Vesti iz sveta astronomije...

  Proleće 2014

Proleće ove godine dolazi 20. marta u 17 sati i 57,1 minuta. U isto vreme na južnoj Zemljinoj poulopti počinje jesen. Proleće će trajati 92,75 dana tj. do 21. juna 2012. u 12 sati i 51 minut.

SUNCE
U trenutku početka proleća Sunce će se nalaziti u sazvežđu Riba. Od naše planete biće udaljeno 148.986.682  kilometara i svetlosnom zraku biće potrebno 8 m 16,97 s da stigne od Sunca do nas. Magnituda Sunca tog dana biće -26,7 m a njegov uglovni prečnik iznosiće 32' 07.14"

Sunce izlazi u 5 h 42,4 m a zalazi u 17 h 52.8 m.
MESEC
Mesec će tog izaći (prethodnog dana) u 22 h 05,6 m, a zaćiće u 21. marta zalazi u 08 h 08.0 m

Od nas će u trenutku dolaska proleća Mesec biti udaljen 383.135,4 km. Tu razdaljniu svetlo pređe za 1.28 sekundi.
(svi podaci prema: CalSky)

  ALAN TURING – KRALJEVSKO POMILOVANJE ZA BRITANSKOG HEROJA NAUKE

U eri informatičkih otkrića i svakodnevnog razvoja kompjuterske tehnologije, osvrt na istorijski značaj Alana Turinga deluje kao naučni scenario za „Prohujalo sa vihorom“. Ipak, ovo ime privlači pažnju, ne samo zbog incidentne ličnosti koja ga je nosila, već i zbog trenutnih poteza britanske vlasti koji su probudili interesovanje javnosti za slučaj ovog zaboravljeng i osramoćenog genija.

Alan Turing (23. 06. 1912. – 07.06.1954.) se rodio, živeo i umro u godinama ratne oluje, postkonfliktne konsolidacije Evrope i diplomatskih tenzija. Kao briljijantan britanski matematičar i logičar, okušao se i u pionirskim poduhvatima kompjuterske nauke, pa se može smatrati osnivačem algoritma kao i njegove primene u teoretskom generisanju funkcije mašine koja će kasnije biti determinisana i nama poznata kao računar, ali je imao uticaja i na postavljanje temelja za dalja istraživanja veštačke inteligencije.


Spomenik Alenu Tjuringu

Nakon izuzetnog uspeha na matičnom Cambridge University, u domenu kvantne mehanike, bio je primljen na doktorske studije na Princeton University, USA, gde je dalje usavršavao kombinatoriku, algebru i teoriju brojeva, da bi se potom vratio u UK i pridružio britanskom Centru za razbijanje kodova i preuzeo i vodio jedinicu HUT 8, specijalizovanu i usmerenu na otkrivanje i čitanje kodiranih poruka i informacija koje su poticale od nemačke vojnomornaričke flote. S obzirom na činjenicu da su Nemci imali prilično razrađenu i usavršenu tehniku za odašiljanje i primanje kriptovanih poruka, saveznici su raspolagali jednom dobrom, ali opet ne tako efikasnom metodom za razbijanje šifri, koju su još pre rata poljski naučnici pokušavali da nadograde. Ipak, tokom rata je postalo i više nego izvesno da je neophodna nova i savremena metoda koja bi mogla da se uhvati u koštac sa već poznatom nemačkom preciznošću. Nemačka mašina je bila specifična jer je koristila tehniku sa tri valjka i kontaktnom tablom sa prekidačima. Funkcionisala je po principu supstitucije znakova, mapirajući i aritmetički algoritam, čime se uvećava broj mogućih kombinacija za dekodiranje. Između 1939.i 1940, nadahnuti naučnik i već iskusni kriptolog Alan Turing, zajedno sa svojim kolegom Gordon Welchman-om, dizajnirao je i pokrenuo potpuno novu mašinu i nov sistem za čitanje kodiranih poruka, poznatiju kao BRITANSKA BOMBA. Cilj ove i ovakve bombe je bio da presretne i očita svaku kriptovanu razmenu informacija, na najbrži mogući način i naravno u korist savezničke borbe na Atlantiku. Turingova mašina se pokazala kao veoma precizna i detaljna, tehnološki maksimalno definisana i apsolutno primenljiva na „Enigma“ mašinama, u svim podešavanjima i otkrivanjima položaja rotora i elektronskih kola. Ovaj britanski korak napred, u odnosu na Nemce, imao je i praktični rezultat. Dešifrovanje položaja neprijateljskih podmornica na Atlantiku, kao i strateških planova i koknretnih logističkih poduhvata koji su bili osujećeni, čime je pobeda savezničke alijanse bila izvesna, a životi hiljade ljudi spašeni. Naravno, ne može se tvrditi da je za ovu pobedu zaslužan samo jedan čovek, ali se može zaključiti da je blistavi um jednog naučnika poveo tim u ono što se zove put pobede.

Nakon vihora rata i uobličavanja onoga što je od Evrope ostalo, Alan Turing odlučuje da se posveti izučavanju veštačke inteligencije na teoretskom nivou jer je oduvek verovao u činjenicu da mašine mogu da misle jer je, kako je tvrdio, i sam čovek vrsta mašine koja je podvrgnuta uticajima. U tada sumornom i sivom Machester-u, uključuje se u projekat BEBA, koji se bavi konstrukcijom računara ACE (Automatic Computer Engine), kao i mogućim dimenzijama njihove upotrebe i dizajna. Iz današnje perspektive, njegov rad u ovom domenu deluje kao arheološka prošlost, ali je tih godina predstavljala veliki iskorak čovečanstva u hladne odaje tehnologije koja čeka da bude otkrivena i korišćena.

U senci njegovog opšteg uspeha u nauci i uopšte položaja koji je imao u javnosti, njegova emotivna strana je oduvek bila vešto skrivana, mada on nikada nije zaboravio svoju prvu zabranjenu i nedozvoljenu ljubav iz 30-ih, mladića Christopher Morkom-a, sa kojim je spoznao čari homoseksualne ljubavi, koja je, u imperiji kakva je Britanija bila tada, neprihvatljiva. Godinama kasnije, intelektualac, mislilac i istraživač širokih razmera, kakav je Alan Turing, sledeći svoju strast i porive najinitimnijih predela svoje duse, upušta se u strasnu vezu sa mladićem koji ga pretvara u žrtvu obmane i ocene. Kako bi to sprečio, pun neke nade u novostvoreno, ali opet staro i konzervativno britansko društvo, Turing će se požaliti policiji ali kraljevski Sud je njegov greh smatrao neoprostivim i strogo kažnjivim i Alan Turing je svoju naivnost platio kaznom koja je podrazumevala hemijsku kastraciju hormonskim injekcijama estrogena. Nakon javne osramoćenosti, izgubio je svaki naučni ponos kao i kredibilitet i povukao se u senke svoje patnje. Okrenuo se filozofiji, matematičkoj biologiji i psihologiji. Bio je, jednostavno, od nih ljudi koji imaju ideje i koji za njih izgaraju. Ipak, sam je izgoreo. Počinio je samoubistvo 07. juna 1954., tako što je konzumirao jabuku sa cijanidom i ostavio je samo jedan silogizam :“

Turing veruje da mašine mogu da misle

Turing leže sa muškarcima

Prema tome mašine ne mogu da misle“

Alan Turing je bio izuzetan naučnik koji je dao veliki doprinos ne samo u savezničkoj borbi tokom Drugog svetskog rata, već i u nauci koja je imala za cilj dobrobit celog čovečanstva. Njegovi radovi su korišćeni kao stalni izvor ideja, dok su njegove teoretske pretpostavke poslužile generacijama novih istraživača u pozicioniranju i rešavanju gorućih naučnih problema. Nažalost, dugi niz godina, ostao je upamćen kao Alan Turing koji je bio homoseksualne prirode, u mraku britanske mržnje prema svemu što je tada imalo primesu homoseksualnog. Socijalni aktivisti kao i istraživači otvorenog uma su decenijama nastojali da povrate slavu i sjaj Alana Turinga, makar u posthumnom maniru, ali je to bilo moguće tek decembra 2013. godine, kada je kontraverzni kriptolog dobio kraljevsko pomilovanje, nakon zahteva upućenog od strane ministra pravde, Chris Grayling-a, koji i sam veruje da je ovaj blistavi um bio žrtva neke stare i tamne Britanije. Konkretan predlog za Turingovo pomilovanje je potekao godinu dana ranije od lorda Sherkey-a, liberalno nastrojenog i svesnog priličnog broja ljudi koji traže kraljevsko pomilovanje za naučnika kakav je Alan Turing. Uporedo sa svim ovim, mediji su izneli u javnost neverovatne uspehe koje je Turing imao u sofisticiranju obaveštajnog rada britanskih službi, kao i uopšte u formulisanju uticaja u nauci koji je obezbedio Velikoj Britaniji. Oduševljenje istim sada ide toliko daleko, da je Hollywood najavio ekranizaciju njegovog života, u filmu The Imitation Game, koji se očekuje naredne godine.

Nezavisno od toga, da li neko ima liberalni ili konzervativni pristup pitanjima homoseksualizma, kao i da li društvo isti odobrava ili ne odobrava, nauka i naučnici moraju biti iznad toga. Oni menjaju svet, kao što je i Alan Turing promenio svet svih nas, samo jednom od svojih rešenih enigmi.

http://en.wikipedia.org/wiki/Alan_Turing
http://www.bbc.com/news/technology-25495315
http://courses.washington.edu/css343/zander/NotesProbs/turingalan
http://www.turing.org.uk/
http://www.haoss.org/

  http://t.co/8h4uLcv8gb

A P O D...

  http://t.co/vD7PumX6KI

A P O D...

  Pulsar ispaljuje neverovatno snažan mlaz

"Moram da kažem da sam bio vrlo skeptičan o prirodi ovog izvora, kada su nas švajcarske kolege kontaktirale. Nikada nismo ovako nešto videli, a sasvim logično smo razmišljali o nekim drugim uzrocima". - kaže profesor Filipović

Pulsar izbacuje ogromnom brzinom mlaz visoko energetskih čestica, prema novim rezultatima NASA Čandra opservatorije. Poreklo ovog čudnog ponašanja može da se prati unazad do samog trenutka rođenja pulsara u kolapsu i eksploziji masivne zvezde.


Na slici, dole desno, vidi se mlaz x zraka. Zauzima prav ugao prema pravcu kretanja kroz svemir. Izvor: Source: NASA/Chandra/CSIRO)

Astrofizički mlaz se obično posmatra u saradnji gomilanja zvezdane materije, pulsara ili crne rupe. Međutim, predmet ovog otkrića pulsara nije zabeležena zvezdana materija oko njegove površine. Pulsar je preostalo jezgro nakon eksplozije masivne zvezde, događaj koji nazivamo supernova.

Pulsar - tip neutronske zvezde - je originalno otkriven sa ESA satelitom INTEGRAL, i poznat je kao IGR J11014-6103. Lociran je na oko 60 svetlosnih godina daleko od centra supernove SNR MSH 11-61A.

Vanredni profesor Miroslav Filipović iz UZS Računarskog, inženjerskog i matematičkog departmana, kaže da je tim bio u stanju da izvrši proces praćenja sa NASA rendgenskim satelitom Čandra i australijskim CSIRO radio teleskopom niza ATCA, koji su doveli do otkrivanja ekstremne osobine ovog sistema, u toku čitanja radio posmatranja.

"Moram da kažem da sam bio vrlo skeptičan o prirodi ovog izvora, kada su nas švajcarske kolege kontaktirale. Nikada nismo ovako nešto videli, a sasvim logično smo razmišljali o nekim drugim uzrocima. Međutim, nakon pregleda naših radio slika UZS tim je video krajnje neobičnu stvar - Univerzum ne prestaje da nas iznenađuje."

IGR J11014-6103 je prvi slučaj gde je mlaz mogao da bude identifikovan u vezi sa brzo udaljavajućem pulsarom. Ovaj pulsar je izbačen iz mesta njegovog nastajanja kroz kreiranje sistema od strane supernove kroz 10 do 20.000 godina unazad, gde je on sam putovao 1000-2000 kilometara kroz interstelarnu materiju, što je rekord za galaktičke pulsare (poređenja radi prosečna brzina je 400 do 500 kilometara).

Ovaj mlaz je najduži rendgenski mlaz koji je do sada viđen u Mlečnom putu. Pored svojeg impresivnog raspona, mlaz u IGR J11014-6103 ima još neke zanimljive karakteristike. Na primer, ima svoj spiralni obrazac u mlazu. Ovo sugeriše da je mlaz upreden.

Novi podaci Čandre pokazuju da dugački mlaz i vetar magline - koja je takođe primećena u radio talasima australijskog teleskopa u kompaktnom polju - da su skoro okrenuti pod pravim uglom u odnosu jedno na drugo.

Obično, osa rotacije i mlaz pulsara su u istom pravcu kretanja. U ovom slučaju osa rotacije pulsara i pravac kretanja su skoro pod pravim uglom u odnosu jedno na drugo.

Tokom tog brzog procesa, on izbacuje vetar čestica (poznatih kao pulsarni vetar magline) koji pretpostavlja oblik sličan komete i zbog brzine neutronske zvezde i dugačkog mlaza koji je otkriće tima. Važeća teorija ima poteškoća da objasni kako pulsar može da izbaci pri ovoj brzina istovremeno da proizvede vertikalan mlaz. Oblik vetrova i mlaza formiranog od pulsara sugerišu da sistem stvoren kroz svojevrsno jezgro pri kolapsu masivne zvezde, potpuno alternativan svim poznatim mehanizmima tog procesa do sada.

"Istraživači sada moraju da počnu da postavljaju pitanja na osnovu ovakvog viđenog ponašanja pulsara i njegovog mlaza - kakve sve alternativni mehizmi mogu da utiču na ovakvo stvaranje mlaza i samog ponašanja pulsara kao što je ovaj. Prisustvo ostataka supernove pružaju i mogućnost da se dalje proučava mehanizam kolapsa jezgra formiran od IGR J11014-6013."

"Potencijalna implikacija ovog otkrića je ta da će ono proširiti naše razumevanje ovog fenomena posmatranog iz ugla astrofizike gde supernove imaju veliku ulogu: od evolucije zvezda do neutronskih zvezda i crnih rupa. - kaže vanredni profesor Filipović"

Ostatak supernove koju je rodila IGR J11014-6013 je produžena u gornjem desnom smeru do donjeg levog. Ta osobina i visoka brzina neutronske zvezde su nagoveštaji da bio mlazevi mogli da imaju važnu karakteristiku prilikom eksplozije supernova formirana od IGR J11014-6013.

  http://t.co/5tM5lMwlHA

A P O D...

  Jedna od ruskih misija sa posadom na Mesec

Rusija trenutno ne planira misije slanja ljudskih posada na Mesec, ali to ne znači da kao i mnoge druge zemlje ne razmatra studije izvodljivosti. Makar onako, u PowerPointu. Jedan od poslednjih predloga stiže iz moskovske kosmičke kompanije „Hruničev“, koja nudi slanje misije na Mesec uz pomoć lansiranja nekoliko ratera iz porodice „Ангара“.


Lunarna arhitektura kakvu predlaže kosmička proizvodna kompanija “Hruničev” (ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева).

Već 35 godina Rusija, tada još u sastavu SSSR, ne razmišnja o slanju ljudi van orbite oko Zemlje. Bilo je nekoliko planova za slanje ljudskih posada na Mesec (tj. oko njega), pa čak i ka Marsu, ali sve su to bile samo intelektualne vežbe. Rusi više nemaju ni znanje, ni tehnologiju, ni resurse, a ni politički background za tako nešto. Nažalost, nije ništa bolje ni u dvorištu druge kosmičke sile, čije samo postojanje je bio dovoljan razlog bezbroj sovjetskih uspeha u svemiru. Ko se loži na misije na Mesec, može slobodno sve pare da stavi na Kineze, jer su oni jedini “već viđeni” kako štapićima jedu na površini Meseca. Bar za našeg života ...

Ali, kao što rekoh, u Rusiji još uvek ima glava u kojima Rusi lete na Mesec. Neke od njih rade u kompaniji koja trenutno proizvodi rakete-nosače „Протон“, za koje se kaže da nose svaki treči kilogram tereta ispaljenog sa Zemlje u kosmos[1]. Prema planovima inženjera iz „Hruničeva“, budući ruski kosmički brodovi sa ljudskom posadom ПТК-НПkompanije РКК „Энергия“, trebalo bi da budu lansirani raketama „Aнгара A5П“, lanserima koji imaju nosivost od 25,8 tona. Ta raketa, koja bi trebalo da ima svoj debi možda još ove godine, mogla bi biti zamenjena jačom „Hruničevljevom“ verzijom, „Ангаром A7В“, nosivosti 40-55 tona u nisku LEO orbitu.


Rakete „Ангара-А5П“i „Ангара-А7В“ (Novosti Kosmonavtiki).


Porodica raketa modularnog tipa „Ангара“. Različite varijante se lansiraju iz pomoć različitog broja univerzalnih raketnih modula (УРМ)(УРМ-1 za I stepene, aУРМ-2 za II i III stepene) – jedan modul za nosače lake klase („Ангара 1.1“ i „Ангара 1.2“), tri za nosače srednje klase („Ангара A3“) i pet za nosače teške klase („Ангара A5“). Dužina УРМ-a je 25,1 metara a težina sa gorivom 149 tona. Imaju po jedan kerozinski motor РД-191 potiska oko 200 tona.



„Ангара-А5“, „Ангара-А7.2“ i„Ангара-А7.В“. „A7.2“ se sastoji od šest УРМ-1 i jednogУРМ-2 (centralnog bloka uvećanih razmera i zapremine) i biće opremljena modernizovanim kerozinskim motorima РД-191. Centralni blok rakete „A7.2B“biće napunjen tečnim vodonikom i kiseonikom (ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева).



Raketa teške klase „Ангара-А5“sa „Hruničevljevim“ kriogenim dodatnim stepenom KBTK. Težina bloka je od 14 do 32 tone za verzije raketa „A7“. Za jaču raketu „A7“ količina goriva u dodatnom stepenu je uvećana 46% a prečnik vodoničnog tanka na 5,1 m. Blokovi će imati po jedan marševski motor РД-0146Д i po 8 odn. 16 trastera C5.142A sistema navigacije (ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева).



„Ангара.A7B“ u teretnoj varijanti (levo) i u varijanti sa ljudskom posadom (desno). Na orbitu oko Zemlje visine 200 km mogla bi da ponese 4,67% težine rakete, odn. ~50 tona, a ka Mesecu bi mogla da ponese teret od 20,7 tona (ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева).


Kriogeni dodatni stepeni КВТКza “A5” i КВТК2Б za „A7“. Na kraju je prikazan međuorbitni tegljač МОБ2 za letove teških raketa sa lunarnim brodom iz orbite oko Zemlje (ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева).

Sa te dve rakete i brodom ПТК-НП (rus. Пилотируемый транспортный корабль нового поколения, Nova generacija transportnog broda sa posadom), kompanija „Hruničev“ je predložila lunarnu arhitekturu za misiju zа posetu orbite našeg satelita, koja zahteva lansiranje četiri „Ангаре“. „Ангара-А5П“[2] bi ponela u orbitu brod sa višečlanom posadom ПТК НП težine 19 tona. Potom bi „Ангара-А7B“ lansirala kriogenički međuorbitni tegljač (МОБ2, межoрбитальный буксир)težine 52 tone. ПТК НП bi se potom u orbiti spojio sa tegljačem i njegovim se motorima otisnuo ka lunarnoj orbiti. Tamo bi se МОБ2 odvojio od ПТК НП i spojio sa lunarnim modulom i drugim МОБ2, lansiranim raketama „Ангара-А5“ i „Ангара-А7B“. Za redovne misije na Mesec, lunarni moduli bi mogli da budu priključeni na stanicu u Mesečevoj orbiti (ЛОС,Лунная орбитальная станция).

Ovo iznešeno predstavlja klasičnu EOR-LOR arhitekturu (Earth orbit rendezvous ― Lunar orbit rendezvous) koja uključuje spajanja u Zemljinoj i Mesečevoj orbiti ... koja očigledno neće nikad da se realizuje, bar ne u vidnoj budućnosti.

Jedina šansa da se plan ipak realizuje, makar i parcijalno, jeste učešće Rusije u budućoj Nasinoj orbitnoj platformi “Gateway”, pod uslovom da na kraju misija bude odobrena. Ali ako već sanjamo, hajdemo to da činimo na veliko. Zašto se ograničiti „Ангаром-А5“ i “А7“ kada imamo i jače zverke? Kompanija РКК „Энергия“ je objavila vest da planira novu raketu „Энергия-K“ i (zajedno sa Ukrajinom i Kazahstanom) možda njenu tešku verziju, „Содружество“, naslednika slavne „Энергиe“ napuštene još osamdesetih godina[3]. „Содружество“ bi trebalo da ima nosivost od oko 100 tona, nešto skromnije od „Hruničevljevih“super-džinova „Амура-5“ i „Енисейа-5“[4], obe nosivosti oko 125 tona. „Амур-5“ i „Енисей-5“ su vrlo slične rakete a jedina razlika je što bi „Амур-5“ koristio već postojeće motore РД-170 bazirane na kerozinu i tečnom kiseoniku (kerolox) u prvom i drugom (centralnom) stepenu, dok bi četiri bustera prvog stepena „Енисейa-5“ koristili po jedan četvorokomornikerolox РД-170, a u drugom stepenu – centralnom bloku – nalazila bi se tri kriogena motora РД-0120 (11Д122) već korišćena na sovjetskoj super-raketi „Энергия“[5]. Sve te džinove u Rusiji nazivaju „cверхтяжёлый“ (svijerhtjažoli), tj. „superteškaši“.





„Амур-5“(gore) i „Енисей-5“ (dole) (Novosti Kosmonavtiki/Hruničev).


“Энергия-К” i njena teška verzija, “Сотружество” (Novosti Kosmonavtiki/Energija).


„Содружество“ bi trebala da ima nosivost do 100 tona. Težina rakete (sa gorivom) bila bi oko 2.132 tone. Pet motori prvog i drugog stepena palili bi se jednovremeno.


Raketa “Энергия” sa svojim slavnim teretom, sovjetskim šatlom „Буран“. Bilo je to drugo i poslednje lansiranje ove rakete. U prvom letu 1987. godine raketa je ponela „Полюс“ (17Ф19ДМ), prototip laserske platforme za uništavanje satelita.

Sve navedene rakete bi trebalo da budu lansirane sa budućeg kosmodroma „Восточный“, još jedne od misterija ruskog kosmičkog programa[6]. Ono što je interesantno u svim gorenavedenoim predlozima nije njihova izvodljivost – to otpada – već kao pokazatelj da ruskoj kosmičkoj industriji još uvek ne manjka ideja. A uvek postoji nada da će se nekada neka i realizovati ...

  http://t.co/WOqc9oWX8G

A P O D...

  Još jedan oblačan dan ... na Marsu

Opozicija crvene planete se približava svakim danom, osmi april je za samo par sedmica. Mars već uveliko sasvim dominira nad svojim „prirodnim neprijateljem“ (to je Antares ili Anti-Ares, Alfa Škorpije) i po boji i, svakako, po sjaju. Nažalost neobično promenljvo jesenje vreme u Melburnu nije išlo na ruku planetarnoj astrofotografiji, gde je mirnoća atmosfere (seeing) daleko važnija od transparentnosti i čistoće. Sve se promenilo 20-og marta po lokalnom vremenu (još uvek 19-ti za vas u Srbiji). Polje visokog vazdušnog pritiska je najavilo par lepih dana, i još važnije, stabilnu atmosferu.

I nije izneverilo! Već prvi pogled kroz moj Celestron 11 potvrdio je da će ovo biti najbolji seeing ove godine. Moja standardna sekvenca su AVI video u crvenom, zelenom i plavom delu spektra (R,G,B) po 120 sekundi svaki. Kako je vreme odmicalo (počeo sam u 2 ujutro), atmosfera je bila sve mirnija! Nažalost, Mars je tonuo sve više ka zapadnom horizontu gde mi smeta drvo. Poslednji set nešto iza 4 je bio i najbolji.



Tog dana Mars je bio natprosečno oblačan. Ova strana Marsa (oko longitude 140) je obično „dosadna“, jer nema puno kontrastnih detalja, ali su oblaci to promenili. Osim „standardnog“ oblaka (ovog puta duplog!) oko planine Olimpa (Nix Olympica) u samom centru slike, vidi se i manji oblak odmah levo ispod njega iznad oblasti Tharsis. Veliki kompleks oblaka na levom (zapadnom) rubu pokriva Solis Lacus i Tithonius Lacus. Tamni rub na vrhu (jugu) je Mare Sirenum. Dvostruka tamna mrlja desno od Nix Olympica predstavlja Propontis Complex, a sjajna (i sve manja) severna polarna kapa dominira donjim rubom. Oko nje se vidi tamniji rub (Lemuria) a odmah iznad nekoliko manjih oblaka. Kao i uvek, delovi same površine se najbolje vide u R i G kanalima, dok B najbolje pokazuje oblačne formacije.

Saturn

Kako je vreme odmicalo, atmosfera je nastavila da se smiruje. Nažalost, Mars je već bio van dometa (prenisko i iza drveta), ali gospodar prstenova, moćni Saturn je bio tačno na meridijanu! Nisam mogao da odolim i skonio sam kameru da pogledam spektakl rođenim očima. Kombinacija mirne atmosfere i povoljnog ugla prstenova je mamila da se okulari munjevito smenjuju ka sve kraćim i kraćim. Morao sam da se zaustavim na nekih 680 puta jer C11 jednostavno nije pružao dovoljno svetla da se ide dalje. Ali kakva slika! Na momente Saturn je izgledao kao iz orbite – slika je bila perfektno mirna i stabilna, tek po neki blagi drhtaj povremeno pa onda duge sekunde perfekcije. Počeo sam da intenzivno tražim detalje na rubu A prstena. I nije bilo uzalud! Neopisivo tanka linija na samom rubu se postepeno pomaljala i nestajala. Uspeo sam da vidim pukotinu Enke (Encke’s Gap). Video sam je i ranije ali nikada u tako malom teleskopu. Naravno, daleko ju je lakše slikati jer moderan softver omogućava lako kombinovanje na hiljade frejmova i kasnije izoštravanje putem dekonvolucije i wavelet procesiranjem.

Osim Enkeove pukotine i naravno Kasinijeve (koja je tako široka i dobro razlučena da se sama planeta može videti kroz nju u donjem delu slike!) vide se i brojni detalji u pojasevima na samoj planeti kao i zeleno-tirkizni polarni Heksagon koji je otkriven za vreme planetarnih misija Vojadžer i Kasini.

Uživajte!

  Letnje vreme 2014

Kad se u nedelju 30. marta ujutro probudite biće jedan sat više nego što ste možda očekivali. Tog dana, u 2 sata prelazimo na letnje računanje vremena i časovnici se zato pomeraju jedan sat unapred.



Ovako glasi pravilo o tome:

Letnje vreme počinje u 02:00 časa zadnje nedelje u martu i časovnici se pomeraju jedan sat unapred (na tri sata).

Inače, letnje vreme se završava u 03:00 časa zadnje nedelje u oktobru i časovnici se pomeraju jedan sat unazad (na dva sata)

Evo formule za preračunavanje vremena:

SEV = TU + 1

TU = SEV - 1

LV = SEV + 1

SEV = LV - 1

LV = TU + 2

TU = LV - 2

SEV = srednjeevropsko vreme
TU = svetsko vreme ( Universal Time)
LV = letnje vreme

  Spajanje kosmičkog broda “Sajuz TMA-12M” sa MKS odloženo za dva dana

Dvadeset šestog marta 2014. u 01.17.23č (po moskovskom vremenu) sa lansirne rampe broj 1 kosmodroma Bajkonur raketom-nosačem (RN) “Sajuz FG” u orbitu je poleteo kosmički brod (KB) “Sajuz TMA-12M”. Posle 528 sekundi, KB je odvojen od trećeg stepena RN i ušao u orbitu parametara:

Nagib – 51.67 stepeni
Period – 88,81 minuta
Perigej – 199,55km
Apogej – 261,67km.
Na brodu se nalazi posada MKS-40 (pozivni znak “Utjos” – “Litica”) u sastavu:

Komandant broda Aleksandar A. Skvarcov (“Roskosmos”, 48 godina, drugi let)
Brodski inžnjer Oleg G. Artemjev (“Roskosmos”, 44, prvi let,)
Brodski inžnjer Steven R. Svonson (Steven R. Swanson, 54, treći let, NASA).


Posada MKS-40 – Svonson, Skvarcov i Artemjev

Malo statistike - sa lansiranjem KB “Sajuz TMA-12M” započeta je 294. kosmička misija sa ljudskom posadom (125. u SSSR/Rusiji). MKS-40 je 75. let u okviru programa MKS, dok je “Sajuz TMA-12M” 38. ruski KB ove serije lansiran prema MKS. Konačno, ovo je 47. lansiranje RN “Sajuz FG”.

Kao i u prethodne četiri misije, spajanje KB “Sajuz TMA-12M” sa MKS je trebalo da bude obavljeno po takozvanoj “brzoj šemi”, za vreme četvrte orbite, u 07.04č. Medjutim, posle uspešno obavljenih korekcija putanje leta tokom prve dve orbite, kada je brod krenuo u finalnu etapu susreta sa stanicom, zbog problema na njegovom sistemu za orijentaciju, odlučeno je da se operacije susreta i spajanja prekinu, a posada naloženo da predje na rezervnu “dodnevnu” varijantu spajanja. “Brza” šema spajanja obuhvata četiri etape (obeležene kao DV) korekcije putanje leta uz osam impulse (paljenja raketnog motora). Posle svake korekcije, iz Kontrole leta se u brodski kompjuter ubacuju novi podaci o položaju KB i MKS, sa parametrima sledeće korekcije. Do problema u radu sistema za orijentaciju je došlo za vreme pretposlednje treće etape (DV3), na trećoj orbiti, kada brodski kompjuter nije prosledio komandu raketnom motoru KB da se aktivira (ovaj impuls je trebao da traje 24 sekundi). Novi pokušaj spajanja planiran je za petak, 28. marta.

Kada, nadajmo se, budu stigli na MKS, Skvarcova, Artemjeva i Svonsona će tamo dočekati članovi posade MKS-39, komandant Koići Vakata (Japan), Mihail Tjurin (Rusija) i Ričard Mastrakio (SAD). Vakata, Tjurin i Mastrakio se vraćaju na Zemlju 14. maja. Već krajem maja na MKS treba da stignu članovi rusko-američko-evropske posade. Očigledno, kako je zavisnost Evrope i SAD od Rusije u sferi kosmičkih letova daleko veća od zavisnosti Rusije od Zapada, nema govora o bilo kakvim “kosmičkim” sankcijama prema Rusiji zbog dogadjanja u Ukrajini.

Nova misija će obilovati zanimljvim dogadjajima. Biće tu na stotine eksperimenata, najmanje dva izlaska u otvoreni kosmos, radovi sa nekoliko teretnih brodova (već u aprilu sa MKS je planirano spajanje teretnih brodova Dragon kompanije SpaceX i ruskog broda “Progres M-23M”). Planirano je da misija Skvarcova, Artemjeva i Svonsona traje do sredine septembra 2014.

  Još par sličica Marsa

Juče ujutro je (donekle neočekivano) bilo vedro, ali sa dosta dima u vazduhu i visokih oblaka -cirusa- na nebu, tako da su i transparentnost i seeing bili ispod proseka, ali su se ipak vide detalji.



"Prsti" gore levo su detalji Solis Lacus i Mare Erythraeum; plava magla (haze) pokriva na zapadnom (levom) rubu Chryse. Tamno 'jedro' dole levo je Mare Acidalium, tamna mrlja odmah pored u obliku slova 'U' je Idacus Fons. Mali beli oblak odmah desno od centra opet pokriva Tharsis, a svetlije 'O' na desnom (istočnom) rubu je Nix Olympica. Na donjem rubu severna polarna kapa kopni kako se Mars približava, nekoliko malih oblaka pokriva oblast Lemuriaodmah iznad, oblasti oko kape (Mare Boreum, Abalos) su izrazito tamne, dok je Mare Sirenum na vrhu (jugu) nešto svetlije jer je i tamo maglovito (što pokazuje plava nijansa).



Inače razlike u boji i nijansama između dve slike u boji su nastale zbog oblaka i dima koji su menjali transparentnost sve vreme i naravno menjali nivo osvetljenosti i kontrast u RGB kanalima dok su se snimali AVI.Sastavljeno od dva panela koje inače redovno šaljem Japancima koji drže centar za fotografije Marsa u ovoj opoziciji.

  Biografija članova posade kosmičkog broda “Sajuz TMA-12M”



Skvarcov

Komandantu KB “Sajuz TMA-12M” Aleksandru Aleksandroviču Skvarcovu je ovo drugi kosmički let. Rodjen je maja 1966. u gradu šĆolkovu, u okolini Moskvi, u porodici kosmonauta. Naime, njegov otac Aleksandar je takodje bio kosmonaut, medjutim nije leteo u kosmos. Skvarcov je po završetku Vazduhoplovnog učilišta u Stavropolju 1987. leteo kao pilot-inženjer na nekoliko različitih tipova borbvenih aviona. Nakupio je oko 1000 časova za komandama aviona. Takodje, 1997. završio je Vojnu akademiju maršala Žukova. Te iste godine, postaje kosmonaut. Prvi kosmički let je obavio 2010. (misija MKS-23) u trajanju od 176 dana.



Artemjev

Oleg Artemjev je novajlija u kosmosu. On je 118. kosmonaut Rusije i 534. čovek u kosmosu. Rodjen je decembra 1970. u Rigi (Latvija). Kao I Sklvarcov, Artmejev potiče iz kosmičke porodice. Njegov otac je služio na kosmodromu Bajkonur, tako da je srednju školu završio upravo tamo (tačnije u gradu Lenjinsku, pored kosmodroma). Diplomirao je 1998. na poznatom Moskovskom državnom tehničkom univerzitetu Bauman na odseku za tehniku i fiziku niskih temperature. Te iste godine prelazi da radi u RKK “Energija” u departmentu za obradu metodologije radova u otvorenom kosmosu. Godine 2003. postaje kosmonaut RKK “Energija”, a dve godine kasnije, posle osnovne obuke, pristupa pripremama za kosmičke letove.



Svonson

Steven Svonson je veteran dva kosmička leta. Rodjen je decembra 1960. u gradu Sirakuza (država Njujork). Diplomirao je fiziku na univerzitetu Kolorado, magistrirao kompjuterske tehnologije a 1998. je odbranio doktorsku disertaciju iz ove oblasti na Teksaškom univerzitetu. Te iste godine (1998.) postaje astronaut NASA-e. Prve dve kosmičke misije Svonsona su bile kratkotrajne i obavljene u okviru opsluživanja MKS. Za vreme prvog kosmičkog leta juna 2007. (šatl Atlantis, misija STS-117) Svonson je dva puta izlazio u otvoreni kosmos i tamo proveo.gotovo 14 časova. Drugi let je obavio marta 2009. na šatlu Discovery (STS-119).

  Kosmički brod "Sajuz TMA-12M" spojen sa MKS

Kosmički brod "Sajuz TMA-12M" sa posadom MKS-40 uspešno je spojen sa Kosmičke stanice preko modula MIM2 "Poisk". Spajanje je obavljeno 28. marta 2014. u 03:53:33č (moskovsko vreme) u automatskom režimu. Dva i po čsa kasnije, Aleksandar Skvarcov, Oleg Artemjev i Stiven Svonson su prešli na MKS, gde su ih dočekali Koići Vakata, Mihail Tjurin i Ričard Mastrakio, članovi misije MKS-39.



Kao što smo javljali, prvi pokušaj spajanja primenom "brze šeme" čest časova posle lansiranja obavljenog pre dva dana nije uspeo. Operacije spajanja su obustavljene i posada je prešla na rezervni režim spajanja primenom "dvodnevne šeme". Prvobitno se smatralo da komanda sa brodskog kompjutera za aktiviranje motora nije prošla zbog problema u radu sistema za orijentaciju. Medjutim, posle analize podataka iz RKK "Energija" je javljeno da je problem u radu samog brodskog kompjutera blokirao operacije spajanja za vreme "brze šeme".

Podsećamo da je pre nekoliko meseci za vreme spajanja teretnog broda "Progres M-21M" takodje došlo do problema kada je brod bio udaljen samo 50 metara od stanice. Tada je zakazao novi sistem za navodjenje broda "Kurs NA", tako da je tadašnji komandant MKS Oleg Kotov morao ručnim komandama sa stanice da preuzme kontrolu nad brodom i spoji ga sa stanicom.

Sve u svemu, nova posada je stigla na MKS i počinje njena sledeće dugotrajna ekspedicija.


Posada MKS-39/40 pozira u modulu "Zvezda" na MKS. U prednjem planu su Svonson, Skvarcov i Artemjev, dok su iza njih Vakata, Mastrakio i Tjurin. Sa leve strane, ispred Svonsona rasklopljen je "sto" za ručvanje, u znak dobrodošlice za novu posadu MKS.

  Petnički 3000. seminar

Istraživačka stanica Petnica ove nedelje ulazi u završni deo ciklusa ovogodišnjih zimskih seminara. Jedan od ovih seminara nosi i oznaku 3000. pograma organizovanog u Petnici u prethodne 32 godine rada.



Istraživačka stanica Petnica je osnovana 1982. godine, kao posebna ustanova koja organizuje programe dodatne nastave za učenike osnovnih i srednjih škola u različitim naučnim oblastima. Programi su namenjeni učenicima koji su veoma zainteresovani za nauku i poseduju kvalitetno predznanje i sklonost za samostalni rad. Ove nedelje će u Petnici seminar primenjene fizike i elektronike poneti redni broj 3000.

„Ovaj jubilej želimo da posvetimo svim sadašnjim i bivšim polaznicima naših programa. Obeležićemo ga radno, okupljanjem svih generacija naših polaznika, zajedničkom sednicom Upravnog odbora i Saveta Petnice, i razgovorom sa našim aktuelnim polaznicima o potrebi za stalnim ličnim usavršavanjem.“ – kaže direktor Istraživačke stanice Vigor Majić.

Kroz ovih 3000 seminara, kurseva i obuka, u 32 godina postojanja i rada ove prestižne evropske institucije za rad sa talentima prošlo je preko 47000 polaznika. Među ovim programima nisu samo redovni programi za učenike osnovnih i srednji škola, nego i stručni seminari za studente, ali i obuke za nastavnike.

„Povodom obeležavanja 3000. programa planiramo da otvorimo stalnu postavku u novom Petničkom muzeju. U njemu želimo da predstavimo ono što je Istraživačka stanica nekada bila, šta je ona danas, ali i da predstavimo geografiju, arheologiju, floru i faunu ovog kraja. Pored toga posetioci će moći da se na atraktivan način upoznaju i sa time kako funkcionišu određeni prirodni fenomeni i zakoni.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici.

Otvaranjem Petničkog muzeja sve stručne ekskurzije i posetioci Petnice, koji nisu učesnici programa, imaće prilike da se upoznaju sa radom ove institucije, da nauče mnogo toga o nauci, i da se upoznaju sa prirodom okoline.

Obeležavanuju ovog specifičnog jubileja priključi će se pored nekadašnjih polaznika i akademici, profesori univerziteta, direktori instituta, doktori nauka, uspešni poslovni ljudi, kao i saradnici iz sličnih organizacija sa prostora cele bivše Jugoslavije.

  Petnica poziva osnovce!

Nastavljajući uspešnu tridesetogodišnju tradiciju, Istraživačka stanica Petnica će u septembru ove godine organizovati dvonedeljni naučno-obrazovni program za učenike osmih razreda osnovnih škola. Prijavljivanje je upravo otpočelo.



Letnja naučna škola je višedisciplinarni program uvođenja zainteresovanih učenika u osnovne metode nauke i istraživačkog rada. Učenici će moći da se neposredno angažuju u aktivnostima teorijskog, praktičnog i istraživačkog karaktera u oblasti astronomije, biologije, elektronike, fizike, hemije, geografije, geologije, arheologije, matematike, psihologije, računarstva i sl. kao i kroz rad različitih radionica (računari, fotografija, novine, muzika...).

“Cilj ove letnje naučne škole nije da se neke stvari nauče, koliko da polaznici steknu predstavu o različitim važnim oblastima, metodama i zadacima savremene nauke. U realizaciji ovog programa, koji će trajati od 7. do 20. septembra 2014. u objektima Istraživačke stanice Petnica, učestvovaće više desetina naučnih i stručnih saradnika naše institucije.” – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici Petnica.

Prilikom organizacije ovog programa Petnica ima u vidu učenike koji trenutno pohađaju VII razred, a u momentu realizacije programa biće osmaci, i koji pokazuju visoku sklonost i zainteresovanost za nauku i istraživački rad, samostalnost i samoinicijativnost u radu, i koji solidno vladaju školskim gradivom.
“Vrlo je važno da učenici budu lično zainteresovani. Učenici ne dobijaju nikakve diplome i učešće na Letnjoj naučnoj školi ne donosi nikakve formalne olakšice u daljem školovanju. Rok za prijavljivanje kandidata je 15. maj, a izbor učesnika će obaviti stručni tim IS Petnica. Sve potrebne informacije se mogu naći na sajtu www.petnica.rs.” – dodaje Božić.

Letnja naučna škola je specijalan program koji Istraživačka stanica Petnica uspešno realizuje vise od trideset godina i koji u sebi kondenzuje neke sadržaje i metode koji se u Petnici primenjuju u programima namenjenim srednjoškolcima i studentima. Zato je ovo program veoma visoke selektivnosti – za stvarno izuzetne koji mogu pratiti program koji je intenzivan i na višem nivou od uobičajenog rada u školi.

Istraživačka stanica Petnica posebna je ustanova koja organizuje programe dodatne nastave za učenike osnovnih i srednjih škola u različitim naučnim oblastima. Programi su kursnog i vežbovnog karaktera i namenjeni su isključivo učenicima koji su veoma zainteresovani za nauku i poseduju kvalitetno predznanje i sklonost za samostalni rad.

  http://t.co/woRuPpOlES

A P O D...

  Koliko se isplati članstvo u CERN-u

Godišnja članarina od milion švajcarskih franaka za Srbiju je ulaznica u svet nauke 21. veka. -- Naučnici iz bivše Jugoslavij,e predvođeni Pavlom Savićem, ostavili su dubok trag u istraživanju CERN-a još od 1954. godine. -- Domaća privreda mogla bi da sledi primer nemačkih kompanija, koje su našle interes da se preko nauke uključe u rad istraživača.



Dok prolazim velikim prijemnim holom Evropskog centra za istraživanje nuklearne energije (akronim CERN) primećujem najnoviji januarsko-februarski magazin Cern-Kurijera, u kojem kao prilog stoji brošura sa naslovom “Nemačka u CERN-u”. A unutra više desetina firmi iz te zemlje koje su našle svoj interes i gradeći najveći naučni projekat u Evropi grade i sebe.

A sve je počelo od najvećeg naučnog, pozitivnog šoka kada je tadašnje rukovodstvo Evropske organizacije za nuklearna istraživanja 4. jula 2012. objavilo vest da je otkrivena čestica za koju će se u narednih godinu dana pomnim istraživanjima utvrditi da je Higsov bozon, famozna “božja čestica” koja daje materijalnu dimenziju poznatom svetu. Za javnost to je bilo tako naglo, a radi se o istraživanjima koja su intenzivno trajala od 1960. godine, uvek tako blizu i tako daleko od veličanstvenog otkrića. Potvrđeno je tako, smatra većina fizičara, da je standardni model ispravan. Čak i onda kada je Stiven Hoking nudio opkladu da od toga ništa neće biti. Krajem februara kada sam se sreo sa generalnim direktorom CERN-a Rolfom Diterom Hojerom, on je nudio kontraopkladu svim nevernim Tomama.

Dok prolazim velikim prijemnim holom Evropskog centra za istraživanje nuklearne energije (akronim CERN) primećujem najnoviji januarsko-februarski magazin Cern-Kurijera, u kojem kao prilog stoji brošura sa naslovom “Nemačka u CERN-u”. A unutra više desetina firmi iz te zemlje koje su našle svoj interes i gradeći najveći naučni projekat u Evropi grade i sebe.

A sve je počelo od najvećeg naučnog, pozitivnog šoka kada je tadašnje rukovodstvo Evropske organizacije za nuklearna istraživanja 4. jula 2012. objavilo vest da je otkrivena čestica za koju će se u narednih godinu dana pomnim istraživanjima utvrditi da je Higsov bozon, famozna “božja čestica” koja daje materijalnu dimenziju poznatom svetu. Za javnost to je bilo tako naglo, a radi se o istraživanjima koja su intenzivno trajala od 1960. godine, uvek tako blizu i tako daleko od veličanstvenog otkrića. Potvrđeno je tako, smatra većina fizičara, da je standardni model ispravan. Čak i onda kada je Stiven Hoking nudio opkladu da od toga ništa neće biti. Krajem februara kada sam se sreo sa generalnim direktorom CERN-a Rolfom Diterom Hojerom, on je nudio kontraopkladu svim nevernim Tomama.


CERN-ov akcelerator čestica

Dalje se navodi i tumači da je upravo to nedavno potvrđeno u istraživanjima CERN-a. Na detektorima CMS I ATLAS (upravo na ta dva detektora radilo je i radi najviše fizičara iz Srbije) dugo se već nalaze kao učesnici u tom poduhvatu Dragan Popović, koji i dalje vodi tim na detektoru ATLAS, i Petar Adžić, koji predvodi kolege na CMS-u. Zahvaljujući upornosti uspeli su zajedno sa čitavom naučnom zajednicom da objasne i uvere državni vrh u značaj ovog projekta i to da se za godišnju članarinu od jednog miliona švajcarskih franaka dobija zapravo daleko više.

U CERN-u su vrata bila otvorena za Srbiju, jer su naučnici iz bivše države Jugoslavije, koje je predvodio Pavle Savić, ostavili dubok, pozitivan trag u istraživanju CERN-a još od 1954. godine, kada je stvorena osnova za velika istraživanja u 21. veku. Od ljudi iz Srbije ili bivše Jugoslavije tamo sam sreo Dragoslava Lazića Lazu, Predraga Milenkovića Peđu, Nebojšu Smiljkovića Bokija, koji rade na CMS-u, zatim Vladimira Gligorova, Beograđanina koji je doktorirao na Oksfordu, u potrazi za antimaterijom, mladi bračni par Vraneš, pa Nikolinu Ilić, koja je preko Sarajeva i Beograda i Toronta stigla do Ženeve...

Krajem februara kada sam bio u CERN-u, bio je organizovan skup od velikog značaja za nauku u Srbiji. Naime, tada je potpisan ugovor kojim se potiče dalje veće naučno i privredno uključivanje svih strana, ovom prilikom posebno Srbije.

“Smatram da je posle dve godine novog pridruženog članstva došlo vreme da i Srbija snažnije krene u uključivanje privrede, posebno privatnih preduzeća, da koriste na najbolji način ovo što radimo u CERN-u. Ono što su do sada već ostvarile mnoge firme u saradnji sa nama pokazuje da to i te kako može da se isplati”, rekao je tom prilikom Rolf Diter Hojer.

Popričao sam o tome nešto šire sa Hojerom, a on je bio jasan:

“Nema tu tajni, treba pratiti ono što se ovde događa i onda neće biti problema da privrednici nađu načina da se uključe u posao”, kratko će Hojer.

Njemu je to lako reći, znajući nemačka iskustva privrednika koji su shvatili važnost instituta, nauke i istraživanja za privredu. Malo teže je to u Srbiji, koja je kroz proteklih nekoliko decenija državnih i ekonomskih nevolja tek sada u prilici da pokuša da uspostavi tu vezu privrede i nauke, ali ih obe tek treba potaknuti.

“Sada možemo da zarađujemo ozbiljne novce jer postoji mnogo veća mogućnost da naše firme učestvuju na tenderima u CERN-u. Mi sada faktički imamo favorizovan status. Otvorila su nam se vrata u CERN-a. Možemo da profitiramo, što je mogućnost koji nismo imali dvadesetak godina”, rekao je dr Aleksandar Bogojević sa beogradskog Instituta za fiziku, sa kojim sam imao prilike da razgovaram pre puta u Ženevu, u CERN.

On dodaje da je postojao realan problem, to što nismo uzeli dovoljno novca koji nam je na raspolaganju. Ali sa ponosom pokazuje na veliku sliku na kojoj je snimljeno nekoliko desetina mladih istraživača.

“To su ljudi koji su sada na Institutu, a oni znače našu budućnost. Nema više osipanja kadrova. Došlo je vreme da nam se neki ljudi iz sveta vraćaju”, kaže Bogojević.

aučnici iz Srbije učestvuju u više CERN-ovih projekta na detektorima ATLAS i CMS. Tim sa Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, koji predvodi dr Petar Adžić, sudeluje u eksperimentu na CMS detektoru, dok drugi srpski tim u CERN-u, sa Instituta za fiziku u Zemunu, radi na ATLAS-u, najvećem dosad izgrađenom detektoru. Kompaktni mionski solenoid, CMS, kako u CERN-u kažu, detektor je opšte namene i služi za ispitivanje najrazličitijih fizičkih fenomena. Smešten je u komoru koja se nalazi 15 kilometara od ulaza u CERN. Ovaj detektor je u obliku cilindra dugog 21,5 metara, čiji je prečnik 15 metara. Po dimenzijama, ATLAS, drugi detektor opšte namene koji je uključen i u lov na Higsov bozon, dug je 46 i visok 25 metara. Na njemu rade naučnici sa 172 instituta iz 37 država.

“CERN je osnovan pre 60 godina, 1954, a Jugoslavija je tada bila jedna od država osnivača, da bi se iz članstva povukla 1961. Srbija je od 2012. postala pridruženi član CERN-a s pravom da 2017. postane punopravni član. Članstvo u ovoj organizaciji košta jedan milion franaka godišnje koliko i Srbija plaća CERN-u. To istovremeno otvara šansu da se zauzvrat dobije daleko više. Ne samo kroz dragoceno iskustvo koje se tamo stiče nego kroz konkretne poslove koji se otvaraju za našu privredu. To je prava priča i to moramo otvoriti, kako ne bismo ispustili ovu ogromnu šansu”, kaže Adžić.

Prvi poticaj da tadašnja Jugoslavija priđe CERN-u dala je ambiciozna vlast, ma šta o njoj mislili. Da li Srbija, kao jedina od novostvorenih država, koja je nastavila visokosofisticirani naučni posao može odgovoriti ovako velikom izazovu, odrediće njenu budućnost u porodici država koje dobro rade ili je skrenuti u jarak iz kojega se ne vidi mnogo toga. Pa ni "božja čestica".

Novi, veći CERNPolovinom februara procurilo je u javnost da u CERN-u žele da izgrade novi “supersudarač”, znatno veći od postojećeg LHC-a. Taj supersudarač, takođe uz Ženevsko jezero, bio bi prsten dug 100 kilometara. Budući da još nije doneto konačno rešenje o izgradnji, Japan i Kina su ponudili svoje teritorije. Tunel bi se protezao od Alpa na istoku, do planine Jura na zapadu, a prolazio bi čak i ispod Ženevskog jezera.

„Potrebno je planirati mnogo unapred, jer su naši projekti ambiciozni i zahtevaju puno istraživanja i razvoj“, rekao je doktor Hojer, navodeći primer LHC-a, o kojem je počelo da se razgovara još 1983, a u funkciji je tek tri godine. Cena izgradnje novoga supersudarača nije poznata, dr Hojer smatra da će biti “mnogo jeftiniji od železničkog tunela ispod prevoja San Gotard”. Nova mašina bi mogla da bude operativna 2035. godine, kada LHC bude odlazio u penziju.

Hokinga otkriće koštalo sto dolaraKrajem prošle godine fizičar Stiven Hoking je otvarajući izložbu o Velikom hadronskom sudaraču u Muzeju nauke u Londonu, čestitao fizičarima Piteru Higsu i Fransoa Angleru na Nobelovoj nagradi koju su ove godine dobili na radu na teorijskom otkriću takozvane „božje čestice“, odnosno Higsovog bozona. „Čestitam im obojici. Ali otkriće nove čestice me je lično koštalo. Kladio sam se s fizičarem Gordonom Kejnom sa Univerziteta ‘Mičigen’ da Higsova čestica neće biti otkrivena. Nobelova nagrada me je koštala sto dolara“, požalio se Hoking.


Izvor: Danas

  http://t.co/4jFk8ghJMn


A P O D...

  KISEONIK
naš nasušni



 U originalu, kiseonik i dan-danas nastaje u kosmosu u složenom procesu helijumske fuzije u masivnim zvezdama. Iako je uobičajeno mišljenje da bez njega nema života na Zemlji, u atmosferi je počeo da se akumulira tek milijardu godina nakon pojave živih organizama na našoj planeti. Težinski, kiseonik čini najveći deo ljudskog tela – svako od nas ima najmanje 45 kg kiseonika. Takođe, kiseonik čini polovinu težine Zemljine kore i skoro 90% težine svih okeana, a kao drugi najzastupljeniji, u atmosferi ga ima više od 1015 tona. Obzirom da je član za sve nas esencijalnog dvojca u H2O, eto razloga da pročitaš i zapamtiš ponešto o ovom izuzetnom hemijskom elementu.

Eksperimentišući sa živom, tridesetogodišnji švedski farmaceut Carl Wilhelm Scheele je 1773. godine slučajno otkrio kiseonik Nažalost, nije na vreme objavio rad o tome pa je engleski hemičar Joseph Priestley pobrao svu slavu o otkriću ovog gasa. Četiri godine kasnije, ime mu je nadenuo Antoine Lavoisier, koji je u to vreme i sâm istraživao procese sagorevanja i korozije (Flogistronska teorija). Reč “kiseonik” predstavlja kovanicu od grčkih reči ὀξύς (oxys, kiselina) i -γόνος (-gοnos, proizvođač), jer se u to vreme pogrešno mislilo da sve kiseline za svoj nastanak trebaju kiseonik.

Kiseonik je hemijski elemenat sa simbolom O i atomskim brojem 8. Nalazi se među prvim elementima u periodnom sistemu, u 16. grupi (negde nazvanoj VIa, ili halkogenoj), u kojoj se nalaze i sumpor, selen, telur, radioaktivni polonijum i veštački dobijeni livermorijum (116Uuh). Pošto je visoko reaktivni nemetal i oksidacioni agens (oksidator, učestvuje u formiranju različitih vrsti jedinjenja (najčešće tzv. oksida) sa najvećim brojem elemenata u prirodi. Prema težini, kiseonik je treći najrasprostranjeniji elemenat u kosmosu – odmah iza vodonika i helijuma Pri normalnim uslovima dva atoma kiseonika se vezuju i tvore dioksigen, diatomski gas bez boje, ukusa i mirisa, sa formulom O2.

  Konferencija povodom 40 godina društva

Astronomsko društvo „Novi Sad“ (ADNOS) ove godine navršava četiri decenije od svog osnivanja. Tim povodom, a u želji da dostojno obeleži veliki jubilej, ovo Društvo organizuje astronomsku konferenciju. Konferencija će se održati 17. i 18. maja, u planeterijumu društva, na Petrovaradisnkoj tvrđavi,.

Po svemu sudeći,ta koneferecnija će biti najznačajniji događaj u amaterskoj astronomiji ove godine u Srbiji, pri cemu je znacajno pomenuti da ce joj posebnu tezinu dati i ucesce profesionalnih astronoma.



O konferenciji predsednik AD „Novi Sad“, prof. dr Dušan Mrđa, za AM kaže:

„Hteli smo da na prigodan, ali i upečatljiv način obeležimo naš jubilej. To dugujemo brojnim generacijama ljubitelja astronomije i astronoma koje su prošle kroz ADNOS i doprinele da naše Društvo opstene i da se razvija se tokom četiri decenije. Odlučili smo se za konferenciju koja će povezati amatere i profesionalne astronome, da s jedne strane istaknemo tu vezu, a s druge, da je konferencijom ojačamo, te da ubuduće razvijamo tešnju saradnju. Zato smo konferenciju i nazvali AMATERSKA I PROFESIONALNA ASTRONOMIJA SRBIJE, ili skraćeno APAS.

Izuzetno smo zadovljni brojem pristiglih prijava za konferenciju. Među predavačima će se naći neka najpoznatija imena domaće nauke, da pomenem samo akademika Zorana Kneževića, profesora Ivana Aničina, zatim dr Ninkovića i dr Olivera Vincea sa AOB-a itd. Naravno, u konferenciji će aktivno učestvovati i naši prijatelji i saradnici iz ostalih astronomskih društava Srbije od kojih neki, poput Mravika i Grnje, beleže veoma vredne rezultate rada u astronomiji.„

Sudeći po temama i prijavljenim radovima (o čemu ćemo pisati naknadno) konferencija će biti izuzetno interesantna. Na njoj će se govoriti o istorji, astrobiologiji, astronautici, astronomskim instrumentima i tako dalje. Za kraj konferecnije planirano je održavanje okruglog stola pod nazivom „Persektive astronomije u Srbiji“

Kako saznajemo, planirano je štampanje zbornika radova sa konferenicije.

  Završena Petnička zima

Ove nedelje u Istraživačkoj stanici Petnica okončan je zimski ciklus seminara, tokom kojeg je kroz petničke programe prošlo oko 1000 srednjoškolaca iz svih delova Srbije, ali i Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.



Zimski ciklus seminara podrazumeva jednonedeljne intenzivne škole prirodnih, društvenih i tehničkih nauka, tokom koji polaznici imaju priliku da upoznaju teorijske osnove nauka koje ih interesuju. Realizovan je ukupno 41 zimski seminar, iz 17 različitih oblasti, od astronomije i elektronike, preko biologije i hemije, do arheologije i psihologije.

„Način rada u Istraživačkoj stanici Petnica je takav da je na našim programima angažovan i veliki broj stručnjaka sa fakulteta i instituta, ali i studenti, koji kao vršnjački edukatori pomažu da se programi uspešno realizuju. Tako smo tokom ovih zimskih seminara u Petnici na 1000 polaznika, imali 490 mlađih i stručnih saradnika. To znači da je svaki stručnjak u proseku radio sa, ne više, od dva polaznika.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac programa u Istraživačkoj stanici.

Petnički mentorski rad i samostalnost u izboru tema kojima će se polaznici baviti u svojim istraživanjima su prepoznatljivost ove prestižne evropske institucije za rad sa mladima koji vole nauku. Učenje kroz istraživanje je tokom 32 godina postojanja Petnice doveo do prepoznatljivog kvaliteta.

„Tokom februara, marta i polovine aprila u Istraživačkoj stanici Petnica su kroz zimske seminare prošli srednjoškolci iz preko 300 škola, a sa njima su radili mentori, predavači, i vršnjački edukatori iz preko 150 naučnih i visokoobrazovnih institucija.“ – dodaje gospodin Božić.

Seminar primenjene fizike i elektronike, u prvoj nedelji aprila, je ujedno bio i 3000. seminar organizovan u Petnici tokom njenog postojanja.

Nakon praznika sledi ciklus vežbovnih programa, na kojima će polaznici učiti da koriste naučnu opremu, usvajati naučni metod, i pripremati se za praktični deo svojih samostalnih istraživanja.

  I Zemlja ima trojanca

Zemljini trojanci su asteroidi koji se okreću oko Sunca po orbiti koja je slična Zemljinoj. Do sada je otkriven samo jedan takav neobični objekat, koji je sa površine Zemlje moguće posmatrati 60° zapadno od Sunca.


Asteroid 2010 TK7, uokružen zelenim, ima prečnik oko 300 metara.

Trojanci su objekti (male planete ili prirodni sateliti) koji postoje u gravitaciono stabilnim regionima ispred ili iza neke planete ili velikog meseca na takav način da dele istu orbitu ali se nikada ne sudaraju.

Do sada su ovakvi objekti otkriveni na orbitama Jupitera, Neptuna, Marsa, kao i Saturnovih satelita Thetys i Dione.

Pre par godina otkriven je prvi i za sada jedini Zemljin trojanac, procenjenog prečnika od oko 300 metara, a koji leti oko 80 miliona kilometara ispred Zemlje.

“Nalazi se na istoj orbiti oko Sunca kao i naša planeta, i ona ga delimično kontroliše svojom gravitacijom, mada je gravitacija Sunca jača u tome,” kaže Martin Connors, astronom sa univerziteta Athabasca iz Kanade i jedan od članova tima NEOWISE koji je oktobra 2010. otkrio objekat. U otkriću im je pomogao Nasin satelit WISE (Wide-field Infrared Survey Explorer).


Spiralna putanja asteroida 2010 KT7 (zeleno) u odnosu na Zemlju i njenu orbitu (plave tačke). Svaka spirala predstavlja jednogodišnje kretanje.

2010 TK7 oscilira oko Lagranžove tačke L4 sistema Sunce-Zemlja (60 stepeni ispred Zemlje), prolazeći između njegovog najbližeg prolaska pored Zemlje i najbližeg prolaska pored tačke L3 (180 stepeni u odnosu na Zemlju) otprilike svakih 400 godina.

Ovaj jedinstveni asteroid ima apsolutnu magnitudu osvetljenosti (koju je moguće odrediti zbog poznate lokacije) od 20,8. Na osnovu pretpostavljenog albeda od 0,1 predpostavljeni prečnik je oko 300 m. Do sada nije uhvaćeno dovoljno svetlosti da bi se utvrdio spektralni sastav. Gravitaciona sila na površini 2010 TK7 je manja od dvadeset hiljaditog dela Zemljine gravitacije.

U vreme otkrića, asteroid se okretao oko Sunca sa periodom od 365,389 dana, što je vrlo blizu Zemljinim 365,256 dana. Dokle god je u rezonanci sa Zemljom 1:1, njegov prosečni period tokom dužeg vremenskog intervala biće jednak Zemljinom. Zbog ekscentriciteta svoje orbite (e = 0,191), udaljenost 2010 TK7 od Sunca varira tokom godine od 0,81 AJ do 1,19 AJ. On se kreće po ravni koja je nagnuta za oko 21° u odnosu na ravan ekliptike.

Putujući neobičnom izduženom složemom putanjom, koja ga pokatkad dovodi na suprotnu stranu od Zemlje gledano u odnosu na Sunce, 2010 TK7 ipak nikada ne prilazi Zemlji na manje od 20 miliona kilometara, što je više nego 50 puta dalje od Meseca.

Orbita ovog objekta ima haotični karakter, čineći dugoročne prognoze otežanim. Pre V veka n.e. moguće je da je ovaj asteroid oscilovao oko Lagranžove tačke L5 (60° iza Zemlje), pre nego što je preko tačke L3 prešao na tačku L4.

Pošto je Zemljin trojanac deli sa nama našu orbitu, energetski bi bio lakša meta za posetu od Meseca, iako je desetine puta dalji. Međutim, 2010 TK7 ipak nije energetski atraktivna meta za neku kosmičku misiju zbog njegovog orbitnog nagiba. On se kreće daleko iznad i ispod Zemljine orbite što bi zahtevalo promenu brzine letilice od 9,4 km/h, dok bi put do nekih drugih NEA asteroida zahtevao manje od 4 km/h.

Tokom početka decembra 2012. asteroid je proleteo na 0,197 AJ (29,5 miliona km) od Zemlje, i tada je trojanac imao prividnu magnitudu od oko 21.

  http://t.co/kJvahORcta

A P O D...

  UN o klimi: Vreme ističe, čovečanstvo ugroženo

Uticaj globalnog zagrevanja na našu planetu biće snažan, nezadrživ i nepovratan, a svet će biti topliji, sušniji i gladniji, upozoreno je u novom izveštaju UN o klimatskim promenama.



Naučnici i zvaničnici su na predstavljanju izveštaja Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) naveli da je u pitanju dosad najopsežnije istraživanje, kao i da zaključci izveštaja ukazuju na goruću potrebu za reakcijom.

Ukoliko se čovečanstvo ne odluči na hitnu reakciju, navodi se da bi najugroženiji vrlo skoro mogli da osete "katastrofalne posledice".

"Trenutno pritisak podnose mnogi sistemi u prirodi, ali je strahovenje sve veće da će se uskoro uticaj klimatskih promena osetno preneti i na čoveka. Naše zdravlje, domovi, hrana i bezbednost će vrlo verovatno uskoro biti ugroženi zbog rastućih temperatura", navodi se u izveštaju.

U dosad najoštrijem upozorenju UN se ističe da se već kasni sa reakcijama i da je uticaj klimatskih promena već vidljiv - topljenje glečera, uništavanje koralnih grebena, sve žešći vreli talasi, obilne padavine i "mega-katastrofe".

"Najgore će tek doći. Klimatske promene su pretnja po globalne zalihe hrane i po bezbednost čoveka. Niko na planeti neće izbeći njihov uticaj", rekao je prvi čovek IPCC Radžendra Pačauri.

Na izveštaju je radilo više od 300 naučnika iz celog sveta tokom tri godine, objavljen je na 2.600 strana u 32 toma, a upotrebljeno je dvostruko više naučnih radova o uticaju klimatskih promena.

"Posebno je važno uvideti koliko je uticaj klimatskih promena širok, koliko je rasprostranjen na planeti i koliko prožima sve pore društva", naveli su naučnici.



Klimatske promene se dovode i u vezu sa većim cenama hrane i političkom nestabilnošću u Aziji i Africi.

"Uticaj je jasan u mnogim delovima sveta, gde globalno zagrevanje negativno utiče na prinose žitarica i kukuruza. Efektni nisu enormni trenutno, ali je jasno da su trendovi dovoljno jaki da budu veoma važni", rekao je profesor sa Stenforda Dejvid Lobel.

Potražnja raste, a proizvodnja hrane pada, a osim problema sa prinosima, projektovan je i pad ulova ribe u pojedinim delovima sveta od čak 60 odsto. U izveštaju se navode i opasnosti od bolesti.

"Nadamo se da će ovaj izveštaj ubediti vlasti i javnost da je već prošlo vreme da se razmišlja o smanjenju emisije gasova i planiranju infrastrukture koja bi zaštitila čoveka od klimatskih promena. Poruka je da ljudi moraju da se adaptiraju i da moraju da se pomire sa potrebom migracija", rekao je vođa projekta.

Kako prenosi CNN, izveštaj ukazuje na to da će siromašni biti najviše pogođeni.

"Na siromašne slojeve su uticaji direktni, jer pogađaju prinose, njihove domove, cenu hrane i neizvenost oko nabavke hrane", navodi se u izveštaju.