Vesti iz sveta umetnosti

Kritika (ne)izbirljivih kritičara



U Kulturnom centru Beograda se tradicionalno još od 1969. godine svakog januara organizuje izložba pod nazivom Kritičari su izabrali. Tom prilikom istoričari/ke umetnosti i likovni kritičari/ke predstavljaju samostalne ili grupne izložbe po svom izboru. Od 2001. godine dobija autorski karakter i postaje izložba dobitnika/ca nagrade za likovnu kritiku ,,Lazar Trifunović”. Dobitnik nagrade za 2013. godinu Milan Popadić se ove godine predstavio kao autor koncepta izložbe Latentna sklonost dogmatizmu, čije su autorke i autori - studentkinje i studenti istorije umetnosti.

Za razliku od do sada uobičajenih prezentacija radova nekog umetnika/ce, Popadić se odlučio da u mediju izložbe problematizuje i društveno kontekstualizuje samu istoriju umetnosti. Tako ovde budući istoričari i istoričarke umetnosti preispituju neke ustaljene, preživele stereotipe i metode struke, uvodeći pritom u igru metaforičnu figuru Velikog inkvizitora kao komentatora. Prostor je podeljen na 11 tematskih odeljaka koji korenspondiraju sa intervjuom Lazara Trifunovića, objavljenim 23. II 1983. godine u listu Student i preštampanom u katalogu.

Od tog intervjua prošlo je više od 30 godina, a tada istaknute, akutne kulturološke dileme su vremenom postale hronične, zbog čega su u ovom projektu podvučene ironijom. Recimo, Trifunović je u pomenutom intervjuu osudio otvorenu cenzuru, koja je bila usmerena na pojedine napredne umetničke fenomene njegovog doba, poput Crnog talasa u filmu i apstraktnog slikarstva. U međuvremenu, cenzura nipošto nije nestala, već je promenila karakter (zaklanjajući se više iza ekonomske, nego političke egide) i postala mnogo perfidnija, obuhvatajući gotovo celokupnu oblast kulture u užem smislu. To se može naslutiti u onom delu izložbe gde su izložene reprodukcije kanonskih dela srpske umetnosti iz perioda bidermajera, neoklasicizma i dr, u paru sa dečjim crtežima. Tako bismo uz ovde prisutnu izjavu Velikog inkvizitora da je sva umetnost u Srbiji jednaka, mogli dodati da je sva umetnost u Srbiji jednako nebitna. Premda neke razlike ipak postoje. Dok su prvopomenuta dela ekskluzivno nebitna, na nedostupan način, čameći u svetoj tami muzejskih depoa, dotle je nebitnost drugopomenutih inkluzivna i svima dostupna. Pritom, rečima jedne od autorki Jelene Stepanović, kritika se utopijski utopila. Kritika je ostala razoružana pred umetnošću naizgled lišenom bilo kakve aktivne uloge u društvu; svedenom na budžetski teret koji nadležni sobom tegle i tolerišu za svaki slučaj, zlu ne trebalo.

Nadalje, Trifunović osporava tadašnju društvenu praksu koja je od potencijalno dobrih radnika proizvodila poluinteligente, šaljući ih u više škole i na fakultete, umesto da ih podstiče da razvijaju svoje pragmatičnije talente. U današnje vreme sličnu pojavu je moguće posmatrati iz rodnog ugla. Naime, činjenica je da na Filozofskom i Filološkom fakultetu dominiraju studentkinje. S tim u vezi možemo se pitati da li je takva situacija odraz stvarnih interesovanja studentkinja i potreba društva? Radi dobijanja mogućeg odgovora, navodimo sledeću podelu, potvrđenu empirijskim istraživanjem prosečnih shvatanja različitih domena namenjenih ženama i muškarcima u Srbiji danas:

,,mužjaci žene
priroda kultura
nagon reči
Balkan Evropa
priroda tehnologija
autentičnost izveštačenost
superiornost inferiornost
emotivnost racionalnost
nepromenljivost, stalnost promenljivost
ruralnost urbanost
ratništvo sleđenje ratnika, pomoć

Suština je u tome da je u odnosu na metafizičku matricu zapadne kulture, srpska matrica – izvrnuta. U njoj je ženskost dovedena u vezu sa kulturom, civilizacijom, kvarenjem, izveštačenošću, uništavanjem prirode, pa čak i sa razvojem tehnologije. Muškost je, s druge strane, povezana sa prirodom, autentičnošću, ruralnošću, nepromenljivošću, emocionalnošću… U krajnjoj instanci, muškost je konstruisana kao pre-moderna, a ženskost kao moderna.”¹

Kako iz priloženog proizlazi, žene su „prinuđene” da se opredeljuju za „ženska’’ zanimanja, pre zahvaljujući predrasudama okoline nego vlastitim pobudama. U aktuelnom socijalnom poretku, društveni ugled i moć leži u novcu i/ili politici, dok kultura, u najboljem slučaju, predstavlja tek kolateralnu dobit. Stoga ne čudi da je ona u celini postala potcenjen, alternativni univerzum, prepušten valjda isto tako alternativnim, neobavezujućim oblicima ljudske egzistencije, dakle ženama.

Međutim, čudi činjenica da su većinom autorke ove izložbe propustile da se osvrnu na sopstvenu situaciju. Kao primer, neka posluži eksponat koji prati rečenica Velikog inkvizitora u kojoj se tvrdi da je umetnost nedodirljiva, a koji se sastoji od reprodukcije Ženskog akta Riste Stijovića iz 1928. godine, ispod koje se nalazi kutija sa otvorima za ruke. Da li je u ovom slučaju demistifikacija i opipavanje samih sebe kao (objekta) umetnosti – umetnost po sebi, koju svojom „nedodirljivošću” korumpira kakva naknadna refleksija? Nije li tu reč o nesvesnom preuzimanju falocentrične perspektive, na osnovu koje se od umetnosti traži da ne bude „himeričan” već konkretan objekat manipulacije poput ženskog tela? Ili je ovde u pitanju ironija koja je naprosto ostala latentna?

U drugom kutku postavke, studentkinje i studenti postavljaju pitanje i daju odgovore zašto su upisali istoriju umetnosti. Jednovremeno nude i neka pitanja koja im, povodom njihovog opredeljenja, postavljaju drugi, neupućeni u materiju. S tim u vezi, nameće nam se jedna konstatacija koja se često može čuti od onih istih sagovornika/ca koji ne znaju na kom se fakultetu studira ova oblast, da li se tu slika i da li se uči o Kosovskom boju (koja pitanja su zabeležili autori/ke izložbe). Naime, pošto čuju da je neko završio ovaj smer o kome ne znaju ništa, nedvosmisleno izjavljuju kako je to baš lepo. Zaključujemo da se u izvesnom smislu ,,lepota” tu pojavljuje kao pacifikacija neznanja. Tako u sintagmi lepe umetnosti, čija doslovna i pogrešna interpretacija priziva estetiku, a ne autonomiju, lepota očito zastupa od znanja bezbolniji i time izgleda (nezainteresovanima) prihvatljiviji oblik kultivacije.

Ovo zapažanje se dalje naslanja na jedan aspekat izložbe koji nosi naslov Kontra reformacija školstva. Veliki inkvizitor poručuje da nije bitno koliko se poseduje knjiga, već koliko izdanja (iste knjige). Znanje košta, ali se neznanje češće isplati! Obrazovanje, kao i sve drugo, podleže zakonima globalnog kapitalizma. Neslobodni pojedinci zabašuruju svoju poziciju falsifikujući slobodu učenja i stvaranja pomoću slobodnog tržišta.

Nadovezujući se na spor između novog i starog M. Popadića iz kataloga, podsetimo da je pre početka moderne (nezvanično od renesanse, a zvanično od XVII veka), primat u kulturi imalo staro. Čak se i reformacija odvijala pod tim predznakom: katolička crkva je reformaciju posmatrala kao grešnu novinu dok je istovremeno Luter slično zamerao papi, zalažući se za povratak ranom hrišćanstvu i izvornosti rane crkve. U modernom slikarstvu pak, poznat je sukob takozvanih Starih i Modernih. Stari, branioci antičkog nasleđa u likonoj umetnosti, su bili u prednosti u odnosu na Nove, zastupnike njima savremenog likovnog izraza. Generalno govoreći, novo se u ranoj moderni, kao i ranije, često pojavljivalo kao epifenomen ili sporedni produkt neuspelog pokušaja održavanja koraka sa starim. Tokom XVIII stoleća i doba revolucija, novo se postepeno počelo oslobađati i govoriti u svoje ime. Romantizam je u tom pogledu označio prekretnicu s obzirom da su romantičari, manje ili više svesno inovirali prošlost, prispodobljavajući je sopstvenom duhu umesto obrnuto.

Ipak tek je u poslednjim decenijama XIX stoleća, u kulturi uopšte, a u umetnosti posebno, počeo antitradicionalistički i antidogmatski pohod novog kao takvog. U modernističkoj i još više avangardnoj umetnosti prošlog veka, novo je postalo apsolutni imperativ i gotovo ideološka potvrda kredibiliteta. No, pored razumljive kritičnosti spram oveštalih kulturnih obrazaca, zbog furioznog tempa promena, epoha nije stigla ili imala mogućnosti da i novo podvrgne adekvatnoj kritici. Iz tog razloga je novo takođe postalo neupitni obrazac.

Počev od okvirno sedamdesetih godina, pojavljuje se reakcija na dotadašnju neproblematizovanu prednost novog u umetnosti i kulturi, u liku postmodernizma. Filosof i estetičar Lik Feri (Luc Ferry) je postmodernizam podelio u tri varijante: postmodernizam kao vrhunac modernizma, postmodernizam kao ,,povratak” tradiciji protiv modernizma i postmodernizam kao prevazilaženje modernizma. Nas, kao i Ferija, ovde zanima druga varijanta.

,,Ne vidimo, u stvari, kako bi se naša istorijska svest, koja u poslednja dva stoleća nije prestala da jača sve do zrakastog rasprostiranja, u vidu istoricizma, na sve aspekte savremene kulture, uskladila sa idejom prema kojoj bismo ubuduće mogli uštedeti novo”.²

Postmodernizam u obliku povratka tradiciji je, uz dovođenje u pitanje progresističke modernističke matrice, samu ideju ,,jednostranog” i jednosmernog napretka proglasio naivnom. Insistirajući na solidarnom postojanju, u isto vreme, na istom mestu, svih prethodnih stilova, epoha i sentimenata, postmodernizam je jedino novo smatrao suvišnim odnosno anahronim. Na taj način je, paradoksalno, različitost dobijena po cenu gubitka distance sa koje bi se ista uopšte mogla pojmiti. Zapravo, postmodernizam je proskribovao zaborav, u pokušaju da ukine vreme u korist prostora.

Od tada pa do danas se ,,prepoznatljivost” postmodernog fluidnog subjekta ogleda u zametanju vlastitih tragova među ostacima prošlosti (i budućnosti). Zato nam se ne čini da je Veliki inkvizitor nekakav samotnik, već tipičan primer. On, kako vidimo, sa nehajnom kontradiktornošću zagovara: kvalitet i kvantitet ili umetnost kao duhovnu hranu i puko redizajniranje udžbenika o umetnosti umesto umetnosti; nedostižnost i pristupačnost ili nedodirljivost kad i društvenu potrebu za uključivanjem umetnosti u život svih ljudi; hijerarhiju i emancipaciju od nje ili ne valja brkati Monea sa žabokrečinom iako je sva umetnost u Srbiji jednaka itd. Zbog toga će Veliki inkvizitor biti nepobediv sve dok, iako nema više ničeg na čemu bi bazirao svoj autoritet (prošlost je iluzorno svestrana), ne bude imao ni u ime čega da ga se odrekne (jer je budućnost oklevetana). Možda bi se u stvari jedini način da mu se doskoči sastojao u tome da se novo od strane novih generacija – inovira.

¹ Marina Blagojević (prir.), Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse, AŽIN-Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2002, 305-306.
² Lik Feri, Homo aestheticus, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, 240.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti

Uručene Politikina i nagrada Politikinog Zabavnika



Medijska kuća Politika proslavila je 25. januara 113-godišnjicu svečanim uručenjem nagrada za najbolju izložbu i za najbolju knjigu za mlade za 2016, koje su dobili vajar Zdravko Joksimović, odnosno književnica Vladislava Vojnović.

Joksimoviću je dodeljena Politikina nagrada za izložbu “Reanimacija umetnika – posle 30 godina”, održanu u decembru u Kući legata u Beogradu, dok je Vladislava Vojnović dobila nagradu Politikinog Zabavnika za knjigu “Avram, Bogdan, vodu gaze”.

Joksimović je na svečanoj proslavi 113. rođendana dnevnog lista Politika, održanoj u Skupštini grada Beograda, izrazio zahvalnost porodici, roditelјima i prijatelјima, ali i hirurzima i fizioterapeutima bez čije podrške, kako je rekao, ne bi mogao da postigne ovaj rezultat. Posebnu zahvalnost, kako je prenela Politika, izrazio je profesoru i akademiku Nikoli Koki Jankoviću i krugu lјudi koji dugo prate to što radi, kao i svojim studentima koji ga “prisilјavaju da održi kontinuitet”. Takođe, zahvalio je i Kući legata u kojoj se, kako je naveo, osećao kao kod kuće.

Zahvaljujući i Politici i njenom žiriju na ukazanom poštovanju, Joksimović je rekao da ga nagrada obavezuje da u narednom periodu bude još bolјi.

Joksimović je nagrađenom izložbom, kojom je u nekoliko konceptualnih celina predstavio presek 30-godišnje umetničke prakse, potvrdio “stvaralačku zrelost, ali i sposobnost da se zaista ‘reanimira’, preispita svoje autorske pozicije i napravi novi iskorak u kontinuiranoj produkciji” koja, kako je itakao žiri, dostiže sam vrh vajarstva u Srbiji, inače prilično zapostavljenog na bogatoj istorijskoj listi laureata Politikine nagrade za likovnu umetnost”.

“Retrospektivni pogled na Joksimovićevo stvaralaštvo, isprepliće se s rekapitulacijom osećanja koja je umetnik pretakao u skulpture u različitim društvenim kontekstima koji su se smenjivali u tri protekle decenije. Joksimović je pokazao izuzetno profilisan opus autora čiji se prepoznatljiv senzibilitet sagledava kroz odnos prema telu i telesnom koji kod posmatrača proizvodi nelagodnost i zazor u doživljaju deformisanih figura”, naveo je u obrazloženju žiri, koji su činili kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Zoran Erić (predsednik), istoričari umetnosti Radonja Leposavić i Miroslav Karić, kustos galerije Remont u Beogradu, umetnica Anica Vučetić, dobitnica Politikine nagrade 2008. godine, i urednica Politikine rubrike za kulturu Marija Đorđević.

Navodeći prefinjen humor kao najkarakterističniju odliku Joksimovićevih skulptura od samog početka njegove umetničke prakse, žiri je istakao da najnovije serije radova otvaraju i prostor za “(auto)ironičnu refleksiju društvenih procesa koji su nam poslednjih decenija ‘deformisali’ i tela i psihu, dodajući njegovom radu komponentu promišljanja sociopolitičkog konteksta koji nas neumitno oblikuje”.

Na nagrađenoj izložbi, dodao je žiri, uočljiv je i specifičan umetnikov postupak kombinovanja tradicionalne vajarske tehnike sa aplikacijom nađenih utilitarnih predmeta, a rezultat su često “kolažne skulpture” duhovitih, asocijativnih formi.

Zdravko Joksimović (1961), profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, predstavnik je umetničkog talasa koji je krajem 80-ih i početkom 90-ih bio poznat kao Nova beogradska skulptura. Od prve samostalne izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda (1985), izlagao je na 40 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama. Poznat je i kao autor spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplјu i Isidori Sekulić u Beogradu.

Izložba “Reanimacija umetnika posle 30 godina” proglašena je najboljom u konkurenciji sa još devet izložbi odabranih u uži izbor, a u samom finišu glasanja je, uz Joksimovića, bio i Branislav Nikolić – izložbom “Superstructure” u Salonu MSU u Beogradu.

Nagradu (plaketu i novčani iznos) uručio je Joksimoviću v. d. glavnog i odgovornog urednika Politike Žarko Rakić.

Uporedo sa Politkinom nagradom za najbolju izložbu, tradicionalno je uručena i nagrada Politikinog Zabavanika za najbolju knjigu za mlade, a dodeljena je Vladislavi Vojnović za “Avram, Bogdan, vodu gaze” u konkurenciji 69 dela prijavljenih na 38. konkurs za to književno priznanje.

Pozorišni reditelj Nebojša Bradić, koji je predsedavao žirijem, istakao je da su knjige za decu “veoma kompleksne, kao i knjige za njihove starije duplikate”, te da ih zato treba tretirati sa pođednakim respektom.

“Prva stvar koju smo uočili jeste da ima jednostavan jezik, pažlјivo oblikovan zaplet i poziva nas da uđemo u nečiji život. Drugo da Vladislava Vojinović najpre dobro zabavlјa sebe, a onda tek osobu koja ima šest ili osam godina. Treće, to je ona vrsta knjige koja se obraća većini mladih čitalaca, njihovim roditelјima kao i njihovim dekama i bakama. Ali knjiga ’Avram, Bogdan, vodu gaze’ čini više od toga... ona nas duhovito uverava da loše komuniciramo jedni s drugima. Ona je priča o prihvatanju činjenice da je svaki život tesan i da naš jedini spas nije pobeći od toga u drugu zemlјu, druge odnose, bitke i samopouzdanijeg sebe, već naučiti da volimo lјude kakvi smo i mi sami i svet u kome nalazimo sebe”, naveo je Bradić, ističući iz obrazloženja žirija i da je Vladislava Vojnović ponudila čitaocima “magičnu formu odrastanja”.

U žiriju za nagradu Politkinog Zabavnika (plaketa i novčani iznos), koju je uručio generalni direktor Politike a.d. Zefirino Grasi, bili su i akademik Vladimir Kostić, predsednik SANU, karikaturista i ilustrator Dušan Petričić, kompozitor Zoran Simjanović i zamenik glavnog urednika Politikinog Zabavnika Petar Milatović.

Vladislava Vojnović zahvalila je svom izdavaču Službenom glasniku i uredniku Goranu Petroviću, a posebno i žiriju, čije je obrazloženje, kako je navela, uverava da je neko ko je čitao njeno delo stvarno razumeo i da je doprla do lјudi koji čitaju.

“Mi pisci za decu imamo tu neobičnu osobinu u odnosu na druge, a to je da imamo čitaoce koje ne možemo da zavaramo formom i raznim ukrasima i tačno moramo da pišemo ono malo što znamo. Mi odrasli znamo da skoro ništa ne znamo. U književnosti za decu možemo da pišemo samo to malo što znamo”, rekla je Vladislava Vojnović (1965), književnica i scenaristkinja, koja je dobila do sada i nagrade Zmajevih dečjih igara, “Dositejevo pero”, “Bilјana Jovanović”, “Miroslav Dereta”, “Stevan Sremac”...

Autorka je knjige za tinejdžere “Princ od papira”, prema kojoj je snimlјen istoimeni film, a bila je i koscenaristkinja filma “Kako su me ukrali Nemci” reditelja Miše Radivojevića.

(SEEcult.org)

U potrazi za Evropom



Pozorišni reditelj Lukas De Man započeo je 2015. godine putovanje kako bi bolje razumeo Evropu danas, a na osnovu tog iskustva, kreirao je predstavu koja otvara brojna pitanja o evropskoj budućnosti i sumornoj sadašnjosti koju će, posle izvođenja u Belgiji, Švedskoj i Holandiji, imati priliku da pogleda i beogradska publika 30. januara u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

De Man je zajedno sa novinarom, dramaturgom i kamermanom, proputovao za 30 dana 17 gradova u osam zemalja, gde je razgovarao s modernim vizionarima kako oni vide budućnost Evrope. Inspirisan tim razgovorima, kreirao je neobičan format performansa “pozorišnog predavanja” nazvanog “De Man u Evropi”.

Evro-kriza, socijalna nejednakost, imigracija, terorizam, fašizam, Evropa ključa... Evropski finansijski, politički i društveni sistemi škripe. Jasno je da je Evropa u tranziciji, ali u tranziciji ka čemu? Ključno pitanje je šta mi možemo učiniti da promenimo svoja društva? Ko su vizionari danas i kako oni vide naše vreme i zajednice? Kakav je njihov stav u vezi s najaktuelnijim pitanjima, kao što su nove demokratije i ne-vladajuće klase komonsa, zajedničkog, i Evrope. Šta oni misle da treba da se promeni i, što je još važnije, šta rade po tom pitanju?

Ta pitanja biće postavljena i u Beogradu, a posebno, kako je navedeno, malodušnoj mlađoj generaciji.

“Mi smo u potrazi za današnjom Evropom. Trebaju li evropske integracije u Srbiji podršku ‘novih’ generacija građana Evrope, onih koji su naša budućnost, naša nada; u suprotnom, to bi moglo biti - da parafraziramo Umberta Eka - a Passo di gambero - izgleda da idemo napred vraćajući se”, navedeno je u najavi predstave koja će biti izvedena 30. januara u 19 sati.

Predstava “U potrazi za Evropom” bila je jedna od najboljih u kulturnom programu “Evropa ljudi” za vreme holandskog predsedavanja Evropskom unijom.

Producent projekta “U potrazi za Evropom” je Company New Heroes, a gostovanje je podržala holandska ambasada u Beogradu.

(SEEcult.org)

Snaga svakodnevnice



Berlinski umetnik Filip Henefogl (Philipp Hennevogl) predstavlja se od 2. februara u galeriji Centra za grafiku u Beogradu izložbom “Snaga svakodnevnice” koja obuhvata radove koji asociraju na suprematističke slike i podsećaju na platonovske ideje o matematizaciji i geometrizaciji prirode.

Henefogl nije ponesen entuzijazmom izgradnje ujedinjenog Berlina, niti neoliberalnom utopijom ili nekom od "nostalgija" starog socijalističkog poretka. Njegove skeptične apstrakcije opisuju fragmente jednog individualnog funkcionisanja u novoj ekonomiji, prikazujući motive urbane mrtve prirode kao metafore entropije i novootkrivene vitalnosti, navela je u tekstu u katalogu Aleksandra Lazar.

Većina radova je u skali sivih tonova, u formalnim geometrijskim strukturama sačinjenim od pravougaonih okvira (razbijeni prozori, čelične građevinske konstrukcije) ili visceralne mreže neorganskih formi, kao što su kompjuterski kablovi, navedeno je u tekstu Aleksandre Lazar.

Kao iskusan i sofisticiran grafičar, Henefogl je zainteresovan za prefinjen odnos svetla i tame, kao i motive, kontraste i teksture svakodnevnog života. Njegov rad, kako je navela Aleksandra Lazar, sadrži aspekte negacije zapadnjačkog ideološkog pozitivizma, ali i pronalaženje snage u svakodnevici.



Henefogl, rođen 1968. godine u Vircburgu, poznat je beogradskoj publici kroz učešće na 8. Međunarodnoj grafičkoj radionici "Beogradski susreti" (2015) i na grupnoj izložbi radova održanoj u maju/junu 2016.

Izložba u galeriji Centra za grafiku biće otvorena do 18. februara.

(SEEcult.org)

U slavu savremene skulpture



Međunarodni dan posvećen savremenoj skulpturi biće održan osmi put 29. januara širom Evrope, a toj manifestaciji, koju organizuje Sculpture network u više od 20 zemalja, pridružuju se i Beograd i Zagreb.

Beograd treći put učestvuje u tom panevropskom događaju – ovoga puta izložbom u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, na kojoj će biti prikazane skulpture umetnika: Ane Petrović, Sanje Tomašević, Marka Crnobrnje, Davora Dukića, Andree Prokopijević, Marka Lađušića, Milorada Miće Stajčića, Milorada Mićka Panića, Branka Milanovića, Petra Sibinovića, Ivane Milev, Milice Ružičić, Dragana Rajšića, Gordane Belić, Miodraga Miše Roga, Nevene Popović...

Takođe, biće održan i razgovor o skulpturi u javnom prostoru, u okviru kojeg će istoričarka umetnosti Ksenija Marinković predstaviti projekat “Vrt skulpture” Šumatovačke, Milica Ružičić svoj doktorski umetnički projekat “Dolap”, a Nevena Popović će govoriti o XIV međunarodnom forumu "Oblikovanje prirode: eko art, land art i bio art" i prikazati deo kolekcije Middelheim muzeja u Antverpenu.

Novogodišnji branč povodom Dana savremene skulpture (START '17) biće održan na 70 lokacija u Evropi, a prezentovaće širok pregled savremenih skulptorskih izraza, fokusirajući se na ovogodišnju temu “Umetnost u javnom prostoru”.



Od gradova u regionu, učestvuje i Zagreb, gde će u Galeriji događanja Centra za kulturu na Peščenici (KNAP) biti predstavljena Sculpture network, uz projekciju video filma o toj mreži i povezivanje sa drugim mestima proslave u Evropi putem razmene fotografija i komentara na društvenim mrežama. Biće izloženi i katalozi i portfoliji umetnika koji učestvuju u tom događaju, a poziv je, inače, upućen svim ljubiteljima savremene skulpture i zainteresovanim autorima koji se bave vajarstvom i trodimenzionalnom umetnošću.

Program u Zagrebu organizuje vajarka Marina Bauer, čija je izložba u toku u Galeriji događanja, a nedavno je postala članica Sculpture network.

Publika zainteresovana za skulpturu može posetiti širom Evrope različite izložbe i događaje, pratiti panel diskusije, predavanja, radionice i razgovore sa umetnicima. Događaji se organizuju u umetničkim ateljeima, muzejima, galerijama, parkovima skulptura, fondacijama i produkcionim centrima.

Svi učesnici na svih 70 događaja povezani su preko društvenih mreža (Instagram, Twitter i Facebook) i u mogućnosti su da razmene utiske uživo na “Živoj galeriji” ovog događaja.

Sculpture network je neprofitna organizacija koja podržava, ohrabruje i promoviše savremenu skulpturu i organizuje lokalne i međunarodne događaje na kojima se evropska vajarska zajednica sreće, razgovara, povezuje i uživa u skulpturi.

Svake godine, počev od 2010, ljudi koji vole savremenu skulpturu okupljaju se početkom godine, istog dana i u isto vreme, ali na različitim vrstama dešavanja širom Evrope.

(SEEcult.org)

Jeleni Pilipović nagrada Nikola Milošević za 2016.



Nagradu “Nikola Milošević” za najbolјu knjigu u oblasti filozofije, estetike i teorije književnosti i umetnosti za 2016. godinu dobila je Jelena Pilipović za delo “Ka lepoti – Erotološko čitanje Sapfine poezije”, u izdanju Akademske knjige.

Prema obrazloženju žirija Radio Beograda 2, koji su činili profesor Milo Lompar, akademik Slobodan Grubačić i profesor Dragan Prole (predsednik), knjiga Jelene Pilipović postavlјa izuzetno težak zadatak da ustanovi mesto fragmenata slavne antičke pesnikinje Sapfo u civilizacijskom horizontu lјudske duševnosti.

“Izvanrednim stilom autorka istražuje vodeće motive starogrčke pesnikinje (smrt, idejni krajolik, san) i pokazuje srodnosti i razlike shvatanja čoveka između epa i lirike. Sačuvani opus čuvene grčke pesnikinje takođe je prikazan posredstvom motiva idealizacije i divinizacije, koji povezuju Sapfo i Nјegoševu Noć skuplјa vijeka, dok, kada je reč o antici, autorka analizira razvoj fenomena erosa od Homerove terminologije pa do Platona”, naveo je u obrazloženju žiri, koji je u najuži izbor uvrstio bio i knjige “Kant i zasnivanje moderne estetike” Nebojše Grubora, u izdanju Draslar partnera, i “Kada su lјudi nicali iz zemlјe” Vladimira Milisavlјevića, u izdanju Fedona.

Jelena Pilipović predaje na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na kojem je stekla zvanje magistra i doktora nauka. Postdoktorsko istraživanje na Institutu za antropologiju i istoriju antičkih svetova u Parizu zaklјučila je upravo radom “Transfiguracije erosa – mnogolikost fenomena lјubavi u Sapfinoj poeziji”. Objavila je monografije “Orfejev vek” (2005) i “Locus Amoris. Dijaloško čitanje Sapfine poezije” (2014).

Dobitnica je istraživačke nagrade grada Pariza.

Žiri za dodelu nagrade “Nikola Milošević” uvrstio je bio u širi izbor 12 naslova, osabranih među 44 pristiglih na konkurs.

Prema propozicijama konkursa, završna sednica žirija održana je u radijskom studiju, a ceo tok rada direktno je prenosio 27. januara Radio Beograd 2.

Svečano uručenje nagrade “Nikola Milošević” biće 9. februara u 12 sati, u Kamenoj Sali Radio Beograda.

Dosadašnji dobitnici nagrade "Nikola Milošević" su Aleksandra Mančić - za knjigu “Đordano Bruno i komunikacija – Prevođenje ideja”, Slobodan Žunjić - za četvorotomno delo “Prirok i suštastvo”, Dragan Stojanović za delo “Energija sakralnog u umetnosti”, Milo Lompar za knjigu “Negde na granici filozofije i literature”, te Predrag Krstić, nagrađen za delo “Filozofska životinja”.

(SEEcult.org)

SARTR u slavu Srđana Aleksića



Sarajevski ratni teatar izvešće 31. januara predstavu “Ay, Carmela” u znak sećanja na Srđana Aleksića, mladog Trebinjca čije je herojsko delo ratnih 90-ih postalo simbol ljudskosti širom regiona.

SARTR posvećuje predstavu “Ay, Carmela” Aleksiću i njegovom hrabrom činu zaštite čoveka i ljudskog života.

Baš kao što i heroina Carmela, koja se, prekidajući predstavu, odlučila suprotstaviti zlu fašizma tokom građanskog rata u Španiji, tako i Aleksićev hrabri i ljudski čin spasavanja svog sugrađanina od torture tog istog zla pre 24 godine u BiH, predstavljaju potvrdu da je, kako je naveo svojevremeno Miljenko Jergović, “zlo nepopravljivo, jer dobro zbog kojeg neko izgubi glavu drugim ljudima ne znači ništa”. Sarajevskom ratnom teatru ta žrtva, kako je istakao, znači - hrabrost i ljudskost Srđana Aleksića, zbog čega je mu je i posvetio veče sećanja, u saradnji sa edukativnim centrom Enkidu iz Sarajeva i Alternativnim klubom Trebinje.

“Ay Carmela” je jedna od najuspešnijih predstava u Bosni i Hercegovini, a nastala je 1999. godine prema dramskom tekstu Hozea Sančiz Sinistere, u prevodu Filip Fruka. Režiju potpisuje Robert Raponja, dramaturg je Dubravka Zrnčič-Kulenović, a igraju: Selma Alispahić (Carmela), Dragan Jovičić (Paulino) i Jasenko Pašić (Gustavet).

To je priča o glumačkom i ljubavnom paru koji je tokom španskog građanskog rata bio primoran da odigra predstavu kao poslednji vapaj za milost zarobljenika Frankovih vojnika koje su fašisti planirali da strijeljaju. Predstava je moćna i emotivna priča o suočenju, ne samo umetnika, nego i individualca, sa snagom i beskompromisnošću zla, te počast časti, dostojanstvu i moći umetnosti da je sačuva u sukobu sa zlom.

Sudbina Srđana Aleksića, mladog pripadnikaVojske Republike Srpske koji je žrtvovao život da bi odbranio sugrađanina druge nacionalnosti od svojih sunarodnika, jedinstven je primer ljudskosti u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije 90-ih. I 24 godine kasnije, njegov herojski čin ostao je paradigma koja nedostaje u društvima srušenih sistema vrednosti.

Aleksić je preminuo 27. januara 1993. godine od povreda zadobijenih od sunarodnika iz redova rezervista Vojske RS. Šest dana ranije uspeo je da odbrani Bošnjaka Alena Glavovića od nasrtaja srpskih vojnika. Pretučen, završio je u komi, a umro je od zadobijenih povreda.

Povodom 24-godišnjice smrti Srđana Aleksića, odata mu je pošta u medijima širom regiona.

Aleksićevim imenom nazvane su ulice u Sarajevu, Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Pančevu...

Srđana Aleksića odlikovao je 2012. godine u Srbiji tadašnji predsednik Boris Tadić - dobio je zlatnu medalju "Miloš Obilić" za “ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva”. Posthumno je dobio i Orden časti Republike Srpske sa zlatnim zracima, te Povelju Helsinškog komiteta za ljudska prava u BiH.

(SEEcult.org)

Bifo i Gilespi u dijalogu



Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu nastavlja popularni ciklus Filozofskog teatra gostovanjem jednog od vodećih italijanskih filozofa Franka Bifa (Franco Berardi Bifo) i Bobija Gilespija (Bobby Gillespi), pevača kultne škotske rok grupe Primal Scream.

Do neočekivanog spoja gostiju, kako je objasnio urednik i voditelj Filozofskog teatra Srećko Horvat, došlo je tako što je Bifo već duže vreme jedan od najzanimljivijih savremenih filozofa, koji pruža lucidne analize kasnog kapitalizma - od talasa terorizma do pojave novog fašizma, a grupa Primal Scream poslednjih 30 godina pomera granice roka. Kada jedan takav bend odluči da napravi nov album inspirisan upravo Bifom (Chaosmosis), logično je pozvati ih na Filozofski teatar.

Ono što Horvat ističe kao zanimljivo, očekujući da će to i privući i nešto drugačiju publiku u HNK, jeste to što su se i Bifo i Gilespi formirali kroz pojavu panka, što je poslužilo kao nulta godina za njihovu političku subjektivizaciju i dalji razvoj, kako filozofije, tako i roka.

Prošlo je tačno 30 godina od prvoga albuma grupe Primal Scream, a Gilespi je pre toga svirao i u kultnom bendu Jesus and the Mary Chain, dok je Bifo, posle osnivanja piratske radio stanice Radio Alice, sarađivao s francuskim psihonanalitičarom i filozofom Feliksom Gvatarijem (Felix Guattari) u njegovoj šizoanalizi, posvetivši se istraživanju kasnog kapitalizma, podseća Horvat, koji je s Bifom vodio razgovor i krajem 2015. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu – u prvom izdanju Filozofskog teatra pokrenutog po ugledu na zagrebački HNK.

Gilespi je povodom dolaska u Zagreb rekao da bi voleo da govori o tome kako to da radikalni mislioci, poput Horvata i Janisa Varufakisa, Bifa i Slavoja Žižeka, ne dosežu do dece radničke klase.

“Kada ja i moji prijatelji posećujemo takve događaje, uvek nam u oči padne odsustvo radničke klase, upravo onih kojima je preko potreban takav sadržaj, inspiracija, ideje…”, naveo je Gilespi koji potiče, inače, iz škotske radničke porodice.

I Horvat se u tom pogledu slaže sa Gilespijem, navodeći da je to i razlog što ga je pozvao u HNK.

“Sigurni smo da bi Primal Scream napunio Jarun, ali ovo je jedinstvena prilika da, umesto uz gitare i bubnjeve, čujemo Primal Scream u filozofskoj i političkoj izvedbi”, naveo je Horvat, jedan od osnivača panevropskog pokreta DiEM25 za demokratizaciju Evrope.

Kako bi ponudio program za najrazličitije ukuse i interesovanja, Filozofski teatar već u sledećim izdanjima najavljuje sirok spektar gostiju - od filozofa Mladena Dolara, preko grupe Laibach, do kontroverzne časne sestre Terese Forcades.

(SEEcult.org)

Sama je tražila...



Predstava o nasilju nad ženama “Sama je tražila”, nastala prema tekstovima nagrađivanih pisaca iz Srbije, Hrvatske, Irke i Švedske, u režiji Ksenije Krnajski, premijerno će biti izvedena 28. januara u Dečjem kulturnom centru u Beogradu, u koprodukciji a Pan teatrom.

Neposredan povod za taj projekat je nasilje nad ženama, koje je u celom svetu u ekspanziji, a o kojem se u Srbiji često ćuti ili se priča o njemu završi u okvirima crnih hronika.

Projekat je zamišljen kao omnibus sastavljen od priča, monologa, ispovesti, poema onih koji su umrli. Naracija se odvija u prvom licu, ali je odmotava pet glumica, igrajući i silnike, žrtve, nameštaj, oružje, vrenje u međuljudskim odnosima i samoću.

Autori priča u omnibusu “Sama je tražila” su dramski pisci Milan Marković, Jasna Žmak, Branislava Ilić, Danijela Kulezić-Vilson, Željko Hubač i Maja Pelević, od kojih je većina višestruko nagrađivana za dramsko pisanje. Osim ličnih iskustava, materijal korišćen kao inspiracija bili su i policijski izveštaji, odnosno arhiva registrovanih ubistava žena na teritoriji Srbije tokom 2015. godine.



Uloge u predstavi tumače Branka Stojković, Olivera Viktorović Đurašković, Maja Mitić, Tijana Janković i Bojana Đurašković.



Cilj projekta bilo je stvaranje dela koje o teškoj temi nasilja nad ženama može da komunicira sa publikom i pokuša da pokrene u društvu drugačiji način razmišljanja o tome. Takođe, ciljevi projekta su suzbijanje nasilja u porodici, reagovanje pre nego što se desi smrtonosni ishod, ali i podrška promeni zakona u toj oblasti.



Predstava je realizovana pod pokroviteljstvom Sekretarijata za kulturu Beograda, a prva repriza je 29. januara.

Promocija akcije Negujmo srpski jezik



Ministarstvo kulture i informisanja Srbije pokreće intenzivnu kampanju za promociju akcije “Negujmo srpski jezik”, kako na bilbordima i drugim reklamnim površinama širom Beograda, tako i putem televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Povodom Dana Svetog Save, koji se 27. januara obeležava u Srbiji kao školska slava, na više lokacija širom Beograda predstavlјeni su promotivni posteri na kojima su Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, narodne poslovice i zagonetke... Time su se, kako je saopštilo Ministarstvo kulture, i kompanije Moj kiosk Group i Alma kvatro priklјučile toj društveno odgovornoj i neprofitnoj akciji, čiji je osnovni cilј zaštita srpskog jezika i pisma i povećanje opšte jezičke kulture i pismenosti.

Promotivni posteri postavlјeni su na 15 objekata firme Moj kiosk Group, dok će kompanija Alma kvatro ustupiti 10 bilborda, 30 sitilajtova i dva reklamna stuba za promociju akcije.

Pored toga, Ministarstvo kulture i Regulatorno telo za elektronske medije (REM) postigli su dogovor da se himna akcije “Negujmo srpski jezik”, u izvođenju Dečjeg hora “Čarolija” Leontine Vukomanović, emituje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Snimljen je i spot za himnu akcije, koju je napisao Branko Stevanović, a u toku je i izrada sajta.



Akcija “Negujmo srpski jezik”, koja se bavi negovanjem i zaštitom srpskog jezika, pisma, opšte jezičke kulture i pismenosti, organizovana je najpre u aprilu 2015. godine na nivou grada Beograda.

Inicijator je bio tadašnji gradski sekretar za kulturu, a sada ministar kulture Vladan Vukosavljević, a pokrenuli su je 2015. godine Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Filološki fakultet i Biblioteka grada Beograda.

Akcija je proširena prošle jeseni na republički nivo, uz učešće Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i RTS-a, kada je formiran i Poseban odbor koji će se baviti poslovima i aktivnostima vezanim za sprovođenje te akcije, sa cilјem da se sistematski i svestrano podstakne briga za očuvanje i razvijanje srpskog jezika i jezičke kulture.

Uz ministre kulture i prosvete Vladana Vukosavlјevića i Mladena Šarčevića, članovi tog odbora su i gradski menadžer Beograda Goran Vesić, direktorka Biblioteke grada Beograda Jasmina Ninkov, glavni i odgovorni urednik kulturno-umetničkog programa RTS Nebojša Bradić, vanredni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Velјko Brborić, v.d. direktora Ustanove kulture “Vuk Karadžić”, dramski umetnik Svetislav Goncić i književnik i viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost Dragan Hamović.

Jedna od funkcija Odbora je da usvaja i verifikuje plan aktivnosti, i u skladu s tim u gradovima Srbije organizuje akreditovane stručne seminare za nastavnike, zatim obrazovne, književne i scenske programe, kao i da priprema i sprovodi raznovrsne promotivne aktivnosti.

Pored toga, Odbor će podsticati i analizirati potrebu za izradom zakonodavnih i drugih planskih dokumenata u oblasti jezičke politike.

Kako je najavljeno, od Dana Svetog Save, kao praznika obrazovnog sistema Srbije, do Dana Svetih Ćirila i Metodija (24. maj), kao praznika slovenske pismenosti i kulture, smenjivaće se programi raznovrsnog sadržaja, među kojima posebno mesto pripada kulturno-obrazovnim programima namenjenim učenicima osnovnih škola, kulturno-umetničkim programima namenjenim najširem krugu posetilaca, izložbama, specijalizovanim akreditovanim seminarima za usavršavanje nastavnika srpskog jezika i književnosti, bibliotečkim programima i anketama.

Planirano je da se ti programi predstave građanima Niša, Bora, Kladova, Užica, Kralјeva, Kruševca, Sombora, Kikinde i Šapca.

(SEEcult.org)

Strategije uspeha



Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi u Berlinu, predstavlja u Galeriji d’Arte Moderna u italijanskom mestu Jezi deo radova iz “Serijala sa kuratorima” koji je realizovala u okviru dugogodišnjeg projekta “Strategije uspeha/Serijal sa kuratorima”, uključujući čuveni performans “Biću tvoj anđeo” (2001) sa umetnickim direktorom 49. Bijenala umetnosti u Veneciji Haraldom Zemanom (Szeemann).

Posetioci izložbe “Strategije uspeha”, koja će biti otvorena 3. februara u prisustvu umetnice, imaće priliku da vide i video rad “Budi moj gost” (Be My Guest), zasnovan na performansu koji je Tanja Ostojić izvela sa kustosom Bartolomeom Pjetromarkijem (Pietromarchi) i likovim kritičarom Ludovikom Pratezijem (Ludovico Pratesi), takođe 2011. godine.

Video “Biću tvoj anđeo” prikazuje performans Tanje Ostojić za vreme vernisaža 49. Bijenala u Veneciji, kada je u ulozi “devojke za pratnju” sledila u korak Zemana, prateći ga kao njegov “anđeo”.

Tanja Ostojić se godinama bavi rodnim odnosima, kao i pitanjima odnosa moći i seksualnosti unutar umetničkog sistema, što je tema i rada “Budi moj gost”. Taj video prikazuje performans-večeru Tanje Ostojić sa Bartolomeom Pjetromarkijem u Palaco dele Espozicioni u Rimu, a potom i kupanje u đakuziju sa Ludovikom Pratezijem.

Tanja Ostojić aktivna je na umetničkoj sceni od sredine 90-ih, baveći se performansom i interdisciplinarnim umetničkim praksama, kao i kulturnim aktivizmom. Studirala je vizuelne umetnosti u Beogradu, Nantu i Berlinu, gde i živi od 2003. godine, nakon odlaska iz Beograda.

Istražujući u radovima različite aspekte diskriminacije, rasizma, društvenih relacija i odnosa moći, Tanja Ostojić poslednjih godina intenzivno radi i na projektu “Missplaced Women?” koji podrazumeva seriju performansa i delegiranih performansa izvedenih u Evropi i SAD, na lokacijama koje su specifične za migracije.

Izlagala je na izložbama kao što su Bijenale u Veneciji, Busan bijenale, ICA London, Manifesta 2… kao i u galerijama i muzejima širom sveta (HKW i KW Berlin, MUMOK, Ludvig muzej u Budimpešti, muzeji savremene umetnosti u Ljubljani, Beogradu i Zagrebu, Bruklin muzej…). Takođe, Tanja Ostojić drži predavanja i učestvuje na seminarima i radionicama, a objavila je i nekoliko knjiga, među kojima su Lexicon of Tanja Ostojic, Integration Impossible? The Politics of Migration in the Artwork of Tanja Ostojic, Strategies of Succes/Curator Series i Venice Diary.

Izložba u Galeriji d’Arte Moderna u Palaco Pjaneti biće otvorena do 5. marta.

*Foto: kadar iz videa Be My Guest, 2011.

(SEEcult.org)

 Alternativno umetničko obrazovanje



Stacion – centar za savrememenu umetnost iz Prištine predstaviće 30. januara u Berlinu svoj umetnički i obrazovni projekat “Letnja škola kao škola” (Summer School as School), alternativnu edukativnu platformu koju organizuje s partnerima iz Ljubljane, Njujorka, Beograda, Beča, Osla, Skoplja i Sarajeva, a nastavlja je i ove godine u julu.

Projekat “Letnja škola kao škola” predstaviće u prostoru nGbK prištinski umetnik, kustos i suosnivač Staciona Albert Heta, jedan od najpoznatijih savremenih umetnika albanskog porekla Anri Sala, koji živi i radi u Berlinu, te publistica, teoretičar, kulture i filozof, Boris Buden, koji će biti i među predavačima ovogodišnjeg izdanja te edukativne platforme, pokrenute 2015. godine.

Projekat “Letnja škola kao škola” pokrenut je kao međunarodna kolaborativna edukativna platforma, sa sedištem u Prištini, koja širi kritičko znanje u vezi sa relevantnim izazovima današnjice, predstavljajući nove modele i mogućnosti umetničke edukacije i saradnje.

Zamišljena je kao razvojni projekat, čiji je cilj stvaranje interdisciplinarnog kurikuluma, uz angažovanje stručnjaka i praktičara iz regiona i šire, radi širenja znanja i iskustava sa internacionalnom grupom studenata i publikom.

Program za 2017. godinu sastoji se od devet kurseva, a kombinuje teorijski i praktičan pristup, uz javna predavanja i prezentacije, vođenja, izložbe i performanse, predsavljajući na taj način primer alternativnog obrazovanja u oblasti umetnosti.

Među predavačima Letnje škole kao škole 2017. godine, koja će biti održana od 10. do 24. jula, najavljeni su Boris Buden, Triple Canopy, Beatriz Colomina, Keti Chukhrov, Adrian Deva, Patricia Falguieres, Rike Frank, Boris Groys, Felix Gmelin, Vjollca Krasniqi, Christian Rattemeyer, Jovana Stokić, Nebojsa Milikić, Miran Mohar, Edi Muka, Marina Otero, Renaud Proch, Igor Štiks, Branimir Stojanović…

Konkurs za učešće biće objavljen 20. ferbuara.

*Foto: The Bather, 2013, kolekcija Muzeja američke umetnosti u Prištini, vizuelni materijal sa Letnje škole kao škole 2016.
http://www.seecult.org/node/173936

(SEEcult.org)

Emigrantske razglednice



Izložba fotografija Snežane Nikolić 'Emigrantske razglednice' biće otvorena 9. februara u Centru za kulturu “Vlada Divljan” u Beogradu, a predstavlja Prag 2004. godine, viđen očima emigrantkinje iz Srbije koja se, poput mnogih iz bivše Jugoslavije, odselila početkom 90-ih u Češku.

To je lična priča autorke, ispričana u tridesetak snimaka odabranih sa dvadesetak crno-belih filmova, nastalih 2004. godine.

Prag početkom 90-ih postaje ekonomski atraktivan emigrantima iz mnogih zemalja, a osim Vijetnamaca, Ukrajinaca, Rusa, Slovaka i Amerikanaca, u njega se neprekidno slivaju i mladi ljudi iz Hrvatske, Srbije i Bosne – u potrazi za boljim životom. Sami “Jugoslavci”, kako Česi nazivaju ljude sa teritorije bivše Jugoslavije, različito se snalaze i osećaju u novoj sredini.

Prema rečima Snežane Nikolić, sami Česi ne gledaju na sve strance podjednako - Ukrajinci i Vijetnamci ne prolaze baš najbolje među lokalnim stanovništvom, dok se na pridošlice iz zemalja ex-YU gleda sa izvesnom simpatijom, između ostalog i zbog tradicije u odnosima naroda sa prostora nekadašnje Čehoslovačke i Jugoslavije u novijoj istoriji - kada su 1968. godine ruske trupe ušle u Čehoslovačku, Jugoslavija je bila jedina zemlja iz koje su Česi i Slovaci mogli da stignu na zapad.



Autorka fotografija Snežana Nikolić, rođena u Beogradu, provela je 16 godina u emigraciji u Pragu, a na izložbi predstavlja prve fotografije života u novoj zemlji.

Snežana Nikolić radila je 90-ih kao novinar i reporter u nekoliko beogradskih medija (Borba, Naša borba, Radio B92). Od 1999. godine živi u Pragu, gde je i počela da se bavi fotografijom. Predmet njenog istraživanja je bila njena nova zemlja, pa su tako nastajale “Emigrantske razglednice” - kolaž od slika na koje je tokom 2004. godine nailazila, a od kojih se vremenom formirala priča o jednoj godini u emigraciji.

Poslednjih godinu i po dana Snežana Nikolić živi u Srbiji, gde radi na nekoliko foto projekata.

Ovo je njena prva samostalna izložba, a ideja je, da posle Beograda, i Pražani vide “Emigrantske razglednice”.

Izložba u CK “Vlada Divljan” (bivša Ustanova kulture Palilula) biće otvorena do 16. februara, a realizovana je pod pokroviteljstvom češke ambasade u Beogradu.

(SEEcult.org)

Tramvaj zvani samoća



Predstava “Tramvaj zvani samoća” četiri mlade autorke biće igrana u jednom od beogradskih tramvaja u pokretu, prema zamisli reditelja Stevana Bodrože i direktora Ustanove kulture “Vuk” Svetislava Goncića da izmeste pozorišni čin u alternativni prostor.

Prvo izvođenje te predstave biće 4. februara na liniji broj 6 Gradskog saobraćajnog preduzeća “Beograd”, a moći će da je prati svega 30 gledalaca tokom vožnje od oko sat i po.

Priče u omnibusu o međuljudskim odnosima i porodičnim problemima, kakve se realno mogu čuti u razgovorima putnika u javnom prevozu, napisale su dramaturškinje sa Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić.

“Ovi komadi predstavljaju tužne, nežne, na momente duhovite i potpuno moguće, a naizgled slučajne susrete prijatelja, bračnih parova, roditelja i dece, ljubavnika, ali su ti tekstovi više od pukih crtica iz svakodnevice. Svaki od njih pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje”, rekao je Bodroža na konferenciji za novinare 1. februara u UK “Vuk”.



U predstavi igraju: Jasmina Avramović, Anđela Jovanović, Tijana Čurović, Jasmina Večanski, Ivan Tomić, Stefan Radonjić, Željko Maksimović, Marija Opsenica, Milica Stefanović, Ivana Nikolić i Đorđe Marković.

Bodroža je istakao da mu je bilo uzbudljivo i inspirativno da zajedno sa glumcima savlada prostor tramvaja, a da ga kao reditelja posebno interesuje pozicija, odnosno percepcija publike koja posmatra neki kontakt, diskusiju, svađu.



Svetislav Goncić je podsetio je da novi “Vuk” nastao 2015. godine nakon što je zbog materijalnih problema rasformirana prethodna UK “Vuk Karadžić”, te da ima samo troje zaposlenih, ali da uz pomoć honoraraca, kako je naveo, ostvaruje solidnu produkciju predstava, organizuje koncerte, izložbe i druge programe.

“Smatram da je pored takozvanih konzumentskih predstava naša uloga i da istražujemo, da pružamo šansu mladima, što smo i činili otkupljujući i postavljajući na scenu savremene domaće drame”, rekao je Goncić i dodao da su se ovoga puta odlučili da naruče tekstove, uz pomoć profesora Boška Milina sa Katedre za dramaturgiju FDU.

Milin je izjavio da su poziv prihvatile četiri hrabre autorke koje su sa mnogo entuzijazma ušle u projekat i uspele da u svoje jednočinke sažmu ljudske sudbine. One su zatim zajedno sa rediteljem učestvovale u prilagođavanju tokom proba.

Mina Ćirić je istakla da im je svima ovo prvo profesionalno izvođenje nekog teksta, kao i da je proces rada protekao bolje nego što su mogle da zamisle.

“Fascinanto je čuti glumce kako izgovaraju vaše reči”, dodala je ona, a sličan je stav i drugih mladih autorki.

Kostime je kreirala Vladislava Joldžić, dok su scena i zvuk autentični.

Predstava se realizuje u saradnji sa GSP “Beograd” čiji je direktor Željko Milković podsetio na uspešnu akciju “Tramvaj kulture” i izrazio spremnost tog preduzeća da pomogne i druge slične projekte.

Predstava “Tramvaj zvani samoća” biće izvedena 4. februara dva puta, a zatim po jednom 9, 17. i 25. februara (od 17.30).

(SEEcult.org)

Oruđe delanja



Galerija Menjačnica predstavlja od 3. februara u izlozima Gete instituta u Beogradu sliku velikog formata srpske umetnice Biljane Đurđević “Oruđe delanja” koja tematizuje ulogu čoveka u modernom potrošačkom društvu.

Polugoli radnici na toj slici sede za mašinama i izrađuju proizvode koji društvu, a ni njima samima kao proizvođačima i potrošačima, zapravo uopšte i nisu potrebni. Radnici na toj slici ne mogu da pobegnu od sistema u kojem su zarobljeni, tako da neprekidno ponavljaju iste radne operacije, gubeći pritom snagu, životnu radnost i motivaciju da se izbave iz tog začaranog kruga. Time gube i svoj momento vivere, nadu u bolji život. Posledice su fatalizam i ravnodušnost prema životu kojim upravlja neko drugi…

U okviru izložbe, za 21. februar najavljen je i razgovor sa Biljanom Đurđević u prostoru biblioteke Gete instituta.

Rođena 1973. u Beogradu, Biljana Đurđević studirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirala 1997, a doktorirala 2013. godine.

Od 1998. izlaže u Srbiji i inostranstvu, između ostalog i u Italiji, Nemačkoj i Izraelu.

Dobitnica je Politikine nagrade za najbolju izložbu 2012.

Tokom 2002. i 2003. godine sarađivala je sa Ničeovim institutom u Vajmaru i sa Vajmarskom fondacijom, te izlagala u Šilerovom muzeju na temu “Übermensch”.

(SEEcult.org)

Vidi Vukovar, vidi budućnost



Nedavno razbijanje izloga ulične galerije Šok zadruge u Novom Sadu, u kojima su bile umetničke fotografije Srđana Veljovića o razaranju Vukovara početkom 90-ih, povod je za razgovor koji će 6. februara biti održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, a postaviće pitanje današnjeg odnosa prema tim istorijskim događajima, ali i prema samo izložbi Veljovića i umetničkom svedočenju uopste.

Uz Srđana Veljovića, u razgovoru “Vidi Vukovar, vidi svoju budućnost” učestvovaće od 19 sati i Nikola Džafo, organizator izložbe i osnivač Šok zadruge, kao i umetnik Vladimir Miladinović, koji će svojim umetničkim i društvenim delovanjem svedočiti o “nelagodi” i “šoku” koje proizvodi umetnička praksa suočavanja sa potisnutim pamćenjem. Najavljen je i novinar Miloš Vasić, autor naslovne strane nedeljnika “Vreme” iz 1991. godine “Pogledaj Vukovar, pogledaj svoju budućnost”, koji će svedočiti o vremenu koje dokumentuje uništena Veljovićeva izložba fotografija “Vukovar – ubijanje jednog grada 1991-2016”. Takođe, o kontinuitetu nasilja i borbe protiv nasilja od 1991. do danas govoriće sociološkinja Vesna Pešić i nekadašnja političarka, kao i direktorka CZKD-a Borka Pavićević.

Veljovićeva izložba bila je posvećena događajima tokom jeseni 1991. godine, podsećajući da je tadašnja JNA osvojila i razorila Vukovar posle 86 dana borbe, tokom kojih je više hiljada civila poginulo. Razrušeno je 90 odsto grada, a šteta je procenjena na dve milijarde dolara. Od 45.000 stanovnika, njih 10.000 - koliko ih je ostalo u gradu, provelo je u podrumima gotovo tri meseca.

Da li stotine ljudi koji su 1991. pozdravljali sa mostova odlazak tenkova na Vukovar, sa cvećem, predstavljaju ovu sredinu, ili su to hiljade dezertera i Antiratni pokret u Beogradu, Novom Sadu, Senti, širom Srbije… Ili i jedni i drugi? Kakav je naš današnji odnos prema razaranju Vukovara 1991, i naš odnos prema izložbi Srđana Veljovića, prema istoriji, dokumentu, prema svedočenju, i umetničkom svedočenju? To su neka od pitanja na koja će pokušati da odgovore učesnici razgovora kojim se ujedno najavljuje izložba Veljovićevih fotografija “Devedesete”, kojom 9. februara počinje nova sezona Galerije Artget Kulturnog centra Beograda pod urednistvom Miroslava Karića i Slađane Petrović Varagić.



Veljovićevu izložbu u Novom Sadu, koja je bila postavljena sredinom novembra 2016. godine u staklenim izlozima ulične galerije Šok koridor 22 u centru grada, uništili su 5. decembra nepoznati počinioci. Izlozi u kojima su bile umetničke fotografije Veljovića razbijeni su, a nekoliko dana pre toga ispisani su porukama govora mržnje.

Fotografije su nastale na mestima komemoracije u Vukovaru i Beogradu.

(SEEcult.org)

Nastavak obnove Hilandara



Obnova manastira Hilandar, za koju je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije izdvojilo ove godine 70 miliona dinara - deset miliona više nego 2016, biće nastavljena prema planu, koji predviđa da do kraja 2017. bude obnovlјeno, opremlјeno i predato u upotrebu gotovo 75 odsto korisne površine uništene u velikom požaru 2004.

To je saopšteno posle sednice Komisije za Hilandar održane 2. februara u Ministarstvu kulture i informisanja, na kojoj su usvojeni izveštaji o izvršenim radovima u 2016. i dosadašnjem napretku obnove Hilandara, kao i plan radova za 2017. godinu.

Najvažniji investicioni programi u 2017. godini obuhvataju završetak obnove Belog konaka i početak radova na obnovi jugozapadne strane (koja podrazumeva rekonstrukciju uništenih konaka Dohije i Igumenarije sa paraklisima, gde je požar i izbio, kao i rekonstrukciju trpezarije kralјa Milutina) i konzervatorsko-restauratorske radove na tronovima u Sabornoj crkvi.

Beli konak pretrpeo je najveće razaranje od svih objekata stradalih u požaru 2004. godine i njegova arhitektonsko-konstruktivna forma je u potpunosti devastirana. Projektom obnove predviđeno je da se svi postojeći elementi maksimalno sačuvaju i prezentuju tako da se može napraviti razlika između originalnih i novoizgrađenih delova objekta, navedeno je u saopštenju.



Završetkom obnove Belog konaka krajem ove godine biće gotovi radovi na izgorelim objektima severne i istočne strane manastira i biće kompletno rekonstruisana celina od Velikog konaka, preko Konaka iz 1814, Ulazne zone, zaklјučno sa Belim konakom.

Članovi Komisije su konstatovali da su u 2016. godini u obnovi Belog konaka u najvećoj meri završeni grubi građevinski radova, izrada instalacija i realizacija glavnih enterijerskih radova, kao i da je u obnovi ulazne zone izvršeno više od 95 procenata radova predviđenih projektom obnove.



Komisijom za obnovu Hilandara predsedava ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavlјević, a sednici je prisustvovalo još 13 članova tog tela: pomoćnica ministra za kulturno nasleđe Aleksandra Fulgosi (zamenica predsednika), prof. dr Vladeta Janković, Dimitrije Stefanović iz SANU, prof. dr Zoran Rakić, direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Zoran Vapa, direktor Zadužbine Svetog manastira Hilandara Milivoj Ranđić, Vladimir Trijić iz Narodne biblioteka Srbije, arhitekta i prof. dr Mirko Kovačević, arhitekta Slobodan Barišić, slikar Vladimir Bulajić, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, docent Svetislav Nikolić sa Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, direktor Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama dr Mileta Radojević i episkop žički Justin.

(SEEcult.org)

Borovničar/Vasiljev u Fontikusu



Gradska galerija Fonticus u Grožnjanu predstavlja od 4. februara dve samostalne izložbe – “Konceptualni nokturno” Matjaža Borovničara iz Slovenije i “Koračam” Marije Vasiljev, umetnice koja živi i radi između Beograda i Oprtlja u Istri.

Borovničar se obraća slikarstvu paralelno sa iskustvima u proširenim medijima, a ovoga puta oprema prostor sa tri vrste slika koje se razlikuju po preovlađujućim tonalitetima. Radove je, kako je naveo urednik galerije Fonticus Eugen Borkovsky, moguće doživeti kao ideogramske napukline belih zidova, kao ostatke delimično oljuštenih freski.

Nižući i komponujući rasterirane plohe i siluete lica, Borovničar smera na dekonstrukciju koncepcija stvarnosti. Radovi njegovog projekta u premisi propituju zapadnu racionalnost, pritisak konvencionalnosti, nametnutu podobnost. Reski izrazi lica svedoče naporno psihičko, duševno stanje aktera. Predstavljena lica, neka agresivna, neka u grču očajanja, prenose krik autora.

“Kao da nas želi upozoriti da nam je život blokiran socijalnom uslovljenošću i konformizmom. Osvrćemo se nauci, ali ona razočarava: oficijelna nauka daje glavne mehanizme društvenih podela i nadzora, a nama nudi tablete za umirenje. Umetnik istražuje smisao umetničkog čina, a ujedno propituje stanje ljudi u vremenu koje i mi delimo s njim”, naveo je Borkovsky, dodajući da se problematizovanje događa na nivou sadašnje realnosti autora i njegove prošle realnosti filtrirane memorijom. Taj postupak dopušta njegovoj sumnji da propita vlastitu poziciju.



Borovničar, kako je naveo Borkovsky, usmerava promišljanje ka vizualizaciji lične nelagode unutar istorijskog trenutka.

Borovničar “nas podseća da su razumevanje i spoznaja provizorni procesi, koji zahtevaju stalna propitivanja. Trenutak pomirenja je u spoznaji da je materija samo jedan vid energije. Ovim izložbenim projektom dramatičnost impresije pretvorena je u krhkost oblika. Naznaka novog poretka stvari recipročna je uloženoj energiji autora. Umetnik i umetnost imaju ulogu svedoka i aktera savremenog i nadasve ličnog trenutka. Možda nas umetnik, poput Zoroastra, Tamina ili Papagena, pokušava upozoriti na zlo koje vlada svetom. Ipak, zlo ne uspeva zarobiti čarobnu snagu dobrote. Nadamo se da nije tako samo u bajci. Da dobro, ipak, na kraju pobeđuje”, naveo je Borkovsky.

Borovničar je rođen 1974. u Kopru, a diplomirao je slikarstvo i istoriju umetnosti 1999. na Akademiji lepih umetnosti u Veneciji, gde je na tamošnjem univerzitetu završio 2002. i studije restauracije zidnih slika i muzeologiju. Već sledeće godine završio je pedagoško-andragoški smer na Filozofskom fakultetu u Ljubljani.



Borovničar je učestvovao na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a bavi se i pedagoškim radom, te organizuje i vodi kreativne radionice pri društvu ŠENT (slovenačko udruženje za duševno zdravlje) u Kopru i D LU Vrtnica u Portorožu.

Uporedo sa izložbom Borovničara, koji živi i radi u Piranu, galerija Fonticus predstavlja od 4. februara i samostalni umetnički projekat Marije Vasiljeve “Koračam” koja nudi dva rada na zidu i niz slajdova.

Na radovima je ponuđeno je prepoznavanje motiva. Umetnica integriše elemente čiji smisao usklađuje ličnim doživljajem. Tako se pred poetiocima nižu simbolične situacije koje moraju da iščitavaju poput rebusa. Ponegde promišljene, a ponegde halucinatorne kombinacije, posmatrača dovode u nesigurnost utiska. Upotrebljeni znakovi uvode naraciju kao stripovski element. Bez obzira na spontanost izvedbe, umetnica misli na posmatrača, pa mu se povremeno obraća uklopljenim zapisima na nekom od južnoslovenskih jezika/pisama.



“Pregledavajući radove, pitamo se kada, gde, zašto i kako se dogodilo. Veoma brzo shvatimo da je pred nama rezultat promene prouzročen kretanjem, da se radi o putovanju, o prolasku stvari mimo nas. Pred nama je zabeleženo svedočenje o dijalektičkoj teoriji učestvovanja. Posmatrač i objekti pokraj kojih se krećemo u interaktivnom su istemu promene. Oni su uslovljeni jedan drugim. Putanja putnika pretače se u kretanje okoline u suprotnom smeru”, naveo je Borkovsky, ukazujući da Marija Vasiljev, nižući kadrove inicirane kretanjem, problematizuje promenu kao intimni događaj.

Likovni projekat Marije Vasiljeve, kako je dodao, govori o drami odvajanja, odlazaka, vraćanja.

“Možemo zaključiti da su posredi izresci socijalnih situacija koje ne moraju biti nežne. Jer, pitanje identiteta i izmeštanja pitanje je savremenog sveta. Jedan od problema nomadskih duša su administracije. Iako države u savremenom značenju postoje tek dvestotinak godina, ova podela činovnicima daje pravo na segregacije. Jasno je da ne postoje čiste nacionalne države, no stanovnici se huškaju, direktno ili indirektno, na nesnošljivost prema drugima. ‘Navučeni’ smo na nacionalne identitete koji nikada nisu poslužili za nešto dobro. Stvoreno napeto stanje pothranjuju religije i profiterstvo. Nažalost, verska i nacionalna pregrejanost uzrokuju žrtve. Ali, kad se bolje pogleda, uvek se kao pravi krivac otkrije prikriveni materijalni interes”, naveo je Borkovsky, ukazujući da umetnica plasira postavku da je svesno i podsvesno zapravo deo istog života.



Marija Vasiljev potiče iz umjetničke porodice Vasiljev. Rođena 1954. godine u Ohridu, srednju školu i studije istorije umetnosti pohađala je u Beogradu, a u Istru dolazi 1978. godine i aktivno sarađuje sa tadašnjim Grožnjanskim likovnim krugom.

Članica je likovno-grafičke sekcije ULUPUDS-a, a kolektivno i samostalno izlagala je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu, te učestvovala na nekoliko likovnih kolonija. Radovi joj se nalaze u nekoliko zbirki.

Aktivna je i na području pedagoško-likovnog rada sa decom i mladima (u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka od 2010. godine).

(SEEcult.org)

U slavu žena dadaizma



Dah teatar premijerno će prikazati 6. februara u galeriji Artget Kulturnog centra Beograda pozorišnu instalaciju “Žene dade – Jedna moguća izložba”, kojom se priključuje obeležavanju stogodišnjice dadaizma, ukazujući ujedno na zanemarenu ulogu žena u tom uticajnom umetničkom pokretu.

Umetnici širom sveta izvode tokom 2016/2017. omaže tom važnom avangardnom umetničkom pokretu kroz razne vrste performansa, izložbi, edukativnih i interaktivnih događaja. Ipak, kako je navela rediteljka Dah teatra Dijana Milošević, upadljivo je da su umetnice, čiji je značaj bio veliki i koje su odigrale značajnu ulogu u pokretu dada, bile nedovoljno zastupljenje u tim slavljenjima dadaizma, kao i u pokretu dada uopšte.

“Naš cilj je da preispitamo patrijarhalne ideologije koje obično okružuju umetničku politiku kroz realizaciju pozorišne instalacije. Želimo da ispitamo načine na koje je ispisana istorija umetnosti avangardnih pokreta generalno”, navela je Dijana Milošević, autorka koncepta i rediteljka pozorišne instalacije.

Pozorišna instalacija Dah teatra traga stoga za drugačijim interpretacijama koje će obezbediti celovitiju sliku pokreta dada i predstavljati tumačenje pokreta baziranu na relevantnijoj istoriji u kojoj su umetnice imale jednako važnu ulogu kao i njihove kolege.



“Dadaizam kao umetnički pokret posebno nam se obraća, jer dadizam nije imao program; bio je protiv bilo kakvog programa. Jedini program dadaizma bio je da ne postoji nikakav program i upravo je taj smeo stav dao pokretu eksplozivnu i eklektičnu moć koja se širila u svim pravcima, oslobođena od estetskih i društvenih ograničenja”, naveo je Dah teatar.

U predstavi igraju Evgenia Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović i Ivan Nikolić.

Muziku potpisuju Nemanja Ajdačić i Uglješa Majdevac, scenu je osmislio Neša Paripović, kostim Snežana Arnautović, ready-made kofere: Evgenija Eškina Kovačević, Aleksandra Jelić, Ivana Milenović Popović, Ivana Milovanović i Ivan Nikolić, a svetlo potpisuje Milomir Dimitrijević.

Jubilej dade, pokreta koji je pre sto godina ismevao buržoaziju, odgovornu za rat, kao i građanski ukus, tradiciju i samu umetnost u kojoj su vladali “harmonija i lepota”, proslavljan je tokom 2016. godine programima širom sveta, posebno brojnim u Cirihu. Centralno mesto obeležavanja jubileja bio je legendarni Kabare Volter, koji se smatra rodnim mestom dade.

(SEEcult.org)

Uvod u izložbu Biljane Ćirić



Kulturni centar Beograda najavio je za početak leta veliku izložbu nezavisne kustoskinje Biljane Ćirić, koja živi i radi u Šangaju, a prethodiće joj serija razgovora sa pozvanim umetnicima, koja bi trebalo da posluži kao metod razmišljanja o tome da li izložba međunarodnog karaktera može da doprinese lokalnoj umetničkoj sceni, kako i na koji način.

Izložba “Kada se Drugi susreće sa drugim Drugim, šta nije bitno?” biće otvorena od 6. juna do 1. jula u sva tri galerijska prostora KCB-a, a kako je najavljeno, pokušaće da istraži “uzroke života između i teškoće koje dovode do sistematskog iseljavanja/premeštanja i do nadmetanja za mesto na karti, za koje smo spremni da žrtvujemo svoje osnovne egzistencijalne principe”.

Uvod u izložbu je serija razgovora sa umetnicima, počev od 4. februara, kada u Likovnoj galeriji gostuje Li Kit (Lee) iz Hong Konga.

Da li izložba, kao format koji sve više pothranjuje potrošačku logiku kulturne produkcije, može da uobliči aktuelni trenutak ili da ga pak proizvede? Postavljajući pitanja, izložba Biljane Ćirić predlaže dugoročnije angažovanje u lokalnom kontekstu, kroz brojna okupljanja i gostovanja umetnika koja će uticati na način na koji će sama postavka biti osmišljena/struktuirana.

Li Kit je jedan od prvih umetnika koji je pozvan da učestvuje na izložbi, a prvi dolazak u Beograd iskoristiće za istraživanje.

Rođen 1978. u Hong Kongu, Li Kit radi i na Tajvanu.

Samostalne izložbe imao je u Gentu (A small sound in your head, S.M.A.K, 2016); Mineapolisu (Hold your breath, dance slowly, The Walker Art Centre, 2016); Tokiju (The voice behind me, Shiseido Gallery, 2015); Njujorku (How are things on the west coast?, Jane Lombard Gallery, 2014); Veneciji - You (you), 55. Bijenale umetnosti, 2013; Šangaju (Every breath you take, Minsheng Art Museum, 2012); Pekingu (House M, The Pavilion, 2012; This is not an easy thing, Arrow Factory, 2012)…

Takođe, učestvovao je na grupnim izložbama kao što su Šardža bijenale, UAE (2015); Ural Industrial Biennial, Jekaterinburg, (2015); Room Service, Staatliche Kunsthalle, Baden Baden, (2014); Beating in the Bush, Bonnefantanmuseum, Mastriht, (2014); Hugo Boss Asia Art, Rockbund Museum, Šangaj (2013); The Ungovernables, New Museum, Njujork, (2012); Print/Out, MoMA, Njujork (2012); Platform in Kimusa, Seul (2009); Friends of the Divided Mind, Royal College of Art, London (2009); Sprout From White Night, Bonnier Kuntshall, Stokholm (2008)…

Sledeće gostovanje povodom izložbe Biljane Ćirić najavljeno je za april, kada dolazi kineska grupa umetnika Birdhead.

Biljana Ćirić diplomirala je na Univerzitetu u Beogradu 2000. godine, a postdiplomske studije završila u Šangaju, gde živi i radi kao nezavisna kustoskinja već 15-ak godina. Autorka je niza međunarodno relevantnih izložbi u Kini, a 2015. bila je kokustoskinja trećeg Uralskog industrijskog bijenala u Jekaterinburgu u Rusiji.

Između ostalog, priredila je knjigu “A History of Exhibitions: Shanghai 1979-2006”, posvećenu izložbama koje su organizovali sami umetnici u Šangaju u periodu od dve i po decenije. Ta knjiga sa obiljem arhivskog materijala predstavljena je 2014. na izložbi “Kao što je novac papir, tako je i galerija soba” u galeriji Osage fondacije u Šangaju, a nazvana je citatom umetnika Mladena Stilinovića iz njegovog manifesta “Pohvala lenjosti” iz 1993.

Prošle godine predstavila se u Kadist fondaciji u Parizu izložbom “Habits and customs of...” sa radovima umetnika iz Srbije (Siniša Ilić), Australije, Singapura, SAD i Kine.

Među izložbama koje je priredila su i “Institution for the Future” (2011), “Alternatives to Ritual” (2012-13), “One Step Forward, Two Steps Back - Us and Institution” (2013), samostalna izložba britansko-nemačkog umetnika Tina Segala u UCCA u Pekingu (2013)...

Biljana Ćirić inicirala je 2013. platformu “From a History of Exhibitions Towards a Future of Exhibition Making”, a 2014. godine, sa nezavisnom kustoskinjom Majom Ćirić iz Beograda, i razvojni projekat “Gift Exchange Residency”, čiji je cilj da poveže prostore kojima nedostaje komunikacija u globalnom sistemu umetnosti, a imaju slične karakteristike i pozicije. U okviru tog projekta, umetnik Vladimir Nikolić gostovao je u Tajms muzeju u Gvangdžou, a u Beogradu je boravila umetnica Yu Ji iz Kine.

Izložba u Kadist fondaciji biće otvorena do 30. aprila.

(SEEcult.org)

MoMA prkosi Trampu



Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku izrazio je protest zbog imigrantske politike američkog predsednika Donalda Trampa postavljanjem radova umetnika iz muslimanskih zemalja na istaknuta mesta u okviru stalne postavke na kojima su bila dela Pikasa, Matisa, Pikabije i drugih zapadnih umetnika.

Radovi sedmoro umetnika iz muslimanskih zemalja čijim je državljanima Tramp zabranio izdavanje viza našli su se na postavci na petom spratu MoMA-e, a uz svaki je postavljeno objašnjenje da je to rad umetnika koji pripada naciji kojoj je zabranjen ulazak u SAD, na osnovu predsednikove izvršne naredbe od 27. januara 2017.

“Ovo je jedan od radova iz muzejske kolekcije koji je postavljen u galerijama na petom spratu kako bismo afirmisali ideale gostoprimstva i slobode koji su od vitalne važnosti kako za ovaj Muzej, tako i za SAD”, navedeno je u poruci najvećeg njujorškog muzeja, koja je ujedno i najsnažniji stav neke ustanove kulture u SAD povodom kontroverzne Trampove naredbe o zabrani izdavanja viza državljanima sedam većinski muslimanskih zemalja u naredna tri meseca.

Među umetnicima čiji su radovi pridodati stalnoj postavci su sudanski slikar Ibrahim el-Salahi, arhitekta iračkog porekla Zaha Hadid, kao i iranska video umetnica Tala Madani, koja živi i radi u Los Anđelesu.

Ostali umetnici su takođe vezani za Iran – vajar Parviz Tanavoli, crtač Charles Hossein Zenderoudi, fotografkinja Shirana Shahbazi i slikar Marcos Grigorian. Takođe, u staklenom lobiju sa pogledom na muzejsku baštu postavljena je velika skulptura od aluminijuma i gvožđa američke umetnice rođene u Iranu Siah Armajani.

MoMA je, kako je preneo Njujork tajms, najavio tokom februara i projekcije filmova reditelja koji ma je na osnovu Trampove naredbe takođe zabranjeno da putuju u SAD - “Al-Yazerli” (1974), eksperimentalni rad reditelja Kaisa al-Zubaidija iz Iraka, koji živi i radi u Nemačkoj, te “Stars in Broad Daylight” (1988) Oussame Mohammada, sirijskog filmskog autora koji je emigrirao u Pariz.

Peti sprat, inače, sledi tradicionalni muzejski narativ o zapadnom modernizmu pre 1945. godine. MoMA vrlo retko remeti svoj sled umetnosti od postimpresionizma do kubizma, dadizma i kasnijih pravaca, koji reflektuje modernističku viziju prvog direktora Alfreda Bara, sa delima posleratne i savremene umetnosti. Ipak, za naredne dane je najavio da će dodati još neke radove iz svoje zbirke u stalnu postavku.

*Foto: deo postavke (MoMA Fb)

(SEEcult.org)

Ko ti je dao sve te reči…



Galerija Navigator na Novom Beogradu predstavlja od 4. februara izložbu “Ko ti je dao sve te reči kad ih pogrešno koristiš ili svakom je njegov neizdrž najneizdrživiji” sa radovima Aleksandra Maćaševa, Andreja Dolinke i Zorane Dojić, Radoše Antonijevića i Marka Tomaša, čijim će pesničkim performansom biti i otvorena.

Maćašev učestvuje radom “(Po)kažite mi šta je kič” kojim poziva posetioce da pokažu šta je za njih kič tako što će upotrebiti nalepnice sa tom rečju koje su dostupne u galeriji. Takođe, mogu da intervenišu upotrebom onlajn hashtag nalepnice (#kič), a foto i video dokumente intervencija, kao i onlajn nalepnice, mogu priložiti na adresu macasev.com/kic kako bi se našle u arhivi tog rada.

Prema rečima Maćaševa, koji živi i radi u Njujorku, iz iskustva života u Jugoslaviji/Srbiji i SAD, kao i iz poređenja kulturnih okruženja, primetio je da se reč “kič” mnogo češće koristi u svakodnevnom govoru u Srbiji, a pretpostavlja i na teritoriji nekadašnje Jugoslavije.

Kič (kitsch) se u engleskom jeziku, a konkretno u američkoj kulturi, uglavnom upotrebljava u praksi kulturne kritike. Promišljen i istorizovan, relativno je dobro definisan i o njemu se dosta pisalo, ali ga malo ima u svakodnevnoj upotrebi. Pretpostavka je da reč “kič” nosi sa sobom vrednosni sud i da time vrši radnju u društvenom okruženju. Uglavnom se koristi bez nekakvog daljeg objašnjenja, kao samopodrazumevajuća nalepnica. Maćasev iz tog razloga ne nudi bilo kakvo unapred definisano značenje same reči, već dopušta da bude artikulisano upotrebom, intervencijom same publike.

Maćašev je rođen 1971. u Bečeju, a diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1998. Deluje kao vizuelni umetnik čija praksa često zamagljuje granice između umetnosti i dizajna. Njegov rad uključuje grafički/veb dizajn, ilustraciju i umetnost, a predstavljen je u knjizi “Aleksandar Maćašev/Book” (Mikser Books, 2010). Maćašev je i gostujući predavač na Školi za vizuelne umetnosti (SVA) u Njujorku i DFFB (Deutsche Film-und Fernsehakademie) u Berlinu.

Grafički dizajner Andrej Dolinka i istoričarka umetnosti Zorana Dojić učestvuju na izložbi projektom “Folie à deux A–Z” – knjigom umetnika i instalacijom, zasnovanim na odluci o saradnji dvoje prijatelja i udruženju njihova dva vida sporednog rada.



Dok se Zorana Dojić izražava vizuelno kroz brzometne, sirove intervencije na fotografijama, Dolinka svoju žudnju za pisanjem oslobađa tek sporadično, u pođednako kratkim intervalima fragmentarne proizvodnje teksta. Njene “žvrljotine”, izvedene u rudimentarnim računarskim programima za crtanje ili uz upotrebu alatki za škrabanje u okviru mobilnih aplikacija za instant komunikaciju, sučeljavaju se s njegovim odbačenim, nedovršenim, ali povremeno i odlučno disperzivnim tekstovima. U tom susretu nastaje partikularno ludilo udvoje koje problematizuje kreativni rad kao romantizovani izraz nesavladivog unutrašnjeg nagona, dovodi u pitanje celovitost narativa i podrazumeva svojevrsnu zamenu “autorskih uloga”, gde učesnici u procesu nastanka zajedničkog rada jedno drugom prepuštaju svoja uobičajena proizvodna sredstva.

Novo u njihovom slučaju je potencijalni dvojni subjekat priče, a ispitivanje mogućnosti njegovog ostvarenja središnji je cilj tog projekta.

Andrej Dolinka je rođen 1974. u Bečeju, a diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao dizajner u Muzeju savremene umetnosti. Bio je i kokustos vise izložbi, te art direktor i dizajner 53. Oktobarskog salona u Beogradu (2013), Prelom kolektiva (2002–2010) i časopisa Huper (2008). Dizajnirao je brojne kataloge i druge publikacije za potrebe izložbi, knjige i omote muzičkih izdanja. Povremeno piše o grafičkom dizajnu i popularnoj muzici, a piše i prozu i poeziju. Izlagao je na više grupnih izložbi u Beogradu, Amsterdamu i Berlinu.

Zorana Dojić završila je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu i master studije u oblasti vizuelne kulture na Univerzitetu u Lundu. Članica Prelom kolektiva – platforme za savremenu umetnost i teoriju (2005-2010). Radila je kao producent međunarodnih izložbi savremene umetnosti, urednica i vizuelna urednica nekoliko izdanja časopisa Prelom, kao i publikacija i kataloga izložbi (Političke prakse [post] jugoslovenske umetnosti).

Na izložbi u Navigatoru učestvuje i vajar Radoš Antonijević koji će predstaviti novu skulpturu “Žaklina Kenedi ili Odlazeća pieta” (gips, 40x20x60 cm, 2017), čija je direktna tema nekadašnja prva dama SAD u trenutku atentata na njenog muža Džona Kenedija 1963. u Dalasu. Orginalne fotografije prikazuju neobičnu scenu u kojoj je muškarac mrtav, a žena pokušava da pobegne i spasi se, ali se iznenadno nađe u vrlo neobičnom klečećem položaju.



Prema rečima Antonijevića, tu sitaciju, koja je trajala samo nekoliko trenutaka tokom dramatičnog događaja, izdvojio je kao scenu snažne simboličke i metaforičke vrednosti, jer prikazuje ženu i muškarca u odnosu koji nije tako čest u umetnosti.

“Scena u kojoj je žena živa, a muškarac mrtav, obično se povezuje sa pietom, scenom u kojoj je prikazana Bogorodica kako drži telo mrtvog Hrista. Moj pokušaj je da svojom skulpturom povežem ove dve situacije, i otvorim treću: patrijarhat je prošlost, muškarac je ili mrtav ili pasivan, žena preživljava. Ali kako i po koju cenu? Žena postaje podeljeno biće koja je istovremeno: Saloma, Sfinga, Meduza ili Lutka Barbika. Muškarac ostaje kao zgužvana gumenasta forma preko koje žena otpuzi dalje”, naveo je Antonijević, koji je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beograd, na kojem i radi kao vanredni profesor.

Antonijević u svom radu preispituje medij skulpture i njegove granice, stvarajući umetnička dela koja problematizuju pitanja funkcije, materijalnosti i percepcije. Ta formalna istraživanja uvek su upletena u teme koje dodiruju neuralgične tačke života, baveći se aspektima istorije, politike, kulture i društva. Njegovi umetnički radovi konfrontiraju funkciju i oblik koristeći epsku prirodu sa primesama komičnog i tragičnog u istoj slici.

Pesnik Marko Tomaš, koji živi i radi u Mostaru, a često gostuje i u Beogradu, učestvuje performativnom instalacijom “Varanje života”.

Rođen u Ljubljani 1978. godine, Tomaš je završio Gimnaziju u Somboru, a živeo je, studirao i radio u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Trenutno živi i radi u Mostaru, gde je bio jedan od pokretača i urednika časopisa Kolaps. Objavljivao je poeziju i prozu u bosanskohercegovačkoj, hrvatskoj i srpskoj periodici. Pesme su mu prevođene na italijanski, ruski, poljski, francuski, nemački i engleski jezik.

Dobitnik je nagrade za kratku priču Super Ciber Story (2004) i nagrade “Farah Tahirbegović” za doprinos kulturi u Bosni i Hercegovini (2015).

Do sada je objavio knjige: L’ Amore Al primo Binocolo, s Nedimom Ćišićem, Mehmedom Begićem i Veselinom Gatalom (2000); Tri puta tridest i tri jednako, s Nedimom Ćišićem i Mehmedom Begićem (2000); S rukama pod glavom (2002); Mama, ja sam uspješan (2004); Život je šala (2005); Marko Tomaš i druge pjesme (2007); Zbogom, fašisti (2009); Ponoćni razgovori, s Mehmedom Begićem (2012); Bulevar narodne revolucije (2013); Varanje smrti - izabrane pjesme (2014); Ivica Osim - Utakmice života, biografija (2014); Odrastanje melanholije (2014); Crni molitvenik (2015); Kolodvor i paranoja – sabrane kolumne (2015) i Regata papirnih brodova (2016.)

Takođe, piše za portal zurnal.info, te za Urban magazin iz Sarajeva, lupiga.com iz Zagreba i glif.rs iz Beograda.

Izložba će biti otvorena u 13 sati u galeriji Navigator koja se nalazi u istoimenom biznis centru u Bulevaru Milutina Milankovića.

(SEEcult.org)

MeMORARIUm



Umetnica Dominika Morariu predstavila je tokom januara u prostoru Konkordije Gradskog muzeja u Vršcu ciklus radova “MeMORARIUm”, koji je u septembru imala priliku da vidi i beogradska publika u Galeriji Studentskog kulturnog centra, a reč je o delima zasnovanim na kreativnoj igri segmentima oblika i sećanja iz svojevrsnog herbarijuma-dnevnika umetnice. Dela iz tog ciklusa za ishodište imaju ličnu priču, epizodu iz života umetnice, obeleženu posebnom, iskrenom i intenzivnom zainteresovanošću za svet biljaka, za „zakonitosti i različitosti“ tog sveta, „lepotu strukture i oblika“, „čudesne moći isceljenja“...

Vešto skovan naziv ciklusa ne samo što potvrđuje napomenu o ličnoj priči, već nesumnjivo odražava naročite značenjske konsekvence iskustva koje iza nje stoji, a koje je i iskustvo introspekcije i refleksije. Koincidencija ili ne – logika skrivena iza strukture odabranog termina poklapa se s logikom izloženih vizuelnih kreacija.

Postavka u Galeriji SKC (5–19. septembar 2016) na videlo je iznela pravu riznicu minijaturnih slika-kolaža, knjižica-objekata, mini-reljefa, skulpturica i ansamblaža, raznovrsnih, neobičnih, nežnih, krhkih i delikatnih struktura.





Na izložbi u Gradskom muzeju u Vršcu u fokusu je poseban segment ciklusa – serija transpatrentnih printova na kliritu i odrazi njihove sadržine na belini galerijskih zidova.



I u svoj svojoj sićušnosti i gotovo fragilnoj suptilnosti, Dominikine kreacije reprezentuju čitave svetove i entitete za sebe, u smislu oblikovanja autonomne likovne realnosti, i u smislu prodora u oblast neočiglednog i nevidljivog, očišćenog od balasta banalnog. Kao produkti prevashodnog fokusiranja na skriveno, na međusobne relacije i sintagme, specifične strukturalne ritmove i harmonije mini-entiteta što grade višeslojnu sadržinu, svi ti mali svetovi, mikrouniverzumi, na svoj način bliski umetničkom i duhovnom nasleđu pionira apstrakcije Klea, Kandinskog, Miroa, te sasvim opozitni paradigmama savremenog vizuelnog spektakla, prikazuju nam se i kao delovi jedinstvene, likovno i tematski koherentne i čvrsto organizovane intermedijalne celine.

Istovremeno predstavljanje u više medija novina je u opusu umetnice, kao što je novina i posebna, konceptualno zaokružena zaokupljenost jednim motivom – njegovim formalnim i značenjskim potencijalom, modalitetima i preobražajima. No ako se ima u vidu karakterističan diskurs Dominikinog prekodvodecenijskog delovanja u oblasti vizuelnog, način na koji se u njenim radovima oblikuje i gradi sadržina – i u čisto likovnom i u tehničkom smislu – jasno se sagledava plodno tlo za oba iskoraka. Istrgnuti ili preuzeti iz dnevnika-herbarijuma, s poštovanjem za ono što su bili ili što simbolišu (i na nivou opšteg, kao i posebnog), segmenti oblika iz bašte i tragovi iskustva „čuvara bašte“ postavljeni su u novi vizuelni i značenjski kontekst, poredak i odnose – slojevite i asocijativne, umetnici svojstvene.





Karakterističan je i sam čin njihovog apliciranja, odnosno način na koji ostvaruju nove ili pridodate uloge i stiču mesto među Dominikinim kleovskim crticama, zapetama, kvačicama, tačkicama, polumesecima, piktogramima, palimpsestima, u naborima gužvanog i ispravljanog papira ili drugim teksturama. Postaju deo precizno izbalansiranog kompozicionog sklopa, udružuju se i spajaju s naivnim infantilnim crtarijama i ideogramima, znakovima-simbolima. Preuzimaju ulogu linije, konture, okvira, bivaju akteri ili koakteri čudesnog ritma i sazvučja, integrišu se u prepoznatljiv jezik apstrakcije i onda kada asociraju ili aludiraju na figuru i kada umetnica dopusti ekskurse u figuraciju. Na velika vrata ulaze u lično nasleđe naročite likovnosti, i tu, čak i tako izmešteni iz prirodnog, organskog, ili izvornog okruženja, zalepljeni, utisnuti u vosak ili zapakovani u providne folije i kutijice, suvi i uveli, preneti u formu transparentnog printa i svojevrsnih svetlosnih instalacija..., emituju signale nepopravljive vere u lepotu-dobrotu (grč. „kalos“). Konačno, vidimo ih i usvajamo kao nove elemente prepoznatljivih i već potvrđenih šifri i kodova za evokaciju, izražavanje ili označavanje neuhvatljivog i neizrecivog. Jer kada se razgrnu svi slojevi, identiteti i sadržaji od kojih su satkani Dominikini suptilni mini-univerzumi, i kada se razlože komponente višemedijske celine – iza svega, ili iznad svega, u najdaljoj ili najvišoj sferi, ostaje mesto za tajnu, ono neuhvatljivo i neizrecivo. Slici i ideji o kontinumu jednog osobenog umetničkog senzibiliteta taj topos se ne može oduzeti.

Vesna Milanović

Genijalni diletanti

http://www.seecult.org/vest/genijalni-diletanti

Trg maršala Tita, volim te!



Institut Tomislav Gotovac obeležava 80 godina od rođenja Tomislava Gotovca (1937-2010) izložbom “Trg Maršala Tita, volim te!”, koja će biti otvorena 7. februara u Institutu za savremenu umetnost u Zagrebu, a nazvana je prema istoimenom performansu iz 1997. godine.

Na izložbi “Trg Maršala Tita, volim te!”, čiji je kustos Darko Šimičić iz Instituta Tomislav Gotovac, posetioci će moći da se prisete jedne od niza akcija i performansa koje je Gotovac izvodio i na ulicama i trgovima Zagreba, Beograda i Osijeka.

Performans “Trg Maršala Tita, volim te!” izveden je 14. oktobra 1997. godine, a započet je, kao i druge Gotovčeve akcije, tačno u podne, nakon detonacije gričkog topa.

Od početne pozicije kod Meštrovićevog Zdenca života, kako je naveo kustos u pratećem tekstu, Gotovac se kretao trgom i zaustavljao na pojedinim mestima: uz ogradu ispred Pravnog fakulteta, pokraj klupe, kod svetiljke i cvetnjaka, na uglu i stepenicama Muzeja za umjetnost i obrt i stepenicama Škole za primenjenu umetnost, pokraj kioska, ispred spomenika Sv. Jurju i na sličnim mestima koja su zbog izgleda ili nekog drugog razloga privukla njegovu pažnju. Na svakoj od tih lokacija, u zavisnosti od arhitekture, fizičkih prepreka ili određenog objekta, Gotovac postavlja svoje telo u odnos prema zadatom mestu. On stoji, sedi, leži, savija se; nastoji se čim je moguće više prilagoditi tim objektima.

Izraziti fizički napor potreban za izvedbu tog performansa, istaknut i izborom kostima (jednodelni radnički kombinezon, tenisice, šilterica, radne rukavice) i rekvizita (bejzbol loptica): izvođač je naizgled i radnik i sportista. No, postoji jedan detalj koji ga izdvaja od te uloge. Na leđima kombinezona, na mestu rezervisanom za ime/logo firme u kojoj radnik radi ili ime sportskog kluba za koji sportista nastupa, stoji stilizovani natpis “Howard Hawks”. Tako eksplicitna posveta dobija značenje korporacije ili kluba, postaje simbol moćne sile bliske umetniku.

Gradski prostori našli su mesto i u Gotovčevim filmovima i na fotografijama, ali su posebnu ulogu odigrali kao prostor uzbudljive interakcije umetnika i publike. Upravo se urbane akcije učvrstile Gotovčev status poznate osobe, čoveka koji se ne usteže da javno pokaže svoje golo telo i obznani svoje stavove. Za njega je grad - ljudsko biće, ima telo i dušu, krvotok, visinu, težinu, obim.

Izbor Trga Maršala Tita za mesto akcije određen je uspomenama koje Gotovca vežu za detinjstvo - tu je šetao s roditeljima i sa naročitom pažnjom posmatrao gola tela na Zdencu života. Trg je, kao i veliki broj drugih gradskih ulica i trgova, kroz istoriju menjao ime. Stoga se i ova akcija, kako je navedeno, može smatrati Gotovčevom posvetom osobi za koju je govorio da je veliki režiser i glumac u filmskom projektu, jer kako je poznato - i Tito i Gotovac delili su veliku strast prema holivudskom filmu.

Izložba će biti otvorena do 11. februara u Institutu za savremenu umetnost, a u okviru pratećeg programa, za 9. februar najavljen je razgovor o Gotovcu, uz učešće Darka Šimičića, Jadranke Vinterhalter i Janke Vukmir.

(SEEcult.org)