ćelije, gde će moći da da se opredele za onu revoluciju u koju oni sami veruju ili da se ne opredele uopšte.

Gledaoci više nisu samo “nevini” posmatrači ili konzumenti pozorišnog čina, već su i potencijalni saučesnici. Oni biraju ili su izabrani da učestvuju u radu pojedinih ćelija. Ako Roza Luksemburg predstavlja princip nenasilja po svaku cenu onda Ulrike Majnhof nudi ozbiljno pitanje - šta dovede osobu sa idejama da svet treba da se menja nabolje, kada shvati da je sve ćorsokak, da samo udara o zidove i da prava revolucija nije moguća - da postane članica terorističke grupe koja opravdava ubijanje ljudi?

U predstavi igraju Evgenija Eškina Kovačević, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović i Ivan Nikolić.



Dramaturškinja je Duca Knežević, scenografiju potpisuje Neša Paripović, a muziku Uglješa Majdevac.

U ekipi su i Ljubica Damčević (saradnica na pevanju) i Snežana Arnautović (oslikavanje kostima i šminka). Video koncept osmisle su Dijana Milošević i Amy Sarno, a video snimanje i montažu potpisuje Anja Turanski.

Rezervacije su obavezne na imejl office@dahteatarcentar.com zbog ograničenog broja mesta.

Predstavu je podržalo Ministartsvo kulture i informisanja Srbije.

*Fotografija: Marija Ćalić

(SEEcult.org)

Obnovljena prednja fasada Narodnog pozorišta



Narodno pozorište u Beogradu završilo je obnovu prednje fasade svoje zgrade na Trgu republike, na kojoj je poslednji put detaljno rađeno pre gotovo 30 godina.

Radovi na ostalim delovima fasade – iz Dositejeve i Francuske ulice biće nastavljeni, saopštilo je 24. decembra Narodno pozorište, koje je nedavno obeležilo 150 godina postojanja.

Prednja fasada Narodnog pozorišta, kako je istaknuto u saopštenju, prvi put je jasno obeležena na srpskom i engleskom jeziku, pa “građani kao i gosti koji će biti u Beogradu tokom novogodišnjih praznika mogu prepoznati zgradu pored koje prolaze”.

Narodno pozorište i njena fasada pretrpeli su znatna oštećenja tokom Prvog i Drugog svetskog rata.

Prava sveobuhvatna rekonstrukcija izvršena je u periodu od 1987. do 1989. godine.









Prva predstava Narodnog pozorišta izvedena je 10. novembra 1868. godine kod “Engleske kraljice”.

Jubilej Narodnog pozorišta protekao je u znaku zahteva za smenu upravnika Dejana Savića, koji je dao ostavku dva dana uoči proslave 150-godišnjice.

Vlada Srbije imenovala je rediteljku Ivanu Vujić za v.d. upravnika Narodnog pozorišta, koje je nedavno dobilo i novi Upravni odbor.

(SEEcult.org)

Monografija za 70 godina JDP-a



Monografija “70 godina Jugoslovenskog dramskog pozorišta”, objavljena na kraju godine u kojoj je obeležavan jubilej, svedoči o najmarkantnijim događajima, predstavama i stvaraocima koji su odigrali ključnu ulogu u formiranju do danas prepoznatljivog stava JDP-a prema teatarskoj umetnosti.

Knjigu su priredili Maja Medić i Aleksandar Milosavljević, bogatu dokumentaciju i teatrografiju obradila je dr Jelena Kovačević, a urednik izdanja je Gorčin Stojanović, umetnički direktor JDP-a.

Studija publikovana u monografiji ne prati detaljno povest JDP-a, nego se fokusira na najmarkantnije događaje iz istorije, a pre svega na stvaraoce koji su odigrali ključnu ulogu u formiranju do danas prepoznatljivog stava JDP-a prema teatarskoj umetnosti – od rešenosti Bojana Stupice da otvori prostor za ozbiljna teatarska istraživanja i profesionalizaciju procesa rada na predstavama, preko Milana Dedinca koji je tom pozorištu zauvek darovao duh modernizma, do pečata koji je fizionomiji JDP-a dao Jovan Ćirilov.

U knjizi je publikovan i dosadašnji repertoar JDP-a, popisani su najznačajniji datumi iz njegove istorije, a krase je i fotografije koje svedoče o najblistavijim predstavama.

Gorčin Stojanović podsetio je 28. decembra u razgovoru s novinarima da je JDP u početku imalo obično na pet godina neku publikaciju, sve do čuvene monografije koju je povodom jubileja – 25 godina od osnivanja napravio Slobodan Selenić. “Posle je dugo nije bilo. Jovan Ćirilov nam je stalno govorio kako su jubileji samo 25, 50, 75 i 100 godina, a ne svaka okrugla godišnjica koje mi kolokvijalno zovemo jubilejima. Dakle, čekala se 50. godišnjica (1998). Velike pripreme uradila je dramaturg Daša Kovačević, ali je pozorište izgorelo i ceo materijal je propao. Potom je za 60. godišnjicu izašla foto monografija JDP”, rekao je Stojanović.

Kako je dodao, “zadatak” za novu monografiju bio je da objedini narativ o pozorištu, podatke i vizuelni aspekt teatra. Prvo je pozvan Aleksandar Milosavljević koji je napravio koncept, a potom Maja Medić koja je to dovršila. “Jako sam uzbuđen. I sam danas prvi put vidim knjigu, ne računajući ono tokom preloma. Vrlo mi se dopada”, kazao je Stojanović.


Vivijen Li i Lorens Olivije u JDP-u, fotografija iz monografije

Aleksandar Milosavljević je izjavio da mu je nakon razgovora sa Stojanovićem i direktorkom JDP-a Tamarom Vučković bilo jasno da “treba naći neku srednju liniju”.

“Priča o JDP-u ima bezbroj, praktično onoliko koliko je ljudi prošlo njegovim scenama i koliko je kritičara, hroničara, teatrologa pratilo njegov rad”, rekao je Milosavljević, napominjući da bi knjiga koja bi sve to objedinila bila ogromna i vrlo nezgodna za korišćenje.

“Ideja je bila da to bude jedan pogled, koji jeste nužno subjektivan, a da se zasniva na prethodnim knjigama i drugim svedočanstvima. U pisanju ove studije ili eseja postavio sam sebi zadatak da uočim neke bitne punktove u povesti JDP-a”, rekao je on, dodavši da ti punktovi nisu samo predstave nego i razni događaji, a pre svega ličnosti koje su formirale repertoarski profil i, što je još značajnije, glavnu liniju JDP-a.

“Malo je ili nimalo kod nas pozorišta, kao što je slučaj sa JDP-om, gde vidite jednu liniju koja od početka do današnjih dana funkcioniše. To ne znači da ovo pozorište, poput drugih, nema i dobre i izvanredne i loše predstave, ali linija postoji. Istina, bilo je i odluka koje su se ticale prilično korenitih izmena u repertoarskom stavu JDP-a, one su zavisile od upravnika i umetničkih direktora, ali srećom to nije trajalo predugo da ne bi ostala uočljiva ona glavna linija, a to je odnos pozorišta prema teatarskoj umetnosti”, naglasio je Milosavljević.

Reč je o predstavama koje se zasnivaju na visokim umetničkim kriterijumima koji podrazumevaju neprestano vraćanje na istraživački proces u pozorištu i to na liniji onoga što je Bojan Stupica na početku zacrtao kao plan, a to je profesionalizacija postupka i izvođenja predstave, rekao je Milosavljević.

Ocenjujući da težnja da se radi po modelu čuvenog ruskog teatra MHAT nije bila politička, već utemeljena na umetničkim razlozima, Milosavljević je rekao da je “suštinski ovo pozorište nastalo da bi po modelu Stanislavskog i Nemirovič Dančenka i docnije Mejerholjda bio otvoren prostor u kojem će se ljudi umetnički slobodno baviti teatrom”.

“Ni jedno naše pozorište nije u svojoj istoriji imalo kontinuitet od 70 godina tokom kojih je taj prostor permanentno bio otvoren”, istakao je Milosavljević.


Bojan Stupica, fotografija iz monografije

Poredeći pristupe Stupice, Dedinca i Ćirilova, Milosavljević je primetio da “možemo meriti na apotekarskoj vagi koliki je čiji doprinos, ali da je to besmisleno”.

“Kad gledate 70 godina osećate taj duh, na tome insistiram, osećate da su te ideje prisutne i da se međusobno prožimaju. To rezultira činjenicom da je JDP jedno od najznačajnijih ne samo naših nego i evropskih pozorišta. To je ono što je prepoznala Evropska pozorišna unija kada je primila JDP i to je ono što obogaćuje naš pozorišni život bez obzira na sve pojavne krize kroz koje ceo naš teatarski život neprestano prolazi i sa kojima se neprestano bori”, zaključio je Milosavljević, koji smatra da je njegov tekst ravnopravan sa ostalim činiocima monografije – vizuelnim i dokumentarnim. Prezadovoljan je stoga knjigom jer predstavlja jedinstvo svih tih elemenata.

Maja Medić je izjavila da joj je čast što je deo knjige o jubileju JDP-a koje joj je i omiljeno pozorište.

“Želela sam da i tekst i hronologiju ispratim fotografijama na najbolji način. U dogovoru sa Gorčinom Stojanovićem ideja je bila da, što se tiče repertoara, kroz fotografije odabranih predstava prikažemo ansamble koji su decenijama činili ovo pozorište. Tu je i foto dokumentacija iz života pozorišta, kao što je poseta Lorensa Olivijea i Vivijen Li ili Sartra ili kako je izgledala prva scena ‘Stupice’. Zatim plakati i programi predstava koji pokazuju ne samo rad pozorišta nego su i mini istorija dizajna”, navela je Maja Medić.

“Čini mi se da ova knjiga prevazilazi samo istoriju JDP-a. Kroz nju je sagledan deo kulture ovog grada”, rekla je Maja Medić.

Direktorka JDP-a Tamara Vučković Manojlović osvrnula se u razgovoru sa novinarima i na proteklu godinu koja je, kako je rekla, bila uspešna, ali ju je, pored jubileja, obeležio prerani, iznenadni odlazak Nebojše Glogovca.

“Taj potres je bio ogroman i još uvek traje. I trajaće”, izjavila je ona, podsetivši da je ove godine preminuo i dugogodišnji član JDP-a Predrag Ejdus.


Kralj Betajnove, fotografija iz monografije (Nenad Petrović)

Sumirajući rezultate, direktorka je navela da je izvedeno pet premijera, među kojima su i dve predstave - “Kralj Betajnove” i “Ujka Vanja”, koje su bile prve na repertoaru JDP-a 1948. godine, kada je to pozorišteotvoreno.

Istakla je i da su predstave JDP-a učestvovale na brojnim regionalnim i domaćim festivalima i izvođene na internacionalnim gostovanjima.

JDP je ove godine primio troje mladih glumaca - Milicu Gojković, Miodraga Dragićevića i Joakima Tasića, što je veoma značajno u situaciji kada ansambl, koji je nekada brojao i 60 ljudi, sada ima samo 28 članova.

Tamara Vučković Manojlović istakla je i uspešnu saradnju sa Evropskom unijom pozorišta, čiji je JDP član od 2006. godine. “Imamo nekoliko dogovora za različite projekte, jedan od njih je sa Talija teatrom koji će se realizovati u 2019. i 2020. godini”, rekla je ona, ističući da je Gorčin Stojanović postao član Borda Evropske unije pozorišta.

JDP je u 2018. zabeležio više od 100.000 gledalaca, a interesantno je da je samo za predstavu “Vrat od stakla” u novembru bilo bilo 9.000 rezervacija za decembar.

Administrativne pripreme za izgradnju Teatra Bojan Stupica su završene, slede izrada glavnog projekta i zatim izbor građevinske firme.

“Taj proces je jako dugo trajao, ali pripreme su bile izuzetno obimne i kompleksne. To smo zajedno sa osnivačem - Gradom Beogradom uspeli da dovedemo do ove faze. Gradnja bi mogla da krene krajem 2019, a za radove je, po oceni arhitekata, potrebno oko godinu dana”, rekla je Tamara Vučković.

*Naslovna fotografija: Hamlet, Nebojša Glogovac, autor: Sven Jonke

(SEEcult.org)

SREĆNA NOVA 2019!



Svim posetiocima, saradnicima i partnerima portala SEEcult.org želimo srećnu i berićetnu 2019!

Pre svega, želimo svima mnogo zdravlja, ljubavi, mira i, naravno, mnogo više para ))

Hvala svima koji su nas podržali i u ovoj, još jednoj, najblaže rečeno, napornoj godini!

Posećujte nas i dalje, i pratite na Facebook-u, Twitteru, G+, YouTube-u...

Pišite nam, širite naše sadržaje i na vaše profile i zovite nam i druge u goste

Vidimo se! SEE CULTURE!

Portal za kulturu Jugoistočne Evrope SEEcult.org

Dragi moj prijatelju Brave Heart..ti divno, uporno i pošteno biće



Još mnogo godina da budeš moj tihi virtuelni prijatelj..onda
ćemo jedne tamo neke daleke godine ipak otići u Honduras
i biće nam lepo...sigurna sam Poly

Hvala ti Poli na lepim željama i na još lepšim rečima. Živa bila...

Preminuo Miodrag Radovanović Mrgud



Pozorišni, filmski i televizijski glumac Miodrag Radovanović Mrgud preminuo je 14. januara u Beogradu u 90. godini, saopštilo je Jugoslovensko dramsko pozorište, čiji je član bio od 1955.

Osim u JDP-u, Radovanović je igrao i na drugim pozorišnim scenama, a ostvario je i više od 150 uloga na filmu i televiziji. Veliku popularnost stekao je ulogom Šicera u TV seriji “Salaš u malom ritu”, a za istoimeni film dobio je nagradu Srebrna arena na Filmskom festivalu u Puli i Veliku povelju Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu, kao i titulu “glumca godine” prema izboru čitalaca TV revije.

Povodom smrti Radovanovića, ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević istakao je da “teatar, film i televizija ostaju bez Mrgudovog glumačkog gospodstva”.

Radovanović je bio “od onih glumačkih bardova čija su pojava i naročito besprekorna dikcija oličavali visoku kulturu dramske igre, u spoju sa neposrednošću bliskom širokom auditorijumu”, naveo je Vukosavljević u telegramu saučešća koji je uputio porodici, prijateljima i brojnim poštovaocima Radovanovića u ime Ministarstva kulture i informisanja i u svoje lično ime. “Uprkos nadimku Mrgud, pamtićemo ga po vedrom i nasmešenom liku koji je plenio”, dodao je Vukosavljević, saopštilo je Ministarstvo kulture.

Rođen 1929. u Čačku, Radovanović je diplomirao 1956. godine glumu na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju u Beogradu, u klasi profesora Mate Miloševića.

U JDP-u je od sredine 50-ih odigrao 106 uloga, nastupajući u nekim od najznačajnijih predstava, kao što su “Romeo i Julija” u režije Mate Miloševića, “Otkriće” po “Deobama” Dobrice Ćosića (režija Mata Milošević i Predrag Bajčetić), Sartrove “Prljave ruke” u režiji Bore Draškovića, “Hrvatski Faust” u režiji Slobodana Unkovskog, “Rodoljupci” u režiji Dejana Mijača (1986), “Buđenje proleća”, u režiji Harisa Pašovića.

Za niz uloga u predstavi “Veseli dani ili Tarelkinova smrt”, u režiji Branka Pleše, koja je snažno obeležila pozorišni trenutak u ondašnjoj Jugoslaviji, trijumfovao je sa ostalim članovima ansambla na Bitefu, kao i u to doba prestižnom festivalu Teatar nacija u Nansiju i na festivalu MESS u Sarajevu, na kojem je nagrađen Zlatnim lovorovim vencem.

Tri uloge u jednoj od najdugovečnijih predstava JDP-a, “Mletački trgovac” u režiji Egona Savina donele su mu nagradu Ardalion na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu.

Radovanović je svojim pozorišnim opusom, kako je istaklo JDP, spojio sve generacije umetnika od osnivanja tog pozorišta do danas.

Igrao je i u ostalim beogradskim pozorištima, kao i na neformalnim dramskim scenama.

Bavio se pedagoškim radom kao asistent na Fakultetu dramskih umetnosti kod profesora Mate Miloševića, a predavao je glumu i u Baletskoj školi “Lujo Davičo”.

Radovanović je igrao i u više od 500 radio drama.

Nosilac je nekih od najviših društvenih priznanja, poput Vukove nagrade i Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.

Datum sahrane i komemoracije biće naknadno objavljeni.

(SEEcult.org)

Ko će predstavljati Srbiju na 58. Bijenalu u Veneciji?



Ko će predstavljati Srbiju na 58. Bijenalu u Veneciji biće poznato 22. januara u Ministarstvu kulture i informisanja, koje je za sada saopštilo da je izabran projekat koji je, prema oceni stručne komisije, najbolje odgovorio na centralnu temu “May You Live in Interesting Times”, kao i na iskaz umetničkog direktora te najveće međunarodne manifestacije savremene umetnosti Ralfa Rugofa (Ralph Rugoff).

O nastupu Srbije na 58. Bijenalu, za čiju je organizaciju prvi put angažovana Kuća legata, govoriće ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, komesar Vladislav Šćepanović i član Programskog saveta Dragan Zdravković, umetnici koji su predstavljali Srbiju u Veneciji 2017. godine, te autor odabranog projekta.

Nastup Srbije na Bijenalu u Veneciji do sada su organizovali Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) ili Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu, ali su njihova stručna veća obavestila bila Ministarstvo kulture početkom novembra 2018. godine da nisu spremna da učestvuju u Programskom savetu i da povlače svoje predstavike zbog netransparentne procedure imenovanja članova tog tela. To je izazvalo i burne reakcije u stručnoj javnosti, doduše samo na društvenim mrežama. Ministarstvo se nije oglašavalo sve do sredine decembra, kada je objavljen konkurs za izbor predstavnika Srbije i saopšten sastav Programskog saveta na čelu sa Danijel Kvaran, kustoskinjom Rejkjavik muzeja umetnosti i kokustoskinjom 57. Oktobarskog salona 2018. u Beogradu. U Programskom savetu, uz Dragana Zdravkovića, našli su se i umetnica Gala Čaki, muzejska savetnica Milica Todorović, umetnička direktorka Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu, kao i istoričar umetnosti Vladimir Dimovski, docent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.

V.d. direktora MSUB-a Slobodan Nakarada smatra da su muzeji “svoje odradili skretanjem pažnje na netransparentnost procedure”, a tim povodom očekivali su i reakcije Ministarstva, i stručne javnosti, ali su one zvanično izostale.

“Većina ljudi očekivala je od nas imena (članova Programskog saveta), a mi smo smatrali da ne treba da budemo ti koji će to da saopšte, jer smatramo da je ceo proces loše odrađen”, rekao je Nakarada za portal SEEcult.org povodom novembarskog saopštenja kojim su MSUB i MSUV izneli stav da sa predloženim sastavom Programskog saveta nisu u mogućnosti da ispune “osnovne kriterijume autonomnog, kritičkog i profesionalnog delovanja”.

"Došli smo u situaciju da prepuštamo kulturnoj sceni da reaguje, a ona ne reaguje, kao i da Ministarstvo izabere Kuću legata, instituciju koja je gradska i koja bi stoga mogla da predstavlja problem što se tiče propozicija Bijenala", rekao je Nakarada, navodeći da pravila Bijenala nalažu da se realizacijom izložbe bavi neka od institucija na republičkom nivou.

Prema rečima Nakarade, MSUB nije kontaktirao u međuvremenu ni bilo ko od kolega iz Kuće legata.

“Kuća legata ima tri-četiri zaposlena i ne znam kako će tehnički moći da uradi nešto što nikada nije radila”, rekao je Nakarada, navodeći i da je budžet (10 miliona dinara bruto predviđeno konkursom) smanjen u odnosu na 2017. godinu (20 miliona).

Ističući da je MSUB uvek insistirao da “produkcija radova treba da bude najviše finansirana, a ne honorari i sve ostalo što sledi”, Nakarada je naglasio da je i inače cela organizacija nastupa na Bijenalu vrlo kompleksna i da pravila igre moraju da se striktno poštuju.

“Muzeji su reprezentativne institucije, a Kuća legata, uz svo dužno poštovanje, kao gradska institucija niti ima iskustvo, niti znanje kako to da uradi”, ocenio je Nakarada.

S druge strane, komesar nastupa Srbije Vladislav Šćepanović, umetnik i profesor Fakulteta primenjenih umetnosti (FPU) u Beogradu, izrazio je zadovoljstvo tokom priprema za Bijenale u Veneciji, na kojem je i sam učestvovao 2017. projektom “Enklavia - slikarstvo, posledica ovakvog života” kustosa Nikole Šuice, uz Dragana Zdravkovića i Milenu Dragićević.

“Ovoga puta Bijenale neće ići preko MSUB-a, nego preko Kuće legata, koja je ispala dobar domaćin i čitava njihova struktura nam mnogo pomaže da Bijenale realizujemo”, rekao je Šćepanović gostujući nedavno sa Zdravkovićevm u Jutarnjem programu RTS-a.

Prema rečima Šćepanovića, propozicije predviđene konkursom za izbor predstavnika Srbije za 58. Bijenale, koji je bio otvoren do 12. januara, “dosta su jake”, jer je u pitanju najznačajnija manifestacija u oblasti savremene umetnosti. Osim učešća na domaćoj sceni, nagrada i priznanja, kao izuzetno važan kriterijum za izbor predstavnika Srbije Šćepanović je naveo i “renome na međunarodnoj sceni”, odnosno “reference u važnim svetskim galerijama”.

Uloga komesara, kako je dodao, jeste da koordiniše i organizuje ceo događaj - da bude “prvi čovek po pitanju realizacije”, ali “može da bude i kreativna u slučaju da umetnik koji bude izabran nema svog kustosa”.

U pogledu uloge MSUB-a na umetničkoj sceni, Šćepanović je podsetio da je bio na čelu tog muzeja u periodu dok je bio zatvoren, a smatra da je za završetak rekonstrukcije bila pre svega u pitanju politička volja. “Za sve je u pitanju politička volja kada su institucije kulture u pitanju, jer ne mogu one same da stvore novac za obnovu, nego je pitanje da li to nekoj političkoj garnituri odgovara, da li treba ili ne treba…”, rekao je Šćepanović, dodajući da kasnije funkcionisanje zavisi od toga ko vodi instituciju.

“Politička volja je važna da se nešto izgradi, otvori, a kako će to da funkcioniše dalje, to je stvar ljudi koji to vode. To polako prestaje da ima veze sa politikom, već pre svega ima veze voljom i željom tih ljudi”, rekao je Šćepanović.

Zdravković je dodao da je umetnicima jako važna podrška MSUB-a i da bi trebalo da to bude “ključna institucija za vezu sa stranim scenama”. Dodao je da MSUB to i jeste, ali bi “mogao da bude i mnogo značajniji u tom pogledu”.

Zdravković, koji je docent na FPU, rekao je da je učešće na Bijenalu u Veneciji izuzetno značajno za svakog umetnika, jer ima priliku da ga vidi cela svetska scena, pa se i rezultati “polako pojavljuju”.

“Mi smo zaišta upoznali imena o kojima smo samo mogli da učimo ovde, kao što je Kiki Smit, sa kojom smo se i lično upoznali i bilo je veoma lepo družiti se sa njom. Neki umetnici su i lično došli, imao sam nedavno izložbu sa Nikolom Samorijem u Italijanskom institutu za kulturu, koji je došao na osnovu našeg poznanstva na Bijenalu… Neke strane kolekcije su otkupile naša dela”, rekao je Zdravković.

Prema propozicijama Bijenala u Veneciji, zemlje koje učestvuju dužne su bile da obaveste organizatore najkasnije do 30. novembra 2018. godine o imenovanju komesara nastupa u nacionalnom paviljonu. Kao predstavnik vladine institucije ili delegirane javne institucije koja predstavlja zemlju, komesar garantuje transparentnost organizacionog procesa, nadzire realizaciju projekta za nacionalni paviljon i odgovoran je za izložbu u skladu sa ugovorom sa Bijenalom i njegovim standardima.

Kustoski koncept odabranog projekta u tekstualnoj formi, kao i detaljan opis projekta (lista učesnika, lista radova, izgled postavke), mora biti dostavljen Odeljenju za vizuelne umetnosti Bijenala u Veneciji do 1. februara.

58. Bijenale umetnosti u Veneciji biće inspirisano današnjim “zanimljivim vremenom”, obeleženim lažnim vestima, porušenim vrednostima i različitim krizama, najavio je umetnički direktor Ralf Rugof, predstavljajući koncept te međunarodne izložbe koja će biti održana od 11. maja do 24. novembra (vernisaž od 8. do 10. maja). Naslov 58. Bijenala umetnosti “May You Live in Interesting Times" zasnovan je na staroj kineskoj kletvi koja se odnosi na period nesigurnosti, krize i previranja – na “zanimljivo vreme”, tačno kakvo je ono koje živimo danas, naveo je Rugof, direktor londonske Hejvord galerije.

(SEEcult.org)

Ozbolt predstavnik Srbije na 58. Bijenalu u Veneciji



Srbiju će na 58. Bijenalu u Veneciji predstavljati umetnik Đorđe Ozbolt projektom "Povratak gubitka memorije", na osnovu odluke Programskog saveta i komesara nastupa Vladislava Šćepanovića.

Na konkurs Ministarstva kulture i informisanja za izbor predstavnika Srbije na 58. Bijenalu prijavljeno je 25 projekata, od kojih su u uži izbor izabrana još dva - Marte Jovanović i Radoša Antonijevića, saopšteno je 22. januara na konferenciji za novinare.
Prema rečima Ozbolta, predstaviće mural koji je metafora apstrahovanog pejzaža njegove mladosti i ujedno platforma za osam slika koje su fragmenti sećanja. Projekat "Povratak gubitka memorije", čija je kustoskinja Nikoleta Lambertuci (Nicoletta Lambertucci), sastoji se i od skulptura koje su na suprotnom zidu i "gledaju" na mural sa slikama.

Iako se u javnosti već izvesno vreme spekulisalo da će Ozbolt biti izabran, on je rekao da je iznenađen i dodao da je izuzetno počastvovan.

Naslov njegovog rada, kako je naveo, igra je reči koja može da se tumači na različite načine, kao što to može i sama umetnost. “Početna ideja je sećanje – memorija na epohu moje mladosti i na vremena koja se iskrivljuju, mutiraju, sećanje na kulturnu baštinu prošlog vremena”, naveo je Ozbolt. Mural će biti na tri zida – frontalnom i dva sa strane, a na njemu će, kako je naveo, biti slike bazirane na ličnim sećanjima, ali i na kolektivnoj percepciji vremena.

Prema rečima Šćepanovića, na konkurs se javilo “dosta kandidata sa kvalitetnim radovima”, a vrlo brzo se izdvojilo troje autora, sa kojima su obavljeni razgovori uživo (sa Ozboltom preko Skajpa, jer živi u Londonu).

“Procenili smo da bi za naš paviljon bilo najbolje da nas predstavlja Đorđe Ozbolt”, rekao je Šćepanović, navodeći da je taj rad spreman upravo za Bijenale i delom će u Veneciji biti izveden. "Ozbolt sam svojom vidljivošću koju nosi svojom karijerom i ovim radom može da bude za Srbiju veoma značajan u pogledu vidljivosti paviljona i scene savremene umetnosti uopšte", rekao je Šćepanović.

Šćepanović je ocenio da bi i druga dva projekta dostojanstveno predstavljala Srbiju, ali u kontekstu tematskog koncepta umetničkog direktora 58. Bijenala umetnosti Ralfa Rugofa “Da živite u zanimljivim vremenima”, Ozbolt najviše odgovara “svojom analognom memorijom iz prošlih vremena”.

Dragan Zdravković, član Programskog saveta, dodao je da je Ozboltova likovna poetika najviše bila u komunikaciji sa globalnom. "Nije zatvorena u čauru domaće ili regionalne priče. Iako je njegova tema vezana za našu istoriju, njegov likovni jezik uspeva da direktno komunicira sa svetskom scenom", rekao je Zdravković.

Za organizaciju nastupa Srbije na Bijenalu u Veneciji prvi put je angažovana Kuća legata, a budžet je 22,5 miliona dinara, što je, prema rečima ministra Vladana Vukosavljevića, maksimum u okviru postojećih finansijskih gabarita.

Nastup Srbije na Bijenalu u Veneciji do sada su organizovali Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) ili Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu, ali su njihova stručna veća obavestila bila Ministarstvo kulture početkom novembra 2018. godine da nisu spremna da učestvuju u Programskom savetu i da povlače svoje predstavnike zbog netransparentne procedure imenovanja članova tog tela na čelu sa Danijel Kvaran, kustoskinjom Rejkjavik muzeja umetnosti i kokustoskinjom 57. Oktobarskog salona 2018. u Beogradu, na kojem je učestvovao i Ozbolt. U Programskom savetu su i umetnik Dragan Zdravković, koji je sa Šćepanovićem predstavljao Srbiju na 57. Bijenalu umetnosti u Veneciji, te umetnica Gala Čaki, muzejska savetnica Milica Todorović, umetnička direktorka Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu, kao i istoričar umetnosti Vladimir Dimovski, docent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.

Izražavajući zadovoljstvo radom komesara i Programskog saveta, ministar je rekao da očekuje “nastavak kontinuiteta zapaženih uspeha” Srbije na Bijenalu u Veneciji, a posebno je zahvalio Kući legata na "entuzijazmu, trudu i požrtvovanosti" i obećao da će joj Ministarstvo kulture dati logističku, finansijsku i drugu podršku

Vukosavljević je izrazio uverenje da će Kuća legata, kao "reprezentativna gradska ustanova", organizovati nastup Srbije u Veneciji na "doličan i perfektan način".

Ministar je primedbe muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Novom Sadu na transparentnost procedure imenovanja Programskog saveta nazvao "pravno neukim i detinjastim".

Navodeći da je svima jasno već decenijama da Ministarstvo kulture imenuje Programski savet i da u to telo može da imenuje ljude za koje smatra da "umetničkim radom, talentovanim i trajnim delovanjem" na umetničkoj sceni "mogu dolično da predstavljaju ili omoguće predstavljanje Srbije na tako prstižnoj međunarodnoj manifestaciji", Vukosavljević je dodao da su i MSUB i MSUV bili pozvani da daju svoje predloge za Programski savet, što su i učinili. Ministarstvo kulture izvršilo je onda "izvesne korekcije", a MSUB i MSUV su izrekli ocenu da je procedura netransparentna, rekao je Vukosavljević.

“Svi članovi Programskog saveta koji su učestvovali u odlučivanju, i sam komesar, su ličnosti čija je umetnička reputacija visoka, neupitna i nesporna. Naravno, u Srbiji ima – ne tako mnogo, ali ima još umetnika i kulturnih poslenika koji bi zasluživali takvo mesto, ali njih nema mnogo. U svakom slučaju, ovaj sastav koji je odlučivao o nastupu Srbije na 58. Bijenalu uživa puno poverenje Ministarstva kulture i predstavlja jedan od najreferentnijih kvalitetnih preseka onoga što danas postoji na umetničkoj i kulturnoj sceni Srbije”, izjavio je Vukosavljević.

Vukosavljević je rekao da "jeste bitno to da su dve ustanove kulture pokazale slabost u odlučivanju i razlučivanju", ali je naglasio da to "apsolutno nema uticaj na postupanje Ministarstva kulture" i, kako veruje, na uspešan nastup Srbije na Bijenalu u Veneciji.

Uz Kuću legata, u organizaciju i realizaciju postavke i nastupa Srbije na 58. Bijenalu, uz dogovor komesara i umetnika, biće uključeno i Udruženje građana "Nedelja dizajna" koje je podnosilac Ozboltovog projekta na konkursu Ministarstva kulture, navedeno je u rešenju o izboru projekta koji će predstavljati Srbiju.

58. Bijenale umetnosti u Veneciji, inspirisano vremenom lažnih vesti, porušenih vrednosti i različitih kriza, biće održano od 11. maja do 24. novembra (vernisaž od 8. do 10. maja).

Naslov 58. Bijenala umetnosti “May You Live in Interesting Times" zasnovan je na staroj kineskoj kletvi koja se odnosi na period nesigurnosti, krize i previranja – na “zanimljivo vreme”, tačno kakvo je ono koje živimo danas, naveo je Ralf Rugof, direktor londonske Hejvord galerije.

(SEEcult.org)

Vrelina Balkana u Holandiji



Makedonska umetnica Aleksandra Popovska, koja živi i radi u Holandiji, učestvuje kao vokalna solistkinja u scensko-muzičkom delu “Selma” u Podium Mozaieku u Amsterdamu, a nastupa i u predstavi “Hear My Voice” u Nordvejku, u kojoj izvodi muziku na tradicionalnim instrumentima sa Balkana.

Koncertna predstava “Selma”, koja je na programu Podium Mozaieka 24. januara, ljubavna je priča slavnog turskog muzičara Onura čija voljena ne može da bude sa njim u Holandiji. Onur zato odbija da peva i svira dok mu se Selma ne pridruži. Kada ona to čuje, dolazi u Holandiju preko Grčke, Makedonije, Srbije, Hrvatske, Austrije i Nemačke, a na tom putu upoznaje različite ljude. Zajedno prave muziku, dopuštajući da razlike među njima nestanu i izbrišu se sve granice. Ono što ostaje predstavlja obogaćeno iskustvo svih i izuzetno vredno sećanje.

U toj predstavi u produkciji Zuilense Fanfare Corps, u saradnji sa Teatrom Rast, nastupaju uz Aleksandru Popovsku i Imra Dincer i Sandra Tadić, a muzički supervizor je Julija Šćepanović, dirigentkinja iz Beograda koja živi i radi u Amsterdamu poslednjih dvadesetak godina, a specijalizovana je za tradicionalnu slovensku, balkansku i romsku muziku.

Podium Mozaiek je kulturni centar u kojem se održavaju koncerti, predstave, izložbe domaćih i svetskih umetnika, i u kojem se nalazi i pozorište Rast, specijalizovano za multidisciplinarne predstave koje kombinuju tekst, pesmu, muziku, operu i naraciju. Produkcija Teatra Rast je interkulturalna, društveno inspirisana i povremeno kontroverzna.

Aleksandra Popovska sarađuje i u sa organizacijom Kunstklank u Nordvejku, sa kojom je 2018. godine radila predstavu "Isadora", posvećenu slavnoj Isidori Dankan. U novoj predstavi “Hear my voice”, Aleksandra Popovska izvodi dela Ramireza (Miza Kriola) i Jenkinsa (Stabat Mater), kao i svoju muziku na tradicionalnim instrumentima sa Balkana, a nastupiće sa tri hora i Nacionalnim kamernim muzičkim ansamblom.

Naredna izvođenja tog muzičkog spektakla na otvorenom najavljena su od 8. do 10. i od 15. do 17. marta.

Aleksandra Popovska je pevačica, kompozitorka, pedagog i istraživačica, rođena je i odrasla u Lebanu u Srbiji. Završila je Muzičku akademiju u Skoplju, a specijalističke studije u Holandiji. Njena muzika smeštena je u prostoru između vokalne tradicije Balkana i zapadne avangarde i eksperimentalnog zvuka. Interpretira različite muzičke žanrove na ličan i specifičan način.

S obzirom da je odrasla u Jugoslaviji, bila je pod širokim spektrom kulturnih uticaja. Od početka karijere ne ograničava se muzičkim žanrovima i njen glas i muzika mogu se čuti i u popularnoj, rokenrol muzici, muzici inspirisanoj makedonskim tradicionalnim pesmama, u pozorišnim predstavama, dokumentarnim filmovima, kao i u savremenim muzičkim formama (audio-vizualnim instalacijama, muzičkom teatru, improvizacijama sa elektronikom uživo...).

Sarađivala je sa mnogim umetnicima, rediteljima, kompozitorima, vizuelnim umetnicima i koreografima iz više od 20 zemalja u različitim kontekstima, a trenutno živi i radi u Hagu, sarađujući sa nekoliko horova.

Iako je poznata pre svega po muzičkoj karijeri, Popovska je i kao vizuelna umetnica učestvovala na niz festivala i izložbi, predstavljajući slike, crteže, digitalne radove, fotografiju, instalacije...

(SEEcult.org)

Magična moda Milene Pavlović Barili



Veze slavne slikarke Milene Pavlović Barilli (1909–1945) sa svetskom visokom modom njenog vremena u fokusu su predavanja koje će mladi istoričar umetnosti Stefan Žarić održati 1. februara u Domu Jevrema Grujića u Beogradu, u okviru izložbe posvećene toj svestranoj umetnici, čija se ilustracija našla na naslovnoj strani američkog Voga (Vogue) u aprilu 1940. godine.

Žarić je za istraživanje o modnom stvaralaštvu Barilijeve nagrađen jubilarnom, 50. nagradom Spomen-zbirke Pavla Beljanskog za najbolji master rad u oblasti istorije umetnosti. Iz master rada “Modna ilustracija Milene Pavlović Barili”, koji je odbranio 2017. godine pod mentorstvom prof. dr Simone Čupić na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Žarić je razvio “Jednu studiju o visokoj modi i visokoj umetnosti”, u kojoj predstavlja njen opus kao modne ilustratorke. Kombinujući vekove evropske slikarske tradicije sa savremenim težnjama visoke mode, Milena Pavlović Barili ostvarila je opus jedinstven u istoriji nacionalne umetnosti, koji slavi i stvara modu kao visoku umetnost. Kroz interpolacije modnog dizajna, modne ilustracije i modne fotografije, Barilijeva je u srpsku umetnost unela kreatorske poetike Žana Patua, Koko Šanel, Pola Poarea, Elze Skjapareli, Kristobala Balensijage i mnogih drugih modnih stvaralaca koji danas čine kanon visoke mode. Žarić u studiji ukazuje da je Milena Pavlović Barilli živela i stvarala modu - od art dekoa i “ludih 20-ih” u Beogradu, preko Minhena (barokni i holivudski kostim), Pariza (visoka moda i klasična starina), pa do neoromantizma u Njujorku.

Prema navodima Žarića, stvaralaštvo Milene Pavlović Barili od Umetničke škole u Beogradu, pa do angažmana u Njujorku za američke modne časopise poput Voga, pogodno je za tumačenje kroz prizmu interdisciplinarnosti. Iako je umetnica od najranijih ostvarenja pa do smrti bila sklona prikazivanju popularne kulture i mode, prvi akademski impulsi ka proučavanju tih segmenata njenog stvaralaštva pojavljuju se tek u proteklih nekoliko godina.



Prvi događaj od važnosti za proučavanje stvaralaštva Milene Pavlović Barili u domenu primenjenih umetnosti, kako navodi Žarić, bilo je posthumno formiranje memorijalne galerije u njenom rodnom gradu Požarevcu 1961. godine, na inicijativu njene majke Danice. Fondacija Milenin Dom – Galerija Milene Pavlović Barili, koja je i izdavac Žarićeve studije, osnovana je 20. novembra 1961. na osnovu testamentnog zaveštanja sačinjenog u formi Ugovora o poklonu između Danice Pavlović Barili i SO Požarevac. Dok Muzej primenjene umetnosti (MPU) poseduje svega jednu modnu ilustraciju Barilijeve, a Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu izvestan broj ulja na platnu, Galerija Milene Pavlović Barili poseduje gotovo 900 umetničkih radova, od čega više od polovine čine crteži, akvareli, grafike i pasteli, odnosno tehnike kojima se umetnica služila stvarajući modne ilustracije, reklamni dizajn i skice kostima.

Godinu dana nakon obeležavanja stogodišnjice rođenja Milene Pavlović Barili, u MPU su 2010. održani izložba, međunarodni naučni skup i promocija zbornika “Milena Pavlović Barili u fokusu različitih umetnosti – Novi pluralizam značenja”. Skup je ukazao na važne momente kulturološkog konteksta 20-ih i 30-ih godina 20. veka tokom kojih deluje Milena Pavlović Barili, te ukazao kako na raznovrsnost njenog žanrovskog i medijskog opusa, tako i na raznovrsnost njegovih interpretacija. Skup je otvorio nove, interdisciplinarne puteve interpertacije do tada manje izučavanih segmenata njenog stvaralaštva, odnosno svih onih segmenata koji u dotadašnjoj literaturi nisu nazivani “čistom” ili “visokom” umetnošću. Ti segmenti uključuju stvaralaštvo Barilijeve u domenu primenjene umetnosti, pre svega modnu ilustraciju, reklamni dizajn i scenski kostim, ali i portrete ikona popularne kulture, čime se njena umetnost kontekstualizuje u sklopu filma, mode (prevashodno modne ilustracije) i uopšteno popularne kulture treće i četvrte decenije prošlog veka.

Prvu monografiju Milene Pavlović Barili objavio je Miodrag B. Protić 1966. godine (Milena Pavlović Barili – Život i delo). Protićeva monografija, kako napominje Žarić, utoliko je značajna, jer je prva stručna publikacija posvećena Barilijevoj, čime je inicijalno i etablirana u sistem nacionalne istorije umetnosti. S druge strane, iako pruža pionirski uvid u njenu biografiju, uticaj njenih roditelja, Minhena, italijanske renesanse i De Kirika na njeno slikarstvo, čime utire put potonjim razmatranjima tih fenomena, Protić svega na jednoj strani, od ukupno dve koje su posvećene celokupnom američkom periodu, gotovo usput pominje Vog, imenujući taj angažman “samoodbranom”, dok o ostalim modnim angažmanima ni ne govori.

Ni Lazar Trifunović u “Srpskom slikarstvu: 1900-1950” (1973) – na nekoliko strana koliko je posvećeno Barilijevoj, ne pominje njen angažman u polju mode. Tek je Olga Bataveljić studijom “Milena Pavlović Barili: Život i rad u Njujorku 1939-1945” (1979) prvi put ukazala na njenu delatnost kao modne ilustratorke.



Rođena 1909. u Požarevcu, Milena Pavlović Barili studirala je slikarstvo u Beogradu (1922-1926) i Minhenu (1926-1928), a po napuštanju Jugoslavije, 1930. godine, živela je u Rimu, Parizu i Londonu, gde se družila i izlagala s predstavnicima evropske avangarde. Umrla je 1945. u Njujorku u 36. godini, a njeni posmrtni ostaci prebačeni su 1949. u Italiju, odnosno Rim. Izlagala je u Beogradu, Londonu, Rimu, Parizu, Njujorku.., a njena dela nalaze se širom sveta u privatnim i muzejskim kolekcijama.

Stefan Žarić (1991) diplomirao je komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a potom dovršio master studije istorije moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista američke vlade, usavršavao se na univerzitetima i muzejskim institucijama u Americi, Nemačkoj i Estoniji. Autor je studija Muzealizacija bez muzeologije: Nacionalni muzeji i izložbe mode između istorije, teorije i prakse (2015) i (Re)Designing the Nation: The Compass of Estonian Design (2017) i koautor izložbe “Istorija pisana modom” (Muzej grada Novog Sada). Bavi se proučavanjem istorije mode i dizajna, te američkom umetnošću i popularnom kulturom.

Izložba “Čarobna Milena” u Domu Jevrema Grujića, koja je otvorena do kraja marta, obuhvata više od 40 dela - autoportreta, portreta njenih roditelja i poznatih ličnosti, enigmatske i fantastične kompozicije i ilustracije za prestižne modne časopise, kao i modnu kreaciju Igora Todorovića inspirisanu Barilijevom.

Izložena dela ustupljena su iz Fondacije Milenin dom – Galerija Milene Pavlović Barili u Požarevcu i Galerije Matice srpske u Novom Sadu.

Osim predavanja “Milenina magična moda” 1. februara u 20.30 sati, Žarić će održati i vođenje kroz izložbu “Čarobna Milena” 2. februara u podne. Ulaz na predavanje je besplatan, a za vođenje važe muzejske ulaznice po redovnoj ceni.

(SEEcult.org)

U slavu bolno, trajno prisutnog Glogovca



Nagrade Dobričin prsten za životno delo i “Miloš Žutić” za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni 2016/17, koje je Udruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS) posthumno dodelilo Nebojši Glogovcu (1969-2018), uručene su njegovoj porodici 9. februara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tačno na prvu godišnjicu smrti tog velikog pozorišnog, filmskog i televizijskog glumca.

Na skupu sećanja, koji su organizovali UDUS i JDP, mnogobrojnoj publici predstavljena je i monografija o Glogovcu autorke Tatjane Nježić i prikazan kratki film o njemu, u režiji Radivoja Andrića.

Umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović konstatovao je da zapravo nije potreban datum kao povod za sećanje na Glogovca, koji je bio prvak JDP-a.

“Svakodnevno je on tu, sa nama, ne samo u ovom pozorištu i ne samo u beogradskim pozorištima, u filmskim i televizijskim ekipama, ne samo u regionalnim pozorištima, nego i na ulici, u prodavnici, svuda. Mi smo ovde zbog nagrada i monografije. Mi smo ovde zbog jednog prisustva, bolnog, ali trajnog prisustva, a ne zbog odsustva”, rekao je Stojanović.

Predsednik UDUS-a Vojislav Brajović rekao je da je “sudbina tako htela da ove nagrade Nebojša Glogovac ne može da primi”.

“Ali mi, njegove kolege, prijatelji i porodica znamo da je on tu, na ovoj sceni i da će zauvek biti kako u našim srcima, tako i u srcima brojne publike. Slavimo danas delo i izuzetnu ličnost umetnika Nebojše Glogovca koji je svojim pozorišnim, filmskim i televizijskim ulogama ostavio dubok, neizbrisiv trag i dao nemerljiv doprinos našoj kulturi”, istakao je Brajović, koji je uručio obe nagrade Glogovčevoj porodici - deci Gavrilu i Sunčici i supruzi Milici Glogovac, uz dug, stojeći aplauz prepune sale.

Glogovac je 31. dobitnik Dobričinog prstena, najvišeg priznanja UDUS-a koje se dodeljuje od 1980. godine, a prvi laureati bili su Ljuba Tadić, Mira Stupica, Mija Aleksić, Zoran Radmilović… Sastavni deo nagrade je monografija, koju su o Glogovcu objavili UDUS, u saradnji sa Vulkanom i Bibliotekom grada Beograda.

Nagrada “Miloš Žutić” pripala je Glogovcu za naslovnu ulogu u predstavi “Hamlet” Vilijema Šekspira, u režiji Aleksandra Popovskog, za izuzetno i nezaboravno glumačko postignuće.

“U slučaju ove sasvim originalno zamišljene i ostvarene uloge žiri je zaključio da je glumačko postignuće Nebojše Glogovca izuzetno. I kao individualni umetnički čin, i kao temelj celine predstave. Svesno potčinjavanje zadatku i istovremeno samosvojnost duboko proživljene i celinom svog glumačkog bića otelotvorene sudbine princa Hamleta, najviši nivo glumačke tehnike i zaigranost do samozaborava krase igru Nebojše Glogovca u ovoj ulozi. I čine je ne samo vrhunskim glumačkim rezultatom već i neizrecivim iskustvom za gledaoca. A neizrecivost se, kako kaže Tarkovski, ne može zaboraviti”, istakao je u obrazloženju žiri, koje je pročitala glumica Isidora Minić.

Monografija “Nebojša Glogovac” predstavljena je na neuobičajen način, njegovim rečima iz knjige, koje je čitalo troje najmlađih članova JDP-a – Joakim Tasić, Milica Gojković i Miodrag Dragičević, a emitovani su i delovi intervjua koje je Glogovac dao Draganu Babiću pre desetak godina.

Neposredno, zanimljivo i mudro Glogovac je govorio o odnosu prema glumi, daru, posvećenosti, o ljudskoj prirodi, ljubavi, slobodi, religiji, ali i o običnim životnim stvarima. Ova iskrena kazivanja i etička promišljanja na najbolji način su podsetila na cenjenog i omiljenog glumca, a notu humora unele su beleške njegovog kolege i kuma Vojina Ćetkovića, sećanja na zajedničke trenutke, koje su takođe pročitali mladi glumci.

Kratki film u produkciji JDP-a predstavio je u formi kolaža inserte iz Glogovčevih predstava i filmova, njegove izjave različitim povodima i fotografije.

Monografija u tvrdom povezu na 250 stranica sadrži veliki broj fotografija u izboru Maje Medić.

Autorka Tatjana Nježić zapisala je u pogovoru da je ta knjiga plod nastojanja da se sklopi skica za portret impresivne umetničke i ljudske veličine Nebojše Glogovca, citirajući na kraju njegovu rečenicu: “Umetnik je - ljubav na delu”.

U prvom poglavlju objavljeni su eseji o Glogovcu iz pera Gorčina Stojanovića, Aleksandra Milosavljevića, Miroljuba Stojanovića i Dragana Ilića.

Sledi poglavlje Reči koje život znače, sa izjavama samog Glogovca za različite medije, kao i autorizovane beleške njegovog razgovora sa studentima Učiteljskog fakulteta u martu 1999. godine.

U poglavlju Rekli su o Glogovcu govore reditelji, glumci, dramski pisci i scenaristi iz Srbije, Hrvatske, Makedonije - Dejan Mijač, Branka Katić, Jagoš Marković, Ksenija Marinković, Goran Paskaljević, Nataša Ninković, Rajko Grlić, Ante Tomić, Dejan Dukovski, Slobodan Unkovski…

Knjiga sadrži i biografiju Glogovca, te liste njegovih uloga u pozorištu, na filmu, u TV dramama i serijama, kao i spisak nagrada i priznanja.

Na godišnjicu smrti Glogovca, objavljen je i spot za pesmu “Previše” koju je muzičar Nikola Pejaković Kolja objavio u znak sećanja na svog velikog prijatelja i glumca, koji se i pojavljuje u tom videu. Spot za pesmu “Previše”, u režiji Petra Pašića, snimljen je na proleće 2017. godine u legendarnom hotelu "Bristol" u Beogradu, a sticajem okolnosti, ostao je do danas neobjavljen... Kolja je pesmu "Previše" napisao i snimio za album "Grobovlasnici" (2013).

Glogovac je preminuo 9. februara 2018. godine u Beogradu posle kraće i teške bolesti. Smatran vodećim glumcem svoje generacije, ostvario je mnogobrojne uloge za pamćenje, a dobitnik je i niza prestižnih esnafskih priznanja.

(SEEcult.org)

Burne reakcije na makedonski konkurs za kulturu, najava poništenja



Rezultati konkursa Ministarstva kulture Makedonije za finansiranje projekata od nacionalnog interesa u 2019. godini izazvali su burne reakcije javnosti, uz protestne najave ostavki pojedinih članova Saveta za kulturu, negiranje ministra Asafa Ademija da je vršio bilo kakav pritisak na članove komisija, ali i najavu premijera Zorana Zaeva da će deo konkursa biti poništen i da će nove odluke biti “još transparentnije”.

Povodom burnih reakcija na rezultate konkursa, koji su objavljeni 8. februara na sajtu Ministarstva kulture, premijer Zaev izjavio je u kasnim večernjim satima TV24 da će odluka biti poništena i objavljena, osim za nacionalne institucije – gde nema reakcija, a to su domovi kulture. “Ovde su napravljene fer raspodele, ali za sve druge aplikante odluka će biti poništena i biće ponovo doneta”, izjavio je Zaev, pozivajući se na volju građana.

“Da ne zaboravimo! Rekli smo da slušamo građane. Građani su danas reagovali. Imaju argumente Ministarstvo kulture i komisije za kulturu. Ali, imaju i građani. Zato će još transparentnije odluke doneti sama Komisija za kulturu pri Ministarstvu kulture i nema žurbe - mi postojimo za građane. Odluke će biti donete na još transparentniji način i gledaćemo da zadovoljstvo bude što je više moguće”, obećao je Zaev.

Premijer se posebno osvrnuo i na reakcije Skopskog džez festivala i OFFesta, međunarodno relevantnih manifestacija koje nisu dobile sredstva – za razliku od lokalnog festivala u Tetovu, recimo. Zaev je rekao da je smešno i tragično što “Džez festival nije podneo nijedan dokument” po proceduri, što je direktor SJF-a i OFFesta Oliver Belopeta demantovao.

“To je kompletna laž! Nije moje da pretpostavljam ko je od njegovih najbližih saradnika preneo takvu ‘informaciju’, iako to ne bi bilo daleko od istine”, objavio je na Fejsbuku Belopeta, koji je prethodno naveo da je rezultate Godišnjeg programa podrške primio sa gorkim ukusom, ali da nije mnogo iznenađen, imajući u vidu sastav Ministarstva kulture. Jedino što mu preostaje, kako je naveo, je ulaganje žalbe, a krajnja opcija je ukidanje dva festivala. Belopeta je najavio da će tražiti preispitivanje odluke ministra i izuzimanje komisije za muzičko-scensku delatnost koja je, prema njegovim saznanjima, radila nepravilno i nezakonito, te je nejednako tretirala aplikacije SJF-a i OFFesta u odnosu na druge.

Pre obraćanja Zaeva, burne reakcije na Godišnji program za podršku projektima u kulturi prokomentarisao je i ministar kulture Asaf Ademi, koji je poručio sa službenog puta u Berlinu da je sve odluke doneo na predlog stručnih komisija i da ni u jednom slučaju nije vršio bilo kakav pritisak za izbor projekata.

Navodeći da sa “velikom pažnjom prati kritike, reakcije, hvale i predloge”, Ademi je na svom Fejsbuk profilu naveo i da je u stalnom kontaktu sa članovima komisija i pravnom službom Ministarstva, te da će zajedno odlučiti o sledećim koracima. Ujedno, Ademi je istakao da njegov moto: “Kultura za sve” nije zasnovan na bilo kakvim etničkim, političkim ili verskim predrasudama.

“Ja nisam od onih političara koji na funkciju gledaju kao na oruđe za lično bogaćenje. U proteklom periodu sam se mnogo trudio da obezbedim transparentnost, borbu protiv korupcije i da ne pravim bilo kakve razlike među građanima države. Za mene politička funkcija ministra nije sveta”, naveo je Ademi, funkcioner Pokreta Besa, koji je na postao ministar kulture u junu 2018. godine, kada je zamenio na tom mestu Roberta Alađozovskog u okviru rekonstrukcije makedonske vlade i proširenja vladajuće koalicije radi jačanja parlamentarne većine.

Prema rezultatima konkursa, Ministarstvo kulture odlučilo je da podrži 2.781 projekat od ukupno 5.560 prijavljenih.

U znak protesta zbog načina na koji su raspodeljena sredstva za projekte, pozorišna rediteljka Zoja Buzalkovska podnela je ostavku, poručujući u pismu Zaevu da je stavio kulturu “pod tačku razno” i žrtvovao je.

“Kada god je potrebno ‘trgovati’ odlukama i glasovima, prvi posegnete za kulturom i obrazovanjem! To samo govori o tome koliko Vi i ne shvatate njihovo ogromno, suštinsko značenje za jednu državu, a posebno za našu, koja pretenduje da bude deo široke evropske porodice”, navela je Buzalkovska u pismu Zaevu, koje je objavila i na društvenim mrežama.
“Ministru kulture koga ste izabrali imam samo da poručim da nemam nameru da mu pišem poseban dopis – dajem ostavku u Savetu za kulturu, Vaše savetodavno telo, koje praktično ne postoji, budući da Vam ne trebaju saveti, Vi sve znate i sami”, poručila je premijeru Zoja Buzalkovska, profesorka glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Skoplju i aktivna učesnica Šarene revolucije koja je prethodila formiranju vlade Zaeva.

Glumac i nekadašnji direktor Dramskog teatra Sašo Tasevski, takođe aktivista Šarene revolucije, pozvao je nealbanske kulturne institucije da bojkotuju Ministarstvo kulture, odnosno vrate skromna dodeljena sredstva.

“Direktori pozorišta i drugih institucija kulture… Makedonci, Turci, Romi, Boršnjaci, Vlasi. Ako vam je ostalo bar malo prkosa i dostojanstva, bojkotujte sredstva dodeljena za projekte 2019. godine koja su manja nego prethodne godine zbog diskriminatorske podele po albanskom etničkom ključu. To divljanje mora da se okonča. Bojkot. Vratite im pare. Predstave pravite na goloj sceni. Ovako se ne gradi društvo. Ovo je aparthejd”, poručio je Tasevski na Fejsbuku.

Glumac Oliver Mitkovski, član jedne od konkursnih komisija, dostavio je Ministarstvu izdvojeno mišljenje zbog neslaganja sa izborom projekata za podršku.
Pojedini teatri sa višedecenijskom tradicijom dobili su, kako su preneli makedonski mediji, smešne budžete od 500.000 dinara (1 evro oko 61,6 denara) – koliko je odobreno na primer Veleškom teatru za “Arapsku noć”, dok je novo pozorište u Gostivaru dobilo podršku za tri projekta, od kojih je najmanji iznos 1,35 milion denara.

Teatar Komedija, kako je objavila glumica Tanja Mickov, dobio je 2,7 miliona denara za tri predstave, a Tetovski i novoosnovani teatar u Gostivaru dobili su gotovo dvostruko više za isti broj projekata.

Prema objašnjenju Ministarstva kulture, samo četiri profesionalna teatra imaju produkcije predstava na albanskom jeziku, dok je deset nacionalnih teatara na makedonskom. Albanski teatar tako je dobio 6,4 miliona denara i povodom otvaranja renovirane zgrade, kao što je slučaj i sa gostivarskim teatrom, koji treba svečano da započne rad.

Koreografkinja Risima Risimkin takođe je reagovala zbog izostanka podrške za Skopski plesni teatar, jedinstvenu nezavisnu kompaniju za savremeni ples u Makedoniji.

Nezadovoljni su i u Nacionalnom ansamblu za narodne igre i pesme “Tanec”, koji je dobio 150.000 denara za novu koreografiju, dok je novoformirani Nacionalni ansambl za albansku igru i pesme dobio za jedan projekat 800.000.

Među festivalima koji su dobili znatno manju podršku je i skopski Taksirat, kojem je odobreno 500.000 denara – koliko je dobilo i udruženje Elizium za koncert sa mladima u Tetovu. Takođe, Džez festival Kumanovo dobio je samo 200.000 denara, dok je Džez-fest u Tetovu dobio 1,5 milion.

I produkcijska kuća Avalon je izrazila nezadovoljstvo rezultatima konkursa, navodeći da čeka zvanično obaveštenje Ministarstva kulture da Makedoniji nisu potrebni koncerti Stinga, Lenija Kravica, Erosa Ramacotija, Toma Odela, Gorana Bregovića, festival Ohrid Calling…

Nelogičnosti su primetne i u oblasti vizuelnih umetnosti, gde je Centar za savremenu umetnost u Skoplju dobio svega po 55.000 denara za projekte “Urbane umetničke akcije” i “10 izložbi umetnika u mobilnoj/montažnoj galeriji”, dok je Evropski centar za razvoj, toleranciju i saradnju u Gostivaru dobio 300.000 dinara za projekat “Evropium”.

U oblasti interdisciplinarnih delatnosti novoosnovani Kulturno-socijalni prostor Centar-Jadro dobio je za godišnji program 400.000 denara, dok je Udruženje za turizam, ekologiju, sport i kulturu Soleina u Tetovu za projekat “Kult-ar Tetovo” dobilo 700.000 dinara.

Asocijacija nezavisne kulturne scene Jadro dobila je 400.000 denara za projekat “Učestvujemo, zastupamo, menjamo” (demokratizacija i decentralizacija javnih prostora i javnog dobra preko novog modela institucija javno-civilnog partnerstva).

Među podržanima je i preduzeće za marketing i konsalting “Nju media marketing” koje je dobilo 1 milion denara za kampanju za smanjenje upotrebe mobilnih telefona i tableta među decom i mladima. Takođe, podržan je i projekat “Sajam kose” Makedonske frizerske asocijacije, za koji je odobreno 250.000 denara.

Prema navodima Ministarstva, prilikom odlučivanja o godišnjim konkursima vodilo se računa o prioritetima i potrebi podrške projektima i aktivnostima koji “stimulišu kreativnost i umetnički potencijal svih građana Makedonije, nezavisno od njihove etničke, verske, ideološke, političke, socijalne, rodne i starosne pripadnosti”.

Podržani su, kako je navedeno u obrazloženju, dobro argumentovani projekti, koncipirani sa kvalitetnim umetničkim sadržajem, projekti kojima se neguje i podstiče kulturna raznolikost, umetničko stvaralaštvo i kulturni razvoj. Značajna podrška data je projektima preko kojih se promovišu jednake mogućnosti za sve (multikulturne vrednosti u društvu, rodna ravnopravnost, inkluzija lica sa posebnim potrebama, socijalno ugroženih grupa itd). Godišnji program za 2019. godinu, kako je navedeno, reflektuje i prioritete Ministarstva kulture koji se odnose na odgovarajuću zaštitu i promociju kulturnog nasleđa u skladu sa savremenom evropskom praksom, jačanje nezavisnog kulturnog sektora, promociju i plasman kulture Makedonije na međunarodnom nivou, kao i na realizaciju kapitalnih projekata i investicionih ulaganja u Skoplje i druge gradove.

Kategorije, prioriteti, kriterijumi i merila na osnovu kojih su ocenjivani projekti po oblastima delatnosti bili su sadržani u prijavi koja je sastavni deo konkurs, a prvi put je uvedeno vrednovanje projekata na osnovu bodovanja koje je, kako je tvrdi Ministarstvo, obavljeno transparentno i objavljeno zajedno sa podržanim projektima.

Komisijama su predsedavali Leonora Sejdiu (interdisciplinarna delatnost), Pleurat Gaši (folklor, muzičko-scenska), Berton Sulejmani (izdavačka), Petar Arsovski (dramska), Trajče Blaževski (vizuelne umetnosti), Mile Velčovski (nepokretno kulturno nasleđe), Mila Šurbanovska (muzejska delatnost i nematerijalno kulturno nasleđe), Vildanie Idrizi (bibliotečka delatnost).

(SEEcult.org)

Nela Tonković na čelu Narodnog muzeja u Šapcu



Skupština grada Šapca imenovala je za v.d. direktora Narodnog muzeja u Šapcu istoričarku umetnosti Nelu Tonković, dosadašnju kustoskinju Savremene galerije u Subotici i nekadašnju direktorku te galerije.

Nela Tonković, čija je smena 2018. godine sa mesta direktora Savremene galerije Subotica izazvala burne reakcije u stručnoj javnosti, izjavila je za SEEcult.org da se kulturna politika grada Šapca nekoliko godina unazad vodi veoma odgovorno i emancipatorski, kako u odnosu prema građanima i zajednici, tako i prema kulturnim radnicima, te da veruje da predstavlja progresivan model kulturne politike u celoj Srbiji.

“Zbog toga nisam imala dilemu kada mi je ponuđeno da prihvatim dužnost v. d. direktorke Narodnog muzeja”, rekla je Nela Tonković.

Navodeći da je Narodni muzej u Šapcu dobro utemeljen i sa odličnom stalnom postavkom koja jasno komunicira identitet grada, ona je najavila da će nastojati da aktivira potencijale stručnog tima tog muzeja kako bi zajednički razvili niz aktivnosti kojima će učestvovati u društvenom životu zajednice i postati nezaobilazno mesto - kako ono koje čuva baštinu i svedoči o njoj, tako i ono koje učestvuje u stvaranju baštine za budućnost.

Nela Tonković najavila je i da će razvijati Narodni muzej u pravcu “otvorene, participativne ustanove koja publici nudi dijalog i potragu za saznanjima kako bi i Muzej i njegova publika stekli izraženo osećanje odgovornosti za sadašnjost zajednice”.

“Rad u Savremenoj galeriji Subotica i promena njenog modela komuniciranja sa publikom preporučili su me za ovo mesto i, svakako, Galerija ostaje nezamenjivi deo mog iskustva, kao što i rad u polju produkcije i medijacije savremene umetnosti ostaje moje stalno profesionalno poslanje”, istakla je Nela Tonković i zahvalila gradskim vlastima Šapca na ukazanom poverenju, čime je, kako je dodala, još jednom pokazano da je “moguće da i u Srbiji postoji javna politika koja prepoznaje dobar rad pojedinaca u kulturi, koja ih čini delom sistema javnih ustanova i na taj način upošljava za opšte dobro”.

Nela Tonković bila je do jula 2018. godine direktorka Savremene galerije u Subotici, a odluku gradskih vlasti da joj ne produži mandat, stručna javnost ocenila je bila kao još jedan udar na struku zarad političkih, odnosno stranačkih interesa.

Kako je tada navedeno u otvorenom pismu, koje je potpisalo više od sto kulturnih radnika, umetnika, univerzitetskih profesora i drugih predstavnika stručne javnosti, subotičke vlasti su nedavanjem podrške Neli Tonković da u još jednom mandatu vodi Savremenu galeriju “zatvorile krug tragično loših kadrovskih rešenja u subotičkoj kulturi”.

*Foto: Fb SGSU

(SEEcult.org)