Vesti iz sveta astronomije...

  Američki šatl na „Ariani 5“?

“Ariane 5” je najveća evropska raketa i verovatno najbolja letilica za lansiranje teških satelita u geostacionarnu orbitu. I, mada se danas malo ljudi toga seća, konstruisana je s namerom da nosi mali šatl “Hermes” (izraz francuskog kosmičkog kaprica). Ali “Hermes” je nestao u slivniku istorije, a slika “Ariane 5” koja nosi krilati kosmoplov u orbitu služi danas jedino za evociranje budućnost koja se nikada nije desila. Ali moguće je da se to i promeni, jer je američka kompanija “Sierra Nevada” nedavno potpisala preliminarni dogovor sa Evropskom kosmičkom agencijom (ESA) o saradnji na razvoju šatla “Dream Chaser” i, možda, lansiranju tog putničkog broda raketom “Ariane 5”.

Tačno je da se u tekstu dogovora ništa ne kaže o lansiranju putničke letilice „Arianom 5“, ali potrebno je malo čitati između redova. Prema dogovoru, u prvoj fazi, ESA bi trebalo da obezbedi tehnologiju za „Sierra Nevada Corp.” za izgradnju tog šatla, uključujući lakše materijale za termički štit i novi evropski sistem za spajanje IBDM (International Berthing Docking Mechanism, varijanta ruskog sistema APAS-89 koji se koristi za spajanje sa ISS). Na taj način, “Sierra Nevada” bi dobila pristup tim tehnologijama, a za uzvrat ESA bi došla u priliku da ih isprobaju na pravom kosmičkom brodu. Svi bi bili na dobitku. U budućnosti, opcija korišćenja američkog “Dream Chasera”[1] za evropske misije sa ljudskom posadom mogla bi da postane realnost.

Međutim, posle potpisivanja ugovora pojavile su se glasine da ESA već sprovodi istraživanja ne bi li utvrdila mogućnost slanja “Dream Chasera” u orbitu “Arianom 5”. Prvobitno, američki šatl je trebalo da uzleti sa Cape Canaverala pomoću rakete “Atlas V 402” kompanije ULA, tako da bi lansiranje “Arianom 5” bilo sasvim moguće, ali uz određene izmene u konstrukciji šatla i rakete. Usput, težina ne bi trebalo da predstavlja problem, obzirom da je “Dream Chaser” težak 10-12 tona, dok je “Hermes” premašivao 23 tone. Verovatno najveći tehnički problem navedenog predloga će, pored izgradnje postrojenja neophodnih za orbitne letove, predstavljati činjenica da je verzija “Ariane 5” za letove na nisku orbitu oko Zemlje (“Ariane 5 ES”[2]) prestala da se koristi nakon okončanja programa ATV (to je bila jedina misija rakete tog tipa i tih brodova[3]). Trenutno aktivna verzija “Ariane 5 ECA” i buduća “Ariane 5 ME” služiće jedino za geostacionarna lansiranja.

U svakom slučaju, verovatnoća da “Dream Chaser” bude lansiran iz Kurua po mom mišljenju ravna je nuli. Za početak, NASA prvo mora da konačno odabere koja će privatna kompanija biti odabrana za finalnu fazu (finansiranja) programa CCP (Commercial Crew Program). Kapsule “Dragon” kompanije “SpaceX” i CST-100 kompanije “Boeing Co.” definitivno imaju veće šanse na pobedu[4], ali možda nas “Dream Chaser” ipak nekako iznenadi. No čak i da “Dream Chaser” pobedi na konkursu, političke barijere koje bi trebačlo premostiti pred lansiranje američkog šatla evropskom raketom bile bi ogromne.

Brave, jel se ti bavis i profesionalno ovim temama, ili ti je to samo hobi?

`Teo bi da dodam samo...
"Hermes" je ustvari,Hermes Trismegistos,a ne kako je navedeno u tekstu. Svi ti,naučnici i ostali,se lože na mitologiju i mnogi su članovi tajnih društava. Zato takvi projekti nose imena iz mitologije,iliti "prepričane istorije". Pomenuti Hermes je bio vladar drevne Atlantide,kod egipćana poznatiji kao Tot. Po predanju on je prvi alhemičar i otac ove "nauke".
Ime Hermes dali su mu drevni grci,koji su imali tu sreću i privilegiju da uče od drevnih egipćana i da imaju uvid u Aleksandrijsku Biblioteku.( najveća riznica znanja ikad sakupljena na jednom mestu u poznatoj istoriji ) Trismegistos znači "Tri Puta Veliki",iliti "Tri Puta Rođen".

  Ja se, Strelac, ovime bavim iz hobija, to mi predstavlja zadovoljstvo a nadam se da i drugima predstavlja zadovoljstvo, da o tim temama pročitaju nešto interesantno...

  Deo prvi...

Četrdeset pet godina istorijske misije "Sajuz-4/5"

U Zvezdanom gradu je organizovana svečanost povodom istorijske misije kosmičkih brodova "Sajuz-4" i "Sajuz-5" koja je obavljena sredinom januara 1969.

Tri od četiri aktera prvog spajanja dva pilotirana kosmička broda - kosmonauti Vladimir Šatalov, Boris Volinov i Aleksej Jelisejev - prisustvovala su svečanosti. Četrvrti član Jevgenij Hrunov je preminuo maja 2000. Uz kraći osvrt na misiju koja se smatra jednom od ikona u istoriji kosmonautike, opisaćemo dramu koja se odigrala za vreme spuštanja broda "Sajuz-5" o kojoj se malo zna.

Prvi je u kosmos poleteo Šatalov - 15. januara 1969. na brodu "Sajuz-4", a dan kasnije lansiran je "Sajuz-5" sa posadom u Volinov, Jelisejev i Hrunov. U to vreme, sovjetski kosmonauti su leteli u kosmos bez skafandera, ali su specijalno za ovu misiju u brodu bila dva skafandra za izlazak u otvoreni kosmos. Sledećeg dana usledilo je spajanje dva kosmička broda (Šatalov je ručnim komandama spojio svoj brod sa pasivnim "Sajuz-5"). Zatim je obavljen čuveni prelazak Hrunova i Jelisejeva iz jednog u drugi brod kroz otvoreni kosmos koji je trajao oko jedan čas. Dok je Hrunov držeći se za rukohvate bio vani i lagano se pomerao prema "Sajuzu-4", Jelisejev je do pola virio iz stambenog odseka (BO - koji se u anglosaksonskoj literaturi naziva 'orbitalnim' i taj je naziv preuzet i kod nas) "Sajuza-5" i snimao njegov prelazak. Kada je Hurnov već "zagnjurio" u BO "Sajuza-4", Jelisejev je ostavio kameru u kontejner unutar BO "Sajuza-5", ali nije uspeo da zatvori njegov poklopac. Kada se okrenuo i izašao u otvoreni kosmos, kamera je islovila iz kontejnera i BO i odeletela izvan broda. Tako su unikatni snimci u boji drugog sovjetskog "leonovanja" zauvek izgubljeni. Posle prelaska oba kosmonauta, Šatalov je otvorio poklopac izmedju sletajućeg aparata (SA) u kome se nalazio tokom ove operacije BO i 'ugostio' pridošlice koji su mu doneli novine sa izveštajima o njegovom lansiranju i poštu. Zatim je usledilo odvajanje brodova - samo što je sada "Sajuz-4" leteo sa tri, a "Sajuz-5" samo sa jednim kosmonautom.

Dan kasnije, 17. januara "Sajuz-4" je uspešno vra#$8en na Zemlju, a sledećeg 18. januara sleteo je pod veoma dramatičnim okolnostima "Sajuz-5" u kome je bio Volinov. Naime, posle kočenja trebalo je da usledi odvajanje tri odseka i ulazak aparat za povratak (SA) sa kosmonautom u atmosferu. Stambeni odsek je odvojen bez problema, medjutim instrumentalno-agregatni odsek (PAO) se nije odvojio od SA. Tako je sistem sastavljen od SA i PAO skupa ušao u atmosferu i to tako što je vrh aparata za povrataka, znači poklopac koji je ranije vodio u BO, bio napred. Umesto donjim termički potpuno zaštićenim delom, kosmički brod "Sajuz-5" je leteo kroz atmosferu naglavačke, uz to sa još uvek spojenim PAO. U kabini je Volinov, koji je leteo bez skafandra, već počeo da oseća dim od sagorele izolacije - bilo je pitanje trenutka kada će se poklopac istopiti. Istina, i on je imao toplotnu zaštitu ali daleko slabiju od donjeg dela kabine. U poslednji čas, kada je senzor toplote na sistemu za odvajanje PAO registrovao porast temperature iznad normalne, usledilo je njegovo odvajanje - na visini od oko 90km. "Oslobodjena" kapsula se odmah okrenula u ispravan položaj, donjim najširim delom prema smeru kretanja.

  Deo drugi...

Četrdeset pet godina istorijske misije "Sajuz-4/5"

Medjutim, tu drami nije bio kraj. Kada je otvoren padobran, zbog narušene dinamike spuštanja, usledio je jak trzaj - pravo je čudo da nije došlo do cepanjaveza padobrana za kapsulom, koja je naglo počela počela da se obrće na obe strane. Tako je kapsula umesto donjim, za kosmonauta najsigurnijim delom (kada se linije sila udarca uniformno prenose preko ledja kosmonauta), udarila u tle bočnom stranom - znači sa ramene strane Volinova. Udarac je bio tako jak da je Volinov polomio gornju vilicu udarivši u komandnu tablu, ali je njegovo sedište ipak izdržalo udarca i praktično spaslo mu život.

Kako je sletanje obavljeno u neregularnom režimu, umesto u oblast Karagande, "Sajuz-5" je sleteo 200km jugozapadno od Kustanaja, pa je spasiocima trebalo nekoliko časova da u snegom zavejanoj stepi pronadju kapsulu. Medjutim, kosmonuata nije bilo u njoj. Volinova su pronašli po tragovima krvi u jednoj kolibi, nekoliko kilometara od mesta povratka, gde su ga okrvavljene vilice meštani utoplili.

Kada se mislilo da je svim dramama povezanim sa ovom misijom kraj, za vreme odlaska kosmonauta na svečanost u Kremlju gde je Brežnjev trebao da im uruči ordenje, jedan atentator je misleći da je to kolona automobila u kojoj se nalazio Generalni sekretar KPSS, pripucao po automobilima u kojima su se nalazili kosmonauti. Na svu sreću, niko od kosmonauta nije ranjen.  

Četrdeset pet godina kasnije, Vladimir Šatalov (87), Boris Volinov (80) i Aleksej Jelisejev (80) su se ponovo okupili u Zvedzanom gradu, gde su sa okupljenima u Centru za obuku kosmonuata evocirale uspomene na ovu istorijsku misiju, jednu od ikona sovjetske kosmonautike.

  XVII NACIONALNA KONFERENCIJA ASTRONOMA SRBIJE

XVII NACIONALNA KONFERENCIJA ASTRONOMA SRBIJE
Beograd, 23-27. septembar 2014.

Naučni organizacioni komitet:

Stevo Šegan (ko-predsednik, Matematički fakultet, Beograd)
Slobodan Ninković (ko-predsednik, Astronomska opservatorija, Beograd)
Olga Atanacković (Matematički fakultet, Beograd)
Slobodan Jankov (Astronomska opservatorija, Beograd)
Zoran Knežević (Astronomska opservatorija, Beograd)
Nadežda Pejović (Matematički fakultet, Beograd)
Luka Popović (Astronomska opservatorija, Beograd)
Dejan Urošević (Matematički fakultet, Beograd)
Lokalni organizacioni komitet:

Anđelka Kovačević (ko-predsednik, Matematički fakultet, Beograd)
Bojan Novaković (ko-predsednik, Matematički fakultet, Beograd)
Bojan Arbutina (Matematički fakultet, Beograd)
Aleksandra Dobardžić (Matematički fakultet, Beograd)
Dušan Marčeta (Matematički fakultet, Beograd)
Dušan Onić (Matematički fakultet, Beograd)
Marko Pavlović (Matematički fakultet, Beograd)
Viktor Radović (Matematički fakultet, Beograd)
Milan Stojanović (Astronomska opservatorija, Beograd)
Milica Vučetić (Matematički fakultet, Beograd)
Veljko Vujčić (Astronomska opservatorija, Beograd)
Vladimir Zeković (Matematički fakultet, Beograd)

PRVO OBAVEŠTENJE

XVII nacionalna konferencija astronoma Srbije održaće se u Beogradu, 23-27. septembra 2014. godine. Konferencija okuplja kako domaće tako i strane eksperte iz svih oblasti astronomije i srodnih disciplina. Ovaj petodnevni skup biće organizovan u vidu tematskih celina koje će se sastojati od predavanja po pozivu domaćih i stranih naučnika, izlaganja doktorskih teza i master radova objavljenih u periodu između dve konferencije (2011 - 2014), kraćih saopštenja i postera. Na Konferenciji će biti prikazani radovi iz svih oblasti astronomije, kao i tema vezanih za astronomiju i druge srodne nauke. Spisak uključuje, ali se ne ograničava na njima, sledeće teme:

1. Spektroskopija astrofizičke plazme
2. Fizika zvezda i međuzvezdane materije
3. Zvezdani i galaktički sistemi
4. Astrometrija, dinamička astronomija i planetologija
5. Vangalaktička astronomija i kosmologija
6. Interdisciplinarne studije (astrobiologija, astrohemija, geofizika, atmosferska fizika,astronautika i kosmička istraživanja)
7. Istorija, filozofija i nastava astronomije
8. Amaterska astronomija, sociologija astronomije, astronomija u umetnosti i kulturi
Preliminarni program Konferencije biće objavljen po prijemu prijava u drugom obaveštenju.
Skupština Društva astronoma Srbije biće održana 27. septembra 2014. godine. Odluku o dnevnom redu ove Skupštine doneće predsednik i rukovodeći organi društva. Preliminarni dnevni red biće objavljen u Drugom obaveštenju.
Knjiga apstrakata će biti štampana pre, a Zbornik radova neposredno posle Konferencije. Način pripreme tekstova (apstrakata i članaka) se može naći na zvaničnoj internet prezentaciji Konferencije: http://astro.math.rs/nkas17/
Zvanični jezici Konferencije su engleski i srpski. Učesnici Konferencije ne plaćaju kotizaciju.
Mesto održavanja Konferencije:
Zgrada Rektorata Univerziteta u Beogradu,
Studentski Trg 1, Beograd

VAŽNI DATUMI (rokovi)

Prijava za Konferenciju – 15. jun 2014.
Prijem apstrakata - 15. jun 2014.
Drugo obaveštenje – 15. jul 2014.
Prijem radova za Zbornik – 15. novembar 2014.
Kontakt adresa:
XVII nacionalna konferencija astronoma Srbije
Katedra za astronomiju
Matematički fakultet
Studentski trg 16, 11000 Beograd, Srbija
E-mail: andjelka@matf.bg.ac.rs ili bojan@matf.bg.ac.rs
Tel: NOK 011/2027-826
Tel: LOK 011/2027-825
Fax: 011/2630-151

Brave Heart ::  Ja se, Strelac, ovime bavim iz hobija, to mi predstavlja zadovoljstvo a nadam se da i drugima predstavlja zadovoljstvo, da o tim temama pročitaju nešto interesantno...

Samo napred Wallace, citam redovno...  

  Hvala Strelče...   

Sjajna supernova u M82

U dobro poznatom i relativno lako uočljivom Mesijerovom objektu, galaksiji M82, zasijala je supernova.

M82, odnosno NGC 3034, je spiralna galaksija u sazvežđu Veliki Medved prividnog sjaja 8,4m i karakterističnog izduženog oblik, s obzirom na perspektivu iz koje je mi vidimo, dobila nadimak “cigara”. U njenoj neposrednoj blizini, izvesni S. J. Fossey, je uočio sjajan objekat. Prijavljeni objekat je dobio naziv PSN_J09554214+6940260, odnosno, moguća supernova.

Snimak od 22. januara načinjen od strane Seiichiro Kiyota daljinski upravljanim teleskopom astrografom T21, iTelescope.NET prečnika 0,43m opremljenog CCD kamerom FLI FLI-PL6303E.

Fotometrijska merenja po filterima: B=12.96, V=11.68, Rc=11.04 I Ic=10.63

(izvor: IAU CBAT)

Isatog dana, izvšena je provera otkrića spektrografom Dual Imaging Spectrograph prečnika 3,5m i ustanovljeno je da se radi o mladoj supernovi tipa 1a I u silovitoj eksploziji čija se materija trenutno razleće brzinom 20000 km/S (linija Si II). Supernova pokazuje crveni kontinuum i ima izraženu duboku apsorcionu D liniju natrijuma.

Na ranijim snimcima, 13. januara ove godine, načinjeni 48-inčnim Palomar teleskopom, objekat je uočljiv ali je snimak previše u saturaciji da bi se sjaj mogao proceniti (R = 20,4mag).

(izvor: The Astronomer's Telegram)

U koliko Vas ovih dana posluže vremenske prilike, pokušajte da pronađete izlazeće sazvežđe Velikog Medveda (Ursa Major) na severo-istoku početkom astronomskog sumraka. U zapadnom delu Velikog Medveda, već teleskopom prečnika 114mm, na malom uvećanju, uočljiv je sjajan par galaksija M81 i M82. Duguljasta M82 će pomoći da ih razlikujete a u njoj potražite supernovu čiji je trenutni sjaj 11,7 mag. (22. Januar 2014. godine).

DŽINOVSKA RAKETA УР-700

Za potrebe sovjetskog lunarnog programa, u Reutovu je razrađivana velika porodica raketa od kojih je proveru istorije izdržala jedinо balistička raketa „УР-500", od koje se kasije ispilio „Протон". Jača verzija je nosila oznaku „УР-700", i njen dodatni stepen na nuklearni pogon trebalo je da ponese ljude na Mars. Nažalost, ova originalna raketa nikada nije poletela. Zašto? Ovo je takođe prilika da vidimo gde su danas naša kosmička tehnologija i ideje u odnosu na onu od pre pola veka.

Ustvari, ova raketa je postojala – ali samo na pausu. A to nije bilo malo. „УР-700" je trebalo da bude prava zver koja je trebala da Sovjetima garantuje pobedu u Trci za Mesec. Ili barem to je bilo ono o čemu je sanjao ukrajinski raketni inženjer Vladimir Nikolajevič Čelomej (1914-1984), rukovodilac konstruktorskog biroa iz Reutova, OKБ-52.

Početkom šezdesetih godina, svemogući ОКБ-1 glavnоg inženjerа Sergeja Koroljeva imao je praktično potpunu kontrolu nad svemirskim programom zemlje. ОКБ-1 je lansirao „Спутника", Lajku i Gagarina, ali zvezda u usponu , kakav je bio Čelomej, spremao se da preuzme deo te imperije. Zahvaljujući agendi agresivnih vojnih projekata koji su obećavali da će se Sovjetski Savez strateški učvrstiti na istom nivou kao SAD, Čelomej je želeo da osvoji prostor koji je do tada bio rezervisan isključivo za Koroljeva. Obrazovan i sa lepim manirima (već u to vreme je bio doktor nauka), bio je sušta suprotnost grubom Koroljevu, te je ubrzo postao miljenik prvog sekretara partije, Nikite Hruščova. Naravno da je i činjenica da su bili zemljaci (Ukrajinci) i da je Hruščovljev sin radio kao inženjer kod Čelomeja verovatno imaju nekakve veze sa ovim sjajnim usponom.

Jeste li čitali Vodu? Ah, pa to je obavezna literatura za ljubitelje astronomije i dobro shvatanje svemira i života. Knjigu možete poručiti ovde, a važne podatke o njoj naćiće ovde: BIOGRAFIJA VODE

Pročitajte deo iz knjige Biografija vode:

Kuc-kuc, ima li koga?

Mariner 9 je doneo dokaze da na Marsu ima vode i odmah se znalo šta će biti glavni zadatak lendera Viking počev od 1976. godine: tražiće ma kakav oblik života. Prilično je izvesno da se život na Zemlji začeo onog časa kad je to postalo moguće. Zašto, onda, ne bi tako bilo i na toplom, vlažnom Marsu? Razume se, niko nije očekivao da će se tamo naći Louelove propale civilizacije ili Velsova inteligentna, opaka bića. Možda se u Marsovom zamrznutom tlu neki mikrobi odr- žavaju u neizvesnosti? Zašto da ne, ima ih i na Zemlji, na mestima gde se čini da ništa ne može opstati. Lenderi Viking bili su kon- struisani da nanjuše i same nagoveštaje biološke aktivnosti.

Ali nisu našli ništa – ni traga ni glasa da je na Marsu ikad bilo života. Uz to su otkrili i ono najgore: Mars je izuzetno negostoljubivo mesto. Nije dosta što je leden i suv. Na njemu bi svaka trunčica organske materije naprosto brzo izgorela: ultraljubičasto zračenje sa Sunca potpuno sterilizuje zemlju jer stvara kaustična jedinjenja (koja deluju kao izbeljivač). Na Zemlji je najveća zaštita od ultralju- bičastog zračenja sloj ozona koji, budući izotop kiseonika, postoji samo zato što fotosinteza stvara kiseonik.

Misije Viking uništile su san o životu na Marsu. Sami smo u našem sistemu, tako glasi njihov zaključak. Mars zadugo nije bio zanimljiv. Mali zeleni došli su ponovo u žižu tek 1996, posle izveštaja da postoje „mogući dokazi o životu" na Marsovom meteoritu9. Danas se smatra da je taj izveštaj ishitren. U ono vreme je učinio veoma glamu- roznom misiju Mars Patfajnder, prvu misiju s prizemljivanjem posle Vikinga. Sve što je svemirska letelica Patfajnder otkrila uklapalo se u predstavu o Marsu koji nikako ne može biti utočište života, premda je nekada bio toplo i vlažno mesto. Pa ipak... Ima trezvenih naučnika koji smatraju da Mars još ima šanse da jednoga dana opet čuje kako talasi zapljuskuju žalove, a potoci umilno žubore. Premda se to samo od sebe neće desiti, možda se može upravljati tim proce- som – možda će čovek jednom učiniti Crvenu planetu sličnom Zemlji, pogodnom za kolonizaciju. Ta zamisao postala je naročito popularna po izlasku naučnofantastične trilogije Mars, autora Kima Stenlija Robinsona.10 Njegovi junaci, Zemljani kolonizovani na Marsu, raspra- vljaju se koliko je ispravno a koliko nije pozeleneti Mars, preobra- ziti tu crvenu stenovitu pustopoljinu u svet u kome se može živeti. Uvek je nauka dostizala maštu koja isprva daleko prednjači. Plane- tolozi Kristofer Makaj, Oven Tun i Džejms Kasting izjavili su 1991. godine da znaju kako se „atmosfera i klima na Marsu mogu promeniti tako da na njegovoj površini opstanu zemaljski oblici života, možda čak i ljudi".11 Tu ideju su još sedamdesetih godina mnogi razmatrali, među njima i Karl Segan i drugi, a osamdesetih se Džejms Lavlok njome podrobnije pozabavio. Predlog Makaja i njegovih kolega izdvajao se među ostalim po tome što su se ograničili na „tehnologije koje ne prevazilaze mnogo ove sadašnje".

Prvo bi se emitovao ugljen-dioksid u atmosferu, a to se ne može ako se led ne otopi. Zato bi se polarne ledene kape mogle zasuti crnim garom, da se pojača apsorpcija Sunčevih zraka. Ili bi se u istu svrhu ogromnim ogledalima usmeravala Sunčeva svetlost na polove. Treća je mogućnost da se ubace u Marsovu atmosferu male količine gasova sta- klene bašte, na primer hlorofluorougljenika, i tako pokrene topljenje leda. Kad bi se inače vrlo razređena atmosfera zgusnula, na scenu bi stupila znana nam pozitivna povratna sprega. Pošto je u atmosferi sve više ugljen-dioksida, ona je sve toplija i ledene kape sve brže ispa- ravaju. Na kraju bi se otopio permafrost, i eto tekuće vode.

Makaj i kolege zaključili su da bi transformisanje Marsa u okru- ženje odgovarajuće za rast bilja bilo izvodljivo ako su zamrznute rezerve ugljen-dioksida i vode tako velike kako pokazuju neke pro- cene. E, ali sasvim je nešto drugo napraviti svet po kome bismo mi mogli slobodno da se krećemo. Prvo bi trebalo popričekati stotinak hiljada godina, dok biljke stvore dovoljno kiseonika – a svi planovi pravljeni na tako dugom štapu skroz su besmisleni. Treba imati na umu i to da bi atmosfera ostala smrtonosna ako u njoj ima previše ugljen-dioksida – već su letalne koncentracije koje trideset puta premašuju one zemaljske.

I kad bi se sve ugodilo, ostala bi nekolika važna pitanja. Da li bi takvo teraformiranje proizvelo dugoročno stabilnu atmosferu nalik na Zemljinu? Da li bi iko hteo da obitava u takvom „sintetičkom" svetu? Da li bi se isplatili trud i troškovi i izlaganje svih učesnika ogrom- nom riziku? Da li je etički ispravno čačkati po drugim planetama, čak i kad smo sigurni da se na njima nije samostalno razvio život?

Nemamo čime da se rukovodimo kad razmatramo ovakva pitanja. Mislim da bi se u debatama moralo voditi računa o sledećoj kruci- jalnoj činjenici. Nije život pasivno kolonizovao već formiranu, „naseljivu" Zemlju. Život je sasvim transformisao planetu, život joj je dao sasvim drugačiju atmosferu, život je odigrao aktivnu ulogu u održavanju njene klime. I to je bio dvosmerni odnos: pod utica- jem biosfere menjala se životna sredina, a evolucija je omogućavala životu da se prilagodi tim promenama. Možda je naivno verovati kako je moguće napraviti repliku našeg sveta na drugom mestu i još se nadati da će replika zauvek ostati nepromenjena, verna originalu. Istraživačke studije o teraformiranju Marsa svakako su fasci- nantna lektira, ali ih ne treba uzeti zdravo za gotovo, naime one ne treba da budu nacrti nečega što je poželjno izvesti. Nisam sasvim siguran koliko smo zreli da se poduhvatimo ozbiljnog razmišljanja o tome kako ćemo se iščupati iz korena i otići s planete. Takva nam je narav: čim saznamo da ćemo napustiti nešto svoje – ili verujemo u to – počnemo da se vladamo potpuno nemarno prema toj svojoj imovini.

  Deset dana astronomije - 2014

Dakle Deset dana astronomije u Daruvaru - poziv svim astronomima za slanje fotografija koje bi se izlozile na dogadjanju

Ovogodišnji DDA održat će se od 21.3. - 30.3.2014.

Prikupljanje astrofotografija odvijat će se u vremenu od 20.1. - 20.2.2014.

UVIJETI:

1 autor= 2-3 astrofotografije

Rezolucija: minimalno 1500 piksela po kraćoj strani

Astrofotografije slati na email: 10astronomydays@gmail.com
Napomene:

Ukoliko imate više astrofotki, a ne možete se odlučiti koje ćete izložiti, možete poslati uzorke i organizatori će izvršiti odabir umjesto vas. Oni koji su do sada već izlagali na DDA mole se da pošalju samo one radove koje još nisu kod nas izlagali. Astrofotografije možete slati direktno na email ili preko nekog od servisa npr. Jumbo.

Molimo da u nazive astrofotografija stavite svoje ime i prezime, te naziv objekta.

Također vas molimo da pošaljete fotke bez natpisa i potpisa, na svaku ćemo upisati vaše podatke prije izrade, a s ciljem da svi natpisi budu istovjetni.

Mole se svi zainteresirani da se pridržavaju zadanog roka za slanje, jer nakon prve faze prikupljanja, potrebno je određeno vrijeme da se fotografije izrade, kaširaju i postave u izložbenom prostoru. Svako kašnjenje izaziva dodatne nepotrebne troškove organizatorima, a autorima astrofotografija moguće odbijanje radova.

Hvala na razumijevanju!

  Voda na Ceresu

Astronomski svet sa velikim zanimanjem prepričava vest da Ceres isparava. Ceres je, kao što znate, planeta patuljak. Otkrio ga je Đuzepe Pjaci 1. januara 1801. godine i jedno vreme je bio klasifikovan kao planeta, da bi zatim bio svrstan u asteroide, a po odluci Međunarodne astronomske unije iz 2006. postao je planeta patuljak. No da se vratimo slučaju.

Svemirska opservatorija Heršel otkrila je u infracrvenom delu spektra da se oko Ceresa prostire oblak vodene pare koja, po svemu sudeći, u mlazeivma izbija sa ove planete patuljka. Sličan proces je još pre više godine uočen na Enceladu, Saturnovom malom satelitu (bilo je to 2005. a gejziri su otkriveni na slikama Saturnovog orbitera Kasini).

Zašto dolazi do ovog izlivanja vodene pare? Izgleda da se voda ispod površine Ceresa u nekom procesu zagreva i direktno prelazi u paru, te pod pritiskom šiklja napolje. Naravno, uz sve to sa sobom povlači površinsku prašinu, a i čestice leda. O ledu na Ceresu se spekulisalo i ranije, a ovo je sada potrvrda tih teorija.

Po dosadašnjim podacima izgleda da postoje svega dva izvorišta vodene pare na Ceresu što će sigurno biti predmet brižljivog istraživanja narednih godina. Prema sadašnjim procenama Ceres svemir izbacuje oko šest kilograma vodene pare u sekundi. Poređenja radi: Encelad izbacuje oko 200 kilograma vodene pare u sekundi.

Da kažemo još i to da su područja iz kojih na Ceresu izbija vodena para nešto tamnija, za oko 5%, od tipičnog Ceresovog sjaja. Tamnija površina svakako upija više sunčeve svetlosti te su to toplije oblasti ove planete patuljka što je sigurno u vezi sa samim procesom stvaranja pare.

Ovo otkriće je dobra potvrda teorije da se na oko tri astronomske jedinice od Sunca, u području u kome kruže asteroidi (i Ceres) iz glavnog asteroidnog pojasa, nalaze velike količine vode. Po teoriji, upravo iz tog područja potiču okeani i druge vode na Zemlji. Ta voda je na našu planetu dospela pre oko četiri milijarde godina i to sa "kišom" asteroida koji su se u to vreme žestoko obrušavali na unutrašnje planete.

  Supernova SN2014j u galaksiji M82

Pročitavši na stranici Astronomskog Magazina o eksploziji Supernove zvijezde u galaksiji M82 u sazviježđu Velikog medvjeda, odlučio sam je potražiti teleskopom, jer ipak se radi o zvijezdi udaljenoj oko 12 miliona godina svijetlosti.

Vremenske prilike posljednjih dana u Trebinju bile su nepovoljne, sa mnogo kiše, a slične se predviđaju i za narednu sedmicu. Ipak prestankom padavina, pred večer 23. januara na zapadnom nebu povremeno bi se pojavljivali dijelovi bez oblaka. Oko 21:15 gotovo čitavo istočno nebo se razvedrilo u trajanju skoro jedan čas, dovoljno vremena da teleskopom potražim galaksiju M82. Traženo područje u Velikom medvjedu bilo je visoko iznad horizonta. U starom teleskopu reflektoru 140/1400 mm, na difuznom liku galaksije, jugo-zapadno od njenog središta, lako se uočavala zvjezdica odnosno Supernova SN2014j. Sjaj Supernove bio je 11,2 magnitude. Narednih dana njen sjaj će još rasti.

  ZAVRŠENA KAMPANJA PRIKUPLJANJA SREDSTAVA ZA RAD

ZAVRŠENA KAMPANJA PRIKUPLJANJA SREDSTAVA ZA RAD

ASTRONOMSKOG DRUŠTVA ORION

U nedjelju, 19.01.2014. u 09:00 sati je završena dvomjesečna akcija prikupljanja sredstava u okviru globalne kampanje pod nazivom “Vratimo astronomiju u Bosnu i Hercegovinu”. Kampanju je aktivno i sa puno energije i entuzijazma, vodila naša inostrana članica, dr Tea Temim, koja trenutno radi u NASA-i. Ukupno je bilo 308 donatora, a u Sarajevu je održan je i koncert rok grupa Billy Andol, Strava Škola i KZU Ole Ole, PZU Oje Oje pod nazivom “Astro mange”. Sredstva od ulaznica su uplaćena u ukupni fond. Prikupljeno je 16.911 US$ i pređen planirani prag od planiranih 15.500 US$. Donacije su pristigle sa svih kontinenata, iz regije i iz BiH

Glavni cilj kampanje bilo je prikupljanje sredstava koja će omogućiti nesmetani rad Astronomskog društva Orion u Sarajevu. Istovremeno, time je dato vrijeme i prostor njegovim članovima da se mogu posvetiiti akcijama u cilju obnove Astronomske opservatorije, a ujedno obavljati svoju redovnu djelatnost na širokoj popularizaciji ove nauke u javnosti, posebno među mladima.
Na završetku kampanje, želimo se u ime Astronomskog društva Orion zahvaliti svima koji su razumjeli naše probleme i podržali akciju povratka astronomije u Bosnu i Hercegovinu. Prikupljena sredstva (po odbijanju procenta za usluge portala Indigogo preko koga je išla kampanja) poslužit će za osnovne, bazične aktivnosti Astronomskog društva u naredne 2 godine. Plan nam je kontinuirana aktivnost kroz što veću popularizaciju astronomije u BiH. Istovremeno, intenzivirat ćemo napore za ostvarenje našeg osnovnog cilja – obnove opservatorije. Planiramo realizaciju različitih astronomskih aktivnosti kao što su javna posmatranja neba i nebeskih pojava, organizaciju kurseva za učenike i studente, nabavku sitne opreme, održavanje bosansko-hercegovačke meteorske mreže i slično. Izradit će se finalni projekat obnove opservatorije i pokrenuti snažna kampanja na pronalaženju donatora. Tu gledamo na EU, na ambasade pojedinih država koje pomažu nauku i obrazovanje, UNDP itd.

 Džon Dobson

Najpoznatiji i najpopularniji graditelj teleskopa među amaterima, Džon Dobson, umro je 15. januara u 98-moj godini života. Širom sveta poznat je po svojoj montaži za teleskope koja po njemu i dobila ime. Vodio je tih, miran i vrlo neobičan život.

Džon Dobson (John Dobson) se rodio 1915. u Pekingu gde je njegov deda po majci bio osnivač danas čuvenog Pekinškog univerziteta. Bilo je to 1889. Porodica Dobson se vratila u SAD i nastanila u San Francisku 1927. U tom gradu Džon Dobson će provesti najveći deo svog života.

Nakon što je diplomirao na UC Berkeley sa diplomom hemičara (1943), bavio se svim i svačim, čak i modernim plesom. Zatim je postao monah.

To sa njegovim monaštvom bilo je posebno interesantno jer je on zapravo bio ostrašćeni ateista. U to vreme (1944) već se interesovao za tajne univerzuma, a nekako s tim u vezi bilo je i njegovo pohađanje predavanja Vedanta, jednog od šest sistema indijske filozofije koja je propovedala apsolutno jedinstvo svih bića. Ta filozofija mu je, govorio je, otkrila svet koji nije ranije poznavao. Uskoro se pridružio društvu Vedanta i zatim proveo 23 godine u manastiru društva u kome mu je dužnost, između ostalog, bila da izučava astronomiju u skladu sa učenjem svog monaškog reda. A kako taj posao nije išao bez teleskopa te se Dobson dao na izradu ovih instrumenata.

Pošto, kao monah, nije imao, niti smeo da ima svoju imovinu teleskope je pravio od svega i svačega što bi dobijao ili nalazio i u tome je pokazao veliku umešnost. Kažu da je vadio novčiće iz fontana da bi skupio nešto para za materijal. Teleskope je pravio i potom poklanjao, da bi svojim instrumentima sam bolje spoznao univerzum, a delimično da bi druge zainteresovao za astronomiju. Problem je bio što pravljenje teleskopa nije bilo sasvim u skladu sa pravilima manastira pogotovo što je on taj posao toliko srčano i strasno radio da ga je posao odvlačio od ostalih njegovih zaduženja. Zato je teleskope često radio krišom i noću. Da ne bi šumom privukao pažnju ostalih redovnika satima je brusio ogledala u kadi vode. Sve to se okončalo time što je, nakon 23 godine bio zamoljen da napusti manastir.

Dobson nikad svoju montažu nije patentirao. Govorio je kako bi to bilo kao kada bismo ponovo izmislili šolju. „Mi sve vreme imamo šolje i ako pokušate da patentirate šolju sa drškom – ne možete“. Sem toga, njegova misija je bila da napravi što više teleskopa i učini njihovo pravljenje što jednostavnijim, pa bi patentiranje bilo nešto sasvim suprotno od takve misije. Shodno toj svojoj misiji postavljao svoj teleskope po ulicama među šetačima, po parkovima i trgovima i pokazivao prolaznicima nebeske čari i usput davao savete za izgradnju teleskopa.

Džon Dobson je osnivač San Francisco Sidewalk Astronomers (mi bismo rekli: astronomi trotoara, ili ulični astronomi). Asteroid 18024 otkriven 20. maja 1999. dobio je ime Dobson u čast Džona Dobsona.

  Problem sa kineskim roverom 玉兔

Lunarni rover „Yutu“ je zapao u tajanstvenu „mehaničku abnormalnost“ koja preti da bude fatalna za ovu misiju. Priroda kvara nije naznačena, ali izgleda da malo vozilo ne uspeva da održi svoj solarni panel tako priljubljen uz trup da očuvaju neophodnu temperaturu za minimalni rad tokom nastupajuće hladne lunarne noći. Suočen sa svojom drugom lunarnom noći, rover je prošle subote u ranim časovima po kineskom vremenu ušao u stanje kontrolisane hibernacije, dok je lender „Chang'e 3“ uradio istu stvar dan ranije, 24. januara. Tek za dve nedelje (sa)znaćemo da li je mali rover uspeo da preživi mraz od preko -180° C.

Već sutradan, Državna uprava za nauku, tehnologiju i industriju Narodne odbrane Kine (SASTIND) objavila je prve detalje i potvrdila da problem leži u nemogućnosti da jedan od dva solarna panela prekrije telo rovera (dok drugi ostaje otvoren da bi, navodno, primio energiju jutarnjeg Sunca za dve nedelje). Panel je predviđen da zaštiti unutrašnje električne komponente „Yute“, a posebno jarbol sa kamerama u boji[1]. Vrlo je moguće da te kamere neće preživeti ovu lunarnu noć, ali će rover ipak moći da nastavi rad sa svojim crno-belim navigacionim kamerama. Kineski kontrolori misije spekulišu da je lunarna prašina ta koja je uticala na rad elektromotora odgovornog za zatvaranje solarnog panela, mada bi uzrok mogao da bude i banalni kvar mehaničke prirode.

Za generisanje električne struje, „Yutu“ ima na raspolaganju dva pravougaona solarna panela, koji treba da budu zatvorena tokom lunarnih noći i tako održavaju odgovarajuću temperaturu elektronike – naročito litijumskog akumulatora – u unutrašnjosti vozila. Roverovi grejači RHU (u roveru ih ima nekoliko) koriste toplotu koju stvara radioaktivni raspad plutonijuma-238 (0.56 W/gr).Nažalost, to nije prvi problem kineske misije “Chang-e 3”. Posle prve lunarne noći[2], kontrolori misije su ostali bez panoramskih kamera na lenderu. Te kamere su upotrebljene za pravljenje divne panorame prikazane ispod (ovde možeš da vidiš svih 360º):

Pre nego što je zapao u najnoviji problem, „Yutu“ je nastavio sa korišćenjem svojih instrumenata za istraživanje lunarne površine, naročito APXSspektrometra i GPR radara za ispitivanje dubinskih slojeva Meseca. Više informacija o napretku sonde moguće je videti ovde na linku Akademije nauka Kine (naravno, na mandarinskom).

Suočeni sa mogućim neuspehom, kineske vlasti su požurile da objave da oni “Chang’e 3” smatraju pre svega tehnološki demonstrativnom misijom. To znači da se misija smatrala uspešnom još od momenta kada je lender 14. decembra prošle godine alunirao na Mesec i oslobodio mali rover “Yutu”. Sve do nedavno, svi instrumenti na “Chang’eu 3” su funkcionisali savršeno, te da je 17. januara rukovodilac tima Ciu Yan objavio da su preduzeti svi koraci da misija traje najmanje godinu dana. Kontrolu misije preduzela je manja ekipa – njih samo dvadesetak.

Nakon svoje prve lunarne noći, „Yutu“ je probuđen iz hibernacije 11. januara u 20:09 sati po našem vremenu, dok je „Chang'e 3“ probuđen tri ipo sata kasnije. Nadamo se svi da će se mali rover, težak samo 140 kg, ponovo probuditi.

 Šta se očekuje od "ojačanog" hadronskog sudarača?

Veliki hadronski sudarač trenutno je podvrgnut promenama koje bi trebalo da udvostruče njegove moći i omoguće istraživačima da otkriju tajne funkcionisanja svemira.

On će otvoriti mogućnost rešavanja misterije tamne materije i trebalo bi da pronađe dokaz kosmičkog koncepta poznatog kao "supersimetrija". Takođe, trebalo bi da nađe znake skrivenih dimenzija koje mogu da objasne postojanje gravitacije.

Do kraja godine, gigantska mašina za sudaranje atoma trebalo bi već da poveća energiju čestica sa osam biliona elektrovolti do 14 teraelektronvolti, što će omogućiti najsnažniji sudar čestica do sada.

Nova serija eksperimenata trebalo bi da odvede naučnike izvan područja fizike poznate kao "standardni model".

Naučnici će možda otkriti još Higsovih bozona – različitih verzija takozvane "božije čestice" koju je predvideo Nobelovac, profesor Piter Higs i koja drugim česticama daje masu.

Higsov bozon bio je poslednji "delić koji nedostaje" u "standardnom modelu".

Sada naučnici žele da odu i korak dalje i objasne misterije funkcionisanja kosmosa.

Profesor Toni Dojl sa Univerziteta u Glazgovu, vodeći član tima koji upravlja gigantskim Atlas detektorom kaže da je sadašnji prioritet objašnjavanje supersimetrije.

Supersimetrija u osnovi ima hipotezu da za svaku česticu materije postoji i odgovarajuća čestica koja nosi silu.

To zahteva postojanje nekoliko Higsovih bozona.

"Univerzum vođen supersimetrijom je ključna ideja. Trenutno razdvajamo čestice materije i čestice koje nose silu. Dokaz supersimetrije promenio bi način na koji gledamo kosmos", kaže Dojl.

Istraživanje supersimetrije moglo bi da objasni misteriju tamne materije – nevidljive spone koja drži galaksije na okupu, a čija je priroda i dalje nepoznata.

Moćniji Veiliki hadronski sudarač mogao bi da ponudi naučnicima uvid u skrivene dimenzije i tako otkriju misteriju gravitacije.

Do 2020. sistem će ponovo biti promenjen tako da nivo energije sudarača ostane isti, ali da detektori postanu 10 puta osetljiviji.

Očekuje se da će mašina biti operativna do 2030.

  Kako radi kineski rover „Yutu“?

Kineska lunarna misija „Chang'e 3", nazvana po legendarnoj kineskoj boginji koja je živela na Mesecu, uključuje jedan lender i jedan mali rover. Kina je treća zemlja koja je poslala točkaša na površinu našeg nebeskog pratioca, posle SSSR-a i SAD-a.

Ono malo naših koji znaju kineski, kažu da se Chang'e čita kao Čane. Ušao je u Mesečevu orbitu 6. decembra 2013. godine a sleteo 14. decembra, postavši tako prava sonda koja je meko alunirala na površinu još od 1976. i poslednje sovjetske lunarne sonde, „Луне 24”.

Mesečev rover nazvan je „Zec od žada“, a kažu da se njenovo ime izgovara kao Jujtu. Prema legendi, mali zec je bio lunarni ljubimac boginje Čane. Radi snabdevanja električnom energijom, rover koristi solarne panele. Toplotu za rad mehanike i elektronike daju mu mali nuklearni grejači. Pošto je trenutno na Mesecu (na mesttu gde je parkiran rover) dvonedeljna noć, rover je u stanju duboke nesvesti, a da li će da dođe sebi veliko je pitanje (o razlozima čitaj moj prethodni text o kineskom roveru). Na jarbolu rovera nalazi se antena za komunikaciju sa Kinom i dva para 3D stereo-kamera. Na prednjem delu vozila nalazi se robotska ruka naoružana infracrvenim i rendgenskim spektrometrima kojima će se ispitivati lunarna površina. Rover ima šest točkova tzv. rocker-bogie konfiguracije, koja je upotrebljena i na Nasinim roverima MER i MSL „Kjuriositi“.

Rover težine 140 kg spušten je rampom sa lendera „Čane 3“ 14. decembra. Kinezi se nadaju da će njihov rover istražiti oko 3 km2 lunarne površine.

Lender težine 1200 kg, koji će zauvek ostati nepomičan na površini, ima plutonijumski nuklearni generator (RTG) koji će mu stvarati električnu energiju tokom hladnih lunarnih noći. Sličan uređaj ima i „Kjuriositi“, ali za razliku od njega, Kinez koristi RTG samo radi održavanja svojih sistema u životu tokom dvonedeljne noći. Tokom dana, lender koristi solarne panele.

Tokom sedamdesetih godina, i Sovjeti i Ameri su slali svoja vozila na Mesec. Sovjetski „Луноходи“ su bili tadašnje čudo nauke i tehnike, a bili su daljinski upravljani iz kontrolnog centra u Moskvi. Američki astronauti su vozili svoje “lunarne bagije” tokom poslednje tri “Apolo” misije.

  KOMPANIJA
ORBITAL SCIENCES CORPORATION

Jedna američka kompanija leži u pozadini mnogih kosmičkih misija o kojima redovno čitamo. Njihovi sateliti su već zaokružili 1000 godina neprestanog rada u orbiti oko Zemlje, a jedna međuplanetna sonda je trenutno na preko 320 miliona km od Zemlje. Angažovani su i na vojnom planu, te njihove rakete i projektili donose kompaniji svake godine zaradu od preko $100 miliona.

BB Amerika (bogata i bela) večito žudi za idealnim mestima u na svom kontinentu za podizanje porodica. Mesto mora da bude malo, sa puno parkova i zelenila, sa dobrim školama i snažnim osećajem za zajedništvo. Prema izveštajima CNN/Money i Money magazina, ove godine se na trećem mestu lokacija gde se najlepše živi u SAD našao vajominški gradić sa nepunih 16 hiljada stanovnika (moja zgrada na Novom Beogradu ima oko 2000 duša) romantičnog imena Vienna (na našem i mađarskom: Beč). Pored najboljih javnih škola i nacionalnog parka, ovaj strogo belački gradić iz vremena Građanskog rata, poznat je po velikoj, svetski poznatoj kompaniji „Orbital Science Corp." (OSC), specijalizovanoj za proizvodnju i lansiranje satelita.

Ova privatna kompanija, koja vredi preko milijardu ipo dolara i zapošljava oko 3.700 ljudi, godišnje zarađuje nešto ispod $100 miliona. Od kako je pre 30 godina osnovana, kompanija je proizvela 569 raketa, a do 2015. će proizvesti novih 82. U isto vreme proizvedeno je i 174 satelita, dok se do kraja 2015. očekuje novih 24. Ovaj gigant drži 60% svetskog tržišta malih raketa, 55% tržišta malih komunikacionih satelita, i 40% tržišta presretačkih projektila.

  Najznačajnija bio-naučna otkrića u 2013.

Od otkrivanja molekula za usporavanje starenja pa do razvijanja mini-organa u laboratoriji, nauka je napravila važne pomake u 2013. godini.

Molekul odgovoran za usporavanje procesa starenja

Proces starenja je kontrolisan nepogrešivom komunikacijom molekula kroz kompleksne kaskade reakcija u ćelijama ali starenje uglavnom zavisi od kvalitata komunikacije između mitohondrija i jedra. Kada dođe do narušavanja ove komunikacije, starenje se ubrzava. Profesor Dejvid Sinkler (David Sinclair) sa Harvarda (National Institute on Aging, Harvard Medical School) je sa kolegama iz Australije (University of New South Wales, Sydney, Australia) došao do rezultata koji potvrđuju da je NAD klučni molekul koji moderira kvalitet komunkacije jedarnog i mitohondrijalnog genoma. Ovo važno istraživanje ukazuje da NAD, može pod određenim uslovima ponovo uspostaviti komunikaciju između jedra i mitohondrija. Istraživanja su sporvodili na vremešnim glodarima. (izvor: Cell)

Mozak-mozak interfejs

Istraživači Vašington Univerziteta su prvi uspeli da uspostave elektronski link između mozgova dva laboratorijska pacova, koji omogućava komunikaciju ove dve jedinke a da su one pri tome udaljenje jedna od druge preko hiljadu milja. Na taj način moždani signal jednog pacova može izazvati reakciju kod drugog tako što je on u stanju da uradi neki jednostavan zadatak ili pokret u realnom vremenu. Samo nekoliko meseci kasnije je uspostavljena ovakva komunikacija između ljudskog i pacovskog mozga. I konačno, u avgustu 2013. godine je kreiran neinvazivni humani mozak-mozak interfejs uz pomoć koga su uspeli da pošalju moždani signal jednog čoveka koji je putem interneta kontrolisao pokret ruke drugog čoveka. (izvor: Washington.edu)

400.000 godina stara DNK priča priču o poreklu čoveka Istraživači Berkli Univerziteta su uspeli da izoluju i sekvencioniraju mitohondrijalni DNK genom iz 400.000 godina stare butne kosti. Nalaz je pronađen na jednom od lokaliteta u Španiji i ispostavilo se da je u pitanju genom najbliži Denisovancima-izumrloj hominidnoj grupi koja se svojevremeno ukrštala i sa Neadndertalcima i sa modernim ljudima. Više od 30 skeleta (procenjene starosti oko 300.000 godina) sa ovog lokaliteta je u poslednjih 20 godina, koliko traju ova istraživanja, bilo okaraterisano kao Homo heidelbergensis ali je razvojem tehnika senkvenciranja i napretkom tehnologije ustanovljena njihova sličnost sa Denisovancima. Ovo otkriće baca novo svetlo na čovekovo poreklo i vodiće ka ponovnom razmatranju humane evolucije u poslednjih nekoliko hiljada godina, jer uvek najverovatnije još uvek nisu otkrivene brojne populacije koje su postojale. Takođe, nove tehnike molekularne genetike i razvoj sekvenciranja celih genoma će omogućiti reviziju svih dosadašnjih nalaza.
Otkiven život na kraju sveta

Pronađen je život (mikrobijalna flora) u Vilans (Whillans) jezeru na Antarktiku. U pitanju je jezero dubine 800 metara koje se nalazi milionima godina zarobljeno ispod ledene kape. Specijanim metodama bušenja leda, istraživači WISSARD tima (Whillans Ice Stream Subglacial Access Research Drilling) su u uzorcima vode pronašli značajan broj mikroorganizama koji u ovakvim uslovima opstaju, a ne vrše fotosintezu. Trenutno su u toku istraživanja na još nekoliko subglacijalnin jezera na Antarktiku. (Izvor: Nature)

Razvoj mini-organa u laboratoriji

Austrijski istraživači (Institute of Molecular Biotechnology of the Austrian Academy of Sciences), su korišćenjem regenerativnih tehnika uspeli da naprave minijaturni ljudski mozak, objavljeno je u prestižnom časopisu Nature. Oni su koristili pluripotentne humane stem ćelije koje imaju mogućnost da se transformišu u bilo koje specijalizovane ćelije i formiraju specijalizovana tkiva i organe. Ovakav process je razvijen u biorekatoru pod specijalnim uslovima.

Ovakav mini-mozak je funkcionalan i razvio je nekoliko različitih regiona uključujući i cerebralni kortek, cerebralne ovojnice itd. Ali je prestao sa rastom nakon dva meseca, najverovatnije zbog nedostatka cirkulacionog sistema pa nije primao dovoljno kiseonika nutrijenata. Cilj ovakvog istraživanja nije "uzgajanje" organa koji bi bili potencijalno transplanitirani, već bi ovakav model omogućio istraživanja uzročnika različitih oboljenja i omogućio testiranje lekova. (Izvor: Nature)

Klonirane humane embrionske stem ćelije

Istraživači Oregon Univerziteta (Oregon Health and Science University) su objavili da su uspeli da naprave embrionsku stem ćeliju iz kloniranog humanog embriona. Ovo je prvi put da su humane stem ćelije produkovane korišćenjem jedarnog transfera. Ova tehnika će biti važna za pravljenje individualno-specifičnih humanih stem ćelija koje se potencijalno mogu koristiti u lečenju naslednih oboljenja, pravljenju individualizovanih terapija, razvoju lekova, transplantaciji matičnih ćelija itd.

  Nastanak zvezda u glavnom nizu - evolucija naseg Sunca

Pričalo se na forumu.

Zanimljiva tema i rasprava na našem forumu - vredi je podeliti.

Temu otvorio: r2d2

Očigledno je naše sunce rodjeno kao druga generacija zvezde. Jedna ili nekoiko supernovih je ekslodirala i tako stvorila u samoj eksploziji bogastvo hemiskih elemenata koji su teži od gvoždja, a to bogatstvo krasi naše planete u sunčevom sistemu. Radjanje samih zvezda se dogadja u zvezdanom porodilištu u maglinama. Konkretno, pre skoro 5 milijardi godina naše Sunce je upalilo nuklearnu baklju unutar sebe i pri tom odpočelo igranku sa drugačijim masenim pravilima rotiranja oko centra galaksije, a uz put polako stvarajući set planeta, i raspršujuči ostatke magline koja se našla unutar samog zvezdanog sistema. Poklapa li se to vreme sa poćetkom ponovne inflacije tj. superubrzanjem širenja svemira koji je tada počeo?

Da li postoji mogućnost pronalsaka prvobitne magline sunčevog porodilišta?

Naša zvezda koristi uglavnom vodonik kao gorivo i samo postojanje druge generacije zvezde koja koristi vodinik može nam sugerisati da je naše zvezdano porodilište bilo obavezno ogroooman oblak vodonika koji se poprilično proteže u prostoru. Može li se izračunati koliko minmalno mora biti velika ta ogromna maglina?

S obzirom da znamo da galaktička godina iznosi 2,2 x 10^8 , znamo spektralnu klasu, znamo prečnik rotacije oko centra galaksije, te znamo da u bivšem porodilištu moramo tražiti pulsara ili nekoliko njih u velikom oblaku vodonika, ima li potencijalnih zona?

Možemo li barem odrediti kružni odesečak u našoj galaksiji gde sigurno nismo mogli da nastanemo (kao zvezdani sistem)? knp blizu središta galaksije!

Jasno mi je da je moje pitanje sa previše nepoznatih, ali voleo bih kada bi postojalo barem nagadjanje!
Nekako mi se čini da postoje mnoge nepoznanice sa kojima se susreću klasične teorije i formiranja galaksija i formiranja zvezdanih sistema...
Kao da to nije ni malo završena priča koja potpuno može da se promeni (možda uzimajuči u obzir higisovo polje dobijemo potpunu drugačiji način stvaranja zvezda i planeta i galaksija).....

Pročitajte odgovore i rasprave na forumu

  NEKE OD MISTERIJA
KOJE I DALJE PRATE KOMETE

Ove godine će evropska sonda "Rosetta" ući u orbitu oko komete Čurjumov-Gerasimenko i izbaciti malog robota "Philae", koji treba da sleti na njenu površinu. Biće to prvi put da jedan ljudski artefakt iz takve blizine i tako dugo ispituje jednu kometu. Biće to velika prilika da se razotkriju tajne koje još uvek ljubomorno čuvaju ti glasnici o poreklu solarnog sistema.

Još od kada je američki astronom sa Harvarda Fred Whipple (1906-2004) smislio izraz "prljava snežna grudva" da bi opisao kometna jezgra, mnogi od nas naivno veruju da ti mali objekti i nisu ništa drugo do relativno male skupine čestica prašine i šljunka i različitih ledova (da, u množini, jer pored vodenog leda komete takođe sadrže i amonijačni led, metanski led, ugljen-dioksidni, itd.) Međutim, kao što često biva, priroda je maštovitija od ljudskog uma. Spremite se za otkrivanje tajni kometa.

RAZLIČITI TIPOVI
PREMA MESTU POREKLA

Svaki student astronomije tokom studija nauči da su komete podeljene na komete kratkog perioda i one dugačkog perioda. Dugoročnim kometama je potrebno više od 200 godina da načine pun krug oko Sunca, te se veruje da potiču iz Oortovog oblaka, beskrajnog i hipotetičkog rezervoara kometa sfernog oblika, prečnika oko jedne svetlosne godine. Kažem hipotetičkog, jer, iako niko ne sumnja u njegovo postojanje, nikom nije ni pošlo za rukom da potvrdi da se nalazi tamo. S druge strane, kratkoročne komete (ili prostije, periodične), sa periodom manjim od 200 godina, dolaze iz Kuiperovog pojasa (čita se kao Kajperov pojas) – još jednog hipotetričkog staništa kometa – lociranog iza Neptunove orbite. Odnosno, iz oblasti rasutog diska Kajperovog pojasa, što nije potpuno isto.

  ROSETTA SE PROBUDILA

Evropska kosmička agencija (ESA) je 20. januara 2014. u 11:00 po našem probudila sondu „Rosetta" nakon 31-mesečne hibernacije. Signal za potvrdu uspešnog aktiviranja uhvaćen je 7 sati kasnije, u 19:19. Sledećeg avgusta, sonda će ući u orbitu oko komete 67P/Čurjumov-Gerasimenko, a u novembru će poslati malu subsondu „Philae" na površinu. Biće to prvi put da jedan veštački objekat uđe u orbitu i sleti na kometno jezgro, što će predstavljati kulminaciju misije koja je u kosmosu provela 10 godina.


Da bi došla do komete Čurjumov-Gerasimenko, „Rosetta" će morati da otputuje skoro do Jupiterove orbite, što će biti rekordna udaljenost za sondu napajanu solarnim panelima. Ali baš zbog nedostatka Sunčeve svetlosti i jako niskih temperatura u spoljnjem solarnom sistemu bilo je neophodno isključiti većinu brodskih sistema, kako bi se obezbedilo njihovo pravilno funkcionisanje. Osmog juna 2011. godine „Rosetta" je prebačena u stanje elektronske hibernacije, što nikada ranije nije pokušano u misijama ovog tipa. Svi sistemi na brodu su bili isključeni sem brodskog računara sa „budilnikom" i nekoliko grejača. Sonda je počela da se okreće oko sopstvene ose, garantujući tako stabilnost u odsustvu bilo kakvog uplitanja ljudskog faktora.

Da bi se obezbedilo da buđenje protekne bez problema, na brodu se nalaze čak četiri časovnika – jedan glavni i tri rezervna. Signal za aktiviranje „Rosette" generisan je tek kada su najmanje dve štoperice završile svoja odbrojavanja do nule . Čim se letilica probudila, prvi zadatak joj je bio da zagreje navigacioni instrument – tzv. star tracker, odn. svojevrsni lovca na zvezde – do optimalne temperature od 30° C, što je sondi omogućilo da se precizno orijentiše naspram pozadinskog nebeskog svoda . Sledeći korak je bio da se zaustavi rotiranje oko podužne ose – jedna revolucija za minut ipo – u čemu su učestvovala 24 trastera snage po 10 njutna – u cilju orijenisanja u tri ose, manevar neophodan radi okretanja solarnih panela površine od 68 m2 ka Suncu. Mada su paneli teorijski sposobni da proizvode do 8.700 W električne energije, pošto na postojećoj udaljenosti primaju samo 4% svetlosne energije koju bi primali na Zemlji, njihova snaga je trenutno redukovana na 395 W.