Vesti iz sveta astronomije...

Uticaj „File“ na medije i nenaučne žurnale

Sletanje lendera „File“ izazvalo je neočekivanu medijsku pažnju za jednu misiju Evropske agencije. Pažnje je bila tolika da su čak i na našem dnevniku državne TV i na B92 par dana izveštavali o tome. Nažalost, mnogi mediji su prekid operacija na kometi ocenili kao poraz i znak nekompetentnosti evropskog kosmičkog programa.



U španskim novinama “El Mundo”, novinar Simon Peter je kritikovao misiju “File”, smatrajući da su bilo kakvi naučni i tehnički rezultati postignuti u kosmosu preslabi u odnosu na potrošene godine rada i stotine miliona evra. Naveo je, recimo, da su misije poput “Mars Climate Orbiter” koštale $125 miliona, “Curiosity” preko $2.200, “Spirit” i “Opportunity” po $800 … Takvih članaka ima u svim zemljama i na svim kontinentima i javljaju se posle mnogih misija a pišu ih lobisti različitih opredelenja. Ipak, posle misije “File”, njihov broj u Evropi je skrenuo pažnju[1].

O čemu se radi?

“File” predstavlja samo mali deo misije “Rozeta”, sonde koja se od avgusta ove godine okreće oko komete 67P/Čurjumov–Gerasimenkoi koja će nastaviti sa radom još mnogo meseci (primarna misija treba da se okonča u decembru 2015.). Poistovećivanje misije “File” sa “Rozetom” velika je greška, rezon koji se ovih dana može naći u više od jednog evropskog medija, što je u najmanju ruku čudno kada je poznato da čak i jednostavna poseta Wikipediji može da dâ odgovor na takvo somnabulno pitanje.

“File” košta 220 miliona evra, dok čitava misija “Rozete” prevazilazi 1,4 milijardu – znači 16% ukupne cene. “Rozeta” je jako skupa prema standardima Esinih misija, ali ipak je još uvek jeftina ako je poredimo sa misijama poput Marsovog robota “Curiosity” ($2.500 miliona) ili “Cassini-Huygens” ($4.400 miliona). A ako uzmemo u obzir samo “Filinu” cenu, videćemo da je to vrlo jeftina sonda. Da dam samo nekoliko primera: Nasine misije “Mars Pathfinder” i “Phoenix” smatrane su vrlo jeftinim a koštale su preko 370 odn. 400 miliona dolara. Japanska sonda “Hajabusa”, o kojoj ste mogli nedavno da čitate na sajtu i koja je sletela na asterid Itokavu donela uzorke tla, koštala je na kraju skoro $250 miliona. Naravno, postoje i jeftinije sonde, kao što je indijska misija MOM “Mangalyaan” ($75 miliona) – ali ona nema tako složene instrumente niti ima za cilj sletanje na površinu drugog sveta (što je uvek daleko složenije nego raditi u Zemljinoj orbiti).


Troškovi nekih Marsovih sondi. MGS: “Mars Global Surveyor”. MRO: “Mars Reconnaissance Orbiter”.


Troškovi nekih Nasinih sondi. LRO: “Lunar Orbiter Reconnaissance”.

Praktično je danas nemoguća napraviti sondu jeftiniju od “File” a sa tim nivoom naučne opreme. “File” nije samo “jednostavlja mašina” čiji je cilj da sleti na kometu i tamo pobode zastavu. “File” je autentična minijaturna laboratorija (98 kg) sa deset visokosofistikovanih instrumenata, od kamera (čak 8 komada!) do masenih spektrometara, preko podzemnih senzora za temperaturu i hromatografa. Ni “Mars Patfajnder” ni “Hajabusa” nisu posedovali takav arsenal opreme.

Misija “File” je bila izuzetno rizična, ne samo zbog toga što je trebalo da izvede nešto prvi put u istoriji – ni manje ni više nego da sleti na kometu! – već zato što nije imala nikakav pogonski sistem koji bi joj pomogao da se orijentiše i ukoči. ESA je konstruisala “File” ne poznajući pobliže karakteristike komete koju treba da poseti. Šta više, konstruisana je a da se nije znalo ni na koju će od kometa krenuti (probitno se mislilo da će to biti 46P/Wirtanen)! Mogućnost neuspeha bila je vrlo visoka – možda čak i preko 50% – i, mada je misija mogla da (po)traje i mnogo duže, sonda je takođe mogla i da nestane bez traga. Tako je to kad se istražuju drugi svetovi prvi put. Takvi rizici moraju da se prihvate. “Rozeta” je jedinstvena misija sa fascinantnim i ambicioznim ciljem: da ostane u orbiti oko komete (za to je bilo neophodno putovanje po kosmosu od 10 godina, sa čak četiri gravitacione asistencije[2]) i prouči povećanje aktivnosti nukleusa sa približavanjem Suncu u trajanju od preko jedne godine.

Ozbiljnost nekih kritika usmerenih protiv misije “Rozeta”, koji su se pojavili u pojedinim medijima, nije u tome što su potekle iz pera neznalica, već u nenaučnosti, gde se nauka i tehnika tretiraju kao maligni alat koji moramo da ograničimo i kontrolišemo. Iz njihovog ugla, novac je bolje trošiti na bilo šta drugo sem za kosmička istraživanja. Takav način razmišljanja je ne samo ubistven, već nas čini manjim, lošijim i mračnijim bićima.

“File” predstavlja šlag na torti misije “Rozeta”, misija koja se i bez učešća “File” već može smatrati velikim uspehom (još nije kompletan uspeh, ali jeste uspeh). Investiranje u kosmička istraživanja nisu samo korisna, već su i neophodna. S materijalne tačke gledanja, novac koji kroz Esu ide u svemir potiče od investicija kompanija i evropskih organizacija koje stvaraju radna mesta i nove tehnologije, tehnologije koje povećavaju konkurentnost privatnog sektora i mogu da se primene u mnogim oblastima “svakodnevnog života”.

Međutim, moramo imati na umu da ne živimo u izolovanom mehuru stvarnosti, već na krhkoj planeti koja je deo solarnog sistema. Istraživanje novih svetova najbolje pokazuje šta možemo da uradimo kao vrsta, ali pomaže i da shvatimo da je kosmos ponekad neprijateljski nastrojen i da u svakom trenutku može da se okrene protiv nas. “File” i “Rozeta” su emisari čovečanstva tamo, pravi pioniri koji hrle u nepoznato. To je nešto na šta treba da smo ponosni.


[1] Simon je napisao da je A. Leonov bio u otvorenom kosmosu 12 minuta – pa šta? Kaže: Izgledao je kao Michelin-Man. Prilikom povratka u „Vashod-2“ nije mogao da uđe kroz otvor broda jer mu se skafander previše naduvao! Morao je da „izduva" sakafander ali vrata za njim nisu mogla da se zatvore. Prilikom ateriranja, retro-rakete su odbile da se uključe. Na kraju, prizemljio se kilometrima od planiranog mesta na Uralu. Pao je na drvo, gde je proveo noć okružen vukovima“. Zar je to vredno tolikog rada i truda? On smatra da nije.

[2] Triput Zemlja i jednom Mars.

MUSE nam otkriva pravu priču iza sudara galaksija

http://astronomija.co.rs/galaksije/9164-muse-nam-otkriva-pravu-pricu-iza-sudara-galaksija

http://t.co/pb5Hnsrac1

A P O D...

Nasina mapa asteroidskih udara

Mapa prilazuje podatke prikupljene od 1993. do 2013. o malim asteroidima koji su ušli u Zemljinu atmosferu, postajući ono što se tehnički naziva „bolidima“, a što mi nazivamo „fireballsima“. Veličina narandžastih tačaka (dnevni ulasci) i plavih tačaka (noćnih ulasci) proporcionalna je optičkoj izračenoj energiji izraženoj u milijardama džula, i prikazuje lokaciju ulazaka u atmosferu objekata veličine od 1 do 20 metara.



Nova mapa koju je objavio Nasin program za praćenje objekata u blizini Zemlje (NEO) pokazuje koliko često – otprilike svake druge nedelje – mali asteroidi ulaze i dezintegrišu se u Zemljinoj atmosferi u periodu od 20 godina. Američki vladini senzori su u periodu između 1994. i 2013. godine registrovali ukupno 556 takvih dnevnih i noćnih događaja.

Na našu sreću, skoro svi od tih brzih objekata bivaju razoreni zahvaljujući ekstremnom zagrevanju tokom atmosferskog trenja, te razbijeni u bezopasnu prašinu koja skoro u potpunosti sagori pre nego što padne na površinu naše planete. Međutim, postoje izuzeci, poput onog u Čeljabinsku, što je bio najveći asteroid koji je pogodio Zemlju u poslednje dve decenije.

Zbog velike opasnosti koju predstavljaju veliki NEO, NASA je shvatila da je za ljude otkrivanje tih opasnih objekata veliki prioritet, pa je u poslednjih 5 godina 10 puta povećala izdvajanja za njihovo otkrivanje, klasifikaciju i odbranu od njih[1].

NASA smatra da svi treba da učestvujemo u lovu na potencijalno opasne NEO objekte preko projekta Asteriod Grand Challenge, kome je cilj formulisanje plana za potragom svih asteroida koji prete Zemlji i načina na koji se boriti protiv njih. NASA je takođe pokrenula Asteroid Redirest Mission (ARM) za identifikovanje, hvatanje i preusmetavanje NEO na stabilne orbite oko Meseca radi daljih proučavanja koja bi u narednoj deceniji sprovodili njihovi astronauti. Očekuje se da će se u budućnosti razvijati tehnike kojima bi opasni asteroidi bili skretani i na taj način se doprinelo zaštiti planete od njih.

[1] Naravno, nigde se ne pominje da u pozadini svih takvih projekata leže projekti koje finansira vojska te da je glavni cilj takvih otkrivanja zapravo formiranje štita za rano upozoravanje od nuklearnog napada iz kosmosa. Današnji nuklearni projektili doleću iz takvih visina da izgleda kao da dolaze iz kosmosa i njivovo pravovremenjo otkrivanje je od ključnog značaja za lansiranje protivraketnih mera.

http://t.co/yL6YRrqAQK

A P O D...

10 najskupljih materija na svetu

http://astronomija.co.rs/182-zanimljivosti/9165-10-najskupljih-materija-na-svetu

Zajednička kosmička misija Rusa i Kineza?

Bilo je samo pitanje vremena. Čim je međunarodna klima prinudila Rusiju da po ekonomskim pitanjima potraži savezništvo sa Kinom, odmah su počeli da se čuju prvi glasovi u vezi partnerstva između dve zemlje. To nisu bili bilo kakvi glasovi već ni više ni manje nego čelnika Ruske kosmičke agencije, Olega Ostapenka. On je sugerisao da bi ruski kosmonauti mogli da učestvuju u misijama kineslog broda „Shenzhou“ ka kosmičkoj stanici „Tiangong“. Zauzvrat, kineski astronauti[1] bi mogli da doputuju jednim od ruskih „Sojuza“ na Međunarodnu stanicu (ISS).


Kineski brod sa posadom “Shenzhou” i “Tinagong”. (Paco Arrau/ciudad-futura.net)

U ovom trenutku to je samo predlog, ali njegova realizacija bi mogla naglavce da okrene trenutna kosmička istraživanja sa ljudskim posadama. U svakom slučaju, ruski kosmonauti ne bi mogli odmah da posete “Tiangong-1” – trenutno u orbiti[2] – jer je ova mala stanica već odradila svoje radne obaveze sa misijama “Shenzhou 8” (bespilotna), “Shenzhou 9” i “Shenzhou 10”. Moraće da sačekaju 2016. i lansiranje “Tiangonga 2”, ili čak 2018, kada će biti lansirano jezgro velike 60-tonske stanice (koja će se takođe zvati “Tiangong” – “Nebeski Dvorac”). U svakom slučaju, ruska ponuda nije prva, jer je i Evropska agencija (ESA) takođe pokazala interes za zajedničke letove sa Kinezima[3].

Pored razmene kosmonauta, neke druge zajedničke misije su trenutno nemoguće zbog političkih i tehnoloških problema. Raketa “Sojuz” ne može da doleti do stanice “Tiangong” jer se ova nalazi na orbiti nagnutoj pod uglom od ~45°, nedostižnoj za rakete ispaljene iz Bajkonura[4]. Pored toga, “Sojuzi” nemaju androgeni sistem (APAS) koji omogućiava spajanje brodova “Shenzhou” sa “Tiangongom”. Ovo poslednje je paradoksalno, jer se sistem koji Kinezi koriste idejno i konstruktivno bazira na APAS-89 konstruisanom u SSSR-u radi spajanja šatlova iz programa “Buran” sa stanicom “Mir”. Zapravo, samo je brod “Soyuz TM-16” leteo koristeći APAS-89, ali je to bio jedinstven i neponovljen slučaj (“Sojuz” je trebalo da bude deo prve misije sa posadom programa “Buran”).

Sa druge strane, poseta “Shenzhoua” stanici ISS mogla bi da bude izvedena uz malu modifikaciju sistema za spajanje. Međutim, takva misija je nemoguća iz političkih razloga. Na ISS, androgeni port za spajanje APAS-95 (sličan sistemu APAS-89) nalazi se na američkom segmentu a SAD su već više puta pokazale frontalni otpor bilo kakvoj saradnji sa Kinezima na ISS[5].


“Sojuz TM-16” sa sistemom APAS-89. Ono “androgeni” znači da postoji “muški” i “ženski” deo sistema, slično utikaču i utičnici.

Zato bi poseta Kineza stanici predstavljala diskretnu rusku provokaciju svojim partnerima na ISS. Možda je to jedan od Putinovih načina da učini priitisak na Ameriku da ukine ekonomske sankcije nedavno uvedene zbog konflikta u Ukrajini. To ne bi bio prvi put da Rusija dovodi američke partnere na ISS u situaciju koja se njima ne dopada. Još 2001. godine NASA se odlučno protivila putovanju na ISS prvog svemirskog turiste[6] i milionera Denisa Tita (paradoksalno, američkog državljanina). Ali pritisci su bili uzaludni i Tito je na kraju otišao na stanicu, pa je NASA morala da proguta sopstvene pretnje.

Jedno pitanje je još interesantnije: da li se Rusiji isplati ta kolaboracija sa Kinom? Uprkos trenutne želje Kremlja da čvršće veže dve zemlje, niko ne poriče da je Kina razvila svoj kosmički program sa posadama “imitirajući” brojne sovjetske odn. ruske kosmičke sisteme, ako ne i potpuno ih kopirajući (skafandere, APAS sistem, spasilačni sistem na “Shenzhou”, itd.). Mada se Kina puno promenila od vremena 90-ih – period u kome je sprovela najviše tehnoloških “asimilacija” – zavisnost od ruske aeronautičke industrije i dalje je ostala. Možda će zbog ekonomske i strateške koristi vremenom to poverenje nestati, kao što se to dogodilo na aerovautičkom polju uprkos kineskom kopiranju aviona “Su-27” i “Su-33”, ali za sada ostaje čunjenica da će u kosmičkoj kooperaciji morati da prođe mnogo vremena da se uspostavi poverenje.


Kineska orbitna stanica 2020.

Isto tako možemo da se zapitamo: kakve koristi bi imala Kina od kosmičkog partnerstva sa Rusijom? Pre dvadeset godina ogovor bi bio prost, ali danas je to druga priča. Kina je načinila krupne korake u skoro svim oblastima kosmičkog programa i postoje samo neke oblasti u kojima Rusija ima značajniju prednost. Jedna od oblasti su svakako raketni motori, dok u ostale oblasti spadaju upravo one tehnologije koje su u vezi sa dugotrajnim orbitnim stanicama.

Bez obzira kako stvari budu tekle sa Rusijom, Kina planira da pozove i ostale nacije na buduću orbitnu stanicu od 60 tona. Do sada su pozvane uglavnom azijske zemlje, ali moguće je da budu pozvani i Rusi ako ISS ne bude postojala posle 2024. godine.



[1] Da, astronauti a ne „taikonauti“. Podsećam da reč taikonaut predstavlja neologizam (nova reč) i da ne postoji u mandarinskom. U tom jeziku, astrronaut se kaže yuhanghyuan (宇航员) ili, ponekad, hangtianyuan (航天员).

[2] Prema planu s kraja 2011, trebalo je da bude deorbitirana 2013. i zamenjena većim modulima, ali izgleda da će ostati u kosmosu i ove godine.

[3] Pa naravno. Dok Evropa grca u dužničkoj krizi – rast najjače privrede EU, nemačke, ove godine je manji od ½% – dotle Kina ima suficit od tričavih 200 milijardi dolara!

[4] Iz Bajkonura je moguće uhvatiti orbite sa najmanjom inklinacijom od 51,6° pa nadalje. To je zato nagib i orbite Međunarodne orbitne stanice – ISS.

[5] Naravno, jer se iz njihovog segmenta vrše vojna i špijunska osmatranja i snimanja, što su i sami više puta priznali. Poslednji neuspešni pokušaj američkog teretnog broda da odleti do ISS nosio je, između ostalog, i tajnu vojnu opremu koja je nestala u eksploziji rakete.

[6] Sećam se da se tada NASA bunila jer su smatrali da će stanica biti „prenapučena“ i to u vreme kada američka posada vrši „neke neophodne popravke na računarima“. Uzgred Rusi su Titu naplatili $20 miliona, a američkim kosmonautima ta cena je preko 3x veća.

http://t.co/N1oRWtDeFu

A P O D...

'Rosetta' blog №10: Prvi naučni rezultati

http://astronomija.co.rs/misije/9168-rosetta-blog-10-prvi-naucni-rezultati

http://t.co/t1VnoqQXoq

A P O D...

Sedam Marsovih letilica posmatralo je prolazak komete S/2013 A1 (Siding Springs).

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem-74117/komete-65895/9169-sedam-marsovih-letilica-posmatralo-je-prolazak-komete-s-2013-a1-siding-springs

Interesantno poravnavanje kvazara milijardama godina unazad

eso1438sr — Naučno saopštenje

VLT otkriva centriranje supermasivnih crnih rupa i struktura na velikoj skali


Ova umetnička impresija šematski prikazuje misteriozna poravnavanja između osa rotacija kvazara i struktura na velikoj skali svemira, koje je otkrio Veoma velii teleskop Južne evropske opservatorije. Poravnavanja se javljaju na udaljenostima od nekoliko milijardi godina i najveća su u poznatom univerzumu.

Struktura na velikoj skali je prikazana plavom bojom, a kvazari su označeni belom, dok su linijamaprikazane ose rotacije njihovih crnih rupa.

Ova slika predstavlja ilustraciju i ne prikazuje realnu distribuciju galaksija i kvazara.

Najnovije opservacije Veoma velikog teleskopa (VLT) u Čileu otkrile su interesantna poravnavanja na najvećim skalama koja do sada nisu bila uočena u kosmosu. Evropski tim istraživača otkrio je da su ose rotacija posmatranih centralnih supermasivnin crnih rupa paralelne jedna s drugom na udaljenostima od nekoliko milijardi svetlosnih godina. Tim je takođe uočio da su ose rotacija ovih kvazara poravnate i sa strukturama na velikoj skali kosmičke mreže u kojoj borave.

Raspored tamne materije (plavo) i gasova (oranž) masivnog glaktičkog jata prečnika od 300 miliona svetlosnih godina

Kvazari su galaksije sa veoma aktivnim supermasivnim crnim rupama u svom centru. Ove crne rupe okružene su rotirajućim diskovima izuzetno vrelog materijala koji vrlo često biva izbačen u okolni prostor u vidu dugačkih mlazeva duž ose rotacije. Kvazari mogu da sjaje više od svih ostalih zvezda u galaksiji zajedno.

Tim, koji je predvodio Damien Hutsemékers sa Univerziteta u Liježu u Belgiji, je koristio instrument FORSnaVLT-ukako bi proučavao 93 kvazara koji su od ranije bili poznati po tome što formiraju grupacije na razdaljinama od nekoliko milijardi svetlosnih godina, kada je svemir bio star svega trećinu današnje vrednosti.

“Prva neobična stvar koju smo primetili je da su neke od osa rotacija kvazara međusobno poravnate – uprkos činjenici što se nalaze na udaljenostima od nekoliko milijardi godina,”, izjavio je Hutsemékers.

Tim je zatim otišao korak dalje i posmatrao da li su nekim slučajem ose rotacije povezane sa strukturama u svemiru na velikim skalama, a ne samo među sobom.

Kada astronomi pogledaju distribuciju galaksija na skalama od nekoliko milijardi svetlosnih godina, uočava se da one nisu uniformno raspoređene. Formiraju kosmičku strukturu koju čine duge niti i "grudvica" koje okružuju ogromna prazna prostranstva bez galaksija.

Najnoviji rezultati Veoma velikog teleskopa ukazuju na to da ose rotacije kvazara imaju tendenciju da se postave paralelno u odnosu na kosmičke strukture na velikoj skali u kojima se nalaze. U slučaju da se kvazari nalaze u dugačkim nitima, rotacija centralne crne rupe bi bila usmerena duž tih niti. Naučnici procenjuju da je samo u 1% slučajeva verovatno da su ova poravnavanja slučajna.

“Veza između orijentacije kvazara i struktura na velikoj skali kojima pripadaju predstavlja jedno veoma bitno predviđanje numeričkim modela evolucije svemira. Naši podaci predstavljaju prvu posmatračku potvrdu ovog efekta na skali mnogo većoj nego što je to bilo u slučaju posmatranja normalnih galaksija,” dodaje Dominique Sluse sa Argelander instituta za astronomiju u Bonu u Nemačkoj i Univerziteta u Liježu.

Tim nije imao mogućnost direktnog posmatranja osa rotacija mlazeva koji su polazili sa kvazara. Umesto toga, merili su polarizaciju svetlosti za svaki kavazar pojedinačno i ustanovili da postoji značajno polarizovan signal u slučaju 19 kvazara. Pravac ove polarizacije, u kombinaciji sa drugim podacima, mogao bi da se iskoristi za određivanje ugla akreacionog diska, a ujedno i pravac ose rotacije kvazara.

"Poravnavanje otkriveno uz pomoć novih podataka, na skalama čak većim od onih koje predviđaju simulacije, može poslužiti kao trag za sastojak koji nedostaje u našim trenutnim modelima svemira," zaključuje Dominique Sluse.

Više informacija
Ovo istraživanje predstavljeno je u radu pod nazivom: “Alignment of quasar polarizations with large-scale structures“, D. Hutsemékers et al., a objavljeno je u časopisu Astronomija i astrofizika 19. novembra 2014. godine.

Tim čine: D. Hutsemékers (Institut d’Astrophysique et de Géophysique, Université de Liège, Liège, Belgium), L. Braibant (Liège), V. Pelgrims (Liège) i D. Sluse (Argelander-Institut für Astronomie, Bonn, Germany; Liège).

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

http://t.co/TjbwW8l8UW

A P O D...

U komosu posada MKS-42/43


Posada misije MKS-42/43 - Teri Virts, Anton Škaplerov i Samanta Kristoforeti

Nova posada je stigla na Medjunarodnu kosmičku stanicu - Anton Škaplerov ("Roskosmos"), Samanta Kristoforeti (ESA/Italija) i Teri Virts (NASA). Rano izjutra, 24. novembra 2014. nešto više od pet časova posle poletanja sa kosmodroma Bajkonur, kosmički brod "Sajuz TMA-15M" uspešno je spojen uz modul "Rasvet" Kosmičke stanice.

Lansiranje je obavljeno 24. novembra 2014. u 00:01h (moskovsko vreme), sa lansirne rampe 31 kosmodroma Bajkonur. Ova lansirna rampa je sagradjena 1962. kao druga platforma za lansiranje raketa-nosača razvijenih na bazi R-7. Rampa broj 1 (IZ 1957.) je čuvena "Gagarinova" rampa sa koje je lansirna najveći broj kosmičkih brodova sa ljudskim posadama. Sa rampe broj 31 je obavljeno 379 lansiranja, od toga trinaest sa kosmonautima. Prvi put sa nje je u kosmos lansiran jedan kosmički brod sa posadom oktobra 1968. (misija "Sajuz-3"), a poslednji put oktobra 2012. ("Sajuz TMA-06M").

Devet minuta posle poletanja, kosmički brod "Sajuz TMA-15M" je odvojen od trećeg stepena rakete-nosača "Sajuz-FG" i ušao na orbitu sledećih parametara:

Minimalno rastojanje od površine Zemlje (perigej) - 199km
Maksimalno rastojanje od površine Zemlje (apogej) - 242km
Period jednog obilaska - 88,63min
Nagib orbite prema ekvatoru - 51.64o
Fazni ugao izmedju ravni orbita MKS i kosmičkog broda (ΔФ) - 24.6o.

Za to vreme, MKS se nalazila na orbiti visine 409 x 434km.

Kao i u prethodnim misijama, operacije spajanja su obavljene po takozvanoj "brzoj" šemi. Četiri korekcije orbite tokom prve i druge orbite ukupno su trajale preko 200 sekundi, uz totalan prirast brzine (ΔV) od oko 60 m/s. Kada je poslednja četvrta korekcija obavljena nešto više od dva i po časa posle poletanja, KB je bio na orbiti parametara 344 x 362km.

Spajanje je obavljeno u 05:43h uz mali istraživački modul "Rasvet" (MIM-1), pre isteka četvrte orbite KB, dok je MKS tada nakupio 90,613 obrtaja oko Zemlje.

Tako je nova posada stigla na MKS - Škaplerov, Kristoforeti i Virts. Započeta je nova kosmička misija MKS-42/43 koja će trajati gotovo 170 dana. Pozivni znak posade je "Astrej", po titanu iz grčke mitologije koji je stvorio zvezdano nebo. Na MKS njih su dočekali Aleksandar Samokutjajev ("Roskosmos"), Jelena Serova ("Roskosmos") i Beri Vilmor (NASA), koji su tamo stigli krajem septembra. Tako su na MKS sada, prvi put posle dužeg vremena dve žene - Ruskinja Serova i prva Italijanka u kosmos Kristoforeti.





Novoj posadi predstoji obiman naučno-istraživački programa na MKS, preko 200 eksperimenata. Teri Virts je sa sobom poneo opremu za ultrazvučna istraživanja srca, unutrašnjih oprgana, mozga i očiju. Na američkom segmentu stanice, izmedju ostalog biće takodje obavljen eksperimenta sa korišćenjem 3D štampača u bestežinskom stanju. Na ruskom delu stanice akcenat u ovoj misiji će biti na proučvanju materijala u uslovima mikrogravitacije i bestežinskog stanja. Planiran je takodje zanimljiv eksperiment sa "lansiranjem" jednog skafandra "Orlan" čiji su resursi potrošeni. Pre toga, kosmonauti će unutar skafandra postaviti naučne instrumente koji će biti korišćeni u eksperimentu "RadioSkaf". On će biti izbačen u kosmos i kružiti oko Zemlje kao svojevrsni mikrosputnjik oko mesec dana pre nego udje u guste slojeve atmosfere, gde će sagoreti. Tokom ove misije planirano je nekoliko izlazaka američkih astronauta u otvoreni kosmos, dok ruskih "kosmičkih šetnji", za razliku od prethodnih misija, neće biti.

Od dinamičkih operacija, sa MKS će tokom misije MKS-43 biti spojeno nekoliko teretnih brodova. Sredinom decembra 2014. i u februaru 2015. biće spojena dva privatna teretna broda Dragon kompanije SpaceX (misije SpX-5 i SpX-6). U medjuvremenu, krajem januara MKS će napustiti poslednji evropski teretni brod ATV-5 Georges Lemaitre. Negde u to vreme planirana su dva izlaska Vilmora i Virtsa u otvoreni kosmos. Početkom februara sa stanicom će biti spojen ruski teretni brod “Progres M-26M”, a mesec dana kasnije, 12. marta na Zemlju se vraćaju Samokutjajev, Serova i Vilmor. Krajem marta 2015. na MKS stižu članovi posade prve jednogodišnje misije Kornienko i Keli, skupa sa komandantom posade Padalkom. Posle eksplozije rakete-nosača Antares prošlog oktobra, za april 2015. planirano lansiranje teretnog broda Cygnus kompanije OSC (misija Orb-4) će najverovatnije biti odloženo. Za taj mesec (april 2015.) inače planirana je još jedna kosmička šetnja američkih astonauta (Virts i Keli), a 30. aprila uz MKS treba da bude spojen još jedan ruski teretni brod “Progres M-27M”.

Povratak Škaplerova, Kristoforeti i Virtsa sa MKS planiran je 12. maja 2015. Njihova misija treba da traje 169 dana.




Biografije posade

Teri Vejn Virts, Mladji (Terry Wayne Wirts, Jr) http://astronomija.co.rs/biografije/9173-teri-vejn-virts-mladji-terry-wayne-wirts-jr

Anton Nikolajevič Škaplerov
http://astronomija.co.rs/biografije/9174-anton-nikolajevic-skaplerov

Samanta Kristoforeti (Samantha Cristoforetti)
http://astronomija.co.rs/biografije/9172-samanta-kristoforeti-samantha-cristoforetti

Nova ruska raketa-nosač “Angara-A5” biće lansirana 25. decembra 2014.

U decembru 2014. očekuju nas tri veoma značajna “kosmička” dogadjaja. Prvo će biti lansiran novi američki kosmički brod “Orion” koji će obaviti kratkotrajni let u duboki kosmos. Zatim će Indija lansirati maketu svog kosmičkog broda u kratkotrajnu sub-orbitalnu misiju. Konačno, 25. decembra biće prvi put lansirana nova teška ruska raketa-nosač “Angara-A5”.

Na rampi br. 41 kosmodroma Pleseck u toku su finalne pripreme za prvo lansiranje teške rakete-nosača (RN) “Ariana-A5”. Ovo je dogadjaj od ogromnog značaja za rusku raketno-kosmičku industriju. Ovde nije samo u pitanju principijelno novo sredstvo za lansiranje korisnog tereta u kosmos, već radjanje nove ruske raketne škole. Po prvi put u istoriji savremene Rusije, u GKPNC “Hruničev” stvorena je nova kosmička raketa praktično bez ikakvog oslonca na stare sovjetske sisteme. Takodje, porodica RN “Angara” omogućava Rusiji po prvi put potpuno nezavisan pristup kosmosu sa ruske teritorije, na bazi nacionalnih tehnologija i bez ikakvog udela uvoznih delova.

Tehnički posmatrano, karakteristike raketa serije “Angara” su tipične za vodeće lansere na kosmičkom tržištu. Prilikom lansiranja na nisku orbitu, koeficijent nosivosti korisnog tereta (odnos mase korisnog tereta sa masom rakete na startu) se može uporediti sa onim kod savremenih najjačih američkih RN Atlas V i Delta IV. Drugi značajan pokazatelj efikasnosti jednog lansera je koeficijent konstrukcije (odnos “suve” mase rakete, bez goriva, sa masom korisnog tereta). On je kod “Angare” takodje na nivou vodećih raketa na svetskom tržištu.

Kada je u potanju ekonomska efikasnost “Angare”, normalno prerano je govoriti o tome kada raketa nije obavila ni jedno kosmičko lansiranje. Prvi start “lake” RN “Angara-1.2PP” obavljen 9. jula 2014. sa Plesecka bio je eksperimentalni i obavljen po balističkoj putanji maksimalne visine 188km u trajanju od samo 21 minut. Gornji deo nosača sa maketom korisnog tereta pogodio je zamišljeni cilj na Kamčatki, udaljenog 5700km od kosmodroma. Za razliku od ovog, prvi let teške “Angare” će ujedno biti prvi kosmički start, sa izbacivanjem gornjeg raketnog bloka “Briz-M” sa maketom korisnog tereta na nisku orbitu. Sa nje će, radom gornjeg bloka “Briz-M” biti prebačen na kružnu stacionarnu orbitu.

Ukupna cena projekta gradnje RN serije “Angara” od 1995. kada je program rodjen, procenjena je na 160 milijardi rubalja, odnosno oko pet milijardi dolara. Dali je to mnogo? Kada se uporedi za cenom razvoja super-rakete “Energija” iz sovjetskgo vremena, onda je cena “Angare” velika, mada u tu sumu treba uračunati inflaciju i činjenenicu da je taj novac “razvučen” kroz period od gotovo dve decenije. Tako da kada se ovaj novac raspodeli po godinama i inflacija uzme u obzir, onda ispada da cena projekta u stvari nije tako velika. Takodje, veliko je pitanje koliko je od tog novca u stvari otišlo na ravoj, projektovanje, konstrukciju i ispitivanje rakete, znači na direktne radove vezane za “Angaru”, a koliko je plaćeno za razvoj neophodne infrastrukture na Plesecku (kao na primer, nova montažna hala i nova univerzalna nepokretna lansirna rampa visine 54m i mase 1500t) i u samom “Hruničevu”. Konačno, ovim novcem je pokriven razvoj ne jedne, već tri nove rakete-nosača – lake (“Angara-1.2”, nosivosti 3.8t za nisku orbitu), srednje (“Angara-A3”, 14.6t) i teške (“Angara-A5”, 24.5t). Pored ove tri, u “Hruničevu” rade na projektu još jedne RN teške klase - “Angara-A7” čija je nosivost za nisku orbitu visine 200km od 35t (odn. 7.6t na geostacionarnu orbitu). Za sada je medjutim akcenat stavljen na projekte lake i teške “Angare”, dok se o srednjoj (“Angara-A3”) i teškoj (“Angara-A7”) malo govori.


Raketa-nosač “Angara-A5” na rampi kosmodroma Pleseck (foto: GKPNC “Hruničev”)


Znači, nosivost teške “Angare” je u nešto veća od “toksičnog” “Protona”. Kada se uporedi cena njenog lansiranja sa lansiranjem “Protona”, onda je “Angara” dva puta skuplja. Ponavljam, to je sasvim logično u prvoj etapi korišćenja nove rakete. Tako je i “Proton”, kada je prvi put poleteo bio dva i po puta skuplji nego što je sada. Medjutim, kako vreme bude prolazilo, kada broj uspešnih lansiranja bude rastao i rakete, kao što je to decenijama slučaj sa “Protonom”, krene u serijsku proizvodnju, tako će cena “Angare” padati i, pre ili kasnije postrati veoma konkurentna na svetkom kosmičkom tržištu. Pored pomenute ekonomske logike, u konstrukciji “Angare-A5” postoje vrlo zanimljive novine i specifičnosti koje će, pre ili kasnije uticati na njeno pojeftinjenje. Na primer, “Angara” se, kao što smo rekli, proizvodi isključivo od tehnologija ruskog porekla. Ako se izuzme gornji potisni raketni stepen “Briz-M” za izbacivanje satelita sa niske na geostacionarnu orbitu, u sklapanje RN “Angara” koristi se samo šest nezavisnih blokova baziranih na samo dva različita standarda sa ukupno šest raketnih motora dva različita tipa (RD-191 i RD-0124A). Za to vreme, kod “Protona” postoji devet posebnih raketnih blokova razvijenih na bazi četiri standarda, i ukupno 12 motora četiri različita tipa, duplo više od teške “Angare”.

Osnovu kompletne porodice raketa-nosača “Angara” čine dva univerzalna raketna modula (URM-1 i URM-2). Prvi – URM-1 ulazi u sastav donjih stepena sve tri klase raketa, dok URM-2 predstavlja osnovu gornjih stepena. Kombinovanjem raketnih modula URM na donjem i gornjem stepenu praktično menja se konfiguracija RN i njena nosivosti.

Pored toga, ne treba smetnuti sa uma da motori “Protona” rade na toksično gorivo, dok je “Angara” ekološka raketa (kerozin i tečni kiseonik). “Proton” leti samo sa Bajkonura u Kazahstanu, 2570km od Moskve, za čije korišćenje Rusija godišnje plaća oko 150 miliona dolara. Sve to naravno poprilično komplikuje logistiku “Protona” u odnosu na Pleseck do koga se vozom iz Moskve blokovi “Angare” prevoze za samo dva dana. Pored Plesecka, lansirna rampa za “Angaru” biće napravljena 2018. na novom kosmodromu Vastočnij, a govori se takodje o gradnji i druge rampe za ovu porodicu raketa. U “Hruničevu” kažu da će “Proton” sigurno još dugo biti osnovni ruski lanser velikih korisnih tereta u kosmos. Medjuitm, ako sve bude išlo po planu, moguće je da “Angara-A5” negde oko 2025. počne polako da preuzima lansiranja od “Protona”.

Još jedna novina vezana za “Angaru” o kojoj se razmišlja je višekratno korišćenje raketnih motora prvog stepena RD-191. Kako su oni projektovani za deset korišćenja, u “Energomašu” (proizvodjaču ovih raketnih motora) rade na nekoliko varijanti njihovog bezbednog povratka na Zemlju radi ponovnog koiršćenja. Jedna od opcija je da se motori instaliraju u zaštitnim kapsulama koje se, po završetku rada prvog stepena odvajaju i padobranom meko spuštaju. Razmišlja se takodje o primeni retroraketnih motora ili vazdušnih jastuka. Naravno, ova novina će uticati na smenjenje mase korisnog tereta – procene govore od oko 3%, što za laku “Angaru” znači pad sa 3,8 na 3,7 tona. Medjutim, kako je cena raketnih motora jedan od ključnih faktora troškova gradnje raketa-nosača, višekratno korišćenje motora RD-191 na “Angari” će itekako uticati na njene ekonomske pokazatelje u budućnosti.

http://t.co/cZkLzuXTfi

A P O D...

Reportaža o spajanju jednog „Sojuza“

http://astronomija.co.rs/oprema/9170-reportaza-o-spajanju-jednog-sojuza

Šta su to kvantni računari

Ovo nije futuristički tekst. Ovo je naučno popularni tekst. Više istorija. Futuristički deo biće spomenut na kraju ovog članka.


Kvantni procesor sa C16 arhitekturom — 16*16*8 = 2,048 fizičkih kjubita

Kvantni računari postoje, proizvode se na minimum dva mesta u svetu, D Wave korporaciji pod okriljem Googla i IBM-u. Gde se trenutno koriste, to ostavljamo čitaocima mašti na volju.

Za one koji se po prvi put susreću sa ovom temom, pre nego dotaknemo principe funkcionisanja kvantnih računara i mogućnost njihove namene, u jednoj rečenici malo da približimo ovu temu ljubiteljima astromonije, tj. posetiocima ovog sajta kroz jednu zanimljivu korelaciju kvantnih računara i univerzuma.

Teorijski, kvantni procesor sa 1k kjubita ima broj stanja reda veličine broju lambda, tj. hipotetičkom broju svih atoma u univerzumu. Makrokosmos u mikrokosmosu. Informacije radi, od pre mesec dana promovisan je kvantni procesor sa neverovatnih 2k kjubita.

Klašičan računar vs kvantni računar

Apstrakno govoreći, klasičan elektronski računar posmatran iz informatičkog ugla karakterišu bitovi. Svi znamo da bit ima dva stanja. Nulu ili jedinicu, koje fizički reprezentuje tranzistor koji se nalazi u zakočenju (nula) ili zasićenju (jedinica). Kalkulacije nad bitovima, omogućila je diverzitet digitalne elektronike koji danas imamo u IT svetu.

Šta je to kjubit

Dok klasični računar reprezentuju bitovi, kvante reprezentuju kjubiti. Kjubit osim nule i jedinice ima i jedno dodatno stanje. Naime, kjubit može da se u isto vreme nalazi u oba stanja. Zvuči malo uvrnuto, ali „paradoks Šredingerove mačke“ preslikan je na kjubit. Pre nego objasnimo konstrukciju kjubita, spomenimo neke od kvantnih procesa ili takozvanih kvantnih funkcija koji su osnova kvantne mehanike. Interesantno je napomenuti da su se algoriti za kvantu kalkulaciju kao teorijski modeli pojavili mnogo pre kvantnih računara.

Kvantno po funkciji, a ne po strukturi

Ono što na prvi pogled percepira većina ljudi koji se ne bave kvantnom mehanikom je pretpostavka da je dimenzija jednog tranzistora ili u ovom slučaju kjubita svedena na kvant, tj. atom. Međutim, ne radi se kvantnim sistemima po strukturi, nego po funkciji, a funkcije ili procesi koji su karakteristički isljučivo za kvante sisteme su:

Diskretnost energije, utvrđeno je odavno da elektron koji kruži oko atoma ima tačno određenu, tj. diskretnu vrednost energije. Kada se ekscituje, tj. kada ga pogodi foton, on pređe na novi, viši energetski nivo sa novom diskretnom vrednošću. Paradoks je u tome, što jedno kratko vreme postoji na oba nivoa.
Superpozicija, putanja elektrona nije predvidiva, tj. on se nalazi sa određenom verovatnoćom na više mesta. Iako je čestica, ponaša se kao talas, te ovaj fenomem omogućava paralelizam u obradi podataka.
Kvantna spletenost, možda najbizarniji fenomen, omogućava neku vrsti teleportacije. Naime, ako su dve čestice kvantno spletene, i jednoj promenite parametre (na primer spin), i na drugoj se spin trenutno menja. U osnovi ovog fenomena je stabilnost materije, a najnovija nobelova nagrada u fizici dodeljena je za ovu oblast i eksperiment u kome su dve kvantno spletene čestice udaljene na nekoliko kilometara.

Tunelovanje, prošlo je više od 120 godina kada se u eksperimentima Radeforda utvrdilo da elektroni iako nemaju dovoljno energije mogu savladavati potencijalnu barijeru. Kao da lopta spontano iskače iz bunara. Ni danas se ne zna usled čega se ovo dešava, odakle elekron pozajmljuje energiju, prosto konstatuje se, i već više decenija primenjuje u klasičnoj elektronici (tunel dioda na primer.)

Radi uprošćenja i visoke neintuitivnosti kvante mehanike gore opisane funkcije su samo okvirno dotaknute na primeru elektrona. Ali!

Da li su kvantni računari stvarno kvantni

Pitanje koje je mučilo kvante mehaničare moglo se aproksimirati krilaticom, da li makroskopski sistem može da ima kvanta svojstva, tj. da li se na nekom makroskopskom sistemu mogu manifestovati gore pomenute funkcije. Kada su eksperimentalno pre nekoliko godina odgovorili sa da, odškrinuli su vrata za razvoj kvantnih računara.

Primer tehničke realizacije kjubita

Postoje više varijanti realizacije makroskopskih kjubita, a primer sa magnetnim dipolom je trenutno najzastupljeniji. Cela priča se odvija u izolovanim kućištima, na finom vakuumu i temperaturi čak 4 mK, koja je znatno niže od temperature potrebne za superprovodni efekat. Razlog za ovako nisku temperaturu je da minimizacija svakog kretanja atoma na površini čipa. A posebnim uređajima se za oko 50.000 puta umanjuje uticaj magnetnog polja zemlje, tj. da bi okolina i nepoželjni šum bio eliminisan.



Onda se kroz dipol indukuje struja usled magnetnog fluksa Fi1. Ako se struja kreće u smeru kazaljke na satu, onda ona generiše magnetni momenat naviše, a ako se kreće u smeru suprotnom od kazaljke na satu magnetni momenat naniže. I to se lako upravlja. Novo je što u određenom vremenskom intervalu, preko Džezenfonovog spoja napajate dipol poprečnim fluksom Fi2, struja u isto vreme može da teče i u jednom i u drugom smeru, te magnetni momenat postoji u oba stanja. Takođe ovaj spin može da tuneluje iz jednog u drugo stanje. Ređajući ovako dipole u niz, a kasnije i 3d matrice, kjubiti mogu da međusobno interaguju i izvode kvantne kalkulacije.

Kvantna informatika i kvantni algoritmi

Ova oblast je trenutno za širu javnost potpuno mistična. Kako matematički problem aproksimirati kvantnim procesima u okviru kvantnog algoritma. Potom kako taj algoritam transponovati na kvantni procesor i kako očitati rešenje nakon kvantne kalkulacije. Ali ako vam je objektno orjentisano programiranje bilo problem, od ovoga će tek boleti glava. U svakom slučaju ovo će biti sledeći IT izazov nove generacije softverskih inženjera.

Naravno klasično matematički nerešiv problem biće nerešiv i za kvantni računar. Problem koji je uslovno rešiv za klasični, tj. za rešenje treba godine, zbog paralelizma usled obrade, biće praktično trenutno rešiv za kvanti.

Ova činjenica će dovesti do ogromne primene ovih računara kod:

- Problem dekriptografije, za probijanje bilo koje kriptovane šifre kojeg god korisnika Astronomija foruma, super računaru trebale bi godine rada uz proizvodnju struje celog Đerdapa od bar nekoliko dana, a kvantnom zbog paralelizma u obradi sekunda.

- Pretraživanje generalno, za selektiranje tražene informacije iz n podataka, klasičnom računatu treba u proseku n/2 pokušaja, a kvantnom koren iz n. Dakle eksponencijalno ubrazanje pretrage zbog koje su ljudi iz Google, tj. oni koji imaju para, nesebično odrešili investicije.

- Problem optimizacije, ako bi imali sledeći zadatak. Kojim redosledom obići sve gradove i sela u Srbiji da bi prešli minimalni put, klasičnom računaru bi opet trebale godine, a kvantni bi to savladao očas posla.

I za kraj malo enigme.

Znamo da su većina naučnih izuma obično usavršavanje već viđenih rešenja u prirodi. Tako na primer, avion je neka vrsta ptice prevoznika, princim raketnog pogona je već viđen kod nekih riba i tako dalje, primera ima na hiljade. Šta mislite da li u prirodi postoje „prirodni kvantni računari“ i to na sobnoj temperaturi? Odgovor je najverovatnije da, a kvantna biologija, potpuno nova disciplina biologije, praktično je dokazala da komunikacija između citoskeleta svake ćelija ima kvantu po funkciji interakciju. Matematičkim formalizmom na nivou celog višećelijskog organizma ova makroskopska kvanta tvorevina se može opisati kvantnom Hopfildovom neuronskom mrežom. Postavlja se pitanje da li ovaj informacioni sistem može da komunicira sa nervnim sistemom čoveka? Zapadna medicina opipava ovaj informacioni sistem u mraku, ali govoreći jezikom naroda, ako pogledate koju god fresku u pravoslavnoj tradiciji, videćete oreol iznad glava sveca .

http://t.co/qWVeiOm8Wn

A P O D...

Rusija napušta MKS i planira svoju orbitalnu stanicu

Vice-premijer Rusije Dmitrij Rogozin je zatražio od “Roskosmosa” da pripremi plan razvoja ruske orbitalne stanice. Time je stavljena tačka na jedno od najznačajnijih pitanja svetske kosmonautike – kakvi su planovi Rusije vezani za program Medjunarodne kosmičke stanice (MKS).

Na sastanku o ruskim kosmičkim planovima posle 2020. koji je održan na Bajkonuru posle lansiranja kosmičkog broda “Sajuz TMA-15M” 24. novembra, rečeno je da je za Rusiju perspektivna pilotirana kosmonautike “ne samo pitanje od privrednog značaja, već i pitanje političkih rešenja”. Iako još uvek nema zvaničnog saopštenja sa sastanka, saznaje se da je Rogozin zatražio da se formira Savet glavnih konstruktora koji će biti nadležan za pilotiranju kosmonautiku. Zadatak Saveta je da pripremi sve neophodne detalje za projekat razvoja orbitalne stanice koji trebaju biti predate Vladi na razmatranje.

Kao što smo javljali, moguće je da u periodu pre 2020. “Roskosmos” razvije orbitalnu stanicu koja bi se sastojala od modula planiranih za dovršetak gradnje ruskog segmenta MKS - višenamenskog naučnog modula (MLM) “Nauka”, čvornog modula, naučno-energetskog modula (NEM) i brodova “Sajuz-MS” i “Progres-MS”. U okviru ovog kompleksa periodične može da figureše i slobodno-leteća tehnološka laboratorija OKA-T. Svi ovi moduli su u različtim fazama gradnje u RKK “Energija” i finansijski potpuno pokriveni.

Na sastanku je zaključeno da je za Rusiju projekat MKS “prevazidjena etapa” i da Rusija nema nameru, uprkos željama NASA-e, da nastavi korišćenje MKS posle isteka 2020. Ukoliko Kremlj prihvati odluku o gradnji ruske orbitalne stanice, onda će Rusija nastaviti svoje učešće u programu MKS isključivo na komercijalnoj osnovi – u smislu da druge države mogu da koriste postojeće ruske module na MKS i da se brodovima “Sajuz” tamo voze kosmički turisti.

Gospodin Rogozin je još u maju, posle talasa američkih sankcija povodom krize u Ukrajini, izjavio da MKS treba održavati do 2020. a oslobodjena sredstva (oko pola milijarde dolara godišnje) koristiti za perspektivne nacionalne programe. Po njemu, MKS je u velikoj meri potrošila svoje resurse i sa svakom novom godinom njen boravak na orbiti biće sve teži za države koje učestvuju u ovom programu. Od ranije je poznato da osim SAD, nema mnogo entuzijazma medju zapadnim partnerima da se njihovo učešće u programu MKS produži posle 2020. Dve vodeće države ESA-e Francuska i Nemačka ne žele da bacaju novac u projekat u kome toliko toga ne zavisi od njih, novac koji im je prekopotreban za buduće planove sa razvojem raketa-nosača Ariane. I Tokio je posle najave Bele kuće o nastavku američkog učešća u programu MKS do kraja 2024. ostao vrlo uzdržan.

Razlozi američke odluke su logični, jer posle potrošenih miliardi dolara za podršku razvoja privatnih kosmičkih brodova, ukoliko bi Amerikanci napustili MKS, NASA bi bila na velikim mukama da objasni zbog čega je novac iz džepova osiromašenog naroda pretočen u džepove bogatih privatnika, proizvodjača kosmičkih brodova, bez ikakve vidljive koristi. To medjutim nije logika Evrope, Japana i iznad svega Rusije, koja očogledno ima svoje nacionalne planove i strategije u kojima nema više mesta za MKS. Pogotovo posle zategnute političke situacije oko Ukrajine praćenih medjusobnim sankcijama. Pored toga, u Kremlju dobro znaju da će, kada privatni kosmički brodovi budu krenuli, za dve-tri godine Rusija ostati bez američkih astronauta koji od 2011. lete na ruskim “Sajuzima”. To znači da Rusija ostaje bez oko 70 miliona dolara po sedištu (toliko košta let jednog američkog astronauta na “Sajuzu”), tako da sa pojavom američkih privatnih prevoznika nema više ni ovog elementa za podršku nastavka ruskih letova ka MKS. Konačno, iako se ponavlja da je stanje svih modula MKS u relativno dobrom stanju činjenica je da je vreme koje kosmonauti provode održavajući i servisiriajući sisteme MKS u oba dela stanice, ruskom i američko-medjunarodnom, veće odonog koje provode baveći se naukom. Najstariji modul MKS-a, “Zarja” lansiran je pre 16 godina, tako da praktično već godinu dana funkcioniše na orbiti duže od projektovanih resursa.


Dmitrij Rogozin (u centru) i Oleg Ostapenko sa posadom “Sajuza TMA-15M pred njeno lansiranje

Još jedan malo poznati aspekt korišćenja MKS treba naglasiti. Posmatrano sa pravnog stanovišta, MKS je pod jurisdikcijom SAD-a. Engleski jezik je zvaničan jezik na MKS. Naravno, ruski kosmonauti govore ruskim jezikom u svojima modulima i tokom komunikacija sa Centrom upravljanja letom u Karaljovu, medjutim čim predju iz ruskog u američko-medjunarodni segment MKS-a praktično prelaze granicu dva sveta, istoka i zapada, koji se sve više udaljavaju. Iako u kontroli leta učestvuju centri SAD, ESA-e, Japana i Rusije, poslednju reč kada je celokupna MKS u pitanju ima Hjuston. Bilo je dosta konfliktnih situacija izmedju kontolora u Hjustonu i Karaljovu kada je trebalo obaviti korekcije orbite stanice, radi izbegavanja sudara sa kosmičkim otpadom. “Uzbunjivanje” i neophodne proračune prosledjuje Hjuston, a realizaciju ostvaruje Karaljov. U gotovo 100% slučajeva ispostavilo se da ove korekcije, koje su vrlo složene i zahtevaju dosta balističke podrške Karaljova i utrošak zlata vrednog raketnog goriva u ruskim modulima, nisu bile potrebne. Iako nije presudno, poznato je takodje da su se pojedini ruski kosmonauti žalili na “hladan” doček po dolasku na MKS, kada su ih na stanici (i to u ruskim modulima) čekali članovi posade u kojima su Rusi bili u manjini (jedan kosmonaut naspram dva zapadna astonauta. Ovo je prvi put zabeležno u osvit programa MKS, tokom druge ekspedicije). Naime, na MKS-u nema tradicionalnog hleba i soli kojim su se na “Miru” dočekivali gosti.



Po svemu sudeći odluka o napuštanju MKS i prelasku na gradnju ruske orbitalne stanice nije bila nimalo lako. Kako se sastanak na Bajkonuru bližio bili smo svedoci prave poplave vesti o tome šta Rusija planira sa MKS. Samo pre nedelju dana iz “Roskosmosa” su odbacili pisanja pojednih listova o stvaranju nacionalne orbitalne stanice. Tada je rečeno da je to nemoguće zbog obaveza vezanih za MKS. “U projektu programa takve stanice nema. Jednostavno, on nije ostvariv ni tehnički, ni finansijski”, navodi se u saopštenju “Roskosmosa”.

Takodje, mogli su se čuti uglavnom negativni osvrti ruskih analitičara iz akademije kosmonautike “Ciolkovski” (pre svih Igora Marinjina i Andreja Jonjina) da orbitalna stanica nije potrebna Rusiji dok se svi naučno-istraživački resursi MKS ne potroše. Tu su pitanja dali je Rusiji uopšte potrebna orbitalna stanica, kakve će korisiti imati od nje i zbog čega ne krenuti sa nekim super-projektom (orbitalna stanica oko Meseca i mesečeva baza) koji će biti ogroman tehnički stimulans i pravi podsticaj za rusku privredu. Marinjin, koji je ujedno urednik kultnog kosmičkog časopisa “Novosti kosmonautike” dodaje da ruska OS praktično ne donosi ništa novo ni nauci, ni industriji. “Mi praktično od 1971. neprekidno koristimo orbitalne sdtanice. A čak i sada, kada postoje tolike mogućnosti na MKS, vidljiv je nedostatak naučne aparature i eksperimenata. Kosmonauti nisu dovoljno opterećeni naukom, tako da je pitanje treba li u takvim uslovima graditi novu stanicu”. Jurij Zajcev iz Instituta kosmičkih informacija RAN je takodje skeptič: “Stiče se utisak da je to odgovor u stilu zapadnog imidža. Zatvarate MKS, da bi stvorili analognu stanicu. Dok se Evropljani spuštaju na kometu, mi ćemo i dalje da kružimo oko Zemlje”, kaže on.

Sada je sasvim izvesno da će “Roskosmos” preusmeriti module planirane za dovršetak gradnje ruskog segmenta MKS prema programu nacionalne orbitalne stanice (OS). Ona će će biti postavljena na orbitu pod nagibom od 64,8 stepeni (sve prethodne sovjetsko/ruske orbitalne stanice i MKS letele su orbitama pod nagibom od oko 51,6 stepeni). Na ovoj orbiti, ruska OS će imati daleko bolji pregled teritorije Rusije nego što postoji sa MKS (govori se čak o 90% teritorije, što medjutim treba prihvatiti sa rezervom), uključujući Severni morski put i Arktičku oblast koja je od posebnog značaja za strateške interese Rusije. Iskreno, nisam siguran da su za kontrolu ovih oblasti potrebni kosmonauti, jer se to može odraditi daleko efikasnije i jeftinije automatskim satelitima.


Modul “Nauka” – jezgro nove ruske orbitalne stanice

Rusko okretanje ledja MKS treba posmatrati u kontekstu složenih geopolotičkih odnosa i strateškog zaokreta najveće države prema istoku. Posle nedavne posete Kini, direktor “Roskosmosa” Oleg Ostapenko je izjavio da je moguće da kineski i ruski kosmonauti lete zajedno – kineski na ruski deo MKS-a (odnosno sada na rusku OS), a ruski na kineski “Tiangong”. Sasvim je moguće da je Kremlj već obavio odredjena “skeniranja” partnera BRIKS-a, tako da me nebi iznenadilo grupisanje Indije, Brazila, Kazahstana, Belorusije, možda i Irana, Južne Afrike, Indonezije i Vijetnama oko ruske OS. Naravno, kako Kina planira svoju kosmičku stanicu oko 2020, znači u isto vreme, imaćemo vrlo zanimljivu situaciju. Na orbiti će se nalaziti stara MKS sa krajnje neizvesnom sudbinom i dve nove orbitalne stanice - ruska i kineska na kojima će se možda odvijati paralelan i koordinisan program kosmičkih istraživanja.

Pored pitanja oko istovremenog korišćenja orbitalnih stanica Rusije i Kine, nameće se razmišljanje o tome kakva može da bude bude veza izmedju OS i projekta ruske mesečeve orbitalne stanice (MOS)? O MOS-u se govori već izvesno vreme kao o prvom koraku Rusije ka stvaranju mesečeve polarne baze (Kremlj ne krije da je bacio oko na najinteresantniji deo Meseca). Praktično kada je juče usledila bujica vesti o izjavi Rogozina, gotovo neprimetno je prošla izjava drugog čoveka Kosmičkog centra “Hruničev” Jurija Bahvalova o gradnji modularne mesečeve orbitalne stanice. “Na orbiti oko Meseca biće postavljeni moduli mase po 25 tona koji će tamo biti spojeni”. Po njegovim rečima, “Hruničev” učestvuje na konkursu “Roskosmosa” u projektu gradnje sistema za pilotirane mesečeve misije, koji je otvoren do kraja godine. To uključuje iznad svega projekte super-raketa, MOS i kosmičkog broda za prevoz kosmonauta do mesečeve orbite. Pre nekoliko dana, proslavljeni kosmonaut Sergej Krikaljov, koji je sada jedan od direktora CNIImaša, vodećeg instituta “Roskosmosa” za strateška planiranja, osuo je paljbu na odugovlačenje sa projektom novog perspektivnog ruskog kosmičkog broda PTK. Po njemu, projekat je i pored ogromnih napora RKK “Energija”, usled odsustva podrške “Roskosmosa”, praktično zapao u ćorsokak. Iako je prvobitno PTK trebao da krene se eksperimentalnim letovima 2018. sa Vastočnog (korišćenjem rakete-nosača “Angara-5”), uz prve pilotirane misije 2021. sada je gotovo sasvim izvesno da od toga nema ništa. U “Roskosmosu” govore da će PTK poleteti u najboljem slučaju tek 2024. a da će se stari “Sajuzi”, iako to nije bilo planirano, ipak lansirati sa novog kosmodroma sve dok PTK ne bude spreman.

Nova ruska orbitalna stanica i okretanje ledja MKS-a, zaokret ka istoku, konkurs projekta super-raketa, planovi mesečeve stanice i baze na Mesecu, odlaganje prvih letova novogo kosmičkog broda … toliko toga se krupnog u isto vreme dešava u ruskoj kosmonautici. Sve će biti formulisano u Federalnom kosmičkom programu za period 2016-2025. koji je sada na razmatranje u Kremlju. Njegovo objavljivanje se očekuje do kraja godine. Tada ćemo saznati mnogo više o planovima Rusije koji će itekako uticati na buduće smernice čoveka u kosmosu.

Author: Grujica Ivanović

Postani i ti petničar!

Istraživačka stanica Petnicа, evropska elitna institucija za rad sa mladim talentima, raspisala je konkurs za prijavljivanje za njene programe u 2015. godini.



Svi zainteresovani srednjoškolci iz cele Srbije, ali i Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, i Hrvatske, imaju priliku da se do 7. decembra prijave za naučno-obrazovne programe u Petnici, koji će biti realizovani tokom naredne godine.

Istraživačka stanica Petnica već 33 godine uspešno radi na obrazovanju mladih generacija koje se zanimaju za prirodнe, društvene i tehničke nauke, i koje žele da se usavršavaju i prave prve korake u nauci. Zainteresovani srednjoškolci, kojima možda regularan sistem školovanja nije dovoljan, a vole astronomiju, fiziku, elektorniku, računarstvo, matematiku, biologiju, hemiju, geologiju, medicinu, sociologiju, antropologiju, psihologiju, istroiju, lingvistiku, arheologiju ili grafički dizajn dobro došli su da se prijave na konkurs Petnice.

„Naša želja je da identifikujemo motivisane i zainteresovane srednjoškolce. Oni ne moraju imati najbolje ocene, ili biti takmičari, ali ako vole nauku, i već sami pokušavaju naukom da se bave kod kuće, onda je Petnica za njih pravo mesto. Dovoljno je da nam svoja interesovanja i dosadašnje aktivnosti dobro predstave i istaknu se među svim ostalim prijavljenim kandidatima, i postaće polaznici naših programa.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici Petnica.

Petnica se na mapi obrazovnih institucija za rad sa talentima u Evropi, danas nalazi vrlo visoko, zahvaljujući rekonstrukciji, izgradnji i opremanju naučnom opremom od pre nekoliko godina. Zato evropske institucije Istraživačku stanicu Petnica svrstavaju u vodeće institucije ove vrste u celoj Evropi.

Nakon procesa izbora, preko 1000 srednjoškolaca će naredne godine imati priliku da u Petnici svoje prve korake u nauci prave na najmodernijoj opremi, a sa njima će raditi najbolji mladi naučnici iz skoro svih instituta i fakulteta u Srbiji.

„Prijavu za programe u Petnici možete skinuti sa našeg sajta. Nakon toga je potrebno dokumentaciju dobro da pročitate i da nam se lepo predstavite kroz formular, autobiografiju, motivaciono pismo i esej. Pozivamo i rodtelje, bake i deke, ali i nastavnike, da predlože onima za koje misle da će im boravak u Petnici značiti u napredovanju da se prijave. Vrlo je važno da to učenici sami urade.“ – dodaje na kraju gospodin Božić.

Rok za prijavljivanje je do 7. decembra 2014. godine.

***Kontakt:
065/8205620, nikola@petnica.rs

http://t.co/CcV6xH9rnt

A P O D...

Čeka se lansiranje „Hayabuse 2“

http://astronomija.co.rs/misije/9182-ceka-se-lansiranje-hayabuse-2

Okupljene zvezde srednjih godina u punom sjaju



MPG/ESO 2.2-metarski teleskop na La Sija opservatoriji u Čileu snimio je ovu blještavu fotografiju mladog zvezdanog jata NGC 3532. Neke od zvezda još uvek sijaju plavom, sjajnom svetlošću, ali je veliki broj masivnijih zvezda ušao u fazu crvenog džina i sjaji intenzivnom narandžastom svetlošću.

NGC 3532 je sjajno, otvoreno zvezdano jato i nalazi se na oko 1300 svetlosnih godina od nas u sazvežđu Pramca. Neformalno je poznato i pod imenom Bunar želja, jer podseća na razbacane srebrne novčiće u bunaru. Takođe, često ga nazivaju u Fudbalsko jato, iako je ovo odgovarajući naziv u zavisnosti od toga sa koje strane Atlantika živite. Ime nosi po ovalnom oblaku, što možda ljude iz ragbi nacija podseća na ragbi loptu.

Kao veoma sjajno, ovo jato lako možete videti golim okom sa Južne hemisfere. Otkrio ga je francuski astronom Nikola Luj de Lakaj, tokom opservacija koje je vršio iz Južne Afrike 1752. godine, a svoju katalošku oznaku dobio je tri godine kasnije. Jedno je od najspektakularnijih otvorenih zvezdanih jata na celom nebu.

NGC 3532 prekriva površinu neba skoro duplo veću od površine punog Meseca. Džon Heršel ga je opisao kao elegantno jato prepuno binarnih zvezda, jer je tokom svog boravka u južnim delovima Afrike tridesetih godina 19.veka uočio nekoliko elegantnih dvostrukih sistema. Jato NGC 3532 je bilo prvi objekat koji je NASA/ESA Svemirski teleskop Hablposmatrao 20. maja 1990. godine.


MPG/ESO 2.2-metarski teleskop na LaSsija opservatoriji u Čileu snimio je ovu blještavu fotografiju mladog zvezdanog jata NGC 3532. Neke od zvezda još uvek sijaju plavom, sjajnom svetlošću, ali je veliki broj masivnijih zvezda ušao u fazu crvenog džina i sjaji intenzivnom narandžastom svetlošću.

Autorska prava: ESO/G. Beccari

Ova skupina zvezda stara je oko 300 miliona godina. Po standardima otvorenih zvezdanih jata, ovo je jato srednjih godina [1]. Zvezde koje su započele život kao zvezde umerene mase još uvek sjaje blještavom plavom svetlošću, dok su one masivnije već iscrpele svoje zalihe vodoničnog goriva i prešle u fazu crvenog džina. Kao posledica ovoga, jato je bogato i crvenim i plavim zvezdama. One najmasivnije zvezde jata su odavno završile sa svojim sjajnim, ali kratkim životom i eksplodirale su kao supernove. Takođe, u jatu se može uočiti i manji broj upadljivo bleđih zvezda male mase koje sjaje nijansama žute i narandžaste, a koje će veoma dugo živeti. NGC 3532 ukupno broji oko 400 zvezda.

Nebo u pozadini ovog bogatog dela Mlečnog puta je načičkano zvezdama. Uočljiv je i sjajni crveni gas, kao i trake prašine koje nam blokiraju pogled ka udaljenijim zvezdama. One najverovatnije nisu povezane sa samim jatom, koje je dovoljno staro da je imalo vremena da “počisti” bilo kakav materijal iz svoje okoline.

Ovu sliku je snimio instrument na ESO La Sija opservatoriiji pod nazivom Wide Field Imager, tokom februara 2013. godine

Položaj sjajnog zvezdanog jata NGC 3532 u sazvežđu Pramca


Mapa sa slike prikazuje sazvežđe Pramca na južnom nebu. Prikazana je većina zvezda koje su vidljive golim okom. Sjajno, otvoreno zvezdano jato, koje možete videti i golim okom, obeleženo je na mapi.

Autorska prava: ESO/IAU and Sky & Telescope

Širokougaoni snimak neba u okolini sjajnog, otvorenog zvezdanog jata NGC 3532


Ovaj širokougaoni snimak neba oko jata NGC 3532 sačinjen je od fotografskog materijala nastalog tokom pretraživanja Digitized Sky Survey 2. Jato se nalazi u centru slike, a sjajna zvezda koja se vidi u donjem levom uglu je x Carinae — veoma blještava, žuta superdžinovska zvezda, koja je od jata udaljena otprilike pet puta više nego Zemlja. To je jedna od najudaljenijih zvezda koje možemo videti golim okom.

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2. Acknowledgement: Davide De Martin

Beleške

[1] Zvezde sa masama mnogo puta većim od Sunca žive samo nekoliko miliona godina. Očekivani život Sunca je oko deset milijardi godina, a za one još manje zvezde se pretpostavlja da žive i nekoliko stotina milijardi godina – mnogo više nego što je i sam univerzum trenutno star.

http://t.co/RgOCUD8txd

A P O D...