Vesti iz sveta astronomije...

  Indija će uskoro lansirati maketu kosmičkog broda

Indijska organizacija za kosmička istraživanja (ISRO) je najvaila da će eksperimentalna verzija prvog indijskog kosmičkog broda biti lansirana u orbitu za vreme prvog leta nove indijske rakete-nosača (RN) GSLV Mark III. Projekat medjutim nije u budžetu indijske vlade za period 2012-2017. tako da se ne očekuje prvi indijski let sa ljudskom posadom u ovoj deceniji. Kako osim SAD, Rusije i Kine ni jedna država ne radi na projektu razvoja kosmičkog broda, Indija će po svemu sudeći posle 2020. postati četvrta država koja će pokušati da lansira čoveka u kosmos.

Prvo lansiranje nove indijske RN nosivosti 10 tona je planirano tokom maja ili juna 2014. iz centra Satiša Dhavana (SDSC, poznatijeg pod imenom Šriharikota), na obali Bengalskog zaliva. Tokom eksperimentalnog leta makete prvog indijskog kosmičkog broda biće testirani njegovi najosnovniji sistemi za upravljanje i kontrolu. Brod će biti izbačen na orbitu visine 300-400km. Posle najverovatnije nekoliko orbita kapsula će biti vraćena na talase Bengalskog zaliva. Ukoliko bude uspešan, ovaj eksperimentalni let makete prvog indijskog kosmičkog broda biće od posebnog značaja za budućnost kompletnog projekta, budući da njegov razvoj nije uključen u budžet indijske vlade za period 2012-2017.
Indijsku kapsulu za let ljudi u kosmos projektovali su stručnjaci kompanije Hindustan Aeronatics Limited. Ona je predvidjena za jednonedeljni let posade sastavljene od dva astronauta. Kosmički brod inače još uvek nema zvanično ime. U ISRO ga zovu jednostavno “orbitalno vozilo” ili “orbitalni brod” (Orbital Vehicle - OV). Tamo pokušavaju da od indijske vlade dobiju 2,5 milijarde dolara za njegovo finansiranje. U kosmičkog agenciji kažu da će biti u stanju da lansiraju prve indijske astronaute sedam godina posle oficijelnog odobrenja programa od strane administracije premijera Manmohana Singa, naravno uz uslov stabilnog finansiranja projekta. U indijskoj vladi medjutim nisu baš toliko naklonjeni ovom projektu. Istina, nedavno je Vlada odobrila ISRO skromnih 36 miliona dolara za razvoj tehnologija za let ljudi u kosmos. Kako finansiranje projekta kosmičkog broda nije uključeno u budžetu indijske vlade za 12. petogodišnji plan za period 2012-2017. u ISRO nerado govore o rokovima, ali je sada sasvim izvesno da prvi indijski kosmički brod sa ljudskom posadom neće biti lansiran u ovoj deceniji.
Prve zvanične najave u ISRO o namerama razvoje indijskog kosmičkog broda datiraju iz avgusta 2007. kada je direktor agencije Madhavan Neir (G. Madhavan Nair) obelodanio da se ozbiljno razmatra projekat čovekovog leta u kosmos. Tada je takodje naveo da će ISRO za godinu dana da pripremi projektnu dokumentaciju sa osnovnim karakteristikama kosmičkog broda. Jedan od inicijatora i najvećih pobornika ovog projekta je bio prvi indijski kosmonaut Rakeš Šarma koji je 1984. proveo nedelju dana na sovjetskoj orbitalnoj stanici “Saljut-7”. Indijska vlada je te finansijske 2007/08. godine izdvojila više od 15 miliona dolara za razvoj osnovnog koncepta, na osnova koga su stručnjaci ISRO-a izračunali da će trebati oko dve i po milijarde dolara u periodu od sedam godina da projekat krene u realizaciju. Takodje, predloženo je da se za period 2007-2012. iz ove sume izdvoji 800 miliona dolara, dok je Vlada u februaru 2009. zvanično dala zeleno svetlo za početak programa razvoja kosmičkog broda za let ljudi u kosmos koji bi trebali da krenu 2016.
Prvi probni letovi aparata u okviru ovog programa započeli su misijom kapsule SRE mase 600kg koja je lansirana u kosmos pomoću RN PSLV. Posle dvanaest dana, kapsula je uspešno vraćena na Zemlju.
Osnovni cilj programa ISRO za let ljudi u kosmos je razvoj kosmičkog broda OV mase 3 tone za let posade od dva astronauta (poslednje vesti govore o mogućnosti leta još jednog astronauta). Prve misije će trajati vrlo kratko, od nekoliko časova do najviše dva dana. U sledećoj fazi u ISRO planiraju razvoj aparata koji će biti u stanju da kruži oko Zemlje do nedelju dana i biti u stanju da manevriše u kosmosu i spaja se sa orbitalnim stanicama. Konačno, na bazi OV stručnjaci ISRO planiraju da oko 2030. razviju kosmički brod za let indijskih astronauta na Mesec.


Iindijski kosmički brod OV sastavljen je od komandnog i servisnog modula. Desno je RN GSLV Mark III. Komandni modul ima oblik koji podseća na aparat za povratak ruskog kosmičkog broda “Sajuz” (zahvaljujući Vikipediji)

Bengalor je odabran za gradnju centra za trening astronauta, što i ne čudi budući da se u ovom gradu nalazi vodeći institut vazduhoplovne medicine. Centar će biti podignut nedaleko od medjunarodnog aerodroma. Gradnja centra koji će biti zadužen za selekciju astronauta i njihovu obuku koštaće oko 160 miliona dolara. Očekuje se da će u razvoju kosmičkog centra učestvovati ruski stručnjaci na osnovu dogovora dve države koji je postignut marta 2008. Zanimljivo je da je deo tog dogovora načelno obuhvatao i let drugog indijskog kosmonauta na ruskom kosmičkom brodu “Sajuz” u okviru priprema za prvi indijski kosmički let, ali se oktobra 2010. od ove ideje odustalo.
Pored Centra za trening astronauta, ISRO gradi treću lansirnu rampu na kosmodromu Satiša Dhavana koja će specijalno biti korišćena za lansiranja ljudi u kosmos. Njen pojekata košta 96 miliona dolara. Tamo je još u proleće 2009. doneta maketa OV u kojoj će prve treninge započeti indijski astronauti koje u ISRO već zovu ‘vjomanauti’ (reč “vjoma” – vyoma - na Sankritu znači “nebo” ili “kosmos”). Iako još uvek zvanično nije počela, selekcija vjomanauta ide nekim svojim tokom. U ISRO su prepremili testove po ugledu na one iz NASA-e sa pitanjima za 200 pilota indijskog ratnog vazduhoplovstva. Posle toga će kandidati biti podvrgnuti medicinskim ispitivanjima, na osnovu kojih će samo 4 biti na kraju tog procesa odabrano za letove u kosmos. Kako se planira da u prvoj misiji učestvuje dvočlana posada, to znači da će sva četiri indijska vjomanauta biti angažovana u pripremama, kao članovi osnovne i rezervne posade.
Sve medjutim zavisi od ekonomije države u kojoj stotine miliona ljudi živi na rubu siromaštva i procene u indijskoj vladi o tome dali je dve i po milijarde dolara pametnije potrošiti za razvoj kosmičkog broda ili, kako se to sve češće čuje u parlamentu, za program ishrane stanovništva.

  Novi tip američkih satelita za špijuniranje drugih satelita

Njegov naziv je GSAP (Geosynchronous Space Situational Awareness Program) i predstavlja novi tip špijunskih satelita čije postojanje je tek nedavno obelodanjeno. Sistem GSAP će sadržavati dva satelita koja će biti lansirana ove godine, a služiće za monitoring veštačkih objekata u orbiti oko naše planete. Biće postavljeni u blizinu geostacionarne orbite (GEO), 36.000 km od Zemlje, a njihov proizvođač će biti kompanija ’Orbital Sciences’, o kojoj sam baš nedavno pisao.


Mikrosateliti MiTEx (Micro-satellite Technology Experiment) odbrambene agencije DARPA. Eksperiment se sastojao od dva satelita (USA-187 i USA-188)i jednog dodatnog stepena (USA-189). Moguće je da će sateliti GSAP biti bazirani na njima (spaceflightnow.com).

Prema izjavi Pentagona, sistem GSAP će služiti za inspekciju objekata u geostacionarnoj orbiti, operativnoj zoni svih tipova satelita: meteoroloških, komunikacionih … i vojnih (za rano upozoravanje, elektronski nadzor, itd.). Drugim rečima: sve govori da će sateliti GSAP biti posvećeni špijunaži iz blizine drugih satelita na GEO a možda će čak biti sposobni da se mešaju u rad nekih njihovih sistema, mada je ovo drugo čista špekulacija. Iako je činjenica da je program obelodanjen, ništa se ne zna o pravoj misiji ili o njenim karakteristikama. Sve ovo izaziva snažan osećaj déjà vu, jer GSAP jako podseća – ali baš jako, jako – na jedan hipotetički program špijunskih satelita iz devedesetih godina nazvan “Prowler”, program čije postojanje Pentagon nikada nije priznao, iako je identifikovan na osnovu amaterskih posmatranja i curenja informacija[1].

Prema navodima generala Williama Sheltona, koji je pre par dana otboreno pričao o postojanju GSAP sistema, do 2016. godine raketom “Delta IV” biće lansirana još dva slična elektro-optička satelita, koja će tako oformiti mrežu od četiri letilice kontrolisane iz vojne vazduhoplovne baze Schriever u Koloradu. GSAP će kružiti oko Zemlje malo više ili malo niže od geostacionarne orbite(koja se nalazi, kao što znamo, na 35.786 km visine), da bi mogli po svojoj želji da se premeštaju i odabiraju i špijuniraju satelite inkriminisanih zemalja. Očigledno je da će putovanje po geostacionarnoj orbiti i približavanje ciljevima zahtevati veliku sposobnost manevrisanja.

Prema izjavama Pentagona, sistem GSAP će služiti za zaštitu velikog broja američkih vojnih satelita postavljenih na GEO, uključujući satelite SBIRS sistema[2] za rano upozoravanje, odbranu od projektila i karakterizaciju bojnih brodova, i gigantske satelite serije „Orion/Mentor“[3]. Na koji će način špijunski sateliti štititi druge satelite ostaje misterija, i verovatno predstavlja samo način da se skrene pažnja sa „nametljive“ prirode GSAP. Otkrivanje postojanja ovog programa nameće nekoliko pitanja. Prvo je kako će reagovati druge kosmičke sile – prijateljske ili ne – na program posvećen špijuniranju – a možda i presretanju – njihovih kosmičkih letilica. Ne treba biti neki genije pa zamisliti da, recimo Kina, neće sedeti skrštenih ruku na to da Amerikanci iz bliza analiziraju njihove satelite. Budući da inspekcija satelita konkurentskih zemalja iz bliza može da se smatra neprijateljskim aktom, sigurno će GSAP biti opremljen naprednom elektro-optičkim instrumentima za špijuniranje sa relativno pristojne udaljenosti.

Sledeće pitanje je zbog čega je Ratno vazduhoplovstvo odlučilo da skine zabranu tajnosti sa programa koji još nije operativan. Odgovor bi mogao da leži u činjenici da Pentagon zna da bi GSAP mogli da otkriju i prate fanovi ili druge nacije, a Pentagonu ne treba da se diže veća prašina nego što treba. Još jednu misteriju predstavlja veza originalnog „Prowlera“ i GSAP-a, mada glasine kažu da se novi program bazira na programu MiTEx, koji je pre koju godinu razvila vojna agencija DARPA. GSAP predstavlja možda veću i operativnu verziju MiTExa, mada, ponovo, sve to su špekulacije. U stvarnosti, prava misija i sposobnosti MiTExa i danas ostaju tajna.


Jedna od retkih slika projekta „Mentor“. Cena mu je preko $2 mld. Prečnik antene je 100 metara

Sjedinjene države već imaju jedan sličan, mada manje spektakularan sistem, nazvan SBSS (Space Based Space Surveillance), konstelaciju satelita napravljenih u „Boeingu“ i prvi put lansiranih 2010. godine[4]. SBSS ima zadatak da katalogizuje kosmički otpad i druge satelite – uključujući i one na GEO – sa niske orbite oko Zemlje, sa mogućnošću da načine fotografije dovoljno dobre rezolucije. Ali ne mogu da oštete ili onesposobe druge satelite u slučaju sukoba. Najveći problem sa postojanjen GSAP leži u tome što može da uzrokuje početak Hladnog rata u kosmosu, koji može da nas sve dovede do velikih jada. Jer ako se Amerika odluči za orbitnu špijunažu, Kina ili Rusija mogu još danas da slede njihov primer. A Pentagon ne zna za milost.

  Atomski presretač kao prevencija protiv sledećeg Čeljabinska

Pre samo godinu dana čovečanstvo je primilo ozbiljno upozorenje. 15. februara 2013. mali asteroid prečnika 17 metara i težine 12.000 tona pojavio se niotkuda i ušavši u Zemljinu atmosferu brzinom od 18,6 km/s raspao se u blizini ruskog grada Čeljabinska. Eksplozija je bila žestoka, snage 450 kilotona, što je bilo 30 puta jače od bombe bačene '45. na Hirošimu. Na sreću stanovništva, asteroid je eksplodirao na 23,5 km iznad grada. I pored toga, udarni talas je povredio preko 1500 građana. A šta bi se dogodilo da je čeljabinski asteroid umesto od običnog hondrita bio sačinjen od gvožđa i nikla? Ili jednostavno, da je bio veći? U tom slučaju, u to sam siguran, danas bi svi pričali o nastaloj tragediji a ne o neobičnom nebeskom fenomenu koji je zadesio daleku ruski grad.


Hiperbrzi presretač asteroida (HAIV), brod koji bi mogao da nam spasi živote (NASA).

Čeljabinski incident je najveći registrovani takvog tipa koji je zadesio našu planetu još od 1908. godine i pada tajanstvenog tunguskog objekta. Ne samo da nam je tada pljusnuo u lice činjenicu da nemamo nikakav odbrambeni sistem protiv opasnih asteroida, već nas je podsetio da nismo čak u stanju da na vreme damo ni uzbunu ugroženom stanovništvu. Ako je išta proizašlo dobro iz nenajavljene posete datog objekta (bio je veći od Ajfelove kule!), onda je to pokretanje nekoliko programa za “rano upozoravanje” protiv napada asteroida u blizini Zemlje (NEO). Jedan od najznačajnijih predloga je nadzorni sistem ATLAS (Asteroid Terrestrial-impact Last Alert System), koji se u saradnji sa Nasom razvija na Havajskom fakultetu, a koji će sadržati i osam teleskopa visoke rezolucije posvećenih potrazi za rizičnim NEO. Teleskopi će biti instalirani na havajskim ostrvima i pretraživaće vidljivo nebo dvaput dnevno. Kada 2015. godine bude pušten u pogon, ATLAS će otkrivati asteroide prečnika preko 8 metara makar jedan dan pre nego što udare u Zemlju i izazovu eksploziju snage tridesetak kilotona. Vreme za davanje uzbunu će rasti do jedne nedelje za NEO prečnika do 45 metara, odn. tri nedelje za asteroide preko 140 metara.


Bolid iznad Čeljabinska. Čak i sa udaljenosti od 100 km bio je sjajniji od podnevnog Sunca. Kretao se preko 60 puta brže od zvuka.

Nije loše, ali i dalje ne možemo ništa da preduzmemo sem da se sakrijemo i molimo boga. A šta je sa kosmičkim presretačkim sistemima poput onih iz holivudskih filmova? Pa bojim se da oni ne postoje. Ali da se razumemo: ima brojnih tehnika za zaštitu Zemlje od asteroida, ali sve one postoje samo na papiru. Naravno, Holivud je bio u pravu samo u jednoj stvari, a to je da ako bude potrebno u kratkom roku uništiti NEO veličine onog iz Čeljabinska, kao jedina realna opcija ostaje nam nuklearno oružje (na duže rokove za reagovanje – reda veličina desetak godina – ideani su snažni kinetički presretači[1] ili gravitacioni traktori). Nažalost, jedna stvar je pričati o tome a sasvim druga sprovesti to u delo. Sonda sa konvencionalnim nuklearnim oružjem jednostavno nije pogodna za ovu vrstu misija. Nuklearno oružje je efikasno[2] jedino pri brzinama udara od 300 m/s (1000 km/h), ili u krajnjem slučaju 1,5 km/s, ali nama nedostaje oružje koje može da dostigne brzinu između 5 i 10 kilometara u sekundi (18.000–36.000 km/h). Ovo ograničenje – o kojem se obično ne govori u filmovima – tiče se detonatora atomske bombe. Iako je njegova konstrukcija očigledno stroga tajna, znamo da pri važećim tehnološkim limitima, pri brzinama iznad 1,5 km/s presretač ne bi imao dovoljno vremena da detonira bombu pri sudaru već bi detonatorski uređaj bio uništen pre toga[3].

Na prvi pogled, čini se da ovo nema previše smisla. Čak i ako se naš brod bude kretao tako velikim brzinama bićemo u stanju da utvrdimo kada i gde će doći do udara zahvaljujući „prostim“ kalkulacijama – razume se, uz pomoć računara – iz oblasti nebeske mehanike. Nažalost, nije tako. Asteroidi slični onom koji je izazvao incident iznad Čeljabinska veoma su mali i neuhvatljivi. Biće neophodni vrlo sofistikovani i potpuno autonomni sistemi navigacije i navođenja, koji će garantovati dolazak presretača do njegovog cilja. Sonda “Deep Impact” je uz puno truda i neizvesnosti udarila u kometu Tempel 1, i pored toga što je meta imala preko šest kilometara u prečniku. Zamisli šta se dešava kada je cilj velik jedva par desetaka metara.


Računarska simulacija uništavanja jednog NEO nuklearnom eksplozijom nekoliko metara ispod površine (NASA).


Eksplozija nastala udarom presretača (“impaktora”) sa sonde “Deep Impact” u kometu Tempel 1 (NASA).

Da bi rešili dilemu kreiran je hiperbrzi nuklearni presretač, odgovor naše vrste na potencijalni napad asteroida malih dimenzija na nas. Koncept je razvio tim dr Bonga Wiea sa Nasinog Instituta za napredne studije u okviru programa NIAC (NASA’s Innovative Advanced Concepts). Kada je pre nekoliko godina Wiev predlog obelodanjen, mnogi su ga dočekali sa smeškom. Ali nakon incidenta u Čeljabinsku više se niko nije smeškao. Dr Wievo rešenje problema detoniranja je vrlo jednostavno. Presretač će biti sastavljen iz dva odvojena dela: jednog koji se nalazi napred i drugog koji ga pratri i koji će u svojoj unutraćnjosti nositi nuklearnu napravu. Prvi brod će udariti u asteroid i u tom momentu akustičnim putem aktivirati sistem za detoniranje bombe koja nailazi za njim, dajući joj tako vremena da eksplodira. Kao bonus, nuklearno oružje će eksplodirati u krateru koji će načiniti prvi brod, povećavajući time destruktivne efekte detonacije otprilike dvadeset puta (!)

Tokom 2013. Wie i njegov tim su unapredili koncept i predstavili ga pod imenom Hiperbrzi presretač asteroida, ili HAIV (Hypervelocity Asteroid Intercept Vehicle). Sadašnji dizajn HAIV podrazumeva jedan brod sa rešetkom dugačkom priblićno 10 metara. Na kraju rešetke, koja će se otvoriti tek u kosmosu, nalaziće se letilica sa sistemima za navigaciju i navođenje. Taj deo će biti odgovoran za aktivaciju oruđa i pravljenje rupe (kratera) u asteroidu.


Detalji HAIV. Težina će biti oko 4,5 tone. Nuklearno punjenje (NED) treba da bude snage 300 MT (NASA).


Različite opcije hiperbrzog presretača opasnih asteroida. Prvo je razmatrana letilica “iz jednog komada”, potom iz dva dela, a najnovija je odvojena, sa rešetkom (HAIV). Rešetka će omogućiti vremensku zadršku od ~1 msec, što je dovoljno za pravovremenu detonaciju atomskog punjenja.

Pre nekoliko meseci, dr Wie je predložio Nasi pokretanje jedne probne misije ka obližnjem asteroidu koja bi na licu mesta proverila tehnologiju vezanu za projekat. Da bi uspela, sonda bi trebalo da bude lansirana početkom avgusta 2019. godine raketom „Atlas V“ i da posle 121,41 dan dospe do asteroida 2006 CL9, prečnika oko 104 metra[4]. Letilica bi tresnula u njega brzinom od 11,5 km/s, ali na toj misiji neće biti testirano nuklearno oružje (nosiće maketu oružja) i sasvim je moguće da će asteroid preživeti susret. Cena misije je procenjena na oko $500 miliona, uključujući i raketu-nosač. Operativni sistem HAIV mogle bi da čine jedna ili dve presretačke letilice spremne za akciju. Za vrlo male asteroide, presretači bi verovatno bili montirani na modifikovane snažne balističke interkontinentalne projektile (ICBM). Za mnogo veće asteroide, ili one sa nagnutijim trajektorijama, biće potrebne rakete-nosači najveće nosivosti, kao što su „Delta V“, ili „Atlas V“ i „Delta IV“, koji su očigledno mnogo limitiraniji u sposobnosti odgovora na zadatak.


Levo je data Nasina analiza odabira NEO mete za buduću probnu misiju. Desno je data projekcija ekliptičke ravni sa orbitama Zemlje i asteroida-mete 2006 CL9 i trajektorijom HAIV presretača.

Pre nekoliko dana u Palo Altu, u Kaliforniji, održan je simpozijum u vezi NIAV, da bi Wai skrenuo pažnju nekih novih sredstava informisanja (ostali su već bili obavešteni). Obzirom na žalosno stanje državne kase prema Nasinim programima za planetna istraživanja, vrlo je teško verovati da će agencija odobriti HAIV i skoroj budućnosti, ali na sreću Wie i njegova ekipa će nastaviti da primaju financijsku potporu za teorijska istraživanja svojih presretača. Nakon incidenta iznad Čeljabinska, svi znamo da će nauka pre ili kasnije morati da reaguje.

  http://t.co/GVfEycdyfr

A P O D...

  http://t.co/7AxyCjloLE

A P O D...

  Galilej na marki



G alileo Galilej se rodio 15. februara 1564. godine, a 400 godina kasnije, 1964, italijanska pošta je u promet pustila ovaj koverat i marke sa njgovim likom. Pre desetak godina jedan takav koverat jedospeo u ruke Slavka Stojanova i, proslavljajući sredinom februara 450 godina od rođenja velikog italijanskog astronoma, predstavljamo vam ovaj lep i interesantni koverat..

Od rođenja Galileja danas je prošlo 450 godina (i petnaestak dana) i tim povodom predstavljamo vam ovu lepu i interesantnu razglednicu.

  Rusija nastavlja isporuku motora za američke rakete-nosače

Savet bezbednosti ruske Dume postavio je pitanje dalje isporuke ruskih raketnih motora RD-180 za američke rakete-nosače (RN) koje u orbitu izbacuju vojne satelite. U Kremlju su medjutim mislili drugačije, tako da embarga na izvoz raketnih motora SAD-u neće biti.

Kada se spomene zavisnost američke astronautike od ruskih raketno-kosmičkih tehnologija, onda se najčešće pomisli na korišćenje brodova "Sajuz TMA" za prevoz američkih astronauta do Medjunarodne kosmičke stanice. Ova zavisnost će potrajati još nekoliko godina, sve dok neki od privatnih kosmičkih brodova američkih kompanija koje učestvuju u komercijalnom programu NASA-e ne bude spreman za let astronauta u kosmos.

Za razliku od ove, američka zavisnost za ruske raketne motore je daleko ozbiljnija i složenija. Naime, RN Atlas V, jedan od stožera američke civilne i vojne astronautike, koristi ruske raketne motore RD-180. Ovaj nosač se sklapa u pogonima kompanije United Launch Alliance (ULA) u Alabami, ali je ključni element prvog stepena ruski raketni motor RD-180 kompanije NPO "Energomaš". Njime je u kosmos lansirana plejada medjuplanetarnih i mesečevih aparata. Kao što je poznato, Atlas V je odabran i kao nosač dva privatna kosmička broda Dream Chaser i CST-100. Medjutim, Atlas V je takodje nosač mnogobrojnih vojnih satelita, medju kojima je i famozni bespilotni vojni raketoplan V-37.


Američka raketa-nosač sa ruskim motorom - Atlas V

Upravo korišćenja ruskih motora za lansiranje vojnih satelita koji nadgledaju ruske vojne instalacije je u osnovi inicijative Saveta bezbednosti Ruske federacije za ukidanje njihove isporuke. A dali je baš tako? Mnogi analitičari smatraju da iako važno, pitanje nacionalne bezbednosti nije bilo primarno u pokretanju ove inicijative. U pitanju su u stvari finansije, budući da se motori prodaju po ceni od 11-15 miliona dolara po komadu, što je daleko ispod njihove realne cene. Analize finansija NPO "Energomaš" govore da nerentabilnost prodaje motora RD-180 učestvuje sa 2/3 u ukupnim gubicima ove kompanije. Kako NPO "Energomaš" proizvodi motore RD-180 samo za američko tržište (ruske RN ne koriste ovaj motor), obustava njegove isporuke bi teško pogodilo vodeću rusku firmu za proizvodnju raketnih motora prvih stepena.

Koliko bi obustavljanje isporuke motora RD-180 uticalo na budućnost rakete-nosača AtlasV? U svakom slučaju, bio bi to veliki udarac za SAD. Naime, na osnovu ugovora koga su maja 1997. potpisali rukovodioci NPO "Energomaš" i američkih kompanija Lockheed Martin (proizvodjač raketa serije Atlas), RD Amross (američki posrednik za ruski "Energomaš") i Pratt & Whittney (proizvodjač raketnih motora), ruska firma se obavezala da isporuči 101 raketni motor RD-180. Prvi motori su isporučeni SAD-u januara 1999. a do sada je iz Rusije put SAD transportovano 72 motora, od kojih je 40 već upotrebljeno. To znači da ULA ima u svojim pogonima dovoljno motora za 4-5 godine normalne eksploatacije RN Atlas V. Da je inicijativa iz Moskve prošla, onda bi SAD morale da praktično sve planove lansiranja RN Atlas V prebace na ostale američke rakete-nosače, pre svih na RN Delta IV na kojoj nema ruskih komponenti i Falcon-9 kompanije SpaceX.


Raketni motor RD-180 tokom testiranja u SAD-u

U NPO "Energomaš" su ovu inicijativu prirodno dočekali sa velikom zebnjom. Naime, u decembru 2012. direktor firme Vladimir Solncev je potpisao ugovor sa američkim partnerima o isporuci još 30 motora u sledećih pet godina. Ako bi ovaj ugovor propao NPO "Energomaš" bi morao da plati popriličnu sumu američkoj strani zbog nepoštovanja ugovora, dok bi mnogo ljudi u firmi ostalo bez posla. U NPO "Energomaš" ponavljaju da se RD-180 prave samo za SAD, a da je projekat jedine ruske RN koja je trebala da koristi ove motore "Rus-M" ugašen od strane "Roskosmosa" 2011. Pored toga, kada se doda da će proizvodnja motora RD-191 koji će se koristiti na novoj ruskoj raketnoj seriji "Angara" biti prebačena u permski "Proton-M" (jedna od filijalala kompanije "Hruničev" koja gradi RN "Angaru"), onda bi raskid ugovora sa Amerikancima itekako bio nepovoljan za NPO "Energomaš". A Rusiji je ova kompanija itekako potrebna. Pored RD-180, tamo se istina u manjem obimu proizvode RD-171M sa potiskom od 740ts za prve stepene RN "Zenit". U razvoju je takodje super-raketni motor potiska 1000ts čija konstrukcija omogućava da bude ugradjen na prvom stepenu rakete-nosača klase "Zenit". NPO "Energomaš" očekuje mnogo od ovog motora kome nema premca u svetu; naime, za koju nedelju će stići saopštenje o konceptu ruske super-rakete kojoj će itekako trebati moćni raketni motori. Takodje, postoji mogućnost da NPO "Energomaš" sa motorom RD-180 učestvuje u projektu raketno-kosmičkog sistema višekratne upotrebe prve etape (MRKS-1). U oktobru 2013. je na konkursu "Roskosmosa" za ovaj projekat pobedio Istraživački centar Keldiš, dok će "Hruničev" graditi raketu-nosač kojoj će, naravno trebati raketni motor. Prva ispitivanja sistema na jednom od raketno-ispitnih poligona u podmoskovlju treba da budu obavljena novembra 2015.

Čak i kada bi NPO "Energomaš" pobedio na konkursu za gradnju raketnog motora sistema MRKS-1 (konkurent je voronješki KB "Hivavtomatika" sa motorom RD-0120), pitanje je da li će to biti dovoljno za finansijsku stablizaciju ove firme. Tamo su zahvaljujući, izmedju ostalog, američkim parama uspeli da povećaju godišnju proizvodnju na 20 raketnih motora, što je četiri puta više od nivoa iz 2009. Mnogi ruski analitačari smatraju da bi prekid ugovora sa SAD-om doneo mnogo više problema Rusiji, nego Americi. Pored NPO "Energomaš", bila bi pogodjena i firma "Kuznjecov" koja isporučuje stare raketne motore NK-33 američkoj kompaniji OSC za njen lanser Antares koji se koristi kao nosač komercijalnog teretnog broda Cygnus Medjunarodne kosmičke stanice. Pored finansijskih konsekvenci, prekid isporuke ruskih motora SAD-u bi doveo i do dodatnog pada imidža Rusije na kosmičkom tržištu, koji je ionako već uzdrman serijom neuspešnih lansiranja u poslednjih nekoliko godina.

U Kremlju su detaljno prostudirali sve pozitivne i negativne detalje predloga iz Saveta za bezbednost. Kao što se i očekivalo, pre nekoliko dana je iz Vlade Rusije stiglo saopštenje da isporuka raketnih motora RD-180 neće biti obustavljena. Logika ekonomije je u Kremlju nadvladala logiku politike.

  9. slovenački maraton

Slovenci ove godine održavaju svoj deveti Mesijeov maraton.

Takmičenje je zakazano za noć 29 - 30 mart kod Nove Gorice na predivnom mestu (800 metara nadmorske visine) odakle se vidi Triglav i Jadransko more. Pre takmičenja biće održano nekoliko predavanja.

  http://t.co/o4FwJEZZKA

A P O D...

  http://t.co/k40kTtSdAx

A P O D...

  http://t.co/c4A558Pfhz

A P O D...

  Umro astronaut Vilijem Poug

Jedan za drugim polako sa životne scene odlaze slavni osvajači kosmosa. Posle Valerija Kubasova i Dejla Gardnera, rastajemo se sa još jednim veteranom.



Trećeg marta 2014. u 85-oj godini u svojoj kući na Floridi preminuo je astronaut Vilijem Poug (William Reid Pogue). U vesti se navodi da je astronaut umro ‘prirodnom smrću”.

Rodjen januara 1933. u Oklahomi, Poug je diplomirao pedagogiju 1951. Posle toga je prešavši u Vazduhoplovne snage učestvovao u ratu u Koreji. Godine 1966. postao je astronaut NASA-e. Bio je u posadama podrške misija “Apolo-7, 11, 13 i 14”.

Obavio je jedan kosmički let, kao pilot reće (poslednje) misije na orbitalnoj stanici “Skajlab” (Skylab) u period novembar 1973. – februar 1974. U to vreme, bila je to najduža kosmička misija (84 dana).

Vilijema Pouga pamtim upravo iz tog vremena, kada sam ga na crno-belom TV-u gledao kako bradat plovi u bestežinskom stanju kroz prostrane odaje “Skajlaba”. Sa gašenjem programa “Apolo”, Poug 1975. napušta NASA-e. Godinama je radio u sferi popularizacije astronautike i dručtvenih delatnosti.

Autor je knjige “Kako otići u toalet u kosmosu” gde je, na satiričan način opisao svoja iskustva iz kosmičkog leta na stanici “Skajlab”.



Bradati astonauti na stanici “Skajlab” - Poug (stoji) sa komandantom misije Džeraldom Karom

  Supernova SN 2014j – epilog

Prateći Supernovu u galaksiji M82 tokom perioda od 40 noći urađeno je 13 procjena sjaja (dijagram). Najveći sjaj od 10,2 magnitude Supernova je dosegnula u noći 31. januar na 1. februar 2014. što je za oko jednu magnitudu manje od sjaja kojeg sam očekivao. M82 je aktivna galaksija sa velikim brojem maglina i gasovitih oblaka što se može vidjeti na snimcima koji se mogu naći na internetu, pa je manji sjaj posljedica prekrivanja i zatamnjenja Supernove ovim maglinama.



Optički spektri dobijeni velikim teleskopima pokazali su da se radi o Supernovi tipa Ia. Supernove tipa Ia javljaju se u dvojnim sistemima u kojima dvije zvijezde kruže jedna oko druge i od kojih je jedna od zvijezda bijeli patuljak dok druga zvijezda može biti gigant (uglavnom) ili još manji bijeli patuljak. Bijeli patuljak je ostatak zvijezde koja je završila svoj normalni ‘’životni’’ ciklusa i unutar koje je prestala nuklearna fuzija. Međutim, ako se temperatura podigne dovoljno visoko, bijeli patuljci uobičajenog ugljenik - kiseonik tipa su sposobni za dalju fuzionu reakciju koja oslobađa veliku količinu energije. Ugljenik - kiseonik bijeli patuljci sporije rotiraju i imaju ograničenu masu, ispod 1,38 sunčeve mase. Kako bijeli patuljak vremenom akumulira materiju sa svog pratioca, povećavajući masu, njegovo jezgro će dosegnuti temperaturu fuzije ugljenika. U roku od nekoliko sekundi od pokretanja nuklearne fuzije, znatan dio materije bijelog patuljka prolazi kroz lančanu reakciju oslobađajući dovoljno energije da zvijezda eksplodira kao Supernova.

Udaljena oko 11,5 miliona svjetlosnih godina, SN 2014j je jedna od najbližih Supernova posljednjih decenija, odnosno najbliža Supernova tipa Ia od 1972. godine i najbliža Supernova uopšte od 2004. godine.

  SN 2014J sa Vidojevice

  http://t.co/0wcvsKNzhp

 http://t.co/57v7Ccl1PG

 A P O D...

  Nova Cefeja 2014

Letnje sazvežđe Cefeja je bogatije za još jedan astronomski objekat.

Prvo je opažen Tranzijentni objekat sjaja 11.7 magnitude TCP J20542386+6017077 od strane japanskih posmatrača Koiči Nišijame iz Kurume i Fuđio Kabašime iz Mijake. Pomenuti objekat je uočen koristeći objektiv 105mm f/4 i CCD kameru SBIG STL6303E, bez upotrebe filtera. Dana 08.03.2014. su načinjena dva snimka od po 40 sekundi, uz ograničenje od 13,7 magnitude i na njima se pojavljuje pomenuti objekat dok isti nije uočen na predhodnom snimku od 03.03.2014., pri ograničenju od 13,9 magnitude. Naknadno je utvrđeno da se objekat predhodno takođe pojavljuje i na snimku dan ranije, 07.03.2014. kao objekat 12,9 magnitude.

Po prijavi otkrića, 09.03.2014. izvršena je spektroskopska analiza od strane U. Munari (INAF Astronomska observatorija Padova) i Milanija (ANS Kolaboracija) utvrđeno je da se radi o klasičnoj Novi Fe II-tipa blizu maksimuma sjaja sa izraženim crvenim delom spectra i H alfa linije zvezde P Labuda. Time je praktično tranzijentni objekat TCP J20542386+6017077 postao Nova Cefeja 2014.

Prema poslednjim fotometrijskim merenjima, a na osnovu 3 snimka od po 60 sekundi načinjenih teleskopom C14 i CCD kamerom SBIG ST9XE i Astrodon V filterom od strane Denisa Bučinskog sa Tarbatnes observatorije MPC kod I81, Nova Cefeja 2014 je sjaja 11,4 magnitude.
Novu Cefeja možemo ovih dana posmatrati i reflektorom prečnika 114mm dok joj sjaj ne opadne s tim što se treba ranije probuditi, s obzirom da je Cefej dovoljno visoko tek pred zoru, oko 4h ujutru iznad severo – istočnog horizonta. Prvo je potrebno uočiti Alfu Cefeja, Alderamin, sjaja 2,4 magnitude a Nova se nalazi na oko 3 stepena jugo – zapadno.


Slika1.png. Cefej na jutarnjem nebu


Slika2.png. Detaljna mapa sa poredbenim zvezdama, Nova je u centru mape, sjaj zvezda je u magnitudama bez napisanog decimalnog zareza.

  Mesečev halo

  Posada MKS-38 sletela na Zemlju

Kapsula kosmičkog broda “Sajuz TMA-10M sa posadom MKS-38 uspešno je sletela na Zemlju 11. marta 2014. u 07:24č (moskovsko vreme) završivrši jednu od najpuspešnijih misija u 15-godišnjoj istoriji Medjunarodne kosmičke stanice.



Na Zemlju su se vratili kosmonauti “Roskosmosa” Oleg Kotov (komandant) i Sergej Rjazanski (brodski inženjer) i astronaut NASA-e Majkl Hopkins. Njihova misija je trajala 166 dana, 6 časova i 25 minuta. Za to vreme, posada je 2656 puta obletela Zemlju.

Kotovu je ovo ila treća misija (ukupno je proveo u kosmosu 526 dana), dok je za Rjazanskog i Hopkinsa ovo bio prvi kosmički let.

Aparat za povratak KB “Sajuz TMA-10M” je sleteo 150km jugoistočno od Džezkazgana (na severu Kazahstana). Po povratku, članovi posade su na mestu spuštanja učestvovali u nekoliko medicinsko-fizičkih eksperimenata (kao na primer, hodanje po pravoj liniji, ustajanje iz ležećeg i čučećeg položaja i obavljanje psiho-testova). Cilj ovih istraživanja koja su krenula odnedavno je da analiziraju ponašanje ljudskog organizma odmah posle dugogodišćnjeg kosmičkog leta da bi se videlo kakvi su rizici sa kojima će budući istraživači Marsa biti suočeni posle dugotrajnih medjuplanetarnih krstarenja. Kotov i Rjazanski su ubrzo posle sletanja odleteli u Zvezdani grad, dok je Hopkins preko Irske odleteo u Hjuston.

Tokom misije, posada je obavila raznovrsna naučna istraživanja na MKS, uključujući tehnološke eksperimente sa rastom proteinskih kristala i biološka testiranja rasta biljaka i raspodele tečnosti u njihovom korenju. Posada je obavila nekoliko eksperimenata na praćenju nebeskih objekata iz kosmosa koje su pripremili studenti univerziteta. Primila je tri teretna borda – dva ruska “Progresa” i “teretnjak” Cygnus kompanije OSC u okviru njegove prve komercijalne misije snadbevanja američkog dela stanice neophodnim materijalima za nastavak misije.

Nekoliko kurioziteta – kosmonauti Kotov i Rjazanski su za vreme jedne od tri kosmičkih šetnji poneli sa sobom štafetu Zimskih olimpijskih igara u Sočiju. Za to vreme, Hopkins je dva puta radio izvan stanice i učestvovao u složnoj popravci kriogenog sistema za hladjenje opreme u američkom segment MKS. Konačno, kao veliki ljubitelj fiskulture Hopkins je preko Interneta obavio nekoliko video-razgovora sa atletičarima na Zemlji. Tada im je pokazao neke od sprava koje astronauti koriste na MKS za održavanje fizičke kondicije.

Pored naučnog istraživanja, MKS se koristi za testiranje novih tehnologija. Na primer, u američkom delu stanice korišćeni su eksperimentalni mikrosateliti nazvani SPHERA. Oni se unutar stanice koriste za razna naučno-tehnološka testiranja, počev od studija mikro-elektromagnetnih polja i tehnologija bežičnog prenosa električne energije, preko analizu kretanja tečnosti u bestežinskom stanju(radi kompjuterskih simulacija goriva u rezervoarima raketa-nosača za vreme lansiranja) do tehnologija upravljanja i navigacije kosmičkih aparata.

Takodje, posada je asistirala prilikom lansiranja nekoliko mikrosatelita (CubeSat) iz japanskog modula “Kibo”.

Upravo završena misija Olega Kotova, Sergeja Rjazanskog i Majkla Hopkinsa ima još jednu, veoma značajnu dimenziju vezanu za budućnost kosmonautike i medjuplanetarnih letova.

Kako su se u posadi nalazili jedan lekar (Kotov) i jedan biolog (Rjazanski) velika pažnja je bila posvećena upravo ovim oblastima nauke, a u okviru priprema za predstojeći jednogodšnji let dvočlane rusko-američke posade MKS koji je planiran 2015. Pored toga, tokom 2018-2020. “Roskosmos” planira da obavi produženu verziju ovog eksperimenta.

On će biti podeljen u tri etape; tokom prve, ruska posada će provesti godinu dana na MKS simulirajući let od Zemlje do Marsa. U drugoj etapi, posada se vraća na Zemlju gde će simulirati život i rad na površini “Crvene planete”. Odmah posle toga, za vreme treće etape, ista posada će se vratiti na MKS i tamo simulariti godinu dana povratka sa Marsa.

I dok se Kotov, Rjazanski i Hopkins sada odmaraju posle ove vrlo zanimljive kosmičke ekspedicije, na MKS misiju nastavlja posada MKS-39 kojom komanduje po prvi put jedan Japanac (Koići Vakata). U ekipi su takodje Rus Mihail Tjurin i Amerikanac Ričard Mastrakio. Njima će se 25. marta, ako sve bude išlo po planu pridružiti članovi misije MKS-40 – Aleksandar Skvarcov, Oleg Artemjev i Stiven Svenson.

  Zvezda malo mlađa od Svemira

Australijski astronomi su, tokom projekta mapiranja delova južnog neba, otkrili zvezdu SM0313, čija je starost procenjena na oko 13.6 milijardi godina, svega nekoliko stotina miliona godina manje od starosti Univerzuma.



edan od jako važnih podataka o objektima u svemiru koje nam spektroskopija otkriva je njihova starost. Australijski astronomi su, tokom projekta mapiranja delova južnog neba otkrili zvezdu SM0313, udaljenu manje od 2 kiloparseka od Sunčevog sistema (prečnik naše Galaksije, Mlečnog Puta je oko 30 kiloparseka). Nakon preciznih spektroskopskih posmatranja 6.5 metarskim Magellan teleskopom u Čileu, starost te zvezde je procenjena na oko 13.6 milijardi godina. Svega nekoliko stotina miliona godina manje od starosti Univerzuma.

Indikator velike starosti te zvezde je to što je njen spektar takav da ukazuje na skoro potpuno odsustvo elemenata težih od vodonika i helijuma. Na primer, udeo gvoždja u sastavu ove zvezde je deset miliona puta manji od udela gvoždja u sastavu Sunca. Ovo ukazuje na činjenicu da je, u trenutku kada je ova zvezda nastala, u Svemiru bilo mnogo manje teških elemenata nego danas. Kako teški elementi nastaju u procesima evolucije zvezda i bivaju raspršeni kroz Svemir u eksplozijama supernovih, ovo je indikator ekstremne starosti zvezde SM0313.

oces odredjivanja hemijskog sastava zvezda na osnovu spektra i njene starosti na osnovu hemijskog sastava je rezultat ekstremno uspešne i detaljne teorijske analize koju su započeli velikani astrofizike kao što su S.Čandrasekar, A. Edington, E. Salpeter i drugi. Ipak, verovali ili ne, ova zvezda ipak nije načinjena od nedirnutog gasa. Udeo teških metala je veći od onog koji je nastao u velikom prasku, tako da trenutno mislimo da su ovakve zvezde nastale od materijala koji su, nakon dostizanja stadijuma supernove, izbacile prve zvezde, poznate kao populacija III. Zvezde populacije III su bile sastavljene isključivo od vodonika, helijuma i litijuma, elemenata koji su nastali u Velikom Prasku. One, medjutim, još uvek nisu direktno detektovane.

Evolucijom zvezda, od lakših elemenata su nastali teži, koji su, procesima u finalnim stadijumima evolucije zvezde bili raspršeni u okolnu medjuzvezdanu sredinu. Od nje su, postepeno nastajale nove zvezde koje su bile sve bogatije i bogatije teškim elementima. Sunce, planeta Zemlja i život kakav poznajemo ovde ne bi mogli da nastanu bez ovog procesa “svemirske reciklaže.”

Direktna detekcija zvezda populacije III će biti jedan od glavnih zadataka James Webb Space Telescope-a (JWST). Razumevanje procesa evolucije prvih zvezda je ekstremno važno za teoriju nastanka i evolucije galaksija, kao i za bolje razumevanje kosmoloških procesa, kao što je rejonizacija.

  Postoje li detektori dima u paklu?

Sve češće se u državnim ustanovama, bankama i lokalina na plafonima vide mali uređaji koji predstavljaju detektore dima. Njihov zadatak je da uključe automatski sistem vodenih prskalica koje treba da ugase potencijalni požar. Malo ljudi zna da je glavni deo tog prostog uređaja radioaktivni elemenat americijum-241. Kakve veze ima radioaktivnost sa detekcijom dima?

Zanimljivo pitanje a odgovor je još zanimljiviji. Pogotovu što je americijum prilično egzotičan materijal. Kao i svi hemijski elementi sa atomskom težinom preko 92, americijum (Am) spada u veštačke elemente, dobijene u atomskim reaktorima. Do danas je ispitano 19 radioizotopa, a prvi je izdvojen baš “naš” izotop 241Am, i to u reaktoru u Čikagu prilikom radova na atomskoj bombi 1944. godine. On je najrasprostranjeniji americijumov izotop u nuklearnom otpadu, a zbog dugačkon vremena poluraspada (~432,6 godina) predstavlja potencijalno gorivo za kosmičke radioizotopske termoelektrične generatore (RTG). Pošto se 241Am razgrađuje putem emisije alfa čestica (subatomske čestice koje sadrže 2 protona i 2 neutrona) male prodorne snage, za ljude je opasan jedino ako se udiše ili pojede. Nakon raspada americijuma-241 nastaje neptunijum-237.

Ovo je bio kratki intro, a sad da vidimo kako rade detektori dima. Pošto ih ima različitih vrsta, da podsetim da govorimo o jonizujućem tipu. On otkriva dim zahvaljujući činjenici da ovaj negativno utiče na sposobnost vazduha da provodi sićušnu količinu električne struje.



Pod normalnim uslovima, vazduh uopšte ne provodi električnu struju, te kažemo da je odličan izolator[1]. Takav je zahvaljujući tome što su molekuli azota i kiseonika u vazduhu bez ikakvog sopstvenog električnog naboja, niti poseduju ijedan slobodan elektron koji bi mogao da prenese naelektrisanje sa jednog mesta na dugo, kao što to rade metali. Da nije tako, elektricitet iz visokonaponskih dalekovoda razapetih pokadkad iznad naših glava preskočio bi kroz vazduh na svom putu ka zemlji, prolazeći kroz bilo šta – uključujući i nas – na svom putu.

Molekuli vazduha – azota, kiseonika, i ponešto drugih – ne poseduju nikakav ukupni električni naboj jer atomi koji ih sačinjavaju sadrže jednak broj pozitivnogih i negativnih jedinica naelektrisanja koji se uzejamno poničtavaju. Pozitivni naboj se nalazi u atomskom jezgru a negativni u vidu elektrona koji se okreću (ili bolje reći, vibriraju?) oko jezgra. Međutim, radioaktivnost može da učini vazduh elektroprovodivim na taj način što izbacuje neke elektrone iz njegovih molekula, ostavljajući ih sa ponekim neponištenim pozitivnim nabojima. Takvi naelektrisani molekuli, sa manjkom elektrona, nazivaju se joni, a mi kažemo da radioaktivnost jonizuje vazduh. Pošto jonizovani vazduh sadrži naelektrisane molekule, onda je u stanju da provodi elektricitet.

Na koji način radioaktivnost jonizuje vazduh?

Jezgra radioaktivnih elemenata su nestabilna te se spontano raspadaju, ispaljujući povremeno neke od čestica od kojih su sačinjena brzinom koja je često bliska brzini svetlosti. Jezgro americijuma-241 se opredelilo da izbacuje alfa čestice[2] kadre da načine veliku štetu nekom atomu kada ga pogode, te su vrlo zgodne za jonizovanje molekula vazduha.

Vrlo mala količina americijuma-241 je spakovana unutar detektora dima a alfa čestice neprestano održava meli region vazduha oko njega u jonizovanom stanju. Električna baterija od samo 9 volti obezbeđuje malu struju koja protiče kroz takav vazduh. Međutim, kada se izvestan broj čestica dima pomeša sa vazduhom, joni iz vazduha se sudaraju sa njima i neutrališu se (gube svoju naelektrisanost). Manje naelektrisanosti u vazduhu znači da kroz njega može da protekne manje struje. Električno kolo uređaja detektuje taj pad napona i uključuje alarm.

Količina radioaktivnog 241Am u tipičnom detektoru dima izuzetno je mala: obično je to devet desetina mikrokirija[3], što odgovara količini od četvrtine mikrograma[4]. Iako tih četvrt mikrograma emituje preko 30.000 čestica svake sekunde, ne treba se brinuti, jer su alfa čestice toliko male prodornosti da ih može zaustaviti i običan list papira. To znači da van kutije detektora dima praktično nema alfa čestica.



Kontejner sa americijumom u jonizujućem detektoru dima. Na udaljenosti od jednog metra od prosečnog kućnog detektora godišnja doza zračenja je 100 puta manja od prirodnog pozadinskog zračenja.





Presek jednog tipičnog detektora dima (gore) i princip rada.

Alfa čestice prolaze između dve naelektrisane metalne pločice, uzrokujući jonizovanje čestica vazduha
(deleći se na pozitivne i negativne jone). Joni se spajaju sa suprotno naelektrisanim metalnim pločicama, izazivajući strujni tok.


Kada čestice dima uđu između pločica, neke od alfa čestica bivaju apsorbovane, dovodeći do manje jonizacije. To znači da se smanjuje napon struje a to opet izaziva uključivanje alarma.

Kad god jedan atom americijuma-241 (ili bilo kog drugog radioaktivnog materijala) počne da se raspada, to više nije ista vrsta atoma niti više ima ista radioaktivna svojstva. Kako vreme protiče, broj preostalih radioaktivnih atoma opada pa stoga i količina zračenja koju emituju. U konkretnom slučaju 241Am, broj atoma opada za polovinu svakih 433 godine (zato kažemo da je vreme poluraspada 433 godine.) Znači da će narednih 433 godine od danas tvoj dimni alarm – ako ga imaš – emitovati oko 15.000 alfa čestica svake sekunde. Ali nemoj ni posle toga da ga bacaš u đubre, jer će i sledećih 433 godine raditi prilično dobro i pouzdano iako će emitovati samo 5.500 alfa čestica u sekundi. Moj ti je savet da ga tek posle narednih 433 godine zameniš, jer će nakon 3.300 godina rada električna struja biti preslaba a alarm bi mogao da se uključuje i bez dima. Svi koji smo imali prilike da ga čujemo da je dovoljno snažan da probudi čak i mrtve.

Ne razumem se baš u zakone, ali sam prilično siguran da ako ikada užemo u EU bićemo obavezni da se pridržavamo i evropskog standarda EN 54za požarne sisteme i detekciju vatre.

------------------------------------------------------------------------------------------------------
[1] Vazduh je 50.000.000.000 puta lošiji provodnik od, recimo, drveta, a čak 1022 puta lošiji od bakra ili zlata.

[2] Pošto su identične sa jezgrom helijuma, često se pišu kao ili . Pri standardnom alfa radioaktivnom raspadu imaju kinetičku energiju od 5 MeV a brzinu svega 5% brzine svetlosti, te im je prodornost relativno mala. Oko 10-12% kosmičkih zrakova čine helijumova jezgra ali ona obično nose znatno veću energiju od onih nastalih u procesima raspada jezgara, te su prodornija i mnogo opasnija za ljude.

[3]Kiri (Ci) je jedinica za radioaktivnost, a mikrokiri je milion puta manja jedinica. 1 μCi = 3,7 × 104 raspada u sekundi = 2.22 × 106 raspada u minuutu. Ljudsko telo sadrži oko 0,1 μCi prirodnog natrijuma-40. Pošto u telu ima oko 14 kg ugljenika, to znači da imamo i oko 24 nanograma, odn. 0,1 μCi ugljenika-14. Ukupno, unutar ljudskog tela imamo aktivnost od oko 2 × 0,1 μCi, ili 7.400 raspada (uglavnom beta raspada, ređe gama raspada).

[4] To znači da se od jednog grama americijuma mogu napraviti skoro četiri miliona detektora dima. Jedan gram košta $1500.

http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2014&mm=03&dd=17&nav_id=824989

Konačno detektovano kako funkcioniše gravitacija

Nakon otkrića ubrzanog širenja svemira krajem 90-ih godina prošlog veka, nijedno kosmološko otkriće nije probudilo ovako veliko pažnju javnosti kao što je detekcija (prvi put u istoriji nauke) gravitacionih talasa. Ovu vest je objavila danas NASA na konferenciji za medije u 17 časova po našem vremenu, a B92 je ekskluzivno objavljuje.

Nauka je stalno u pokretu, veliki i skupi projekti se odvijaju širom sveta, ali je takođe uočljivo da neka fundamentalna pitanja i dalje ostaju bez odgovora. Jedno od njih je svakako problem gravitacije. Iako još od ranog detinjstva saznajemo (empirijski) da je ona prisutna, i iako je njenu osnovnu formulaciju Isak Njutn objavio pre skoro 400 godina, naučnici još uvek tragaju za odgovorom na pitanje ko prenosi tu silu i da li je gravitacioni talas moguće nekako detektovati?

Sa druge strane, ništa manja misterija nije ni potraga za inicijalnim uslovima iz kojih se dogodio Veliki prasak. Kombinacija ova dva velika kosmološka pitanja zato se čini još komplikovanijim problemom.

Hajde prvo da kažemo ponešto o samom Velikom prasku, toliko često pominjanom u medijima i svakodnevnim raspravama. Na osnovu čega verujemo da gravitacioni talasi zaista postoje? Naime, poslednjih decenija, nekoliko otkrića je dovelo do nedvosmislenog zaključka da se svemir ubrzano širi (otkriće mikrotalasnog zračenja, a kasnije i merenje fluktuacija u temperaturi istog tog zračenja) - za to su dodeljene i Nobelove nagrade, poslednja 2011. godine upravo timu koji je računao kojom brzinom svemir uvećava svoju "zapreminu". Kako onda takve zaključke povezujemo sa prošlošću, tj. šta nam neravnomerna temperatura svemira i njegovo širenje mogu reći o prvim trenucima nastanka?

Kada se uradi ekstrapolacija (predviđanje ponašanja sistema na osnovu poznatih podataka) od današnjeg ka prošlom kosmičkom vremenu, Ajnštajnova teorija relativnosti navodi nas na zaključak da su u nekom vremenskom trenutku daleke prošlosti (najnovija merenja sugerišu da su to bilo pre 13.772 milijardi godina) temperatura i gustina bile beskonačno velike. Ako se malo prisetimo matematike iz srednje škole, zaključićemo da je sa tako velikim (infinitnim) vrednostima nemoguće definisati neku funkciju. Drugim rečima, opšta teorija relativnosti u takvoj sredini prestaje da važi! Od tog momenta, primat preuzimaju kvantni efekti koji su trajali svega 10^-43 sekundi! Bez obzira na tako sićušnu vrednost, ono što mislimo da se izdešavalo u tom deliću vremena zapravo čini osnov svega ostalog što danas posmatramo u Kosmosu.

U kontekstu fizike čestica, najvažnija stvar koju Ajnštajnova opšta relativnost predviđa jesu upravo gravitacioni talasi. Oni nastaju u procesima koji sadrže intenzivno oscilovanje prostor-vremena, na primer stapanje centara galaksija ili pak dvojnih sistema kompaktnih kosmičkih objekata (crne rupe, neutronske zvezde). Za jedno takvo otkriće, doduše posredno, dodeljena je Nobelova nagrada 1993. godine astrofizičarima Tejloru i Hulsu.

Oni su pokazali gravitacioni uticaj u trajnom smanjenju perioda orbite dvojnih neutronskih zvezda. Vreme raspada takve orbite prema teoriji relativnosti savršeno je potvrđeno merenjima ove dvojice naučnika. Međutim, da bi se i direktno pronašli i detektovali gravitacioni talasi, potrebni su mnogo moćniji sistemi.
Šta je značaj ovog otkrića i kako se do njega došlo?

Prvo treba da objasnimo šta je BICEP (Background Imaging of Cosmic Extragalactic Polarization). U pitanju je osetljivi radio teleskop koji je sastavljen od 98 osetljivih detektora koji se nalaze na Južnom Polu, a frekvencija talasa koji se snimaju je između 100 i 150 GHz. Zapravo, ono što BICEP meri jeste polarizacija (orijentacija električnog polja tog talasa) u prostoru. S obzirom da danas znamo da svemir ispunjava "kosmičko pozadinsko zračenje" koje je zapravo ništa drugo nego "ohlađeno" zračenje zaostalo iz vremena ranog kosmosa, tada BICEP merenja dobijaju na važnosti, jer direktno mere vrlo osetljive promene koje teorija predviđa da su se dogodile u onih majušnih 10^-43 sekundi.


Jedno od najvećih i najsmelijih teorija je teorija po kojoj je svemir naglo povećao svoju zapreminu za svega nekoliko milijarditih delova sekunde - tačnije, pretpostavka je da je širenje bilo toliko brzo i veliko, da je temperatura opala za 100 000 stepeni! Važna posledica toga jeste predviđanje da sve što se desilo u tom kratkom, ali šokantnom periodu svemirske istorije, potiče od gravitacionog kolapsa izazvanih kvantnim fluktuacijama. Dakle, ono što se desilo u inflaciji odgovorno je za izgled spektra pomenute mikrotalasne pozadine. Odatle i ideja da se istraže gravitacioni efekti.

Problem je, međutim, što je kosmička mikrotalasna pozadina mnogo jača od gravitacione pozadine. Takođe, još mnogo drugih efekata otežava merenja, poput galaktičke prašine ili polarizacije koje potiče od jakih radio-galaksija. Prema tome, BICEP je na Južnom Polu snimao promene u zračenju koje je poteklo od vremena kada je naš svemir bio svega 380 hiljada godina star, i kada je bio dovoljno prozračan da pusti te fotone da otputuju na sve strane vidljivog Kosmosa.

Efekat koji su naučnici detektovali u ovom slučaju je jedinstvena osobina gravitacionih talasa – da “skupe” Univerzum u jednom pravcu tako da izgleda topliji na datoj mapi, a u drugom smeru da razvuku prostor, što na mapi oslikavaju hladnija mesta. Kao što smo pomenuli ranije, teškoća u analizi ovakvih efekata je ogromna jer se radi o razlikama u temperaturi manjim od sto hiljaditog dela Kelvina!

  Na obalama svevremenog okeana

Porodični ručak tih nedelja pre trideset i kusur godina nije smeo kasniti. Bilo da je mama spremala sarmu, šnicle „ala Svetlana Bojković” ili krmenadlu punjenu jajima, klopali smo brzo a šnenokle ili baklave su mogle da se jedu i u dnevnoj sobi, ispred „televizora u boji” EI Niš kojim je pokojni stari zbog prenosa neke utakmice sa Vemblija zamenio crnobeli „grunding”. Sa nestrpljenjem smo čekali da se završe reklame i ka nama krenu milijarde svetlucavih tačaka, crvenih, belih, žutih... Počinjao je „Kosmos” Karla Segana! Kada je mnogo leta kasnije tačka u sredini ekrana označila da je niški kolorac zreo za istoriju, setio sam se tih naših zajedničkih putovanja kroz vreme i prostor. I priznajem da su mi oči bile pune suza...



„Kosmos je sve što postoji, što je ikada postojalo i što će ikada postojati... Čak i najbezazlenija pomisao na kosmos izaziva nespokoj u nama žmarci nam prođu niz kičmu... Veličina i starost kosmosa nadmašuju sposobnosti običnog qudskog poimanja”, upijao sam reči neobičnog gospodina u oker đubretarcu, frizure koja je podsećala na onu princa Valijanta. Govorio je o milijardama i milijardama zvezda, obalama kosmičkog okeana, Velikom prasku, Mlečnom putu... Ponekad bih zanesen prestao da čitam titlove a onda se prenuo i pokušao da uhvatim ono što sam propustio... „Svetovi i zvezde, kao i ljudi, rađaju se, žive i umiru”...

Nadomak devedesetih, vraćajući se jednom s fakulteta, svratio sam u knjižaru na novosadskom Spensu nameren da kupim roman „Kužiš, stari moj” Zvonimira Majdaka. No, tragajući za ovim naslovom, u dubini police – još uvek se tačno se sećam i koje - pronašao sam brižljivo zatrpanu knjigu enciklopedijskog formata, neznatno zgužvanog crnog omota na kojem je dominirao natpis - Carl Sagan „Kozmos” (posle sam skontao da je izdavač riječki „Otokar Keršovani”). Pomalo u strahu okrenuo sam zadnju stranicu, gde su obično pisale cene i... maltene poskočio od sreće. Bila je jeftinija od Majdaka!? Knjiga je očito sklonjena uoči neke od brojnih (de)nivelacija cena, pa zaboravljena. Ni prodavac u prvom trenutku nije mogao da veruje, ali – to je bilo to. I ja sam s „Kosmosom” pod miškom otišao kući gotovo egzaltiran. A „Kužiš, stari moj” kupio sam drugom zgodom...



Zaista se mnogo toga moglo saznati od Segana. Negde sam kasnije našao podatak da je ta njegova knjiga, do koje sam na volšeban način došao, najprodavanije naučno delo u istoriji. Ne znam da li je to tačno, ali meni je svakako bilo najzanimljivije. Uostalom, pročitao sam „Kosmos” u dahu i posle mu se mnoštvo puta vraćao, na preskoke, katkad dijagonalno, često ga koristeći i kao enciklopedijsko štivo, mažnjavajući iz njega podatke za tekstove koje sam pisao. Pre desetak dana ponovo sam posegnuo za „Kosmosom”, ali tamo gde je uobičajeno stajao – zjapila je crna rupa. Prerondao sam sve police istovrmeno pokušavajući da se setim gde se mogao denuti, ali džabe. Biće da se udobno ugnezdio u najvećoj biblioteci na svetu – onoj pozajmljenih i nikad vraćenih knjiga.

Prošle nedelje televizijska stanica „Foks” počela je emitovanje serije „Kosmos: Prostorno-vremenska odiseja”, zapravo dopunjenu i tehnički unapređenu verziju kultnog Seganovog „Kosmosa„. Domaćin „Prostorno-vremenske odiseje” je astrofizičar Nil deGras Tajson, a uoči prve epizode tog novog „Kosmosa” gledaocima se obratio lično predsednik SAD Barak Obama pozvavši „novu generaciju da prigrli duh otkrića, istražuje nove granice i zamisli neograničene mogućnosti koje donosi budućnost”.

Premijera novog „Kosmosa” bila je prilika i da se obznani kako je izvorni serijal, koji je davne 1980. predstavljao istinski televizijski događaj ne samo u SAD, nego u celom svetu, ubrzo nakon američke premijere prikazan na preko 40 jezika u više od 60 zemalja, među kojima je bila i Jugoslavija, a procenjuje se da je privukao gotovo milijardu gledalaca!!! Danas je teško zamisliti da neka naučna emisija dobije udarni termin i na javnom servisu, a kamoli nekom privatnom kanalu. Ipak, producente je svakako obradovao podatak da je prvu epizodu „Kosmos: Prostorno-vremenska odiseja” – koja će večeras u 20.55 na FOX kanalu premijerno biti prikazana i za naše govorno područje – gledalo više od 8,5 miliona ljudi.

– Kao klinci, željni “tog nečeg gore daleko”, rasli smo uz Karla Segana i njegov “Kosmos” – priznao mi je prof. dr Miroslav Filipović, profesora astrofizike na Univerzitetu Zapadni Sidnej, inače jedan od najpriznatijih istraživača sa čuvenih australijskih radio-teleskopa Parks, Mopra i Narabraj... – Bili smo opčarani slikama i čudima tog nedostižnog svemira. Zbog te serije i knjige radim i sanjam današnji život. I sad opet čekam sa nestrpljenjem da pokažem o mojim i nekim drugim klincima novi “Kosmos”, ovaj put, nažalost, bez neponovljivog Karla.

   http://t.co/qsQEmwWWeH

A P O D...

  U četvrtak počinje proleće



Na severnoj Zemljinoj polulopti proleće počinje u četvrtak u 17.57.

Proleće će trajati do 21. juna.

U isto vreme za stanovnike na južnoj Zemljinoj polulopti počinje jesen.

Letnje računanje vremena počeće u noći izmedju 29. i 30. marta, kada časovnike treba pomeriti jedan sat unapred.

U Srbiji je letnje računanje vremena uvedeno 27. marta 1983. godine.

Od 1995. godine satovi su pomerani u poslednjoj sedmici septembra na osnovu odluka koje je donosila Vlada, a pre osam godina donet je novi zakon kojim je letnje računanje vremena uskladjeno sa Evropskom unijom.