Vesti iz sveta umetnosti

Srećno svima u 2017!



Svim posetiocima, saradnicima i partnerima portala SEEcult.org želimo srećnu i berićetnu 2016!

Pre svega, želimo svima mnogo zdravlja, ljubavi, mira i, naravno, više para ))

U novoj godini spremamo i novitete!

Posećujte nas i dalje, i pratite na Facebook-u, Twitteru, G+, YouTube-u...

Pišite nam, širite naše sadržaje i na vaše profile i slobodno nam zovite i druge u goste

Vidimo se! SEE culture!

Portal za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

Novi Sad 2021 – projekat od nacionalnog značaja



Vlada Srbije proglasila je “Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture” kulturnim projektom od nacionalnog značaja, navodeći da je od strateške važnosti kako za Novi Sad, tako i za celu zemlju.

Projekat “Novi Sad 2021 – Evropska prestonica kulture”, osmišlјen kao platforma za razvoj kulturnih i kreativnih potencijala grada Novog Sada, narednih godina osnažiće kulturnu vitalnost grada, omogućiće urbanu regeneraciju i održivi razvoj koji podrazumeva strukturne promene, kao i pobolјšati međunarodni ugled Novog Sada i Srbije, navedeno je u saopštenju Ministarstva kulture i informisanja.

Kako je cilј programa EPK promovisanje i slavlјenje bogate kulturne raznolikosti Evrope i zajedničkih aspekata evropskog nasleđa, čime se unapređuje međusobno razumevanje i interkulturni dijalog, “Novi Sad 2021” je jedinstvena prilika za Novi Sad i Srbiju da “žitelјima Evrope predstave svoje kulturno nasleđe i evropske vrednosti koje neguju”.

“Proglašenjem ‘Novi Sad 2021 - Evropska prestonica kulture’ za kulturni projekat od nacionalnog značaja, data je snažna podrška kako bi se projekat realizovao na najbolјi mogući način”, navedeno je u saopštenju.

Novi Sad proglašen je sredinom oktobra za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, kao prvi grad van Evropske unije koji nosi tu titulu, a u konkurenciji je bio sa Herceg Novim u Crnoj Gori.

Nakon finalne prezentacije projekta “Novi Sad 2021”, koju je 13. oktobra u Briselu održala novosadska delegacija, panel nezavisnih eksperata doneo je odluku da titulu EPK 2021 dobije Novi Sad, čiju su kandidaturu usmeno predstavili članovi delegacije sastavljene od novosadskih umetnika, profesora, urbanista i kustosa.

Kandidatura Novog Sada za EPK 2021 zasnovana je na programskom konceptu koji se sastoji iz četiri oblasti objedinjenih nazivom “Za nove mostove”.

Ove godine EPK su Vroclav i Donostia-San Sebastijan, a 2017. biće Arhus u Danskoj i Pafos na Kipru, dok će 2018. godine biti Leuvarden (Holandija) i Valeta (Malta), a 2019. Matera u Italiji i Plovdiv u Bugarskoj.

EPK 2020. godine biće Rijeka i Galvej u Irskoj.

(SEEcult.org)

Umetnost kao mogućnost promene

http://www.seecult.org/vest/umetnost-kao-mogucnost-promene

Svet vatreno i tragično u 2017.



Nova, 2017. godina dočekana je širom planete uz spektakularne vatromete, uz jake mere bezbednosti zbog straha od terorističkih napada, koji su obeležili proteklu godinu. Nova godina je dočekana, međutim, novom tragedijom – u istanbulskom noćnom klubu poginulo je najmanje 39 ljudi, a oko 70 povređeno, kada je zasad nepoznati napadač otvorio vatru iz automatskog oružja.

Među stradalima je i 16 stranaca, koji su bili među ukupno više od 500 ljudi u popularnom noćnom klubu “Reina” u naselju Bešiktaš u evropskom delu Istanbula, u kojem se oružani napad dogodio oko jedan sat posle ponoći.

Mediji su najpre izveštavali da su bila dvojica napadača, obučena u kostim Deda Mraza, a potom da je reč o jednom, koji je bio u crnom, a posle napada se navodno presvukao i pobegao.

Turske vlasti su navele da je u toku “potraga za napadačem teroristom” i da se nadaju da će “brzo biti uhvaćen”.

Oružani napad dogodio se uprkos strogim merama bezbednosti i čak 17.000 policajaca koji su bili na dužnosti.

Turske vlasti su saopštile u međuvremenu da su u Ankari uhapsile grupu pripadnika Islamske države osumnjičenih za planiranje terorističkog napada tokom novogodišnje proslave.

Novogodišnje slavlje proteklo je u ostatku sveta u znaku spektakularnih vatrometa, ali takođe i strogih mera bezbednosti, posebno u zapadnoevropskim prestonicama i SAD.

Serija spektakularnih vatrenih novogodišnjih dočeka tradicionalno je počela u Sidneju, gde je oko milion ljudi dočekalo 2017. godinu. Spektakl od 20.000 raketa, odnosno sedam tona vatrometa, bio je posvećen muzičkim zvezdama Dejvidu Bouviju i Prinsu, koji su preminuli 2016.

Novu godinu prvi su dočekali stanovnici pacifičkih država Samoa i Kiribati, a od velikih gradova – novozelandski Okland, koji je ispratio staru godinu spektakularnim vatrometom sa 328 metara visokog Skaj tauera.

Vatrene spektakle priredili su i London, Berlin i druge evropske prestonice, u Njujorku je održano tradicionalno spuštanje novogodišnje kristalne kugle, a u Brazilu se više od milion ljudi pozdravilo sa starom i dočekalo novu godinu na plaži Kopakabana u Rio de Žaneiru.

Kao i na početku 2016. godinu, bezbednost je bila prioritet širom sveta, a uoči novogodišnjeg dočeka navodno su i sprečeni planovi više terorističkih napada. Izrael je objavio upozorenje na moguće terorističke napade na turiste, posebno izraelske u Indiji.

U Njujorku je na strateškim lokacijama postavljeno oko 170 velikih vozila, uključujući kamione za odvoz smeća, kako bi se blokirali pojedini centralni delovi grada. U Berlinu su na ulicama koje vode ka Brandenburškoj kapiji postavljeni blokovi od betona i oklopna vozila. Pariz je takođe pojačao mere bezbednosti oko Jelisejskih polja, gde je, posle prošlogodišnjeg skromnog dočeka 2016. zbog terorističkig napada 13. novembra, ponovo pripremio spektakl za oko pola miliona ljudi. Mere bezbednosti su pojačane i u Rimu, posebno kod Trga sv. Petra, gde je tokom popodneva papa Franja otpevao stari hrišćanski hvalospev Te Deum.

U gradovima u regionu, uprkos hladnom vremenu, tradicionalno se slavilo uz muzičke programe na trgovima većih gradova, ali i po restoranima, klubovima, kafićima i privatnim zabavama.

U Beogradu su ispred Skupštine Srbije, na Trgu Nikole Pašića, nastupili Plavi orkestar i Bajaga i Instruktori, u Novom Sadu su pevali Zdravko Čolić i prethodno Novosadski big bend sa Bojanom Stamenov i Novosadskim kamernim horom, a u Nišu Bijelo dugme, koje je prethodne večeri gostovalo na prednovogodišnjem koncertu u Beogradu. Gradske dočeke organizovali su i Čačak (Lepa Brena), Subotica (Goca Tržan), Kruševac (Riblja čorba i ZAA)…

U Zagrebu je 2017. dočekana uz pesmu “Tek je 12 sati”, na riječkom Korzu uz Džibonija i lokalne bendove, u Splitu uz Petra Graša, a na Stradunu u Dubrovniku su nastupili Joel, Doris Dragović i DJ Kameny. U Osijeku je nastupio zagrebački bend Elemental, a Vukovaru je nova godina dočekana valcerom “Na lepom plavom Dunavu”.

U Sarajevu je na glavnom gradskom trgu nastupio Dino Merlin, koji je pozvao sugrađane da se uvek sete onih kojima je pomoć najpotrebnija, a posebno je pomenuo izbeglice. “Ugrejmo po jedno mesto za sve one kojima je pomoć potrebna. Ljudi postoje da bi pazili jedni druge”, poručio je Dino Merlin koji je, prema navodima lokalnih medija, okupio gotovo 100.000 ljudi na novogodišnjem koncertu.

Banjalučani su takođe dočekali 2017. na gradskom trgu, a zabavljali su ih Lukijan Ivanović, Dušan Svilar, Aleksandra Radović i Tijana Dapčević.

Skopljani su imali priliku da dočekaju 2017. godinu na Trgu Jadran, u organizaciji opštine Centar, a nastupili su hip-hoperi SAF, Jura Stublić i Film i Zabranjeno pusenje. Na glavnom gradskom Trgu Makedonija ni ove godine nije organizovan doček.

U Ljubljani se tradicionalno slavilo na četiri gradska trga, koji su ponudili različite programe za publiku različitog ukusa, pa su na Kongresnom trgu, čiji je program bio namenjen najširoj publici, nastupili Modrijani i tamburaška grupa Begini, na Mestnom trgu, koji je tradicionalno namenjen ljubiteljima pesme, nastupili su SwingTones i Anika Horvat, a na Trgu francuske revolucije, na kojem su se okupili ljubitelji alternativne rok muzike, nastupili su Kreshesh Nepitash, Avven, Malevolence i Elvis Jackson. Na Pogačarevom trgu, čiji je program namenjen ljubiteljima domaće popularne i narodno-zabavne muzike, nastupili su Ansambl Pika si, grupa France Korado i Krila.

(SEEcult.org)

KND: Neporedni konteksti 2/3



Milorad Mladenović - Neposredni konteksti, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 17. novembar - 10. decembar 2016.

2/3 Kritičarka na delu: Simona Ognjanović, istoričarka umetnosti

Istoričarka umetnosti Simona Ognjanović navodi da je Milorad Mladenović izložbom “Neposredni konteksti”, odnosno svojim doktorskim umetničkim projektom i istraživanjem, pokušao da mapira, strukturira i sistematizuje elemente različitih konteksta u kojima radi, u kojima se kreće i deluje. Da bi to učinio, kako je navela u drugoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi "Neporedni konteksti", Mladenović je kreirao diferencijalnu mrežu u koju je inkomporirao devet odabranih radova/elemenata, te ponudio ujedno tri primarna konteksta tumačenja koje je formulisao preko kategorija ličnog, radnog i javnog prostora. U takvom sklopu svaki element smešten je unutar te mreže i značenjski se definiše i tumači referencijalno, odnosno diferencijalno spram drugih radova i spram tih nosećih kategorija.

Simona Ognjanović smatra da je pritom upitna sama neposrednost konteksta.

“Ono što je važno pomenuti, kada je reč o toj sintagmi, i što bi trebalo izbeći u tumačenju, to je da se uopšte kontekst ili konteksti tretiraju i misle kao kategorije nesporednosti”, navela je Simona Ognjanović, dodajući da konteksti zapravo nikada nisu nešto što nam je neposredno dato i što je zadato, nešto što autori, umetnici, kutosi, teoretičari i kritičari treba da otkrivaju i osvetljavaju.



“Naprotiv, mislim da treba da ih stalno konstruišemo i stvaramo”, navela je Simona Ognjanović, koja kontekste o kojima eksplicitno ili implicitno govori Mladenović vidi pre svega kao ličnu konstrukciju, lični poredak i ličnu strukturu, zbog čega je i zanima kako umetnik strukturiše te kontekste, kako ih definiše, situira, suodnošava, te kako su oni uslovljeni njegovom vrlo specifičnom pozicijom kao autora i aktera u polju umetnosti.

“Opšte je mesto da svaki kontekst u sebe nešto uključuje, stavlja nešto u fokus, žižu interesovanja, odnosno instalira nešto kao predmet istraživanja. Ujedno, on nepobitno nešto isključuje, nešto čini nevidljivim, stavlja izvan ivica kadra, izvan našeg rakursa. U tom smislu, mislim da je uvek korisno misliti i iz jednog, i iz drugog ugla – šta je ono što vidimo, šta je ono sa čim se suočavamo, šta je ono što je sadržaj izložbene postavke u ovom slučaju, a šta je ono što je izuzeto iz našeg podleda. U tim sinhronim mišljenjima i promišljanjima uvek treba tražiti neke puteve za tumačenje. U tom smislu, sa aspekta šta je ovde izostalo, meni je recimo zanimljivo i važno zašto nije reflektovan primarni kontekst u kojem su ovi radovi nastali - akademski, odnosno doktorski rad i svi ti parametri i propozicije koje on podrazumeva”, navela je Simona Ognjanović, dodajući i da Mladenović na vrlo specifičan način formuliše kategoriju prijatelja i prijateljstva kao primarnu, ali je onda artikuliše preko čitavog seta ličnosti iz svog radnog okruženja, odnosno kolega istog zvanja. Među njima pritom nema nijedne koleginice.



Kao zanimljivo, Simona Ognjanović navodi i to što je Mark Cukenberg jedina izdvojena figura, jedini prijatelj kome se Mladenović posebno obraća i kome adresira čitavu seriju pisama.

Navodeći da je rad "Pismo prijatelju" posebno značajan na nekoliko ravni, Simona Ognjanović ističe da on kreira specifičnu tenziju, odnosno stvara napetost, svojevrsni kurcšlus, budući da je u njega “integrisan jedan sadržaj, element koji se nekako nikako ne uklapa, nikako se ne integriše do kraja” u tu Mladenovićevu strukturu.

“Naime, to su sadržaji tih pisama, odnosno jezik kojim (Mladenović) piše, formuliše pisma Cukenbergu. on njih tretira kao objekte – mi ih vidimo isključivo preko fotografskih digitalnih zapisa, oni se smenjuju na loop u vrlo brzom ritmu tako da ne možemo ni da ih iščitavamo. Dakle, oni su ovde u funkciji, kao i svi drugi elementi, kao i stolice, objekti, građevine, ličnosti… Smešteni su u neki serijalni niz, i tretirani kao formalni elementi analize i neke organizacije. Međutim, taj jezik kojim su pisana ispada iz te vrlo vrlo racionalno reflektivno strukturirane organizacije cele postavke i sadržaja koji se u njoj nalazi, koji je ujedno vrlo formalno, pažljivo oblikovan i organizovan. i tu su sad posebno zanimljivi, odnosno paradigmatični ti primerci koji su reprodukovani u katalogu izložbe, a u kojima (Mladenović) na vrlo poetičan, ličan način artikuliše neke vlastite sumnje - kako organizovati sopstveno delovanje i kako misliti sam model komunikacije u nečemu što definiše kao javnu sferu. U tom smislu, mislim da je taj rad posebno interesantan, budući da postavlja dva ključna pitanja. Jedno je pitanje komunikacije uopšte danas u kapitalizmu i interneta kao nosioca javne sfere, odnosno figure globalne umreženosti. Bez obzira na svu proklamovanost o participaciji, izobilju informacija, mogućnosti učestvovanja i prilaganja sopstvenih sadržaja u tu mrežu, pitanje je u kojoj je meri ona zapravo učinkovita, u kojoj meri nas pasivizira u nekim drugim oblicima delovanja…”, navela je Simona Ognjanović, dodajući da joj je rad “Pisma prijatelju” posebno zanimljiv i provokativan za razmišljanje i zbog pitanja izbora koje Mladenović postavlja.



Prema Simoni Ognjanović, to pitanje ne bi trebalo postaviti kao dilemu između afirmativnog ili kritičkog govora, jer su nužna oba iskaza.

“Mislim da u svakom obliku delovanja moramo da nađemo način da budemo uvek kritični, naravno, prema onome što nas okružuje i prema onome što sami radimo, proizvodimo i reprodukujemo, ali da ujedno treba da budemo spremni i sposobni i da ponudimo neki pozitivan program i pozitivan model i da u toj stalnoj zapravo igri tih iskaza nađemo oblik za svoje delovanje”, navela je Simona Ognjanović.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi "Neporedni konteksti" učestvovala je istoričarka umetnosti Una Popović

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Blagi šamar nečiste savesti



Galerija Haos najavila je od 17. januara izložbu umetnika Velče Velčeva (Velcha Velchev), koji živi i radi u Španiji, a predstavlja se radovima koji se kritički bave konzumerizmom kao novom religijom i novim svecima koje nameću multinacionalne kompanije.

Rođen 1959. u Dimitrovgradu, Velčev je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vojislava Todorića, nakon što je prve dve godine studija završio na Likovnoj akademiji u Sofiji. Od 1991. godine živi i radi na Majorki.

U Haosu će se predstaviti instalacijama za koje pisac teksta u katalogu Karlos Hover (Carlos Jover) kaže da njihova promišljenost deluje kao “blagi šamar nečiste savesti, koju nosimo u sebi”.

“Na ovoj izložbi svetlo je bačeno na teme konzumerizma (što je nova religija) i novih svetaca koje nam nameću svetske multinacionalne kompanije, kao hrišćanske tradicije: posmrtnica sa sponzorima, sponzorisano Hristovo raspeće, konferencija za štampu sa Poslednje večere, kruna od trnja koja se prodaje, ‘united colors’... sve to autor gradi na jedan ironičan način kroz korozivnu mentalnu mapu tradicije Stare Evrope”, naveo je Hover.



Velčev matra da “živimo u globalnom svetu zaboravljenom od multinacionalnih kompanija”.

“Živimo u društvu u kome vlast samo malim delom pripada državama. Granice i države nestaju, ono što postoji je tržište. Multinacionalne kompanije nam nameću njihovu filozofiju života tako da su ušle u svaku poru našeg svakodnevnog života. Religija, zdravlje, telo, život i smrt, kao i koncept uspeha i poraza, danas postaju unosan biznis. To je ideja kojom se vodim u ovom trenutku. Stavljajći sam sebi medalju neuspeha i poraza oko vrata u ime slabih i nemoćnih da prežive u ovom sistemu, sa jakom dozom ironije i samokritičnog humora. Tema ove izložbe je vera u smrt i naročito koncept ‘smrt umetnika’ (kao stvaraoca)”, naveo je Velčev u svom tekstu u katalogu izložbe.

Velčev je izlagao u gradovima širom Španije, kao i u više zemalja Evrope i Izraelu.

U Beogradu je izlagao 2011. u Institutu Servantes (7237), a među njegovim značajanijim izložbama je i “mete + ojos = mente – ojos” u Muzeju Janco Dada u Izraelu.

Dela Velčeva nalaze se u muzejskim i privatnim kolekcijama.

Izložba Velčeva u Haosu biće otvorena do 11. februara 2017.

U Galeriji Haos do 14. januara otvorena je izložba laureata nagrade Fondacije Vladimira Veličkovića za 2015. godinu (Vladimira Sekulića, Andree Dramićanin i Tamare Žderić), na čijem su otvaranju proglašeni iu dobitnici nagrade za 2016. godinu - Jovanka Stanojević i Vladimir Miladinović, koji su prvonagrađeni, i Ivana Živić, dobitnica druge nagrade.

Galerija Haos saopštila je, inače, da je uspela da priredi izložbu Velčeva, uprkos problemima sa finansiranjem i novim cenama zakupa prostora u Dositejevoj u centru Beograda.

(SEEcult.org)

Od Rihtera do Mangelosa



Muzej savremene umetnosti u Zagrebu najavio je u 2017. godini, u kojoj će obeležiti vek od rođenja Vjenceslava Richtera (1971-2002), i velike izložbe Brace Dimitrijevića i Dimitrija Bašičevića Mangelosa (1921-1987).

Zagrebački MSU, u kojem je do 12. februara otvorena velika multimedijalna izložba Dalibora Martinisa, najavio je da će 2017. biti godina obeležavanja stogodišnjice rođenja Vjenceslava Rihtera (Omilje, 1917 – Zagreb, 2002), jedne od ključnih ličnosti hrvatske umetničke scene druge polovine 20. veka, čije arhitektonsko i umetničko stvaralaštvo zauzima značajno mesto i u evropskoj istoriji umetnosti. Rihter je bio majstor povezivanja, vizionar koji je realizovao projekte po čitavom svetu, između ostalog, i u Alepu u Siriji. S kolegom Zdravkom Bregovcem 1975. godine je, i to za svega pet dana, projektovao Nacionalni muzej u Alepu koji, uprkos brojnim napadima tokom rata, i danas stoji u samom centru grada.

Muzej u Alepu i mnoga druga arhitektonska i umetnička dela, nastala od 1947. do 2002. godine, biće predstavljena na Rihterovoj retrospektivnoj izložbi od oktobra do decembra, čija je autorka viša kustoskinja Vesna Meštrić, voditeljka Zbirke Richter.



MSU je već od aprila, meseca Rihterovog rođenja, najavio niz aktivnosti kojima će podsećati publiku na njegove kultne i često osporavane zagrebačke projekte - Dom HDLU, kafanu Corso, pozorišnu kafanu…

Veliku izložbu imaće od maja Braco Dimitrijević, umetnik koga MSU prati od njegovih samih stvaralačkih početaka. Izložba će obuhvatiti sve faze Dimitrijevićeve međunarodne karijere, od Slučajnih prolaznika iz 1971. godine, divovskih fotografskih portreta “običnih ljudi”, koje je postavljao na mesta inače predviđena za političke ili reklamne poruke, do najnovijih radova koje je taj radikalni pionir konceptualne umetnosti izlagao u londonskom Tejtu i pariskom Muzeju Orsay, a u kojima kombinuje instalacije, fotografije, video, slikarstvo i skulpturu.



Retrospektivnu izložbu imaće krajem 2017. godine i legendarni Dimitrije Bašičević Mangelos (Šid 1921 - Zagreb 1987), umetnik, istoričar umetnosti, doktor nauka, muzealac i kritičar, koji je bio i jedan od osnivača grupe Gorgona. Međunarodnu valorizaciju i reputaciju stekao je posthumno, zahvaljujući brojnim samostalnim izložbama u vodećim svetskim umetničkim centrima i otkupima za prestižne muzejske i privatne kolekcije.

Zagrebački MSU će za retrospektivu Mangelosa, koju je najavio za decembar, pozajmiti njegove radove iz porodičnih, privatnih i javnih zbirki, među kojima su i Centar Žorž Pompidu u Parizu, Tejt Modern u Londonu i Muzej moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku.

Među atrakcijama ovogodišnjeg programa u MSU je i izložba novih radova hrvatske umetnice sa berlinskom adresom Ivane Franke, koja se godinama bavi istraživanjem granica ljudske percepcije i stvaranjem slika koje funkcionišu kao jedinstveni višeosećajni doživljaj. Gosti Ivane Franke, kojoj je Rihter bio jedna od najvećih inspiracija, biće finski umetnički duo Tommi Grönlund i Petteri Nisunen, sa kojima deli sklonost aktivnom uključivanju posmatrača u umetničko delo.

MSU ljubiteljima nesvakidašnjeg preporučuje izložbu iz Zbirke marginalne umetnosti, koju čine dela umetnika-autsajdera bez formalnog umetničkog obrazovanja, koji su retko viđeni u muzejsko-galerijskim prostorima.

Kao netipična je najavljena i “Izložba u toku” koja će biti otvorena 14. januara, a prema koncepciji Kluba mladih MSU-a (KMMSU), ponudiće jedinstven uvid u to kako mladi doživljavaju, razumeju i osećaju savremenu umetnost.



Svestan nedovoljne zastupljenosti savremene umetnosti u obrazovnom procesu, MSU je osmislio i projekat “Runaway Art”, koji će podstaći mlade od 15 do 23 godine da deo školskog, fakultetskog, ali i slobodnog vremena provedu u muzejskom prostoru i kroz različite kreativne aktivnosti upoznaju savremenu umetnost.

Posetioci MSU-a imaće priliku da u septembru prisustvuju devetom izdanju međunarodnog festivala fotografije Organ vida, koji okuplja mlade, savremene fotografe iz čitavog sveta u cilju unapređenja umetnosti i savremene fotografske prakse, te razgovora o ključnim i globalno-društveno političkim pitanjima.

Između ostalog, zagrebački MSU najavio je od juna do septembra gostovanje u Fondaciji Viktora Vazarelija u Eks an Provansu u Francuskoj izložbom “Nove tendencije / Nouvelle Tendance Zagreb 1961-1973” na kojoj će predstaviti izabrane radove i dokumentaciju o tom uticajnom umetničkom pokretu stasalom 1960-ih u Zagrebu (Richter, Mavignier, Morellet, Soto, Picelj, Šutej, Knifer…).



Program MSU obuhvata i brojne druge izložbe, među kojima je i jubilarna, deseta izložba godišnje nagrade za savremenu hrvatsku umetnost HT@MSU, koja će biti otvorena u martu.

Uz izložbe, MSU nudi i radionice, predavanja, okrugle stolove, filmske projekcije, pozorišne i plesne predstave, a za ljubitelje rok muzike najavio je nastavak letnjeg programa na terasi na krovu.

(SEEcult.org)

KND: Neposredni konteksti 3/3



Milorad Mladenović - Neposredni konteksti, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 17. novembar - 10. decembar 2016.

3/3 Kritičar na delu: Radonja Leposavić, istoričar umetnosti

Istoričar umetnosti Radonja Leposavić, učesnik treće epizode serijala Kritika na delu o izložbi “Neposredni konteksti” Milorada Mladenovića, skreće pažnju da već više decenija zapravo nema bilo čega neposredovanog, zbog čega smatra da je i naslov postavke trebalo to da konstatuje.

“Kako to ‘Neposredni konteksti’ kada već 20 i više godina znamo da nema ničega neposredovanog? Sve je zapravo posredovanje”, naveo je Leposavić, navodeći da i sam Mladenović “obara taj svoj naslov” već prvim radovima na koje se nailazi po ulasku u galeriju sa desne strane – zamazanim ekranima.

“To je to stanje u kojem živimo već duže – da smo svesni potpuno toga da nema ničega neposredovanog, da je sve posredovano. U ovom slučaju - posredovano je ekranom”, naveo je Leposavić, koji smatra da je moto izložbe zato mogao da bude “Nema neposredovanih konteksta”.



Leposavić skreće pažnju na još nekoliko stvari koje su, prema njegovom mišljenju, pogrešno ili loše izložene. Između ostalog, ističe važnost rada koji je posvećen Vilijamu Morisu, ali je u niši, pa se na njega ne obraća dovoljna pažnja.

Mladenović je, prema mišljenju Leposavića, izabrao Morisa verovatno zato što je video sličnost između Engleske 19. veka i Beograda 21. veka.

Taj period industrijske revolucije u Engleskoj, kada su delovali i Moris, i prerafaeliti, njihov prijatelj i ideolog Džon Raskin opisao je kao vreme u kojem su “ljudi masovno ostajali bez posla, kada su gradovi postajali grozni, ružni, radnici sve siromašniji…”

“Da je bilo novca, čini mi se da bi ta mustra kojom Mladenović kaže hvala Vilijamu Morisu, trebalo da bude aplicirana kompletno na sve zidove galerije, i na plafon.. Time bi se možda reklo da je Beograd 21. veka kao recimo London 19. veka, a da je Smederevo Miše Mladenovića, recimo, Mančester 19. veka”, naveo je Leposavić.



Leposavić posebno skreće pažnju i na seriju fotografija praznih stolica na izložbi Mladenovića, koji je i likovni umetnik, i arhitekta.

Mladenović “zna da je arhitektura nešto što uzima u obzir meru čovekovu, a osnovni kvant čovekove mere je stolica. On nam daje stolicu koja je korišćena. Ljudi tu više nema. Ljudi moraju tek da se legitimišu, treba da kažu ko su da bi se pojavili ponovo na toj stolici - ako se ikada pojave”, naveo je Leposavić, skrećući pažnju i na rad “Pismo prijatelju” kojim se Mladenović legitimiše, priča priču ko je, iz koje kulture potiče…

“Kako nam on tu priču priča? Piše ćirilicom razglednice, koje šalje Marku Cukerbergu, osnivaču Fejsbuka. Služi se arhaičnom metodom, kao kada bi neko Nikiju Laudi dao da se vozi kočijom, čoveku koji je bio prvak Formule 1... Kočija je svakako nešto retro. Ovde imamo retro pristup Miše Mladenovića. On šalje svoje zapise, fotografije, slike, vidimo sandučiće… napravio je vrstu video rada sa slajdovima, vidimo adresu Cukerberga... Ali, on odgovor ne dobija. Time bi hteo da kaže da danas niko više nije zainteresovan za Milorada Mladenovića. Za nikoga od nas”, naveo je Leposavić, ukazujući i da je postavka tako osmišljena da se ne čuje šta Mladenović čita, nema slušalica pored ekrana, već se samo čuje neko romorenje i njegov glas, koji se ne prepoznaje.

“l on čita što je napisao, ali morate da prislonite uvo… a niko neće to uraditi na izložbi. Dakle, to što je on nama omogućio da čitamo ili slušamo o tome ko je on, to ostaje mimo nas”, dodao je Leposavić.



Navodeći i da je iskrenost jedna od velikih tema Mladenovića, Leposavić ukazuje na fotografiju kafića u Kosovskoj Mitrovici koja pokazuje neiskrenost, odnosno isprepletenost laži i istine.

“Da li je on iskren? Nije iskren. Zašto nije iskren? On je, doduše, tu fotografiju nama prezentovao kao sliku jednog trenutka Kosovske Mitrovice. Ta fotografija jeste tačna, ali tačnost nije istina. To je govorio još Pol Sezan. Tu se prepliću istina i laž”, naveo je Leposavić.

Leposavić je posebno skrenuo pažnju i na deo izložbe sa portretima profesora Arhitektonskog fakulteta, na kojem predaje i sam Mladenović, a koji ukazuju na ambijent u kojem on živi i radi. Zato je izložba, prema Leposaviću, mogla da nosi naziv “Bliski konteksti”.

“Na 13 portreta su ljudi koji su vanredni prof na Arhitektonskom fakultetu, a u tu grupu spada i Milorad Mladenović. Tu nema žena. Ti portreti govore o nečemu jako dramatičnom. Tu nema Ljiljane Blagojević i još nekih žena koje su vanredne profesorke. Zašto ih nema? Zato što je odstrel društveni već počeo”, naveo je Leposavić.

“U toj istoj sali videćete i uništene reči – knjigu uništenih reči. To vas može podsetiti na policijske dosijee koji nikada kod nas nisu otvoreni, ali tim prebrisanim delovima onemogućavaju danas da saznate istoriju. Danas možete samo nagađati šta je to bilo u našoj prošlosti”, naveo je Leposavić.



Leposavić skreće pažnju i na fotografije stolica u tramvaju, koje je Mladenović snimio u trenutku kada nikoga od ljudi nije bilo.

“Mi živimo u tranziciji. Svi mi koji se vozimo tramvajima smo višak, mi smo suvišni, nepotrebni, nepotrebni smo i u tim tramvajima. Ostavili smo neke svoje tragove, ali nas nema. Dakle, svet danas nije dovoljno veliki da i nas tu bude”, dodao je Leposavić.

Leposavić je, inače, pokušao da sagleda Mladenovićevu izložbu i iz umetnikovog, i iz sopstvenog ugla, u želji da “upiše i sebe u to šta umetnost danas jeste”. Da bi demonstrirao taj dvostruki pristup savremenoj umetnosti, na početku snimanja video kritike rekao je da obuva jednu cipelu umetnika i ostaje u jednoj svojoj. Cipela koju je obuo, međutim, nije bila umetnikova, već njegova - kako je priznao na kraju, a time je želeo da ukaže da čovek danas ne može biti iskren.

“Ja sam iskreno slagao da je cipela koju sam obuo Mladenovićeva, a nije. To je moja cipela. Mi smo u vreme Fejsbuka obojica bili lenji da se nađemo da mi on da cipelu. Sve je, dakle, neka vrsta laži, ali iskrene laži”, naveo je Leposavić.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi "Neposredni konteksti" učestvovala je istoričarka umetnosti Una Popović, a u drugoj epizodi govori Simona Ognjanović.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Preminula Zoja Begoli



Balerina Zoja Begoli, nekadašnja prva solistkinja, a potom i repetitor Narodnog pozorišta u Beogradu, preminula je 2. januara u Beogradu u 68. godini, posle duge i teške bolesti.

Ispraćaj za kremaciju obaviće se 10. januara u 13 časova na Novom groblјu u Beogradu, saopštilo je Narodno pozorište, u kojem je provela celu igračku, pedagošku i repetitorsku karijeru, počev od septembra 1967. godine.

Osim u matičnoj kući, pedagoškim radom bavila se i u baletskoj školi “Lujo Davičo” i na BK Akademiji, gde je predavala na igračkom i glumačkom odseku.

Rodjena 19. januara 1949. u Beogradu, Zoja Begoli završila je baletsku školu “Lujo Davičo” 1965. godine kao jedna od najbolјih učenica.

Posle dvogodišnjeg usavršavanja u Lenjingradu u čuvenoj Akademiji “A.J. Vaganova”, kao stipendistkinja Narodnog pozorišta, vratila je 1967. u Beograd i u Narodnom pozorištu ostala do kraja igračke i pedagoške karijere. U Akademiji “Vaganova” je doživela izuzetno priznanje i čast da bude jedini strani student izabran da igra na sceni Marinskog teatra u čuvenim godišnjim predstavama.

Od samog početka igračke karijere u Narodnom pozorištu, Zoja Begoli se bavila uporedo i pedagoškim radom, kako u toj kući sa svim solistima, prvacima i ansamblom, tako i u baletskoj školi “Lujo Davičo”, po pozivu.

Od 1993. do 1997. imala je svoju klasu, a pojedinačno je pripremala učenike za razna takmičenja u zemlјi i inostranstvu.

Radila je na Akademiji umetnosti u Beogradu kao profesor na odseku za balet, a takođe i kao profesor scenske igre na glumačkom odseku od septembra 1995. do jula 2003. godine. Asistent joj je bila prvakinja Baleta Milica Bijelić.

Nјene najznačajnije uloge su Olimpija – Hofmanove priče, Svanilda – Kopelija, Polovecka devojka – Knez Igor, Mirta – Žizela, Solveig, Ingrid – Per Gint, Kiti Ščerbacka – Ana Karenjina, Sinfonijsko kolo, Sinfonijski triptihon, Ruska igra – Krcko Oraščić, Las Pasiones, Forma viva, Kuma – Trijumf Afrodite, Krakovjak – Ivan Susanjin, Ulična igračica – Don Kihot, Solo par - Ero s onoga svijeta, Furijant – Prodana nevesta.

Sarađivala je sa svim stranim i domaćim koreografima koji su radili u Narodnom pozorištu: P. Darelom, M. Atanasiu, S. Stefanskim, M. Šparemblekom... D. Parlićem, V. Kostić, V. Logunovim, D. Trninićem, L. Pilipenko, A. Prelić, B. Markovićem, Ž. Prebilom...

Sa Baletom Narodnog pozorišta dobila je nagrade za predstave “Ana Karenjina” (D. Parlić – 19.1.1976 Bijenale Ljublјana – najbolјa predstava), “Krcko Oraščić” (Ž. Prebil – 19.1 1977. – nagrada Narodnog pozorišta – najbolјa predstava), “Per Gint” (M. Atanasiu – 25.6.1985. Bijenale Ljublјana – najbolјa predstava).

Uz Višnju Đorđević, Zoja Begoli je zaslužna za revitalizaciju Udruženja baletskih umetnika Srbije i pokretanje Festivala koreografskih minijatura.

U više navrata bila je član žirija strukovnih nagrada UBUS-a “D. Parlić” i “N. Bošković”.

(SEEcult.org)

Apsolutno sada, u Splitu



Izložba “Apsolutno sada: smrt, konfuzija, rasprodaja” u Galeriji umetnina u Splitu predstavlja selekciju video radova i dokumentiranih umetničkih intervencija asocijacije Apsolutno iz Novog Sada, koja je bila aktivna od 1993. do 2005. godine, a čija se produkcija, proistekla iz vizuelnih umetnosti, vremenom proširila na interdisciplinarna istraživanja činjenica iz neposrednog okruženja u cilju otvaranja mogućnosti njihovog novog iščitavanja.

Naziv izložbe, koja će biti otvorena 10. januara, reaktuelizuje tri filozofske teme oko kojih se koncentriše većina radova Apsolutno: smrt, konfuziju i rasprodaju, koje mogu biti "okidač" za čitanje onoga što je sada. Tri "eshatološka" čina, kako je navedeno u najavi izložbe, mogu se čitati i kao jedna moguća interpretacija novije istorije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i Republike Srbije.

Izložba predstavlja video radove i umetničke akcije Absolutely Dead (1995, video, 8’), Dobro veče / Good Evening (1996, video, 7’), In the Balkans (1998, video, 2,5’), Human (foto akcija markiranja granica u Evropi 1996-1999), a.trophy (2002, video, 55’).

Asocijacija Apsolutno osnovana je 1993. u Novom Sadu, a njeni članovi bili su Zoran Pantelić, Dragan Rakić (1957-2009), Bojana Petrić i Dragan Miletić (od 1995. do 2001. godine). Od 1995. godine produkcija asocijacije Apsolutno potpisivana je bez navođenja ličnih imena članova - kolektiv je razvijao interdisciplinarni proces rada i medijski pluralizam.



Naziv asocijacije Apsolutno je prilog (a ne imenica), te se često pojavljuje u nazivima radova u igri reči, u nameri da naglasi određena značenja.

Produkcija asocijacije Apsolutno podrazumevala je istraživački proces otvorenog karaktera, usmeravan na najrazličitije pojave u okruženju. Projekti su često realizovani na javnim mestima ili lokacijama posebne namene (brodogradilište, most, groblje, granični prelazi itd.), a u zavisnosti od ideje - i u različitim formatima (video, štampani materijali, instalacije, akcije, site-specific projekti, audio, veb projekti…).

Asocijacija Apsolutno je predstavila svoju produkiju na brojnim izložbama, festivalima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu, uključujući BITEF 1996, Kvangdžu bijenale 1997, OSTrannenie festival u Desau 1997, 44. Beogradski festival kratkog i dokumentarnog filma, Transmediale u Berlinu 1998, ISEA u Liverpulu 1998, Vroclav festival novih medija 1999, Media festival u Oberhauzenu 2000, VIPER Media festival 2000 u Bazelu, “Inside/Outside” 2000 u Varšavi, “Hiroshima Art Document 2000” u Hirošimi, Tribu‘ dell‘arte 2001 u Rimu, Tele[visions], 2001. u Beču, Evidence u DVC galeriji u San Francisku, Bijenale BigTorino 2002, Manifesta 4 u Frankfurtu, Artists Space u Njujorku…

U periodu aktivnog rada asocijacije Apsolutno paralelno je razvijana i kustoska praksa kroz realizaciju izložbi drugih autora, grupnih izložbi, seminara i radionica.

Asocijacija je za svoj rad nagrađivana (Berlin, San Francisko), a njeni radovi nalaze se u zbirkama muzeja savremene umetnosti i privatnih kolekcionara.

Umetnička aktivnost kolektiva prestala je 2005. godine od kada je iskustvo transferisano i integrisano u nove oblike za kreiranje uslova i propitivanje umetničke produkcije i umetničkog organizovanja (Centar za nove medije_kuda.org, Novi Sad; VacuumPack, Sombor).

Izložba “Apsolutno sada: smrt, konfuzija, rasprodaja” u Galeriji umjetnina u Splitu, čija je kustoskinja Gordana Nikolić iz Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, biće otvorena do 29. januara.

(SEEcult.org)

U znaku Šekspira i Sterije



Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu saopštio je da je 2016. godina bila jedna od najuspešnijih u novijoj istoriji tog pozorišta, a protekla je u znaku Vilijama Šekspira i Jovana Sterije Popovića, odnosno premijera njihovih predstava “San letnje noći”, u režiji nemačkog reditelјa Pjer Valter Polica, i “Kir Janja”, u režiji Dragane Varagić.

U protekloj godini ansambl Knjaževsko-srpskog teatra učestvovao je na 15 festivala u zemlјi i inostranstvu, na kojima je osvojio sedam nagrada, među kojima je jedna od najznačajnijih glavna nagrada stručnog žirija za predstavu “San letnje noći” na festivalu Teatar u jednom dejstvu koji se već tri decenije održava u Mladenovcu.

Kragujevački teatar je u protekloj godini prvi put u svojoj istoriji gostovao u Rusiji - na festivalu “Most prijatelјstva” u gradu Joškar Ola. Tokom tog festivala održana je i međunarodna naučna konferencija “Pozorišna saradnja – podsticaj kulturnom razvoju i socijalnoj integraciji” na kojoj je o uticaju međunarodnih pozorišnih festivala na razvoj pozorišne produkcije na lokalnom nivou govorio i direktor Knjaževsko-srpskog teatra Vojo Lučić.



Pored premijernog i repriznih izvođenja svojih predstava, Knjaževsko-srpski teatar je u 2016. godini organizovao i dva pozorišna festivala – “Joakimove dane”, reviju pozorišnih predstava u čast domaćeg pisca, te 11. Međunarodni pozorišni festival “JoakimInterFest”, u okviru kojeg je izvedeno devet predstava iz pet zemalјa.

Poslednjih dana 2016. godine objavlјena je monografija “Milena Dravić - više od umetnosti”, u okviru edicije “Joakimovi potomci”, koja je pripadajući deo Statuete “Joakim Vujić” čiji je jedan od laureata ta proslavlјena srpska glumica.

*Foto: Slavolјub Radojević

(SEEcult.org)

Na mladima svet ostaje

http://www.seecult.org/vest/na-mladima-svet-ostaje

Izlaz u slučaju opasnosti



Fotografije koje dokumentuju tragediju imigranata na Gibraltarskom moreuzu, čiji je autor španski fotograf Markos Moreno, biće predstavljene od 12. januara u galeriji Instituta Servantes u Beogradu.

Fotografije koje čine izložbu “Izlaz u slučaju opasnosti” obišle su svet zahvaljujući fotoreporterskom anagažovanju Morena, koji će prisustvovati otvaranju.

Usred najveće humanitarne krize od Drugog svetskog rata, Moreno je dokumentovao tragediju imigranata na Gibraltarskom moreuzu koji svake godine, kako se procenjuje, pokuša da pređe oko 5.000 ljudi iz Afrike.

Reč je o svega 14,4 kilometara koji ih razdvajaju od novog života.



Špansko-marokanska granica, kako podseća Institut Servantes, predstavlja najveću razliku u životnom standardu od svih granica Evropske unije.

Poslednjih decenija broj prognanih iz svojih domova dostigao je najveći broj u čitavoj istoriji – 65 miliona osoba.

Markos Moreno (1974) saradnik je više fotografskih agencija, poput AFP, Getty Images, Associated Press, dnevnog lista El País.

Dobitnik je nacionalne nagrade za novinarstvo Mingote, kao i nacionalne nagrade za novinarstvo, koju dodeljuje Državna služba bezbednosti.



Objavio je knjigu “Amen” i sarađivao na knjizi “Put krsta u Kadizu” koju je objavila Grupa Joly.

Imao je više fotografskih izložbi posvećenih Maroku, Indiji, Svetoj nedelji, Kubi, imigrantima...

Uoči otvaranja izložbe, 12. januara u 18 sati u Institutu Servantes biće održan razgovor sa Morenom (na španskom jeziku, uz simultani prevod).

Izložba “Izlaz u slučaju opasnosti” biće otvorena do 30. marta.

(SEEcult.org)

Pad posete u Luvru u 2016.



Muzej Luvr u Parizu, godinama najposećenija muzejska institucija u svetu, zabeležio je tokom protekle godine pad posete od 15 odsto, što je pre svega posledica smanjenog broja turista u francuskoj prestonici nakon terorističkih napada. Ipak, Luvr je ostao prvi na listi najposećenih muzeja.

Luvr je u protekloj godini privukao 7,3 miliona posetilaca, što je 15 odsto manje nego u 2015. godini, izjavio je “Figarou” direktor tog muzeja Žan-Lik Martinez.

Pad posete doveo je i do manje zarade, i to od najmanje 9,7 miliona evra, naveo je Martinez, dodajući da je smanjen profit zabeležen i u muzejskim knjižarama i restoranima.

Dok je broj domaćih posetilaca ostao stabilan (oko jedna trećina), stranaca je u Luvru bilo znatno manje, što se smatra pre svega posledicom terorističkih napada u Parizu i širom Francuske tokom 2015. i 2016.

Prema rečima Martineza, Luvr je u protekloj godini obišlo 61 odsto manje Japanaca, 31 odsto manje Kineza i 18 odsto manje Amerikanaca.

Luvr je početkom juna, kao i još neki muzeji, bio zatvoren četiri dana zbog izlivanja Sene i opasnosti od poplave, što je takođe uticalo na broj posetilaca.

Ujedno, Luvr je zabeležio rast zadovoljstva posetilaca, posebno nakon završetka radova u ulaznoj hali staklene piramide. Čak 70 odsto posetilaca izjavilo je da je “veoma zadovoljno”, što je značajno povećanje u odnosu na 2015, kada ih je to isto reklo 53 odsto.

Iako je zabeležio smanjenu posetu, Luvr po svemu sudeći ostaje najposećeniji muzej u svetu.

Prema godišnjem istraživanju “Art njuzpejpera”, Luvr je privukao oko pola miliona više posetilaca od Britanskog muzeja (6,8), koji je na drugom mestu.

Takođe, unapređeno je muzejsko prisustvo na društvenim mrezzama – Luvr samo na Fejsbuku ima 2,3 miliona fanova, a na Instagramu je muzej koji ima najviše tagova koji se odnose na lokaciju korisnika.

Luvr je rekordnu posetu imao pre dve godine (9,3 miliona), kada je projektovao i da bi do 2025. godine broj njegovih posetilaca mogao da dostigne 12 miliona.

Za razliku od Luvra, Centar “Žorž Pompidu”, koji slavi 40-godišnjicu postojanja ove godine, zabeležio je povećanje posete od devet odsto u 2016. (3,3 miliona). Oko 60 odsto posetilaca Centra “Pompidu” su Francuzi, pa smanjen broj dolazaka stranih turista nije bitno uticao na posetu.

(SEEcult.org)

U trci za Politikinu nagradu

https://t.co/KdfJSQG1Bd

Urbana čvorišta



Društvo arhitekata Beograda (DAB) i Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA) među partnerima su iz sedam evropskih gradova koji su započeli program “Gradovi deljenja: kreativni podsticaj” (Shared Cities: Creative Momentum - SCCM), koji predstavlja internacionalnu mrežu za razvijanje kreativnog diskursa koji nastaje ukrštanjem arhitekture, umetnosti, urbanizma i ekonomije deljenja da bi doprineo transformaciji gradskih prostora.

U okviru programa SCCM, u okviru kojeg je do 2020. godine planirano više od 150 akcija (festivali, filmovi, izložbe, radionice, umetničke rezidencije i studije slučajeva) u Berlinu, Pragu, Bratislavi, Katovicama, Varšavi, Budimpešti i Beogradu, DAB i BINA realizovaće u dva navrata projekat “Urbano čvorište” koji se bavi razvojem zajedničkih otvorenih beogradskih prostora koji se unapređuju kroz saradnju sa građanima.

Program SCCM, prema navodima organizatora, želi da približi građanima stav da su participacija i međusobna saradnja neophodni za stvaranje ugodnog i vrednog gradskog okruženja.

BINA želi da, pokretanjem ekperimentalih urbanih čvorišta za unapređenje zajedničkih otvorenih gradskih prostora putem saradnje sa zajednicama, preispita mogućnosti realizacije proklamovanog “prava na grad” u lokalnim uslovima.

Studija slučaja “Urbana čvorišta” (Urban hubs) ističe društvenu ulogu građanskih inicijativa u unapređenju savremenih gradova, a njegova praktična primena ogleda se u razvijanju zajedničkih predloga građana i stručnjaka koji nastaju kao odgovori na socijalne i prostorne potrebe u neposrednom okruženju. Taj pristup postavlja zajednicu u centar zbivanja sa namerom da stvori preduslove za održivi razvoj grada i društva u celini.
Zajednička ativnost građana i stručnjaka, odnosno uključivanje građana u projektovanje i održavanje gradskih prostora dovelo bi do porasta međusobnog poverenja i povećanja svesti o moći zajedništva. Istovremeno, stručnjaci dobijaju priliku da bolje razumeju potrebe građana i da usavršavaju metode rada sa zajednicom.

Saznanja koja će biti stečena tokom trajanja projekta, kako navodi BINA, biće upotrebljena za razvijanje aktivnijeg odnosa prema građenju grada putem participacije građana, kao i za otvaranje prostora za kvaltitetniji i angažovaniji pristup prilikom donošenja odluka za budući razvoj Beograda.

Putem dva sukcesivna javna poziva krajem 2016 i 2017. godine, BINA će odabrati dva stručna tima koji će razviti svoje projekte saradnje sa gradskom zajednicom da bi arhitektonskim, urbanističkim, umetničim i dizajnerskim intervencijama unapredili po jedan otvoreni gradski prostor.

Priprema za projekat “Urbano čvorište 1” počeće u februaru, na osnovu izbora stručnog tima, koji će potom raditi na obradi i pripremi dokumentacije koja će biti publikovana i izložena tokom manifestacije BINA 2018. i na drugim manifestacijama programa SCCM. Shodno tome, projekat “Urbano čovorište 2” započeće da se razvija tokom manifestacije BINA 2018. godine, a biće završen prezentacijom na BINA 2019.

Do 30. januara je otvoren poziv za učešće, a od stručnog tima koji ima nameru da odgovori na taj poziv očekuje se da predloži zajednicu sa kojom će sarađivati, kao i zajednički otvoreni gradski prostor na teritoriji Beograda koji će unapređivati. Pored toga, stručni tim treba da predloži model organizacije svog “urbanog čvorišta”, kao i program participativnog projektovanja koji će razvijati, a zatim i zajednički realizovati u skladu sa unapred određenim finansijskim i materijalnim mogućnostima programa SCCM i u skladu sa okvirima mogućnosti dostupnosti gradskim otvorenim prostorima.

Uz BINA, učesnici projekta SCCM su: Gete- institut (Nemačka), Czech Centres (Češka), reSITE (Češka), Akademija umetnosti i dizajna u Bratislavi (Slovačka), Centar za savremenu arhitekturu Mađarske – KÉK (Mađarska), Katowice City of Gardens (Poljska), KUNSTrePUBLIK (Nemačka), Mindspace (Mađarska), Old Market Hall Alliance (Slovačka) i Res Publica – Cities Magazine (Poljska).

Detalji o načinu ucešća nalaze se na sajtu BINA-e, kao i u rubrici Konkursi portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Preminuo Kosta Andrejević



Profesor Beogradskog univerziteta dr Kosta Andrejević, suosnivač Zadužbine Andrejević, preminuo je u Beogradu u 85. godini.

Prof. Andrejević preminuo je 1. januara, saopštila je Zadužbina Andrejević, koju je 1994. osnovao sa suprugom Dušankom, takođe profesorkom Beogradskog univerziteta.

Oproštaj od Andrejevića biće 9. januara na Novom groblјu (izjave saučešća primaće se u kapeli od 13 časova, a ispraćaj je 14 sati).

Kosta Andrejević bio je od 1994. predsednik Upravnog odbora i glavni i odgovorni urednik u Zadužbini Andrejević, jedinstvenoj organizaciji u Evropi koja kroz priređene naučne radove, nastale na poslediplomskim i posledoktorskim studijama, afirmiše darovite naučnike Srbije.

U Zadužbini Andrejević je sa saradnicima uredio više od 1.250 naslova iz svih naučnih oblasti i disciplina, objavljenih u okviru deset namenskih biblioteka.

Rođen 1932. godine u Natalincima u opštini Topola, Andrejević je 1951. završio Srednju tehničku školu u Kragujevcu, a diplomirao je 1962. na Ekonomskom fakultetu. Magistrirao je 1971. na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru za međunarodne političke i ekonomske odnose, a doktorirao 1978. na Ekonomskom fakultetu u Nišu.

Radio je u vojnoj industriji, privrednim i društvenim organizacijama, obrazovnim i naučnim organizacija. Osam godina vodio je projektantsku organizaciju u oblasti infrastrukture prema čijim je projektima izgrađen veći broj brana, hidrotehničkih i drugih objekata u zemlјi i inostranstvu.

Bio je profesor Beogradskog univerziteta od 1980. godine i naučni savetnik od 1987. U školskoj 1980/1981. organizovao je nastavu iz predmeta Infrastrukturni sistemi na Odseku za prostorno planiranje Geografskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U nastavi je bio do 1995. godine.

Naučnim radom bavio se od 1965. godine. Objavio je više od 200 naučnih jedinica iz oblasti planiranja, ekonomije rada, industrije, komunalno-stambene delatnosti i razvoja gradova, infrastrukture, organizacije rada, domaćih i međunarodnih finansija, ekologije i drugih. Održao je brojna predavanja i konsultacije, pretežno u oblasti organizacije rada i infrastrukture. Nјegova metodologija planiranja stambene izgradnje bila je osnovni stručni materijal za izradu Srednjoročnog plana 1971-1975. u SFRJ.

Autor je edicije “Organizacija rada” koja je objavlјivana više od 20 godina – podržavala je celovitu organizaciju rada privrednih preduzeća svih nivoa organizovanja, s praktičnim rešenjima i velikim brojem konsultacija. Ediciju je koristilo oko 1.500 preduzeća u SFRJ.

Osnovao je i niz časopisa (samostalno ili u koautorstvu) – javnih, stručnih i naučnih i 15 biblioteka (registrovana serijska izdanja).

Takođe, bio je učesnik i organizator mnogih naučnih i stručnih skupova u zemlјi i inostranstvu (seminari, savetovanja, simpozijumi, konsultacije).

Tokom dugog radnog veka obavlјao je razne poslove i funkcije u privredi, stambeno-komunalnim delatnostima, naučnim institucijama, saveznoj administraciji, obrazovanju i društvenim organizacijama. Poznat je kao učesnik i organizator lokalnih, republičkih i saveznih omladinskih radnih akcija, naročito na izgradnji saobraćajne infrastrukture.

Ima više desetina javnih priznanja – odlikovanja, spomen znački, diploma, povelјa, pohvalnica, zahvalnica, nagrada i drugih.

Aktivan je u razvoju zadužbinarskog narodnog pokreta u Srbiji, posebno u razvoju dobročinstva u nauci i prosveti, unapređenju posle diplomskih studija, kulturnim delatnostima i afirmaciji talentovanih učenika, studenata i naučnika.

Bio je istaknuti pobornik vrednovanja nacionalne nauke u evropskim i svetskim prostorima.

Andrejević se poslednji put pojavio u javnosti 24. novembra 2016. godine u Kolarčevoj zadužbini, na predstavlјanju monografija izabranih na 40. konkursu i na 15. konkursu Zadužbine Andrejević za master radove, kao i drugog broja časopisa “Srpska nauka danas / Serbian Science Today”. Tom prilikom proglašeni su pobednici 41. konkursa i 16. konkursa za master radove, te otvoren 42. konkurs za objavlјivanje priređenih doktorskih disertacija, magistarskih teza, specijalističkih radova i naučnih studija, kao i 17. konkurs za objavlјivanje priređenih master radova.

Dimitrije Stefanović / SEEcult.org

Konkurs Ministarstva kulture za savremeno stvaralaštvo u 2017.



Ministarstvo kulture i informisanja Srbije objavilo je 9. januara Konkurs za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva i najavilo za naredne dane konkurse u oblasti kulturnog nasleđa, kao i konkurse za projekte koji će doprineti uspešnom predstavlјanju Srbije u međunarodim okvirima.

Konkurs za finansiranje ili sufinansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva otvoren je do 10. februara, a raspisan je uporedo sa Konkursom za sufinansiranje projekata u oblasti prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu, koji traje do 28. februara.

Konkurs za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva odnosi se na oblasti: književnosti (stvaralaštvo, prevodilaštvo); muzike (stvaralaštvo, produkcija, interpretacija); likovne, primenjene, vizuelne umetnosti, dizajna i arhitekture; pozorišne umetnosti (stvaralaštvo, produkcija i interpretacija); umetničke igre – klasičan balet, narodna igra, savremena igra (stvaralaštvo, produkcija i interpretacija); filmske umetnosti i ostalog audio-vizuelnog stvaralaštva; digitalnog stvaralaštva i multimedije; kao i na ostala izvođenja kulturnih programa i kulturnih sadržaja.

Predmet konkursa je i (su)finansiranje kulturne delatnosti nacionalnih manjina u Srbiji, kulturne delatnosti osoba sa invaliditetom, kulturne delatnosti dece i za decu i mlade, kulturnog i umetničkog stvaralaštva društveno osetlјivih grupa, izvornog narodnog i amaterskog stvaralaštva i naučno-istraživačke i edukativne delatnosti u kulturi u svim oblastima savremenog umetničkog stvaralaštva u 2017. godini.

Cilј konkursa je, prema navodima Ministarstva kulture, usklađen kulturni razvoj Srbije stvaranjem podsticajnog okruženja za unapređenje svih oblasti umetničkog stvaralaštva, kao i obezbeđivanje uslova za dostupnost kulturnih sadržaja i razvoja publike (posebno imajući u vidu pripadnike društveno osetlјivih grupa).

Kao i 2016. godine, za većinu oblasti su limitirani najniži iznosi koji se mogu dobiti po projektu, pa je za književnost, izdavačku delatnost periodike i filmsku umetnost i ostalo audio-vizuelno stvaralaštvo taj iznos 150.000 dinara, dok je za izdavanje kapitalnih dela i za likovne, primenjene, vizuelne umetnosti, dizajn i arhitekturu 300.000.

U oblasti muzike, u zavisnosti od vrste programa, najmanji iznos je od 150.000 do 500.000 dinara, u oblastima pozorišne umetnosti i umetničke igre od 200.000 do dva miliona dinara, koliko je predviđeno za festivale.

Za kulturne delatnosti nacionalnih manjina u Srbiji najmanji iznos po projektu je 120.000 dinara, za kulturne delatnosti osoba sa invaliditetom 100.000, a za kulturne delatnosti dece i za decu i mlade 250.000.

Za naučno-istraživačke i edukativne delatnosti u kulturi, kao i za izvorno narodno i amatersko stvaralaštvo nije određen najniži iznos, već će biti usklađen sa najmanjim iznosom u oblastima za koje je projekat prijavlјen.

O izboru projekata odlučiće stručne komisije koje obrazuje Ministarstvo kulture za svaku umetničku oblast posebno, a merila za izbor projekata utvrđena su nedavno izmenjenom Uredbom o kriterijumima, merilima i načinu izbora projekata u kulturi koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinica lokalne samouprave.

Prema navodima Ministarstva, projekti će biti ocenjivani na osnovu sledećih kriterijuma: 1) usklađenost projekta sa opštim interesom u kulturi i cilјevima i prioritetima konkursa; 2) kvalitet i sadržajna inovativnost projekta; 3) kapaciteti potrebni za realizaciju projekta (stručni, odnosno umetnički kapaciteti; neophodni resursi); 4) finansijski plan-razrađenost, usklađenost sa planom aktivnosti projekta, ekonomičnost i uklјučenost više izvora finansiranja; 5) stepen uticaja na kvalitet kulturnog života zajednice.

Rezultati Konkursa biće objavlјeni na sajtu Ministarstva kulture i informisanja najkasnije 60 dana od dana završetka podnošenja prijava, što znači oko 10. aprila.

Detalji o uslovima i načinu prijavljivanja nalaze se na sajtu Ministarstva kulture i u rubrici Konkursi portala SEEcult.org

Prošle godine Ministarstvo kulture i informisanja Srbije podržalo je ukupno oko 600 projekata u oblasti kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva (ne računajući oblast vizuelnih umetnosti za koju su naknadno objavljeni rezultati o podršci oko 130 projekata). Rezultati, objavljeni tek sredinom maja, izazvali su burne reakcije, pa i zahteve za poništenje konkursa.

Odgovarajući na kritike, Ministarstvo je poručilo da sve komisije čvrsto stoje iza svojih odluka, kojima je zahvalilo na “predanom radu i profesionalnom odnosu u procesu donošenja odluka”.

(SEEcult.org)

Hamlet JDP-a u HNK Zagreb



Jugoslovensko dramsko pozorište gostovaće 10. januara u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu predstavom “Hamlet” Vilijama Šekspira, u režiji Aleksandra Popovskog, koju je nedavno sa velikim uspehom izvelo u Ljubljani, a krajem aprila igraće je i na sceni Folksteatra u Beču.

Uz Nebojšu Glogovca u naslovnoj ulozi, u predstavi “Hamlet” igraju i Jasna Đuričić, Jovana Stojiljković, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Miloš Samolov i Boris Milivojević.

JDP je u zagrebačkom HNK-u gostovalo pre godinu dana, kada je poslednje Molijerovo delo, “Uobraženi bolesnik”, u režiji Jagoša Markovića, izvedeno pred prepunom salom, a ansambl je ispraćen ovacijama.

JDP i HNK Zagreb su, posle tri decenije, uspostavili saradnju razmenom predstava. Na Sceni “Ljuba Tadić” JDP-a u junu 2015. izvedena je predstava “Vučjak” Miroslava Krleže, u režiji Ivice Buljana.

Poslednji put, pre obnove saradnje, JDP je gostovalo na sceni HNK u Zagrebu 1986. godine predstavom “Putujuće pozorište Šopalović” Ljubomira Simovića, u režiji Dejana Mijača.

Novo gostovanje JDP-a u Zagrebu podržala je Skupština grada Beograda.

Sledeće gostovanje “Hamleta” biće 29. aprila na sceni Folksteatra u Beču.

Predstava “Hamlet” premijerno je izvedena u septembru 2016. na Sceni “Ljuba Tadić”.

Adaptaciju Šekspirove drame uradio je Goran Stefanovski, scenografiju potpisuju NUMEN i Ivana Jonke, kostimografkinja je Maria Marković, a kompozitor makedonski muzičar i autor Kiril Džajkovski. Za scenski pokret bila je zadužena Sonja Vukićević, a za scenski govor Ljiljana Mrkić Popović.

(SEEcult.org)

Rat sećanja



Izložba “Rat sećanja” u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda predstavlja fotografije koje su rezultat obimnog istraživanja o ratnim spomenicima u Bosni i Hercegovini od 1991. godine, a ukazuju na dominantnu politiku sećanja i odnos prema žrtvama na sve tri nekada zaraćene strane.

U organizaciji Centra za nenasilnu akciju (Sarajevo-Beograd), izložba “Rat sećanja” biće otvorena 12. januara u galeriji Podroom, a obuhvata 51 fotografiju autora Nenada Vukosavljevića i Nedžada Horozovića, fotografa, mirovnih aktivista i članova istraživačkog tima CNA.

Izložba je realizovana u uverenju da u sećanju ljudi na ovim prostorima sigurno postoji mesto za pomirenje, te da proces trajnog mira zavisi velikim delom od kulture sećanja.

Izložbu prati i publikacija koja je deo projekta “Ratni spomenici u Bosni i Hercegovini (od 1991.)”, a nastala je u cilju istraživanja, dokumentovanja i analiziranja politike memorijalizacije i kulture sećanja u Bosni i Hercegovini sa sve tri zaraćene strane, u duhu ukupne misije CNA, koja podrazumeva promociju kulture mira i nenasilja.

Projekat je, prema navodima organizatora, nastao iz osećanja obaveze da se reaguje i ukaže na probleme i opasnosti koji proizlaze iz aktuelne kulture sećanja, te u nameri da se doprinese stvaranju klime za konstruktivan javni dijalog.

Trogodišnji proces rada na dokumentovanju spomenika nastalih u poslednjih 25 godina ima za cilj da podstakne preispitivanje uticaja kolektivnog sećanja na proces izgradnje mira.

Izložba je do sada održana u Sarajevu, Mostaru, Banjaluci i Bihaću, a u Beogradu će biti otvorena do 25. januara.

(SEEcult.org)

Spekulacije o prodaji srpskog paviljona u Veneciji



Ministarstvo kulture i informisanja Srbije nema informacije o navodnom planu za prodaju nekadašnjeg paviljona Jugoslavije, a sada Srbije u Veneciji.

“Nemamo informaciju da je u planu prodaja paviljona”, rečeno je portalu SEEcult.org u Ministarstvu kulture i informisanja povodom spekulacija na društvenim mrežama o prodaji srpskog paviljona u Veneciji, izazvanih medijskim prilogom o oglasu koji je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije objavilo radi prodaje pet objekata diplomatske nepokretne imovine u Njujorku, Tokiju, Bonu i Bernu.

Reč je o objektima koji su obuhvaćeni Sporazumom o pitanjima sukcesije, koji je potpisan 2001. godine u Beču, a tiče se raspodele prava, obaveza, aktive i pasive bivše SFRJ među državama sukcesorima (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Slovenija i tadašnja SRJ, odnosno Srbija).

Sporazumom o pitanjima sukcesije, inače, nije ni obuhvaćen paviljon u Veneciji.

Spekulacije o mogućoj prodaji paviljona u Veneciji nastale su na društvenim mrežama slobodnom interpretacijom priloga TV B92 o oglašavanju prodaje pet objekata u SAD, Japanu, Nemačkoj i Švajcarskoj, za čiji zakup Srbija mesečno izdvaja 600.000 evra, a ne koristi ih. Prilog sadrži izjavu generalnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova Srbije Veljka Odalovića, a završava se navodima da su sporni objekti u Moskvi, Nju Delhiju, Dar es Salamu i “ono što je ostalo od bivše države na Venecijanskom bijenalu”. Ostao je nejasan kontekst u kojem je to pomenuto, a rečeno je još samo da bi taj problem trebalo da reši Ministarstvo kulture.

Na društvenim mrežama ubrzo se proširila informacija da je Vlada Srbije navodno stavila paviljon u Veneciji na spisak većeg broja objekata koje namerava da proda, jer je za njih prevelik trošak, a dobit nikakva...

Dok u Ministarstvu kulture ne znaju bilo šta o tome, Odalović nije bio dostupan za pojašnjenje dela priloga u kojem se pominje paviljon u Veneciji.

Paviljon Srbije u Veneciji, odnosno nekadašnji jugoslovenski paviljon, inaugurisan je 1938. godine pod upravom komesara Milana Kašanina, koji je u to vreme bio direktor Muzeja princa Pavla.

Bijenalne izložbe u paviljonu Srbije u Đardinima, koji još ima na začelju natpis “Yugoslavia”, organizuje Ministarstvo kulture, a za tehničko održavanje paviljona, kao i drugih državnih institucija u inostranstvu, zaduženo je Ministarstvo spoljnih poslova.

Između dva ministarstva proteklih godina bilo je sporova u vezi sa održavanjem paviljona. Tako je 2009. godine, kada su učestvovali Zoran Todorović i Katarina Zdjelar, Ministarstvo kulture i javno reagovalo povodom lošeg stanja u kojem je bila zgrada paviljona. Ministarstvo spoljnih poslova te godine je rebalansom budžeta skinulo stavku za održavanje paviljona, ali je naknadno obezbedilo sredstva.

Ove godine, na 57. Bijenalu u Veneciji, Srbija će se predstaviti projektom “Enklava – Slikarstvo, posledica ovakvog života” kustosa Nikole Šuice, sa uljima na platnu Vladislava Šćepanovića, Dragana Zdravkovića i Milene Dragićević. Za nastup u Veneciji izdvojeno je 20 miliona dinara – dvostruko više nego prethodnih godina.

(SEEcult.org)

Izbeglištvo u Beogradu na snegu



Španski fotograf Markos Moreno, poznat po fotografijama koje dokumentuju izbegličku krizu, obišao je imigrante koji provode surovu zimu u Beogradu, uoči izložbe u galeriji Instituta Servantes u Beogradu koja je svojevrsni poziv za pomoć svima koji su usled tragičnih okolnosti napustili domove u potrazi za novim životom.

Nakon posete Miksalištu i napuštenim magacinima kod Autobuske stanice u Beogradu, Moreno je izjavio da, uprkos “teškoj zimi i lošim uslovima u kojim ovi ljudi žive”, vidi “dobrotu u ovom gradu, notu humanosti”. “Uprkos tami ovih ruševina u kojima žive, vidim svetlost, vidim život”, saopštio je Institut Servantes, u čijoj će galeriji 12. januara biti otvorena Morenova izložba “Izlaz u slučaju opasnosti”.

“Beograd mi deluje kao grad otvoren za nadu mnogih ljudi koji žele da žive normalnim životom i, zašto da ne, sanjaju”, dodao je Moreno, navodeći i da prema Beogradu i njegovim stanovnicima gaji veliko poštovanje.







Moreno će na izložbi “Izlaz u slučaju opasnosti” predstaviti radove koji dokumentuju tragediju imigranata na Gibraltarskom moreuzu. Njihove potresne priče koje proživljavaju dok pokušavaju da se domognu boljeg života obišle su svet zahvaljujući njegovom fotoaparatu i anagažovanju.

Izložbom “Izlaz u slučaju opasnosti” Institut Servantes želi da skrene pažnju na najveću humanitarnu krizu kroz koju svet prolazi još od Drugog svetskog rata, a koja obeležava kako godine za nama, tako i one koje predstoje.

Rođen 1974. godine, Markos Moreno je dopisnik saradnik više fotografskih agencija poput AFP, Getty Images, Associated Press, dnevnog lista El País. Dobitnik je nacionalne nagrade za novinarstvo Mingote, kao i nacionalne nagrade za novinarstvo koje dodeljuje Državna služba bezbednosti. Objavio je knjigu “Amen” i sarađivao na knjizi “Put krsta u Kadizu” u izdanju Grupe Joly. Imao je više fotografskih izložbi posvećenih Maroku, Indiji, Svetoj nedelji, Kubi, imigrantima...

Uoči otvaranja izložbe u Institutu Servantes, u 18 časova biće održan i razgovor sa Morenom (na španskom jeziku sa simultanim prevodom).

Izložba “Izlaz u slučaju opasnosti” biće otvorena do sredine marta.

*Foto: Marcos Moreno

(SEEcult.org)

Apel Vladi i Ministarstvu kulture povodom Narodnog pozorišta



Grupa uglednih umetnika i intelektualaca zatražila je od Vlade Srbije i Ministarstva kulture i informisanja da pokrenu postupak za utvrđivanje odgovornosti Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu i hitno obustave proces izbora novog upravnika tog teatra dok se zakonski ne okonča prethodni konkurs, na osnovu kojeg je još u martu 2015. godine predložen Božidar Đurović.

U javnom apelu, koji je potpisalo 29 profesora, akademika, umetnika i kulturnih radnika, ukazano je da Narodno pozorište u Beogradu od oktobra 2012. godine funkcioniše kao upravlјački provizorijum, a od oktobra 2014. godine je izvan svakog zakonskog okvira.

Pokušaj da se na zakonit način sprovede konkurs za izbor upravnika Narodnog pozorišta pretvorio se, kako je navedeno, u "dvogodišnju agoniju ove prvorazredne nacionalne institucije kulture koju je omogućila Vlada Republike Srbije”.

“Umesto da u zakonski predviđenom roku odbije ili prihvati kandidata koga je, nakon zakonski sprovedenog konkursa, predložio UO Narodnog pozorišta, a izbor potvrdilo Ministarstvo kulture i informisanja, Vlada Republike Srbije je izabrala dvogodišnje ćutanje i aminovanje bezakonja”, naveli su potpisnici apela, među kojima su univerzitetski profesori, akademici, reditelji, književnici, arhitekte, slikari, istoričari umetnosti, književni kritičari, kompozitori, glumci, karikaturisti, bivši ministri kulture Branislav Lečić i Predrag Marković...

Svesni “bremena brojnih nezakonitosti koje sprovodi UO Narodnog pozorišta u Beogradu”, potpisnici apela zatražili su od Vlade Srbije i Ministarstva kulture i informisanja da “pokrenu postupak za utvrđivanje odgovornosti UO Narodnog pozorišta u Beogradu i da se hitno obustavi nezakoniti i protivstatutarni javni ‘konkurs’ za izbor upravnika dok se zakonski ne okonča prethodni”.

Takođe, zatraženo je da se Vlada Srbije, u skladu sa Zakonom u kulturi, konačno izjasni o predlogu da Božidar Đurović bude imenovan za upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu.

“Naš javni apel i zahteve zasnivamo na obavezi svih građana i organa državne uprave da štite pravni poredak, zakone, kao i integritet najznačajnijeg pozorišta u Republici Srbiji. Svako drugačije postupanje odgovornih državnih organa predstavlјalo bi javno demonstriranje postupanja suprotnog zakonu i statutu same ustanove”, naveli su potpisnici apela.

Apel i zahteve su potpisali: kulturolog prof. dr Ratko Božović, književnici Gojko Božović, Dragan Velikić, Miroslav Marinković, prof. dr Mihajlo Pantić i akademik Ljubomir Simović, arhitekte prof. Katarina Bosnić, prof. Ranko Bočina, prof. Zoran Bulajić, Slobodan Drinjaković, Branislav Mitrović i prof. Milan Pališaški, slikar i akademik Vladimir Veličković, istoričar umetnosti i akademik Dinko Davidov, književni kritičar prof. dr Jovan Delić, kompozitorka i akademik Isidora Žebelјan i kompozitor Zoran Hristić, bivši predsednik UO Narodnog pozorišta, reditelj i prof. Dejan Mijač, karikaturisti Predrag Koraksić – Koraks i Dušan Petričić, glumac i bivši ministar kulture Branislav Lečić, slikar Dimitrije – Diško Marić, reditelji prof. Goran Marković i prof. Aleksandar Mandić, izdavač i bivši ministar kulture Predrag Marković, pravnici prof. dr Zoran Ivošević i prof. dr Janko Nicović, novinar Nikola Mirkov i psiholog prof. dr Žarko Trebješanin.

(SEEcult.org)

Joksimoviću Politikina nagrada



Vajar Zdravko Joksimović dobitnik je “Politikine” nagrade za 2016. godinu, za izložbu “Reanimacija umetnika posle 30 godina” održanu u decembru u Kući legata u Beogradu.

O nagradi za najbolju izložbu 2016. godine većinom glasova odlučio je žiri koji su činili kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Zoran Erić (predsednik), istoričar umetnosti Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i kustos u galeriji Remont u Beogradu Miroslav Karić, umetnica Anica Vučetić, dobitnica “Politikine” nagrade 2008. godine i urednica rubrike za kulturu u “Politici” Marija Đorđević.

U najužem izboru, kako je objavila “Politika”, našla se i izložba Branislava Nikolića “Superstructure” u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Žiri je u obrazloženju nagrade istakao da je Zdravko Joksimović na samostalnoj izložbi “Reanimacija umetnika posle 30 godina” u nekoliko konceptualnih celina predstavio presek 30-godišnje umetničke prakse.

“Joksimović je pokazao izuzetno profilisan opus autora čiji se prepoznatlјiv senzibilitet sagledava kroz odnos prema telu i telesnom koji kod posmatrača proizvodi nelagodnost u doživlјaju predstavlјenih figura”, naveo je žiri, koji je u najuži izbor uvrstio bio i izložbe Milete Prodanovića, Jelene Jureše i Gordane Kaljalović Odanović, dok su u užem izboru bile i izložbe Aleksandrije Ajduković, Predraga Caranovića, Siniše Ilića, Slobodanke Stupar i Nine Todorović.



Vajar Zdravko Joksimović (1960), profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, predstavnik je umetničkog talasa koji je krajem 80-ih i početkom 90-ih godina 20. veka bio poznat pod imenom “nova beogradska skulptura”. Od prve samostalne izložbe u Galeriji Doma omladine Beograda 1985. godine izlagao je na 40 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na brojnim kolektivnim izložbama u Evropi. Između ostalog, autor je spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplјu i Isidori Sekulić u Beogradu.

Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji (Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Muzej grada Beograda, Muzej "Zepter" u Beogradu), kao i u više muzejskih i privatnih kolekcija u inostranstvu (Crna Gora, Španija, Bosna i Hercegovina, Izrael, Holandija, Engleska, Škotska).

“Politikina” nagrada, koja se sastoji iz povelјe i novčanog iznosa, biće uručena Joksimoviću na dan te medijske kuće 25. januara.

Među dobitnicima “Politikine” nagrade su: umetnički par Doplgenger - Isidora Ilić i Boško Prostran (2015), Balint Sombati (2014), Čedomir Vasić (2013), Biljana Đurđević (2012), Nikola Džafo (2011), Bojan Bem (2010), Marija Dragojlović i Dragoljub Raša Todosijević (2009), Anica Vučetić (2008), Predrag Nešković (2007), Bora Iljovski (2006), Vladimir Perić (2005), Aleksandar Rafajlović (2004), Goranka Matić (2003)... Među ranijim dobitnicima su i Dušan Otašević, Ljubica Cuca Sokić, Milovan DeStil Marković...

(SEEcult.org)

Jasna Dimitrijević: Kolarac nije ugrožen



Kolarčeva zadužbina nije pred gašenjem, niti je njen opstanak ugrožen, izjavila je direktorka te ustanove kulture Jasna Dimitrijević za portal SEEcult.org, dodajući da to ne znači da se ne osećaju posledice krize i da nije potrebno odvajati znatno više novca za kulturu, pa i za Kolarac.

“Opstanak Kolarca nije ugrožen, daleko od toga. Neće se Kolarac zatvoriti i nikada neće biti loša vest”, rekla je Jasna Dimitrijević, reagujući na medijsku informaciju o navodnom teškom stanju Kolarčeve zadužbine, koja je izazvala burne reakcije u javnosti.

Prema rečima Jasne Dimitrijević, Kolarac oko 83 odsto godišnjeg budžeta obezbeđuje sopstvenim prihodima, a ostalih 15 do 20 odsto od sponzora i donatora, uključujući Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Sekretarijat za kulturu Beograda i ostale konkurse na nivou Grada i Republike na koje aplicira.

Poslednjih godina, međutim, nakon usvajanja Zakona o zadužbinama i fondacijama, Kolarac ima oko 1,5 milion mesečnih nedostajućih sredstava iz javnih fondova.

Kako je navela Jasna Dimitrijević, Kolarčeva zadužbina je do pre pet godina imala mesečno 1,5 milion dinara više dotacija, i to od Sekretarijata za kulturu Beograda - 1,2 milion za troškove tekućeg održavanja objekta i 300.000 dinara za plate zaposlenih u neprofitnom sektoru. Kolarac je u to ime besplatno ustupao Veliku dvoranu organizatorima programa čiji osnivač je Grad Beograd – prema spisku koji je dobijao od Sekretarijata za kulturu. Od kada je ta praksa prekinuta, Kolarac na osnovu Zakona o zadužbinama i fondacijama, konkuriše za projekte na godišnjem nivou, ali za troškove programa, tj. realizacije projekata, rekla je Jasna Dimitrijević. Reč je o budžetskoj liniji na kojoj su i ostale nedobitne nevladine organizacije - kako je zakonski definisan i Kolarac, a gde se i inače ne izdvaja dovoljno novca za sve koji se javljaju na konkurs. Iznos koji dobija Kolarac jeste veći od ostalih udruženja u kulturi, ali daleko od sredstava koja su realno potrebna da na miru funkcioniše, posebno u mesecima kada nema mnogo programskih aktivnosti (jul, avgust, deo septembra), rekla je Jasna Dimitrijević, napominjući da Kolarac ipak nema neizmirenih dugovanja, plaća redovno račune za struju i uspeva da ostvari sopstvene prihode.

Kolarac ostvaruje sopstvene prihode od kurseva stranih jezika, iznajmljivanja programskih prostora, prodaje ulaznica…

“Ovaj model finansiranja ima svoje prednosti i mane. Prednost je u tome što moramo da budemo uvek spremni sa novim idejama, novim sadržajima, da budemo konkurentni sa projektima, da planiramo, da budemo u toku, da sarađujemo… Mana je to što bi bilo lakše da je u budžetima na ovoj finansijskoj poziciji više novca za sve koji učestvuju na konkursima, ne samo za Kolarac. I mana je što nemamo prostora da budemo uljuljkani. Naše programe znamo godinu dana unapred, a rezultati konkursa su poznati po završetku prvog kvartala u sezoni… To je problem svih, ne samo Kolarca”, navela je Jasna Dimitrijević.

Prema njenim rečima, ne treba stoga odustajati od nastojanja da se obezbedi veći državni budžet za kulturu, koji je generalno nedovoljan i ne uvažava na odgovarajući način specifičnosti različitih aktera scene.

“Mi sa oko 4.000 metara kvadratnih prostora i oko 60 zaposlenih nismo u istoj situaciji kao nevladine organizacije sa nekoliko zaposlenih”, rekla je Jasna Dimitrijević.

Kolarac je i jedan od partnera evropskog projekta Take Over, podržanog od Kreativne Evrope, koji predstavlja mogućnost za ostvarenje novih partnerstava, kao i za kreiranje novih programskih sadržaja, u saradnji sa Savetom mladih koji je formiran u okviru tog projekta, rekla je Jasna Dimitrijević.

Učešće u tom projektu, kako je dodala, omogućilo je Kolarčevoj zadužbini da prihvati nove ideje koje obezbeđuju novu publiku - onu koja nije do sada imala interesovanja za programe na Kolarcu i da kroz sve te aktivnosti radi na stvaranju i razvoju buduće verne publike te ustanove.

Prema rečima Jasne Dimitrijević, zakonodavni okvir u kojem deluje Kolarčeva zadužbina nije idealan, ali je težak i spor proces izdvojiti Kolarac iz postojećeg zakona, i pored specifičnosti te zadužbine.

“Uvek su se pronalazila pravna rešenja kojima je stvaran prostor za podršku delatnosti kojom se od osnivanja bavimo”, dodala je direktorka Kolarčeve zadužbine.

Na pitanje šta bi najavljena Strategija razvoja kulture u Srbiji trebalo da sadrži što bi moglo da doprinese održivosti i razvoju Kolarčeve zadužbine, Jasna Dimitrijević je rekla da je strateško planiranje ulaganja u infrastrukturu i opremu neophodnu za rad svih institucija kulture, ne samo Kolarca, bez obzira na osnivački status.

Vest o ugroženosti Kolarčeve zadužbine, prema kojoj ta ustanova opstaje samo zahvaljujući entuzijazmu zaposlenih, izazvala je burne reakcije u javnosti, posebno na društvenim mrežama, a pokrenuta je i onlajn peticija Sačuvajmo Kolarac koju je za manje od 24 sata potpisalo oko 2.700 ljudi.

Jasna Dimitrijević rekla je da je izjava urednice muzičkog programa Kolarčeve zadužbine Mirjane Lazarević za "Danas", koja je izazvala burne reakcije, data u kontekstu da bi bilo dobro da se nađe osnov da se vrati stari način finasiranja Kolarca, uzimajući u obzir sve pravne okvire.

Ilija Milosavlјević Kolarac ostavio je 1878. godine testamentom sav svoj imetak srpskom narodu u cilјu širenja nauke i kulture. Od tog imanja trebalo je osnovati Fond za podizanje srpskog univerziteta, koji će se zvati Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan "sopstvenim trudom na korist svoga naroda".

Kolarčev narodni univerzitet počeo je programsku delatnost 9. oktobra 1932. godine u zgradi na današnjem Studentskom trgu.

Ministarstvo prosvete je prethodno 1928. odobrilo upotrebu Univerzitetskog fonda za osnivanje Narodnog univerziteta, a za podizanje zgrade otkuplјeno je zemlјište na Kralјevom trgu. Zdanje je podignuto 1932. godine.

Arhitekta Petar Bajalović najpre je pristupio rešavanju problematike prostora koncertne dvorane koja se i danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu i jednom od najakustičnijih u Evropi.

Velika dvorana Kolarca u 2017. proslavlja 85 godina rada.

(SEEcult.org)