Vesti iz sveta astronomije...

  Izgubljeno poreklo rakete „Протон“

Mada je ’Протон’ jedna od najpoznatijih ruskih raketa danas, njeno poreklo je u mnogome ostalo tajanstveno. Kao i većina ostalih ruskih kosmičkih raketa, i ’Протон’ je zamišljen kao vojni balistički projektil. Na sreću, leteo je noseći samo kosmičke brodove, nikada bojeve glave. Ipak, vojno poreklo je ostavilo tragove na konstrukciji same rakete kao i na lansirnom postrojenju.



Kad neko pomene raketu, prva asocija mi je sovjetski „Протон”. Prvi je lansiran 1965. godine a i dan-danas je u upotrebi, što ga čini jednim od najuspešnijih teških bustera u istoriji kosmičkih letova. Svi “Протони” se oduvek proizvode u Moskvi a odlate se vozom transportuju do Bajkonura. Do lansirne rampe stižu horizonatalno a onda se dižu u vertikalni položaj radi lansiranja. Dvostepena varijanta (“Протон“; УР500) predstavlja jednu od prvih raketnih nosača srednje klase, dok teška trostepena varijanta (“Протон-К“) ide ruku pod ruku sa američkim „Saturnom-1B“.

Kao i mnoge druge sovjetske rakete, i ova je dobila ime prema prvom teretu koji je nosila prilikom lansiranja. Nadimak “Протон” vuče poreklo od serije velikih naučnih satelita “Протон“, koji su bili među prvim teretom ovih raketa. Tokom Hladnog rata, agenti CIA su raketu označavali kao D-1/D, odn. SL-12/SL-13.



“Протон” je bio sredstvo za lansiranje sovjetskih i ruskih orbitnih stanica “Салют-ДОС“ i „Алмаз“, modula za stanice „Mир“ i ISS, planiranih kosmičkih brodova sa ljudskom posadom ТКС i „Л-1“/“Зонд“ (sovjetski cislunarni program), kao i bezbrojnih zemaljskih satelita i brojnih međuplanetnih stanica na Mesec, Veneru, Mars, pa čak i na Halejevu kometu.

Dо 1994, „Протони“ su ruskoj kosmičkoj industriji donosili oko $4,5 milijardi, da bi se od 2011. ta cifra popela na preko $6 milijardi. Kako ruska kosmička agencija javlja, “Протони” će leteti nebom do 2030. godine.

Preuzmite e-knjigut u PDF verziji
(24 strane, 19,7 MB)

http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/istorija/proton/Poreklo-rakete-Proton.pdf

  http://t.co/1QISPX0gxW

A P O D...

  Šta se sprema 10. jula za Teslin rođendan i Dan nauke

U Srbiji se 10. jul obeležava kao Dan nauke, a u isto vreme to je i 158. godišnica rođenja Nikole Tesle (1856-1943). Ove godine Dan će biti obeležen brojnim aktivnostima širom zemlje.



Na Teslin rođendan otvara se EXIT festival, koji će porukom "Revolution"“ odati počast Prometeju savremenog doba, u Naučnom klubu Centra za promociju nauke (CPN) u Beogradu biće otvoren Dečji naučni klub, predstavljan program Horizont 2020 i održana tribina "HAARP i druge zablude o nauci"“, a Tesla dan“ će se održati u Užicu, Nišu, Leskovcu...

Novosadski EXIT, po ocenama najuticajnijih medija, jedan od najboljih festivala na svetu, ove godine povezujući Nikolu Teslu i Novaka Đokovića - ponovo prvoplasiranog na svetskoj teniskoj listi, pored muzičkog i umetničkog programa okuplja i vrhunske svetske stručnjake na temu nacionalnog brendiranja.

Na Fruškoj gori će se održati Multimedijalni internacionalni festival "Nikola Tesla - Secret Connection Summit"“, u sklopu Naučno-obrazovnog rekreativnog centra Elektrovojvodine.

Festival se bavi temama koje osvetljavaju Teslin doprinos napretku moderne civilizacije u oblastima komunikacija, telekomunikacija, energetike, inovacija, kulture, umetnosti i filozofije stvaralaštva, kao i Teslinim doprinosima razvoju ekološke svesti u društvu i uspostavljanju ekološke odgovornosti kao sastavnog dela industrijskog razvoja globalnog društva.

U četvrtak, 10. jula, biće obeležen Teslin rođendan i održana svečana akademija. Festival je podržao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Među gostima će biti ličnosti poput direktora medjunarodnog centra za mir iz Vašingtona, Gaja Džokina, predsednika francuske federacije za UNESKO Iva Lopeza, direktora međunarodnog samita za održivo liderstvo Umeša Mukija, proslavljene australijske profesorke Nataše Cica, čuvenog američkog grafičara Rave Mehta, lideri najboljeg svetskog foruma za mlade One Young World, i mnogih drugih. Talentovanih 150 studenata iz Srbije, ali i sa najprestižnijih svetskih fakulteta biće polaznici Tesla kampa koji će biti organizovan u okviru foruma.

Beogradski Centar za promociju nauke prikazivaće filmove o Tesli, a na tom i drugim skupovima u organizaciji centra biće najavljen najveći program za finansiranje nauke ikada - Horizont 2020“.

Beograđani će imati priliku da obiđu kabinete Elektrotehničkog fakulteta i saznaju kako je Tesla pravio gromove“, na koji način je proizvodio bežičnu energiju i loptaste munje, kako se meri jačina struje.

U Narodnoj biblioteci Srbije biće moguće saznati više o posebnom prijateljstvu Tesle i pesnika Jovana Jovanovića Zmaja, dok će u Univerzitetskoj biblioteci biti moguće saznati zašto je Đorđe Stanojević čovek koji je osvetlio Srbiju.

Na reci Đetinji u Užicu će biti moguće obići najstariju hidroelektranu u Srbiji, sagradjenu prema Tesla principima 1900. godine, samo četiri godine posle Nijagare.
Posetioci u Leskovcu će moći da obidju hidroelektranu Vučjanku koja predstavlja neverovatan spoj prirode i ljudskih ruku.

U Nišu je najavljena poseta hidroelektrani Sveta Petka koja je od aprila prvi put u svojoj istoriji otvorena za posetioce, kao i uz specijalne animacije Teslinih patenata na Elektronskom fakultetu.

U čast Tesle prigodne programe pripremili su i Muzej Nikole Tesle i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu.



Nikola Tesla koji je svojim izumima u mnogo čemu postavio pravac naučno-tehničkog razvoja u 20. i 21. veku, rođen je 10. jula 1856. u Smiljanu, u Lici, tada Vojna granica (Vojna krajina) u sklopu Austrije, danas Hrvatska. Rođen je u porodici Milutina Tesle, sveštenika Srpske crkve (tada Karlovačka mitropolija). Njegova majka, Georgina, Djuka rodjena je u porodici prote Nikole Mandića i Sofije, rodjene Budisavljević, takodje iz ličke svešteničke porodice.

Njegov otac Milutin je u vreme školovanja u austrijskoj vojnoj školi pokazao sklonost ka filozofiji i umnom životu, pa je napustio tu školu i završio bogosloviju u Plaškom, službovao je najpre u Štikadi kod Gračaca, a zatim u Senju i potom u Smiljanu kod Gospića, gde je Nikola rodjen.

Milutin je bio dopisnik nekoliko beogradskih i novosadskih listova iz Like, pisao je pod pseudonimom "Rodoljub Pravičić“. Njegova majka Đuka, po Teslinom svedočenju znala je "Gorski vijenac“ napamet. Po sećanjima sudeći, bio je ponosan na poreklo i sa majčne strane.

Nikola Tesla je započeo školovanje u rodnom Smiljanu, nastavio u Gospiću, Rakovcu kod Karlovca, studirao je u Gracu i Pragu, ali studije nikada nije priveo kraju. Pre 1884. godine, kada je otišao u SAD, radio je u Mariboru, Pešti, Strazburu i Parizu.

Evropu je napustio u nadi da će mu u Njujorku, tada čuveni pronalažac i industrijalac Tomas Alva Edison, za čiju firmu je radio još u Parizu, pomoći da realizuje svoje tehničke inovacije.

U Njujorku je 1885. osnovao vlastitu kompaniju Tesla“ kada je i započeo izradu prvih modela predvidjenih za korišćenje naizmenične struje - inovacija koja je preobrazila svet.

Pronašao je obrtno magnetno polje, indukcioni motor, generator i transformator, fenomen elektromagnetne rezonance i patentirao više izuma na kojima se zasniva savremena elektrotehnika. Edison je inače, iz komercijalnih razloga, bio veliki protivnik ovog Teslinog izuma.

U Evropu iz SAD-a Tesla je odlazio u dva navrata, 1889. i 1892. godine i oba puta boravio u rodnoj Lici. Aprila 1892. stigao je u Gospić, gde je tada živela njegova teško obolela majka, koja je u njegovom prisustvu i umrla, 16. aprila. Mesec i po dana potom, na poziv delegacije opštine grada Beograda i Inženjerskog udruženja, doputovao je u kratku posetu Beogradu.

Genijalni inovator i potpuni usamljenik, Tesla je umro u jeku Drugog svetskog rata u Njujorku, 7. januara 1943. godine. Urna s njegovim pepelom preneta je docnije u Beograd i čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Teslina zaostavština stigla je u Beograd 1951, na osnovu odluke američkih sudskih vlasti, pošto je za jedinog Teslinog naslednika proglašen njegov nećak Sava Kosanović.

Arhivska građa iz Tesline zaostavštine je 2003. upisana u registar UNESKO-a „Pamćenje sveta“. Jedinica za magnetnu indukciju, gustinu magnetnog fluksa, dobila je Teslino ime. Međunarodni aerodrom u Beogradu nosi ime Nikola Tesla. Njegovim imenom nazvani su Elektrotehnički institut u Beogradu koji je osnovan 1936, srednja tehnička škola, biblioteka Univerziteta u Nišu, dve termoelektrane u Srbiji... Spomenici Tesli su postavljeni ispred zgrade tehničkih fakulteta i na aerodromu u Beogradu.

  Zvezdano porodilište uništili nezahvalni potomci



Malo poznati oblak gasa i prašine, pod imenom Gum 15, predstavlja zvezdano porodilište i dom je mladim i vrelim zvezdama. Prelepe i po život opasne, ove zvezde oblikuju izgled magline iz koje su ponikle, a kako vremenom stare, dovešće i do njenog uništenja.

Ova slika snimljena je u okviru programa ESO Kosmički dragulji [1], uz pomoć Širokougaone kamere na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu, koji se nalazi na La Sija opservatoriji u Čileu. Slika prikazuje maglinu Gum 15, koji se nalazi u sazvežđu Jedro, na nekih 3000 svetlosnih godina od Zemlje [2]. Svetleći oblak prašine je tipičan primer HII regiona [3]. Ovakvi oblaci stvaraju neke od najspektakularnijih astronomskih objekata koje možemo da vidimo; na primer, maglina Orla (u kojoj se nalaze čudnovati objekti koje nazivamo Stubovi stvaranja) ili sjajna Orion maglina, ali i manje poznati primerak, kao što je Gum 15.

Vodonik (H) je najzastupljeniji hemijski element u svemiru i može se pronaći u bukvalno svakom delu svemira koji astronomi proučavaju. HII regioni su malo drugačiji jer sadrže značajne količine jonizovanog vodonika – vodonikovi atomi koji su ostali bez elektrona u toku snažne interakcije sa ultraljubičastim zračenjem, tj. fotonima (česticama svetlosti). Dok jonizovani vodonikovi atomi ponovo zahvataju slobodne elektrone, oni otpuštaju svetlost različitih karakteristika i talasnih dužina. Upravo ovi procesi maglini Gum 15 daju crvenkast sjaj – sjaj koji astronomi nazivaju Hα (ha-alfa).

U HII regionima jonizujući fotoni dolaze sa mladih, vrelih zvezda koje se nalaze u samom regionu, što je sučaj i kod magline Gum 15. U centralnom delu slike možete videti pravog zločinca: zvezdu HD 74804, najsjajnijeg pripadnika zvezdanog jata Collinder 197.

Lepoti ove magline posebno doprinosi njen kabast i nepravilan izgled, što nije neobična pojava za HII regione. Za ove karakteristike magline odgovorne su zvezde unutar nje. HII regioni imaju različite oblike jer je raspored zvezda i gasa u njima nepravilan. Ono što posebno doprinosi interesantnom obliku Gum 15 su tamni predeli sačinjeni od neprozračne prašine, koje možete videti u centru slike, a preko kojih se protežu plavičaste strukture. Spomenuti oblaci prašine čine da nas Gum 15 pomalo podseća na manje spektakularnu verziju Trifid magline (Messier 20) - s tim da bi u ovom slučaju naziv Bifid maglina bio podesniji.

Regioni poput ovih mogu iznedriti na hiljade zvezda u periodu od samo nekolio miliona godina. Neke od ovih zvezda čine maglinu tako sjajnom, ali je takođe i oblikuju. Međutim, upravo ove zvezde će dovesti do njenog uništenja. Jednom kada su mlade zvezde prošle fazu detinjstva, otpustiće snažne mlazeve čestica sa svoje površine, praveći razne skulpture u gasu koji ih okružuje. Takođe, ovi naleti čestica će delom razneti gas, a kada najveća od svih zvezda počne da umire, maglina Gum 15 će takođe umreti sa njom. Neke od zvezda su toliko velike da će završiti životni vek uz prasak, tj, eksplodiraće kao supernove i razneti poslednje preostale tragove HII regiona, ostavljajući za sobom samo jato mladih zvezda.
Beleške

[1] ESO program Kosmički dragulji je inicijativa koja za cilj ima da načini što više slika interesantnih ili na oko privlačnih objekata, uz pomoć ESO teleskopa, kako bi se edukovala i informisala šira javnost. Za opservacije, program koristi vreme koje inače ne bi moglo biti iskorišćeno za naučna istraživanja. Međutim, svi prikupljeni podaci mogu takođe biti korisni za naučne korisnike i dostupni su astronomima u ESO naučnoj arhivi.

[2] Ime ovog objekta potiče od australijskog astronoma Colin Guma, koje je objavio katalog HII regiona davne 1955. godine.

[3] HII regioni (izgovara se “ha-dva”) su veliki oblaci gasa i prašine u kojima se rađaju zvezde, a takođe predstavljaju dom mladim zvezdama.
Više informacija

ESO je najistaknutija međunarodna astronomska organizacija u Evropi i najproduktivnija zemaljska opservatorija na svetu. Podržava je 15 zemalja članica: Austrija, Belgija, Brazil, Češka, Danska, Francuska, Finska, Nemačka, Italija, Holandija, Portugal, Španija, Švedska, Švajcarska i Velika Britanija. ESO sprovodi vrlo ambiciozan program fokusiran na dizajn, izgradnju i upravljanje najmoćnijim astronomskim opservatorijama na Zemlji, koje će omogućiti značajna naučna otkrića. Takođe, ESO ima vodeću ulogu u promovisanju i organizovanju saradnje u oblasti astronomskih istraživanja. ESO vodi tri jedinstvene posmatračke lokacije u Čileu: La Sija, Paranal i Šahnantor. Na Paranalu, ESO upravlja Veoma velikim teleskopom, najnaprednijim teleskopom na svetu u oblasti vidljive svetlosti, a rukovodi i teleskopima za pregled neba. VISTA radi u oblasti infracrvene svetlosti i najveći je teleskop za pregled neba na svetu, dok je VST najveći teleskop dizajniran da sprovodi pretraživanja neba isključivo u oblasti vidljive svetlosti. ESO je evropski partner na revolucionarnom projektu ALMA, najvećoj astronomskoj opservatoriji današnjice. ESO trenutno radi na projektovanju i izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će postati “najveće svetsko oko upereno ka nebu”.

http://www.eso.org/public/images/archive/search/?adv=&subject_name=mpg
http://www.eso.org/public/images/archive/search/?adv=&facility=15
http://www.eso.org/public/images/archive/search/?adv=&subject_name=mpg

  http://t.co/VFbgXKGtZw

A P O D...

  http://t.co/TPi4Sew0rP

A P O D...

  Supeer Mesec - stanje redovno!

Stanje astronomije u našim medijima se popravlja i sad više nema uobičajene drame i histerije kada Mesec na svom putu oko Zemlje priđe malo bliže. Da budem precizniji, te drame nema u kratkom članku koji je objavljen u Blicu povodom slučaja da je Mesec pun baš kada ulazi u perigej (dakle u najbližu tačku Zemlji na svom putu oko nje) te da tako postaje super Mesec. Ostale novine nisam čitao. A kad se desi da pun Mesec uđe u perigej, astrolozi se upiške od sreće jer misle da je to nešto značajno. Oni su i izmislili taj naziv: super Mesec.



Jedino što Blicov članak nije baš precizan, ali to ne smeta tipičnom čitaocu tih novina.
A radi se o tome da Mesec sutra, 13. jula (ne danas uveče kako se iz pomenutog članka može pogrešno zaključiti), u 10:32,9 ulazi u perigej, a dan ranije, tj. danas u 13h 24,9 m ulazi i u svoju punu fazu. Zbog toga će Mesec izgledati nešto veći nego što smo navikli. Koliko to veći? Pa, nemojte previše očekivati jer ćete inače ostati razočarani. Prema Nasinim podacima izlazi da je Mesec u perigeju 14% veći i 30% sjajniniji nego kada se nalazi u svojoj najdaljoj tački od Zemlje (apogej). Naravno, doživljaj dosta zavisi od prozračnosti vazduha, od količine svetlosnog zagađenja itd.

E dakle kad stigne u perigej Mesec će od nas (svog pa do centra Zemlje) biti udaljen 358252.6 kilometra, što nije njegovo najmanje rastojanje od Zemlje. Bliže će biti već 10. avgusta ove godine (356896.0 km takođe od centra do centra). Prividni prečnik iznosiće 33'57.7"

Problem je što baš u vreme perigeja Mesec neće biti nad našim horizontom – i zato su novine objavile da ga treba posmatrati noćas.

Hajde da iskoristimo priliku pa da pokažemo i ove podatke.

U trenutku ulaska u perigej Mesec će biti star 16,01699 dana, svetlosnom zraku će trebati 1,2 sec da od Meseca stigne do nas. Mesec će tog 13. jula izaći u 20 h 54,2 m a zaćiće u 7 h 36,2 m Nad horizontom će provesti 10 h 42 m

U pomenutom trenutku magnituda Meseca iznosiće: -12,4

  http://t.co/wzg3fVJgMu

A P O D...

  Galaktički serijski ubica



Nova slika sa MPG/ESO teleskopa klase 2,2 metra, koji se nalazi na La Sija opservatoriji u Čileu, prikazuje dve različite galaksije: NGC 1316 i njenu manju komšinicu NGC 1317. Iako veoma blizu, ove dve galaksije su vodile potpuno različite živote. Mala spiralna galaksija NGC 1317 vodila je miran i povučen život, dok je NGC 1316, prepuna “ratnih” ožiljaka, u svoj burni život uključila još nekoliko galaksija.

Nekoliko tragova u strukturi NGC 1316 ukazuje na njen turbulentni stil života. Na primer, u njenoj strukturi se pojavljuju veoma neobične trake međuzvezdane prašine [1] koje su se ugnezdile u mnogo veći zvezdani omotač, ali je uočljiva i populacija neobično malih, zbijenih zvezdanih jata. Ovo nam govori da je galaksija NGC 1316 progutala spiralnu galaksiju bogatu međuzvezdanom prašinom, pre oko tri milijarde godina.

Oko galaksije se takođe mogu uočiti veoma tamni repovi - pramenovi i omotači zvezda koji su bili otrgnuti sa njihovih originalnih lokacija, a zatim bili izbačeni u međugalaktički prostor. Ovakvi tragovi nastaju kao posledica kompleksnih gravitacionih uticaja na orbite zvezda, kada druga galaksija priđe previše blizu. Svi ovi znaci ukazuju na veoma burnu prošlost tokom koje je NGC 1316 aneksirala druge galaksije, ali ukazuju i na to da se njeno neprimereno ponašanje i dalje nastavlja.

NGC 1316 je udaljena 60 miliona svetlosnih godina od Zemlje i nalazi se u sazvežđu južnog neba Fornaks (Peć). Ova galaksija takođe nosi ime Fornaks A, što nam govori da je najsnažniji izvor radio zračenja u sazvežđu - ali predstavlja i četvrti najjači izvor radio signala na čitavom nebu [2]. Emisiju radio zraka najverovatnije uzrokuje materija koju “usisava” supermasivna crna rupa u centru same galaksije, a dodatno “ulje na vatru” najverovatnije dosipa interakcija sa drugim galaksijama.

Veoma iscrpna slika koju je načinio MPG/ESO teleskop klase 2,2 metra sa La Sija opservatorije u Čileu, dobijena je kombinacijom mnogo pojedinačnih slika iz ESO arhive. Cilj prvobitnih opservacija bio je da se razotkriju i najtamniji detalji, ali i da se prouči raskol koji vlada u ovom interesantnom sistemu.

Kao bonus, ova slika nam otvara prozor u daleki svemir, mnogo dalje od sjajnih galaksija u prvom planu. Većina zamućenih tačkica sa fotografije predstavlja veoma udaljene galaksije, a pogotovo gusta koncentracija galaksija nalazi se sa leve strane objekta NGC 1316.

Beleške

[1] Trake međuzvezdane prašine detaljno je snimio NASA/ESA Hubble Space Telescope.

[2] Ovo se odnosi na radio frekvenciju od 1400 MHz, dok bi za druge frekvencije redosled bio drugačiji.

http://www.spacetelescope.org/images/opo0511a/

http://www.eso.org/public/teles-instr/lasilla/mpg22/

  Otkriven prvi sistem prstenova oko asteroida



Opservacije koje su sprovedene sa nekoliko mesta u Južnoj Americi, uključujući i ESO La Sija opservatoriju, dovele su do iznenađujućeg otkrića - udaljeni asteroid Hariklo okružen je sa dva gusta i uska prstena. Ovo je do sada najmanji objekat kod kojeg su otkriveni prstenovi, a ujedno je i peti objekat u Sunčevom sisemu sa ovim karakteristikama – posle mnogo većih planeta Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Poreklo prstenova za sada ostaje misterija, ali bi oni mogli biti rezultat sudara koji je za sobom ostavio disk sačinjen od krhotina. Najnoviji rezultat je objavljen u časopisu Nature, 26. marta 2014. godine.

Saturnovi prstenovi su jedan od najlepših prizora na noćnom nebu, a manje uočljivi prstenovi takođe se nalaze i oko drugih džinovskih planeta. Uprkos veoma detaljnim pretraživanjima neba, prstenovi oko drugih malih objekata u Sunčevom sistemu nisu bili otkriveni. Najnovije opservacije male planete zvane [1] (10199) Hariklo [2] dok je prolazila ispred zvezde, pokazale su da je takođe okružena sa dva prstena.

“Nismo ni sanjali da mala tela poput Hariklo uopšte imaju prsten, te ih nismo ni tražili, pa je samim tim ovo otkriće – ali i količina detalja koje smo uspeli da dobijemo – za nas poptpuno iznenađenje!”, rekao je Felipe Braga-Ribas (Nacionalna opservatorija/MCTI, Rio de Žaneiro, Brazil) koji je planirao opservacije i vodeći je autor najnovijeg naučnog rada.

Asteroid Hariklo je najveći član grupe poznate kao Kentauri [3] i orbitira između putanja Saturna i Urana u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema. Predviđanja su pokazala da je trebao da prođe ispred zvezde UCAC4 248-108672, 3. juna 2013. godine, posmatrano iz Južne Amerike [4]. Uz pomoć sedam teleskopa, uključujući i Danski teleskop klase 1,54 metra, kao i teleskop TRAPPIST, na ESO La Sija opservatoriji u Čileu [5], astronomi su bili u mogućnosti da posmatraju zvezdu koja nestaje na nekoliko sekundi, jer je njenu svetlost blokirao Hariklo – ovaj fenomen poznat je kao okultacija [6].

Međutim, naučnici su pronašli mnogo više nego što su očekivali. Par sekundi pre, i ponovo, par sekundi nakon glavne okultacije desila su se dva dodatna, veoma kratka slabljenja prividnog sjaja zvezde [7]. Nešto što se nalazilo u okolini asteroida Hariklo je blokiralo svetlost! Upoređujući snimke dobijene sa različitih lokacija, tim naučnika je uspeo da rekosntruiše ne samo oblik i veličinu samog objekta, nego i oblik, širinu, orijentaciju i druge karakteristike novootkrivenih prstenova.

Tim je otkrio da se sistem prstenova - oko malog objekta od 250 kilometara u prečniku, koji se nalazi iza orbite Saturna - sastoji od dva oštro oblikovana prstena, široka tri i sedam kilometara, koji su razdvojeni čistinom od devet kilometara.

“Za mene je ovo potpuno neverovatno – ne samo da smo uspeli da detektujemo sistem prstenova, nego smo uspeli da razlučimo da ga čine dva zasebna prstena”, dodaje Ufe Gro Jorgensen (Nils Bor institut, Univerzitet u Kopenhagenu, Danska), jedan od članova tima. “Pokušavam da zamislim kako bi bilo stajati na površini ovog ledenog obekta – toliko malog da bi na njemu i brzi sportski auto uspeo da dostigne drugu kosmičku brzinu i “odleti” u svemir - i posmatrati sistem prstenova 20 kilometara širok, koji se nalazi na 1000 puta manjoj udaljenosti od Meseca.” [8]

Iako su mnoga pitanja ostala nerazjašnjena, astronomi pretpostavljaju da su ovi prstenovi najverovatnije nastali od krhotina koje su se javile nakon sudara. Najverovatnije su se formirala dva prstena zbog mogućeg prisustva malih satelita.

"Postoji verovatnoća da pored sistema prstenova, Hariklo ima i najmanje jedan mali satelit koji tek treba da bude otkriven”, dodaje Felipe Braga-Ribas.

Prstenovi bi mogli biti fenomen koji bi kasnije za uzvrat doveo do formiranja malog meseca. Ovakav niz događaja, na mnogo većoj skali, mogao bi da objasni nastanak našeg Meseca, u prvim danima Sunčevog sistema, kao i poreklo mnogih drugih prirodnih satelita oko drugih planeta, ali i asteroida.

Vođe ovog projekta prstene privremeno nazivaju Ojapoke i Šui, po rekama koje se nalaze u oblastima krajnjeg severa i juga Brazila [9].

Beleške

[1] Sve objekte koji kruže oko Sunca, a koji su suviše mali (nedovoljno masivni) da se kreću po skoro kružnim orbitama, IAU je definisao kao mala tela Sunčevog sistema. Ona uključuju najveći deo asteroida Sunčevog sistema, objekte bliske Zemlji, Marsove i Jupiterove trojanske asteroide, većinu Kentaura, transneptunskih objekata i kometa. U neformalnoj upotrebi reč asteroid i mala planeta se često koriste za istu stvar.

[2] IAU Centar za male planete je ključan u detekciji malih tela Sunčevog sistema. Dodeljena imena se sastoje iz dva dela: broja – originalno je bio redosled otkrića, ali sada je redosled po kojem su orbite precizno utvrđene - i imena.

[3] Kentauri su mala tela nestabilnih orbita, u spoljašnjim delovima Sunčevog sistema, koja presecaju orbite džinovskih planeta. Zbog toga što su njihove orbite često perturbovane, očekuje se da ostanu na tim putanjama samo par milona godina. Kentaure razlikujemo od mnogobrojnijih asteroida iz glavnog asteroidnog pojasa koji se nalaze između orbita Marsa i Jupitera, a možda potiču iz Kajperovog pojasa. Ime su dobili jer – kao i mitski kentauri – imaju dvojake osobine, u ovom slučaju osobine i kometa i asteroida. Hariklo ima karakteristike asteroida, a do sada nije otkriveno da ispoljava karakteristike komete.

[4] Događaj je predviđen na osnovu sistemaskih opservacija sprovedenih sa MPG/ESO 2,2-metarskim teleskopom na ESO La Sija opservatoriji, koje su nedavno objavljene.

[5] Pored Danskog teleskopa klase 1.54 metra i TRAPPIST teleskopa na ESO La Sija opservatoriji, posmatranja ovog događaja su vršena na sledećim opservatorijama: Universidad Católica Observatory (UCO) Santa Martina, kojom upravlja Pontifícia Universidad Católica de Chile (PUC); PROMPT teleskop, u vlasništu i kojim upravlja University of North Carolina na Chapel Hillu; Pico dos Dias opservatorija sa National Laboratory of Astrophysics (OPD/LNA) - Brazil; Southern Astrophysical Research (SOAR) teleskop; Caisey Harlingten's Planewave teleskop od 20 inča, koji je deo Searchlight Observatory Network mreže; R. Sandness teleskop sa San Pedro de Atacama Celestial Explorations; Universidade Estadual de Ponta Grossa opservatorija; Observatorio Astronomico Los Molinos (OALM) — Urugvaj; Observatorio Astronomico, Estacion Astrofisica de Bosque Alegre, Universidad Nacional de Cordoba, Argentina; Polo Astronômico Casimiro Montenegro Filho opservatorija i Observatorio El Catalejo, Santa Rosa, La Pampa, Argentina.

[6] Ovo je jedini način da se tačno utvrdi veličina i oblik tako udaljenog objekta – asteroid Hariklo je širok samo 250 kilometara, a udaljen je više od milijardu kilometara od Zemlje. Čak i uz pomoć najboljih teleskopskih posmatranja, tako mali i udaljeni objekat se čini kao bleda tačkica.

[7] Prstenovi oko Urana i Neptuna su otkriveni na sličan način tokom okultacija 1977. i 1984. godine, respektivno. ESO teleskopi su takođe doprineli otkriću Neptunovih prstenova.

[8] Striktno govoreći, automobil bi morao da bude veoma brz – nešto kao Bugatti Veyron 16.4 ili McLaren F1 — jer bi vrednost druge kosmičke brzine iznosila 350 km/h!

[9] Ova imena se korsite samo neformalno, a zvanična imena će kasnije dodeliti IAU, prateći propisana pravila.

  http://t.co/fvYKl8J7Zw

A P O D...

  Ilon Mask poklonio milion dolara za Muzej Nikole Tesle

Na dan 158. rođendana genijalnog naučnika Nikole Tesle - koji je proslavljen u celom svetu - učinjen je veliki korak ka izgradnji budućeg Teslinog muzeja u Njujorku.




Iloan Mask, pronalazač i milioner i vlasnik “Tesla Motors”, donirao je milion dolara za Naučni centar Tesla u okrugu Safolk u Njujorku na Long Ajlendu, na mestu Vardenklifa, jedine preostale laboratorije slavnog naučnika. Za taj potez Maska veliku zaslugu ima jedan autor veb stripa, prenosi CNN.

Metju Inman, čiji strip i sajt the Oatmeal privlači milione čitalaca svakog meseca, potvrdio je u četvrtak da je razgovarao sa Maskom i da mu je on potvrdio donaciju.

Inman je rekao da mu je Mask rekao dve stvari tokom telefonskog razgovora:
- napraviće punkt za punjenje Tesla automobila na parkingu ispred muzeja.
- doniraće milion dolara da se muzej napravi i počne sa radom.

Osnivač komapnije Tesla Motors već je ranije donirao 2,500 dolara za budući muzej.

Naučni centar Tesla potvrdio je ovu vest na svom titeru.

U jednom od svojih stripova, Inman je poredio Teslu i “stao na njegovu stranu” sa svojim (u svetu poznatijim savremenikom) rivalom Tomasom Edisonom. 2012. godine organizovao je akciju da kupi Vardenklif i da ga pretvori u muzej posvećen Nikoli Tesli.

Ubrzo je pokrenuo akciju na sajtu Indiegogo, koju je nazvao “Hajde da napravimo “prokleti” Teslin muzej” (Let's Build a G**damn Tesla Museum), koja je sakupila neverovatnih 1,3 miliona dolara. Od tada do danas prikupljena suma dostigla je skoro 8 miliona dolara potrebnih da se prostor restaurira i izgradi Muzej.


Varderklifov toranj

Ove godine je Inman u svom stripu recenzirao novi Tesla Model S i praktično kroz njega pozvao Maska da pomogne. Par sati od objavljivanja tog stripa Mask je postovao na Tviteru: "Biće mi drago da pomognem.”

Foto: Ilon mask WIKI/The Summit 2013 - Picture by Dan Taylor / Heisenberg Media

  Šta nam donosi CERN u budućnosti?

Na pres konferenciji održanoj u Kopenhagenu, u okviru Euroscience Open Foruma, nekoliko čelnih ljudi iz CERN-a najavilo je puštanje u rad Velikog hadronskog sudarača nakon skoro dve godine, kao i najnovije detalje vezane za Higsov bozon. Na pitanja novinara odgovarali su generalni direktor CERN-a Rolf Hojer i bivša portparolka ATLAS projekta Fabiola Đanoti.



CMS je saopštio nove i veoma bitne karakteristike Higsovog bozona. Božija čestica, kako je neki nazivaju, pronađena je u julu 2012. godine. Higsov bozon, teorijski predviđen još 1964. godine, predstavlja česticu koja materiji daje masu. Ono što su naučnici otkrili pre dve godine je da postoji čestica koja se uklapa u sliku onoga što bi Higsov bozon trebao da predstavlja. Međutim, preostaje da se detaljno prouče njegove karakteristike, jer kako i sami naučnici iz CERN-a kažu: „Nismo još uvek sigurni da li da ga zovemo on, ona ili ono“.

Kako bi se u potpunosti testirala ideja o Higsovom bozonu, neophodno je detektovati raspad Higsovog bozona na druge čestice. Merenja i ATLAS i CMS projekta dala su bitne dokaze da se Higsov bozon direktno raspada na fermione, kao što su kvarkovi i elektroni - čestice koje čine materiju. Ovo je utvrđeno za dve vrste fermiona – “bottom” kvark i “tau” lepton. Merenja su takođe pokazala da se ovo dešava tačno određenom stopom, koju je predvidela teorija Standardnog modela čestica – teorija koja govori o fundamentalnim česticama vidljive materije i interakcijama koje se javljaju između njih.

U poslednjih 18 meseci nismo imali prilike da čujemo previše vesti o LHC-u. Tokom ovog vremena vredno se radilo na njegovom unapređivanju i održavanju. Prema rečima generalnog direktora Rolfa Hojera LHC će ponovo biti pušten u rad u januaru, a prve podatke imaćemo u proleće 2015. godine. “Svakoj mašini je nakon tri godine rada neophodan remont, pa tako i LHC-u. Neophodno je uložiti ovoliko vremena jer se LHC otvara na svakih 20 metara, a podsetimo se da se radi o ukupno 27 kilometara akceleratora. Mnogo toga smo uradili na LHC-u tokom proteklih 18 meseci i praktično je kao nova mašina, koja će nam omogućiti nova otkrića“, dodao je profesor Hojer.

“Početkom godine LHC će početi da radim na skoro duplo većim energijama, što će svakako dovesti do novih, uzbudljivih rezultata”, izjavila je Fabiola Đanoti. “Želeli bismo još bolje da proučimo Higsa, a za to je neophodno da vidimo kako interaguje sa drugim česticama. Dalje proučavanje Higsa nije samo naša obaveza, niti je povezano isključivo sa činjenicom da je drugačiji od svih čestica koje smo do sada otkrili. Neophodno ga je dalje proučavati jer nam otvara vrata ka novoj fizici, koja je neophodna za dobijanje odgovora na mnoga nerešena pitanja koja se tiču našeg univerzuma.”, zaključuje Đanoti.

„LHC nije sagrađen samo da bi proučavao Higsov bozon i tražio odgovor na pitanje zašto materija ima masu, nego i da bi se pozabavio još nekim pitanjima koja su za nas sada veliki znaci pitanja, kao na primer zašto je svemir sačinjen uglavnom od materije, a veoma malo antimaterije, šta to čini tamnu materiju, zašto Higs ima tako malu masu. Takođe znamo da nam je za ovo neophodna nova fizika – problem je gde je nova fizika – da li se nalazi u okviru energija koje LHC može da dostigne, početkom 2015. godine, ili su u pitanju veće enrgije, za koje će biti neophodne nove mašine. Imamo veliku čast da koristimo LHC, kao najmoćniju spravu koju imamo danas i to na najbolji mogući način. A za sve ovo je naravno potrebno dosta vremena, oko 20 godina.“

Samo jedan mali deo svemira čini materija koju poznajemo. Međutim, ono što muči ne samo naučnike u CERN-u, nego i astronome, je preostali sadržaj svemira: oko 95% sadržaja koji ne poznajemo, a koji nazivamo tamna materija i tamna energij. Na pitanje da li će u ovom poduhvatu uspostaviti saradnju i sa astronomima, Fabiola Đanoti odgovara: „Imamo kontakt sa astronomima, međutim mi u CERN-u ne proučavamo tamnu energiju, bar ne direktno, ali ono na šta ćemo sigurno moći da damo veoma bitne odgovore je tamna materija. S druge strane, kako naša saznanja o elementarnim česticama rastu, raste i naše razumevanje svemira.“

Fabiola Ganoti dodaje: „Vrlo jasno smo predvideli kako Higs bozon treba da se ponaša, a svaka devijacija koja se javi u odnosu na ovo potiče od interakcije sa drugim česticama.“

  http://t.co/RKZ51hsiuY

A P O D...

  NASA: Podmornica na Titanu i još 11 čudnih koncepata

NASA je predstavila 12 predloga za buduća istraživanja u prvoj fazi NIAC programa.



Cilj NIAC je da pretvori naučnu fantastiku u naučne činjenice zahvaljujući razvoju tehnologije, a ideje koje je NASA predstavila zaista zadivljuju.

Među odabranim predlozima se nalaze razni maštoviti koncepti, uključujući i slanje podmornice na Titan, koja bi istraživala jezera metana, kao i bezbedno "hvatanje" asteroida.

NASA očekuje da će investicije omogućiti stvaranje naprednih tehnologija oje će poslati prve misije dalje od Marsa.

Ukoliko prva faza proučavanja pomenutih predloga bude uspešna, sledi faza dva u kojoj će doći do razvoja koncepta.

Vizionarski dugoročni koncepti zasnovani su na potencijalnoj vrednosti budućih svemirskih misija agencije i operativnih potreba.

Ipak, većina njih, ako ne i svi, ostaće samo to što jesu – koncepti, koji će možda u dalekoj budućnosti ipak biti primenljivi.

Podmornica na Titanu

Predlog da se u Titanovo najveće severno more, Kraken, pošalje podmornica, koja će obavljati detaljna naučna istraživanja.

Herts sistem



Herts koncept podrazumeva postojanje svojevrsnog električnog solarnog jedra, koje bi omogućilo putovanje u duboki svemir. Ono je zapravo niz žica koje se protežu 30 kilometara od rotirajuće svemirske letelice, kako bi prikupljali energiju od Sunca. Takvi brodovi mogli bi da dostignu brzinu od 700 kilometara po sekundi, što znači da bi astronauti za godinu dana mogli da dođu do Neptuna. (Heliopause Electrostatic Rapid Transit System)

Gravimetrija jata letelica



Metod za izračunavanje gravitacije i mase malih tela u Sunčevom sistemu, poput asteroida i kometa, koristeći manje, jeftine sonde. (Swarm Flyby Gravimetry)
Aragoskop: Optika ultra visoke rezolucije po niskoj ceni

Gigantski disk koji bi mogao drastično povećati moć teleskopa.
Slanje senzora na druge planete

Specijalni čipovi bi mogli da se šalju na druge planete i njihove pratioce kako bi izvodili načna istraživanja za kraće vreme i uz manji rizik. (Exploration Architecture with Quantum Inertial Gravimetry and In-Situ ChipSat Sensors)
Rešavanje problema nedostatka kiseonika

Uređaj koji bi bio korišten u ljudskim misijama i koji bi pretvarao sunčevu svetlost u kiseonik. (3D Photocatalytic Air Processor for Dramatic Reduction of Life Support Mass & Complexity)
Hvatanje asteroida i svemirskog đubreta

Wrangler – sub-satelit mogao bi da uhvati svemirski objekat poput asteroida i zaustavi njegovo obrtanje zahvaljujući velikoj "mreži".
Dronovi na Titanu



Mala letelica teška manje od 10 kilograma, slična dronovima na Zemlji, mogla bi biti poslata na Titan, kako bi pravila fotografije visoke rezolucije i mapirala podatke o površini tog meseca. (Titan Aerial Daughtercraft)

Korišćenje najtoplijih čestica u svemiru



Metod merenja dubine leda na dalekim planetama i satelitima, koristeći eksperimentalne tehnike prilagođene visokoenergetskim česticama.
Periskop

Metod mapiranja struktura Meseca ispod površine, koristeći unapređene tehnike periskopa. (Periapsis Subsurface Cave Optical Explorer)
Mogućnost života na Marsu

Uređaj za proučavanje opstanka zemaljskih oblika života na površini Marsa. Neka životinjska vrsta bila bi preneta na Crvenu planetu, kako bi testirala tu mogućnost. ( Mars Ecopoiesis Test Bed)
"Stoper" za komete

Letelica koja se "kači" za komete i krstari Sunčevim sistemom. To bi činila ispaljujući harpun.

  http://t.co/l13gtZpIyy

A P O D...

  http://t.co/qP5tmNO0R6

A P O D...

  http://t.co/wk9cHjC3T2

A P O D...

  http://t.co/Rn8WvYT2yx

A P O D...

  http://t.co/T4ERQtZ0iC

A P O D...

  http://t.co/eMEhxDISvX

A P O D...

  Povodom prvog leta čoveka na Mesec

Iz knjige prof. Ajdačića "Nauka kao bajka" objavljujemo deo "Čovekov večni trag". Taj deo, u kome su opisani trenuci tokom lansiranja prve ljudske posade na Mesec, je pisao Milivoj Jugin.

Otvaram knjigu Milivoja Jugina „Večni trag“, koja predstavlja svedočanstvo o čovekovom osvajanju Meseca, pronalazim njen najuzbudljiviji deo i žurno čitam redove koje je ispisao naš vrsni poznavalac astronautike.

„ ... Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo... Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... bije sve jače... i još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč!

Prikupljam sve snage da savladam ovaj poslednji, verovatno najsnažniji talas u sebi, ovu plimu uzbuđenja... Treba raditi! Brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! Leva ruka sa kino-kamerom već je na svom mestu, a desna sa prstom na okidaču foto-aparata. U grobnoj tišini odjekuju samo reči zvaničnog spikera Džeka Kinga: „Deset... devet... osam... sedam... početak paljenja... svi motori rade... dva... jedan... nula... poletanje!“

Na dnu rakete najpre blesnu džinovska varnica... Zatim se pretvori u ogroman oblak plamena i dima koji pokulja na dve suprotne strane rakete. Ona još uvek nepomično stoji, dok pod njom hara prava plamena stihija. Vatra i dim zaklanjaju donji deo rakete od našeg pogleda. A, tada... Tada se desilo ono što se teško rečima može opisati, što televizijski prenos ne može verno preneti. Taj čudni košmar u kome sam se sledećih desetak sekundi nalazio, sigurno je, može se samo doživeti. I to ovde, na vratima kosmosa.

Odjednom je nešto potmulo grunulo... Tribina na kojoj smo bili, zemlja pod nama, snažni čelični nosači krovne konstrukcije -- sve je počelo da podrhtava, da se trese. Za trenutak me je nesvesno obuzeo neki iskonski strah. Onakav kakav se oseti za vreme prirodnih kataklizmi, zemljotresa, na primer.

... Kao da stotine topova najtežeg kalibra sipaju vatru kartečom jedan za drugim -- tako su se ređale reske eksplozije, parajući uši... I usred tog košmara, ognja i tutnjave, iz dima koji je polako nadirao ka vrhu lansirne rampe, kao feniks iz pepela, počela je da se diže raketa. U svoj svojoj blistavoj lepoti, u strahoti vatrenog stuba koji je harao na njenom dnu, elegancijom dostojnom balerine, ona se lagano penjala uvis. Iza nje je ostajao do bola blještav, pakleni stub vatre, dok je ona ubrzavala svoj put u budućnost, u istoriju...

Opčinjen prizorom, poput automata, snimao sam. Kamerom i foto-aparatom. Mikrofon mi je sve vreme bio priljubljen uz usne, ali nisam govorio. Ne verujem da sam u tom trenutku uopšte bio u stanju da progovorim.

Raketa je već napustila lansirni toranj, kada me je prenuo glas iz hiljada kilometara udaljenog beogradskog televizijskog studija koji sam čuo u slušalicama:

-- Prvi ljudi su poleteli na Mesec!

Stresao sam se i odmah nastavio:

-- Dragi gledaoci, ne znam da li do vas dopire ova grmljavina. Zemlja pod nama drhti... Sve se trese... To je prizor užasan i veličanstven! Prvi ljudi krenuli su na Mesec!

-- Oblak dima ostao je na lansirnoj platformi. Raketa se još uvek izvanredno dobro vidi, mada je krenula, praktično, nasuprot Sunca. Ali, krenula je -- ka Mesecu!

-- Na mestu gde se nalazimo zemlja se još potresa od udara „vatrenog stuba razuma“, na čijem vrhu tri prva emisara Zemlje polaze da u do sada neprikosnovenu tišinu čudnog Meseca unesu prvu iskru života, tog najvećeg blaga naše planete.

*

* *

Odmah posle lansiranja „Apola 11“ Jugin se iz Amerike avionom vratio u Beograd, da bi nastavio sa televizijskim komentarisanjem čovekovog stupanja na Mesec. Čitamo dalje njegovu knjigu „Večni trag“.

*

* *

„Tačno je 1 čas i 15 minuta. Sa urednikom sedim u „plavoj sali“' beogradskog TV studija pripremljenoj za današnji

prenos... Uključeni smo... Na ekranu je slika Hjustona... Dajem obaveštenje o prenosu i razlozima zašto on počinje ranije. Teleprinter neumorno, čitave noći kuca... informacije pristižu... Astronauti imaju izvesne teškoće sa skafanderima... Oblače ih i proveravaju...

Napetih živaca očekujemo dalji razvoj događaja. Prolazi još jedan sat... Astronauti se trude da sve dovedu u red. Njihov rad teče nešto sporije nego što je predviđeno „Planom leta“...

Zahvaljujući pripremljenim beleškama, a posebno onome što sam video i doživeo za vreme obilaska kosmičkih centara u Sjedinjenim Američkim Državama i prisustvovanju lansiranja „Apola 11“, nastojim da zabavim gledaoce raznim zanimljivostima. Ispijam čašu za čašom mineralne vode u pregrejanom studiju i napregnuto očekujem trenutak... On je došao u 3 časa i 39 minuta:

Armstrong otvara vrata na „Orlu“! Izvlači se napolje. To traje dosta dugo... Sa visine od tri metra treba da siđe.

Na ekranima se još uvek ništa ne vidi. Poklopac odseka u kome je smeštena televizijska kamera na „Orlu“ još je zatvoren, mada je kamera već u pogonu.

Armstrong lagano silazi niz devet stepenika po specijalnim lestvicama na nozi „Orla“... Stiže na pretposlednji stepenik i tada povlači rukom posebnu kariku mehanizma za otvaranje poklopca pred televizijskom kamerom. Tog trenutka se pojavljuje prva slika sa Meseca.

Mada tačno znam koji deo „Orla“ treba da se vidi i kako stoji kamera, treba mi nekoliko sekundi da razaznam detalje. Slika nije sasvim jasna... Sada već vidim sve. Počinjem da opisujem gledaocima ono što se vidi. U tom trenutku u gornjem delu slike nešto se pokrenulo.

-- Čovek silazi!... Vidite njegovu nogu... evo sada već cele figure... To je astronaut Armstrong! – uzbuđeno govorim.

Stotine miliona ljudi naše planete napregnuto prate njegovo kretanje. Sa Meseca Armstrong poručuje:

-- Na poslednjoj sam stepenici... Sada sam na šapi „Orlove“ noge... Ona je utonula četiri-pet centimetara u površinski sloj Meseca... On izgleda veoma, veoma sitnozrnast... kao najfiniji prah...

Za trenutak njegova je figura zastala, a zatim... lagani pokret udesno... i Armstrongov glas:

-- Ovo je mali korak za čoveka,

a džinovski skok za čovečanstvo!

Bile su to reči čoveka koji je svojom nogom na Mesečovoj površini utisnuo večni trag, simbol čovekovih napora da otkriva tajne prirode.

Dogodilo se to u 3 časa i 56 minuta 21. jula 1969. godine.

http://astronomija.co.rs/biografije/8550-seanje-na-milivoja-jugina.html
http://static.astronomija.co.rs/nauke/istorija/letovi/apolo11/apollo11.htm

  Britanski kosmolog mladim naučnicima

Malo je onih u čija interesovanja spada astronomija, a koji do sada nisu imali prilike da se susretnu sa delom Martina Risa. Lord Martin Ris je kosmolog i astrofizičar čiji je naučni opus dovoljno velik, a lista nagrada i priznanja dovoljno duga da mu obezbedi doživotno mesto profesora na prestižnom britanskom univerzitetu Kembridž. Istovremeno, jedan je od naučnika čija saznanja sežu daleko van okvira naučne discipline kojom se zvanično bavi. I pored mnogobrojnih priznanja, visoke titule i međunarodnog uspeha koji je postigao baveći se naukom, ovaj britanski džentlmen starog kova pre svega odaje utisak veoma srdačne i pristupačne osobe, otvorene za razgovor.



Pored velikog broja stručnih radova i izdanja, autor je i nekoliko kultnih knjiga namenjenih široj javnosti, od kojih se možda najviše ističe “Samo šest brojeva” (Just Six Numbers: The Deep Forces That Shape the Universe). Knjiga govori o nekoliko brojeva čije su diskretne vrednosti oblikovale svemir i na taj način obezbedile ljudskoj vrsti dovoljno vremena da se tokom perioda od nekoliko milijardi godina razvije na Zemlji. Harizmatična pojava osigurala mu je i nekoliko zapaženih gostovanja u popularnim naučnim filmovima, kao što je serijal filmova “Šta još uvek ne znamo?” (What We Still Don’t Know?).

Tokom intervjua, na nedavno održanoj ESOF 2014 konferenciji u Kopenhagenu, Lord Martin Ris je između ostalog govorio o tome da li smo kao vrsta dostigli dovoljno visok nivo evolucije da otkrijemo istinsku prirodu fizičke stvarnosti u kojoj živimo i da li smo spremni da se nosimo sa svim negativnim implikacijama modernih tehnologija. Takođe, uputio je i nekoliko saveta mladim ljudima u Srbiji koji su odlučili da se bave naukom.

B92: Za one koji možda ne znaju čime se bavi kosmolog – koja je tačno Vaša uloga u proučavanju svemira?

Lord Martin Ris: Kosmolog pokušava da razume kako funkcioniše svemir, posebno na velikoj skali, odnosno na skali vidljivog univerzuma. Želimo da shvatimo sve ono što vidimo u svemiru, kao što su zvezde i galaksije, ali takođe i da shvatimo kako su nastale i evoluirale. Jedan od razloga zbog kojeg je kosmologija toliko napredovala u poslednje vreme je taj što smo sada u mogućnosti da posmatramo veoma udaljene objekte i samim tim dobijemo odlične dokaze o tome kako je svemir izgledao u najranijoj fazi.

Kako je svemir izgledao u najranijoj fazi?

Svemir je sada star skoro 14 milijardi godina, a u prilici smo da posmatramo galaksije kada je svemir bio star svega jednu i po milijardu godina. Ali, takođe imamo dokaze o tome šta se dešavalo i pre toga. Snimili smo zračenje iz tog perioda, za koje verujemo da je nastalo kada je svemir bio topliji i gušći od centra zvezde i možemo da vratimo film u nazad do momenta kada je svemir bio star samo jednu sekundu. Mogu slobodno reći da to znamo sa pouzdanošću kojom geolog može da tvrdi kako je Zemlja izgledala u svojoj ranoj istoriji, jer smo sproveli veoma precizna merenja.

Znači, imamo veoma dobar dokaz u korist teorije Velikog praska?

Da!
Lord Martin Rees je kraljevski astronom i bivši predsednik prestižnog Kraljevskog društva u Londonu. Bio je direktor Triniti koledža, ali i na čelu Instituta za astronomiju na Kembridžu. Takođe, od 2005. godine je zastupljen u britanskom Domu Lordova. Osim generalnim kosmološkim temama, bavi se još i kvazarima, crnim rupama, bljeskovima gama zraka i teorijom multiverzuma.

Interesantno je da ste bili u kontaktu sa Fredom Hojlom, veoma specifičnim akterom nauke 20. veka. On je zapravo kumovao teoriji Velikog praska, iako je naziv izneo više kao zajedljivu opasku, jer nikada nije prihvatio teoriju i nastavio je da veruje u teoriju Večnog stanja. Kakav je bio Fred Hojl?

Pripadao je starijoj generaciji, tako da sam ga upoznao u njegovim poznim godinama. Mogu slobodno reći da je između 1945. i 1965. godine bio verovatno najkreativniji astronom na planeti. Najviše ćemo ga pamtiti po tome što je bio prva osoba koja je shvatila kako su nastali svi atomi od kojih smo sačinjeni, kao što su ugljenik i kiseonik i to u procesima sinteze u kojima učestvuju atomi vodonika u zvezdama. Mi smo svi sačinjeni od pepela davno ugašenih zvezda. To bi bilo njegovo najveće dostignuće, ali on je takođe imao ideju o univerzumu koji se širi, ali koji se uprkos tome nikada ne menja. Kako se galaksije udaljavaju jedna od druge, u novonastalim “pukotinama” se stvaraju nove galaksije i na taj način svemir ostaje isti. Ovo je bila prelepa ideja koju su mnogi podržavali predesetih godina prošlog veka, ali su ubrzo počeli da se pojavljuju dokazi protiv nje. Veoma snažan kontra argument teorije Večnog stanja bilo je otkriće pozadinskog zračenja, koje može da se interpretira kao reliktno zračenje vrelog i gustog stanja u kojem se nalazio mladi svemir i nemoguće je objasniti njegovo poreklo u okviru teorije Večnog stanja. Fred Hojl nikada nije prihvatio novu teoriju i rekao bih da je nastavio da veruje u teoriju Večnog praska.

Napisali ste nekoliko knjiga koje su namenjene široj javnosti i jedna od njih nosi naziv “Naš poslednji vek”. Šta je toliko posebno u vezi sa naukom u ovom veku?

Većina mojih knjiga bavi se astronomijom i kosmologijom, ali ova je drugačija. Bavi se problemima političke i ekološke prirode, kao i našim opstankom na planeti. Poenta koju sam želeo da iznesem je da Zemlja postoji već 45 miliona vekova, a ovo je prvi vek u kojem jedna vrsta - pri tome mislim na ljudsku rasu - ima mogućnost da odredi budućnost planete. Nas je sve više, i u poređenju sa ranijim generacijama, svako od nas može da koristi mnogo moćnije tehnologije. Postoje dve klase stvari koje se dešavaju. Kao prvo, kolektivno imamo veliki uticaj na okruženje i biosferu, menjamo klimu, dovodimo do izumiranja vrsta, itd. Međutim, drugi deo knjige naglašava postojanje druge vrste opasnosti koja potiče od činjenice da su moderne tehnologije do te mere moćne da veoma mali broj ljudi, ili čak samo jedna osoba, može da dovede do katastrofa globalnih razmera. I zaista se brinem da bismo u drugoj polovini ovog veka mogli da postanemo podložni ili sasvim slučajnom ili namerno izazvanom događaju, koji bi mogao početi na jednom mestu i onda se proširiti na celu planetu.

Ono što želite da kažete je da nam je nauka donela mnogo dobrih stvari, ali da je tu uvek i druga strana medalje?

Da, upravo tako! Stvar je u tome da što je dobrobit veća i loše strane takođe postaju veće. Veoma je veliki izazov uživati dobre strane, a istovremeno svesti rizik na minimum.

Još jedna knjiga koju ste napisali bavi se prirodnim konstantama koje su oblikovale čitav svemir. Kako je moguće da samo šest brojeva oblikuje ceo univerzum?

Pa, potrebno je malo više od šest brojeva i mislim da imam odličan naziv za sledeću knjigu “Sedmi broj – ključ univerzuma” (smeh). Ono što sam želeo u toj knjizi je da izolujem najbitnije karakteristike našeg svemira i ono što je ključ knjige je da postoji šest veoma bitnih brojeva u prirodi koji su odredili karakteristike kako univerzuma, tako i sila koje njime vladaju. Da su nekim slučajem vrednosti ovih šest brojeva bile drugačije i svemir bi bio veoma drugačiji. U tom slučaju svemir verovatno ne bi evoluirao do tačke u kojoj je moguć nastanak kompleksnih oblika života, jer mi smo rezulatat procesa koji se sastoji iz nekoliko faza. Prvo je bilo neophodno da dođe do formiranja atoma, zatim prvih zvezda u kojima su se stvorili elementi kao što su ugljenik i kiseonik, zatim su morale da nastanu druge generacije zvezda oko kojih su se formirale planete. I tek onda na red dolazi stvaranje uslova na tim planetama u kojima bi mogao da nastane život, a ovo zahteva određene vrednosti sila u prirodi, ali je neophodno i da svemir bude dovoljno velik i da dovoljno dugo traje. Da su vrednosti pomenutih brojeva bile drugačije, svi ovi uslovi ne bi bili ispunjeni.
“Postoje stvari koje bi svako, po mom mišljenju, trebao da razume - a to je svet u kojem je rođen. Nauka je univerzalno kulturno dobro, jer su sve te stvari iste svuda u svetu, nezavisno od toga gde živite, takoreći nauka prevazilazi granice države, religije i idelogije."

Recimo, da je gravitaciona sila bila mnogo jača, šta bi se desilo?

Da je to bio slučaj, zvezde bi postojale, ali bi bile mnogo manje i ne bi živele dovoljno dugo i bilo šta poput nas bi bilo uništeno. U tom slučaju, postojala bi mala i ubrzana verzija univerzuma u kojem ne bi bilo dovoljno vremena za evoluciju i ne bi došlo do nastanka ničega velikog poput nas. Dakle, gravitacija mora da bude slaba kako bi došlo do formiranja velikih struktura, jer u suštini kad pogledate, gravitacija dominira, odnosno dolazi do izražaja samo u slučaju velikih objekata kao što su planete i zvezde, a razlog zbog kojeg su planete i zvezde toliko velike je upravo slaba sila gravitacije. Ako uzmete kocku šećera, gravitacija ne igra bitnu ulogu. Takođe, ne igra bitnu ulogu ni na površini asteroida – bitna je jedino kad se nalazite na objektu velikom kao planeta. Osnovni preduslov je dakle da gravitacija bude sila slabog intenziteta u poređenju sa silom koja se javlja između atoma.

Veoma često držite popularna predavanja i čest se gost i domaćin naučnih dokumentaraca. Zašto smatrate da je važno da naučnici javno govore o svom istraživanju ili o nauci generalno?

Meni je zapravo veoma drago što se šira javnost interesuje za ovakve teme. Ponekad kažu da širu javnost ne interesuje nauka, ali mi je vrlo drago kad čujem da se ljudi interesuju za dinosauruse, vanzemaljce ili na primer kosmologiju, iako ovakve teme nemaju nikakve veze sa svakodnevnim životom. Pogrešno je reći da ljude interesuju samo praktične stvari. Lično, ja bih manje uživao u svom poslu ako bih bio u mogućnosti da o svojim idejama diskutujem isključivo sa par drugih stručnjaka iz oblasti. Zapravo, mogu reći da uživam u činjenici da svoje ideje mogu da podelim sa toliko ljudi i takođe smatram da su te ideje deo svačije kulture, kao na primer ideje Darvinove evolucije. Postoje stvari koje bi svako, po mom mišljenju, trebao da razume - a to je svet u kojem je rođen. Nauka je univerzalno kulturno dobro, jer su sve te stvari iste svuda u svetu, nezavisno od toga gde živite, takoreći nauka prevazilazi granice države, religije i idelogije. Nauka ujedinjuje ljude možda čak i više od drugih intelektualnih dostignuća. Posebno sam srećan što se nauka kojom se bavim tako brzo razvija i što sam učestvovao u velikom broju veoma ineteresantnih debata i što su se tokom mog bavljenja naukom rešila mnoga pitanja koja su bila potpune misterije kada sam počinjao da se bavim ovim poslom, a sada se postavljaju nova pitanja koja, pre samo deset ili dvadeset godina, niste mogli ni da postavite.

Takođe, voleo bih da dodam i to da progres o kojem govorim nije zasluga teoretičara koji sede u foteljama, nego je rezultat sve boljih eksperimenata, boljih teleskopa na Zemlji i u svemiru. Ti ljudi, koji grade bolje instrumente, opremu i kompjutere zaslužuju pohvale, a ne ljudi kao ja. (smeh)



Ali instrumenti su tu da dokažu ili opovrgnu teoriju, što znači da su neophodni i ljudi poput vas?

Pa, možemo reći da postoji zajednička simbioza i saradnja.

Spominjali ste velike teleskope. Na konferenciji su ljudi i iz Južne evropske opservatorije (ESO) i iz CERN-a. CERN planira novi projekat koji će se baviti prirodom tamne materije. Kako će nam ovi projekti pomoći da shvatimo misterioznu tamnu materiju i energiju?

Mislim da su to veoma uzbudljive vesti i nadam se da će uspeti u svojim planovima. Sledeća generacija ESO teleskopa, konkretno teleskop tog nemaštovitog naziva “Evropski izuzetno veliki teleskop” (European Extremely Large Telescope, E-ELT), sa ogledalom prečnika 39 metara – to je zaista ogromno – predstavljaće veliki korak napred u astronomiji. Jedna stvar koju će nam omogućiti je da posmatramo daleku prošlost svemira i da proučavamo jedva vidljive galaskije, ali će nam omogućiti i nešto što do sada još nismo spomenuli, a to je da nastavimo sa proučavanjem planeta koje kruže oko drugih zvezda - procenjujemo da postoji oko milijardu planeta sličnih Zemlji samo u našoj Galaksiji. E-ELT će nam omogućiti da detektujemo neke od tih planeta i to će biti veoma uzbudljiv projekat.

Ako bih govorio kao Evropljanin, mogao bih reći da ovo pokazuje da kada Evropa sarađuje – a mora, jer su ovakvi dugoročni projekti veoma skupi – možemo biti najbolji u svetu. CERN je naravno najznačajnija laboratorija za fiziku elementarnih čestica na svetu i smatram da i mi astronomi možemo da postignemo isti uspeh. ESO-v Veoma veliki teleskop je već postigao takav uspeh i najbolji je teleskop na svetu i nadam se da ćemo zadržati vodeću poziciju sa E-ELT-jem.
“...kao što majmun nikada neće shvatiti ni gravitaciju ni kvantnu teoriju, sigurno postoje stvari koje mi nikada nećemo razumeti. Ne postoji poseban razlog zbog kojeg bi naš mozak morao apsolutno sve da razume. Još jedna stvar je veoma bitna: mi verovatno ne predstavljamo krajnji stadijum evolucije.”

Volela bih da čujem Vaše mišljenje o jednoj veoma zanimljivoj, kratkoj priči koju je napisao Borhes, a zove se “O preciznosti u nauci”. Priča govori o kraljevstvu koje je bilo opsednuto crtanjem mapa kraljevstva. Podanici su crtali mape, ali nikada nisu bili do kraja zadovoljni. Mape su postajale sve detaljnije, dok jednog dana mapa nije postala velika kao i samo kraljevstvo, a samim tim je postala beskorisna. Moje pitanje je – da li smo uopšte u mogućnosti da utvrdimo istinsku prirodu univerzuma i ako na kraju uspemo da proučimo svaki njegov detalj, šta ćemo raditi sa svim tim znanjem?

Naravno, ne moramo da razumemo svaki detalj, jer svemirom upravljaju zakoni koji su veoma jednostavni. Još od vremena Isaka Njutna ne moramo da se pozabavimo svakim padom jabuke sa drveta, jer znamo da sve padaju na isti način. Takođe, znamo i da je sila gravitacije ista, ne samo u granicama Sunčevog sistema, što je još i Njutn shvatio, nego i u svakoj galaksiji i zvezdi koju posmatramo. Takođe znamo i da su atomi i na Zemlji i na Suncu isti kao i atomi na udaljenim zvezdama i upravo zbog ovakve uniformnosti koja vlada u svemiru možemo dosta toga da zaključimo. Ne bismo mogli da napravimo nikakav pomak da su fizički zakoni drugačiji u svakoj galaksiji. Zbog svega ovoga smo u situaciji da otkrijemo nekoliko objedinjujućih principa koje, kako se čini, možemo da primenimo u svim delovima svemira. Često kažem da astronomija i kosmologija nisu najteže nauke, jer se bave veoma velikim stvarima, objektima koji su mnogo jednostavniji u poređenju sa najjednostavnijim živim bićem na Zemlji. Uzmite na primer jednog insekta – sastoji se iz nekoliko slojeva složenih struktura. Ono što mi kosmolozi i fizičari želimo da shvatimo su veoma velike i veoma male stvari. Međutim, najveći izazov je razumeti stvari na srednjoj skali, koje su ujedno i veoma kompleksne.

Želeo bih još da dodam sledeće: vrlo je moguće da postoje stvari koje jednostavno ne možemo da shvatimo, iz prostog razloga jer naš mozak nije dovoljno dobar. Volim da navedem primer majmuna: kao što majmun nikada neće shvatiti ni gravitaciju ni kvantnu teoriju, sigurno postoje stvari koje mi nikada nećemo razumeti. Ne postoji poseban razlog zbog kojeg bi naš mozak morao apsolutno sve da razume. Još jedna stvar je veoma bitna: mi verovatno ne predstavljamo krajnji stadijum evolucije,možda čak nismo ni na pola puta, jer bilo nam je potrebno oko 4 milijarde godina da se razvijemo na ovoj planeti, a Suncu je preostalo još oko 5 milijardi godina života, tako da postoji mogućnost da se evolucija nastavi ovde na Zemlji ili negde drugde. Možda će postojati organske jedinke ili kompjuteri koje će intelektualno biti dovoljno moćni da otkriju principe koji vladaju fizičkom realnošću, a koje mi ne možemo da otkrijemo. Međutim, iznenađujuće je koliko smo uspeli da otkrijemo do sada, jer su stvari iznenađujuće uniformne i jednostavne.

I za kraj, da li imate savet za mlade astronome u Srbiji, koji će ovo sigurno čitati, ili generalno za sve mlade naučnike koji su na početku svoje karijere?

Da, rekao bih da imamo puno sreće da u Evropi postoji dobra saradnja između različitih zemalja i naravno, saradnja je najača u onim oblastima za koje je neophodna najbolja oprema, kao što su fizika elementarnih čestica ili astronomija, i stoga smatram da će bilo ko u Srbiji ko se bavi astronomijom biti deo evropske zajednice i da će imati pristup institucijama širom sveta. Međutim, ono što bih posebno hteo da naglasim je da svaka mlada osoba treba da se bavi onom oblašću u kojoj se dešavaju nove stvari – da li zbog novih opservacija ili su dostupni novi kompjuteri i nova oprema – jer ste na taj način u mogućnosti da se bavite stvarima kojima stariji nikada nisu mogli. S druge strane, ako ćete se baviti oblastima nauke u kojima se ništa novo ne dešava – to znači da pokušavate da rešite probleme koje ranije generacije nisu uspele. Tako da, osim ako niste pametniji od njih, nećete imati baš mnogo uspeha (smeh). Znači, izaberite oblast u kojoj se stvari brzo dešavaju i koja brzo razvija metode.

  http://t.co/YH8s73ijxx

A P O D...

  http://t.co/NTNyH9A7jh

A P O D...