Vesti iz sveta astronomije...

  Nauka u 2013.

U oblasti nauke i tehnologije, 2013. godina zaslužuje epitet ubrzanog razvoja. Lepeza inovacija kreće se od nagrađivane "Božje čestice" do otkrića najstarije humanoidne lobanje, od automobila bez vozača do prvog laboratorijski uzgojenog hamburgera, piše "Slobodna Evropa".

Brz tempo inovacija u automobilskoj industriji ove je godine široko otvorio vrata za skori “dolazak” automobila kojem će pogon biti na vodonik, a neće mu trebati vozač.

Auto kojem upravljanje ne treba obećava ogroman napredak, štednju goriva i vremena, sprečavanje nesreća, potpunu reorganizaciju urbanog planiranja, te povećanu pokretljivost starih, invalidnih, pa čak i pijanih osoba.

Ova, takozvana autonomna vozila takođe mogu olakšati zagušenja, jer se njima praktično “uklanja” glavni faktor koji uzrokuje saobraćajne gužve - ljude koji odlučuju o tome kojom će se brzinom kretati, okretati se, ili biti udaljeni od drugih vozila.

Lari Pejdž, predsednik uprave Gugla, jedne od firmi koja vodi projekat izrade automobila bez vozača, prezentovao je sve prednosti nove tehnologije.

"Zamislite kako će se sa vozilom koje samo upravlja promeniti naš život i okolina. Imaćemo više zelenih površina, manje parkirališta, veću mobilnost, manje nesreća, više slobode, manje sati izgubljenih za volanom. Prosečni Amerikanac troši skoro 50 minuta vozeći se na posao. Zamislite kako se to vreme može bolje iskoristiti na zadnjem sedištu”, kaže Pejdž.

Prototipovi ovih automobila već se testiraju, ali će proći još barem desetak godina pre nego što budu dostupni široj javnosti.

Uz to, daleko se odmaklo i u izradi vozila koje pokreće vodonik, iz čijih će se auspuha ispuštati samo vodena para. Za razliku od električnh vozila, ova hidrogenska imaju niz sličnosti s tipičnim benzinskim motorom.

Južnokorejski proizvođač Hjundai je predstavio mali SUV na vodonikov pogon koji se na tržištu Kalifornije očekuje već iduće godine. Mesečna rata lizinga iznosiće 499 dolara na tri godine s učešćem od 3.000 američkih dolara, a u ponudi Hjundaia je plaćeni vodonik i troškovi održavanja. Japanska Honda i Tojota u međuvremenu su objavile planove o izradi svojih modela koji će u masovnu prodaju ući 2015 .godine.

Hamburger iz laboratorije

Usput, svijetu je ponuđen i prvi hamburger iz laboratorije. 332.000 “pljeskavica” napravljenih od kravljih matičnih ćelija u Holandiji ispečeno je i predstavljeno u avgustu, na konferenciji za medije u Londonu. Jedan od dva degustatora, pisac Džoš Šonvald, izjavio je kako je ukus bio "nekako drugačiji".

“U ustima se oseća kao meso, ali primetan je nedostatak masnoće. To mu je mana, ali kad se zagrize potpuno liči na normalni hamburger”, opisuje Šonvald.

Naučnici veruju da meso “naraslo u epruveti” može ponuditi održivu ekološku alternativu uzgoju stoke koji zahteva velike površine zemlje i povećava globalnu emisiju gasova staklene bašte.

Lobanja sa Kavkaza

Svetsku pažnju u 2013. godini privuklo je i otkriće lobanje stare milion i 800.000 godina. Nađena je u septembru na Kavkazu, na arheološkom lokalitetu Dmanisi u Gruziji.

Fosil, nazvan Lobanja 5, prva je u potpunosti sačuvana lobanja odraslog humanoida iz rane ere kada je Homo “izrastao” iz izumrlog hominida Australopitekusa.

David Lordkipanidze iz Zemaljskog muzeja Gruzije i njegove kolege kažu kako analiza lobanje sugeriše najraniju vrstu poput Homo habilisa i Homo rudolfensisa. Lobanja 5, naime, objedinjuje neke ključne osobine poput niskog čela i velikog lica.

"Uočljivo je da je humanoidni rod ima podvrste, pa se postavlja pitanje: jesmo li sigurni da postoji više vrsta ljudi u Africi, ili imamo samo jednu lozu?"

Kloniranje

U međuvremenu je i ideja da bi neke izumrle životinje opet mogle hodati zemljom dobila novi zamah. Neki naučnici naime ozbiljno razmišljaju o kloniranju, na primjer izumrlog vunastog mamuta, ukoliko se pronađu negove žive ćelije.

Ruski su naučnici u maju objavili da su na korak ostvarenju tog poduhvata, nakon što su pronašli savršeno očuvani trup mamutice koja je umrla pre najmanje 10.000 godina. Oni su, naime, na udaljenom arktičkom ostrvu Lijakovski pronašli mišićno tkivo pomenute životine u kojm je očuvana “tečna krv”, jer se mamutica zglavila u čistom ledu.

Severoistočni univerzitet Grigorjev u Jakutsku ranije je potpisao sporazum s južnokorejskim pionirom kloniranja Hvang Vu Sukom, koji je 2005. godine klonirao psa.

I na kraju, vredi podsetiti da su Nobelovu nagradu za fiziku u 2013. godini dobili Piter Higgs iz Velike Britanije i Belgijanac Fransis Englert, koji su 2012. dokazali teoriju o postojanju „Božje čestice“.

  http://t.co/Jir0sXNdnz

  Počela 33. sezona programa u Petnici

Istraživačka stanica Petnica je ovog vikenda započela 33. sezonu obrazovnih programa za talentovane srednjoškolce koji su zainteresovani za prirodne, društvene i tehničke nauke.

Tokom sezone zimskih seminara kroz jednu od 17 naučnih disciplina u Petnici će proći oko 1500 srednjoškolaca iz svih krajeva Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Učenici 500 različitih škola će tako imati priliku da svoje prve korake u nauci ostvare u laboratorijama, i kabinetima ove prestižne evropske institucije u oblasti neformalnog naučnog obrazovanja.

„Ovogodišnji ciklus je tradicionalno počeo radionicom za studente-saradnike, svojevrsne vršnjačke edukatore koji će pomagati u realizaciji programa za srednjoškolce. U pitanju su nekadašnji polaznici petničkih programa, koji su sada kao uspešni studenti angažovani kao veza između predavača i mentora, kako bi kao vršnjački edukatori pomogli u savladavanju veština i znanja sadašnjim polaznicima.“ – kaže Nemanja Đorđević, koordinator radionice.

Sezona obrazovnih programa u 2014. godini podrazumeva 4 ciklusa seminara – zimske, prolećne, letnje i jesenje. Tokom cele godine planirana je realizacija oko 150 različitih seminara, kampova, radionica, škola...

„Letnji programi su najvažniji u naučno-obrazovnom procesu u Petnici. Tada srednjoškolci, naši polaznici, imaju priliku da realizuju svoje male naučne projekte, mentorisane od strane naučnika – postdiplomaca i doktora nauka sa instituta i fakulteta. Boraveći u najmodernijim laboratorijama i radeći na pravoj naučnoj opremi, oni imaju priliku da dožive relnu nauku već kao tinejdžeri. Učenje kroz istraživanje i otkrivanje je osnovni obrazovni model koji primenjujemo.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici Petnica.

Za ovo godinu Istraživačka stanica Petnica planira i nekoliko eksperimentalnih programa iz oblasti finansija, ekonomije, ali i klimatskih promena. U toku je priprema ovih programa u saradnji sa poznatim stručnjacima, ali i bivšim petničarima koji sada uspešno rade širom sveta. Pored toga i motivisane nastavnike ove godine očekuje ponuda seminara za dodatno usavršavanje.

Istraživačka stanice Petnica od 1982. godine organizuje obrazovne programe za motivisane i zainteresovane učenike i studente u oblasti astronomije, fizike, elektronike, računarstva, matematike, biologije, ekologije, hemije, geologije, medicine, lingvistike, istorije, psihologije, antropologije, sociologije, arheologije i dizajna.

  Lušes Šepard
Lucius Shepard (21. avgust 1947.)

Lušes Šepard (1947) spada među pisce koji su zabljesnuli publiku i kritiku izvanrednim delima naučne fantastike ali su se okušavali i na drugim literarnim terenima. Pošto se u vreme objavljivanja njegovih prvih priča (1983) uzdizao i kiber-pank talas Šeparda su svrstavali u ovaj pokret; vremenom je postajalo jasno da je u pitanju samo privremeno podudaranje. Milje prvih Šepardovih dela je Južna Amerika i rat koji SAD, u bliskoj budućnosti, vode protiv narko kartela i nekooperativnih državnih vlasti. Visoko tehnologizovani napadači bore se sa gerilcima, neukrotivom džunglom i kulturološkim obrascima koje ne razumeju; sukob ima fatalne posledice po napadnute ali i agresori trpe gubitke i bivaju menjani na, za njih neshvatljiv, način. Najpoznatije rane priče i novele ove tematike su «Odsustvo» i «Salvador». Šepard uz naučno fantastične objavljuje i priče koje se dešavaju u Južnoj Americi a mogu odrediti kao 'mračna fantastika' ili 'magijski realizam'. Njegov prvi roman «Jaguarove oči» (1984), prati naučnim eksperimentom proizvedenog zombija koji se otrgao kreatorima i, bežeći, ubija i izvodi čudesa. Zbirka priča «Lovac na jaguare» (1987) predstavlja tadašnje piščeve preokupacije: centralni segment jesu priče o budućoj Južnoj Americi dok se ostale 'šire' na prostore mističnog Nepala ili se dešavaju na telu ogromnog, usnulog zmaja Griula. Roman «Život za vreme rata» (1987) prati romansu vojnika u beskrajnom ratu u džunglama Gvatemale i tajanstvene devojke koja, možda, radi za neprijatelja. «Lepa kći lovca na krljušt» (1988) prati događanja na zmaju Griulu; ciklusu pripadaju i romani «Očevi kamenja» (1989) i «Liarina kuća» (2003). «Tri kratke priče» (1988) napisane sa Robertom Frazierom te «Kraj Zemlje: 14 priča» (1991) potvrđuju Šepardove kvalitete i dalje prostorno-tematsko napredovanje. Novela «Kalimatan» (1990) dešava se na Borneo, među lokalnim trgovcima draguljima, nadrilekarima, vešticama i opasnim došljacima koji traže put u paralelne stvarnosti; Šepardova proza na tragu je Konradovih egzotičnih priča iz 'srca tame'. Otvaranje novim iskustvima sledi u romanu «Zlatni» koji je avantura u svetu vampira i hororu «Poslednje vreme» (1995). Zbirka «Barnakl Bil, svemirac i druge priče» (1997) meša geografske prostore, od Bliskog Istoka ili Vijetnama do bližeg i daljeg svemira; Šepard jednako umešno piše klasičnu naučnu fantastiku, krimiće, mračnu realističnu i fantastičnu prozu. Roman «Acteci» (2002) dešava se bliskoj budućnosti, kraj električne ograde između SAD i Meksika te u meksičkim pustinjama u kojima se obračunavaju najamnici koje plaća kompanija predvođena veštačkom inteligencijom. Ovo briljantno i žanrovski prepoznatljivo delo je izuzetak u nizu knjiga koje ne poznaju bilo kakve granice: «Beležnica američkog molitelja» (1999) je slika tamnih strana savremenosti, nasilja i religijskih manipulacija; «Kolt pukovnika Raterforda» (2002) je težište vrtloga životnih sudbina, činjenica i priča, «Valentin» (2002) nemilosrdno analizira ljubavne odnose, «Slom u Luizijani» (2003) okarakterisan je kao epizoda 'Zone sumraka' koju bi napisao Tenesi Vilijams, «Floter» (2003) prati policajca koji ima problema sa vidom, halucijacijama i istragom u koju se meša vudu kult, «Viator» (2004) je brod čije postojanje i spasavanje pokrivaju misterije. U zbirci «Dva voza idu» (2004) sudaraju se činjenice i fikcija o skitnicama, bandama, životu posle smrti ili živom vozu. Zbirka priča «Trulijo» (2004) 'putuje' od detektiva u moskovskom noćnom baru, preko afričkih džungli u kojima se traga za spasom ljudske vrste do seoceta u Hondurasu u kome se susreću različite kulture. Zbirka «Beskraj i druge priče» (2005) nastavlja u istom 'smeru', od ruševina Trgovinskog centra, ruskih gangstera u potrazi za vizantijskim blagom, iračkih planina do tajni južnoameričkih džungli. Šepard je autor upečatljive sposobnosti da stvara uznemirujuće vizije budućnosti u kojima se sukobljavaju različiti etičko-moralni koncepti življenja a njegovo poigravanje žanrovima jedan je od puteva napredovanja prema literaturi koja ne priznaje nikakva ograničenja.

  http://t.co/jcfL14b1u9

A P O D

  Nuklearno bombdovanje Meseca

„Hiljadama godina čovek sanja da ode na Mesec. Danas je taj san bezmalo realnost. Većina zrelih ljudi i svi mladi koji ovo čitaju doživeće dan kada će se čovek spustiti na Mesec, koji će svanuti negde oko 2000. godine.“

Tako je I.M. Levitt započeo slavni tekst objavljen 1958. godine u časopisu „Popular Mechanics“, u kome je opisao korake neophodne da bi čovek stigao na Mesec. Samo jedanaest godina nakon što je Levitt napisao ove redove, Neil Armstrong je prošetao Morem Tišine. Sjajan primer kako je ponekad teško predvideti budućnost kada tehnologija napreduje velikom brzinom. Ono što je ovde poražavajuće nije to što je Levitt pogrešio, već njegov istaknuti konzervatizam, jer su u to vreme mnogi naučnici već uveliko govorili o kolonijama na Marsu početkom XXI veka.

Levittov tekst je predviđao da bi sledeći logični korak u osvajanju Meseca trebalo da bude bacanje nuklearnih bombi na lunarnu površinu, čime bi se obeležilo mesto pada sonde. Tako je bilo moguće na licu mesta proveriti funkcionisanje sistema za navođenje i navigaciju, koji su u to vreme bili u povoju. Jer, naravno, kako bi smo znali da je naša letilica pala na Mesec ako ne možemo da je vidimo sa Zemlje? Ništa, stavićemo unutra lepu fuzionu bombu i stvar je rešena. I to je mesto gde Levittov članak postaje interesantan, jer je upravo u vreme pisanja tih redova američka vojska razvijala ultra-mega-tajni program koji je izgledao kao preuzet iz romana o Džemsu Bondu.

Nazvan je Projekat A119, a namera je bila … da, eto, SAD pošalje termonuklearnu spravu na naš prirodni satelit. Delovi projekta i dan-danas su obavijeni velom tajne. Njegovo postojanje otkriveno je tek kada je devedesetih godina piscu Keay Davidsonu palo na pamet da napiše biografiju čuvenog astronoma Carla Sagana. Ispostavilo se da je 1959. Sagan aplicirao za akademsku stipendiju na kalifornijskom Berkliju, i da je u svom rezimeu (izneđu ostalog) naveo dva poverljiva rada koja su se odnosila na projekat A119. Ne zna se da li je Sagan bio svestan ili ne da je jednostavnim citiranjem svojih radova prekršio pravila o nacionalnoj sigurnosti (mislim da nije, ali je takođe istina da u to vreme nije bilo zatvora u Gvantanamu i sl.), ali se ispostavilo da je pita iskliznula iz ruke i da je javnost saznala za tu aferu. Preko trideset godina kasnije.

I da – za slučaj da se neko zаpita – i Sovjeti su imali svoj slični ultra-mega-tajni projekat E-4, koji su оsmislili Mihail Tihonravov i Gleb Maksimov,prateći smernice Sergeja Koroljeva. Sonde serije E-4 su imale težinu od oko 400 kg i bile su opremljene nuklearnim oružjem, dajući Jenkijima na znanje da mogu da lansiraju nuklearne glave na daljinu od 380.000 km. Stvari u ovoj tački postaju zamršene, jer postoje indicije (eh taj Hladni rat!) da je projekat A119 rođen kao odgovora na sonde E-4, čim je CIA doznala za njihove planove. Za razliku od E-4, projekat A119 nije imao toliko nameru da obeleži mesto pada koliko da „podigne moral američkom narodu“ i, uz put, pruži šansu za spektralno proučavanje lunarnog rigolita.

Obično se kaže da je dogovor o zabrani nuklearnih proba u kosmosu (LTBT), koje su obe nuklearne sile potpisale 1963. godine, označio kraj oba projekta, ali u stvari do tada su projekti već godinama bili odbačeni od vojnih štabova. Pored toga, lansiranje nuklearnog oružja u kosmos modifikovanim interkontinentalnim raketama predstavljalo je opasnu igru tokom Hladnog rata. Ali važnija činjenica jeste da nuklearno oružje uopšte nije potrebno da bi se označilo mesto udara sonde o Mesečevu površinu. Tehnike praćenja sa Zemlje posredstvom radio-veze i vizuelni markeri – Sovjeti su koristili natrijumske oblake radi obeležavanje trajektorije – postali su više nego dovoljni da bi se utvrdilo da li je neka sonda pala na Mesec ili ne.
Šta je na kraju ispalo dobro iz ovog Levittovog teksta? Pokazao nam je da je, iako su svi ti projekti bili ultratajni, ideja o detoniranju nuklearnih bombi na Mesecu bila vrlo popularna krajem pedesetih godina. Srećom, niko to nije preozbiljno shvatio.

  http://t.co/U8ZRuT6DH3

A P O D...

  „Curiosity“: mala plava tačka

To je postala već tradicija u kosmičkoj eri. Svaka sonda, ako joj se ukaže šansa, okreće svoje kamere i slika našu planetu sa kosmičke udaljenosti. I „Curiosity“, najskuplji i najsloženiji robot ikad poslat na Mars, nije izuzetak. 529. sola (31. januara 2014.) „Curiosityjeva“ kamera MastCam okrenuta je ka našoj planeti na Marsovom nebu u sutonu. Pogledaj pažljivo na donjoj slici da li možeš i ti da je lociraš:

Vidiš li Zemlju na večernjem nebu Marsa? (NASA/JPL).

OK, ako ne vidiš ništa (nisam ni ja), evo ti mala pomoć:

Zemlja i Mesec na Marsovom nebu (NASA/JPL).

U vreme nastanka fotografije, Zemlja je bila 160 miliona kilometara daleko, ali čak i sa takve daljine jasno je uočljivo prisustvo Meseca. Zato nije ni čudo što Zemlju često tretiraju kao jedinu dvojnu planetu u Sunčevom sistemu[1]. Zapravo, „Curiosity“ je poslao tri slike večernjeg neba koristeći Mastcam-100– tj. kameru sa žižinom daljinom od sto milimetara, a uskoro potom i šest slika načinjenih kamerom Mastcam-34. Logično, Mesec je primetan samo na slikama Mastcama-100, jer ona ima bolje uvećanje. Sve slike su načinjene za manje od jednog minuta približno u 18:47 po lokalnom vremenu, a za rezultat imamo mozaične „slike“ koje su objavljene.

Sasvim je moguće da će u ne tako dalekoj budućnosti jedna od zanimacija prvih astronauta koji budu hodali po Marsu biti posmatranje promena kontura plavo-belih mermernih oblaka nad različitim kontinentima tokom 24-časovnog okretanja Zemlje oko ose.

Ovako se vide Zemlja i Mesec sa „Curiosityja“ (NASA/JPL).

  http://t.co/4hHqrDZ1MB

A P O D...

  'Yutu' je živ!

Juče sam napisao da je kineski rover elektronski mrtav. Vest sam preuzeo iz američkih medija. Međutim, sinoć su Kinezi javili da to nije tačno. Šta sad? ’Ajde Jovo nanovo. Šta je istina?

25. januara, tokom svoje druge lunarne noći, rover „Yutu“ se suočio sa mehaničkim problemom koji ga je sprečio da se pokrije svojim solarnim panelom i tako se zaštiti od nastupajućeg mraza. Kineski zvaničnici su se zabrinuli da bi to mogao da bude kraj misije „Yutu“, i da se mali rover nikada više neće probuditi. Juče, 13. februara, nakon brojnih protivrečnih vesti da nije preživeo, ipak je stigla potvrda da je „Yutu“ živ. Grupa fanatika UHF-Satcom, posvećena lovu na signale sa veštačkih satelita, objavila je preksinoć da je na frekvenci 8,462 GHz uhvaćen signal sa rover, očigledno poslat preko njegove neusmerene antene (LGA). Dan kasnije, kineske vlasti su potvrdili da je “Yutu” živ i da polako otkravljuje svoje sisteme.

Kontrolni centar “Yutu” (CCTV).
Suočavanje “Yutua” sa trećim lunarnim danom je neizvesno, ali se barem matični brod, lender “Chang’e 3”, probudio u savršenom stanju i nastaviće svoja naučna istraživanja. Čitav februar kineske društvene mreže su bile zakrčene stotinama hiljada komentara i tekstova u kojima je oplakivana “smrt” malog “Yutua”, koji je živeo svega tri lunarna dana. Ako bi se na kraju rover ipak osposobio da preživi i radi do četvrte lunarne noći, moći čemo i zvanično da kažemo da je njegova primarna misija uspešno okončana.

Fenomenalna slika rovera načinjena kamerom sa lendera “Chang’e 3” prvog lunarnog dana (CCTV).

Signali sa rovera “Yutu” tokom trećeg lunarnog dana (UHF-Satcom)
“Chang'e 3” je sleteo u Mare Imbrium 14. decembra prošle godine, sa malim “Yutuom” na leđima. Obzirom da je to bilo prvo sletanje jedne kineske sonde na Mesec, misija se već smatra uspešnom bez obzira na neka buduća dostignuća. Važno je setiti se da su i Sovjeti i Amerikanci lansirali veliki broj neuspelih misija pre nego što su sa uspehom spustili svoje aparate na površinu Meseca[1]. Tačno je da su se vremena promenila i da nema sumnje da je poslednjih decenija tehnologija značajno napredovala, ali ne treba shvatati uspeh “Chang’e 3” suviše olako. Dovoljno je podsetiti da ni ESA ni Japan – dve preostale sile u istraživanju kosmosa – ni dan-danas nisu sposobne za jedno takvo dostignuće.

Povodom ovog događaja sa roverom, čitao sam brojne evropske i američke elektronske novine i blogove. U tom smislu želeo bih da skrenem pažnju na brojne tekstove i komentare koji kruže internetom kritikujući loš kvalitet kineskog kosmičkog broda, kao da u najmanju ruku već ima Evropa brojne lendere na Mesecu. Ostavljajući po strani kritike otvoreno ksenofobične prirode – one ne zaslućuje ni sekundu vremena – nije korektno upoređivati ovu misiju sa nekim Nasinim sondama, kako po budžetu tako ni po ciljevima. Naravno da su “New Horizons” ili “Curiosity”, da uzmem ta dva primera, daleko skuplji, ambiciozniji i složeniji od misije “Chang’e 3”. Pa šta? Jel se ovde radi o nekom takmičenju? Takođe, nije tačno da Kina ne želi da deli naučne rezultate sa svojih misija sa ostatkom sveta. Svi podaci sa sondi “Chang’e 1” i “Chang’e 2” su javni i dostupni su svakom ko želi i ume da ih potraži. Slažem se da svetlosne godine dele način i stil obelodanjivanja kosmičkih dostignuća Kine i Nase, ali ne treba zaboraviti kako je sve počelo. Do pre samo koju godinu kineski kosmički program nije ni postojao. A za one koji vole da kritikuju, samo da kažem da ima mnogo primera – recimo, kada pokušaš da dođeš do fotografija načinjenih kamerama evropske sonde “Mars Express” u realnom vremenu, na njihovom sajtu nalaziš samo one probrane – koji pokazuju da je moguće i na drugu način razgovarati o otvorenosti i širenju naučnih rezultata. Nažalost, čini se da mnogim ljudima iz Amerike i Evrope neki njihov lični animozitet prema kineskom političkom sistemu pomućuje zdravo rasuđivanje. Kinesku vladu je možda moguće kritikovati po mnogim pitanjima, ali svakako da kosmički program nije jedno od njih.

Lako je slati cinične i destruktivne kritike koje ne doprinose ničem, ali otkrivaju karakter onih koji ih čine. Na osnovu mišljenja mnogih komentatora, čini mi se da bi bili najsrećniji kada bi Kinezi potpuno odustali od sopstvenog kosmičkog programa. Ukratko, pošto nikada neće dostići nivo Nase, najbolje da odmah odustanu. Ali dok oni samo sede i žale se, drugi lansiraju letilice ka Mesecu. Ti znaju da mogu mnogo da izgube a malo da dobiju, ali ipak pokušavaju. Treba li da kažem koja će grupa biti zapamćena u istoriji a koja biti zaboravljena kao da nikada nije postojala? Kako se ono kaže, budućnost pripada hrabrima.

Ne može biti slučajnost da većina pohvala i pozitivnih analiza onoga što rade kineski naučnici dolazi od stručnjaka zaposlenih u Nasi, Esi i aeronautičkoj industriji. Oni dobro znaju kako je stvarno teško uraditi nešto prvi put u istoriji. I zato skidaju Kinezima kape u znak divljenja. Nadam se da će neko nekad napisati nešto.

Foto “Chang’ea 3” načinjen sa rovera tokom prvog lunarnog dana Navcam kamerama (Welba).

  Birokratija i finansije koče privatne kosmičke brodove

Uprkos poznatim problemima sa finansiranjem projekata privatnih kosmičkih brodova (KB), NASA je namerava da u septembru 2014. odabere dve kompanije kojima će poveriti prevoz američkih astronauta do Medjunarodne kosmičke stanice (MKS). Medjutim, za to je potrebno mnogo novca koga Kongres ne odobrava. Pored toga, pravne začkoljice vezane za regulative potpuno novog načina leta u kosmos mogu da odlože prva lansiranja za još nekoliko godina.

NASA je pod velikim pritiskom Kongresa da smanji budžet za finansiranje tri privatne kompanije Boeing, SpaceX i Sierra Nevada Systems (SNS) koje učestvuju u programu gradnje komercijalnog kosmičkog broda. Boeing i SpaceX rade na razvoju kosmičkih brodova CTS-100 i Dragon ("Zmaj") u obliku kapsule, dok SNS projektuje mini-šatl Dream Chaser ("Drim čejzer" - "Maštolovac"). Dok SpaceX planira da za lansiranje Dragona koristi svoju raketu-nosač (RN) Falcon 9v 1.1 ("Falkon" - Soko"), kosmičke brodove Boeing i SNS će u orbitu poneti RN Atlas 5 kompanije Lockheed Martin. Do sada, NASA je potrošila 1,1 milijardu dolara iz džepova ionako već poprilično osiromašenih američkih poreskih obveznika za finansiranje privatnih kosmičkih projekata. Boeing je dobio od NASA-e 611 miliona dolara, dok su kompanije SpaceX i SNS dobile 545, odnosno 363 miliona.

Kosmički brod CST-100 kompanije Boeing
Rukovodstvo NASA-e bi želelo da već krajem 2017. počne da koristi kosmičke brodove dve kompanije koji bi trebali da godišnje po dva puta lete prema MKS. Da bi to postigla, NASA treba da ubedi Kongres da odobri svake godine do tada punu željenu sumu od 800 miliona dolara, znači ukupno više od tri milijarde dolara. Medjutim, Kongres u kome se nikada nije blagonaklono gledalo na korišćenje narodnog novca za finansiranje toliko privatnih kompanija, nikada nije odobrio više od 525 miliona dolara godišnje. NASA će se naći pred vrlo teškim izazovom - da umesto dva kandidata odabere samo jednu kompaniju. Kao i u slučaju programa privatnih teretnih brodova, u kome je NASA odabrala dve kompanija (SpaceX i OSC), u američkoj kosmičkoj agenciji žele da u svakom trenutku, ako nešto ne ide kako treba, imaju rezervu. Medjutim, da bi imala dve kompanije u igri, NASA mora da ima mnogo više novca od onoga što Kongres želi da odobri.

Teretna verzija kosmičkog broda Dragon kompanije SpaceX pred spajanje sa MKS
Medjutim, pored novca, postoji još nekoliko ozbiljnih problema koje NASA mora da reši što pre ukoliko želi da vidi prva lansiranja američkih astronauta sa teritorije SAD u narednih nekoliko godina. Naime, federalni zakoni poznaju samo takozvanu nacionalnu kategoriju kosmičkih letova sa ljudskim posadama. Ne postoje nikakve regulative koje uredjuju pravila i legalne aspekte letova američkih astronauta na privatnim kosmičkim brodovima koji su delom finansirani državnim parama. Tu je naravno osiguranje jedno od gorućih pitanja. Zbog toga NASA intenzivno radi sa Federalnom agencijom za avijaciju (FAA) u cilju koordinisanja ovih itekako složenih problema, ali se izgleda njihovi stavovi još uvek poprilično razlikuju. Kada se ovome doda da NASA tek treba da započne nimalo lakše razgovore sa Ratnim vazduhoplovstvom (USAF) onda situacija oko skorašnjih lansiranja prvih privatnih kosmičkih brodova ne izgleda baš ružičasto. USAF naime kontroliše lansirne rampe kosmodroma na Kejp Kanaveralu sa kojih privatni kosmički brodovi trebaju da lete prema MKS.

Očigledno, dok tri privatne kompanije grozničavo rade na prvim testiranjima kosmičkih brodova u nameri da u septembru 2014. dobiju poverenje NASA-e, iza kulisa se odvija prava drama kako omogućiti Americi da predje sa nacionalnog na model privatnog kosmičkog programa.
Mini-šatl Dream Chaser kompanije Sierra Nevada na vrhu rakete Atlas 5

Pored toga, NASA je od 2012. do 2017. platila Rusiji ukupno 1,7 milijardu dolara za letove svojih (i evropskih) astronauta prema MKS. Svako sedište u ruskom "Sajuzu" košta izmedju 47 i 70 miliona dolara i Kongres dodatno pritiska NASA-u da nešto uradi i smanji, ili bolje rečeno ukine ovu za SAD već sramnu situaciju. U ovome medjutim leži velika zamka u koju NASA ne želi da upadne. Naime, ako Kongres ne odobri onoliko koliko je potrebno da dva privatna igrača ostanu na sceni i NASA mora da odabere samo jedan kosmički brod, kakve su garancije da će kompanija koja je izvan državne kontrole biti u stanju da omogući bezbedan, redovan i efikasan prevoz američkih astronauta do MKS. Bilo kakav problem koji bi mogao da ugrozi živote astronauta NASA-e može da prizemlji privatni kosmički brod godinama. I ne samo brod, nego i američke astronaute, budući da će tada NASA već okrenuti ledja ruskim "Sajuzima".

Logika NASA-e pred Kongresom je jednostavna; dajte koliko tražimo da isfinansiramo do kraja projekte kosmičkih brodova dve privatne američke kompanije, ili ćemo morati da nastavimo sa plaćanjem Rusiji ako želimo da obezbedimo stalno prisustvo Amerikanaca u kosmosu! Amerika, medjutim nikada čak i onda kada je bila mnogo bogatija nije imala u isto vreme dva različita kosmička broda, pa uz to još i privatna, tako da je pitanje hoće li ovu logiku u Kongresu razumeti.

   Želiš da posmatraš kosmičku stanicu na nebu?

Želiš da posmatraš kosmičku stanicu na nebu?
NASA će ti poslati meil!

Posmatranje Međunarodne orbitne stanice koja ti prolazi iznad glave je prilično jaka stvar. Klizeći bešumno nebom, postaje sve sjajnija kako ti prilazi, leteći stotinama kilometara visoko iznad naših glava brzinom od 29.000 km/h.

Kao i većini, kada mi zatreba i meni program Heavens-Above pomaže da vidim kada će se stanica videti iz Beograda sledeći put. Ali zar ne bi bio štos da dobiješ tekst ili mejl koji te obaveštava kada će sledeći prelet biti?

NASA je vaspostavila servis koji radi upravo to: Spot The Station(www.nasa.gov). Treba samo da pošalješ svoj e-majl ili telefonski broj, svoju lokaciju, i kada želiš da gledaš prolaske, onaj juratnji ili oba (zato što je stanica obasjana suncem, možeš da je posmatraš samo posle zalaska sunca, ili pre izlaska).

To je sve što treba da uradiš. Sledeći put kada stanica bude vidljiva sa tvoje lokacije, NASA će te obavestiti. Oni će ti takođe poslati stranicu sa objašnjenjima šta je šta u poruci, tako da možeš da izađeš napolje i znaš ne samo kad da gledaš već i gde.

Postoji još jedan servis koji može da ti pomogne: Twisst, koji koristi Twitter da ti omogući da saznaš kada stanica proleće u tvojoj blizini. Bilo bi super kada bi uporedili oba programa. A i korisno, jer svako ima različite softvere i kriterijume za utvrđivanje prave šanse za dobar pogled u nebo i na stanicu.

  GALILEO GALILEI

Pre 450 godina rodio se jedan od najvećih naučnika sveta, Galileo Galilej. Evo tim povodom jednog rada koji je stigao za AM.



GALILEO GALILEI

(1564. – 1642.)

(TVORAC KLASIČNE MEHANIKE!)



Uz 450. Godišnjicu rođenja

Uvod:

Ove godine obilježavamo 450. – godišnjicu rođenja Galileo Galilea, talijanskog fizičara i astronoma.

Čovjeka genijalne intuicije i izvanredne pronicljivosti poznatog po rečenici:

„E ppur si muove“ - (ipak se kreće) koju je izrekao nakon što je zbog Inkvizicije bio prisiljen da se odrekne svog učenja o gibanju Zemlje i Sunca.

Kozmologija je bila polazište svih učenja!

Svijet u kojem postojimo zagonetka je kojoj se čovjek uvijek ponovo vraća.

Revolucija u astronomiji – omogućila je da se stvori novi pogled na mjesto čovjeka u svemiru.

Galileo Galilei – je zasigurno svojim načinom razmišljanja i zaključivanja zadužio svijet u kojem živimo. Njegova uloga u povijesti znanosti je velika zbog uvođenja eksperimenta u fiziku kao i matematičkih metoda.

On nije samo sistematičar poznatog, već i graditelj novog.

„Iz stanja koje ne možemo opisati poznatim zakonima, u jednom trenutku stvaran je svijet: prostor, vrijeme i materija“ kaže Galilei!

Njegova shvaćanja su materijalistička (mehanistička) shodno vremenu djelovanja. Ipak, on je pristaša „KAUZALNOSTI“ u prirodi, - i to je shvaćao mehanistički.

Time je počela era klasične fizike.

Iako nije bio matematičar, on je zauzimao istaknuto mjesto u povijesti matematike. Naime, permanantno je širio metode Arhimeda, pri proučavanju fizike i nebeske mehanike.

Svoje učenje o beskonačnosti svjesno je usmjerio protiv Aristotela.

Saznanja, do kojih su ljudi vjekovima dolazili u proučavanju prirod, zasnivaju se (uglavnom) na opažanjima čulnih utisaka.

Od Ptolomeja do Galilea – nisu ni postojali instrumenti, a rezultati su temeljeni na opažanju oka i promišljanju znanstvenika. Tycho Brahe – bio je posljednji veliki astronom koji je nebeski svod promatrao bez pomoći teleskopa.

Općenito možemo reći da je Galilei postavio temelje dinamike materijalne točke na Euklidskom učenju. „Materija je vječna i neuništiva“ – reći će on.

STVARALAŠTVO

Kroz ljudsku povijest, postale su i idealistička i materijalistička filozofija.

Od Ptolomeja do današnjih dana prošlo je više od 2 tisućljeća, traženja „formule svijeta“ prepun zabluda. Učenje antičkih filozofa bilježila su razvoj svjetske znanosti.

Galileo Galilei – je prvi dao jasnu definiciju pojma brzine, puta, vremena i ubrzanja.

Za shvaćanje gibanja – treba shvatiti pojam prostora i vremena, kaže on!

Došao je do pojma trenutne brzine, kao sume svih priraštaja brzine tijela od početka gibanja.

Otkrio je zakon inercije, te ga primijenio kod izračunavanja horizontalnog i kosog hica.

Proučavao je mehaniku fluida…

Dao nam je novu mehaniku - unoseći duh suvremene znanosti koja se zasniva na skladu između teorije i prakse.

Postavio je temelje kinematike - jer je gibanje tijela proučeno kao posljedica djelovanja sile.

Fenomene fizike matematički je formulirao.

Bavio se astronomijom.

Postavljanje heliocentričnog sustava svijeta, Nikola Kopernik je 1543. godine oborio pogrešan Ptolomejev geocentrični sustav. Zemlja se giba oko SUNCA po elipsi kojoj je SUNCE u jednom žarištu.

Galileo Galilei je početkom 1610. otkrio teleskop i uperio ga prema nebu.

Otkrio četiri Jupiterova satelita te ih nazvao „Madichijevim zvijezdama“ prema obitelji Medici i bregove na mjesecu, mliječni put, venerine faze; pjege na Suncu,…

J. Kepler je 1609. g. je izradio Kozmološki model SUNČEVA SUSTAVA – Staze nizu KRUŽNE nego eliptične.
Bila su to otkrića koja su danas ključna za istraživanje svemira. Otkriće faza Venere potvrdilo je ispravnost Kopernikova učenja. Prvo astronautsko otkriće objavio je u djelu: Siderius municius (1610), zatim slijedi Dijalogo sopra i sue massimi sisstemi del mondo, tolemaico e Copernicano (Firenca, 1642), …

Zatim u Leidenu (1638.) objavljuje djelo: razgovori i matematički dokazi u mehanici… (Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno, …).

Pored mnogih otkrića ipak nije znao objasniti što su ona tri prstena koja se vide oko Saturna.

To je prošlo za rukom tek Haigensu (1656.) g. Također nije znao odgovor na pitanje i prevladavanju gravitacijske sile zvijezda, te o urušavanju eksploziji iste.

Danas znamo da nastajanje galaksija (zvijezda) počinje oko 500 milijuna godina poslije velikog praska! …

Ipak prije svega nameće se pitanje – što je vrijeme?

Ono ima relativno značenje, što je u skladu sa Einsteinovom teorijom relativnosti, koja odbacuje apsolutno vrijeme Galileja.

On tvrdi – pojam gibanja je relativan, kao i put i brzina tijela. I to dokazuje da je nastala potreba revizije, osnovnih pojmova klasične mehanike tj. relativiziranja gibanja i mirovanja tijela.

Što reći? Einstein je u svojoj teoriji relativnosti napustio pojam istovjetnosti koji je spadao u čvrste temelje ranije fizike.

Galilej je koristio znanja Atomista, o strukturi materije,…

Životopis:

Tijek vremena za sve ljude jednak. Vijek života nije jednak. Neki ljudi imaju zato svoje zasluženo mjesto u povijesti civilizacije.

Učenjak svjetskog ugleda – Galileo Galilei , rođen je 15. 2. 1564. u gradu Pisa, u Italiji. Ondje je njegov otac Vicencio povremeno boravio, radeći kao glazbenik. Tako je izdržavao šesteročlanu porodicu. Mali Galileo je pogađao Latinsku školu u Firenci. Po završetku škole, upisao je univerzitet (medicinu), ali za kratko. Naime, prelazi na studij matematike, filozofije i fizike. Aktivno je proučavao djela Arhimeda i Euklida, te je već kao student (1583.) ustanovio zakon izohronizacije, kod Njihala – promatrajući kandilo u crkvu.

Postao je poznat te će 1589. postati profesor matematike u Pisi. Tada je izveo pokus iz fizike: Zakon slobodnog pada, sa čuvenog Kosog tornja u Pisi. Isticao se kao vrsni predavač, tako će na poziv sveučilišta u Padovi, postati redovni profesor matematike (1592.)

Tu počinje plodan period njegovo istraživanja. Zadivljen je Kopernikovim sustavom, koji je aktivno zagovarao. To djelo (rad) crkva je ocijenila heretičko i osudila ga.

Priča kaže „Peter Kastelo je 1630.g. u pismu pitao Galilea: „Dali se Kopernikovo učenje slaže sBiblijom?“ Galileo „Za mene je najveći autoritet znanstvena istina.“ Dakle, s Kopernikom se u potpunosti slažem!

Ptolomej je mrtav. Živio Kopernik!

Progoni se nastavljaju optužbama za svetogrđe, od Patera Lovina.

Tako će 22.6.1633. godine biti osuđen na progonstvo.

Posebno se u tome isticao Klavius, profesor matematike i fizike iz Rima. U samostanu: Santa Maria Sopra minevra, Galilau se sudi, te ga osude na 3 godine strogog zatvora, te izgon u vilu Arcetri kod Firence. On i dalje objavljuje radove, te izdaje djelo o Ptolomeju i Koperniku. U progonstvu, lišen slobode, odvojen od svijeta, dalje piše!

Na traženje crkve da se odrekne svojega učenja – odgovorio je NE!

Zbog stalne torture - jako je obolio te na desno oko oslijepio i oglušio. Tada je pomilovan – te se vraća u Firencu na liječenje. No, za kratko jer ga Papa Urban VIII. ponovno vraća u Arcetri.

Potpuno iscrpljen bolešću, leži u postelji, zaboravljan i ostavljen od svih. No, samo su ga posjećivali njegovi učenici: Torricelli i Vivieni. Buran i čudan život, ali pun neprijatelja doveli su Galilea do sloma. Konačno, dana 8.1.1642.g. Galileo Galilei je umro, u 78. godini života okopnila je duša na izdisaju snage.

Sahranjen je u Arcetri kod Firence. No njegovi posmrtni ostaci, tek su 1737. godine preneseni u Firencu.

Položen je u grobnicu sa svojim učenikom V. Vivvani-om, pokraj Michelangela. Naime, tek je 1737. godine skinuta zabrana o Galileovom učenju.

Takav je bio život veleuma.

Ugasio se kao svijeća i otišao u vječnost, veliki znanstvenik, osnivač klasične mehanike,…

  http://t.co/DrXWFBEJNS

A P O D...

  http://t.co/JWyYjrLgz3

A P O D...

 

Ove, 2014, godine Mesijeov maraton je zakazan za

29 / 30 mart

Letenka, Fruška gora

Long: 19° 41' E Lat. 45° 08' N

Sve što treba da znate o Mm:

Mmaraton - Uputstvo za takmičare
Kako da stignete do Letenke

Šta treba da ponesete - naročito ako želite da se takmičite

Katalozi

Kako da pobedite

Ko je Šarl Mesije

i ostalo: Mmaraton - Uputstvo za takmičare

  Teorija zavjere: Jesmo li bili na Mjesecu?

Svakodnevno se susrećemo s raznoraznim tvrdnjama u svim vrstama medija, o tome kako nikada nismo bili na Mjesecu, pa zatim slijede kojekakve teorije koje tome idu u prilog. Zajedničko im je da su zasnovane na neznanju, a kao takve su neodržive. Njihovi autori su redovito osobe koje nemaju niti ono osnovno znanje iz fizike, a o naprednoj tehnologiji da i ne govorimo. A sve što im je potrebno učili su (ali nikada i naučili) u osnovnoj školi. I onda, krenuše cijelome svijetu pokazati svu raskoš svojega neznanja, potpuno nesvjesni svoje intelektualne pustoši koju imaju o temama u kojima su se uhvatili dokazivati onoga čega nema.
A što im je zajedničko? Pa to da u stvarnosti niti jedna takva teorija zavjere ne može funkcionirati niti se može održati. Po zakonima fizike, niti jedna ne radi! I zašto su onda tako popularne? Zbog toga što oni koji u njih (po)vjeruju također nemaju pojma o znanosti, kao i njihovi autori, za vrijeme školovanja su "sjedili na ušima" i nikada nisu naučili znanje. Pa niti ono osnovnoškolsko, koje se uči od prvog do osmog razreda. A kada nemate znanje, što vam ostaje? Vjerovanje. Takvi nisu naučili razmišljati, niti su naučili tražiti izvor informacija. I onda povjeruju onome tko im zna uvjerljivo ispričati (uvaliti) priču. Lakše je (po)vjerovati nego učiti i naučiti, zagrijati stolicu kako bi rekli. I što se onda dogodi? Takvi postanu gori od onih koji su teoriju zavjere izmislili pa ih ne možete razuvjeriti ni da ih strpate u raketu i otpremite ravno na Mjesec.
No, njima ovaj dokument nije niti namijenjen. Namijenjen je vama, koji imate znanje, da vas zabavi, i onima koji imaju volju nadopuniti svoje znanje informacijama koje do sada nisu imali. Uglavnom, puno zanimljivosti koje vam je pripremio mladi osamnaestogodišnji virovitički astronom Sandrino Požežanac, koji je ovu temu pripremao godinu i pol, a imao je samo šesnaest godina kada ju je predstavio na svojim predavanjima. Imao sam tu čast da budem na njegovom prvom i najopširnijem predavanju koje je trajalo preko dva sata, u kojemu je do najsitnijih detalja obrazložio svaku stavku teme.
Sandrino pohađa 4. razred Katoličke gimnazije s pravom javnosti u Virovitici, a prvo predavanje je održao 20. listopada 2011. godine u gradskoj knjižnici u Virovitici, zatim u OŠ Vladimir Nazor u Virovitici, u Tehničkom muzeju u Zagrebu, u Koprivnici, u Daruvaru na Deset dana astronomije, u Astronomskom centru Rijeka, u Crikvenici i u zvjezdarnici Zagreb. Predavanja su mu bila toliko zanimljiva da su slična predavanja počeli održavati i drugi. Sandrina je dugo zanimala ova tema i onda je dobio inspiraciju kada je odgledao emisiju Mythbusters. Oni su srušili 5 teorija, ali Sandrino je htio napraviti puno veći projekt, sa puno više teorija (preko 30), te održati veliko predavanje na tu temu. Odlučio je obraditi i one teorije koje su srušili Mythbustersi jer je htio vidjeti kakve će rezultate dobiti kao neovisni istraživač. I tako je to počelo. Stečeno znanje naučeno u školi, puno volje i truda u izradi maketa i mnoštvo eksperimentiranja, istraživanja, provjeravanja i dokazivanja, dovelo je do ovoga što je sada pred vama, odgovor na 30 pitanja u jednom - Jesmo li doista bili na Mjesecu?

  ADNOS otvara sezonu predavanja na Tvrđavi


Iz Astronomskog društva "Novi Sad" stiglo je obaveštenje da u četvrtak 20. februara u 20 sati počinje prvo predavanje ovog društva ove godine. Sve do letnjeg raspusta, na Petrovaradinskoj tvrđavi, u planetarijumu društva održavaće se javna predavanja, planetarijumske projekcije i projekcije naučno popularnih filmova. Kao i do sada, sva predavanja i projekcije počinjaće u 20 sati.

  http://t.co/eUVePbTyD1

A P O D...

  http://t.co/vfxEqyOtc7

A P O D...

  Zbogom Valeriju Kubasovu

Napustio nas je jedan od najčuvenijih kosmonauta iz vremena trke za kosmos. 19. februara u 79. godini umro je Вале́рий Никола́евич Куба́сов, kosmički veteran koji je učestvovao u tri kosmičke misije, uključujući i slavni projekat Sajuz-Apolo iz 1975. godine.

Nakon što je 1958. diplomirao na Moskovskom institutu avijacije (МАИ[1]) započeo je da radi kao aeronautički inženjer u legendarnom konstruktorskom birou ОКБ-1Sergeja Koroljeva na balističkom odelenju biroa. U maju 1964. odabran je zajedno sa devet drugih kandidata u drugu grupu civilnih kosmonauta ОКБ-1. U to vreme Koroljev je bio odlučan da razbije monopol u odabiru kosmonauta koje je držalo Ratno vazduhoplovstvo zemlje, ubeđen da njegovi inženjeri mnogo bolje poznaju svoje kosmičke brodove od vojnih pilota. Pored Kubasova izabrani su Sergej Anohin, Vladimir Burgov, Genadi Dolgopolov,Georgi Grečko, Valeri Kubasov,Oleg Makarov, Vladislav Volkov i Aleksej Jelisejev (prva trojica nikada nisu poletela u kosmos). Dve godine kasnije, prošavši preliminarni medicinski pregled i završivši sa treninzima, Kubasov je zajedno sa Grečkom i Volkovom postao član male novoformirane grupe civilnih kosmonauta.

Valeri Nikolajevič Kubasov (1935-2014). Bio je sovjetski kosmonaut № 18.

Prvobitno je planirano da Kubasov bude član posade u jednoj od misija “Восход” programa[2], ali posle otkazivanja brodova te serije biva prebačen u program “Союз”[3]. U novembru 1966. Kubasov postaje član rezervnih posada u prve dve misije “Союзa”, zajedno sa Jurijem Gagarinom, Andrijanom Nikolajevim i Viktorom Gorbatkom. Nakon tragedije “Союза 1“, kada je poginuo pukovnik Vladimir Komarov[4] i Gagarinove smrti, Kubasov je nastavio da bude deo grupe kosmonauta odabranih da lete jednim od prvih “Союзa” sa ljudskom posadom. 1969. godine postaje član rezervnih posada brodova „Союз 4“ i „Союз 5“, koji su učestvovali u prvoj misiji spajanja u kosmosu dva broda sa ljudskom posadom i zamene kosmonauta.

11. oktobra 1969. Kubasov je konačno u svojstvu brodskog inženjera poleteo prvi put u kosmos u „Союзу 6“(7K-OK#14), zajedno sa godinu dana starijim Georgijem Šoninom. Tada su se u istom trenutku u orbiti našli i brodovi “Союз 7” (sa A. Filipenkom, V. Volkovom i V. Gorbatkom) i “Союз 8,” (sa V. Šatalovom i A. Jelisenkom). Bio je to prvi put da su se u istom momentu u orbiti oko Zemlje našla tri putnička broda, sa ukupno sedam kosmonauta. Nakon skoro pet dana Kubasov se vratio iz kosmosa, ne uspevši ipak da zbog kvara automatskog sistema za pristajanje “Игла” snimi film o randevuu “Союзa 7” i “Союзa 8” kao što je planirano. Tokom misije izvedeno je prvo eksperimentalno “hladno” zavarivanje u vakuumu uređajem nazvanim “Bулкан“[5], kada je skoro probušen orbitni modul (rus. бытовой отсек, БО) “Союзa”[6], koji je u tom trenutku bio bez kiseonika i putnika. Srećom, tokom eksperimenta kosmonauti su se premestili u povratnu kapsulu (rus. спускаемый аппарат, СА). Kada je nešto kasnije dvočlana posada otvorila kapak kapsule da bi proverila valjanost eksperimenta, Kubasov je bio zaprepašćen štetom koju je “Bулкан“ napravio na orbitnom modulu. Dvojica putnika su se vratila u kapsulu plašeći se dekompresije, i nisu se vraćala u boravišni modul sve do kraja misije.

Posade “Союза 6”, “Союза 7” i “Союза 8”.

Kubasov je bio dodeljen programu za spuštanje na Mesec “Н1/Л3“, ali posade nikada nisu određene. Takođe je trenirao i u okviru programa „Л1“ („Зонд“) za misijeleta oko Meseca, ali kao što znamo, nijedan od tih programa nije ugledao svetlost dana već je bio otkazan. U maju 1970. odabran je da poleti kao član posade „Союза 11“, što je trebalo da bude drugi pokušaj posete prvoj sovjetskoj orbitnoj stanici ДОС (kasnije prekrštenoj u „Салют 1“). Pored njega, trebalo je da polete i Aleksej Leonov i Pjotr Kolodin. Mesec dana ranije, „Союз 10” nije uspeo da se spoji sa ”Салютом“, pa je trebalo da Leonov, Kubasov i Kolodin budu prvi ljudi koji će boraviti na orbitnoj stanici. Trećeg juna 1970, samo tri dana pred lansiranje, doktori su tokom rendgenskog pregleda uočili sumljivu mrlju na desnom plućnom krilu Kubnasova. Posumljavši na prve znake tuberkuloze, doktori su odlučili da skinu Kubasova sa leta. Državna komisija je odlučila da zameni čitavu posadu „Союза 11“ i umesto njih pošalje rezervnu ekipu – odluka koja je spasila živote Kubasovu, Leonovu i Kolodinu. Jer trojica kosmonauta koja su na kraju poletela na „Союзу 11“ bila su Volkov, Dobrovoljski, i Pacajev, ali se nažalost nisu vratili živi na Zemlju jer su prilikom priprema za ulazak u atmosferu[7] imali nesavladive probleme sa dekompresijom kapsule. Na kraju se ispostavilo da je mrlja na Kubasovljevom snimku bila samo lažna uzbuna.

Obuka na lunarnom modulu “ЛК“. Da program „Л3“ nije otkazan, Kubasov je mogao da bude jedan od prvih ljudi na Mesecu.

10. oktobra 1970. godine Kubasov i Leonov su odabrani da budu članovi prve posade koja će posetiti drugu sovjetsku orbitnu stanicu ДОС-2. Nažalost, stanica je 29. jula 1972. godine uništena nakon što je drugi stepen „Протонa-К“ eksplodirao tokom lansiranja. Posada je odmah prebačena na sledeću stanicu ДОС,ДОС-3. ДОС-3 („Космос 557“) uspešno je ušao u orbitu 11. maja 1973. godine, ali zbog ozbiljnih oštećenja nije mogao da primi posadu, već je izgoreo u atmosferi nedelju dana kasnije.

Konačno, 23. maja 1973. Leonov i Kubasov su odabrani za glavnu posadu “Союза 19“ (11Ф615А#75), misije koja je trebalo da se spoji sa američkim „Apollom“[8], u okviru Apolo-Sojuz test projekta (ASTP), u SSSR-u poznatom kao ЕПАС[9]. Apolo-Sojuz projekat, prva i poslednja kosmička misija u saradnji dve supersile, donela je Kubasovu ogromnu popularnost na Zapadu, jer je posetio Ameriku da bi trenirao sa „Apollo“ astronautima ASTP (Thomas Stafford, Vance Brand i Deke Slayton). „Союз 19“ je lansiran 15. jula 1975, da bi se sa „Apollom“ spojio ukupno dvaput (prvi put 44 sata, a drugi put na kratko). Američki brod je imao specijalni spojni modul koji je omogućavao povezivanje dva broda, svaki sa različitim atmosferama („Apollo“ je imao atmosferu od čistog kiseonika pod malim pritiskom, a „Союз“ atmosferu sličnu Zemljinoj na nivou mora). Razlika u atmosferi sprečavala je Kubasova i Leonova da uđu u „Apollov“ komandni modul, tako da su tokom poseta četvorica astronauta mogla da se vide jedino u prostoru koji su formirali „Союз“i spojni modul.

Zanimljivo je da su se sovjetski (sada ruski) kosmonauti i američke kolege iz slavne misije sreli ponovo u Njujorku u julu 2010. godine. Susret je obavljen u tamošnjoj poslovnici „Omega“ satova, jer je svojevremeno „Omega“ proizvela nekoliko ručnih satova koji su bili korišćenu i misiji.

Posade “Apolla” ASTP i “Союза 19” (NASA).


Leonov i Kubasov daju intervju američkom novinaru po sletanju “Союза 19” (NASA). Uoči na rukama putnika satove.

Kubasov je 1977. određen za zapovednika rezervne poсаde„Союза 30“, misije sovjetskog internasionalnog programa “Интеркосмос“, u kojoj je jedan poljski kosmonaut posetio stanicu „Салют 6“. Posle nekoliko odlaganja, Kubasov je 26. maja 1980. poleteo treći i poslednji put u kosmos, ovog puta na brodu „Союз 36“ (7K-TM#52) u misiji EП-5 zajedno sa Bertalanom Farkašom, prvim mađarskim kosmonautom. U kosmosu su ostali skoro osam dana, uglavnom boraveći na “Салюту 6” u društvu Rjumina i Popova, članova zatečene posade. Trećeg juna Kubasov i Farkaš su se u “Союзу 35” vratila na Zemlju.

Kubasov i Farkaš u orbitnoj stanici. Kubasov je bio tek drugi civil zapovednik jedne sovjetske kosmičke misije. Kasnije je Farkaš pričao novinarima da se brđe od Kubasova prilagodio bestežinskim uslovima.

Kubasov je napustio grupu aktivnih kosmonauta 1993. godine, ali je nastavio da radi kao rukovodilac i konsultant u ОКБ-1, sada pod nazivom РКК Энергия. Proglašen dvaput za Heroja Sovjetskog Saveza[10], Kubasov je bio jedan od najlegendarnijih i najčuvenijih kosmonauta u istoriji astronautike.

Leonov (levo) i Kubasov. U svojim memoarima, Leonov je napisao da je Kubasov bio alergičan na femijski insekticid kojim su prskali ogledne biljke.

  Najstarija zvezda

Australijski astronomi su, tokom projekta mapiranja delova južnog neba, otkrili zvezdu SM0313, čija je starost procenjena na oko 13.6 milijardi godina, svega nekoliko stotina miliona godina manje od starosti Univerzuma



Jedan od jako važnih podataka o objektima u svemiru koje nam spektroskopija otkriva je njihova starost. Australijski astronomi su, tokom projekta mapiranja delova južnog neba otkrili zvezdu SM0313, udaljenu manje od 2 kiloparseka od Sunčevog sistema (prečnik naše Galaksije, Mlečnog Puta je oko 30 kiloparseka). Nakon preciznih spektroskopskih posmatranja 6.5 metarskim Magellan teleskopom u Čileu, starost te zvezde je procenjena na oko 13.6 milijardi godina. Svega nekoliko stotina miliona godina manje od starosti Univerzuma.

Indikator velike starosti te zvezde je to što je njen spektar takav da ukazuje na skoro potpuno odsustvo elemenata težih od vodonika i helijuma. Na primer, udeo gvoždja u sastavu ove zvezde je deset miliona puta manji od udela gvoždja u sastavu Sunca. Ovo ukazuje na činjenicu da je, u trenutku kada je ova zvezda nastala, u Svemiru bilo mnogo manje teških elemenata nego danas. Kako teški elementi nastaju u procesima evolucije zvezda i bivaju raspršeni kroz Svemir u eksplozijama supernovih, ovo je indikator ekstremne starosti zvezde SM0313.
Proces odredjivanja hemijskog sastava zvezda na osnovu spektra i njene starosti na osnovu hemijskog sastava je rezultat ekstremno uspešne i detaljne teorijske analize koju su započeli velikani astrofizike kao što su S.Čandrasekar, A. Edington, E. Salpeter i drugi. Ipak, verovali ili ne, ova zvezda ipak nije načinjena od nedirnutog gasa. Udeo teških metala je veći od onog koji je nastao u velikom prasku, tako da trenutno mislimo da su ovakve zvezde nastale od materijala koji su, nakon dostizanja stadijuma supernove, izbacile prve zvezde, poznate kao populacija III. Zvezde populacije III su bile sastavljene isključivo od vodonika, helijuma i litijuma, elemenata koji su nastali u Velikom Prasku. One, medjutim, još uvek nisu direktno detektovane.

Evolucijom zvezda, od lakših elemenata su nastali teži, koji su, procesima u finalnim stadijumima evolucije zvezde bili raspršeni u okolnu medjuzvezdanu sredinu. Od nje su, postepeno nastajale nove zvezde koje su bile sve bogatije i bogatije teškim elementima. Sunce, planeta Zemlja i život kakav poznajemo ovde ne bi mogli da nastanu bez ovog procesa “svemirske reciklaže.”

Direktna detekcija zvezda populacije III će biti jedan od glavnih zadataka James Webb Space Telescope-a (JWST). Razumevanje procesa evolucije prvih zvezda je ekstremno važno za teoriju nastanka i evolucije galaksija, kao i za bolje razumevanje kosmoloških procesa, kao što je rejonizacija.
Više informacija na:

http://www.extremetech.com/extreme/176497-weve-found-the-oldest-star-in-the-known-universe-and-its-right-on-our-galactic-doorstep
http://edition.cnn.com/2014/02/12/world/asia/australia-discovers-oldest-star/

  'Curiosity' vozi unazad da bi zaštitio točkove

Bio si impresioniran nezaboravnim 'Moonwalkom' Majkla Džeksona? A šta kažeš za 'Marswalk'? Prošle nedelje Nasin rover 'Curiosity' nam je poslao slike svojih smešnih tragova na Crvenoj planeti vozeći unazad. Ovaj robot je upravo dovršio najdužu vožnju u poslednja tri meseca, i to vozeći unazad, prešavši 100,3 metra, prevalivši tako ukupno 5,21 km od kako se 2012. spustio u krater Gale.


Nasin rover je na ovom snimku uhvatio sopstvenu senku baš kada je 18. februara završio svoju vožnju „u rikverc“. Rover je to radio da bi testirao smanjivanje oštećenja točkova (JPL/Caltech/NASA).

Ali kontrolori “Curiosityja” nisu testirali roverove sposobnosti radi puke zabave; to su uradili da bi sačuvali tanke aluminijumske točkove od daljnjih, još ozbiljnijih oštećenja.

“Želimo da budemo sigurni na posedujemo odgovarajući alat koji ćemo koristiti u pravom trenutku,” izjavio je u intervjuu Jim Erickson, rukovorilac projekta “Curiosity” iz JPL-a.

Krajem prošle godine, JPL tim iz kalifornijskog gradića La Cañada Flintridge[1]uočio je alarmantan broj šupljina i ogrebotina na površini roverovih točkova. [Pročitaj ovaj tekst!]

“To nas brine,” izjavio je glavni naučnik misije i geolog sa Caltecha, John Grotzinger. “Očekivali smo oštećenja točkova, ali smo iznenađeni brzinom i jačinom njihovog nastajanja.”

Uz to, ispostavilo se da je krater Gale domaćin neobično snažnih vetrova vrlo zgodnih za oštrenje stenja, tako da sve liče na male šiljate piramide, podseća Grotzinger. Ta snažna erozija potencijalno je dobra za otkrivanje organskih materija tokom roverovih istraživanja, ali je svakako loša za njegove točkove.

Naučnici su takođe jedinstveni u stavu da je “Curiosity” mnogo ranjiviji prema stenama od svojih prethodnika iz 2004, rovera-blizanaca “Spirita” i “Opportunityja”, zato što je mnogo veći i teži.

Erickson je ispričao da su uočili da kada se rover kreće, njegovi prednji i srednji točkovi trpe mnogo veća oštećenja od zadnjeg para. Zato su odlučili da voze unazad, što bi trebalo da malo više optereti zadnje a odmori prednje točkove. Mada smatraju da to neće bog zna kako smanjiti ukupnu štetu, veruju da će bar malo usporiti proces nastajanja. Čitav postupak već je testiran na roveru-blizancu koji se nalazi na Marsovom poligonu u Kaliforniji.

Ali na iznenađenje inženjera, otkriveno je nešto neočekivano: vožnja unatad uzrokovala je manju ukupnu štetu, bez obzira što je oštećenje prebačeno sa prednjih na zadnje točkove. Razlog je tzv. “rocker-bogie” sistem vešanja koji rover koristi za savlađivanje prepreka i stenja a koji koristi prednje točkove za stvaranje dodatnog pritiska na stene, nešto slično kao što se nožnim prstima vrši dodatni pritisak prilikom penjanja da bi se izbeglo proklizavanje. Ali takav dodatni pritisak možda i nije tako dobra ideja ako se neprestano ponovo i ponovo izaziva preko oštrih predmeta. Proučavajuži problem uočeno je da “rocker-bogie” sistem funkcioniše jedino u vožnji unapred, dok se vožnjom unazad taj loši pritisak potpuno eliminiše, objasnio je Erickson.

Naravno, to znači da se bez tog pritiska na prednje točkove potencijalni rizik od proklizavanja na nekim mestima donekle povećava, pa se čitav trik sastoji od toga da se unapred odredi kada treba voziti unapred a kada se okrenuti unazad.

Taj “Marswalk” je bio samo test; rover se trenutno kreće po mekanom, ravnom peskovitom tlu, tako da ima malo potrebe za vožnjom unazad. Robotski rover skrenuo je na takav teren nakon što je navigacioni tim utvrdio kolika oštećenja je načinila prethodna stenovita ruta, ali i nakon što je rover hrabro savladao najveću peščanu dinu do sada, nazvanu “Dingo Gap”, a da se nije zaglavio u pesku. Ta sudbina je 2005. skoro fatalno zadesila “Opportunityja” na mestu nazvanom Purgatory, a 2009. rover “Spirit” trajno zakucala u peščanu zamku nazvanu Troy, odakle se nikad nije izvukao. Nova staza “Curiosityija” određivana je na osnovu snimaka načinjenih sa orbite.

Trenutno, rover je okrenut ka svom sledećem cilju, udaljenom oko kilometar: mestu označenom kao KMS-9, sada preimenovanom u “Kimberley”, prema regiji u severozapadnoj Australiji koja sadrži stene iz pradavnih vremena. Naučnici se nadaju da će na “Kimberlyju” roverova bušilica pronaći prave stene koje možda sadrže znake nekad nastanjive sredine.

Nakon toga, krenuće kaMt. Sharpu, 5,5 kilometara visokoj planini[2] u središtu kratera Gale, čiji sedimenti bogati glinom mogu da pruže naznake o okruženju na Marsu pogodnom za život, koji bi mogli da buudu potpuno drugačiji od onih iskopanih u Yellowknife Bayu.


„Curiosity“ je ušao u zonu prikazanu na mapi krajem 2013. i prešao preko dine „Dingo Gap“ 535. sola (9. feb. 2014.). Tačka obeležena sa „547“ na putanji je mesto gde je „Curiosity“ završio svoju vožnju od 100,3 m 547-og Marskovog dana, tj. sola, od početka misije na Marsu (18. feb. 2014.). Žutim je prikazana buduća putanja.

  Jutarnji ples najsjajnijih objekata na nebu

Ne propustite susret dvaju sjajnih divova na nebu koji ljepotom prizora oduzima dah.

Jedno on najljepših događanja na našem nebu ove godine dogoditi će se srijedu (26.febrara) u ranim jutarnjim satima prije svitanja.



Nad istočnim horizontom, veoma blizu jedno drugome naći će se Mjesec u zadnjoj četvrti i iznimno sjajna Venera. Za naše podneblje ova će dva markantna nebeska objekta prići veoma blizu jedno drugome, a za promatrače u centralnoj Africi Mjesec će se prepriječiti i „sakriti“ Veneru iza sebe. Nemojte propustiti ovaj susret dvaju sjajnih divova na našem nebu. Jasno, riječ je o prividnom susretu ovih nebeskih tijela obzirom će Venera u tim trenucima biti oko dvije stotine puta dalje od Mjeseca koji se nalazi na udaljenosti 360.000 km od naše planete. Prizor je i prilika za fotografiranje. Pošaljite nam svoje fotografije koje ćemo rado objaviti.

  Konjunkcija Meseca i Venere

Za konjukciju nisam uopšte znao da će se desiti. Slučajno sam se probudio u 5h i pogledao kroz prozor, kad ono divan prizor, nikada nisam video tako blizu Mesec i bilo koje drugo nebesko telo. U prvi mah sam pomislio da je avion koji se sprema da sleti, redovno dolaze iz pravca Avale. Tek kad sam uzeo dvogled shvatio sam o čemu se radi... Tako potpuno nespreman jedio sam mogao da slikam ovu fotografiju koja je više dokumentarnog karaktera.