Vesti iz sveta astronomije...

  Zima 2013

   21. decembar je 355. dan u godini. Od tog dana do kraja godine ima još 10 dana.

ŠTA JE TO ZIMA?
Zima će trajati 89 dana, a završiće se  20. marta 2013. u 17 sati i 57 minuta kada počinje proleće.

SUNCE

Na dan početka zime Sunce će biti u sazvežđu Strelca (Sagittarius) i nalaziće se - 23,435°  ispod horizonta. Od Zemlje Sunce će biti udaljeno 147.161.167 kilometara, a svetlosnom zraku da prevali tu razdaljinu treba 8 minuta i 10,88 sekundi. Magnituda Sunca iznosiće -26,8, a uglovna veličina biće 0° 32' 31.05". Tog dana Sunce:

Izlazi u 7 sati i 16,7 minuta
Meridijan prelazi u 11 sati 38 minuta i 49 sekunde
Zalazi u 16 sati i 00,9 minuta
Ukpno iznad horizonta biće 8 sati i 44,2 minuta.
MESEC

Na dan dolaska zime Mesec će biti star 18,33495 dana. Tog dana Mesec:

Izlazi u 20 sati i 10,8 minuta
Meridijan prelazi u 3 sati 06 minuta i 18,8 sekundi
Zalazi u 9 sati i 24,7 minuta

Njegov prividni prečnik iznosiće 0° 29' 27,62", a magnituda -11,5. Od nas će u trenutku dolaska zime Mesec biti udaljen 405.495,3 kilometara (računajući od centra Meseca).

  ARAO-Geminidi 2013.

Meteorski roj Geminidi imaju aktivnost od 4-16.12. a maksimum roja traje jedan dan. Ove godine Geminidi su ostali na nivou broja meteora iz 2011 i 2012 godine, i ISON svojim prolaskom pored Sunca nije doprineo većem broju meteora. Intezitet roja u dosadašnjem praćenju sa ARAO povećava se iz godine u godine. Meteori ovog roja spadaju u grupu sporih meteora brzine 34,4km/s i prate se radioteleskopom za niže frekvencije 30-50MHz. (ARAO-30MHz). Maksimum roja je kompleksan sa izraženim maksimumom krupnijih meteora i koji kasne za maksimumom sitnijih meteora, takođe više promenljivosti je izraženo kod sitnijih meteora. Povoljan pravac radijanta roja je N-S, visina jonizacije je 95km, RA 112º, DEC +32º

  DONOŠENJE KAMENJA SA MESECA I ISTRAŽIVANJE MARSA

Posle ogromnog uspeha misije „Chang'e 3" i slanja lunarnog rovera, mnogi se pitaju kakvi su budući kineski planovi u istraživanju solarnog sistema. Iako detalji nisu potpuno objavljeni, ova azijska zemlja ima u vidu nekoliko zaista ambicioznih lansiranja.

Podsetimo se da je od 2007. do danas Kina postavila tri kosmičke sonde u Mesečevu orbitu, spustivši jednu od njih na površinu, a drugu poslavši ka asteroidu (4179) Toutatis. Dok čitaš ove redove (udobno zavaljen u ležaljci ispod drvoreda palmi ), jedna kineska sonda se nalazi na Mesecu („Chang'e 3") a druga je u heliocentričnoj orbiti 65 miliona kilometara daleko od Himalaja („Chang'e 2"). Nije loše ako se setimo da do pre samo deset godina kineski program za istraživanje Sunčevog sistema nije ni postojao. Ali kakvi su izgledi za budućnost?

Očito je da Kina želi da nastavi sa programom lunarnih istraživanja, ali sve više ima naznaka koji ukazuju na Mars kao sledeću destinaciju azijskih sondi. Početkom 2015. godine na Mesec će biti lansiran „Chang'e 4". Izgrađen kao rezerva „Chang'ea 3", „Chang'e 4" će biti vrlo sličan njemu i verovatno će nositi još napredniji rover. Time će Kina nastaviti praksu lansiranja sondi u paru: „Chang'e 2" je bio izrađen kao rezerva „Chang'eu 1" i lansiran je 2010. godine. Međutim, on nije bio identičan aparat, već je imao ugrađene nove i bolje instrumente. Shodno tome, očekuje se i da će „Chang'e 4" imati makar nekoliko unapređenja u odnosu na svog blizanca.

  Indija planira misiju spuštanja na Mars 2016.

Indijska organizacija za kosmička istraživanja (ISRO) može za nekoliko godina da pokuša spuštanje kosmičkog aparata na Mars, piše Indian Express. Misija drugog indijskog aparata na Mars može da krene 2016. uz uslov da raketa-nosač (RN) GSLV bude spremna za lansiranje.

Iako projekat još uvek nije odobren, sasvim je izvesno da će Indija lansirati prema Marsu 2016. svoju drugu medjuplanetarnu letelicu pomoću snažnije RN. Naravno, konačna odluka će biti doneta u svetlu rezultata misije sonde "Mangalijan" koja je 1. decembra napustila orbitu oko Zemlje i sada lete prema Marsu, gde će sa orbite veštačkog satelita istraživati atmosferu i površinu planete.

Za razliku od orbitalne misije "Mangalijana", sledeći indijski marsijanski projekat planira spuštanje lendera na površinu Crvene planete. Ako misija bude uspešna, Indija može postati druga država (posle SAD) čija je letelica uspešno sletela na Mars.

O kuuul, citala sam neki dan o tome.
I biranju astronauta (ne za taj ''let''),
no, Slo nije prosao.

Bice zanimljivo u svakom slucaju!

  Evropska Vega smenjuje ruske lake rakete

Rukovodstva italijanske kompanije European Launch Vehicle i francuske Arianespace potpisala su u Rimu dogovor o gradnji 10 lakih raketa-nosača tipa Vega.

Nova serija RN Vega dopuniće postojeći korpus od pet nosača obuhvaćenih prvim ugovorom iz 2009. Planirano je da 2015. budu sagradjena prve rakete iz nove partije. Očkuje se da će ovih deset novih RN biti korišćeno za lansiranja lakih kosmičkih aparata na komercijalnoj osnovi do kraja 2018.

Osnovni korisnici RN Vega biće evropski univerziteti koji rade na razvoju naučno-istraživačkih satelita, kao i korisnici iz Južne Amerike, Azije i Bliskog Istoka. Prva dva lansiranja Vege su uspešno obavljena u februaru 2012. i maju 2013. Za vreme poslednjeg starta, u kosmos su lansirani prvi estonski satelit ESTCube-1, evropski aparat Probe-V i vijetnamski VNREDSaMA.

Raketa Vega pripada kategoriji lakih nosača koja može da izbaci na orbitu oko Zemlje koristan teret mase do 1500 kg. Četvorostepena raketa ima masu od 137 tona, maksimalni prečnik tri metra i visinu 30 metara.

U ESA-i planiraju da pomoću RN Vega isključe potrebe za ruskim lakim i jeftinim raketama “Rokot” i “Dnjepar” koje su korišćene sa lansiranje manjih evropskih istraživačkihsatelita.

  InSight na Mars u martu 2016

NASAina niskobuđetna misija InSight namijenjena istraživanju Marsa tijekom marta 2016. kreće na svoju dvogodišnju radnu odiseju.

InSight će obilato koristiti tehnološke elemente i dizajn uspješne misije Mars Phoenix Lander čija je svojevrsna reinkarnacija uz implementaciju novih i sofisticiranijih instrumenata. Samo lansiranje obavit će raketa Atlas 5 iz vojne raketne baze Vandenberg u Kaliforniji. Cijena misije uz korištenje elemenata MPL iznosi relativno skromnih 425 milijuna USD čemu valja pridodati 160 milijuna USD za trošak rakete nosača.

Zanimljivo je spomenut kako su sve dosadašnje NASAine međuplanetarne misije lansirane sa istočne obale (Florida) a ovo će biti prvo međuplanetarno lansiranje iz Vandenberga. InSight lander mase 360kg gradi iskusna tvrtka Lockheed Martin Corp. Njegovo spuštanje na Mars biti će obavljeno nakon samo šest mjeseci leta, u rujnu iste godine. Između ostalih instrumenata na InSightu će se nalaziti precizni seizmometar te specijalni senzori temperature koji se imaju za pozicionirati ispod površine crvene planete. Posebnom tehnikom detekcije rasprostiranja radio signala između landera i Zemlje znanstvenici će modelirati položaj i dimenzije same jezgre Marsa.

Cilj cijele misije je obaviti istraživanja i dati odgovore na ono što se nalazi u unutrašnjosti Marsa te pridonjeti boljem razumijevanju nastanka stjenovitih planeta Sunčeva sustava. InSight je izvedenica od riječi; „Interior Exploration using Seismic Investigations, Geodesy and Heat Transport“ te ponajbolje govori o samom scenariju misije. Ulazak u Marsovu atmosferu omogućiti će kapsula sa toplinskim štitom koji će se odbaciti u nižim dijelovima atmosfere kada se aktiviraju padobrani. Meko slijetanje na površinu osigurati će raketni motori. U instrumentalni set uključena je meteo postaja te panoramska kamera viskore rezolucije. Napajanje električnom energijom osiguravati će solarni fotonaposki paneli u kombinaciji sa akumulatorskom jedinicom. Točno mjesto slijetanja još nije definirano no zna se kako će izbor biti jedan od dvadesetak potencijalnih lokaliteta na ekvatorskom području Elysium Planitia.

  Može li vožnja po Marsu da uništi točkove?

„Ciriosity“ ima problem: Marsova površina polako jede njegove točkove. Već posle kratkog vremena od započinjanja vožnje po Crvenoj planeti, fotografije su otkrile oštećenja na svih 6 točkova rovera. Rupe, ulegnuća i ogrebotine su počele da se pojavljuju svuda, te se u isto vreme sve više ljudi počelo da brine oko toga. Rukovodioci misije su umanjili zabrinutost izjavama da je sve to potpuno normalno i nije ništa neobično. „Gume“ na točkovima „Curiosityja“ napravljene su od kvalitetnog aluminijuma ali su vrlo tanke, debljine samo 0,75 mm, pa točkovi trpe znatno habanje obzirom na Marsove puteve. Prema izjavama zemaljske kontrole, „Curiosity“ može u slučaju potrebe da vozi i sa „ćelavim gumama“. Nema razloga za ikakvu paniku.

Međutim, potrebno je nešto promeniti u barakama JPL–a, jer sada izgleda da tim „Curiosityja“ nema dovoljno dobru podršku. Nakon prevaljenih 4.589 metara po površini, habanja na površini točkova su preterana, pa čak i uznemiravajuća. Šteta nastala prošlog meseca nakon izlaska iz regiona „Yellowknife Bay“[1] prevazilazi sve teorijske modele, verovatno zato što je tlo grublje od očekivanog. Kao rezultat, krajem novembra tim je odlučio da snimi seriju fotografija svih 6 točkova koristeći kameru MAHLI[2] smeštenu na roverovoj robotskoj ruci (slike su načinjene u nekoliko sesija između 469. sola i 472. sola). Analize fotografija zabrinule su rukovodioce misije, koji su hitno doneli odluku da se fotografisanje točkova MAHLI–jem vrši od sad mnogo češće.

Između 9. i 19. decembra (478. sol –487. sol) „Curiosity“ nije vozio jer je vršen treći apdejt softvera (jedanaesta verzija pisana do sada za rover), što je većina članova tima iskoristila da bi učestvovala na sastanku naučnika Američkog geofozočkog udruženja (AGU) u San Francisku. Naučne operacije su nastavljene 485. sola a rover je ponovo pokrenut 488. sola (20. XII). Menadžeri misije sada planiraju da sprovedu nekoliko vožnji „Curiosityja“ po mekšem tlu i tako testiraju oštećenja nastala na točkovima. Takođe su načinili i slike svih točkova kamerom MastCam.

Inače, jednotonski „Curiosity“ ima šest točkova prečnika 0,5 metara, montiranih na sistem suspenzora koji osigurava da su svi točkovi u kontaktu s tlom sve vreme. Svaki točak ima sopstveni elektromotor a nagazne površine imaju rupe radi povećanja vuče (rupe u pesku ostavljaju slova J, P i L pisana Morzeovom azbukom, •−−− •−−• •−••). I prednji i zadnji par točkova mogu da zaokreću, čime su mogući praktično svi manevri u vožnji. Šasija rovera se nalazi 66 cm od tla, tako da točkovi mogu da „preskoče“ svaku prepreku visine njihovog prečnika. Točkovi su opremljeni rebrima, tako da mogu omoguće penjanje (ili silaženje) uz kosine do 45° u bilo kom pravcu, ali zaštitni softver alarmira svaku situaciju preko 30°. Maksimalna brzina Marsovog rovera iznosi 5 cm/sec (0,14 km/h), ali obično ne prelazi 1,5 cm/sec. (Da bi prešao 1 metar, treba mi 66 sekundi).

Tim kaže da će i pored habanja i oštećenja, „Curiosity“ nastaviti putovanje ka podnožju Aeolis Mons ("Mount Sharp"), kako je i planirano, ali da će vozači biti mnogo pažljiviji kada je u pitanju staza. Jasno je da putešestvije po Marsu podnosi svoj račun.

  Lansiranje nove ruske rakete-nosača "Sajuz-2.1v" odloženo za sledeću godinu

Lansiranje nove ruske lake rakete-nosača "Sajuz-2.1v" kompanije "CSKB-Progres" iz Samare planirano za 25. decembar sa kosmodroma u Plesecku odloženo je za 2014. Predstavnik Ministrastva odbrane koje kontroliše lansiranja na Plesecku je samo kratko izjavio da je lansiranje prebačeno za sledeću godinu, bez ikakvih dodatnih objašnjenja.

Prva nova raketa-nosač projektovana i sagradjena u Rusiji od raspada SSSR-a "Sajuz-2.1v" je postavljena na lansirnu rampu 17 decembra uz najavu da će biti lansirana 23. decembra. Medjutim, tokom poslednjih predstartnih ispitivanja tehničari su otkrili probleme na, kako je nezvanično saopšteno iz neimovanog izvora sa kosmodroma, "jednom od motora" RN. Kako je odlučeno da se lansiranje prenese za dva dana i da sledeći pokušaj usledi 25. decembra u 16:30č po moskovskom vremenu, bilo je evidentno da kvar, iako je spomenut raketni motor, nije ozbiljne prirode. Na prvom stepenu se inače kao osnovni potisni motor koristi NK-33-1 kompanije "Kuznjecov" koji je razvijen za sovjetsku mesečevu raketu N1 koja je četiri puta bezuspešno lansirana, pre gašenja projekat 1974. Takodje, tokom prve etape leta za stabilizaciju položaja rakete koristi se motor RD-0110R koji je razvijen u kompaniji KBHA iz Vorenježa. Nije objavljeno na kom motoru je ustanovljen defekt.

Nekoliko časova pre ponovnog pokušaja lansiranja, 25. decembra, ponovo je odlučeno da se poletanje odloži ali sada na samo 1,5 čas, zbog, kako je ponovo nezvanično saopšteno, problema na jednom od elementu lansirne rampe. I dok smo sa nestrpljenjem čekali vesti sa Plesecka o lansiranju prve "prave" ruske rakete, sa Plesecka je prvo stigla vest da je 25. decembra uspešno lansirana RN "Rokot" kompanije "Hruničev" sa tri vojna satelita, dok o lansiranju RN "Sajuz-2.1v" nije bilo ni reči, sve dok uveče RIA "Novosti" nije objavila kraktu vest da je lansiranje odloženo za sledeću godinu.

Kao koristan teret na vrhu drugog stepena "Volga" (modifikovana verzija trećeg stepena RN "Sajuz") nalazi se mali naučni satelit "Aist" kompanije "Progres" i Samarskog univerziteta.

Dvostepena raketa "Sajuz-2.1v" može da izbaci na orbitu oko Zemlje visine od 200 do 1500km i pod nagibom od 66 do 99 stepeni koristan teret mase od 1,400 do 2,8 tona.

Zanimljivo je da je posle mesečeve rakete N1, "Sajuz-2.1v" prva ruska raketa koja koristi motor NK-33. U borbi za opstanak posle raspada SSSR-a kompanija "Kuznjecov" je 90-ih prodala 36 motora NK-33 američkoj kompaniji Aerojet General (po ceni od samo $1.1 milion). U SAD, NK-33 je modifikovan u američku verziju AJ25-58 koja je prvi put korišćena dva puta na raketi "Antares" kompanije OSC ove godine za lansiranje teretnoih brodove "Signus" koji se koriste za snabdevanje američkog dela MKS.

  Hoće li američki astronauti leteti na ruskim “Sajuzima” posle 2017?

Iako nije oficijelno javljeno, pre oko mesec dana "Roskosmos" i NASA su se dogovorili o produžetku ugovora o letovima američkih astronauta na ruskim kosmičkim brodovima "Sajuz" do kraja 2017.

Uoči gašenja programa “Spejs šatl” 2009. NASA je potpisala prvi kontrakt sa agencijom “Roskosmos” o prevozu šestoro astronauta do MKS do kraja 2012. pomoću ruskih “Sajuza”. Vrednost ugovora je iznosila 306 miliona dolara. U aprilu 2010. NASA i “Roskosmos” su produžili kontrakt do kraja 2013. uz dodatnu cenu od 335 miliona dolara za prevoz još šestoro astronauta na relaciji Zemlja-MKS-Zemlja. Konačno, u martu 2011. dve agencije potpisuju treći ugovor iznosa 753 miliona dolara za 12 mesta u ruskim brodovima “Sajuz” i prevoz astronauta u periodu 2014 – jun 2016.

Kako je tehnološki ciklus izrade kosmičkog broda “Sajuz” oko dve godine a obe strane žele da prepreme nacionalne planove budućih letovana MKS posle juna 2016, u toku su razgovori između zvaničnika NASA-e i “Roskosmosa” o ovom pitanju.

Istovremeno, kao što smo javili NASA je pripremila radni grafik letova prema MKS do 2020. Prema ovom planu s’ kraja 2017. astronauti NASA-e će leteti na MKS komercijalnim kosmičkim brodovima američkih privatnih kompanija. To automatski znači da se u NASA-i očekuje da će američki i astronauta ESA, JAXA i CSA leteti na “Sajuzima” i u periodu od juna 2016. do novembra 2017. kada je planiran prvi let privatnog kosmičkog broda.

Iako nije oficejelno javljeno, pre oko mesec dana “Roskosmos” i NASA su se dogovorili o produžetku ugovora do kraja 2017. Takodje, prema nekim najavama, razgovara se i o nastavku ovog kontrakta do kraja 2018. Direktor “Roskosmosa” Oleg Ostapenko je komentarišući ove informacije samo rekao da su pregovori u toku, ali da još ništa nije odlučeno.

U NASA-i se očekuje se da će do kraja 2017. biti obavljen makar jedan, ako ne i dva eksperimentalna leta novog komercijalnog kosmičkog broda prema MKS.

Medjutim, konačna odluka o permanentnom prelasku američkih astronauta sa ruskih “Sajuza” na privatne kosmičke brodove može biti doneta tek posle završetka eksperimentalnih letova aparata na kojima rade stručnjaci tri privatne kompanije.

Kako će to zahtevati vreme, čak i uz uslov da sve ide po planu sa ispitivanjima novih brodova, sasvim je moguće da, kako se već šuška, američki astronauti nastave da lete na “Sajuzima” i tokom 2018.

U “Roskosmosu” kažu da će cene usluga biti iste kao i u poslednjem ugovoru, uz dodatak proračuna prognoziranih finansijsko-ekonomskih promena i inflacije.

  Lansirana nova ruska raketa-nosač "Sajuz-2.1v"

Sa kosmodroma Pleseck 28. decembra 2013. u 16:30č (MV) uspešno je lansirana nova ruska raketa-nosač (RN) "Sajuz-2.1v" lake kategorije.

Kao što smo javljali, RN "Sajuz-2.1v" je postavljena na lansirnu rampu 43 kosmodoma Pleseck 17. decembra. Lansiranje je prvo bilo planirano 23. decembra, ali je zbog tehničkih razloga odloženo za dva dana. Onda je 25. decembra lansiranje prvo odloženo za 1,5 čas, a kada je teklo finalno odbrojvanje samo deset minuta pre paljenje raketnog motora, doneta je odluka da se operacije zaustave. Ubrzo je iz Ministarstva odbrane, kome pripada kosmodrom Pleseck i koje kontroliše lansiranja sa ovog kosmodroma, stigla vest da je lansiranje nove ruske RN odloženo za 2014.

Očigledno, ova najava nije koordinasana sa "Roskosmosom", jer je Oleg Ostapenko odmah odleteo na Pleseck. Ostapenko je inače svojevremeno kao komandant ruskih Raketno-kosmičkih vojski rukovodio lansiranjima sa Plesecka. U subotu 28. decembra on je predsedavao sastankom Državne komisije na kome je odlučeno da se lansiranje obavi tog istog dana, u 16:00č.

Konačno, lansiranje je uspešno obavljeno juče, 28. decembra 2013, ali 30 minuta posle najavljenog vremena. Sedam minuta kasnije (16:37) gornji (drugi) stepen nazvan "Volga" odvojen je od prvog stepena RN. Radom raketnog motora bloka "Volga" drugi stepen i korisan teret su dospeli na planiranu orbitu. Jedan i po čas posle starta (18:10) , koristan teret je uspešno odvojen od bloka "Volga".

Koristan teret je tokom prvog lansiranja nove ruske RN predstavljao je sklop od tri kosmička aparata - mali studentski satelit "Aist" mase 50 kilograma i dve tzv. sfere kalibrisanja SKRL-756 koje će kao pasivni objekti biti korišćeni za proveru tačnosti zemaljskih sistema za praćenje objekata na orbiti. Satelit "Aist" ("Roda") su projektovali studenti Samarskog državnog univerziteta "Karaljov" u saradnji sa graditeljem RN "Sajuz-2.1v" kompanijom "CSKB-Progres". Namenjen je za reševanje edukativnih, naučno-tehničkih i eksperimentalnih zadataka merenja geomagnetnog polja.

Raketa "Sajuz-2.1v" (RN "Sajuz-2" etape 1V) je dvostepena RN lake klase koja je razvijena u "CSKB-Progres" (Samara). Konstrukcija novog lansera je zasnivana na projektu RN "Sajuz-2" etape 1B, sa skinutim bočnim blokovima (četiri poznata bočna raketna bloka RN serije "Sajuz"), i ugradjenim glavnim potisnim raketnim motorom NK-33A (projektovanim u kompaniji OAO "Kuznjecov") i stablizacionog motora RD0110R (OAO "KBHA" i Voronješki mehanički zavod). Drugi stepen "Volga"e je modifikacija gornjeg (trećeg) stepena RN "Sajuz-2" sa pogonskim sistemom koji je razvijen na bazi raketnog motora kosmičkih aparata daljinskog sondiranja Zemlje. Za novu RN nije potrebna posebna lansirna rampa, tako da može biti lansirana sa 'standardne' rampe RN "Sajuz-2".

Dvvostepena RN "Sajuz-2.1v" ima masu na startu 157-160t, visinu 44m, maksimalni prečnik 3m i maksimalni kapacitet do 3000kg za orbitu visine 200km i nagiba 82.4 stepena.

Sve u svemu, Rusija je konačno lansirala svoju prvu novu RN. Bio je to jedan od najvažnijih dogadjaja ruske raketno-kosmičke industrije koja je u poslednje vreme beležila seriju velikih neuspeha. Ujedno, "Sajuz-2.1v" je prva principijelno nova RN projektovana u Rusiji od raspada SSSR-a. Kako je na donjem stepenu postavljen raketni motor NK-33 razvijen na bazi starog motora NK-15 za projekat sovjetske mesečeve RN N1 ovo je bio prvi kosmički start motora ove serije u SSSR-u/Rusji od novembra 1972. kada je bio poslednji (četvrti) pokušaj lansiranja N1. Pored toga, kako je nosivost nove RN u širokom rasponu od 1400kg do 3000kg, "Sajuz-2.1v" će u budućnosti igrati vrlo značajnu ulogu na sve zahtevnijem nacionalnom i medjunarodnom tržištu jeftinih usluga lansiranja malih kosmičkih aparata.

  Kosmonauti instalirali opremu za praćenje zemljotresa

Kosmonauti Oleg Kotov i Sergej Rjazanski su proveli 8 časova i 7 minuta izvan MKS, znatno duže od planiranog roka jer je trebalo više vremena za završetak pojedinih zadataka. To je novi rekord u dužini boravka ruskih kosmonauta u otvorenom kosmosu. Cilj poslednjeg ovodogišnjeg izlaska je bio da se na MKS instalira opreme za praćenje pojava koje prethode zemljotresima.

Kosmonauti Kotov i Rjazanski su po drugi put tokom misije MKS-38 izašli u otvoreni kosmos iz modula "Pirs" 27. decembra 2013. u 17:00č (moskovsko vreme). Odeven u skafandru "Orlan-MK", prvi je stanicu napustio Kotov, kome je ovo bio peti izlazak u otvoreni kosmos, a nekoliko minuta kasnije pridružio mu se Rjazanski koji je do sada jedanput "leonovao". Radi raspoznavanja, skafandri imaju na rukama i nogama šare različite boje - Kotov je imao crvene, a Rjazanski plave šare.

Na ruskom se vanbrodske aktivnosti obeleževaju skraćenicom VKD (NASA koristi akronim EVA). Kako je ovo 37. planirani izlazak ruskih kosmonauta u programu MKS (od 43 koliko ih je ukupno bilo u petnaestogodišnjoj istoriji Kosmičke stanice), on nosi oznaku VKD-37.

Osnovni zadaci VKD-37 su bili:

Montaža platforme "Jakor" na mobilno radno mesto servisnog modula (SM) "Zvezda"
Montaža kamera visoke i srednje rezolucije na SM "Zvezda"
Montaža monobloka "Seizmoprognoz"
Demontaža nekoliko naučnih instrumenata
Snimanje ekrano-vakuumske zaštite spoljašnje površine SM "Zvezda".
Sve aktivnosti izvan stanice tokom VKD-37 su bile planirane u zoni repnog dela servisnog modula "Zvezda", tako da su napustivši stanicu kosmonauti prvo morali da se prebace na drugi kraj ruskog dela MKS. Tamo su prvo montirali platformu "Jakor", a posle demontaže mobilnog držača pristipili su demontaži monobloka "Vplesk" koji je korišćen za analizu emisije visokoenergetskih čestica u okolni kosmički prostor tokom seizmičkih aktivnosti.

Kada su završili ove radove, kosmonauti su instalirali monoblok za obavljanje eksperimenta "Seizmoprognoz" tokom koga će naučnici pratiti promene elektromagnetne i plazmene prirode koje najavljuju zemljotrese i tehnogene katastrofe.

Umesto 7 časova, koliko je bilo planirano, radovi su trajali 8 časova i 7 minuta, što je novi rekord u dužini boravka sovjetsko / ruskih kosmonauta u otvorenom kosmosu. Prethodni rekord je postavljen u avgustu 2013. tokom izlaska VKD-34 kosmonauta Fjodora Jurčihina i Aleksandra Misurkina. Medjutim, rekord nije planiran, već su Kotov i Rjazanski morali da ostane znatno duže izvan MKS zbog toga što su pojedini zadaci zahtevali više vremena. Takodje, bilo je i problema tokom montažnih radova na spoljašnjoj površini SM "Zvezda". Podsećamo, svetski rekord u dužini boravka u otvorenom kosmosu pripada američkim astronautima Džjemsu Vosu i Sjuzan Helms koji su marta 2001. proveli 8 časova i 56 minuta izvan MKS. Medjutim, treba reći da je procedura izlazaka američkih astronauta u otvoreni kosmos zbog korišćenja čistog kiseonika u sistemu očuvanja života skafandera drugačija. Naime, oni pre napuštanja stanice provode oko 2,5 časa u razhermetizovanoj komori priključeni na brodske sisteme napajanja, što se takodje računa u ukpunom vremenu boravka u otvorenom kosmosu. Rusi, na drugoj strani računaju vreme boravka izvan stanice od trenutka otvaranja i zatvaranja poklopca izlazne komore.

Sve u svemu, i pored problema svi zadaci su uspešno obavljeni, a kosmonauti su se vratili natrag u stanicu. Polopac modula "Pirs" je zatvoren u 01:07 (MV). Ovo je bila šesta kosmička šetnja ruskih kosmonauta izvan MKS ove godine, i poslednja komplikovanija operacija na stanici u 2013.

  Noćas se odvija najvažniji događaj u bliskom nam svemiru

TIJEKOM DANAŠNJEG DANA SUNCE ĆE PROMIJENITI MAGNETSKI POLARITET

Najvažnije događanje u bliskom nam svemiru u zadnjih 11 godina upravo odigrava zadnje uloge u velikoj svemirskoj predstavi. Naše Sunce još je jučer naglo započelo promjenu svojeg magnetskog polariteta. Astronomi su na temelju višegodišnjeg praćenja aktivnosti i pojava na Suncu znali da će se to dogoditi negdje potkraj ove godine. No nagađanja su sada prestala jer su sjeverni i južni Sunčev magnetski pol upravo u fazi „zamjene mjesta“.

Sama izmjena magnetskog polariteta dolazi iznenada i traje veoma kratko, svega nekoliko sati. U tom međuvremenu tijekom na Suncu se zapravo stvorila situacija u kojoj magnetskog polja nije bilo, svojevrsna „magnetska crna rupa“.

Sunčev magnetizam izučava se stoljećima. On predstavlja svojevrsni nevidljivi štit za sve objekte u našem planetarnom sustavu od „napada“ slične vrste iz dalekog svemira. Sunčev jedanaestogodišnji ciklus aktivnosti podudara se sa promjenama polariteta na Suncu. Za vrijeme kada je Sunce ostalo u „magnetskoj crnoj rupi“ nije bilo sile koja bi Sunčeve izboje ionizirane plazme i drugih čestica vratilo n njegovu fotosferu te će one za 24 do 48 sati pristići do Zemlje te reagirati u „srazu“ sa Zemaljskim magnetskim poljem.

Ono što možemo očekivati, doduše s malom vjerojatnošću, je frekventnije i intenzivnije pojave polarne svijetlosti na jugu i sjeveru. Obzirom tijekom dana nije bilo povećane Sunčeve aktivnosti niti jakih izboja teško možemo očekivati pojavu polarne svjetlosti iznad naših krajeva, ali nije isključeno. U novogodišnjj noći ipak pogledajte prema zvjezdanom nebu, tko zna možda ugledate sjajni nebeski zastor aurore borealis kako se presijava na našem nebu među zvijezdama.

  Kineski lunohod odredio sastav Mesečevog tla

Dok kineski aparat "Čang'e-3" i lunohod "Jujtu" provode prvu noć na Mesecu "uspavani" stručnjaci analiziraju prve podatke primljene sa ovih automatskih istraživača. Pomoću redngenskog spektrometra lunohoda "Jujtu", naučnici su odredili elemente koji ulaze u sastav mesečevog tla.

Na lunohodu "Jujtu" se izmedju ostalih pribora, nalazi i rendgenski spektrometar APXS koji je razvijen na kineskom Insitutu fizike visokih energija. Spektrometar APXS "bombarduje" tlo česticama visoke energije koji primoravaju materijale koji ulaze u sastav tla da emituju rengdenske zrake. Spektrometar "hvata" ovo zračenje i analizom njihovog spektra odredjuje hemijski sastav.

Prvi spektar mesečevog regolita na mestu spuštanja APXS je primio 25. decembra. Potonje analize su pokazale da se površina Meseca sastoji u osnovi sastoji od osam elemenata - magnezijuma, aluminijuma, silicijuma, kalijuma, kalcijuma, titana, hroma i gvoždja. Pored njih, otkriveni su tragovi stronicjuma, itirjuma i cirkonijuma.

Spektormetar je uključen 23. decembra, posle čega su dva dana stručnjaci vršili njegovo kalibrisanje na obrascu bazalta koji je bio postavljen na roveru pre lansiranja. Pre početka snimanja, pomoću manipulatora spektrometar je postavljen na visini od oko 2 cm iznad tla, posle čega je dobio prvi spektar.

Trenutno su oba aparata "uspavana", ekonomišući električnu energiju tokom prve mesečeve noći koja traje oko dve nedelje.

  Bilansi 2013.

Prošle 2013. godine obavljena su 82 lansiranja raketa-nosača – 78 uspešnih i četiri neuspešna (uključujući jedno lansiranje u Iranu koje medjutim oficijelno nije proglašeno neuspešnim). U odnosu na 2012. to je porast za 9,26% odnosno 6 lansiranje. U poslednjih 13 godina više lansiranja je zabeležno samo 2000. i 2011.

Sva lansiranja obavljena u SAD, Indiji, Japanu, Južnoj Koreji i konzorcijumu Arianespace su protekla uspešno. U Rusji je učešće neuspešnih lansiranja 3,12%, u Kini 6,67%, dok su iranski i neuspeh konzorcijuma Sea Launch (kada je RN “Zenit” pala u okean), bili jedinstveni pokušaji lansiranja u orbitu tokom 2013.

Kao i prethodnih godina, najviše lansiranja je obavljeno u Rusiji – 32 (ili 39,02%). U odnosu na 2012 to je porast za čitavih 33,33% (odn. 8 lansiranja). Kada se ovim ciframa dodaju RN proizvedene u Rusiji a koje su lansirane u okviru programa Arianesapce, onda se broj ruskih RN lansiranih prošle godine u kosmos penje na 34. Povećan je takodje i broj lansiranja u okviru nacionalnog kosmičkog programa “Roskosmosa”, sa samo 4 obavljenih 2012, na 12 u 2013. godini. Osam ruskih lansiranja, kao i 2012. je obavljeno u okviru programa MKS.

Na drugom mestu se posle dvogodišnje pauze vraćaju SAD, iznad svega zahvaljujući lansdiranjima RN privatnih kompanija SpaceX i OSC. Sa 19 lansiranja i 100%-im uspehom, SAD su zabeležile porast od čak 46,15% u poredjenju sa 2012. Kao i ranije, u SAD su dominirala lansiranja vojnih i istraživačkih satelita za testiranje novih tehnologija.

Iako je početkom 2013. bilo najava da će Kina obaviti 20 lansiranja u 2013, na kraju se broj lansiranja u najmnoljudnijoj državi zaustavio na 15. Osnovni razlozi za ovaj zastoj su povezani kako sa promenama politke nacionalnog kosmičkog programa, tako i sa tehničkim problemima tokom pojedinih predstartnih priprema. Tako je Kina 2013. zabeležila ogroman pad za 21,1% u odnosu na 2012. (ili četiri lansiranja manje), ukljužujući posle duže pauze i jedan neuspeh.

Ostale države / konzorcijumi nisu mnogo promenili bilans lansiranja u odnosu na prethodne godine. Na spisku nema Ukrajine uprkos činjenici da četiri lansiranja obavljena korišćenjem ukrajinskih RN tipa “Dnjepar” i “Zenit”, ali sa ruskih i kosmodroma konzorcijuma Sea Launch. Kada smo spomenuli

konzocijum Sea Launch, koji je predvodjen ruskim gigantom RKK “Energija”, treba reći da je posle mukotrpnog povratka na tržište 2012. doživeo težak udarac padom RN “Zeniti” sa telekomunikacionim satelitom “Intelsat” u Tihi okean. Govoriti o budućnosti ovog konzorcijuma nije nimalo jednostavno, koliko zbog finansijskih problema, toliko i zbog još uvek nejasne pozicije “Roskosmosa” o unikatnom lansirnom kompleksu koji pripada Sea Launch.

  „GEJA" (VS06)

ESA je 19. decembra u 8:12 po našem lansirala opservatoriju „Geja", jedan od najambicioznijih naučnih projekata poslednjih godina. „Geja" predstavlja autentičnog galaktičkog istraživača koji će proučavati milione zvezda u Mlečnom putu, ali i kosmičkog arheologa koji treba da rekonstruiše istoriju naše galaksije. Ukratko, to je mašina koja će uneti revoluciju u astronomska otkrića tokom sledeće decenije. „Geja" je odletela u orbitu sa rampe Sajuzovog lansirnog kompleksa (ELS, Ensemble de Lancement Soyouz) lociranog u Sinnamaryju u kosmičkom centru u Francuskoj Gijani. Bila je to misija sa oznakom VS06 (Vol Soyuz06)..

Glavni zadatak ove kosmičke opservatorije je da uz pomoć paralakse odredi boju, udaljenost i brzinu astronomskih objekata u Mlečnom putu, čime će stvoriti galaktičku 3D mapu dosad nedostignute preciznosti. Pozicije zvezda na nebu biće merene izuzetnom preciznošću i zahvaljujući kretanju Zemlje oko Sunca moći će da se utvrdi njihova udaljenost merenjem paralakse. „Gaia" (ili kako mi kažemo za grčku boginju Zemlje, Geja) – vršiće posmatranja oko hiljadu miliona zvezda – oko 1% zvezda u galaksiji (!) – vizuelne magnitude od 20 do 22. To će pomoću mnogo tačnijem utvrđivanju broja promenljivih zvezdi tipa cefeida, osnovnih elemenata za kalibrisanje skale udaljenosti u čitavom vidljivom kosmosu.

Takođe se očekuje da će putem astrometrije, radijalne brzine odn. tranzitne metode, „Geja" uspeti da otkrije najmanje sedma hiljada vansolarnih planeta (!), što je nekoliko puta više od Nasinog teleskopa „Kepler" . Takođe će precizno izmeriti orbite najmanje 200 hiljada asteroida i otkriti stotine hiljada novih malih tela solarnog sistema (kometa, asteroida i objekata Kajperovog pojasa). No to nije sve. Veruje se da će teleskop otkriti desetine hiljada braon i belih patuljaka, oko dvadeset hiljada supernovih i stotine hiljada kva

  SNAGA TITANA – SATURNOV MESEC PUN IZAZOVA ZA NAUKU

Titan je najveći od svih, do sada otkrivenih, satelita u orbiti Saturna. Specifičan je od samog početka, kako po svojoj impozantnosti, budući da je čak veći i od našeg Meseca kao i od planete Merkur, tako i po svom geomorfološkom i organskom sastavu. Upravo ta hemijska atributivnost Titana, koja sadrži elemente nalik onim na Zemlji, motivisala je naučnike na detaljnija istraživanja i na sticanje konkretnijih saznanja.

Još 1980. godine, Voyager 1 koji proleteo pored Saturna, pokušao je da načini dovoljno precizne snimke površine ovog ledenog Saturnovog meseca, ali bez uspeha jer usled guste atmosfere kao i svetlosnih varijacija, tako nešto nije bilo moguće, posebno zato što je atmosferski pritisak na Titanu čak 60% veći nego na našoj Planeti. Potom je Hubble 1994. godine napravio niz snimaka koji nisu bili ni približno detaljni, ali su mogli da potvrde ubeđenja istraživača da se Titan sastoji od svetlih i tamnih regiona na svojoj površini. Ostalo je još samo da se definiše „šta je šta“. Tek sa letilicom Cassini-Huygens, koja je trenutno aktivna u Saturnovoj orbiti, anatomska slika misterioznog Titana postaje jasnija i mogu se podvući neke relacije između pomentog meseca i same Zemlje. Cassini-Huygens je i dizajniran sa takvim tehnološkim karakteristikama i instrumentima podešenim za apsolutno skeniranje Titana u svoj njegovoj nepristupačnosti. Sva nebeska tela, udaljena od sunčeve svetlosti i toplote, odlikuju se niskim temperaturama kao i yamrynutim površinama. Ipak, ono što je zanimjivo je da otkrivanje trenutne hemijske strukture Titana može odgovoriti na večna pitanja nauke koja se tiču Zemljinih najranijih dana kao i geneze života na njoj.

Cassini-Huygens letilica je leta 2013. godine, ipak, načinila korak ispred i, uz faktor povoljnih klimatskih uslova odnosno zahvaljujući razmicanju gustih oblaka, napravila set impresivnih snimaka dugo skrivane površine gigantskog Titana. Temperatura na Titanu je -178 C ali ono što privlači pažnju svakako su njegove močvare sačinjene od tečnog etana i metana. Iako se atmosfera Titana sastoji od 94% molekularnog azota, 6% argona kao i metana u tragovima, ostaje pitanje na koji način su se formirala područja oko samih močvara? Činjenica je da snimak pokazuje da su ta područja nekad bila prekrivena tečnom površinom, praiskonskim morima ili jezerima, a kada su ista nestala ili isparila, organska jedinjenja koja su ostala su se nataložila na tlu a neka su se rastvorila u tečnom metanu i etanu. Kada je pomenuti orbiter otkrio veliko tropsko jezero površine do 2.400 kilometara kvadratnih, odmah je poistovećeno sa onim Velikim slanim u Juti, a detektovano je još puno manjih jezera i močvara u blizini samih polova Titana. Ono što je takođe uočeno je i jedna vrsta gravitacionog paradoksa koja postoji na ovom Saturnovom mesecu okovanom ledom. Naučnici veruju da povišeni regioni imaju jaču gravitacionu silu jer je ispod njih skoncentrisana velika materija ali se na Titanu ispostavilo da je obratno i da niže oblasti, umesto slabije gravitacije, pokazuju jaču što nam govori da postoji neki neotkriveni svet „ispod njih“ koji omogućava stabilnost materije kao i jaku gravitaciju. Drugim rečima, zamislimo planinu sa korenjem. Ovde su to ledene planine čiji ogromni koren može da sakrije i ogromnu količinu vode, čiji sastav treba da se detaljno prouči.

  Voda na Marsu: od kanala do reka

Voda na Marsu: od kanala do reka

Krajem devedesetih mediji su se zaljubili u Mars. U avgustu 1997. misija Mars Patfajnder spustila je na površinu te crvene planete mali len- der Sodžorner i počela da odašilje na Zemlju zaprepašćujuće slike kakve nisu viđene još od misija Viking koje su slate u kosmos sredi- nom sedamdesetih. U julu 1996. objavljeno je da su američki naučnici našli u meteoritu s Marsa moguće fosilne dokaze o postojanju života. Na to je u javnosti buknula groznica interesovanja za našeg komšiju.

Naprosto je čudesno kako opstaje san o životu na Marsu. Na stranu to što nam je sličan po veličini i mestu u Sunčevom sistemu. Drugi je faktor bio na delu: voda! Kad god su takve spekulacije u obliku pripovesti potkrepljenih naučnim argumentima uzimale maha, uvek se polazilo od premise da na Marsu ima vode. Danas je ta početna teza potvrđena. Da na toj planeti nema vode, mnogi se na nju ne bi ni osvr- tali, smatrajući je za jalovu stenčugu, mrtvu kao Mesec.

Legenda kaže da se cela priča splela oko banalne lingvističke greške. Đovani Skjapareli, italijanski astronom iz 19. veka, tele- skopom je proučavao površinu Marsa i godine 1877. objavio je mapu te planete. Linije koje su se videle po planeti nazvao je jasnom rečju: kanali (ital. canali). Nevešti prevodilac na engleski mehanički je preuzeo termin, premda se engleska imenica canals odnosi na tvorevine ljudskih ruku. Američkog astronoma Persivala Louela zaneo je i zaveo taj pogrešni prevod, te je samog sebe ubedio da je Mars pro- šaran tim veštačkim građevinama za distribuciji vode. „Na Marsu vidimo inteligenciju na delu. Na njemu postoji mreža kanala za iri- gaciju... To su, sasvim sigurno, nagoveštaji postojanja bića napred- nijih od nas.“6 I kroz ondašnje teleskope lepo se videlo da na Marsu nema okeana kao što su ovi, naši. Tako je Louel ispreo priču o drevnoj civilizaciji koja se borila za sopstveni opstanak, stalno odr- žavajući irigacioni sistem na toj večno žednoj planeti.

  Kriogeni raketni motor - neliki uspeh Indije

Petog januara 2014. Indija je lansirala u kosmos telekomunikacioni satelit GSAT-14. Pored činjenice da je to bio prvi ovogodišnji kosmički start, lansiranje rakete-nosača (RN) GSLV-D5 takodje ima poseban značaj za indijski raketno-kosmički program. Njime je Indija postala članica malobrojnog kluba država koje koriste kriogene raketne motore.

Lansiranje RN GSLV-D5 (čija skraćenica u slobodnom prevodu znači "raketa za lansiranje geosinhronih satelita") je obavljeno sa kosmodroma Satiša Dhivane na ostrvu Šriharikota.
Sve operacije su obavljene pod kontrolom stručnjaka Indijske organizacije za kosmička istraživanja (ISRO). Na gornjem stepenu RN prvi put je korišćen kriogeni raketni motor (RM) indijske proizvodnje koji može da razviju veću potisnu silu od "standardnog" raketnog motora i time omogući lansiranje težih satelita.

Indija je inače do sada za svoje geostacionarne satellite veće od tri tone morala da plaća drugim državama (posebno Arianespace) oko $90 miliona po lansiranju (ova cena se odnosi na koristan teret mase do 3,5 t). Informacije radi, od 1975. ISRO je obavila 68 lansiranja, od čega je 26 bilo sa kosmodroma izvan Indije. Pored toga, ovo je bio prvi start RN tipa GSLV posle dva neuspeha - iz 2010 kada je raketa uniuštena, i avgusta 2012. kada su operacije lansiranje zaustavljene pre poletanja zbog problema na motoru drugog stepena. Posle toga RN je modifikovana u verziju koja nosi oznaku Mark-II (ili Mk-II) što znači da je reč o privremenoj verziji ka konačnoj formi koja nosi oznaku Mark-III.

U ISRO, pored zadovoljstva o uspešnom testiranju prvog kriogenog raketnog motora, kažu da je telekomunikacioni satelit GSAT-14 mase 1,982kg postavljen vrlo precizno. Njegov perigej je sa 40m ispod planirane visine najniže tačke na orbiti od 179km i 49km iznad apogeja (36,000km). Na geostacionarnu orbitu satelit je dospeo posle leta koji je trajao ukupno 17 minuta, od kojih je poslednjih 12 minuta bilo uz pomoć kriogenog RM. Istorijat kriogenih RM u Indiji datira iz 1991, kada je ISRO potpisala ugovor sa ruskom kosmičkom agencijom (tada se zvala "Glavkosmos") o isporuci kriogenih motora KVD-1 i pratećih tehnologija Indiji.

  http://astronomija.co.rs/fotografija/8529-putem-kumove-slame.html

  Vesti o Međunarodnoj kosmičkoj stanici

Evropa smanjuje budžet za program MKS

Evropska kosmička agencija (ESA) planira da krajem 2015. počne sa smanjenjem godišnjih troškova na održavanju MKS. Ukupno smanjenje će biti za 30% u odnosu na budžet iz 2010.

Za sada još uvek nije precizirano koji će evropski programi istraživanja koji se odvijaju na MKS da budu revidirani ili ukinuti. Od ranije se zna da će peti ATV koji će biti lansiran ove godine prema MKS, biti poslednji teretni brod ESA-e namenjen održavanju Kosmičke stanice. ESA je pod velikim pritiskom pojedinih članica EU, posebno Italije i Francuske koje zahtevaju smanjenje troškova održavanja laboratorijskog modula Columbus koji leti u sklopu MKS. Do sada je deset od dvadeset članica ESA-e podržalo funkcionisanje modula Columbus, dok su Italija i Francuska objavile da ne mogu više da izdvajaju toliko novca za njegovo održavanje.

Zanimljvio je da ESA pokriva 51% troškova održavanja modula Columbus, glavnog evropskog segmenta MKS. Ostatak od 49% pokriva NASA-e, što medjutim ESA svake godine otplaćuje NASA-i u u vidu usluga. U dolarskoj protivrednosti, evropske usluge NASA-i na MKS iznose oko 150 miliona eura (200 miliona dolara).

Bela kuća podržava program MKS do 2024.

Dok u ESA-i stežu kaiš, NASA je uspela da od Bele kuće dobije zeleno svetlo za nastavak eksploatacije MKS do kraja 2024! Do sada, misija MKS je trebala da traje do 2020. ali je Rusija već izvesno vreme lobirala da se korišćenje MKS produži do 2028. Ovo je bez sumnje veliki uspeh NASA-e posebno u svetlu kresanja njenog budžeta.

Konstrukcija MKS je započela krajem 1998. tako da je njen najstariji deo – modul "Zarja" već 15 godina u kosmosu. Iako je tipičan garantni rok većine sistema na MKS 15 godina, stručnjaci veruju da je pažljivim servisiranjem stanice moguće produžiti dvostruko njen vek - do 2028.

Ova odluka Bele kuće nije iznenadjenje budući da NASA investira stotine miliona dolara u komercijalne programe privatnih kompanija na gradnji kosmičkih teretnih (Dragon i Cygnus) i transportnih brodova (CST-100, Dragon i Dream Chaser).

Privatni teretni brodovi su uveliko u upotrebi.

Na primer, treći Cygnus (lansiran je 9. januara 2014. raketom-nosačem, Antares), nazvan u čast nedavno preminulog astronauta Gordona Falertona, upravo sada leti prema MKS. Spajanje je planirano za 12. januar. Za to vreme, očekuje de da će prvi komercijlani kosmički brodovi sa ljudskom posadom najverovatnije početi da lete krajem 2017. ili početkom 2018.

  Kazahstan želi da Rusija ostane na Bajkonuru

Kazahstan želi da Rusija stalno ostane na Bajkonuru, izjavio je direktor nacionalne kosmičke agencije ove države bivši ruski kosmonaut Talgat Musabajev. Posle godina poprilično zategnutih odnosa sa Rusijom u vezi načina korišćenja i budućnosti kosmodroma Bajkonur, ovo je zanimljiv obrt u politici Astane.

"Niti ja, niti bilo ko u Kazahstanu želi da Rusija napusti Bajkonur. Mi smo partneri i saveznici, tako da na svim nivoima medjunarodne saradnje normalno je da imamo zajedničke strateške projekte", rekao je Musabajev, inače poznato po svojim poprilično tvrdokornim izjavama u prošlosti oko prisustva Rusije na Bajkonuru u budućnosti. Svojevremeno, posebno posle odluke Rusije da počne gradnju kosmodroma Vastočnij i promene politike Moskve prema zajedničkom projektu "Bajterek", Musabajev je čak govorio o mogućnosti da Kazahstan "ponudi" korišćenje Bajkonura drugim državama. Pored toga, nije mu se dopalo odbijanje Rusije da razmatra mogućnost prebacivanja lansiranja ukrajinskih raketa "Dnjepar" i "Zenit" pod okrilje Kazahstana. Njegovu u pojednim slučajevima ne baš diplomatsku u nekoliko navrata je morao da na sastancima sa Putinom "omekšava" predsednika Kazahstana Nursusltan Nazarbajev, poznat po vrlo bliskim odnosima sa velikim severnim susedom.

Omekšavanje situacije je usledilo posle odluke Rusije da se lansirna rampa RN "Zenit" preda etapno Kazahstanu na korišćenje, uz zajedničke projekte sa Rusijom i Ukrajinom na komercijalnoj i nacionalnoj upotrebi ukrajinsko-ruskih raketa. Takodje, Rusija je najavila da će pomoćI Kazahstanu u uklanjanju ekoloških posledica lansiranja teških RN "Proton", koje koriste vrlo toksična goriva. Ovi planovi su pretočeni u državni dogovor trogodišnjeg zajedničkog korišćenja Bajkonura koji je nedavno obelodanio predsednik Putin.

Rusija inače godišnje plaća Kazahstanu po 115 miliona dolara za korišćenje Bajkonura do 2050.

Musabajev je takodje izjavio da ako Rusija bude odlučila da napusti Bajkonur, Kazahstan će uradi "sve što je moguće da obezbedi da Bajkonur ostane kapija kosmosa". Pored toga, veruje se da je ovaj zaokret Astane prema politici ruskog prisustva na Bajkonuru povezano sa promenom čelnog čoveka "Roskosmosa". Prvo službeno putovanje novog rukovodioca "Roskosmosa" Olega Ostapenka je upravo bio Bajkonur i susret sa kolegom iz Kazahstana Musabajevim.

Naravno, situaciju oko budućnosti Bajkonura treba posmatrati takodje u svetlu globalnih političkih odnosa u centralnoj Aziji i nastojanja Rusije da sačuva pozicije dominatne sile u ovom region koji je od vitalnog značaja za Moskvu. Rusija već ima jedno gorko iskustvo sa Azerbejdžanom oko korišćenja jednog od najsavremenijih kosmičko-radarskih centara koji se nalazi na teritoriji ove države. Pored toga, Moskva je svesna da Pleseck (na kome se nalaze desert lansirnih rampi) i Vastočnij, koji će imati samo dve-tri lansirne rampe (deset puta manje od Bajkonura), Vastočnij neće moći da pokrije ambiciozne ruske planove budućih lansiranja u kosmos Rusija.

Na kraju kod obe strane je preovladao razum i logika da je bolje saradjivati, nego inatiti što bi moglo da dovede do velikih posledica za obe države.

  Cygnus spojen sa MKS

Automatski teretni brod (ATB) Cygnus kompanije OSC uspešno je 12. januara 2014. spojen sa MKS. Operacija spajanja je obavljena pomoću mehaničkog manipulatora kojim je upravljao astronaut Majkl Hopkins. Ovo je prvo od tri spajanja ovog teretnog broda sa MKS planiranih ove godine.

Posle lansiranja koje je obavljeno 9. januara, ATB Cygnus "Gordon Falerton" je obavio seriju standardnih manevara na orbiti i dospeo na desetak metara od MKS. Zatim ga je astronaut Hopkins zahvatio mehaničkom rukom Canadarm-2 i, dva časa kasnije, bez problema pripojio uz modul Harmony. Asistirao je japanski astronaut Koići Vakata. Iako treći po redu, ovo je prvi planirani let ATB tipa Cygnus u okviru komercijalnog programa snabdevanja američkog dela MKS. Ukupno, u okviru ugovora NASA-e sa kompanijom OSC (Orbital Science Corp) planirana su osam spajanja teretnih aparata Cygnus sa MKS. Ugovor je potpisan 2008. na vrednost od 1,9 milijardi dolara i prema njemu OSC treba da do 2016. dostavi na MKS 20 tona materijala.

Kao što smo javljali, NASA planira da produži ugovor korišćenja ATB i posle 2016. najverovatnije sa obe kompanije sa kojima je potpisala ugovor. Pored OSC, u ovom programu učestvuje kompanija SpaceX sa svojim teretnim brodovima Dragon. Potpredsednik kompanije OSC bivši astronaut Frenk Kalbertson je izjavio da će 2014. pored ovog biti obavljena još dva leta ATB Cygnus prema MKS – u maju i oktobru.

Tokom ove tri misije, planirano je da na MKS bude dostavljeno 5,5 t materijala neophodnih za život i rad astronauta na američko-medjunarodnom delu MKS. Kompanija OSC uvodi lepu praksu da svojim brodovima, koji ionako već nose lepo ime Cygnus ("Labud"), dodaju imena preminulih astronauta.

U ovoj misiji, Cygnus nosi ime nedavno preminulog astronauta Gordona Falertona. Prethodi Cygnus je nosio ime Dejvida Loua - još jednog umrlog astronauta NASA-e.

  "Sajuz-5" - nova raketa samarskog "Progresa"

Stručnjaci kompanije "CSKB-Progres" iz Samare rade na razvoju nove rakete-nosača (RN) "Sajuz-5" nosivosti raspona od 8 do 22 tone. Ona treba da zameni kompletnu porodicu starih RN "Sajuz". Prvo lansiranje može biti obavljeno u periodu 2020-2022.

Posle nedavnog velikog uspeha kada je sa Plesecka lansirana nova ruska RN "Sajuz-2.1V" lake kategorije, samarski "CSKB-Progres" planira program razvoja serije novih RN na bazi ugašenog projekta "Rus-M". Program je nazvan "Sajuz-5" i obuhvata seriju od tri RN srednje i teške nosivosti 8, 16 i 22 tone. Posle nesrećne odluke "Roskosmosa" iz novembra 2011. da ugasi projekat perspektivne RN "Rus-M", "CSKB-Progres" je nastavio radove na ovom projektu koristeći soptsvena sredstva. Nastavak programa je dobio ime "Magistrala" i u njemu su stručnjaci "Progresa" razradili osnovni koncept nove RN i njene preliminarne tehničke karakteristike.

Poznate su tri modifkacije RN "Sajuz-5". Koncept prve rakete koja nosi oznaku "Sajuz-5.1" je zasnovan na nosaču bez bočnih stepenova ("monoblok") onako kako je to uradjeno kod RN Falcon, Antares i "Sajuz-2.1V". Ova varijante nosi dva stepena i samo sa po jednim raketnim motorim na njima ima nosivost od 8,5 tona, uz masu rakete od 252t. Druga verzija oznake "Sajuz-5" je takodje dvostepena, ali će imati "paketnu" šemu, sa dva bočna bloka (prvi stepen) priljubljena uz centralni (drugi) stepen. Ova konstrukcija ima ukupno tri raketna motora uz maksimalnu nosivost za nisku orbitu od 16 tona. Njena startna masa iznosi 578t. Poznata je i treća modifikacija - "Sajuz-5.2" - sa tri stepena i nosivosti 22 tone i mase na startu od 643t. Ona najviše podseća na raketu "Rus-M". Pored "Sajuza-5", u "CSKB-Progres" rade na projektu super-rakete nosivosti od 85 t do 165t na ekološko gorivo.

Nove RN serije "Sajuz-5" će koristiti raketne motore RD-0162 ili RD-0164 (na prvom stepenu) i RD-0124M (na drugom stepenu) koji će umesto kerozina koristiti metan. Korišćenje prirodnog gasa metana u odnosu na standardno raketno gorivo kerozin ima nekoliko velikih prednosti - od većeg specifičnog impulsa, do manje cene. Ovi raketni motori su u različitim fazama razvoja u kompaniji KBHA u Voronježu, gde se na njima radi od 1995.

Zadatak novog nosača je da etapno zameni rakete porodice "Sajuz". Trenutno, ovoj porodici pripadaju RN tipa "Sajuz-U" (nosač teretnih brodova "Progres"), "Sajuz-FG" (nosač kosmičkih brodova "Sajuz-TMA-M"), i rakete koje se koriste za nacionalna i komercijalna lansiranje satelita različite namene - "Sajuz-2.1A", "Sajuz-2.1B", "Sajuz-ST" i "Sajuz-2.1V". Sa izuzetkom poslednje lake RN "Sajuz-2.1V" koja je nosivosti do 3t, ostale RN ove serije ima kapacitete u vrlo uzanom rasponu srednje nosivosti od 7 do 10 tona tako da ne mogu biti korišćene za lansiranja većih satelita i naučnoistraživačkih modula.

Proces prelaska je podeljen u dve osnovne etape. U prvoj etapi (2014-2020), stare RN "Sajuz" (U i FG) treba da budu zamenjene RN tipa "Sajuz-2" (2.1A). U drugoj etapi, najverovatnije negde oko 2025. počeće zamena nosača "Sajuz-2" novim lanserima "Sajuz-5". Prvo je planirano da scenu napusti RN "Sajuz-U". Umesto nje, već u drugoj polovni 2014. započeće lansiranje RN "Sajuz-2.1A" sa teretnim brodovima "Progres" koji snabdevaju MKS. Tokom 2015. planirano je da dva teretnjaka budu lansirana na RN "Sajuz-2.1A", a 2016. jedan. Posle 2016. sva lansiranja teretnih brodova "Progres" biće prebačena na novi nosač.

  Rudi Ruker
Rudy Rucker (22. mart 1946.)

OD KIBER-PANKA DO BROJGELA

Rudi Ruker (1946), u 'civilnom' životu je doktor Rudolf fon Biter Ruker, daleki potomak filozofa Hegela i univerzitetski profesor matematike i kompjuterskih nauka; on je još jedan od pisaca sa najvišim naučničkim zvanjima u prirodnim naukama što je za ljubitelje tzv 'tvrde' naučne fantastike preduslov za ozbiljno žanrovsko pisanje. Ruker je zagovornik 'transrealizma' po kome pisac o svojim neposrednim opažajima piše na fantastičan način. Na žanrovskoj sceni pojavio se krajem 1970-tih a široku popularnost doneo mu je roman «Softver» (1982), za koji je dobio nagradu «Filip K. Dik». Roman je započeo serijal kiber-pank romana «Oprema» koji čine i «Vetver» (1988), «Friver» (1997) i «Realver» (2000); osnovna linija prati razvoj prvih robota koji su evoluirali postajući samosvesni, počeli da prave druge robote i stvorili svoju naseobinu na Mesecu da bi zatim pokušali da sarađuju sa ljudima, nudeći im elektronsku besmrtnost; paralelni razvoj dve vrste civilizacije i njihova saradanja zalog su opstanka ali su i sukobi neminovni. Rukerove ideje o razvoju veštačkih inteligencija i njihovom organizovanju na način koji je stran čoveku, i predviđanja sunovrata ljudske civilizacije zalog su zanimljivih zapleta i nesvakidašnjih zaključaka. Kiber-pank verzije budućnosti autor razvija u nizu priča i romanima kakav je «Haker i mravi» (1994), koji je u novom izdanju, kao verzija 2.0, prilagođen XXI veku, a priča o kiber zaveri i sukobima virtuelnog i realnog sveta. Ruker nije bezuslovno vezan za kiber-pank već istražuje i drugačije žanrovske vizure: roman «Bela svetlost» (1980) matematička je priča o duhovima i metafizički triler, «Sekskugla» iz 1983. bavi se bizarnim trodimenzionalnim svetom, «Gospodar prostora i vremena» (1984) je naučnik koji otkriva način kontrolisanja realnosti i u stanju je da ispuni znamenite bajkovite tri želje, «Šuplja Zemlja» (1990) vodi junake, među kojima je pisac E. A. Po, u paralene svetove sa neobičnim žiteljima, «Mudrost letećih tanjira» (1998) sasvim je neobičan pogled na ovaj mit XX veka (sa drugačijih naučnih i spiritualnih osnova) i njegovu vezanost za neobičnu budućnost ove planete. Junak «Svemirzemlje» (2002) biva angažovan od vanzemaljaca da napravi mobilni telefon koji funkcioniše u četvrtoj dimenziji što će rezultirati neprijatnim efektima, «Frek i eliksir» (2004) je urnebesna avantura mladog Freka, u kojoj se mešaju biotehnologija, veštački život i kosmološka teorija struna. Najnoviji roman «Zaljubljeni matematičari « (2006) otkriva šta se dešava kada student svoju dragu izmesti u drugu realnost želeći da je ima samo za sebe. Rukerove priče sabrane su u zbirkama «57-mi Franc Kafka» (1982), «Transrealno!» (1991) i «Gnarl!» (2000) i pružaju uvide u bogatstvo svetova i junaka, u rasponu od hipika i hidrogenskih bombi, vanzemaljaca i vremenskih putovanja do fanatika religija i kompjuterskih igara odnosno seksa u mikrogravitaciji. Ruker je autor niza teorijskih knjiga o budućnosti nauke i civilizacije, odnosno romana o 'zlatnim 1960-tim' i slikaru Brojgelu. Temeljna znanja iz nauka učinila su Rukerova dela, u ravni globalnih ideja, konsekventnim i autoritativnim; on je, međutim, uspeo da izgradi i sačuva ljudskost svojih junaka koju često dopunjuje humornim valerima.