Vesti iz sveta umetnosti

Trifunović za 2016. Sanji Kojić Mladenov



Nagrada “Lazar Trifunović” za 2016. godinu dodeljena je istoričarki umetnosti i višoj kustoskinji Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu Sanji Kojić Mladenov. Priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu u 2016. dobila je kustoskinja savetnik Narodnog muzeja u Beogradu Gordana Stanišić.

Nagrada “Lazar Trifunović” za likovnu kritiku i kritičko razmatranje savremene scene dodeljena je Sanji Kojić Mladenov za monografiju “Bogdanka Poznanović: Contact art”, u izdanju MSUV-a, koja predstavlja, kako je istakao žiri, dragoceno istraživanje i duboko zalaženje u samo tkivo vojvođanske, odnosno jugoslovenske neoavangare.

“Vešto spajajući naučni i kustoski pristup, uz dobro poznavanje i prenošenje suštine ranije objavljenih saznanja o radu jedne od najznačajnijih vojvođanskih umetnica druge polovine 20. veka”, Sanja Kojić Mladenov, na osnovu temeljnih studija opusa umetnice i konteksta njenog delovanja, daje svoje tumačenje ne zanemarujući ni osnovne principe ženskih studija”, navela je stručna komisija koju su činili direktorka Savremene galerije Subotica Nela Tonković, istoričar umetnosti i novinar Radio Beograda 2 Radonja Leposavić i nezavisna kustoskinja dr Maja Ćirić.

Kao posebnu vrednost knjige, žiri je istakao sagledavanje procesa muzealizacije i odnosa prema čuvanju sećanja na značajne umetnike u kulturi i društvu u Srbiji.

Nagrada “Lazar Trifunović” dodeljuje se od 1993. godine za likovnu kritiku i kritičko razmaztranje savremene scene.

Priznanje DIUS za najbolju autorsku izložbu u 2016. godini dodeljeno je Gordani Stanišić za izložbu “Kada su ženskinje postale građanke” održanu u februaru-martu 2016. godine u Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu.

Žiri koji su činili istoričarka umetnosti i novinarka Radio Beograda 2 Snežana Stamenković, viša kustoskinja MSUV Sanja Kojić Mladenov i kustoskinja Kulturnog centra Beograda Gordana Dobrić, odlučio je da nagradi tu inspirativna i u nacionalnoj istoriji umetnosti nedovoljno obrađivanu temu uz obrazloženje da su “... pažljivim odabirom i znalački koncipiranom postavkom umetničkih artefakata iz zbirki Narodnog muzeja”, tom izložbom “na svetlost dana i pred likovnu publiku dospela manje poznata umetnička dela iz perioda našeg modernizma, do sada neizlagani crteži, slike, brojni dokumenti, fotografije i arhivska građa, karikature naših reprezentativnih slikara, kao i dela onih manje poznatih, skrajnutih umetnika, koji su stvarali na razmeđi 19. i prvih decenija 20. veka”.

“Izuzetan studijski tekst u katalogu predstavlja komparativnu studiju razvoja nacionalne i umetničke istorije, sagledavanjem istorije države i građanskog društva, istorije umetnosti i rodnih i kulturoloških studija”, naveo je u obrazloženju žiri.

Obe nagrade tradicionalno će biti uručene 14. januara u podne u Kulturnom centru Beograda, na dan rođenja uticajnog srpskog istoričara umetnosti, likovnog kritičara i profesora Lazara Trifunovića (1929-1983), koji je bio svojevremeno najmlađi upravnik Narodnog muzeja u Beogradu, plodni publicista i harizmatični profesor istorije umetnosti XX veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Dodelu obe stručne nagrade od osnivanja podržavaju Ministarstvo kulture Srbije i Sekretarijat za kulturu Grada Beograda.

(SEEcult.org)

Izložbe u DOB-u u 2017.



Galerija Doma omladine Beograda predstaviće u 2017. godini 17 izložbenih projekata umetnika iz Srbije, ali i iz Velike Britanije, Italije i Norveške, a program 52. izlagačke sezone opisala je kao konceptualno oličenje ideje transdisciplinarnosti i sudara različitih svetova.

Nova izlagačka sezona Galerije DOB-a počinje 31. januara izložbom multidisciplinarnog umetnika Ivana Bona “Zvuci kosmosa” koja predstavlja kreativni spoj nauke i umetnosti kroz zvučne skulpture koje, emitujući zvuke sa početka univerzuma, otkrivaju otkrivaju skrivenu sposobnost radio prijemnika da primaju šumove iz drevnih epoha veoma bliskih Velikom prasku.

Izložbi Bona prethodi jednodnevna instalacija Dragana Stojkova “Virtuelno sažimanje” 14. januara i izložba Marije Ćalić “infoStanar” od 17. do 28. januara.

Krajem februara u Beograd ponovo dolazi britanski umetnik Šon Dauer (Sean Dower), koji je pre 27 godina učestvovao na Bitefu 1990. godine sa Bow Gamelan ansamblom. U Galeriji DOB-a sada će predstaviti svoja istraživanja u obradi video slike i zvuka u cilju stvaranja uslova za kinetičko procesuiranje političke i kulturne istorije kroz umetnost.

Druga polovina aprila je rezervisana za Mesec fotografije koji je pokrenut 2016. godine u Beogradu po uzoru na pariski i bečki, a u Galeriji DOB-a biće tim povodom otvorena izložba Luke Klikovca “Memento”.



Za jun je najavljen nastavak uspešne umetničke saradnje Aleksandre Kovačević i Jelene Nikolić, koje će se predstaviti izložbom “Meetme@Heaven”. Umetnice suprostavljaju predstavu raja savremenom kapitalističkom društvu koje više ceni ovozemaljske od nebeskih vrednosti i koje za posledicu ima ustanovljene vrline zloupotrebljene i prepakovane kroz popularnu psihologiju. Nakon toga, kroz projekat Dodatno-dopunska nastava biće predstavljeni izložba i javni program koji su koncipirani kao višeslojni i višeznačni projekat koji kroz različite forme preispituje i tretira ulogu umetnika i intelektualca unutar savremenih proizvodnih procesa.

Tokom leta će biti otvorena izložba Vladimira Ilića, koji spaja crtež i tekst, i foto-dokumentarna priča “Strumička ulica” Borisa Burića.

Za septembar je najavljeno gostovanje italijanskih umetnika Jakopa Čekarelija i Daria Lagane, čije putovanje počinje u Berlinu, a završava se u Srbiji. Njihovo istraživanje, međutim, briše granice ta dva grada, beležeći kulturne promene koje, ne poznajući granice, stvaraju u kontinuitetu evropski identitet.

Galerija DOB-a nastavlja i projekat “Inkubator: Inter/akcija”, koji podrazumeva saradnju studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i istorije umetnosti Filozofskog fakulteta, a u prvom izdanju 2016. godine ostvario je zapažene rezultate, pruživši priliku mladim autorima da samostalno zakorače u svet umetničke produkcije.

Galerija DOB-a će u 2017. godini ugosititi i umetnike Borisa Lukića, Metju Merika, Emiliju Radojičić, Sanju Stojkov, Bjorna Hegarta i Miodraga Manojlovića, Mariju i Ivana Kadelburg i Tijanu Radenković.

Osnovana 1966. godine, Galerija DOB-a nastoji da sprovede ideje na kojima je i zasnovana: afirmacija najmlađih generacija umetnika i istraživanje dometa vizuelnih umetnosti u skladu sa aktuelnostima u nauci, kulturi i socio-političkim promenama.

Protekle godine je, uz nekoliko novina, ponovo uspostavljena umetnička kolekcija DOB-a kroz rad Galerije, a cilj je da se uobliči korpus radova koji bi budućim profesionalcima u kulturi služio kao uzorak za izučavanje duha vremena.

Konkurs za izlaganje u Galeriji DOB-a u 2018. godini biće otvoren u junu za sve umetnike mlađe od 40 godina.

(SEEcult.org)

Latentna sklonost dogmatizmu



Izložba “Kritičari su izabrali” ove godine je posvećena studentima istorije umetnosti koji su, na poziv Milana Popadića, dobitnika nagrade “Lazar Trifunović” za 2013. godinu, odgovorili na pitanja koja na koja je pre više od 30 godina odgovorio sam Trifunović u litu “Student”.

Izložba “Kritičari su izabrali 2017: Latentna sklonost dogmatizmu”, koja će biti otvorena 12. januara u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, inspirisana je istoimenim intervjuom sa Trifunovićem u listu “Student” 1983. godine, u kojem je kroz 11 pitanja i odgovora dijagnostikovano stanje u istorijskoumetničkoj disciplini u Srbiji početkom 80-ih godina 20. veka.

Studenti treće godine istorije umetnosti, 33 godine kasnije, polazeći od tog intervjua kao scenarija izložbe, odgovaraju na ista pitanja, nudeći svoje odgovore.

Autori izložbe su: Ana Kabadajić, Anđela Dedić, Anđela Đorđević, Anica Klisurić, Dunja Andrić, Isidora Banjac, Jelena Stepanović, Jelena Stiković, Jovana Dunđerović, Jovana Popović, Katarina Starčević, Katarina Šimić, Luka Popović, Mali princ, Marija Čabarkapa, Marija Jovičić, Marija Milinković, Marija Pavlović, Marija Stanišić, Milan Janićević, Milica Đurić, Milica Petrović, Milica Tomić, Sandra Stojanović, Smiljka Čabraja, Tamara Jeličić, Tamara Kucor, Vedrana Knežević, Vidak Orlović (studenti istorije umetnosti i arheologije).



Autor koncepta Milan Popadić, dobitnik nagrade “Lazar Trifunović” 2013. godine zajedno sa Irinom Subotić, vanredni je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Odeljenja za istoriju umetnosti. Nagradu je dobio za zbirku eseja “Čiji je Mikelanđelov David? (Baština u svakodnevnom životu)”, u izdanju Centra za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Rođen u Novom Pazaru 1979. godine, diplomirao je i doktorirao na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Istražuje probleme baštine i baštinjenja, njihove teoretizacije i interpretacije, kao i savremena tumačenja nasleđa moderne likovne umetnosti i arhitekture u vizuelnoj i popularnoj kulturi. Osim knjige “Čiji je Mikelanđelov David? Baština u svakodnevnom životu” (Beograd, 2012), autor je i više od 20 naučnih radova u domaćim i inostranim časopisima i zbornicima.



Izložba “Kritičari su izabrali” tradicionalno se organizuje u Likovnoj galeriji KCB-a od 1969. godine. Od 2001. godine modifikovana je u autorsku izložbu dobitnika nagrade za likovnu kritiku “Lazar Trifunović”.

U okviru izložbe “Latentna sklonost dogmatizmu”, najavljen je i tribinski program “Neskrivena sklonost ka razgovoru” koji će moderirati Milan Popadić, a koncipiran je kao razgovor o temama koje se tiču ličnog i generacijskog iskustva u difuznom polju istorije umetnosti i njenog učenja.

Prva tribina, čiji je naslov “Sećajuće gledanje” pozajmljen je od Godfrida Bema, a posvećena je dugogodišnjem iskustvu trojice profesora istorije umetnosti, učenika profesora Lazara Trifunovića. Na drugoj tribini, naslovljenoj “Osvajanje slobode”, biće predstavljena viđenja istorijskoumetničkih perspektiva istoričarki umetnosti mlade generacije. Treća tribina “Prvi korak je najteži” nastavlja sa izlaganjem iskustava najmlađih istoričara umetnosti, i to onih koji upravo stupaju na scenu i opipavaju njene neravnine.

Učesnici prve tribine 17. januara su profesori dr Dragan Bulatović, dr Zoran Gavrić i dr Slobodan Mijušković, na drugoj će 24. januara učestvovati Ana Bogdanović, Milena Jokanović i Jasmina Novaković, a na trećoj 31. januara - Kristina Grebenar, Katarina Kostandinović i Sofija Milenković.

Izložba će biti otvorena do 2. februara.

(SEEcult.org)

Garaž zove kustose na Trijenale ruske umetnosti



Muzej savremene umetnosti Garaž u Moskvi poziva strane kustose da prisustvuju prvom Trijenalu ruske savremene umetnosti koje će biti održano od 10. marta do 14. maja, a predstaviće radove više od 60 umetnika iz cele Rusije.

Poziv se odnosi na kustose koji bi želeli da saznaju više o ruskoj savremenoj umetnosti, a mogu e prijaviti svi zainteresovani, bez obzira na zemlju porekla i godine.

Organizatori pokrivaju troškove avionskog prevoza i četvorodnevnog smeštaja u Moskvi tokom bilo kog perioda trajanja Trijenala, ali napominju da prisustvo u danima otvaranja omogućava učesnicima veće šanse za susret sa umetnicima iz Rusije. Kustosi koji su zainteresovani da o sopstvenom trošku produže boravak u Rusiji dobiće administrativnu podršku u vidu organizovanja sastanaka i putnih aranžmana.

Muzej Garaž je radi pripreme Trijenala ruske savremene umetnosti obavio obimno istraživanje umetničkih praksi u Rusiji. Na Trijenalu će biti predstavljeni radovi nastali u periodu od 2012. godine, kada su održani poslednji predsednički izbori. Odabrani radovi, kako je navedeno, odražavaju duh vremena u proteklih pet godina i nude uvid u raznovrsnost društvenih tendencija koje čine nedovoljno istraženu rusku umetničku scenu.

Trijenale je novi program koji Muzej Garaž pokreće u okviru nastojanja da izgradi jaču infrastrukturu za savremenu rusku umetnost. U tom cilju je pokrenuo i grant program za ruske umetnike i osnovao muzejski arhiv 2012. godine koji se sastoji od radova natalih u periodu od 50-ih do danas, a predstavlja dragocen izvor sadržaja za mnogobrojne izložbe, konferencije i izdavačke projekte. Cilj je da kompleksna istorija savremene ruske umetnosti, koja je istorijski poznata kao nezvanična ili andergraund, postane vidljivija i šire shvaćena.

Trijenale će biti održano u Muzeju Garaž i okolini parka Gorki, a na otvaranje će biti pozvani svi umetnici koji učestvuju.

S obzirom na nedostatak sredstava sa kojim se suočavaju mnogi umetnici u Rusiji, projekat Trijenala uključuje i određeni broj naručenih radova.

Program obuhvata i predavanja, okrugle stolove, projekcije i performanse, uz učešće umetnika, istoričara, kustosa i aktivista iz cele Rusije, čime obezbeđuje informaciju iz prve ruke o ruskoj kulturnoj sceni generalno, reflektujući pritom različitosti i specifičnosti lokalnih istorija umetnosti pojedinačnih regiona.

Uporedo sa Trijenalom, od 1. februara do 23. aprila biće održana izložba “Toward the Source” na kojoj su zastupljeni ruski umetnici različitih generacija (Olga Chernysheva, Vyacheslav Kuritsyn, Vladimir Logutov, Andrei Monastyrsky i Kirill Savchenkov), koji su realizovali nove radove kao odgovor na jedan od aspekata muzejske arhivske kolekcije. Takođe, od 10. marta do 6. avgusta biće predstavljena nova kolekcija Garaža, čija je kustoskinja Irina Korina, a referiše na eklektični urbani pejsaž Moskve.

Kustosi zainteresovani da prisustvuju Trijenalu trebalo bi da pošalju prijave na engleskom jeziku do 15. januara na adresu travelgrants@garagemca.org

Potrebno je aplikanti imaju kustosko iskustvo u oblasti savremene umetnosti od najmanje tri godine.

Grantovi za prisustvo Trijenalu ne obuhvataju i troškove vize za Rusiju. Garaž će obezbediti pozivno pismo.

Grupne aplikacije nisu prihvatljive.

Aplikacije bi trebalo da budu u PDF-u, a treba da sazdrže motivaciono pismo (do 600 reči), biografiju i pismo preporuke.

Detalji o načinu prijavljivanja su u prilogu.
http://www.seecult.org/files/Garage_Travel_Grants.pdf

(SEEcult.org)

Crno polje



Umetnici Dragana B. Stevanović i Goran Jureša prvi put se predstavljaju publici zajedničkim projektom “Crno polje” u Galeriji Lucida u Beogradu, koji je izraz njihovog duhovnog prostora pod uticajem globalne krize i incidenata, izbeglištva stotina hiljada nedužnih ljudi, od kojih su mnogi završili utopljeni na obalama Mediterana, kao i nepostojanja smisla u funkcionisanju mehanizama sredine u kojoj žive.

Frustracija nastala na tim osnovama predstavlja izvor njihovih recentnih radova, koji će biti izloženi u Galeriji Lucida od 14. januara.

Iako za sebe kažu da imaju jedinstvene likovne jezike, umetnici navode da su srodni po pitanju unutrašnjeg stanja, jer je duhovni prostor koji dele identičan.

Crno polje različito tretiraju u svojim radovima – kod Dragane B. Stevanović ono je u pozadini, određuje prostor i ograničava scenu, dok je kod Gorana Jureše u prvom planu, u mrljama voluminozno istaknutim nanosima voštanog bloka, kao jedan od glavnih aktera namerno prikrivene, nagoveštene naracije.

Crna boja jedan je od mogućih objedinitelja ovih radova. Ona predstavlja nedostatak svetlosti, ali takođe u sebi sažima sve druge boje koje u njoj i dalje negde postoje, iako se ne vide. Kao crna rupa uvlači u sebe sve na sta naiđe, zgušnjava se, ali i dobija na višeznačnosti. Crnilo može da prikaže stanje ljudskog duha, njegove misli i postupke, situaciju ili atmosferu ojađenosti, zločina ili surovosti, ali može da predstavlja i polje kontemplacije, da podstakne na razmišljanje i otkrivanje.



"Crne slike” Dragane B. Stevanović sukcesivno nastaju tokom proteklih 15 godina. Iako do sada nisu bile predstavljene kao samostalna celina, nastaju nezavisno tokom njenih drugih ciklusa i predstavljaju sublimaciju formulisanih perioda i iskustva. Na dominantno crnoj pozadini njenih radova, kako je navela Ivona Fregl u pratećem tekstu, uočavaju se stilizovane ljudske figure, slova, reči i njihovi delovi, redukovani oblici predmeta izvedeni potezima bele, žute, crvene i plave boje. Ljudska figura je nosilac kompozicije, pri čemu je stilizovana, ponekad uprošćavanjem oblika kroz izbegavanje prikaza svih delova tela, ponekad i umnožavanjem, predimenzioniranjem ili zamenom mesta tih delova (ruku, nogu, glava...).

“Dragana ljudske figure svodi na omen čovečijeg prisustva, prisutnosti muškarca i/ili žene, možda preciznije rečeno čoveka i/ili čovečice, na esencijalni znak civilizacijskog. Prisustvo tog čovečanskog principa predstavlja i kroz izdvojeni, stilizovani prikaz ljudske glave u kojoj se prepliću iskustvo ekspresivnog crteža i primordijalni karakter samog prikaza. Njene ljudske figure imaju nešto od osnovnih obeležja skulptura Lepenskog Vira i kikladskih idola, ali i fovizma, nadrealizma i primitivne umetnosti. Odstranjujući iz kompozicije sve što je suvišno, nepotrebno, čisteći je od svakog ‘viška’, naracije i emocije, Dragana usresređeno postavlja elemente po površini slike, okrećući rad na sve četiri strane kako bi stvorila jedinstveno sagledivu kompoziciju. Kao kroz kaleidoskop, posmatrač može da promeni prostornu orijentaciju slike, može je okrenuti na neku drugu stranu i time svoje iskustvo obogatiti novim uglom gledanja koje možda donosi neki potpuno novi uvid, ali suština umetničkog iskaza neumitno ostaje nepromenjena”, navela je Ivona Fregl.

Umetnica za svoje crne slike kaže da su “zgusnuti pokazatelji tema-misli koje ne mogu biti slikane na drugoj bojenoj podlozi. One su akcenti ‘događaja’ izvan prostora i vremena”



Crteži Gorana Jureše pripadaju ciklusima Hana Kšiževska, nazvanom prema tragičnom liku iz prve od sedam pripovedaka iz zbirke “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša (Nož sa drškom od ružinog drveta) i ciklusu Von der Alten Heimat zu der Neuen Heimat (Iz stare domovine u novu domovinu).

U Kišovoj pripoveci “Nož sa drškom od ružinog drveta” svi likovi više ili manje ispoljavaju zlo, osim Hane Kšiževske, koja je jedini nevini, čist i pravedan lik i koja, naravno, jedina strada, biva brutalno ubijena iz drugog pokušaja (posle neuspelog davljenja) ubodima nožem sa drškom od ružinog drveta, čime Kiš ironično ukazuje kako se i nešto prefinjeno i dragoceno može upotrebiti u najgoru moguću svrhu, svrhu ubistva nevine devojke. Taj kontrast, kako je navela Ivona Fregl, prisutan je i na crtežima Jureše kroz prikaz ženskog akta i crnih glava-mrlja koje ga napadaju i uništavaju, proždiru i dezintegrišu pred našim očima. Taj ontološki sukob, ali i neumitnu povezanost binarnih suprotnosti dobra i zla, Erosa i Tanatosa, svetlog i tamnog, Jureša predočava kroz suptilan odnos figuracije i apstrakcije i na taj način, na principima dekonstrukcije, formalno gradi dinamičnu kompoziciju.

Jureša za svoje radove kaže da “ekspresivnost u crtežu omogućuje dinamiku koje je, po meni, potrebna ovakvom prizoru. Istovremeno, crteži su dovoljno apstraktni da bi se izbegla zamka narativnosti”.

Ženski akt predstavlja centralni motiv svakog od crteža iz ciklusa Hana Kšiževska. Akt je stilizovan, sveden na nekolicinu snažnih poteza u kojma raspoznajemo obrise ženskog tela čiji je volumen predstavljen ekspresivnim, grozničavim potezima uglavnom sive boje, stvarajući unutrašnju dinamiku, vizuelnu tenziju u naznaci tela na umoru koje se već prepustilo svojoj sudbini i postalo plen. Crne glave-ubice napadaju u čoporu, kao pirane ili hijene, bez griže savesti, mahnito izjedajući sve pred sobom. Jurešine energične kompozicije na rubu apstrakcije beleže agoniju ubistva, ali su oslobođene od svake patetike, drame i drugih prejakih emocija, čime se njegovi crteži iz ovog ciklusa uzdižu na nivo paradigme savremene vizualne predstave stradanja i ubistva nevinih i diskriminisanih.

Hana je, prema navodima umetnika, “obrazac tela-žrtva, i kao takva paradigma za sva raskomadana tela/ žrtve u današnjem geopolitičkom svetu”.

Nastanak drugog ciklusa ima kao povod geografsku mapu koju je 1938. godine rukom nacrtao tada 11-godišnji dečak Fric Frojdenhajm (Fritz Freudenheim), kada je kao član jevrejske porodice emigrirao iz Berlina u Montevideo. Dečjom rukom i crtežom svedenim na uprošćenu kompoziciju geografske mape sveta (Evrope, Afrike i Južne Amerike) precizno i slikovito predstavio je beg svoje porodice različitim prevoznim sredstvima sa jednog kraja sveta na drugi, na mapi pod nazivom Von der alten Heimat zu der neuen Heimat! (Iz stare domovine u novu domovinu!), koja se čuva u Jevrejskom muzeju u Berlinu.

Kao i u ostalim radovima, Jureša počinje od rastavljanja predmetne pojave na njene osnovne delove, stilizacijom ih svodi na jedva prepoznatljiv oblik da bi im potom, vešto ih kombinujući kao ambleme, osnovne znake-nosioce nekog pojma, podario novi život kroz vizuelni “re-make” predstave koja je inicirala u njemu ideju od koje je krenuo. Koristi voštani blok kao materijal koji nanosi na površinu papira rukama, čime crtež dobija na volumenu i slojevitosti. Realni plan jedva je vidljiv, ekspresivne mrlje boje kao da nam prikrivaju i otežavaju da odmah odgonetnemo rešenje zagonetke, na šta nas ipak upućuju neki datumi, delovi nizova pojmova ispisanih na crtežima, kao i nazivi samih radova, nagoneći nas da zastanemo i mentalno složimo taj Jurešin puzzle, navela je Ivona Fregl.

Iako želja autora, kako je dodala, nije da njihov rad ima bilo kakav didaktički karakter ili da upozorava, već da samo konstatuje stanje stvari, posmatrač biva uvučen u taj njihov svet koji će ga zasigurno isprovocirati na dalje promišljanje i istraživanje, hteli to autori ili ne.

(SEEcult.org)

Prilog istoriji umetnosti



Umetnici Vladan Jeremić i Rena Redle priredili su elektronsku zbirku tekstova objavljivanih na portalu SEEcult.org o aktivnostima koje su realizovali od 2004. godine do danas, koja predstavlja bogat izvor informacija ne samo o tom umetničkom paru, već i o mnogim drugim umetnicima sa kojima su sarađivali, kao i o različitim kontekstima u kojima je razvijana umetnička praksa na ovim prostorima i šire.

Materijal na više od 270 strana počinje prvom najavom njihovog projekta Under the Bridge Beograd iz 2004. godine, a završava se nedavnim intervjuom u kojem se umetnički par Jeremić-Redle osvrnuo na dosadašnji zajednički rad, učešće na 56. Oktobarskom salonu i na konkursu za izbor projekta za srpski paviljon u Veneciji, kao i na tešku situaciju u kojoj se nalaze umetnici i kulturni radnici i mogućim koracima za prevazilaženje tog stanja. Tu je i intervju iz 2010. godine (Društvo ne trpi kritiku), kao i intervju iz 2006. godine, koji je radio pokojni Saša Marković Mikrob.

Iako se pres kliping ne odnosi na sve dosadašnje aktivnosti Vladana Jeremića i Rene Redle, obuhvata većinu informacija o velikom broju izložbi, dešavanja i projekata koje su pokrenuli i realizovali u Srbiji i drugde, na kojima su učestvovali ili na kojima još uvek rade. Među njima su: Under the Bridge Beograd, Horrorkatze, Slobodnakultura.org, Biro Beograd, Dvorište zgrade, Razgovori o anarhizmu, Psihogeografska istraživanja, Stambeno pitanje, Poseta Starom sajmištu, Crvena zima, ArtLeaks, Svetska komunalna baština, DeMaterijalizacija umetnosti, Lomljiva prisutnost...

Publikaciju je moguće preuzeti OVDE
https://issuu.com/vladanrena/docs/seecult_press_vladan_rena_2004_2016

(SEEcult.org)

Studenti generacije FLU i FPU



Izložba Jasmine Baltić i Dušana Pajovića, studenata generacije 2015/2016. godine na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) i Fakultetu primenjenih umetnosti (FPU) u Beogradu, biće otvorena 16. januara u Galeriji FLU, što će biti njihovo prvo samostalno predstavljanje pred beogradskom publikom.

Jasmina Baltić, studentkinja generacije FLU, predstavlja radove inpirisane banatskim selom Samošem koje se nalazi na putu za Zrenjanin, na oko 50 kilometara od Pančeva.

Obilazeći predele i ulice Samoša u različitim godišnjim dobima, nastale su fotografije koje su predstavlјale predloške za njen crteže i slike. Crtež grafitnom olovkom asocira na staru fotografiju. Beležeći trenutak, svetlost i atmosferu stvarala se emocija, sećanje i uspomena.

“Crtajući i slikajući motive sela, oživlјavane su uspomene na najlepši deo detinjstva. Shvatanje o prolaznosti života stvorilo je želјu za istraživanjem pitanja propadanja, nestajanja, prestanka postojanja. Napuštene kuće, dvorišta i njihove kapije prikazane su poput veličanstvenih spomenika tog procesa”, navela je Jasmina Baltić o svom radu, kojim ukazuje i na problem napuštanja sela zbog odlaska u grad i na otuđenje i od lјudi i od prirode.



Jasmina Baltić, rođena 1992. u Pančevu, diplomirala je 2016. na master studijama FLU (Slikarski odsek), u klasi prof. Anđelke Bojović, kod koje je 2014. diplomirala i na osnovnim akademskim studijama. Studirala je u klasama prof. Milete Prodanovića i prof. Simonide Rajčević. Samostalne izložbe imala je u galeriji Mesne zajednice Samoš (2012, 2010, 2008) i Galeriji Madam u Pančevu (2008), a učestvovala je na kolektivnim izložbama u Beogradu i Zrenjaninu.

Dušan Pajović predstavlјa se serijom crteža sa motivom životinja. Taj motiv, u kombinaciji sa autoportretima, navodi ga da analitično predstavi okruženje, marginu i unutrašnji nemir. Na crtežima dominira životinja, kao satirična predstava transformisanih lјudskih karaktera iz svakodnevnog života.

Prema rečima Pajovića, setno i alegorično, iznosi svoj bol, ponos, misao, odsutnost i empatiju pred posmatrača.

“Intimni deo svih nas može se iskazati kroz crtež i stalnu potragu za izlazom iz melanholične realnosti, gde crtež postaje jedna integrisana celina i prozor, koji autor slobodno zatvara iza sebe, ostavlјajući pojedine segmente svog života zabeleženim i zaroblјenim na papiru. Umetnik je hrabri beležnik koji svojom sposobnošću ima nezahvalnu dužnost da uhvati i pretoči momenat, koji ‘žvaće’ gorku realnost, bez ciničnog ulepšavanja”, naveo je Pajović o svom radu.



Pajović je rođen 1990. u Kralјevu, a diplomirao je 2016. na FPU, na odseku za konzervaciju i restauraciju slika i umetničkih dela na papiru, na kojem je trenutno student master studija. Bio je na stručnom usavršavanju u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Kralјevu (2010-2013), a u tom periodu je i izveo više konzervatorsko-restauratorskih radova (na ikonostastu crkve Svete Trojice u Kralјevu, na zidnom slikarstvu Švančića kuće u Kralјevu, na ikonama iz riznice Eparhije žičke i iz crkvama u Vrnjačkoj Banji i Novom Pazaru). Učestvovao je na grupnim izložbama u Kraljevu, Beogradu i Jagodini.

Izložbu u Galeriji FLU otvoriće prorektor Univerziteta umetnosti i profesor na FLU Mileta Prodanović i dekan FLU Dimitrije Pecić, a tom prilikom Bogdan Blagojević izvešće Paskalju Hoakina Rodriga.

Izložba će biti otvorena do 23. januara.

(SEEcult.org)

Barišnjikov odložen za april



Nastup slavnog baletskog igrača i glumca Mihaila Barišnjikova u Beogradu odložen je za 23, 24. i 25. april zbog nedavne povrede kolena, saopštio je Beogradski festival igre (BFI), čije je 14. izdanje trebalo da bude najavljeno njegovim nastupom u martu.

Barišnjikov se povredio tokom izvođenja predstave “Nižinski” u Parizu početkom januara, što je odložilo izvođenja svih pozorišnih komada u kojima nastupa u svom teatru u Njujorku, ali i na prestižnim svetskim scenama.

Prema savetu lekara, prva predstava koju će Barišnjikov izvoditi biće “Brodski/Barišnjikov”, jer se radi o pozorišnom komadu koji ne zahteva veća fizička opterećenja kolena. Upravo taj naslov je trebalo da prethodi glavnom programu 14. Beogradskog festivala igre, i to 11, 12. i 13. marta u Pozorištu na Terazijama.

Nakon nekoliko dana neizvesnosti, umetnik je zajedno sa timom svojih lekara i menažera, doneo odluku da će se u narednom periodu komad u režiji Alvisa Harmanisa “Brodski/Barišnjikov”, igrati isključivo u Beogradu i Londonu, ali nešto kasnije od planiranog termina, odnosno tokom aprila i maja, naveo je BFI.



Blagajna Pozorišta na Terazijama će od 18. januara omogućiti zamenu kupljenih ulaznica za nastup Barišnjikova, za koji inače vlada ogromno interesovanje. Blagajna će vratiti novac onima koji nisu u mogućnosti da prisustvuju događaju u aprilu, a zamena ulaznica za nove termine ili povraćaj sredstava, biće mogući sve do 18. marta.

BFI će u 14. izdanju, pod sloganom “Velika igra”, predstaviti od 24. marta do 11. aprila u Beogradu više od 30 koreografskih postavki 15 kompanija iz deset zemalja, a kao i proteklih godina, delom će biti održan i u Novom Sadu.

Festivalu prethodi revija filmova “Dani igre” od 25. do 29. januara u Jugoslovenskoj kinoteci, kao i brojne radionice, majstorski kursevi i izložbe.

Deo programa 14. BFI-ja je i gostovanje predstave “Brodski/Barišnjikov”, nastalom u koprodukciji Barišnjikov art centra iz Njujorka i Novog teatra iz Rige.



Predstava “Brodski/Barišnjikov” rađena je za jednog čoveka, a zasnovana je na poemama nobelovca Josifa Brodskog. Emotivno putovanje u dubine složenih pesničkih kompozicija, režirao je čuveni litvanski reditelj Alvis Hermanis. Sličnosti u životnim biografijama Brodskog i Barišnjikova, pre svega napuštanje nekadašnjeg SSSR-a i odlazak u Ameriku, bile su dodatna inspiracija reditelju za priču o pravima na ljudsku slobodu.

Rođen 1948. godine u Rigi, Barišnjikov je nakon početka spektakularne karijere u lenjingradskom Kirov baletu, došao u SAD 1974. i nastanio se u Njujorku, kao prvak Američkog baletskog teatra (ABT). Godine 1979. pridružio se Njujork Siti baletu, a potom je imenovan za umetničkog direktora Američkog baletskog teatra, gde je, tokom naredne decenije predstavio novu generaciju igrača i koreografa. Od 1990. do 2002. godine, Barišnjikov je bio direktor i igrač kompanije White Oak Dance Project, koju je osnovao s koreografom Markom Morisom. Svoj umetnički centar - Baryshnikov Arts Center u Njujorku, kreativni prostor za predstavljanje i negovanje multidisciplinarnih umetnika iz celog sveta, pokrenuo je 2005.

Barišnjikov je i glumac, nominovan je bio za Oskara, a širu popularnost stekao je i ulogom u popularnoj TV seriji “Seks i grad”.

Takođe, priznat je fotograf, čiji su radovi izlagani u muzejima i galerijama širom sveta, a autor je, između ostalog, i knjige “Mers, moj put” (2008).

Među brojnim priznanjima je nagrada Kenedi centra, Nacionalna medalja časti, nagrada Komonvelt, Chubb Fellowship, nagrada Džerom Robins i Vilcek nagrada iz 2012. godine, dok je 2010. dobio status francuskog oficira Legije časti.

Program 14. BFI-ja nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Biti ispred svog vremena



Organizacija Radiona.org započela je ovogodišnju sezonu u Zagrebu novim izložbama iz serije “Re-Making / Re-Mixing History” koje se bave radovima inovatora i naučnika čije ideje, zamisli ili rešenja nisu naišli na naročit odjek u vremenu u kojem su živeli – jedni su bili ignorisani ili ismejani, drugima je bio zabranjen dalji rad, a neki su proterani iz svojih gradova i osramoćeni ili su pred istom klikom zastrašene javnosti tragično pogubljeni.

Izložbe “Pulsiranje sputanih” i “Atomi, zvjezdane prašine i bitovi” u Galeriji “Miroslav Kraljević” u Zagrebu, čija je kustoskinja Deborah Hustić, hronološki obrnutim sledom tematizuju naučnike i inovatore od početka 19. veka prema srednjem veku, sve do starog veka.

Autori radova (Alenka Dmitrović, Deborah Hustić, Goran Mahovlić, Mario Pavlić i Damir Prizmić) učestvovali su u zbivanjima s kraja i početka 21. veka, kada se razvoj pojedinih disciplina odvijao zaprepašćujuće brzo – razvoj društva na krilima industrijske revolucije, velika otkrića u medicini, biologiji, matematici, fizici… Početkom 21. veka svedočimo munjevitom razvoju novih tehnologija i materijala, često ne propitujući njegove posledice, kako iz etičke, tako i iz višeznačne perspektive ljudskih prava (koja karakterišu i industrijsku revoluciju), te neretko zanemarujući pitanje onečišćenja okoline, autorstva, slobode deljenja informacija ili pitanje privatnosti.



Izložbe “Pulsiranje sputanih” (5. do 9. januara) i “Atomi, zvezdane prašine i bitovi” (10. do 14. januara) predstavljaju artefakte kao fragmente novih čitanja “starih klasika” nauke upotrebom novih tehnologija poput lasera, 3D printera, mikrokontrolera i senzora. Radovi nisu dokumentarnog karaktera, niti autori izvode replike poznatih mašina, već re-interpretiraju tadašnje ideja ispred svog vremena.

Time se, kako navodi Radiona.org, neminovno otvara pitanje: Šta zapravo znači biti ispred svog vremena? Nije li to pozicija koja se suprotstavlja paradigmatskom zaostajanju sistema koji ne dozvoljava razvoj zbog straha od vlastite demistifikacije i dekonstrukcije? Nije li to neizvesno propitivanje ugodnog i neugodnog, uobičajenog i neuobičajenog, izlazak iz “isprobanih” i “dokazanih” rutina?

Suprotno prošlim vremenima, doba novih tehnologija podstiče afirmativni razvoj i kompetitivnost, ali bez etičkog odnosa prema budućnosti, osim imaginarnog turističkog leta u svemir, svekolikog konzumerizma i kulture must have gadgetizma.

“Sve što je bilo genijalno u prošlosti bilo je ismejano, osuđeno, suzbijeno i potisnuto – samo kako bi se pojavilo još moćnije i iz borbe niknulo još pobedonosnije”, reči su Nikole Tesle na koje podseća Radiona.org povodom izložbi “Pulsiranje sputanih” i “Atomi, zvjezdane prašine i bitovi”.

Izložbe su realizovane uz podršku Ministarstva kulture Hrvatske i Grada Zagreba.

(SEEcult.org)

1000054. rođendan umetnosti



Umetnici širom sveta proslavljaju 17. januara 1000054. rođendan umetnosti - specijalnim programima koje izvode uživo i emituju pod pokroviteljstvom Ars akustika grupe Evropske radiodifuzne unije (EBU), a i ovog puta u proslavi učestvuju i radio stanice u regionu – Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Tema proslave 1000054. rođendana umetnosti (Cross-Current) posvećena je delima koja predstavljaju svojevrsno plivanje protiv struje mejnstrima (ili kroz mejnstrim).

Radio Beograd emitovaće od 22 sata novo delo nagrađivanog kompozitora i reditelja Arsenija Jovanovića "Pozdrav od Arsenija za rođendan umetnosti 2017" (Hello from Arsenije for Arts Birthday 2017), koje će uživo izvesti u Studiju 6 grupa grupa muzičara i umetnika, uz prenos na talasima Trećeg programa i preko satelita.

Uz Jovanovića, koji potpisuje režiju tog programa i izvodi akustičke improvizacije na staklenim i drugim posudama, učestvuju i flautisti Ljubomir Dimitrijević, Ana Mladenović i Aleksandar Jovan Krstić, perkusionista Miloš Keser, deo hora Kolibri pod vođstvom Ljiljane Ranđelović, kontrabasista Milan Pavković, dečja dramska grupa Radio Beograda sa saradnikom lektorom Olgom Babić, bariton Miloš Ivanović i ženski vokal Milenija Stamenković. Ton majstori su Zoran Jerković, Zoran Uzelac i (ton majstor prenosa) Zoran Marić, a urednik priloga i serije “Radionica zvuka”, u okviru koje će biti realizovan taj program, Predrag D. Stamenković.

Arsenije Jovanović je peti put autor programa povodom proslave rođendana umetnosti, u okviru koje su ranijih godina izvođena i emitovana i njegova dela "Trans DADA Belgrade Express" (za koje je osvojio prvu nagradu na festivalu u Meksiku), "Gipsy Party in the Turkish Bathouse", "Zdravica za Radio" i "Uspavanka za ptice i mala stvorenja".

Jovanović je 2016. godine dobio nagradu Dramskog programa Radio Beograda za životno delo, kao i prvu nagradu u kategoriji apstraktni oblik radiofonije za kompoziciju “Ponoćna igra staklenih posuda” (sa Ilinkom Čolić). Dobitnik je i niza nagrada na međunarodnim festivalima, a njegove kompozicije su redovno i u filmovima američkog reditelja Terensa Malika (Terrence Malick).

Hrvatski radio proslaviće 1000054. rođendan umetnosti novom saradnjom sa kolektivom SKROZ, odnosno nastupom kantautorke Sare Renar koja će sa saradnicima premijerno izvesti u 21.30 sati u zagrebačkom klubu Vintage Industrial projekat “Gde povlačiš crtu?”

Crta će kombinovati arsakustiku, začudni i prepoznatljivi kantautorski stil Sare Renar i pitanja o granici privatnog i javnog, ličnog i kolektivnog, ali i smeru u kojem nas takve odluke vode.

Sari Renar (gitara, vokal, elektronika) pridružiće se stalni saradnici Zdeslav Klarić (klavijature) i Konrad Mulvaj (elektronika, perkusije), kao i muzičari Vedran Peternel (elektronika, bas) i Ivan Laić (Moscau; Demoler, Demoler), te članica Drame HNK u Zagrebu Dora Lipovčan.

Sara Renar autorka je tri studijska albuma - “Djeca” (2013), “Jesen” (2014) i “Tišina” (2016), imala je više od 200 festivalskih i solo nastupa u regionu, a sarađivala je i sa umetničkim kolektivom Montažstroj na predstavama “55+” (2012), “Budućnost je sada” (2013) i “Mali čovjek želi preko crte” (2014), kao i u produkcijama kolektiva SKROZ.

Radio Slovenija i radioCona emitovaće elektro-akustični performans Alesandre Eramo (Alessandra) iz Italije i Jake Bergera iz Slovenije, koji je deo umetničkog serijala ZVO.ČI.TI so.und.ing DUO, čiji je urednik Brane Zorman, a producent Institut za procesiranje savremene umetnosti (CONA).

Program će biti prenošen uživo iz Kina Šiska, uz rođendansku tortu u slavu umetnosti i “Sleep koncert” (Mauricio Valdes/Jure Pohleven, Ana Kravanja, Samo Kutin, Irena Tomažin, Eduardo Raon/Wolfgang Schloegl, Andrej Hrvatin/Gaja Klas).

Rođendan umetnosti slavi se na dan kada je francuski fluksus umetnik Rober Filju (Robert Filliou) proglasio 1963. da je umetnost rođena pre milion godina - kada je neko bacio suv sunđer u kofu vode.

Filju je deset godina kasnije proslavio milion i deseti rođendan umetnosti u Ahenu i predložio zvanično obeležavanje tog praznika, a u znak sećanja na njegov koncept “Večne mreže” (La Fête permanente), pojedini umetnici su posle njegove smrti 1987. godine počeli da proslavljaju rođendan umetnosti mejl artom, porukama preko faksa ili niskobudžetnim TV snimcima. Događaj je vremenom počeo da dobija globalni karakter, posebno od kada je masovnije počeo da se koristi i internet.

Program proslave 1000054. rođendana umetnosti posredstvom EBU biće prenošen posredstvom satelita Hajdn i List, a osim iz Beograda, Zagreba i Ljubljane, biće uživo emitovan od 20 do 24 sata uživo i iz Bratislave, Beča, Lozane, Brna, Utrehta, Lisabona, Bukurešta, Antverpena, Graca, Toronta, Stokholma, Barselone, Berlina, Madrida, Frajburga, Pariza…

Osim nacionalnih radio stanica u okviru EBU, u proslavi rođendana umetnosti učestvuju i mnogobrojne nezavisne stanice i inicijative. Proslava rođendana umetnosti nikada nije bila formalni događaj, već učesnici osmišljavaju programe samostalno, bilo da je reč o prijateljima u privatnom studiju ili performansu u radio stanici, klubu ili nekom drugom prostoru. Jedini uslov je da donesu svoj “dar”, koji će podeliti sa drugima radio mrežom, satelitskim ili internet prenosom.

(SEEcult.org)

Nulta forma



Mlada umetnica Marija Sarvan iz Požege, studentkinja master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predstavlja se prvi put samostalno u rodnom gradu – izložbom “Nulta forma” u Gradskoj galeriji Požega.

Izložba “Nulta forma”, koja će biti otvorena 19. januara, predstavlja dve serije radova - prvu čine kutijasti objekti-slike nastali prepletom crnih tekstilnih traka, a drugu - crteži i slike manjih formata, apstraktnih geometrijskih formi, vizuelno intrigantnih kompozicija, u koje se pored arhromatske crne i bele, kao jedinstvo suprotnosti, uvodi i dinamična, ali i tenzična crvena boja.

Prema rečima istoričarke umetnosti Slađane Petrović Varagić, urednice likovnog programa Kulturnog centra Požega, zrelost vizuelnog izraza Marije Sarvan u dvema navedenim serijama navodi na zaključak da je reč o mladoj autorki koja posvećenošću, talentom i istraživačkim radom, zasigurno u narednom periodu obezbeđuje sebi zapaženo mesto na domaćoj sceni savremene vizuelne umetnosti.

Marija Sarvan je umetnica koja je izabrala takav pristup u stvaranju umetničkog dela da svojom umetnošću ne nastoji da pronalazi rešenja na konkretne probleme. U okviru vizuelnih istraživanja, ona ostavlja svedočenje o procesu. Proces stvaranja u ovom slučaju podrazumeva vežbe uma ili disciplinovanje svesti, baš kao što i zen budizam uočava suštinu u harmoničnom izjednačavanju svesti i nesvesnog. Horizontalno-vertikalna shema prepleta, kojom se gradi materija objekta-slike, ostavlja svedočenje o procesu u okviru koga stanje nesvesnog autorku oslobađa od prisustva motivisanog Ega. Tako su i objekti, slike i crteži Marije Sarvan nastali kao prevrednovana apstrahovana stvarnost. Oni svedoče o naporima uma da zaboravi samog sebe, o vežbama koje umetniku omogućavaju da postane medijum kroz koji se reflektuje borba suprotnosti odražena u smenjivanju horizontala i vertikala, navela je Slađana Petrović Varagić u tekstu “Svedočenje o procesu”.

Podsećajući da je Pit Mondrijan verovao u princip harmonije suprostavljenih elemenata u priorodi, te da su za njega vertikalne linije predstavljale šumu (stabla) i označavale muški princip, dok se horizontalama pripisivalo značenje vode (mora) i ženske energije, Slađana Petrović Varagić navodi da i Marija Sarvan na sličan način u svom nedelatnom delanju, redukujući sopstveni misaoni proces, veruje da osnovni geometrjski oblici pronalaze svoje mesto u sveopštoj harmoniji prirode. Na taj način kreira svoje umetničke objekte, dajući svakom od njih identitet i autonomiju.

Druga serija radova, pored svete geometrije, uvodi i crvenu boju kao kolorističko jedinstvo suprotnosti – crne i bele, kao boju koja razdvaja svetlost od tame, dan od noći, koja istovremno proizvodi tenziju i najavljuje smiraj. Geometrijski motivi na tim platnima i crtežima nastaju prema sličnom principu približavanja svesnog i nesvesnog, tako što umetnica, bivajući prisutna u sadašnjem trenutku, dozvoljava imaginaciji da mimo bilo kakvog misaonog procesa, vizualizuje zvuke, slike ili reči koje dolaze iz neposrednog okruženja.

Na taj način je, prema rečima Slađane Petrović Varagić, najbolje i pristupiti umetničkom radu Marije Sarvan, zanemariti sopstveni misaoni proces i posmatrati neprestano nadigravanje suprotnosti. Čini se da se jedino na taj način mogu doživeti ove visoko estetizovane apstraktne vizuelne forme koje jesu pokušaj harmonizacije svih oprečnosti.

Marija Sarvan (1993) diplomirala je na likovnom departmanu Akademje umetnosti Novi Sad, 2016. godine, na odseku za slikarstvo, u klasi profesora Gorana Despotovskog. Trenutno je na master studijama na katedri za Nove likovne medije na istoj akademiji.

Samostalno je izlagala do sada u Beogradu (Galerija Zvono, 2016) i Novom Sadu (Studentski kulturni centar, 2015), a učestvovala je na više grupnih izložbi, među kojima je projekat Razlike (SKC Novi Sad, 2014, 2015. i 2016), završna izložba radova studenata četvrte godine Departmana likovnih umetnosti Akademije umetnosti Novi Sad (Galerija likovne umetnosti, Poklon zbirka Rajka Mamuzića, 2016), projekat Slika (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015) i Oni koji dolaze (Gradska galerija Užice, 2015).

Izložba “Nulta forma” u Gradskoj galeriji Pozega biće otvorena do 17. februara.

(SEEcult.org)

Neartikulisani bunt mladih



Poznata drama austrijskog pisca Volfganga Bauera “Magično popodne” biće premijerno izvedena 19. januara u Ateljeu 212 u režiji Ane Grigorović koja je sa dramaturškinjom Jelenom Mijović adaptirala taj komad tako da se priča o mladima s kraja 60-ih godina 20. veka i njihovom nesnalaženju u tadašnjoj stvarnosti čita iz ovog vremena i prostora.

“Kroz rasplet odnosa u ljubavnom četvorouglu artikulišu se problemi jedne generacije – dosada, bezidejnost, infantilnost, jalove ambicije, fascinacija površnim, nasilje – što na kraju rezultira ubistvom. Kontekst našeg društva daje dublju socio-političku dimenziju ovim problemima. Otvara se i pitanje raspona godina onih koje smatramo mladom generacijom. Rastegljivost tog pojma, specifična za ovu sredinu, kao i mogućnost spoljnog uzroka pomenutih problema daju čitanju Bauerovog komada drugačiju dimenziju”, izjavila je rediteljka Ana Grigorović 17. januara na konferenciji za novinare.

U fokusu beogradske predstave su, kako je dodala, “nešto starija generacija, koju paradoksalno smatramo i dalje mladom, i njen odnos sa stvarnošću koja je okružuje”.

U skladu sa tim, likove igraju Jelena Stupljanin, Branislav Trifunović, Ivan Jevtović i Dubravka Kovjanić.



Ana Grigorović je napomenula da je krajem 90-ih godina kolektivno telo mladosti odlikovao revolucionarni pokret, koji je međutim u novom milenijumu zamenila apatija, dovodeći do jednostavnog i mučnog izbora – otići ili sakriti se.

“Pokušaj ovo četvoro ljudi da se sakriju od stvarnosti u kojoj žive, usput održavajući sakate ljubavne odnose, dovodi do kobnog ishoda”, izjavila je rediteljka.

Prema njenoj oceni, predstava je donekle angažovana, ali ne pamfletski, već na suptilniji način, a postavlja pitanje “da li je uopšte moguće sakriti se od stvarnosti, reći – to nije moj problem, da li time upravo prihvatamo stvarnost kakva jeste i postajemo ono protiv čega smo se borili”.

Jelena Mijović je rekla da se Bauer bavio izgubljenom generacijom, bez ideala, koja jeste buntovna ali je taj bunt neartikulisan.

“Oni su tada, dve decenije posle Drugog svetskog rata, ušli u novo doba, a da suštinski društvo kojem pripadaju nije prošlo kroz katarzu. Mi smo tražili korelate za to osećanje sveta u našoj stvarnosti”, objasnila je Jelena Mijović.

“Tu generaciju koja nije doživela preko potrebnu katarzu, koja danas ne može da artikuliše svoj bunt i nemoćna je da se suprotstavi stvarnom svetu i dešavanju prepoznali smo u generaciji koja je svoju revolucionarnu mladost istrošila unazad 20 godina na protestima i demonstracijama i suočava se danas sa situacijom u kojoj je i ona tada revolucija i ova danas, ako se to uopšte zove revolucija, prilično jalova”, izjavila je Jelena Mijović.



Branislav Trufunović je istakao da ne pamti kada je radio nešto što ga se više tiče i što toliko govori o njegovoj generaciji.

“Nekako smo suviše rano došli do toga da sumiramo šta smo uradili, a šta smo mogli da uradimo. Lično volim da se što više kritički osvrćemo na stvari koje radimo, na svoje greške koje pravimo. Mislim da te jako važno i da ova predstava upravo govori o tome. Čini mi se da smo uspeli da na duhovit i tačan način ispričamo priču o ljudima koje je nekako, svesno ili nesvesno, uništilo društvo oko njih, ali i da ‘poručimo’ da je odustajanje od akcije najpogrešnija akcija”, rekao je Trifunović.



Ivan Jevtović je izrazio uverenje da su rediteljka i cela ekipa uspeli da od komada koji je na neki način moderna klasika, ali koji se u originalu “otimao” glumcima, uz novo čitanje naprave “hrabar, odlučan, avangardan iskorak, ono što je oduvek bila tradicija Ateljea 212”.

“Ovo je predstava za sve nas koji smo 96/97. godine hrabro primali udarce, bili gurani i ponižavani. Onda smo imali iluziju da se za nešto bolje borimo, a evo već 20 godina se nalazimo u jednoj čarlami, što bi rekao Aca Popović, u kojoj se stvari za tu generaciju nisu mnogo popravile”, rekao je on, dodajući da ipak postoje ljudi koji uspeju da se izbore i da on sam nije pesimističan.

Jevtović je kazao da je siguran da će se kroz komično-tragičnu percepciju “Magičnog popodneva” desiti katarza, ali da je predstava i jako zabavna.

Jelana Stupljanin vraća se ovom ulogom u Atelje 212 u kojem je bila član od 2001. do 2006. godine, a zatim otišla da živi i radi u Njujorku.

“Izuzetno mi je drago što sam ponovo u Ateljeu. Interesantno mi je da vidim šta se promenilo ili nije kroz umetnički pristup mlade generacije kojoj pripada rediteljka predstave”, rekla je glumica, a na pitanje da li je njen povratak definitivan, odgovorila je “za sada jeste”.

Komad je sa nemačkog prevela Bojana Denić. Scenografiju je kreirala Marija Jevtić, kostime Dragica Laušević, a scenski pokret oblikovao je Andreja Kulešević.

Volflgang Bauer (1941-2005) proslavio se upravo dramom “Magično popodne” (1967), za koju se na vrhuncu studentskih protesta toga doba govorilo da je realistička drama o nasilnoj erupciji iz umetničko-intelektualnog miljea.

U Beogradu je igrana 1998. u Bitef teatru, u režiji Ive Milošević.

*Foto: Igor Mandić

(SEEcult.org)

Pikasove grafike u Kući legata



Kuća legata u Beogradu, u saradnji s Galerijom “Kos” iz Ljubljane, predstavlja izbor radova španskog umetnika Pabla Pikasa iz njegovog najpoznatijeg i najobimnijeg ciklusa grafika Vollard Suite.

Izložba “Pikaso – izbor dela iz Vollard Suite” biće otvorena od 19. januara do 5. aprila u Kući legata, a prema navodima organizatora, obuhvata 84 radova iz ciklusa Vollard Suite.

Reč je o radovima nastalim 30-ih godina 20. veka, na osnovu porudžbine pariskog trgovca umetninama Ambroza Volara (Ambroise Vollard, 1866-1939).

Volarovim imenom je i nazvan ceo ciklus od stotinak dela, koji ima više tematskih celina, zaključno sa njegovim portretima.

Izložba Pikasovih grafika iz ciklusa Vollard Suite održana je 2016. godine u Ljubljani, u organizaciji Galerije “Kos”.

Kuća legata je u saradnji sa Galerijom “Kos” predstavila 2016. godine i izložbu grafika Salvadora Dalija “Božanstveni svetovi”, koja se sastojala od više od 240 radova.

Svečano otvaranje izložbe Pikasovih grafika je 18. januara, a dan kasnije biće otvorena i za redovnu publiku.

Izložbu će predstaviti medijima 19. januara direktor i kustos Galerije “Kos” Leon Pogelšek, direktor Kuće legata Filip Brusić-Renaud i teoretičar umetnosti Miško Šuvaković.

(SEEcult.org)

Zaglibljeni u tranziciji



Predstava “Novo doba” prema konceptu Dine Mustafića biće premijerno izvedena 21. januara u Bitef teatru, koji je sa sarajevskim Art Hubom i koproducent tog komada koji reflektuje aktuelnu stvarnost kroz prepletene priče o ljudima u vremenu tranzicije, o novom dobu kao groblju etike i moralnog integriteta.

“Reč tranzicija, koja je u naše živote ušla 90-ih godina, za mene je kao reč stres – mnogo govori, a ništa ne objašnjava. U tranziciji, pojedinačno i kolektivno, ostali smo zaglibljeni između revolucije koja se nije desila i evolucije koja neće doći. Zanimalo me je da se scenski bavimo tim fenomenom”, rekao je Dino Mustafić 18. januara na konferenciji za novinare povodom premijere predstave “Novo doba”, koju je i režirao.

Autor teksta je Vuk Bošković, a zasnovan je na motivima knjige eseja Viktora Ivančića "Radnici i seljaci".

Mustafić, Bošković i glumci su tokom proba nadograđivali tekst te predstave u kojoj igraju Mirjana Karanović, Boris Isaković, Ermin Bravo, Snežana Bogićević i Slaven Došlo, i to svako po dva lika koji su kao karakteri međusobni antipodi.

“Zanimalo nas je da pratimo pretvaranje žrtve u dželata, u poslušnike i pragmatike bez saosećanja i poštenja, kao i situacije u kojima dve strane sklapaju svojevrsni poslovni i politički dil, overen od nove društvene elite”, rekao je Mustafić, koji “Novo doba” opisuje kao priču o čoveku sa moralnim integritetom koji nije preživeo tranziciju.

“Novo doba” je, prema njegovim rečima, groblje etičkog idealizma.



Vuk Bošković je izjavio da se na Mustafićev poziv da napiše komad na pomenutu temu u početku opirao, ali da ga je privukao proces rada ovog reditelja, nastajanje teksta kroz nadograđivanje na samoj sceni.

“Ova predstava je način da se mapira život u kome živimo. Čini mi se da je od jesenas, kada sam počeo da pišem, postala još aktuelnija”, rekao je Bošković, napominjući da je Srbija dugo pokušavala da ide ka uređenijem svetu, a da se sada dešava suprotno, da se svet sa svojim aktuelnim haosom približava Srbiji.

“U predstavi sve to ide kroz sudbine malih ljudi i lomove u njihovim životima. Novo je doba, znači da je sve pod pitanjem”, izjavio je Bošković.

Mirjana Karanović je takođe rekla da predstava prati konkretne sudbine, ljude koji se kreću u datim okolnostima.

“Prepliću se dva toka radnje, jer su životi tih ljudi upleteni u političke događaje i društvene procese”, kazala je ona, dodajući da je na početku bila nesigurna kada je dobila tekst.



“Taj tekst nije bio metafora, nego upravo to što živimo. Pitala sam se kako to da igram, šta da radim sa ‘dnevnim novinama’ na sceni, ali Vuk nam je dozvolio da se igramo tekstom, da uložimo i svoju kreativnost. Osećam kao da smo svi mi zajedno roditelji ove predstave. Ugradili smo u nju svoj mentalni i emotivn DNK”, rekla je Mirjana Karanović.

Snežana Bogićević, članica Sarajevskog ratnog teatra (SARTR) primetila je da tranzicija traje više od pola njenog života.

“Za mene to i nije tranzicija nego sistem u kojem živim. U Bitef teatru sam prvi put, ali osećam se domaće. SARTR se inače bavi ovakvim temama, propitivanjem današnjice. Kada budemo igrali u Sarajevu biće isto kao u Beogradu”, rekla je Snežana Bogićević.

Prvak sarajevskog glumišta Ermin Bravo, čest gost beogradskih scena, opisao je svoja dva lika u predstavi kao savetnika koji hoće da se kandiduje za predsednika i novinara koji nastoji da se bori za istinu.

“Zanimljivo mi je da ih igram kao antipode jedne ličnosti, a mislim da će i publici biti zabavno. Tema jeste teška, ali u predstavi vidim puno satire, gorke ali i komične”, izjavio je Bravo.



Boris Isaković se osvrnuo na “mešovitu “ekipu predstave ističući da je uvek težio, i kao glumac, i ranije kao direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da se poveže sa ljudima, sa umetnicima sa ovih prostora.

“Predstava je toliko aktuelna da je to skoro bolno, ali smo lepo radili. Glumci vole kad mogu da dopišu neku repliku”, dodao je Isaković.

Mladi glumac Slaven Došlo izrazio je zahvalnost što je u prilici da igra sa toliko profesora, priznajući da je u početku bio i malo uplašen.

“Sada je sve u redu, imali smo divan proces. Drago mi je da sam dobio nešto drugačije od ranijih uloga, što mi je otvorilo prostor za istraživanje. Igram istinsko zlo u liku jednog analitičara, predstavnika mlade generacije koja je odrasla u moralnoj truleži. Jedino što njega vodi je čist utilitarizam”, rekao je Došlo.

Scenografiju su kreirali Petja Vasileva Stojkova i Svetoslav Krastev Kokalov, kostime Lejla Hodžić, kompozitor je Vladimir Pejković, autor vizuelnog identiteta i dizajna Marko Berkeš.

Predstava ce biti igrana u bloku – svake večeri od 21. do 24. januara, a ponovo na taj način i u februaru, dok je u martu planirano izvođenje u Sarajevu, najavio je direktor Bitef teatra Miloš Latinović.

Bitef teatar praizvedbom “Novog doba” nastavlja da podržava novi domaći dramski tekst, istakao je Latinović.

“Boškovićev komad je inteligentan i tačan, prava analiza savremenog doba. Kroz fragmentarnu strukturu donosi emocije, strast, ljudski pad i gubitak dostojanstva. Za našu predstavu očekujem veliku posetu, niz komentara i rasprava, a za komad dalji život i na drugim scenama”, rekao je Latinović.

(SEEcult.org)

Džafova Večera za zeca



Galerija Remont u Beogradu započinje 23. januara novu sezonu izložbom “Večera za zeca” Nikole Džafa, novosadskog umetnika koji je više od dve decenije umetničkog rada posvetio društveno-angažovanim akcijama u okviru kolektiva i inicijativa čiji je neiscrpan inspirator, pokretač i član. Izložba u Remontu je značajan trenutak - stanka i refleksija Džafove dosadašnje prakse u odnosu na principe individualnog, kolektivnog, društveno angažovanog.

“Zapravo, ovo je objava i najava da ATELJE DŽAFO deluje. ‘Večera za zeca’ je rekapitulacija (možda bolje rekonstrukcija kapitulacije), pokušaj da se dovrši nedovršeno, davno započeto, da se razjasni zašto sam nekim poslovima davao prednost. Ako sam više od dve decenije u svom radu ‘etiku stavljao iznad estetike’, sada crtanjem kao najobjektivnijom raspravom pokušavam da ublažim gubitke… ‘Večera za zeca’ ima sedam segmenata, kao sedam dana, sedam grehova. U postupku je ‘resavsko crtanje’, crtanje kao hedonizam, očekivanje da ‘sve jedno drugo pojede’ i napokon oslobađanje od greha – dugog ‘nerada’ i zanemarivnja posla koji mi najviše leži…”, naveo je Džafo povodom izložbe u Remontu na kojoj će prikazati i radove koji “pokušavaju da rehabilituju putovanje u drugom smeru”.

“Skretanje s puta”, kako je naveo, treba da pokaže da njegovo “gubitništvo” nije “luzeraj”, već jedna paralela koja nije uspela da osvoji svet.

U tom smislu “Pereca za umetnika” je socijalni dramolet sa neuspešnim završetkom. U knjigu je uvezana izložba dokumenata kojom je Dzafo skrenuo pažnju na loš socijalni status umetnika i skupljao priloge za socijalnu opskrbu umetnika i za esnaf. Nikada nije izlagana.



“Kurtalisati se” je video rad koji objašnjava šta se zbiva sa beskonačnim crtežima, izlaganim i docrtavanim poslednji put u Remontu 8. aprila 2012. To je bila “treća ruka”, a sada su presečeni napola… i biće premijerno prikazani.

Prema rečima Džafa, kruna njegove prezentacije bila bi “Rasprodaja umetnosti”, projekat koji živi poslednjih deset godina.

Prihodi koji se steknu koristiće za nastavak delovanja radionice Džafo i potvrde da “nije sve uzalud”.

Rođen 1950. u Novom Sadu, Džafo je diplomirao 1978. godine slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je i magistrirao 1981.

Od 1990. godine i početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije pasivizira bavljenje slikarstvom i postaje maksimalno aktivan u borbi za društvene vrednosti i umetnički dignitet.

Džafo je idejni tvorac i pokretač grupe Led art (1993), sa kojom je kreirao i realizovao više od 30 projekata.

Suosnivač je Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu (1995) i Multimedijalnog centra Led art u Novom Sadu (2000).

Iste godine, u podrumu u Grčkoškolskoj ulici 5, pokrenuo je Art kliniku, vođen utopijskom idejom da umetnost može da menja i leči svet.

Posle eutanazije Art klinike 2013. godine, pokrenuo je u novom radnom prostoru u pasažu Zmaj Jovine ulice Šok zadrugu, koja funkcioniše na istim etičkim principima, kao i prethodna umetnička udruženja.

Džafo je za izložbu “Lepus in fabula” u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu dobio “Politikinu” nagradu 2012.

Član je udruženja likovnih umetnika Srbije i Vojvodine.

lzložba “Večera za zeca” u Remontu biće otvorena do 10. februara.

(SEEcult.org)

Gverović-Tadić u hrvatskom paviljonu na 57. Bijenalu



Hrvatsku će na 57. Bijenalu vizuelnih umetnosti u Veneciji predstavljati umetnici Tina Gverović i Marko Tadić projektom “Horizont očekivanja”, čija je kustoskinja Branka Benčić.

Hrvatska minitarka kulture Nina Obuljen Koržinek imenovala je Branku Benčić za kutoskinju izložbe u hrvatskom paviljonu, prihvativši njen predlog izložbe na kojoj učestvuju Tina Gverović i Marko Tadić, saopštilo je 17. januara Ministarstvo kulture Hrvatske, navodeći da će projekat “Horizont očekivanja” biti realizovan kao dvostruka samostalna izložba, zasnovana na produkciji novih radova dvoje umetnika.

Izložba Tine Gverović i Marka Tadića, kako je navedeno, strukturiše se kao fragmentaran narativ i ukazuje na privremenost izložbenog prostora i interesovanja umetnika za teme neizvesnosti, tenzija ili urušavanja. Tako se konstituiše prostor koji se na razne načine oslanja na metodologiju izlaganja, percepciju posmatrača, a okuplja dve relativno bliske umetničke pozicije, koje angažuju konceptualne postupke i subjektivnu imaginaciju upisane u prostorne i vremenske diskontinuitete. Celina se shvata tako da ne stvara fiksnu naraciju koja ocrtava određen sadržaj, već učestvuje u stvaranju niza međuodnosa i pukotina, ukazujući na lomove kao mesta potencijalne transformacije i imaginacije.

Preuzimajući naslov iz teorije recepcije Hansa Roberta Jaussa (Estetika recepcije), kao struktura koja omogućava razumevanje, “horizont očekivanja” ukazuje na neizvesne mogućnosti identifikovanja zajedničkog značenjskog vidokruga.

Tina Gverović radi u mediju instalacije, crteža, slike, zvuka, teksta i videa. Njen rad često uključuje dezorijentišuće instalacije, a bavi se pitanjima u vezi sa prostorom, teritorijom i identitetom, te načinom na koji su ti koncepti vezani za imaginarno.

Diplomirala je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu 1997, završila poslediplomske studije na Jan van Eyck Akademiji u Mastrihtu 2000, te doktorirala 2013. na Middlesex univerzitetu u Londonu.

Od 2006. godine sarađivala je u više navrata a umetnikom Sinišom Ilićem iz Beograda, sa kojim je realizovala niz umetničkih radova, izložbi i publikacija, baveći se ličnim i socijalnim stanjima napetosti, nelagodnosti, ugroženosti i konfuzije. Zajedno su učestvovali na izložbi “Izvrnuta kuća” (Inverted house) u Tejt Modern u Londonu 2014. godine, a potom i na izložbi “Preokreti” 2015. u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Među njenim recentnim izložbama su: Suzhou Documents (2016), Umetnička galerija Dubrovnik (2016), galerija Raum mit Licht u Beču (2015), Tejt Britan u Londonu (2015), SE8 galerija u Londonu (2013) i Garden of Learning – Busan Bijenale (2012). Učestvovala je i na rezidencijalnim programima u Švedskoj (Baltic Art Center, Visby, 2012), Austriji (Kultur Kontakt, Beč, 2011) i, kao dobitnica nagrade “Radoslav Putar”, u ISCP-u u Njujorku 2006.

Marko Tadić, rođen 1979. u Sisku, diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Firenci. Njegova umetnička praksa uključuje kolaže, animirane filmove, crteže i instalacije.

Tadić je u svom radu dugoročno fasciniran nasleđem modernizma, koje koristi kao fragmente vizuelne naracije kroz elemente umetnosti, arhitekture, povijesti umjetnosti, a radovima gradi neobičnu atmosferu zaborava.

Izlagao je na samostalnim i grupnim izložbama, kao i na filmskim festivalima u Hrvatskoj i inostranstvu ‒ Ljubljani, Milanu, Kaselu, Berlinu, Los Anđelesu i Njujorku.

Takođe je dobitnik nagrade “Radoslav Putar”, kao i nagrade 28. Salona mladih u Zagrebu (2006).

Učestvovao je na rezidencijama i studijskim programima: Kultur Kontakt, Beč, Austrija (2008), Los Anđeles (2008); ISCP, Njujork (2009); Kultur Bunker, Frankfurt (2010) i Helsinki International Artist Program (2011).

Branka Benčić je nezavisna kustoskinja i istoričarka umetnosti, umetnička direktorka Apoteke – prostora za savremenu umetnost, voditeljka projekata Cinemaniac/Misliti film pri Pulskom filmskom festivalu (od 2002) i programa Kino umetnika pri Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu (od 2012), koja koncipira i godišnji program za Gradske galerije Osijek – galeriju Waldinger.

Kao kustoskinja je realizovala veliki broj grupnih i samostalnih izložbi u Hrvatskoj i inostranstvu: porečki Annale (2014, 2015, 2016), Notes on Undoing (Njujork, 2014), Misliti film (2013), Parkour (galerija Forum, 2015), Video televizija anticipacija u Salonu MSU u Beogradu 2013. sa Aleksandrom Sekulić, Damir Očko (Künstlerhaus KM – Halle für Kunst & Medien, Grac, 2014, Galleria Tiziana di Caro Napoli i Eastward Prospectus Bukurešt 2016.), te niz izložbi za Zbirku Antuna Motike, Grada Pule, program Strategije samoreprezentacije u hrvatskoj video umetnosti od 1970-ih (Marsej, 2012), Clueless Geometrija nesporazuma (s Lorenom Tadorni, Torino, 2010, Zagreb 2015), Arhitektura i film – subjektivni prostori (2009).

Izlagala je o savremenim umetničkim praksama na simpozijima, razgovorima sa umetnicima i festivalima (Tejt Modern London, RU Njujork, MSU Zagreb, MSU Beograd, Halle für Kunst, Lineburg, KM Grac).

Bila je članica žirija festivala i umetničkih događanja: Oberhauzen film festival, Furla Prize (Milano), nagrade “Radoslav Putar”, Festival 25 FPS Zagreb, KulturKontakt (Beč). Dobitnica je nekoliko međunarodnih kustoskih rezidencija i stipendija: regije Štajerske za umetnost i teoriju (Grac, 2015), Impact Utreht (2012), ISCP Njujork (2008-2009), Eurodyssee, Brisel (2001). Redovno objavljuje eseje iz savremene umetnosti u katalozima izložbi, stručnim publikacijama i časopisima.

Hrvatski paviljon na 57. Bijenalu u Veneciji, površine 94 kvadratnih metara, biće smešten u prostorima Artiglierije u Arsenalu, a izložbu će organizovati Moderna galerija u Zagrebu.

(SEEcult.org)

Hinkeman ZKM-a u Narodnom



Nagrađivana predstava “Hinkeman” Zagrebačkog kazališta mladih, zasnovana na motivima ekspresionističke drame nemačkog književnika Ernsta Tolera, u režiji Igora Vuka Torbice, gostovaće 24. januara na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Predstava je višestruko nagrađena na festivalima u Hrvatskoj i regionu (“Gaveline večeri” u Zagrebu, “Infant” u Novom Sadu, Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu…), a nedavno je dobila i nagradu Hrvatskog glumišta za najbolјu dramsku predstavu u celini, dok je Rakanu Rušaidatu za interpretaciju naslovne uloge pripala nagrada za najbolјu glavnu mušku ulogu.

U predsavi igraju i Mia Biondić, Frano Mašković, Doris Šarić Kukulјica, Dado Ćosić, Petar Leventić, Jasmin Telalović, Vedran Živolić, Marica Vidušić, Milica Manojlović, Nađa Perišić Radović, Milivoj Beader i Ozren Grabarić.

Tragedija u tri čina koju je Toler, istaknuti antifašista čije se književno delovanje ne može odvojiti od političkog, napisao za vreme boravka u zatvoru 1922. godine, bavi se idejom krize muškosti, odnosno krizom identiteta muškarca, koju metaforički izjednačava sa stanjem u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata.

Ovu veoma retko izvođenu dramu izvornog naslova "Der deutsće Hinkemann", beogradski reditelj mlađe generacije Igor Vuk Torbica uradio je kao autorski komad u kojem kroz pozorišni dijalog sa izvornim tekstom preispituje lјudsko poimanje sebe.

Dramaturg je Katarina Pejović, scenograf Branko Hojnik, kostimograf Doris Kristić, a muziku su komponovali Alen i Nenad Sinkauz.

Torbica će, inače, uskoro u Narodnom pozorištu u Beogradu postaviti “Carstvo mraka” Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Predstava “Hinkeman” premijerno je izvedena 7. novembra 2015. godine.

(SEEcult.org)

Nova šansa za etiketu EFFE za festivale u Evropi



Festivali širom Evrope imaju novu šansu za sticanje etikete “Evropa za festivale, festivali za Evropu” (EFFE) koja predstavlja potvrdu kvaliteta njihovih programa, doprinosi razvoju publike i jačanju saradnje i zajedništva u Evropi, koje je, kako je rečeno 18. januara na promociji konkursa za EFFE u Beogradu, posebno važno u kriznom vremenu kakvo je današnje.

Novi konkurs za EFFE za 2017/18. godinu otvoren je do 17. februara, a za razliku od prethodnog, na kojem je Srbija učestvovala kao jedina zemlja van Evropske unije, ovoga puta njeni festivali imaju pravo da učestvuju i u konkurenciji za nagrade koju će dodeliti međunarodni žiri eksperata iz oblasti umetnosti, kulture, biznisa i politike.

Evropska komisija, kako je istakao zamenik šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji Oskar Benedikt, pokušava da promoviše jedinstvo različitosti kultura omogućavanjem njihovog umrežavanja i unapređenja saradnje i razmene, a festivali širom Evrope su pravi primer za to.

“Festivali čine veliki deo evropske kulture, omogućavajući ljudima da izađu, slušaju, vide umetnost, umesto da sede kod kuće za kompjuterom”, rekao je Benedikt na promociji etikete EFFE, čiji su značaj istakli u EU Info centru i generalna sekretarka Evropske asocijacije festivala (EFA) i direktorka EFFE projekta Katrin Deventer, koja se obratila video porukom, direktorka ArtLinka Jovanka Višekruna Janković, čija je organizacija kontakt tačka projekta EFFE za Srbiju i Zapadni Balkan, te šef Deska Kreativna Evropa Srbija Dimitrije Tadić.

Benedikt je istakao da je posebno u teškim trenucima, kao što je finansijska kriza, važno da kultura ne trpi zbog ekonomskih i političkihj razloga. “Kultura treba da nas poveže i bude veza među svima nama u teškim političkim i ekonomskim trenucima”, rekao je Benedikt, navodeći da Srbiju doživljava kao zemlju festivala i da i sam uživa u mnogima od njih.

Posebno pominjući GreenFest, Nišvil, Gitar art festival, Beogradski festival igre i Exit, koji su poneli etiketu EFFE u protekle dve godine, Benedikt je izrazio nadu da će festivali iz Srbije i regiona biti još uspešniji na novom konkursu za to priznanje koje je EFA pokrenula pre dve godine uz podršku Evropske komisije.

Na prvom konkursu etiketu EFFE dobila su 22 festivala iz Srbije, a prema rečima Jovanke Višekrune Janković, to priznanje donosi im veću vidljivost na širem planu i umrežavanje sa srodnim manifestacijama, kao i saradnju sa EFA koja im može pomoći kontaktima i na druge načine kako bi unapredili programe i obezbedili sredstva kroz raspoložive evropske fondove.

Etiketa EFFE predviđena je i za velike i za male festivale, kako je istakla direktorka EFA Katrin Deventer u video poruci.

“Evropa je kontinent festivala. Od velikih do malih, bilo na severu, jugu, istoku ili zapadu, u velikim zemljama ili na malim ostrvima, nalazimo festivale u svim delovima našeg kontinenta. Verujemo da ovaj projekat uspostavlja standard kvaliteta i da će omogućiti dalji razvoj čitavog spektra umetničkih i kulturnih festivala. Lepota EFFE je u tome što okuplja i neke od najrenomiranijih festivala, kao što je Edinburški međunarodni festival, i one koji su mali i još nepoznati, kao što je Međunarodni pozorišni festival Slavija”, rekla je Katrin Deventer.

I Jovanka Višekruna Janković istakla je da etiketa EFFE nije zasnovana na bilo kakvom elitističkom konceptu, već “zadire u suštinu misije kulture” uopšte, a to je promovisanje umetničkih i inovativnih sadržaja, omogućavanje povezivanja ljudi, kao i afirmisanje evropskog, odnosno internacionalnog koncepta.

Projekat EFFE, kako je istakla, pruža priliku i malim festivalima, i onima koji se bave kulturnom baštinom, da postanu deo šire zajednice koja kvantitet ne izjednačava sa kvalitetom.

Umetnički kvalitet, razvoj publike i kreiranje zajedničke evropske kulture su i prioriteti glavnog programa EU za podršku kulturi – Kreativne Evrope, a kako je istakao šef Deska KE Srbija Dimitrije Tadić, posebno su važni danas kada je “evidentno da raste populizam i kada su evropske vrednosti jedino što nam preostaje”.

Na prvom konkursu EFFE pristiglo je bilo gotovo 900 prijava iz 31 zemlje, a etiketu je dobilo 760 festivala, od kojih je najviše bilo u oblasti muzike, zatim plesa i pozorišta.

Među festivalima iz Srbije koji su dobili etiketu EFFE su i veliki festivali kao što je Beogradski internacionalni teatarski festival (Bitef), i manji poput Festivala koreografskih minijatura u Beogradu ili Desire u Subotici i Nušićijade u Ivanjici.

Neki od njih dobili su i podršku Kreativne Evrope, poput festivala Resonate u Beogradu koji, kako je istakao Tadić, ne predstavlja samo prezentacionu platformu, već i priliku za produkciju novih radova.

Prezentacije konkursa za etiketu EFFE najavljene su i za 19. januar u Novom Sadu i 23. januar u Nišu.
Prijavljivanje je moguće preko sajta EFFE

Dobitnici etikete EFFE i nagrade biće promovisani na gala okupljanju festivala 4. maja u Vizbadenu, u okviru programa programa “Arts Festival Summit”.

(SEEcult.org)

Nova prilika za Doček



Hleb teatar ponovo će izvesti 27. januara u Bitef teatru predstavu “Doček” koja se bavi preispitivanjem revolucionarnih ideja i poleta nastalog u SFRJ tokom i nakon Dugog svetskog rata, kroz reinterpretaciju pesama iz NOB-a i prizmu gorke osvešćenosti u današnjem vremenu – u svetu neoliberalnog kapitalizma i novog kolonijalizma XXI veka.

Gde je nestala nada? Zašto je preovladavajući osećaj apatije u današnjem svetu? Da li je utopija moguća? To su neka od pitanja koja Hleb teatar postavlja i publici i sebi koncert-predstavom “Doček”, čiju režiju potpisuje Sanja Krsmanović-Tasić, a sadrži uvek aktuelne pesme kao što su Bella Ciao, Konjuh planinom, Bilećanka...

U predstavi su korišćeni tekstovi Sanje Krsmanović-Tasić, Darka Suvina, Eduarda Galeana, Ernsta Bloha, kao i delovi drame “Čekajući Godoa” Semjuela Beketa.

Uz Sanju Krsmanović-Tasić, glavne uloge u predstavi igraju i Jugoslav Hadžić i Anastasia Tasić, koji potpisuju i izvode i muzičke aranžmane.



Prema navodima pozorišnog kritičara Gorana Cvetkovića, Sanja Krsmanović Tasić je u predstavi “Doček” uključila svoju stvaralačku maštu u teme koje pokreće Beket u svom najznačajnijem tekstu “Čekajući Godoa”, ali ih sučeljava sa ličnim i kolektivnim iskustvom skorašnje prošlosti.

“Tema čekanja i samog dočeka, razvila se u njenoj predstavi u preispitivanje našeg nekadašnjeg mitskog čekanja – novog društvenog poretka opšte jednakosti, čekanja da se zaposlimo, čekanja da porastemo, čekanja da se nešto rodi ili da nešto ili neko umre, pa da se sve promeni…. U predstavi slušamo u novim aranžmanima poznate pesme – masovne, rodoljubive, partizanske, revolucionarne, internacionalne, lokalne... Uz pomoć dvoje mladih performera – virtuoza na harmonici i aranžera muzičke matrice Jugoslava Hadžića i prave pevačke zvezde Anastasije Tasić, autorka sklapa složenu sliku u kojoj se pretapaju vremena i iskustva, nade i praznine i nastaje jedna setna fuga propalih, ali živih radosti. No, kaže i predstava – možda nije kasno!”, istakao je Cvetković.



Pretpremijera te predstave bila je uoči dočeka 2016. godine u Magacinu u Kraljevića Marka, a premijerno je potom izvedena u Bitef teatru kao doček “srpske nove godine”. Izvođena je, između ostalog, i kao doček 8. marta, Dana žena, kao i 29. novembra – nekadašnjeg Dana Republike.

U ovoj godini predviđeno je i njeno igranje u Kulturnom centru Srbije u Parizu na nekadašnji Dan mladosti, 25. maj.

Predstava “Doček” nastala je u koprodukciji Hleb teatra sa Bitef teatrom i organizacijom Pekarna Magdalenske mreže iz Maribora, gde je takođe imala pretpremijerna izvođenja tokom 2015. godine – na Kopergraund festivalu, a potom i na festivalu PatosOFFiranje u Smederevu.

(SEEcult.org)

Novi horizonti digitalizacije



Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu organizuje 23. januara stručnu konferenciju “Novi horizonti procesa digitalizacije u Srbiji” koja će okupiti domaće stručnjake u toj oblasti, a posvećena je dosadašnjim rezultatima, kao i izazovima, posebno u pogledu digitalizacije kulturnog nasleđa.

Konferencija u UBSM organizovana je u okviru projekta “Zaštita osetlјive arhivske građe iz fonda porodične biblioteke Lazić”, za koji je UBSM dobila grant Britanske biblioteke, u okviru programa “Ugroženi arhivi” (Endangered Archives), pa će biti prilika da se javnost upozna sa rezultatima tog projekta i programa.

U okviru tog projekta, UBSM je digitalizovala 50.055 stranica ugroženog i oštećenog arhivsko-bibliotečkog materijala iz fonda privatne biblioteke Lazić i to prema standardima Britanske biblioteke, koji su prvi put implementirani u Srbiji. Dodatnu vrednost digitalizovanog materijala predstavlјa činjenica da neki od materijala predstavlјaju kulturno nacionalno blago, pogotovo s obzirom na to da će pojedini dokumenti – poput tajnog časopisa srpske vlade u egzilu - biti prvi put predstavlјeni javnosti.

U pitanju je ekskluzivna arhiva koja obuhvata retku periodiku (Pregled listova, Misao, Krfske novine), retke kalendare sa kraja 19. veka, pravnu literaturu, pisma i razglednice srpskih vojnika iz perioda Prvog svetskog rata...

Promocija digitalizovanih podkolekcija održana je već na tri stručne međunarodne konferencije u Helsinkiju, Beču i Pragu, kao i putem medija, a održana su i tri kursa na temu digitalizacije. Do kraja januara 2017. godine, prema najavi UBSM, u rad će biti pušten sajt projekta na kojem će biti dostupni svi digitalizovani materijali, koji će biti dostupni i na sajtu Britanske nacionalne biblioteke.

Na otvaranju konferencije govoriće direktor UBSM prof. dr Aleksandar Jerkov i pomoćnici ministra kulture i informisanja Ivana Dedić, zadužena za savremeno stvaralaštvo i kulturnu industriju, i Dejan Masliković, zadužen za razvoj istraživačke infrastrukture u oblasti kulture i umetnosti.

Program obuhvata dve plenarne sesije posvećene teoriji, metodologiji i nivoima procesa digitalizacije, odnosno primerima dobre prakse.

Među učesnicima su najavljeni prof. dr Cvetana Krstev sa Katedre za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta (Digitalizacija: juče, danas, sutra), prof. dr Ranka Stanković sa Rudarsko-geološkog fakulteta (Otkrivanje digitalnog dokumenta), dr Bogdan Trifunović iz Bibliotekarskog društva Srbije/Gradske biblioteke “Vladislav Petković Dis” u Čačku (Standardizacija digitalizacije bibliotečke građe u Srbiji: mogućnosti, potrebe, primeri iz prakse), dr Tamara Butigan Vučaj iz Narodne biblioteke Srbije (Digitalna humanistika: moguća budućnost biblioteka u Srbiji), te Gorica Lazić iz Udruženja građana “Adligat”, koja će predstaviti kolekcije iz privatne biblioteke Lazić.

Kao primeri dobre prakse, biće predstavljeni Digitalni arhiv Balkanološkog instituta SANU (dr Bilјana Sikimić, Bratislav Vukojčić), digitalizacija rukopisne i dijalekatske građe u Institutu za srpski jezik SANU (dr Snežana Petrović, Toma Tasovac), iskustva Biblioteke “Milutin Bojić” u korišćenju open source softverskih rešenja za digitalizaciju (Jovica Krtinić, Andrija Sagić), te digitalizacija u UBSM - iskustva i perspektive (dr Adam Sofronijević).

Program konferencije nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u prilogu (pdf).

(SEEcult.org)


Attachment Size
Novi-horizonti- procesa- digitalizacije-u-Srbiji_program.pdf
http://www.seecult.org/files/Novi-horizonti-%20procesa-%20digitalizacije-u-Srbiji_program.pdf

Eskalacija u Holokaust



Međunarodni projekat “Eskalacija u Holokaust”, čiji je nosilac Istorijski arhiv Beograda, ulazi u završnicu konferencijom koja će biti održana 24. januara u Istorijskom arhivu u Novom Sadu, a obuhvata prezentaciju baze podataka žrtava Holokausta u logoru Sajmište u Beogradu, putujuću izložbu “Oktobar 1941” i predstavljanje edukativnih i nastavnih materijala.

Konferencija u Novom Sadu završna je manifestacija projekta “Eskalacija u Holokaust: Od strelјačkih vodova do gasnog kamiona - dve faze razbuktavanja Holokausta u Srbiji”, koji je realizovan u Srbiji, Švedskoj i Holandiji, u cilju podsticanja istraživanja, edukacije i sećanja na Holokaust, a posebno istraživanja zajedničkih evropskih aspekata Holokausta i promišljanja o trenutnim evropskim izazovima i Holokaustu kao zajedničkom evropskom narativu koji je uticao na definisanje evropskih vrednosti različitosti, tolerancije i lјudskih prava.

Osim prezentacije projekta, biće održana i debata na temu “Edukacija o Holokaustu u Srbiji i Evropi u svetlu zajedničkih evropskih izazova porasta antisemitizma, ksenofobije i istorijske revizije”, najavili su organizatori.

Konferenciju će otvoriti direktor Istorijskog arhiva Beograda Dragan Gačić, direktor Istorijskog arhiva Novog Sada Petar Đurđev, član Gradskog veća za kulturu Novog Sada Dalibor Rožić i zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama Vojvodine Nebojša Kuzmanović, a uvodno predavanje na temu “Istorijska pozadina – Holokaust u Srbiji i koncentracioni logor na Sajmištu” održaće istoričar dr Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju iz Beograda.

Sam projekat, uz osvrt na lokalne specifičnosti u Srbiji i evropski kontekst, predstaviće direktor međunarodne mreže Teraforming Stokholm-Amsterdam-Novi Sad Miško Stanišić, a o značaju međunarodne razmene u okviru tog projekta u kontekstu razumevanja Holokausta iz lokalne i evropske istorijske perspektive goroviće dr Sanela Šmid (Schmid), istoričarka i istraživač u projektu “Progon Jevreja 1933-1945” iz Instituta za savremenu istoriju Minhen-Berlin.



Posebno će biti predstavljena baza podataka žrtava logora na Sajmištu (Tijana Kovčić, Istorijski arhiv Beograda), koja je jedan od rezultata tog projekta, a sadrži imena i druge osnovne podatke o žrtavama, kao i podatke koji se tiču predratnog života beogradskih Jevreja koji su ubijeni u koncentracionom logoru Sajmište.

Za samo šest nedelјa, u aprilu i maju 1942, jevrejski zatočenici Sajmišta bili su sistematski ubijani u gasnom kamionu, koji je za tu namenu bio specijalno dopremlјen iz Berlina. Smatra se da je u logoru Sajmište nastradalo više od 6.000 Jevreja. Više od 70 godina nije bilo detalјnijih podataka o žrtvama logora, ali su arhivisti Istorijskog arhiva Beograda otkrili prilikom revizije fondova neobrađenu arhivsku građu, koja sadrži dokumentaciju i prijave smrti za više od 3.000 Jevreja ubijenih u logoru Sajmište. Motivisan tim otkrićem, Istorijski arhiv Beograda je i inicirao široku međunarodnu saradnju kako bi se istražila savremena iskustva i metodologije, te pronađeni materijal obradio i predstavio javnosti.



Rezultat projekta je i izložba “Oktobar 1941” koja je otvorena u Istorijskom arhivu Novog Sada, a predstaviće je umetnik i koautor Nikola Radić Lucati iz Centra za istraživanje i edukaciju o Holokaustu (CIEH) iz Beograda, jedne od partnerskih organizacija.

Modularna putujuća izložba predstavlja dve ključne faze Holokausta u Srbiji, a fokusirana je na oktobar 1941. godine tokom kojeg su nacistička okupaciona vlast i njeni pomagači svakodnevno vršili masovna ubijanja na različitim lokacijama po okupiranoj Srbiji. Strelјački vodovi ubili su hilјade civila: Srba, Jevreja i Roma. To je vodilo ka poslednjoj fazi Holokausta u Srbiji – sistematskom ubijanju preostalih Jevreja (žena i dece) zatvorenih u logoru Sajmište u Beogradu, koristeći ozloglašeni gasni kamion (dušegupka).

Program konferencije obuhvata i osvrt na ulogu Filozofskog fakulteta u Rijeci u projektu “Eskalacija u Holokaust”, odnosno o Holokaustu u kulturi sećanja u Evropi i regionu, koji će dati dr Vjeran Pavlaković, šef Odseka za kulturalne studije sa tog riječkog fakulteta, takođe jednog od partnera. O ulozi Instituta za studije rata, Holokausta i genocida (NIOD) pri Kralјevskoj akademiji nauka i umetnosti Holandije iz Amsterdama govoriće istoričar dr Erik Somers.

Najavljeno je i predavanje o Novosadskoj raciji, koje će održati direktor Istorijskog arhiva Novog Sada Petar Đurđev, kao i debate o edukativnom konceptu “Ester” (ilustrovani nastavni materijali o mladim jevrejskim žrtvama stradalim u logorima na Sajmištu) i edukaciji o Holokaustu u Srbiji i Evropi u svetlu zajedničkih evropskih izazova u vidu porasta antisemitizma, ksenofobije i istorijske revizije.



Logor na Beogradskom sajmu, inače, osnovan je početkom decembra 1941. Nјime je upravlјao Gestapo, a bio je pod komandom SS oficira (uprkos tome što se formalno nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske). Logor je bio poznat pod imenom Judenlager Semlin, ili logor Sajmište. Pošto su likvidirali muškarce u logoru Topovske šupe, u Jevrejski logor Zemun odvedene su prve jevrejske i romske porodice, uglavnom žene, deca i starci. Internirano je oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma. Krajem marta 1942, posebno vozilo, gasni kamion konstruisan u Nemačkoj i namenjen masovnim ubistvima, dovezla su u Beograd dva oficira Vilhelm Gec i Ervin Majer. Nemačka policija uhapsila je 18. marta sve doktore i pacijente iz Jevrejske bolnice u Visokog Stevana (današnja zgrada Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, pre rata vlasništvo Jevrejskog ženskog društva). Bolničko osoblјe i pacijenti bolničke ambulante u zgradi “Oneg Šabat” u Jevrejskoj ulici 16 bili su takođe uhapšeni.

U periodu od 19. do 22. marta 1942. godine između 700 i 800 Jevreja iz ove grupe bili su odvezeni i ubijeni u gasnom kamionu, nazvanom dušegupka. Nјihova tela su bila pokopana u već pripremlјene grobnice u Jajincima.

Od početka aprila do 10. maja 1942. zatočenici logora Sajmište odvođeni su uz izgovor da će biti premešteni u drugi logor u Rumuniji ili Polјskoj. Svi su bili ugušeni u dušegupci na putu do Jajinaca. U toku 1943-44. godine tela su bila iskopana i spalјena, kako bi se sakrili svi tragovi zločina.

Nakon uništenja jevrejske populacije, logor nastavlјa da postoji kao Prihvatni logor Zemun (Semlin Anhaltelager). Do ukidanja logora (u julu 1944. godine) u Prihvatnom logoru zatočeno je oko 32.000 lјudi, uglavnom Srba. U toj fazi postojanja logora na Sajmištu u njemu je život izgubilo više od 10.500 zatočenika.

Mesto bivšeg logora godinama je zbog nebrige bilo u veoma lošem stanju. Skupština grada Beograda najavila je plan izgradnje stalnog Memorijalnog kompleksa na mestu logora. Muzej žrtava genocida u Beogradu i novoosnovana Komisija za Memorijalni centar prave plan za izgradnju centra i Muzeja, koja treba da počne 2017. godine.

Novosadska konferencija, koja se održava posle sličnih manifestacija u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Amsterdamu i Stokholmu, završni je događaj projekta “Eskalacija u Holokaust”, koji je finansirala Izvršna agencija za obrazovanje, audiovizuelne umetnosti i kulturu Evropske komisije (EACEA) kroz program “Evropa za građane” (Aktivno sećanje u Evropi).

Uz Istorijski arhiv Beograda, koji je nosilac projekta, partneri su: Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu iz Beograda, nevladina organizacija Teraforming iz Stokholma, Holandski institut za istraživanje rata, Holokausta i genocida iz Amsterdama i Filozofski fakultet Univerziteta u Rijeci.

Više informacija o projektu moguće je naći na sajtu Arhiva Beograda, a program novosadske konferencije nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU (pdf).

(SEEcult.org)

Logor na Beogradskom sajmu, inače, osnovan je početkom decembra 1941. Nјime je upravlјao Gestapo, a bio je pod komandom SS oficira (uprkos tome što se formalno nalazio na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske). Logor je bio poznat pod imenom Judenlager Semlin, ili logor Sajmište. Pošto su likvidirali muškarce u logoru Topovske šupe, u Jevrejski logor Zemun odvedene su prve jevrejske i romske porodice, uglavnom žene, deca i starci. Internirano je oko 6.400 Jevreja i oko 600 Roma. Krajem marta 1942, posebno vozilo, gasni kamion konstruisan u Nemačkoj i namenjen masovnim ubistvima, dovezla su u Beograd dva oficira Vilhelm Gec i Ervin Majer. Nemačka policija uhapsila je 18. marta sve doktore i pacijente iz Jevrejske bolnice u Visokog Stevana (današnja zgrada Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, pre rata vlasništvo Jevrejskog ženskog društva). Bolničko osoblјe i pacijenti bolničke ambulante u zgradi “Oneg Šabat” u Jevrejskoj ulici 16 bili su takođe uhapšeni.

U periodu od 19. do 22. marta 1942. godine između 700 i 800 Jevreja iz ove grupe bili su odvezeni i ubijeni u gasnom kamionu, nazvanom dušegupka. Nјihova tela su bila pokopana u već pripremlјene grobnice u Jajincima.

Od početka aprila do 10. maja 1942. zatočenici logora Sajmište odvođeni su uz izgovor da će biti premešteni u drugi logor u Rumuniji ili Polјskoj. Svi su bili ugušeni u dušegupci na putu do Jajinaca. U toku 1943-44. godine tela su bila iskopana i spalјena, kako bi se sakrili svi tragovi zločina.

Nakon uništenja jevrejske populacije, logor nastavlјa da postoji kao Prihvatni logor Zemun (Semlin Anhaltelager). Do ukidanja logora (u julu 1944. godine) u Prihvatnom logoru zatočeno je oko 32.000 lјudi, uglavnom Srba. U toj fazi postojanja logora na Sajmištu u njemu je život izgubilo više od 10.500 zatočenika.

Mesto bivšeg logora godinama je zbog nebrige bilo u veoma lošem stanju. Skupština grada Beograda najavila je plan izgradnje stalnog Memorijalnog kompleksa na mestu logora. Muzej žrtava genocida u Beogradu i novoosnovana Komisija za Memorijalni centar prave plan za izgradnju centra i Muzeja, koja treba da počne 2017. godine.

Novosadska konferencija, koja se održava posle sličnih manifestacija u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Amsterdamu i Stokholmu, završni je događaj projekta “Eskalacija u Holokaust”, koji je finansirala Izvršna agencija za obrazovanje, audiovizuelne umetnosti i kulturu Evropske komisije (EACEA) kroz program “Evropa za građane” (Aktivno sećanje u Evropi).

Uz Istorijski arhiv Beograda, koji je nosilac projekta, partneri su: Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu iz Beograda, nevladina organizacija Teraforming iz Stokholma, Holandski institut za istraživanje rata, Holokausta i genocida iz Amsterdama i Filozofski fakultet Univerziteta u Rijeci.

Više informacija o projektu moguće je naći na sajtu Arhiva Beograda, a program novosadske konferencije nalazi se i u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU (pdf).

(SEEcult.org)

Attachment
Eskalacija-u-Holokaust-konferencija-NS-program.pdf
http://www.seecult.org/files/Eskalacija-u-Holokaust-konferencija-NS-program.pdf

Dislokacije



Umetnički radovi nastali u prethodne tri godine na fotografskoj koloniji u selu Orlovat, a koji su deo kolekcije posvećene Urošu Prediću, prvi put će biti predstavljeni na izložbi “Dislokacije: fotografska kolonija u Orlovatu” u Savremenoj galeriji Zrenjanin.

Izložba “Dislokacije: fotografska kolonija u Orlovatu”, u organizaciji kustoskog dua maramaida (Maida Gruden i Mara Prohaska Marković), obuhvata radove 12 umetnika i jednog umetničkog para.

Na izložbi će od 23. januara do 23. februara učestvovati afirmisani umetnici i njihove mlađe kolege: Andrea Palašti, diSTRUKTURA, Ivan Arsenijević, Nidaa Aboulhosn, Ivan Petrović, Stefana Savić, Goran Micevski, Nina Todorović, Mihailo Vasiljević, Aleksandrija Ajduković, Miljan Vuletić, Nevena Popović i Denis Jeremić.

Predstavljeni radovi, realizovani u komunikaciji sa lokalnim stanovništvom i kontekstom, uključuju različite aspekte fotografije kao dokumenta, arhivskog predmeta, komunikativnog sredstva, metode za istraživanje vizuelne percepcije i kulturnih konvencija. Svakodnevni život žitelja sela i došljaka, njihovo okruženje, zanimanja i interesovanja, prikazani su kroz fotografske žanrove, kao što su pejzaž, žanr scene, portreti. Na taj način jedno selo u Vojvodini oživljeno je brojnim vizurama zasnovanim na različitim percepcijama, iskustvima i senzibilitetima umetnika.



“Kontekst i rad sa kontekstom danas predstavlja jedan od krucijalnih elemenata savremene umetničke prakse. Kroz rezidencijalne programe i umetničke kolonije uloga konteksta se ispoljava u višeslojnim relacijama. Umetnički radovi na tim manifestacijama često nastaju u povezivanju umetnika sa prostorom, pejažom, arhitekturom, istorijom, specifičnostima mesta u kome su se našli, a posebne veze se ostvaruju u komunikaciji sa ljudima – lokalnim stanovništvom – bez kojih ovi umetnički radovi ne bi mogli biti izvedeni”, navele su kustoskinje u tekstu u katalogu.

Njihovo prethodno iskustvo u organizaciji tradicionalnih likovnih kolonija pokazalo je da su umetnici koji su radili u mediju fotografije integrisali svoju praksu u selo i uspostavili komunikaciju sa meštanima kroz neposredan i interaktivan pristup. Zbog toga su 2014. godine osnovale fotografsku koloniju u Orlovatu kako bi ispitale i razvile potencijali fotografskog medija.



Pored umetnika, u selu je boravila i psihološkinja Dubravka Radusinović koja je realizovala psihološko-fotografske radionice sa mladim žiteljima sela zasnovane na posmatranju i razumevanju tuđih, kao i kreiranju sopstvenih fotografija.



Radovi sa prve fotografske kolonije u Orlovatu predstavljeni su u Srpskom kulturnom centru u Parizu 2015. godine u okviru izložbe “Serbie: Photo”.

Koloniju su podržali: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Društvo zavičajaca Orlovat, Mesna zajednica Orlovat, OŠ Uroš Predić Orlovat, Uruženje Kulturna periferija, agencija Earth PR i žitelji Orlovata.

*Foto na vrhu: diSTRUKTURA, Face to Face (Orlovat brickyard 1), 2016.

(SEEcult.org)

Masovno hapšenje krijumčara umetnina u Evropi



Evropska policija uhapsila je 75 ljudi i otkrila više od 3.500 arheoloških artefakata i umetničkih dela, u okviru operacije usmerene na razbijanje međunarodne mreže krijumčara umetninama.

Hapšenja, o kojima je izvestilo špansko Ministarstvo unutrašnjih poslova, rezultat su panevropske policijske akcije započete još u oktobru 2016. godine u Španiji i Kipru, preneo je “Njujork tajms”.

Kriminalna mreža trgovala je umetničkim delima opljačkanim u zemljama zahvaćenim ratom, kao i radovima ukradenim iz muzeja i drugih kolekcija, a kako je navedeno u saopštenju, samo u južnom španskom gradu Mursija, pronađeno je oko 500 arheoloških eksponata, uključujući 19 koji su ukradeni iz lokalnog arheološkog muzeja 2014.

Španska policija objavila je i fotografije zaplenjenog starog metalnog novca, koji je delom otkriven praćenjem onlajn prodaje.



Policija nije objavila spisak svih zaplenjenih umetnina, niti je otkrila gde su sve bila hapšenja.

Istragom je ukupno obuhvaćeno više od 48.000 ljudi, a pretraženo je 29.340 vozila i 50 brodova.

Istraga je obavljena pod kodnim nazivom “Pandora”, a uključila je policijske inspektore iz 18 zemalja, koji su imali podršku Interpola i Evropola.

Takođe, stručnu pomoć je pružio Unesko.

Prema navodima Uneska, u istrazi je učestvovala policija iz Austrije, Belgije, Bugarske, Bosne i Hercegovine, Kipra, Hrvatske, Nemačke, Grčke, Italije, Malte, Holandije, Poljske, Portugala, Rumunije, Srbije, Španije, Švajcarske i Velike Britanije.

*Foto: Guardia Civil - Španija

(SEEcult.org)

Glejzerov poklon MPU



Proslavljeni američki dizajner Milton Glejzer, autor čuvenog zaštitnog znaka Njujorka “I Love NY”, poklanja Muzeju primenjene umetnosti (MPU) u Beogradu izbor od oko 20 svojih plakata iz svih faza karijere.

Glejzerove plakate donosi u Beograd Mirko Ilić, takođe svetski priznati dizajner, a MPU će ih svečano primiti 27. januara u 17 časova.

Glejzer (1929) je, između ostalog, autor psihodeličnog plakata za kompilaciju Boba Dilana (1966) i logoa za Bruklinsku pivaru, izdavače stripova DC Comisc i mnoge druge. Bio je suosnivač čuvenog studija Push Pin (1954), te jedan od pokretača magazina Njujork tajms (1968), osnivač Milton Glaser Inc. (1974) i WBMG-a sa Volterom Bernardom.

Pored čuvenog plakata odnedavnog nobelovca Dilana, Glejzer je za beogradski MPU izabrao još dvadesetak plakata iz svih faza karijere - od 1966 do 2016. godine.

Sve radove autor je i potpisao, saopštio je MPU, koji se sada pridružuje najprestižnijim kolekcijama širom sveta u kojima su izlagani i nalaze se radovi Glejzera.



Glejzer je 2009. godine dobio od tadašnjeg američkog predsednika Baraka Obame Nacionalnu medalju umetnosti (National Medal of the Ars) i jedini je dobitnik tog priznanja među grafičkim dizajnerima.

Glavni inicijator i posrednik Glejzerovog poklona MPU je Mirko Ilić, poznati grafički dizajner i ilustrator sa ovih prostora, koji već decenijama živi i radi u Njujorku.

Ilić je sa Glejzerom koautor knjige “The Design of Dissent” (Rockport, SAD, 2005).

Karijeru je počeo sredinom 70-ih, kao autor stripova u zagrebačkoj grupi Novi kvadrat. Bio je svojevremeno urednik stripa u Poletu i objavljivao za Studentski list, Pitanja, Start, Danas... U bivšoj Jugoslaviji i Evropi ilustrovao je i plakate, omote gramofonskih ploča i stripove, a 1986. preselio se u SAD, gde ima svoj Studio za grafički dizajn i predaje ilustraciju na Školi vizuelnih umetnosti. I dalje neguje jake veze sa Beogradom o čemu, kako je istakao MPU, svedoči i ova inicijativa.

Pre dve godine Ilić je organizovao i izložbu Glejzerovih radova u Zagrebu, na kojoj je predstavljeno 180 radova iz njegove 50-godišnje karijere, objavljenih i u Glejzerovoj monografiji “Drawing is Thinking”.

(SEEcult.org)

Razvoj koprodukcija u regionu



Predstavnici Hrvatskog audiovizuelnog centra (HAVC), Slovenačkog filmskog centra i Audiovizuelnog fonda pokrajine Furlanije-Julijske krajine, partnerskih zemalja inicijative RE–ACT (Regional Audiovisual Cooperation and Training), objavili su izbor šest naslova koji će dobiti podršku za razvoj koprodukcijskih projekata, a okupljaju producentske kuće iz Slovenije, Hrvatske, Italije i Srbije.

Na konkurs su prijavljena 22 projekta, a Programsko veće RE–ACT-a je, uz pomoć dvoje renomiranih evropskih filmskih stručnjaka (Françoise von Roy za igrani i animirani i Martichka Bozhilova za dokumentarni film), odabralo njih šest kojima će biti dodeljeno po 10.000 evra, saopštio je HAVC.

Izabrani projekti su: igrani filmovi Dark mother earth/Črna mati zemla (scenaristi: Kristian Novak, Rok Biček, reditelj: Rok Biček) u produkciji Antitalenta iz Hrvatske i koprodukciji Cvinger filma iz Slovenije, zatim Don’t forget to breathe/Ne pozabi dihati (scenaristi: Martin Turk, Gorazd Trušnovec, reditelj: Martin Turk), u produkciji Bela filma iz Slovenije i koprodukciji Quasar Media iz Italije i Studija Dim iz Hrvatske, Half sister/Polsestra (scenaristi: Damjan Kozole, Urša Menart, reditelj: Damian Kozole), u produkciji kuće Vertigo iz Slovenije, u koprodukciji sa Nefertiti iz Italije, Propelerom iz Hrvatske i Baš Čelikom iz Srbije, te Menocchio (scenaristi: Alberto Fasulo, Enrico Večhi, reditelj: Alberto Fasulo), u produkciji Nefertiti iz Italije i koprodukciji Antitalenta iz Hrvatske.

Podržani su i dokumentarni filmovi Riders/Motorista (scenaristi: Dominik Mencej, Boris Grgurović, reditelj: Dominik Mencej), u produkciji Staragare iz Slovenije i koprodukciji Antitalenta iz Hrvatske i kuće Transmedia iz Italije, te The Champion/Il Campione (scenaristi/reditelji: Giordano Bianchi, Martina Marafatto), u produkciji Border Studio Soc. Coop. iz Italije i koprodukciji AVI filma iz Slovenije, objavljeno je u okviru godišnjeg koprodukcijskog foruma When East Meets West u Trstu.

RE–ACT-ov razvoj koprodukcijskih projekata može podržati do šest naslova godišnje s najmanje 10.000 evra po projektu, a namenjen je dugometražnim igranim, dokumentarnim, animiranim i eksperimentalnim filmovima, kao i kratkim animiranim filmovima u naprednoj fazi razvoja.

Cilj je omogućavanje saradnje i razvoja projekata filmskih autora i producenata iz partnerskih zemalja, te podsticanje bližih profesionalnih veza Hrvatske, pokrajine Furlanije-Julijske krajine i Slovenije.

Odabrani učesnici treće RE–ACT radionice biće objavljeni u februaru tokom Evropskog filmskog marketa za vreme Berlinala.

(SEEcult.org)