Vesti iz sveta umetnosti

Slabovidi glumci izvode Nušića



Predstava “Ožalošćena porodica” Branislava Nušića, u kojoj igraju slepi i slabovidi glumci, u saradnji sa videćim kolegama, biće premijerno izvedena 16. decembra na sceni Kult beogradske Ustanove kulture “Vuk Stefanović Karadžić”.

To je projekat dramaturga Snežane Gnjidić i Tatjane Žarković, samostalnih dramskih umetnica, članica Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS) pod nazivom “Igramo Nušića”, a realizovan je u saradnji sa Savezom slepih Srbije.

UDUS poziva publiku da se uveri koliko je ova interpretacija “Ožalošćene porodice” živa, maštovita, dinamična, komična i autentična.

Popularnu Nušićevu komediju izvode Goran Pećanac, Mara Gicić, Olivera Šuljagić, Momčilo Ristanović, Milena Ognjenović, Vitomir Šuljagić, Aleksandar Prijović, Uroš Martinović, Tijana Simić i Nedeljka Ložajić.

Scenu i dizajn potpisuje Momčilo Ristanović, dizajn zvuka Dobrica Višnjić.

Predstava se izvodi u okviru novogodišnjeg programa Trg bajki, a ulaz je besplatan.

Partneri predstave su Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Savez slepih Srbije i UDUS, a sponzor je Saobraćajni institut CIP.

(SEEcult.org)

Brstina najbolji glumac 25. Dana Zorana Radmilovića



Najboljim glumcem 25. Dana Zorana Radmilovića u Zaječaru proglašen je Branimir Brstina, koji je nagrađen za ulogu Dankana u predstavi “Makbet” prema tekstu Ežena Joneska, u režiji Anđelke Nikolić i izvođenju Ateljea 212 iz Beograda.

Brstina je već dobio nagradu Zoranov brk za glumca večeri, nakon izvođenja predstave “Makbet”, a prema navodima žirija, snagom svog dara i ogromnom energijom, bravurozno predvodeći glumački ansambl, ostvario je ulogu dostojnu velikog Zorana Ramilovića.

“Pođednako uverljiv kao uplašeni vlastodržac, osioni vladar, surovi egzekutor i izmanipulisani muškarac, Brstina je pametno odabranim glumačkim sredstvima demonstrirao svu slojevitost i moć svog glumačkog izraza. Njegov Dankan je, s jedne strane bio ubedljiva Joneskova replika na Šekspira, a sa druge slika i prilika ovovremenih vladara”, naveo je u obrazloženju žiri, koji su činili glumac Milija Vuković (predsednik), književnik Miloš Latinović i dramski pisac Željko Hubač.

Nagrada publike za najbolju predstavu pripala je Pozorištu “Boško Buha” za predstavu "39 stepenika”, koja je dobila i nagradu “Krstomir Milovanović” za vizuelni identitet.

Nagrade će biti uručene 17. decembra na zatvaranju 25. Dana Zorana Radmilovića, na kojima su od 10. decembra učestvovale predstave iz Zaječara, Beograda, Niša, bugarskog Gabrova i Banjaluke, u selekciji Aleksandra Milosavljevića.

U čast nagrađenih, Narodno pozorište iz Beograda izvešće na zatvaranju predstavu “Frenki i Džoni” Terensa Mek Nelija, u režiji Tee Puharić.

(SEEcult.org)

Gastarbajterske priče



Izložba “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče” o jugoslovenskim radnicima na privremenom radu u Austriji i Nemačkoj otvorena je 15. decembra u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu kao deo šireg istraživačkog projekta koji je povezan sa 50-godišnjicom potpisivanja Sporazuma o angažovanju radne snage sa Austrijom 1966. i sa Nemačkom 1968. godine.

“Muzej je prepoznao muzeološki i interpretativni potencijal teme jugoslovenskih radnika na privremenom radu u inostranstvu kao strateški značajne za transformaciju pristupa jugoslovenskom nasleđu. Ta transformacija tematski se ogleda u pomeranju fokusa na svakodnevne mikroistorijske procese, lјude i njihova često protivrečna iskustva živlјenja u Jugoslaviji”, izjavila je direktorka MIJ Neda Knežević na otvaranju izložbe.

Prvi put u domaćoj muzejskoj praksi, izložba "Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče" obrađuje ovu temu u želјi da osvetli segment manje-više negirane istorije lјudi, koji su sterotipizirani i kojima je osporavana uloga u kulturnom i privrednom razvoju Jugoslavije. Muzejskoj interpretaciji prethodila su terenska i arhivska istraživanja, a razumevanju kompleksnosti fenomena pomogli su brojni radnici na privremenom radu u Austriji i Nemačkoj deleći svoja sećanja i njima značajne predmete.



Izložba se sastoji od tri glavne celine: Tragovi, Ljudi i Samoistorizacija.

U celini Tragovi grupisani su istorijski tragovi – dokumenti i predmeti koji su bili zaboravlјeni, zanemareni, procenjeni kao nevažni, a koji su pronađeni u istorijskim i medijskim arhivima, ali i na buvlјim pijacama.

Gastarbajterske priče u segmentu Ljudi imaju obrise moderne (anti)bajke u kojoj se mnogima pružila prilika za srećnim krajem, ali ne bez žrtve i trajnih ožilјaka. Kroz lične predmete i sećanja prikazan je gastabajterski život razapet između dubokih krajnosti, tuge i blagostanja, velike uskraćenosti naspram uspeha, naglašavajući kontekst u kojem je, kao nikada ranije u istoriji, jedan radnik mogao sebi da priušti život u sopstvenom dvorcu.

Celinu Samoistorizacija čine fragmenti gotovih izložbi nekada organizovanih od strane entuzijasta koji su pažlјivo prikuplјali i izlagali dokumentaciju o organizaciji društvenog života i jugoslovenskim klubovima radnika van zemlјe, čime su sačuvali svoja iskustva i postavili temelјe moderne muzejske interpretacije.



Na čelu stručnog tima izložbe “Jugo, moja Jugo” su: kustosi, etnolozi-antropolozi Aleksandra Momčilović Jovanović i Tatomir Toroman iz MIJ i politički filozof i aktivista Ljubomir Bratić iz Beča, a saradnici na projektu su istoričar Vladimir Ivanović (Berlin), sociolog i novinar Rudiger Rosig (Berlin), istoričarka Vesna Đokić (Arhiv Jugoslavije), umetnik i fotograf Boris Kralј (Berlin) i etnološkinja Marija Dragišić (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture).

Izložba će biti otvorena do kraja maja 2017. godine, a u okviru pratećeg programa biće organizovana stručna vođenja kroz izložbu, radionice za decu, projekcije filmova i debate.

Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, Austrijskog kulturnog foruma i Gete instituta.

(SEEcult.org)

Milena Dragićević Šešić: Magacin - neophodno žarište kulture



Nova pretnja zatvaranjem Magacina u Kraljevića Marka, kulturnog centra koji je pre deset godina namenjen nezavisnoj kulturi, ali je njegov status ostao pravno neregulisan, bila je povod za razgovor sa prof. dr Milenom Dragićević Šešić o značaju tog prostora, koji ona vidi kao žarište alternativne i kulture solidarnosti. Profesorka Dragićević-Šešić izjavila je za SEEcult.org da smatra da je rešavanje slučaja Magacina prilika za konačno uspostavljanje istinskog javno-civilnog partnerstva, a kao problem da do toga dođe vidi to što javne vlasti ne poznaju savremene tendencije u kulturnoj politici, koju shvataju kao kontrolu.

Kakav je značaj Magacina u Kraljevića Marka za kulturni život u Beogradu?

M.D.Š: Magacin je za mene izuzetno mesto, žarište alternativne i kulture solidarnosti. Sećam se od prvog trenutka, kada je Jovana Popović pisala elaborat o osnivanju Magacina koji, doduše, nije ispoštovan na način kako ga je ona osmislila, ali svejedno - i onako kako je organizovan preko Doma omladine, otvorio je mogućnost da veliki broj organizacija - od Stanice, preko TkH-a i drugih, realizuje svoje programe koji su istinski autonomni i različiti od onoga što se dešava u drugim prostorima. Sećam se Ilegalnog bioskopa, gde smo mogli da razgovaramo o ozbiljnim filmovima, do različitih konferencija, performansa, Kondenz festivala i drugih programa koji su stvarno davali drugačiju sliku toga šta se dešava u svetu savremene umetnosti u regionu. Takođe, predstavljeni su i neki umetnici koji teško ostvaruju izložbe u nekim drugim prostorima, poput Živka Grozdanića, pa nadalje. Dakle, ovakva žarišta okupljanja različitih grupa i kolektiva su neophodna i u tom smislu potrebno ih je zadržati, pa bilo koja da im je pravna forma.

Ja bih, naravno, glasala za potpunu autonomiju civilnog setora, da se tu postavi jedo istinsko javno-civilno partnerstvo u kojem će Grad Beograd predati ovaj prostor na upravljanje, a pomoći koliko god može da se infrastrukturno opemi. On je dat nezavisnoj sceni, a nikada nije bio do kraja završen i opremljen na način kako je obećano. A ipak su sve te grupe uspevale da postignu odlične rezultate.

Godinu dana po otvaranju Magacina, organizacije koje deluju u njemu organizovale su regionalnu konferenciju “Samit nesvrstanih CK”, u pokušaju da ukažu na problem nerešenog statusa. I Vi ste učestvovali na tom skupu. Zbog čega se ništa još u tom pogledu nije promenilo?

M.D.Š: Čini mi se da kod nas javne vlasti apsolutno ne poznaju kulturnu politiku, a posebno ne savremene tendencije u kulturnoj politici. Kulturna politika se shvata kao kontrola i kao upravljanje sistemom koji pripada gradu ili republici. Za njih su ovo mesta - mesta rizika, na kojima se dešavaju događaji na koje najveći broj onih koji dođu na vlast ne razumeju. Prosto, oni nikada nisu bili publika takvih događaja. Doduše, mnogi od njih nisu bili publika ni nekih drugih događaja - onoga što bismo mogli smatrati elitnom i konvencionalnomkulturom. Čini mi se da pravog razumevanja za smisao i značaj, za potrebu postojanja civilne scene u ovoj sredini nema. Ne postoji čak ni razumevanje toga zašto kultura u javnom sektoru mora da bude autonomna, makar na nivou onoga koliko je autonoman univerzitet. Znači, ništa nije izvan društva, sve je u društvu, i sve deluje prema određenim vrednosnim sistemima koji i društvu postoje, ali o tome moraju da odlučuju sami akteri na sceni. Zbog toga bih ja pledirala da Magacin bude dat nezavisnoj sceni na upravljanje - da oni sami naprave svoje mehanizme izbora, preraspodele prostora, izbora programa, na način na koji su to do sada radili. O duhu solidarnosti govori činjenica da Adsocijacija NKSS radi, izdaje Manek, da je ovo mesto žarišta susretanja, ne samo beogradske, već i cele srpske nezavisne scene.

Na koji bi način moglo da bude obezbeđen opstanak Magacina?

M.D.Š: Nama jedino ostaje da radimo ono što se u svetu zove zagovaranje i da pokušamo da učinimo da ovakva žarišta postanu što vidljivija i kroz medije. Jer, mnogi ljudi ne smatraju da je to mesto i za njih, pa i ne znaju da postoji. Jedan deo kulturne javnosti možda čak nije ni svestan rezultata i vrednosti koje se produkuju na nezavisnoj sceni, posebno što su zvanični mediji za te rezultate zatvoreni. Dakle, da možemo da učinimo vidljivijim sve umentičke rezultate do kojih se došlo, intelektualne, produkcije znanja, da vidimo da li može da se napravi evaluacija i da li će ona nekom u ovom društvu nešto da znači. A onda, naravno, preko odbornika u Skupštini grada treba vršiti pritisak na Sekretarijat za kulturu. Ja, naravno, nemam mnogo iluzija, imali smo mi različitih borbi za različite kulturne prostore i nihovo očuvanje, pa nismo uvek uspevali da ostvarimo rezultate. Ali, povremeno se dešavalo da se neki rezultati i ostvare. Pa i Bitef je svojevremno bio otvoren za nezavisnu plesnu scenu, posle toga je prešla u Vuk itd. Alternativna žarišta kulture u svakom gradu u svetu, pa i u Beogradu, šetaju. To je prirodno i normalno. Ali, za svaku od njih moramo stalno i da se borimo.

Razgovor sa Milenom Dragićević Šešić, vođen je u toku programa “Sačuvajmo Magacin – kulturni centar dostupan svima” koji je održan 12. decembra u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu kao prezentacija impresivnih rezultata ostvarenih u tom kulturnom centru u protekle dve godine od kada funkcioniše prema novom modelu Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Uz podršku mnogobrojnih umetnika, kulturnih radnika, javnih ličnosti i građana, Asocijacija NKSS poručila je da ne odustaje od tog prostora, a nadležne gradske vlasti i Dom omladine Beograda, kao formalnog korisnika, ponovo je pozvala da regulišu status Magacina pravnim formalizovanjem postojećeg modela funkcionisanja, zasnovanog na otvorenom kalendaru i dostupnosti svima.

*Na fotografiji: Nela Antonović i Milena Dragićević Šešić (snimila Lidija Antonović)
_ _ _
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org

Zoe Gudović: Stati zajedno iza Magacina



Zoe Gudović iz Rekonstrukcije Ženskog fonda govori o značaju Magacina u Kraljevića Marka i razlozima za ponovno pokretanje pitanja njegove dalje sudbine, kao i o načinima na koje bi mogao da bude odbranjen kao centar nezavisne kulturne scene kojoj je i namenjen još pre deset godina.

Kakav je značaj Magacina u Kraljevića Marka za kulturni život u Beogradu?

Z.G: Magacin je mesto susreta, jedno od retkih u Beogradu koje otvara vrata na način da se osećate vrlo dobrodošli, i to bez nadoknade. Kolektivi koji se javljaju u Magacinu su sa nezavisne scene, totalno grassroots, i njima samima je teško da obezbede sredstva. Magacin je redak prostor u koji možeš da dođeš, obaviš kulturno-društveno-aktivističku akciju, okupiš ljude i osećaš se slobodno. Takva su mesta retka. Sada su svuda komercijalni prostori u kojima se ja, na primer, ne osećam uopšte prijatno, niti odlazim u njih. Najava da će Magacin da izgubi svoj fizički prostor za mene je kriminalna odluka ovog društva koje nas sve vise zatupljuje i zaglupljuje, usitnjava nas i primorava da se snalazimo gde ko i kako može. Jer, naravno, velika je pretnja prostor u kojem smo mi svi različiti na jednom mestu, gde se generiše kulturna produkcija, razmena znanja, kako na aktivističkom, tako i na akademskom nivou, a sve je opet sve vreme prožeto kulturom.

Ja sam, a pretpostavljam i većina drugih ljudi, ogorčena time gde mi živimo, koliko ljudi napušta ovu zemlju… Pratim Magacin od početka i znam mnogo ljudi koji su napustili ovu zemlju zato što nemaju uslove gde da rade, pa sad zamislite da nam oduzmu i ovaj prostor. O čemu mi onda pričamo, o kojoj kulturnoj politici koja suštinski menja generacije, a menja i nas? I mene je promenila.

S obzirom da Magacin postoji već 10 godina, zašto se baš u ovom trenutku pokreće pitanje njegove dalje sudbine i na koji bi način mogao da bude odbranjen kao centar nezavisne kulturne scene?

Z.G: Mislim da je u pitanju trenutak čitave kapitalizacije ovog kraja (Savamala) koji ima potencijal. Onda, naravno, opšte je poznato da gde umetnici kroče i naprave Meku, onda sledi džentrifikacija - izbaciš te ljude, praviš hotele, banke, pekare i kladionice. Mislim da tu mora da leži i naš odgovor - da kažemo ne profitu. Dosta više toga, jer su uradili pregršt kriminalnih stvari u ovoj zemlji, gde se mi više ne osećamo ni kao građanke i građani ovog grada. Tu će biti potrebno da se sve akterke i akteri kulturne, i civilne, i aktivisticke scene nekako okupe. Jako je bitno komunicirati. Neki ljudi ne znaju da se ovo dešava. Mislim da je jako bitan taj kanal komunikacije koji nije usko sveden na jedan krug ljudi, mada je ovde pregršt kolektiva. Mislim da mora da se otvore te tačke na kojima mi zajednički - kada treba da se reaguje - regujemo. Kao što imamo donedavne proteste na kojima se okupljamo i druge različite inicijative za koje kažemo - OK je ovo. Mislim da tako treba da stanemo i iza Magacina.

Razgovor sa Zoe Gudović, vođen je u toku programa “Sačuvajmo Magacin – kulturni centar dostupan svima” koji je održan 12. decembra u Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu kao prezentacija impresivnih rezultata ostvarenih u tom kulturnom centru u protekle dve godine od kada funkcioniše prema novom modelu Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije. Uz podršku mnogobrojnih umetnika, kulturnih radnika, javnih ličnosti i građana, Asocijacija NKSS poručila je da ne odustaje od tog prostora, a nadležne gradske vlasti i Dom omladine Beograda, kao formalnog korisnika, ponovo je pozvala da regulišu status Magacina pravnim formalizovanjem postojećeg modela funkcionisanja, zasnovanog na otvorenom kalendaru i dostupnosti svima.

_ _ _
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org

KND: Inter/akcija - 1/3



Inter/akcija, Galerija Doma omladine Beograda, 15. novembar - 2. decembar 2016.

1/3 - Kritičarka/mentorka na delu: Olivera Parlić-Karajanković, docent na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu; kritičarka/mentorka na delu: Ana Bogdanović, istraživač-saradnik na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu

U prvoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi "Inter/akcija" studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i njihovih kolega sa Odeljenja istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, mentorke Olivera Parlić-Karajanković i Ana Bogdanović govore o toj obostrano korisnoj saradnji, u kojoj je kao mentorka učestvovala i Biljana Đurđević.

Studenti FLU imaju priliku da predstave svoje radove na tradicionalnoj godišnjoj izložbi crteža i male plastike koja se takođe odrzava u DOB-u, a izložba “Inter/akcija” drugačijeg je karaktera, pa je sa sobom nosila i drugačije zahteve. Za razliku od tradicionalne izložbe revijalnog karaktera, koja predstavlja najširi repertoar problematike i postupaka koji su prisutni u nastavnom procesu na FLU, “Inter/akcija” je zapravo stavila studente u realnu situaciju izložbe visokog profesionalnog dometa koja uključuje i saradnju kustosa, odnosno studenata i studentkinja Filoofskog fakulteta sa Odeljenja istorije umetnosti, navela je Olivera Parlić-Karajanković.



U projektu “Inter/akcija” studenti su prošli sve faze projekta koji će ih čekati i kada zakorače u profesionalni život.

“Koleginica Biljana Đurđević i ja smo radile kao mentorke, ali treba napomenuti to da su radovi, koji su prikazani na izložbi, nastali i u okviru redovne nastave”, navela je Olivera Parlić-Karajanković, dodajući da su Biljana Đurđević i ona koordinirale proces nastanka radova i učestvovale u organizaciji izložbe, uz koleginicu sa Filozofskog fakulteta Anu Bogdanović.

“Oduvek je postojala potreba za takvim vidom udruzivanja i saradnje studenata umetničkih fakulteta i studenata istorije umetnosti Filozofskog fakulteta i mislim da je ovo dobra prilika koja nije samo usamljeni incident, već ima tendenciju nastavka svake godine”, rekla je Olivera Parlić-Karajanković.



I Ana Bogdanović istakla je da za studente istorije umetnosti izložba “Inter/akcija” predstavlja značajno iskustvo iz dva razloga. Prvi je to što je to za njih bilo dragoceno, jedno od prvih praktičnih iskustava u nečemu što bi se moglo nazvati organizacijom postavke izložbe i pripreme kataloga, odnosnio tekta u katalogu koji je jedan od rezultata tog projekta.

“Taj praktičan deo je nešto što nije fokus nastavnog plana na osnovnim studijama istorije umetnosti”, navela je Ana Bogdanović, navodeći kao drugi značajan aspekt tog projekta to što su studenti istorije umetnosti imali priliku da iskoriste znanje iz domena istorije umetnosti 20. veka kako bi se oprobali u polju pisanja o savremenoj, aktuelnoj umetnosti, što je za njih bilo posebno izazovno.

“Mislim da su se (studentkinje) veoma dobro snašle u tom zadatku. Uloga koju sam ja imala u ovom projektu, uz veliku pomoć Biljane Đurđević i Olivere Parlić, bila je značajno drugačija od one kojku imam u klasičnoj nastavi na fakultetu. Bila je s jedne strane mentorska, ali pre svega saradnička zato što sam zajedno sa studentkinjama učestvovala na sastancima sa studentima sa FLU, zajedno smo radile na osmišljavanju tekstova, korekturi i na osmisljavanju kataloga tako da mogu reći da sam se više osećala kao neki stariji saradnik na ovm projektu u svim fazama realizacije izložbe, nego što sam bila mentor ili nastavnik koji bi ukazivao na ono šti treba da se radi”, rekla je Ana Bogdanović.



Ana Bogdanović istakla je i da se ne radi o klsačnoj kustoskoj izložbi koja ima određenu temu ili selekciju radova prema nekom unpared zadatom principu.

“U izvesnom smislu, ova izložba je revijalnog karakteram i predstavalja aktuelne radove, aktuelna istraživanja studenta osnovnih i master studija FLU. Samu selekciju su pravile Biljana Đurđević i Olivera Parlić, tako da smo mi sa ove strane istorije umetnosti tu već imale neku zadatu temu o kojoj smo morale da razmišljamo, odnosno kojoj je trebalo da se prilagodimo”, dodala je Ana Bogdanović.

Tekstovi u katalogu, kako je navela, zato su pokušali da pruže uvid u širi kontekst s jedne strane tog problema umetničkog školovanja, u ovom slučaju FLU, ali i da daju neke osnovne smernice, kontekste glavnih tema koje okupiraju mlade umetnike u njihovim trenutnim istraživanjima.

“Ja sam, moram reći bez ikakve pretenzije da budem skromna, veoma zadovoljna rezultatom, odnosno tekstovima u katalogu, i veoma ponosna zapravo na svoje studentkinje, jer mislim da su uradile veoma dobar posao i da su pokazale da su veoma ozbiljne u ovome što smo ovde uradili. Sigurna sam da će se praksa njihovog bavljena savremenom umetnošću i pisanja o aktuelnoj umetnosti veoma uspešno nastaviti”, istakla je Ana Bogdanović.

_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Dobra zabava i oštra kritika



Vodvilj “Hotel Slobodan promet” Žorža Fejdoa, u režiji Borisa Liješevića, biće premijerno izveden 23. decembra na sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), koje najavljuje zabavnu i kritičku predstavu o građanskoj klasi, o razmaženim komformistima bez empatije.

“Prošla su vremena kada se vodvilj smatrao samo lakom zabavom. Fejdo na indirektan način govori o dubljim stvarima, uz ozbiljnu kritiku građanskog društva. S druge strane, to što vodvilj nije samo laki žanr ne znači da treba da postane težak žanr koji nije zabavan za gledanje, naprotiv. To je onaj najteži deo posla za ansambl”, izjavio je 21. decembra na konferenciji za novinare dramaturg Miloš Krečković.

Boris Liješević, koji treći put radi u JDP-u, a poznat je po ozbiljnim i angažovanim dramama, primetio je da nikada nije mislio da će režirati Fejdoa, dok pre nekog vremena, radeći komad Jasmine Reze, nije počeo da otkriva francusku komediografsku tradiciju, Fejdoa, Ežena Labiša.

“Uvideo sam kako ih lepo i lako čitam. Ipak, mislio sam da će na moj predlog da radim vodvilj u JDP-u gledati čudno, a zapravo su se jako obradovali. Što se tiče konkretnog komada, koji nije tako poznat kao ‘Buba u uhu’, ‘Velika auto trka’ ili ‘Dama iz Maksima’, naslov ‘Hotel Slobodan promet’ mi je zazvučao opasno, zaintrigirao me je jer sve u životu teži slobodnom prometu i u društvu i u prirodi, u ekonomiji, geopolitici. Osetio sam da današnje vreme izbacuje ovaj komad na površinu i čini ga važnim”, rekao je Liješević.



Kako je dodao, tu je naravno vodviljski mehanizam, sa komičnim sakrivanjima po hotelskim sobama, sa bračnim prevarama.

“Ali kada sam pogledao šta je iza, koji su to ljudi, odjednom sam se naježio, zabrinuo, uplašio. To je komad o građanskoj klasi, o razmaženim ljudima koji svoj komfor ne daju nizašta, među kojima nema empatije. I kod retkih pozitivnih likova Fejdo pokazuje naličje. On oštro posmatra ljude, bespoštedan je prema svojim junacima, nema milosti za njih, isto kao Molijer i Šekspir ili Nušić i Sterija”, izjavio je Liješević.



U predstavi igraju Nikola Đuričko, Dragan Jovanović, Nataša Tapušković, Anđelika Simić, Srđan Timarov, Bojan Dimitrijević i grupa maldih glumaca, od kojih su mnogi još studenti - Amar Ćorović, Milica Gojković, Miodrag Dragičević, Anđela Jovanović, Marija Klanac, Sanja Marković i Tea Gjorgjioska.

Nikola Đuričko je izrazio dobrodošlicu mladim kolegama, kao i uverenje da će se ta predstava dugo igrati.

“Najteže je raditi komediju, nasmejati ljude u ovom kompleksnom vremenu, pa i u kompleksnom pozorištu kao što je JDP čija je publika veoma stroga. Izazov je bio veliki, mislim da smo uspeli, ali sada čekamo publiku kao začin bez kojeg nema prave komedije”, rekao je Đuričko.



Dragan Jovanović, koji je čak 20 godina igrao u nekadašnjoj hit komediji “Hajde da se igramo”, izjavio je da je novom predstavom “doživeo da bude najstariji u podeli”.

“Mislio sam da će to biti tragično, ali naprotiv, uživao sam, a nadam se i drugi sa mnom”, dodao je Jovanović.

Srđan Timarov je napomenuo da se odavno pita “zašto ozbiljna pozorišta ne rade vodvilje sa ozbiljnim igračima, jer to jeste, uz svu lepršavost, veoma zahtevan žanr za izvođače”.

“Mislim da pozorišta imaju obavezu da uz kvalitetan sadržaj nude jako dobru zabavu posebno danas kada smo preplavljeni lakom zabavom sa svih strana”, istakao je Timarov.

Na pitanje da li se pod uticajem današnjeg vremena u Fejdoov komad možda učitava suviše ozbiljnosti i kritičnosti koje tvorci ranijih predstava decenijama nisu imali u vidu, Liješević je izjavio da je to “i dalje čista zabava, ali zabava u kojoj su ulozi ozbiljniji”.



Đuričko je naglasio da kod Fejdoa “postoji ozbiljan moralitet sam po sebi, sa tradicijom junaka koji prolaze golgotu i katarzu sa publikom”.

“Junak ima želju, doživljava sunovrat i na kraju mu se publika smejala, a smejući se njemu, smejala se sebi i svojoj tajnoj želji i svojoj malograđanštini, svojoj grubosti. To nije učitavanje, naprotiv. Mi smo ranije učitavali da je to samo zabava, jer smo smatrali da su teška drama i tragedija jedino pravo pozorište, a zapravo ima nečega u tome da se kroz jedan laki žanr daje kritika i društva i međuljudskih odnosa. I te stvari same izbiju”, rekao je Đuričko.

Umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović rekao je da se odavno zalagao da se radi vodvilj i podsetio da je ovo četvrti Fejdo u JDP-u, te je to i tradicija kuće. Najdugovečnija bila je predstava “Buba u uhu” u režiji Ljubiše Ristića.

“Međutim, ta ‘Buba’ nije bila ni Fejdoova ni Ristićeva nego Nikole Simića. On je jedini iz ansambla koji je odigrao svaku predstavu ‘Bube’ tokom četiri decenije. Ostavio nam je ključ kako se to igra. Nova predstava je na izvestan način i posveta Nikoli Simiću”, izjavio je Stojanović.

“Hotel Slobodan promet” igra se u prevodu Dragoslava Andrića. Scenograf je Aleksandar Denić, kostimografkinja Maja Mirković, scenski pokret oblikovala je Sonja Vukićević.

Inače, ulaznice za premijeru 23. decembra nisu u prodaji i ne mogu se rezervisati, a ulaznice za prve reprize 26. i 27. decembra su rasprodate.

*Foto: Aleksandar Angelovski

(SEEcult.org)

Promena teatarskog sistema



Knjiga “Početi iznova - Promena teatarskog sistema” istaknutog teatrologa i kulturnog analitičara Dragana Klaića (1950-2011), u kojoj posmatra posledice uzleta komercijalnog pozorišta i njegovog rastućeg profesionalizma po nekomercijalnu pozorišnu scenu, tema je razgovora koji će biti održan 22. decembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u saradnji sa Univezitetom umetnosti u Beogradu, Fakultetom dramskih umetnosti Cetinje i izdavačkom kućom Clio.

Imajući u vidu rivalitet, blizinu, pa i umrežavanje ta dva sveta – jednog koji juri za profitom i drugog koji se održava državnim subvencijama, Klaić se zalaže za njihovo jasno razgraničenje. Pitanje koje postavlja jeste kako te pozorišne kuće, trupe, prostori, festivali, studiji, kao i infrastruktura koja ih podržava i na koju se oslanjaju, mogu da se održe u konkurenciji sa komercijalnom zabavom, u situaciji oslabljene podrške državnih organa.

Globalizacija, migracije, evropske integracije i digitalna revolucija menjaju način života ljudi u gradovima i na selima i vrše pritisak na državno pozorište da se prilagodi i modifikuje svoju ulogu ili da rizikuje da bude marginalizovano i postane irelevantno, jedan je zaključaka Klaićeve knjige koju su sa engleskog preveli Bojana Janković, Danica Ilić i Slobodan Obradović, a objavljena je u ediciji Ars scena kuće Clio.

Klaić u knjizi “Početi iznova - Promena teatarskog sistema” razmatra različitost, ali i isprepletenost institucionalnog i komercijalnog pozorišta, izazove koji su pred njima i odgovore na njih, produkcione modele (repertoarska pozorišta, trupe i produkcijske kuće) i specifičnosti ponude institucionalnog pozorišta, te repertoarske strategije, osećaj za mesto, načine za pronalaženje i sticanje publike, položaj pozorišta u globalizovanom svetu i pitanja liderstva, upravljanja i kulturne politike.

U razgovoru o toj knjizi u 19 sati učestvovaće dramatrurškinja i direktorka CZKD-a Borka Pavićević, profesori Fakulteta dramskih umetnosti Milena Dragićević Šešić i Ivan Medenica, te urednik kulturno-umetničkog programa RTS-a i urednik edicije Ars scena Nebojša Bradić.

Ugledni teatrolog i analitičar kulture Dragan Klaić bio je predavač, istoričar i kritičar pozorišne umetnosti, kao i osnivač i član više evropskih pozorišnih organizacija i mreža, a preminuo je 2011. u Amsterdamu.

Bio je stalni saradnik udruženja Felix Meritis u Amsterdamu i predavao kulturnu politiku i umetnost na univerzitetu u Lajdenu. Njegova područja angažmana su savremene pozorišne umetnosti, evropske kulturne politike, strategije kulturnog razvoja i međunarodne kulturne saradnje i interkulturalnost.

Studije dramaturgije završio je u Beogradu, a doktorirao istoriju pozorišta i kritiku drame na Jejl univerzitetu u SAD. Radio je kao pozorišni kritičar i dramaturg, bio profesor na Filozofskom fakultetu Beogradu i na Univerzitetu u Amsterdamu, a gostujući profesor u Americi, Budimpešti i Bolonji, direktor Holandskog Pozorišnog Instituuta od 1992. do 2001. godine, suosnivač evropskog pozorišnog časopisa Evromaske.

Bio je predsednik Evropske mreže centara za izvođačke umetnosti i Evropskog foruma za umetnost i kulturne baštine. Bio je moderator Evropske kulturne fondacije (2002-2004) i autor konačnog izveštaja Evropa kao kulturni projekat (Amsterdam: ECF 2005).

Njegove knjige i radovi objavljeni su u bivšoj Jugoslaviji pre 1991, ali i u Velikoj Britaniji, Americi, Holandiji i Norveškoj. Bio je angažovan i kao urednik časopisa Pozorište (SAD) i član nekoliko savetodavnih odbora u Budimpešti, Briselu, Stokholmu i Hagu.

(SEEcult.org)

Novogodišnja prodajna izložba

http://www.seecult.org/vest/novogodisnja-prodajna-izlozba-2

KND: Inter/akcija - 2/3



Inter/akcija, Galerija Doma omladine Beograda, 15. novembar - 2. decembar 2016. - 2/3

Izložba “Inter/akcija” studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, realizovana u saradnji sa njihovim kolegama sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta i mentorkama Oliverom Parlić, Biljanom Đurđević i Anom Bogdanović, predstavljala je jedinstveno i dragoceno iskustvo za studente oba fakulteta, budući da do sada nisu imali priliku za takvu saradnju. U drugoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi “Inter/akcija”, studentkinje istorije umetnosti Marijana Vaščić, Katarina Kostandinović i Sofija Milenković, govore upravo o značaju tog iskustva i nesvakidašnjoj prilici da učestvuju u celokupnom procesu nastanka izložbe – od ideje do realizacije.

“Učešće u ovom projektu zajedno sa studentima FLU za nas je predstavljalo jedinstvenu priliku da učestvujemo u procesu nastanka izložbe i da u praksi iskusimo ono za šta nas pripremaju četvorogodišnje studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, budući da nikakav zvaničan vid prakse ne postoji u okviru našeg programa. Stoga se ovaj projekat nameće kao idealan spoj između FLU i Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta, s obzirom da do sada nije postojala nikakav zvaničan vid saradnje između nas”, navela je Marijana Vaščić.

Prema njenom mišljenju, generacijsko povezivanje studenata čija su buduća zanimanja usko povezana predstavlja možda i najbitniji apsekt celog projekta.

“Mi smo upoznavanje započeli krajem maja, tako da smo od početka mogli da pratimo kako se njihove ideje razvijaju, sazrevaju, transformišu, i da ispratimo čitav taj proces - do same realizacije umetničkog dela. U tom procesu najznačajniji deo je bila naša komunikacija, budući da je predstavljala nešto novo kako za nas, tako i za njih, jer mi nismo imale do sada priliku da razgovaramo sa umetničima o čijim smo delima pisale, a ni oni nisu imali priliku da govore toliko o svijim delima, tako da je to bilo interesantno dragoceno iskutvo za sve nas”, navela je Marijana Vaščić, koja je sa koleginicama, pod mentorstvom Ane Bogdanović, i autorka tekstova u katalogu izložbe.



I Katarina Kostandinović istakla je značaj iskustva zajedničkog rada, interakcije i razgovora koje su vodili na FLU, ali su se sastajali i van fakulteta.

“Kako su se njihova dela razvijala i sazrevala, uz veliku podršku mentorki, tako se i naš koncept rada razvijao i sazrevao. Njihovi radovi su pre svega jedna refleksija njihovog dosadašnjeg iskustva sa godišnjih školskih izložbi i izložbi u Domu omladine, poput izložbe skulpture i crteža malog formata, pa ova izložba predstavlja presek njihovog rada i proizvod vežbi na fakultetu”, navela je Katarina Kostandinović, dodajući da su radovi studenata FLU dosta različiti, pa je sa koleginicama sa istorije umetnosti pokušala da mapira bitne ideje i teme, odnosno inspiracije nastalih radova. Radovi su podeljeni stoga u tri grupe, odnosno definisani su kroz tri problemska pitanja, a to su relacije studenata i njihovih radova, zatim relacije sa publikom i sa medijem u kojem su stvarali.



Sofija Milenković takođe je istakla značaj učešća u projektu “Inter/akcija”, jer studenti istorije umetnosti, iako na studijama često pišu tekstove, nemaju priliku da se posvete mladim i neetabliranim umetnicima.

“Obično smo pisali o umetnicima koji su već afirmisani, koji imaju višedecnijsko iskustvo iza sebe, čije je delo bilo teorijsko analizirano i interpretirano u različitim prilikama, a u ovom slučaju radili smo sa budućim umetnicima koji su naši vršnjaci, koji kao i mi tek stupaju u profesionalni život i čije delo do sada nije bilo analizirano. Naravno da je teorijsko znanje koje smo stekli pomoglo da odredimo probleme i okvire koji se u tim radovima prepliću i da samim tim odredimo koncept izložbe, međutim tu je vrlo bitnu ulogu imala saradnja sa studentima FLU na različitim nivoima, a šve je to doprinelo da se koncept uobliči”, navela je Sofija Milenković.



Budući da se postavljalo pitanje forme tekstova, koji je trebalo da budu kratki, Sofija Milenković kaže da su zato zaključile da bi najbolje da pođu od najširih konteksta koji povezuju sve radove.

“Jasno je da su u pitanju različiti radovi, da su u pitanju različiti pristupi, interesovanja, početna istrazivanja u polju umetnosti... Utvrdili smo da je najširi kontekst koji povezuje te radove (studenata FLU) kontekst njihovog školovanja, u kojem stiču različita iskustva koja na posredan ili neposredan način oblikuju i njihove radove i njihov odnos prema radovima i školskom sistemu. Nakon toga sledilo je izdvajanje nekih glavnih problema koji se prepliću u tim radovima. Cilj je bio da se izdvoje neki glavni problemi u fokusu radova, ali istovremeno i da se ukaže na njihove različite interpretacije koje se prepoznaju. Dakle, jedno pitanje je odnos umetnika i neposrednog okruženja – intimnog i društvenog, drugo je odnos umetnika i publike, a treće su eksperimenti između umetnika i medija u kojem radi. To i jesu neke osnovne relacije koje određuju nastanak nekog umetničkog dela i njegovog kasnijeg postojanja”, navela je Sofija Milenković.

*U prvoj epizodi serijala Kritika na delu govore mentorke Olivera Parlić-Karajanković, docent na Vajarskom odseku FLU i Ana Bogdanović, istraživač-saradnik na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu

_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Dobitnici nagrade Kandinski



Jubilarna, deseta dodela nagrade Kandinski za savremenu umetnost obeležena je rekordnim brojem prijava, a glavnu nagradu za projekat godine dobio je Andrej Kuzkin za rad “Pravo na život”, dok je za najbolji naučni rad u oblasti istorije i teorije umetnosti proglašeno delo Viktora Misijana “Vinogradov i Dubosarski”.

Nagradu za najbolji projekat mladog umetnika dobila je Taus Mahačeva (Super Taus) za video rad “Bez naziva 2” o spomeniku posvećenom ženama koje su posećivale Dagestanski muzej i spasile jedan Rodčenkov rad.

Pobednički projekat moskovskog umetnika Kuzkina “Pravo na život” postoji u tri verzije, od kojih prva obuhvata pažljivo odabrane detalje iz umetnikove biografije, raspoređene hronološkim redom. Druga je materijalizovana u vidu izložbe serije printova sa kratkim objašnjenjima, a svaki je posvećen jednom poslu. Treća verzija je u vidu elektronske knjige u kojoj su događaji oživljeni u prostoru jezika.

Ceremonija uručenja nagrade Kandinski tradicionalno je održana u bioskopu “Udarnik” u Moskvi, uz otvaranje izložbe finalista u prisutvu mnogobrojnih umetnika, kustosa, likovnih kritičara, predstavnika ruskog i međunarodnog umetničkog establišmenta i javnog života.



Na konkurs za nagradu Kandinski prispeo je u jubilarnoj godini rekordan broj radova – ukupno 522, od kojih je 198 bilo nominovano za glavnu nagradu, čak 309 za nagradu za mladog umetnika, dok je za nagradu za naučni rad u oblasti istorije i teorije savremene umetnosti bilo 19 prijava.

U užem izboru bilo je po tri predloga u svakoj kategoriji.

Za glavnu nagradu u konkurenciji sa Kuzkinom bili su i Evgenij Granilšćikov, nominovan za intalaciju “Bez naziva (posle poraza)” i grupa Plavi Sup sa video intalacijom “Kaskade”.



U užem izboru za nagradu za mladog umetnika bili su, uz pobednicu, i Anja Želud sa intalacijom “Gore nego ništa” i Polina Kanis sa videom “Smena”.

Za nagradu za naučni rad, koju je dodelio poseban žiri, u konkurenciji su, uz Misijana, bili i Georgij Kizevalter iz Rusije, nominovan za naučni zbornik “Prelomne osamdesete u neoficijelnom slikarstvu u SSSR-u” i Alek Epštajn iz Izraela sa biografskim delom “Umetnik Oskar Rabin: Zapečaćena sudbina”.

U žiriju za glavnu i nagradu za mladog umetnika bile su istoričarke umetnosti Jekatarina Bobrinska iz Državnog instituta za istoriju umetnosti u Moskvi i Jara Bubnova, kustoskinja i direktorka Instituta za savremenu umetnost u Sofiji, direktorka Državnog muzeja umetnosti “Puškin” u Moskvi Marina Lošak, direktorka Muzeja multimedijalne umetnosti/Moskovskog doma fotografije Olga Sviblova, generalna direktorka Tretjakovske galerije u Moskvi Zelfira Tregulova, direktorka Muzeja savremene umetnosti u Solunu Marija Cancanoglu i izvršni direktor Moskovskog muzeja savremene umetnosti Vasilij Cereteli.



Novčani iznos nagrade Kandinski ostao je isti kao prethodnih godina, što znači da dobitnik glavne nagrade dobija 1,8 milion rubalјa (oko 28.000 evra), a 450.000 namenjeno je za najboljeg mladog umetnika i publikaciju nagrađenog naučnog rada u okviru izdavačkog programa BREUS na ruskom ili engleskom jeziku.

Nagrada Kandinski je nezavisna ruska godišnja nagrada koja se dodelјuje od 2007. godine na inicijativu biznismena Šalve Breusa. Nagradu je ustanovila međunarodna BREUS fondacija.

Jedna od karakterističnih osobenosti nagrade Kandinski je mogućnost da se sami umetnici kandiduju, a mogu da ih predlože i stručnjaci u oblasti savremene umetnosti, članovi žirija, umetničkih saveta muzeja i galerija, profesionalnih udruženja… U svim fazama procesa dodele nagrade Kandinski, koji traje tokom čitave godine, učestvuje međunarodni žiri i ekspertski savet u čiji sastav ulaze autoriteti iz svih oblasti savremene umetnosti u Rusiji.

Nagrada se dodelјuje u čast uticajnog ruskog slikara Vasilija Kandinskog (1866-1944), jednog od rodonačelnika apstraktnog slikarstva.

Prošle godine glavnu nagradu dobio je moskovski konceptualni umetnik Andrej Filipov, a prethodnih godina laureati su Pavel Peperštajn (2014), te Irina Nahova (2013), koja je predstavljala Rusiju na 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji. Među dosadašnjim dobitnicima su i Anatolij Osmolovski, Aleksej Belajev, Vadim Zaharov, Aleksandar Brodski, Juri Albert, AES+F...

Branko Rakočević / SEEcult.org

Novi dvobroj Kamenzinda



Novi dvobroj međunarodnog časopisa za arhitekturu i istraživačke platforme Kamenzind, tematski posvećen obrazovanju u arhitekturi, biće predstavljen 27. decembra u Ostavinskoj galeriji Magacina u Kraljevića Marka, uz tematsku šetnju Savamalom “Jedan korak napred, dva koraka nazad”.

Novo izdanje časopisa Kamenzind izlazi nakon godinu dana, a kroz tekstove i fotografije predstavlja različite pristupe obrazovanju na polju promišljanja i delovanja u arhitekturi i razumevanju i stvaranju grada.

“Smatramo da obrazovanje ne može biti posledica, već uzrok. Da ne može čekati bolje dane, već ih mora stvarati. I da nije u pitanju set informacija već proces, način razvijanja samostalnog mišljenja, kritičkog pogleda, obrade i upotrebe informacija i formiranje alata za stalni i kontinuirani rast. Odraz toga prisutan je na svakom koraku koji napravimo, u svakom prizoru koji ugledamo, u svemu što nas okružuje i što i sami činimo i stvaramo”, navelo je uredništvo časopisa Kamenzind, čiji će besplatan primerak biti moguće dobiti na promociji.

U dvobroju Kamenzinda Našiha Pozder deli svoja iskustva bavljenja urbanizmom i arhitekturom širom BiH, o planiranju gradova, saradnji s lokalnim vlastima i obrazovanju političara. Aleksandar Staničić kroz primer nagrađenog konkursnog projekta predstavlja kako arhitektura mora naučiti da transformiše nasilje, kao što nasilje zna kako da transformiše arhitekturu, dok studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu otkrivaju kako su došli na ideju i proces realizacije inicijative za nove modele stanovanja za ugrožene u poplavama.



Zagrebačka Zadruga Otvorena arhitektura otkriva nove modele udruživanja u arhitekturi, a kolege iz Niša približavaju vrednosti i izazove novih ideja i inicijativa kroz prvi arhitektonski festival filma u regionu, Novi Fokus Niš. Iva Čukić deli svoja bogata iskustva u kvalitetnijoj upotrebi prostora u javnoj svojini, dok Ana Radovanović piše o neoavangardnim časopisima s područja bivše Jugoslavije i časopisu kao galeriji, forumu i umetničkom delu. O apolitičnosti i oportunizmu arhitekata, kao temi o kojoj se mora glasno govoriti, piše Dominko Blažević, dok Ljubica Slavković vraća pogled na reforme školstva pokušane kroz Novu školu arhitekture na Arhitektonskom fakutletu u Beogradu 70-ih godina XX veka, kao i na omniprisutnu popularnost brutalizma, odakle ona dolazi i kuda nas vodi.

Fotografkinja Katarina Šoškić ilustrativno priča o temi koja je svima bliska - divljini koja nas zatrpava, kao i o upotrebi fotografije u promišljanju prostora koji dišemo. I za kraj, Nikola Andonov prenosi svoje iskustvo arhitektonskog delovanja. Muzičku podršku na promociji pružiće Phillie P, a prethodni joj stručno vođena šetnja Savamalom u 18 sati, uz arhitektu i istoričara, koji će predočiti različite aspekte razvoja grada, a posebno priobalja na prostoru Savamale.



Iako se već dva veka nalazi na obodu najužeg centra Beograda, ovaj deo silaska grada na reke i dalje odaje utisak nedovršenosti koja poziva na ponovno promišljanje njene sadašnjosti i budućnosti. Poluoblikovani prostori, velike prazne površine i nadasve položaj na reci Savi, delovali su inspirativno na generacije urbanista, arhitekata i vlastodržaca. S druge strane, žitelji Savamale rešavali su velike i male svakodnevne probleme na različite praktične načine, dopadali se oni drugima ili ne, a danas je ta četvrt u fokusu čitavog Beograda, pa i Srbije – zahvaljujući projektu “Beograd na vodi”.

Zainteresovani za učešće u šetnji Savamalom trebalo bi da pošalju prijavu na adresu tackakomunikacije@gmail.com najkasnije do 26. decembra. Šetnja je nastala kroz zajedničke aktivnosti Tačke komunikacije sa kolegama iz kolektiva Ministarstvo prostora, a realizuje se u okviru projekta Act4City koji je podržan od Balkanskog fonda za umetnost i kulturu (BAC).

Izdavanje novog dvobroja Kamenzinda pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Kišova Elektra u Narodnom



Premijera drame “Elektra” Danila Kiša, u režiji Ive Milošević, biće održana 25. decembra u Narodnom pozorištu u Beogradu, a naslovnu ulogu u tom večito aktuelnom komadu o mračnim stranama ljudske prirode igra Nada Šargin.

Kiš je krajem 60-ih godina, dobivši porudžbinu od Ateljea 212 da adaptira jedan hermetični prevod Euripidove “Elektre” (klasični prevod Kolomana Raca), bio podstaknut da napiše svoju verziju, podsetila je na konferenciji za novinare 22. decembra Iva Milošević.

“Ono što me je najviše zaintrigiralo u tom komadu jesu pitanje premoći mračne strane ljudske prirode, gnev kao izuzetno moćna sila u čoveku, koja može da dovede i do velikih dela, a može da dovede i do užasa, kao i razmatranje emocionalne situacije u kojoj čovek može da se nađe, a koja onemogućava izbavljenje od tako jakih mračnih strasti kao što su opčinjenost mržnjom i opčinjenost osvetom”, rekla je Iva Milošević.

Kako je dodala, i sam Euripid, a Kiš pogotovo, bili su zaintrigirani iracionalnim, nagonskim silama u čoveku, i to su preispitivali.

“Ti aspekti u čoveku nekada dovode do toga da možemo poverovati da postoji neki viši nalog, koji dolazi od bogova ili od ljudi, za osvetu, kao i sumanuto osećanje da se uzvraćanjem užasa, kao odgovorom na neki užas i traumu koja se nama dogodila, možemo izbaviti od osećanja bola koji je ta trauma u nama izazvala. Ali, ono što ovaj komad čini mi se pokazuje jeste da na kraju tog puta postoji samo ništavilo. Ta nerazrešivost, ta tragična pozicija čoveka da sudbina nekada ne nudi, zbog svih slabosti koje čovek nosi sa sobom, izlazak na put ozdravljenja i oprosta - to je ono što ova tragedija hvata”, istakla je Iva Milošević.



Zahvalivši glumcima na poverenju u njen koncept, koji “nije bio konvencionalan i tražio je smelost od cele ekipe” da se upusti u avanturu, Iva Milošević rekla je da je od glumaca tražila “veoma istinit izraz”.

“To nije lako jer je u pitanju uzvišeni poetski jezik, bez obzira što postoji vrlo nijansirana psihološka potka za svaki lik, ali mi smo ispitivali mogućnost da se antička tragedija igra bez preteranog, teatralnog patosa i povišenih, lažnih tonova. Lažnost je u našem procesu bila prosto zabranjena kategorija, da ne zapadnemo u podražavanje emocija, već da dođemo do toga da glumci autentično proživljavaju vrlo ekstremna osećanja o kojima se ovde radi”, navela je Iva Milošević.

Uz Nadu Šargin kao Elektru, u ansamblu su i Marko Janketić (Orest), Dušanka Stojanović Glid (Klitemnestra), Pavle Jerinić (Pilad), Aleksandar Đurica (Zidar), Branko Jerinić (Strofije), Darko Tomović (Egist), a hor igraju studenti glume Mina Nikolić, Bojana Đurašković, Joakim Tasić i Dragan Sekulić.

Nada Šargin je rekla da je tekst “zahtevan, dubok i lep”, te da su ga svi radili “sa uživanjem i sa poštovanjem, prvenstveno prema tekstu i pozorištu, pa onda i jedni prema drugima”.

“Bitno mi je da u ovoj predstavi nema nasilja, krvi, fizičke brutalnosti na sceni, jer sam zasićena takvim stvarima u savremenom pozorištu. Sve je dato kroz repliku, kroz stanje i emocije, onu metafizičku, iracionalnu ravan glumačku, što su i Kiš i Iva zahtevali i što mi je prijalo. Iako je Kiš govorio da je ovo na neki način posvetio Artou i njegovom teatru surovosti, dajući reditelju predlog da unese punu dozu surovosti, smatram da je mislio iznutra, iz zemlje, iznutra ka gore, ka bogovima i da nije mislio na fizičku brutalnost. Mislim da će ova predstava biti osveženje na našim scenama”, rekla je Nada Šargin.



Pavle Jerinić je primetio da je antička i Kišova “Elektra” jedan od najaktuelnijih komada “na ovim prostorima, na kojima se mržnja gaji tako morbidno, sa perverznom strašću”.

Darko Tomović je dodao da nas “dobra literatura uvek stavi pred ogledalo”, ovoga puta pokazujući “pleme, ono što je ukorenjeno, što postavlja nalog sledećoj generaciji za osvetu, dok je oprost ono najteže”.

Dušanka Stojanović Glid je rekla da je fascinanto kako su i 24 veka od nastanka Euripidove “Elektre” te teme prisutne, a što se tiče Kišove verzije, istakla je njen izuzetan pesnički nivo.

“Inspirativno mi je što je mesto radnje ove naše tragedije zapravo mesto nesvesnog, iracionalnog prostora gde obitava uvređena duša. Ta duša je spremna da se sveti i da mrzi i da ubije. A šta dovodi do toga – ogromne ambicije, ogromne težnje ka velikoj slavi, velikoj moći, ne ove moći koje se računaju u ovim našim trenutnim životima u kojima je vrh biti, na primer, upravnik pozorišta, nego moći zaista pomerati brda, žrtvovati svoju decu, terati svoj narod u rat, širiti granice... Tu se ne biraju sredstva - smaknuća, egzekucije, atentati. I onda se pokvari nebeska mehanika, više ne funkcioniše po božijem nego po ljudskom principu. I svi protagonisti dođu do mesta koje su toliko silno želeli i tamo nema ničega”, ispričala je Dušanka Stojanović Glid.

V.d. direktora Drame Narodnog pozorišta Željko Hubač izjavio je da je predstojeća premijera “ostvarenje njegovih snova”.

“Mada jedan od najznačajnijih domaćih pisaca, Kiš nikada nije igran u Narodnom pozorištu. Srećan sam da sada postavljamo ovo dramsko remek delo. Takođe, izbor rediteljke Ive Milošević je jedan od pametnijih repertoarskih poteza ove kuće. Uz sjajan ansambl publiku očekuje atipično teatarsko iskustvo, uzbudljiva predstava oslonjena na kvalitet glumca, na moć ekspresije, beg od racionalnog, promišljanje teatra na unutarnji način, predstava koja korespondira sa estetskim kretanjima u regionu”, ocenio je Hubač.

Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Boris Čakširan, a kompozitor Vladimir Pejković.

Prva repriza “Elektre” na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta je 27. decembra.

(SEEcult.org)

Autogol za 10 godina ZMUC-a



Zemunski mali umetnički centar (ZMUC) obeležava deset godina postojanja umetničkim događanjem “Autogol. Od autoironije do autoistorizacije” koji počinje 27. decembra u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu otvaranjem izložbe, a narednih sedam dana biće nastavljen intenzivnim programom u slavu umetnosti, zajedništva, društvenosti i “autogolova” koje ZMUC neumorno zadaje već čitavu deceniju.

Umetničkim događajima koji počinju izložbom u sali Milan Grol, unutrašnjem dvorištu i Digitalnoj galeriji, ZMUC će, kao nezavisna umetnička institucija, otvoriti vrata Kolarčeve zadužbine za projekte nezavisne kulturne scene.

U “Autogolu”, čija je kustoskinja dr Maja Ćirić, učestvuju umetnici, udruženja i kolektivi koji su se odazvali na poziv upućen na oko stotinu adresa pojedinaca i organizacija sa kojima je ZMUC sarađivao tokom deset godina rada u prostoru na Zemunskom keju (2005-2015), kao i u regionalnom programu Mobilnih rezidencija.

Pored postavke u sali Milan Grol, gde publiku dočekuje jestivi mozaik napravljen od 50 kilograma ratluka, u novoj Digitalnoj galeriji biće prikazani video radovi i dokumentarni filmovi desetogodišnje ZMUC-ove produkcije.

U novim dokumentarnim i autorskim video radovima, publika će premijerno i virtuelno učestvovati u avanturi Debelih biciklista na putovanju za Firencu, gledaće spektakularnu montažu gomile amaterskih snimaka s događaja u ZMUC-u, kao i drugih programa, putovanja i rezidencijalnih boravaka u Srbiji, Albaniji i Crnoj Gori.

Postavka artikuliše neke od bitnih celina ZMUC-ovog desetogodišnjeg programa, a obuhvata Sobu sa blagom (2005-2016) koja se sastoji iz materijalnih tragova ZMUC-a sakupljenih “stihijski, nepromišljeno i bez upliva kritičkog mišljena“, odnosno radova Miodraga Moce Jeremića, Srđana Veljovića, Jamesdina, Srđana Đileta Markovića, Senke Trivunac i Dragane Nikoletić, Dragana Radovića Slikatora, Eugena Borkovskog, Saše Markovića Mikroba, Branislava Nikolića… U glavnoj prostoriji su radovi Milorada Miše Mladenovića i Nikole Džafa, a posebna atrakcija će biti umetnička instalacija "Slatke uspomene (Uzmi dve)” Goran Denića, sačinjena od 50 kilograma ratluka različitih boja koji je poređan tako da simulira tradicionalni orijentalni mozaik (judeo-hrišćanskih-muslimanskih kultura) sa ćiriličnim natpisom “JEDAN JEZIK JEDAN NAROD”.

Otvaranje izložbe biće praćeno i akcijom Karkatag kolektiva koji će u Ulici 1300 kaplara izrađivati autoportrete u metalu.

Performansi, koncerti i javni časovi čine prateći program postavke podeljene na pet glavnih celina - Mobilne rezidencije, performans Konsultacije, Debeli biciklisti, Muzej korupcije i LEFEB – Letnji festival besmislenih i beskorisnih veština, koji će biti održan 31. decembra 2016. godine u Galeriji Kolarčeve zadužbine, uz “Erotske konsultacije” za publiku Dragane Nikoletić.

Za 28. decembar najavljen je performans “Konsultacije”, te koncert muzičke grupe Hotel Makedonija, dok će 29. decembra Milica Ružičić, profesorka na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti strukovnih studija, preokrenuti svoju poziciju autoriteta i dopustiti da je studenti uče i ocenjuju, a Olivera Nikolić Kia i Biljana Kosmogina izvešće performans “U materinu!”.

Godinama prepoznatljiv kao “mali prostor sa velikom publikom”, ZMUC se posle selidbe sa Zemunskog keja u Magacin u Kraljevića Marka, kulturni centar kojim rukovodi Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), prvi put predstavlja beogradskoj publici u instituciji “od nacionalnog značaja”.

“Zajebancija shvaćena ozbiljno, manifestovana u dešavanjima, doživljajima i procesima, posle deset godina se iščitava kao trag alternativne proizvodnje društvenosti”, ocena je nezavisne kustoskinje Maje Ćirić povodom ZMUC-ovog jubileja.

ZMUC tim događajem, kako je navela, potvrđuje svoju ambiciju i kapacitet da aktuelizuje nove društvene relacije.

“To je ostvareno kombinovanjem ležernijeg i neformalnijeg delovanja ZMUC-a u kontekstu Kolarčevog Narodnog univerziteta, pri čemu se ovo preklapanje može tumačiti kao mogućnost za uspostavljanje nepredvidivih relacija”, navela je Maja Ćirić.

Program “Autogol” biće završen 2. januara 2017. godine, a njegovu realizaciju pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Dragana Zeljković: Omogućiti ljudima da rade



Dragana Zeljković, članica Gradskog veća u vreme otvaranja Magacina u Kraljevića Marka 2007. godine, govori za SEEcult.org o prvobitnoj ideji gradskih vlasti da se taj prostor u bivšem Nolitovom skladištu dodeli nezavisnoj sceni kao model za pretvaranje cele Savamale u svojevrsni kulturni centar, s obzirom na veliki broj tada godinama nekorišćenih sličnih prostora.

Koja je ideja gradskih vlasti bila kada je otvoren Magacin?

D.Z: Ima tome gotovo deset godina. Prvobitna ideja je bila upravo onakva kakva je sada u realizaciji - da se dodeli nezavisnoj sceni. Prostor je bio neiskorišćen, pripadao je Poslovom prostoru Beograda. Ja sam bila u jednoj komisiji u kojoj sam shvatila da ovo stoji pet godina neiskorišćeno, a ujedno sam znala da postoji itekako potreba da se ne jedna, nego više ovakvih scena napravi u gradu, jer je bilo mnogo mladih ljudi kpoji nisu imali gde da prave svoje projekte.

Sa vrlo malo sredstava Grada, sa velikim entuzijazmom, sa mnogo mladih ljudi koji su besplatno radili ovaj projekat, mi smo ušli sa idejom da napravimo lepu scenu koja će trajati dugo godina, ne samo deset. Ideja je bila da se napravi neka vrsta inkubatora, gde bi se na godišnjem nivou birali projekti koji već imaju sredstva za realizaciju u okviru ovog prostora, koji bi se davao besplatno, a nakon godinu dana na njihovo mesto bi dolazile druge organizacije koje bi opet razvijale svoje projekte.

U potkrovlju je bila zamišljena i rezidencija regionalnog karaktera kako bi umetnici iz regiona zajednički realizovali svoje ideje. Ali, ne samo radni prostor, već i prostor za prezentacije različitih projekata.

U to vreme smo imali razne ideje. Ovo je trebalo da bude samo prvi prostor, a takvih prostora je u Savamali bilo mnogo, jer je u to vreme ideja bila da cela Savamala bude kulturni centar, a ne ovo što je sada i ne u kom pravcu sada ide.

Iako znam da imovinski odnosi nisu rešeni u mnogim od tih prostora, razmišljali smo o tome da se sceni da prostor da ga koristi bar privremeno. Pritom, znajući da Grad nema sredstva, i da je uvek problem sa sredstvima, mislili smo da ga scena sama održava (krečenje i sl.), ali da nađemo nekog ko će da brine o tome da se nađu sredstva za grejanje i održavanje, koja nisu velika, ali opet su neophodna.

Tako da, iako je bila ideja da prostor koristi nezavisna scena, mi smo rešili da Dom omladine brine u početku dok god malo dete ne stane na noge. Ja ne znam u kojem pravcu je to išlo, ali vidim da grejanja u Magacinu nema i ne znam kako uopšte može da se radi u ovom prostoru bez grejanja. To nisu velika sredstva i Grad bi morao da odvoji sredstva bar za grejanje ovog prostra. Velika bi šteta bila i mislim da ne smemo da dozvolimo da se ovako nešto zatvori, već treba da razmišljamo o tome da ovakvih prostora treba da bude više u gradu zato što ima mnogo mladih ljudi sa fantastičnim idejama i projektima, a prostora je premalo.

Dom omladine je obavestio organizacije u Magacinu da treba da se isele, jer nema kapacitet da brine o tom prostoru. Šta mislite da je razlog takve odluke, uzimajući u obzir da već duže vreme traje dijalog sa Asocijacijom NKSS o načinu pravnog regulisanja statusa Magacina?

D.Z: DOB bi, kao nekakav titular, trebalo da aplicira kod Grada za namenska sredstva isključivo za održavanje ovog prostora. To nisu velika sredstva. Ljudi koji rade u ovom prostoru samoinicijativno ga održavaju – kreče posle svake izložbe, vode računa o stvarima koje su inače ovde zahvaljujući saponzorima. Telekom je u to vreme besplatno umrežio ovaj prostor, od sponzora smo dobili stolove, stolice, ništa od toga Grad nije platio. To su bili moji prijatelji, prijatelji prijatelja… sponzori u svakom slučaju. Mi smo čak i neka sopstvena sredstva davali kako bi se sve okrečilo i sredilo za otvaranje. Sećam se, zaista je postojala jaka inicijativa. Grad bi danas trebalo da odvoji sredstva samo toliko da se ova prostor pravilno koristi, odnosno da se omogući funkcionalnost, da ljudi mogu da rade.

Nipošto ne treba pričati o zatvaranju ovakvog prostora, to bi stvarno bila šteta.

Koji su razlozi za to što status Magacina nije rešen ni posle deset godina?

D.Z: Ja sam davno izašla iz svega toga mnogo i ne znamš ta se tačno desilo u međuvremenu, ali znam šta bi trebalo da se uradi. I ljudi iz DOBa bi trebalo malo da se raspitaju zašto se to dešava, šta može da se uradi, i svakako da treba da se nađe neko rešenje.

_ _ _
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

KND: Inter/akcija - 3/3



Inter/akcija, Galerija Doma omladine Beograda, 15. novembar - 2. decembar 2016.

3/3 - Kritičar na delu: Dušan Savić, istoričar umetnosti, urednik Galerije Doma omladine

Izložba “Inter/akcija” studenata Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, realizovana u saradnji sa njihovim kolegama sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta i mentorkama Oliverom Parlić, Biljanom Đurđević i Anom Bogdanović, svojevrsni je povratak izvornoj ideji Galerije Doma omladine Beograda da predstavlja mlade umetnike. Urednik Galerije DOB-a, istoričar umetnosti Dušan Savić, smatra da “Inter/akcija” stoji “rame uz rame sa bilo kojom drugom grupnom izložbom umetnika” u Beogradu koji su mnogo duže u tom poslu. Kako je Savić rekao u trećem nastavku serijala Kritika na delu o izložbi "Inter/akcija", do te inicijative je došlo pre oko devet meseci, kada je sa Oliverom Parlić i Biljanom Đurđević sa FLU razgovarao o pripremi tradicionalne izložbe skulptura i crteža malog formata u DOB-u.

“Pokušali smo da osmislimo još neke programe koji bi uključili studente sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta i, kako je Ana Bogdanović, koja radi kao asistent na tom odeljenju, u Savetu Galerije DOB-a, uz Biljanu Đurđević, došli smo do ideje da se oformi projekat koji definitivno fali u kulturnom životu Beograda i Srbije. Inicijative za tako nešto se do sada nisu pojavljivale, nisu bile formalne kao ova naša”, naveo je Savić povodom izložbe “Inter/akcija” koja je nastala u okviru projekta “Inkubator”, podržanog od Ministarstva kulture i informisanja Srbije.



Savić je rekao da je srećan zbog toga što su studenti oba fakulteta imali priliku da se upoznaju, saznaju šta rade i kako razmišljaju, s obzirom da je reč o ljudima istih godina i interesovanja.

Prema rečima Savića, kada je počeo da radi u DOB-u pre nešto više od godinu dana, glavna ideja mu je bila da pruži šansu mladim umetnicima da prvi put izlažu, jer je to i osnovna ideja na kojoj je nastala Galerija DOB-a 1966. godine.

“Imao sam sreću da pre dve godine zaronim u kompletnu arhivu Galerije i saznam šta se sve dešavalo ovde. Našao sam da su neki od većih umetnika imali ovde prve izložbe, a da su u istoj godini imali i zajedničke izložbe pod nazivom ‘Prvi izlagači’ - svako ko je imao samostalnu izložbu, imao je još jednu priliku da se predstavi zajedno sa kolegama”, naveo je Savić.



Ističući da je jako bitno da se shvati da je DOB mesto gde mladi treba da predstave svoj rad prvi put, Savić je naveo da je ova prilika bila idealna, jer su mladi imali priliku da rade i sa mentorima koji imaju daleko više iskustva u formiranju izlagačkog koncepta i predstavljanju radova, ali i da rade sa studentima drugog fakulteta.

Prema rečima Savića, na izložbi “Inter/akcija” bila je potpuno drugačija percepcija publike u odnosu na godišnju izložbu studenata FLU, pre svega zato što je izgubljen pridev “studentska” izložba.

Savić je izrazio zadovoljstvo i zbog pozitivne reakcije kolega iz DOB-a, jer mu je važno šta misle o programu i to mu daje podstrek za dalji rad.

*U prvoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi “Inter/akcija” govore mentorke Olivera Parlić-Karajanković, docent na Vajarskom odseku FLU i Ana Bogdanović, istraživač-saradnik na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, dok su u drugoj epizodi govorile studentkinje istorije umetnosti Marijana Vaščić, Katarina Kostandinović i Sofija Milenković.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Još malo, pa nestalo... umetnosti



Šok zadruga tradicionalno organizuje od 26. do 31. decembra Novogodišnju rasprodaju umetnosti, a osim radova priznatih autora starije i srednje generacije, prvi put predstavlja i radove umetnika koji tek stupaju na scenu.

Tako će se, pored radova umetnika poput Nikole Džafa, Živka Grozdanića Gere, Aleksandra Rafajlovića, Tadije Janičića, Milana Nešića, Mihaila Belog Karanovića, Slobodana Stošića, Vladimira Ilića, Milice Dukić, Bojana Dojkića i drugih, prvi put predstaviti i mladi autori poput Lidije Krnjajić, Zite Arđelan, Adriane Ujhazi, Sanje Anđelković i Sofije Kamasi.

Šok zadruga tradicionalno pred novogodišnje praznike izlazi na ulicu da bi ponudila zainteresovanoj publici radove svojih članova i prijatelja.

Na rasprodaji su slike, grafike, grafike, printovi, objekti, crteži... a njihovom kupovinom po bagatelnim cenama publika će dati i dragocenu pomoć novoadskoj umetničkoj sceni koja opstaje u gotovo nemogućim uslovima.

Novogodišnja totalna rasprodaja umetnosti u pasažu Zmaj Jovine 22 traje do kraja godine od 12 do 18 časova.

(SEEcult.org)

Tragedija ruskog ansambla



Ruski vojni hor Ansambl Aleksandrov, ranije poznat kao Hor Crvene armije, nastradao je u padu ruskog vojnog aviona u Crno more, nakon poletanja iz Sočija ka Siriji, gde je trebalo da učestvuje u novogodišnjoj proslavi.

Oko 60 članova Ansambla Aleksandrov poginulo je zajedno sa još tridesetak putnika i članova posade, kada se avion Tu-154 kojim su putovali u rusku vojnu bazu Hmeim srušio 25. decembra u ranim jutarnjim satima u Crno more, nedugo posle poletanja.

Ruski mediji preneli su da je nekoliko članova tog čuvenog vojnog hora, osnovanog 1939. godine, ipak izbeglo sudbinu kolega, jer iz različitih razloga nisu uspeli da im se pridruže na kobnom letu.

Pevač Roman Valutov, koji je bio proglašen mrtvim, nije se ukrcao u avion jer mu je istekla važnost pasoša. Takođe, solista Vadim Ananjev ostao je kod kuće, jer mu se supruga upravo porodila.

Rusko Ministarstvo odbrane objavilo je listu putnika i navelo da je u avionu bilo 65 članova Ansambla Aleksandrov, kao i devetoro novinara i izvršna direktorka humanitarnog fonda "Poštena pomoć" Jelisaveta Glinka.

Ansambl Aleksandrov izvodi pesme ruskih kompozitora, narodne pesme i igre, vojničke pesme, dela duhovne muzike, klasična dela i hitove svetske pop muzike.

Hor Aleksandrov učestvovao je, između ostalog, na takmičenju za Pesmu Evrovizije 2009. Nastupao je i u Beogradu – poslednji put u Domu sindikata, povodom 70-godišnjice pobede nad fašizmom.

Ruski predsednik Vladimir Putin proglasio je 26. decembar za dan žalosti u Rusiji.

(SEEcult.org)

Reagovanje Naskovskog povodom Kalendara Centra za grafiku



Povodom informacija koje je medijima prosledio Centar za grafiku i vizuelna istrazivanja “Akademija”, objavljenim na portalu SEEcult.org i u dnevnim novinama “Blic” i “Danas” u vezi sa Kalendarom Centra za grafiku za 2017. godinu autora Bate Krgovića, kao i sa njegovom pratećom izložbom, umetnik Zoran Naskovski prosledio je saopštenje kako bi se ogradio od “izvesnih neistina iznetih u press materijalu i izbegao implikacije koje one sa sobom nose”. Saopštenje Naskovskog prenosimo u celini:

“Naime, u najavi izložbe i informacijama koje su prosleđene medijima navodi se da je prateća izložba, instalacija ‘Lekcija 21’ predstavljena u formi flipbook-a rezultat šireg zajedničkog istraživačkog projekta Bate Krgovića i Ivana Krgovića, što je apsolutno netačno, jer je pri realizaciji ovog rada došlo do ‘preuzimanja’ gotovog modela, kao i materijala iz video klipa sa kojim je Bata Krgović prvi put upoznat kada sam ga zamolio da mi pomogne pri daunlodovanju sa YouTube kanala, kako bih taj materijal upotrebio za svoj rad transformisan u medij videa i flipbook-a. Ovaj video klip sam odabrao i pronašao upravo kao rezultat šireg istraživačkog projekta, kojim se bavim već više od dve godine i u okviru kojeg je realizovana izložba ‘Mandala i Krst / zamračenje, izbeglice i ekonomsko kockanje’ u CZKD-u (30.12. 2015. - 30. 01. 2016.). Na projektu ‘Mandala i Krst / zamračenje, izbeglice i ekonomsko kockanje’ sam nastavio da radim i tokom 2016. godine i on je dopunjen novim sadržajima, između ostalih i flipbook-om sa identičnim snimkom noćnog nadzora.

Pošto je Bata Krgović bio upoznat sa činjenicom da ću planirani rad sigurno izvesti, a da je u međuvremenu preuzet na ovakav način, želim da se ovim putem ogradim od svake vrste manipulacija i naknadnih objašnjenja prilikom svojih aktivnosti i prezentacija kada je ovaj rad u pitanju”. Zoran Naskovski


*Fotografija flipbook-a Naskovskog i fotografija sa izlozbe u CZKD-u

Novi broj Moderne konzervacije



Novi broj časopisa “Moderna konzervacija”, godišnjaka u izdanju Nacionalnog komiteta ICOMOS Srbija, donosi niz tekstova različitih tema u oblasti istorije, teorije i filozofije konzervacije i konzervatorske prakse, kao i intervju sa dugogodišnjim predsednikom međunarodnog ICOMOS-a Mihaelom Pecetom, te prevode dokumenata u oblasti konzervacije, prikaze knjiga, izložbe i međunarodnog kongresa.

Iako tematski okvir časopisa čini moderna konzervacija, njeno stvarno poznavanje nije moguće ostvariti bez uvida u istoriju, teoriju i filozofiju konzervacije, pa otuda časopis “Moderna konzervacija”, kako navodi redakija, nastoji da preko redovnih rubrika uspostavi balans između istorije, teorije i filozofije konzervacije, s jedne, i konzervatorske prakse, sa studijama slučajeva iz Srbije i sveta, s druge strane.

Četvrti broj “Moderne konzervacije” nudi sedam priloga u rubrici posvećenoj istoriji, teoriji i filozofiji konzervacije, čiji se autori bave različitim temama - od teritorijalnog menadžmenta, preko istorijskog pregleda vodećih ličnosti, teorijskih principa i međunarodnih organizacija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa u 20. veku, konzervatorske filozofije ICOMOS-a o vernakularnom nasleđu, konzervatorsko-restauratorskog obrazovanja u Bugarskoj, direktiva Evropske unije i očuvanja kulturne baštine, ICOMOS-ovih smernica za procenu uticaja na nasleđe do uloge urbanodizajnerskih vodiča u zaštićenim celinama.

Segment posvećen konzervatorskoj praksi donosi 13 priloga – od preispitivanja pristupačnosti kulturnog nasleđa, odnsono razumevanja arheologije, preko tema “Urbanizacija i razvoj fortifikacionog sistema srednjovekovnog grada Pirana”, “Primena starih tehnika klesanja skulpturalnih arhitektonskih elemenata na srpskim srednjovekovnim crkvama 12. i 13. veka”, “Svetska baština – Manastir Studenica”, “Vrste oštećenja na slikarstvu Bogorodičine crkve u Studenici i postupci za njihovu reintegraciju”, “Konzervacija, restauracija i prezentacija zidnog slikarstva egzonarteksa u manastiru Sopoćani”, “Regulacioni plan istorijske zone Jajca sa zaštitnom zonom”, “Istraživanja zidnog slikarstva Ishak Čelebijine džamije u Bitolјu”, “Fenomeni degradacije slikane zidne dekoracije u katedralnoj crkvi Uspenja Bogorodice u Moskopolјu”, “Aktivnosti edukacije i obuke u konzervaciji graditelјskog nasleđa u Banskoj Štjavnjici u Slovačkoj”, “Kompleksi ložionica u Somboru i Novom Sadu – Elementi železničke infrastrukture kao kulturno nasleđe”, “Škola zemlјane arhitekture u Mošorinu – mORA” do transformacije istorijskih objekata kroz vreme na primeru projekata državnih zdanja arhitekte Nikole Nestorovića.

Uz intervju sa nemačkim i svetskim ekspertom Mihaelom Pecetom, novi broj “Moderne konzervacije” sadrži i prevode šest dokumenata iz oblasti konzervacije, zaključno sa Madridskim dokumentom (2014) o pristupima konzervaciji arhitektonskog nasleđa 20. veka, kao i prikaze knjiga čiji su autori Giuseppe Basile, Dubravka Đukanović i Olivera Kandić, izložbe Dubravke Đukanović “Kako očuvati i koristiti kulturno nasleđe” i 13. Međunarodnog kongresa “The Deterioration and conservation of Stone Sciene and Art: A Future for Stone”, održanog nedavno u Glazgovu.

I četvrti broj “Moderne konzervacije” nastavlјa tradiciju objavlјivanja priloga stranih autora čiji doprinos je u skladu sa konceptom tog časopisa koji se zalaže za povećanje znanja i promociju etički utemelјene konzervatorske prakse, sa osnovnom idejom unapređenja discipline i povećanja brige i odgovornosti za očuvanje nasleđa u sopstvenoj sredini.Prema navodima ICOMOS Srbija, izuzetna recepcija prethodna tri broja u Srbiji i regionu opravdala je ideju izdavača o pokretanju novog i savremenog stručnog časopisa 2013. godine, čiji bi koncept korespondirao sa zahtevima moderne konzervacije.

Časopis ima specifičan pristup konzervatorskim problemima i zadacima, sa akcentom na znanju i unapređenju materije zaštite i očuvanja kulturnog i prirodnog nasleđa. Naziv “Moderna konzervacija” proistekao je iz saznanja da je obavlјanje konzervacije danas, kao delatnosti od javnog interesa, često praćeno lutanjem između konvencionalnih i savremenih pristupa. Iz različitih razloga, ali možda najviše zbog nedovolјnog poznavanja savremenih kretanja u struci. Kao deo međunarodne asocijacije u čijoj tradiciji je prisutno zalaganje za unapređenje znanja, upoznavanje sa najnovijim trendovima i savremenim metodologijama, Nacionalni komitet ICOMOS Srbija u obavezi je da se zalaže za poštovanje principa savremene konzervacije i afirmaciju vrednosti i različitosti nasleđa. I pokretanje časopisa predstavlјalo je korak u tom pravcu i jedan od najvažnijih programskih zadataka ICOMOS-a Srbija.

(SEEcult.org)

Optimizam u Narodnom pozorištu uoči 2017.



Narodno pozorište u Beogradu optimistički dočekuje narednu godinu, a zadovoljno je i uspehom 2016, u kojoj su umetnički ansambli Drame, Opere i Baleta tog teatra odigrali 468 predstava pred oko 129.000 gledalaca na matičnoj sceni i na gostovanjima. V.d. upravnika Dejan Savić istakao je, kao i na nedavnoj proslavi Dana Narodnog pozorišta, da nacionalni teatar “sada ima uzornu saradnju sa Ministarstvom kulture Srbije, za razliku od loših iskustava sa prethodnim ministrom (Ivanom Tasovcem)”.

Najavljujući za prolećni period dve velike produkcije – dramsku “Ričard Treći” i opersku “Moć sudbine”, Savić je na tradicionalnom prednovogodišnjem susretu sa novinarima izjavio da su sredstva za realizaciju narednih projekata već realizovana i ugovori potpisani.

“Najnormalnije ćemo raditi, ko god da bude upravnik”, rekao je Savić, kome je mandat v.d. upravnika istekao još u oktobru 2014. godine.

Savić nije komentarisao šta očekuje od poslednjeg, upravo zavrsenog konkursa za upravnika Narodnog pozorišta.

Inače, 29. decembra bi trebalo da se otvaraju koverte kandidata.

Savić je ocenio da su novi Upravni odbor i Nadzorni odbor, koji su formirani tokom jeseni, “na nivou koji dolikuje Narodnom pozorištu”.

“Pored toga, formirali smo Umetnički savet. Imajući sve to u vidu, sa dosta optimizma možemo da uđemo u 2017. godinu”, rekao je Savić, dodajući da Narodno pozorište nije dozvolilo da ranije smanjenje sistematizacije za 111 mesta, zbog propisa o racionalizaciji, utiče na produkcioni i umetnički nivo predstava.

“Visoko smo postavili lestvicu i idemo svojim uspešnim putem. Igramo po dve predstave dnevno na naše dve scene i na gostovanjima, a popunjenost sala je izuzetna – 96-97 posto za baletske, 92-93 za operske i oko 90 posto za dramske predstave. Mada se pominje nova racionalizacija, pokušaćemo da broj zaposlenih povećamo, odnosno prilagodimo stvarnim potrebama. To će biti zadatak svakog upravnika”, izjavio je Savić.

Narodno pozorište je, pored svojih, prikazivalo i gostujuće predstave i bilo domaćin i suorganizator različitih koncerata i svečanosti, te je zgradu na Trgu republike posetilo ukupno 152.500 ljudi.

Što se tiče gostovanja i festivala u zemlji i regionu, najviše pažnje tokom 2016. godine izazvala je predstava “Rodoljupci” Jovana Sterije Popoviha, u režiji Andraša Urbana, koja je učestvovala i na Sterijinom pozorju i Bitefu, na MITEM-u u Budimpešti, MESS-u u Sarajevu, Danima satire u Zagrebu, Festivalu mediteranskog teatra u Tivtu...

Ansmabl Drame izveo je premijere predstava “Sirano”, “Ivanov”, “Narodna drama” i “Elektra”.

Nove predstave i premijerne obnove u Operi bile su “Plašt” i “Sestra Anđelika”, “Italijanka u Alžiru”, “Bastijen i Bastijena”, “Služavka gospodarica” i “Đani Skiki”.

Balet je imao dve premijerne večeri – u programu Mladi koreografi “Proces ili nikom ovde nije stalo do Jozefa” i “Puškin”, kao i “Žene u d-molu” i “Duga božićna večera”.

Aktivan je bio i Muzej Narodnog pozorišta sa više izložbi, koncarata, promocija i različitih tematskih ciklusa.

Narodno pozorište nedavno je dobilo novi UO, nakon što je prethodni UO na čelu sa Jelenom Kajgo, kolektivno podneo ostavku u martu ove godine, u znak protesta zbog toga što se Vlada Srbije nije izjasnila o predlogu da za upravnika Narodnog pozorišta bude izabran Božidar Đurović, koji joj je podnet još u martu 2015.

Đurović je predložen za upravnika na osnovu trećeg uzastopnog konkursa, raspisanog nakon dva neuspešna, a njegovi advokati smatraju da je zbog neizjašnjavanja Vlade Srbije, protekli konkurs neregularan.

U novom UO su pisac Aleksandar Gatalica (predsednik), glumac Svetislav Goncić, bivši ministar kulture Bratislav Petković, pravnik Nenad Vujić, direktorka marketinga i razvoja “Telekoma” Ljubinka Zarubica i, u ime Narodnog pozorišta, operska pevačica Ivana Krstonošić Raković i balerina Smiljana Stokić.

(SEEcult.org)

U slavu novosadske neoavangarde



Dokumentarni film “Druga linija” Nenada Miloševića o novosadskoj neoavangardnoj umetničkoj sceni povod je za razgovor koji će 29. decembra, nakon projekcije, biti održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, kao još jedno podsećanje na plodnu kulturnu produkciju 60-ih i 70-ih godina u Novom Sadu, čija je marginalizacija i nepoznavanje u velikoj meri uticala na aktuelno stanje kulture tog grada i šire, jer pre svega mladi stvaraoci nemaju svest o progresivnoj lokalnoj umetničkoj tradiciji na koju bi mogli da se oslone.

U razgovoru nakon projekcije filma “Druga linija”, koju će moderirati Aleksandra Sekulić, učestvovaće, uz autora, i Petar Mitrić, Branislav Dimitrijević, Branka Čurčić, Danilo Prnjat i Vladan Jeremić.

Budući da je svaki dokument o novosadskoj neoavangardnoj umetničkoj sceni dragocen zbog njene višedecenijske marginalizacije, razgovor povodom filma “Druga linija” zamišljen je iz pozicije onih koji o tom periodu danas žele da znaju i imaju o njemu posredovane informacije, saopstio je CZKD, koji Milosevićevim filmom sa obiljem arhivskog materijala brojnih performansa, akcija i filmova, zaokružuje ovogodišnji filmski i likovni program.

Protagonisti u filmu “Druga linija” su: Miško Šuvaković, Iztok Geister Plamen, Ješa Denegri, Marko Pogačnik, Naško Križnar, Otó Tolnai, Slavko Bogdanović, Slobodan Tišma, Tomaž Šalamun, Želimir Žilnik, Predrag Vranešević, Vujica Rešin Tucić, Katalin Ladik, Božidar Mandić, Vladimir Kopicl, Bálint Szombathy, Goran Trbuljak, Branko Vučićević, Dragoljub Raša Todosijević, Nebojša Milenković, Čedomir Drča, Karpo Godina, Siniša Tucić…



Premijerno prikazan ranije ove godine na Beldocsu, na kojem je ravnopravno osvojio Gran pri sa filmom “Zid smrti i tako to” Mladena Kovačevića, film “Druga linija” rezultat je dugogodišnjeg istraživanja neoavangardne umetničke scene s kraja 60-ih i tokom 70-ih godina u Novom Sadu, koja je zbog tadašnjih kompleksnih socio-političkih prilika do danas ostala marginalizovana.

Mladi protagonisti tadašnje alternativne kulturne scene u Novom Sadu su se svojim radom unutar zvaničnih kulturnih i umetničkih institucija, posebno pod okriljem Tribine mladih, ali i kroz ukupno ponašanje i delovanje, koje je podrazumevalo ekperimentalne i nove umetničke forme i medije, suprotstavili “umereno-modernističkom” kulturnom modelu. Progresivni kulturni pokret novosadske umetničke scene je od samog začetka bio i važan deo šireg neoavangardnog pokreta čiji su jaki centri bili Ljubljana (OHO grupa), Subotica (grupa Bosch+Bosch), Zagreb (Goran Trbuljak, Braco Dimitrijević, Tomislav Gotovac), a kasnije i Beograd (Marina Abramović, Raša Todosijević).



Kroz umrežavanje, razmenu iskustava, zajedničke izložbe i akcije, a delovanjem unutar tadašnjih snažnih kulturoloških pomeranja, Novi Sad je izrastao u jedan od vodećih centara nove, alternativne, urbane kulture na prostoru bivše Jugoslavije.

Kulturno-umetnička emancipacija koja je podrazumevala slobodu izražavanja pojedinca i njegovu kreativnu reakciju na birokratski utvrđene okvire kulture i umetnosti, postala je velika smetnja etabliranim umetnicima i državnom aparatu. U periodu između 1972. i 1974. godine surovom intervencijom je zaustavljeno dalje delovanje i razvoj novosadske alternativne kulturne scene. Tadašnje kompletno rukovodstvo institucija i časopisa je smenjeno, autorima je onemogućavan dalji rad, zabranjena je distribucija filmova sa izraženom društvenom kritikom, filmovi su bunkerisani, petorici aktera pokreta je suđeno, dok su dva člana grupe KŎD osuđena na po osam i devet meseci zatvora.

Slična intervencija se desila i u ostalim jakim centrima progresivne kulture bivše Jugoslavije, ali je, prema rečima samih protagonista, u Novom Sadu bila najrepresivnija i njen žestoke posledice su jasno vidljive i danas.

Kako navodi Gordana Nikolić u tekstu “Iscrpljene i vrle nove avangarde” u zborniku “En garde” (Beograd: HBS i CZKD, 2016), “priče o starim, a i novim avangardama, i zbog političke odluke, ne pričaju se često. Priče nisu iscrpljene. Još ih otkrivamo kao “nemoguće istorije“ (Miško Šuvaković) ili “drugu liniju” (Ješa Denegri). Možda su tako avangarde i htele”.

Film “Druga linija” snimljen je na lokacijama u Novom Sadu, Subotici, Beogradu, Zagrebu, Budimpešti, Ljubljani, Kopru i Šempasu, u produkciji MRV, NFC Kino Kluba i Druge linije, uz podršku Filmskog centra Srbije, Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vojvodine i Radio- televizije Vojvodine, a nastao je u saradnji sa Kolekcijom Marinko Sudac iz Zagreba.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/160730486

Šta (u)raditi?



Časopis Zent posvećen je u drugom broju temi rada, koja je obrađena kroz više od 20 teorijskih tekstova, proznih, poetskih i vizuelnih intervencija i umetničkih projekata.

Baveći se i kontekstualizacijom rada u savremenim uslovima i njegovim transformacijama kojima svedočimo, novi broj Zenta, časopisa za izvan-redno promišljanje sadašnjosti, biće predstavljen 30. decembra u Poletu, a na promociji će govoriti vizuelni umetnik i arhitekta Milorad Mladenović i muzičar i režiser Luka Papić (Mangulica FM), uz moderaciju urednica Maje Kantar i Aleksandre Savanović.

Novi broj Zenta izlazi u trenutku kada nam država, kako navodi uredništvo, poručuje da smo lenji i da još od malih nogu treba da se pripremamo za okrutno globalno tržište u koje ćemo izgleda već kao četvoronošci biti bačeni, danas kada nam sa TV programa, fakultetskih govornica i stranica lifestyle magazina poručuju da ne možemo da radimo ako ne popravimo ponašanje, ne promenimo stavove i ne napunimo CV-jeve neplaćenim internship-ima, danas kada ne samo da moramo da radimo, nego moramo i da volimo to što radimo, kada moramo da budemo nasmejani i veseli na svojim radnim mestima, danas kada je poslovni uspeh gotovo jedino merilo ostvarenosti, a neuspeh uvek i isključivo naša lična krivica, danas kada je obrazovanje svedeno na obuku za posao, kada je i slobodno vreme postalo produktivno, kada je međuljudska komunikacija komodifikovana, danas kada se ostaci kulta radnika nekadašnje socijalne (socijalističke) države transformišu u kult rada kao takvog, u pustinji post-socijalizma, pitanja šta je to uopšte rad, a šta je posao, kao i kako, zbog čega i pod kojim uslovima radimo, pitanja su koja stoje nad nama kao kakav džinovski neonski bilbord na vrhu stambenog solitera.

Mi koji živimo u tim soliterima, u stanovima svojih roditelja, u tuđim stanovima koje sve teže sebi možemo da priuštimo, u stanovima koje smo kupili na kredit i za koje sada robujemo nemilosrdnim bankama, mi za koje gubitak posla znači gubitak osnovnih uslova za život, pitamo se šta kog đavola uopšte možemo da (u)radimo?, navela je redakcija Zenta.

Autori/ke čiji su radovi objavljeni u novom broju Zenta su: Velimir Andrejević, Franco Bifo Berardi, Jean Dreager, Ana Filipović, Sofija Gavrilović, David Greaber, Peter Handke, Ljiljana Ilić, Uroš Jovanović, Maja Kantar, Marija Marić, Tomislav Osmanli, Andrea Palašti, Dušan Perić, Jana Rastegorac Vukomanović, Miroslav Ružica, Aleksandra Savanović, Dean Spade, Borisav Stanić, Vladimir Stanković, Mladen Stilinović, Bojan Vasić...

Drugi broj časopisa Zent biće prodavan na promociji po promotivnoj ceni od 500 dinara, a akcija besplatne dostave za porudžbine preko sajta magazina Zent traje do kraja februara 2017.

(SEEcult.org)

KND: Neposredni konteksti 1/3



Milorad Mladenović - Neposredni konteksti, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 17. novembar - 10. decembar 2016.

1/3 Kritičarka na delu: Una Popović, istoričarka umetnosti

Istoričarka umetnosti Una Popović, kustoskinja Salona Muzeja savremene umetnosti, vidi izložbu Milorada Mladenovića “Neposredni konteksti”, održanu u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, kao svojevrsni nastavak njegove prethodne samostalne izložbe u Salonu MSU 2011. godine (Strah od ništa) koji pokazuje da je Mladenović jedan od najlucidnijih umetnika na domaćoj sceni, vrlo politički osvešćen i vrlo angažovan.

“Mladenović u svom radu prožima vizuelnu umetnost i arhitekturu i, kroz višemedijske instalacije i razne objekte, zapravo teži da ukaže na pitanje savremenosti i aktuelnog društvenog stanja”, navela je Una Popović u prvoj od tri epizode serijala Kritika na delu o Mladenovićevoj izložbi “Neposredni konteksti”, organizovanoj povodom nagrade KCB-a koju je dobio na 55. Oktobarskom salonu 2014.

Iako se izložba u Likovoj galeriji KCB-a razlikuje od izložbe u Salonu MSU u medijskom i koncepcijskom smislu, Una Popović ističe da se nadovezuje na njegov način promišljanja, delovanja i gradnje dela, pa se kroz te dve izložbe zapravo može interpretirati umetnička delatnost Mladenovića.

“Kontekst sam po sebi može da bude vrlo apstraktan, ali je u Mišinom delovanju vrlo zanimljiv. Pre svega, on je arhitekta po obrazovanju, ali i likovni umetnik, i kontekst je za njega vrlo bitan”, navela je Una Popović, dodajući da se to vidi u svim njegovim radovima, i onim koji se tiču samostalnog delovanja, i učešća na grupnim izložbama.



Mladenovićevo konstantno obrazlaganje koncepta Una Popović povezuje sa arhitektonskim delovanjem za koje je kontekst uvek bitan.

“To je odnos prema drugome, tvoje viđenje onog drugog, za koga radiš ili izvesnu zgradu koju gradiš, a onda i kako će taj drugi da deluje u odnosu prema tebi, ili prema drugome, prema zajednici… Dakle, samo pitanje konteksta kod Milorada je vrlo složeno, ali vrlo fino izvedeno kroz izvesne male, suptilne gestove kojima nas upućuje na svoje okruženje, a kroz to jedno temeljnije obrazlaganje i artikulaciju društvene javne sfere”, navela je Una Popović.

Izložba “Neposredni konteksti” sastoji se od sedam ciklusa, odnosno sedam radova koji su u funkciji manjih celina, koje je Mladenović želeo da interpretira, odnosno predstavi kao izvesne gestove.



Izložba zahteva i angažovanje same publike.

“Kada se susretnete sa izložbom, morate da se angažujete, da je interpretirate. Miša je jako zanimljivo napravio tu liniju ili dijagram na koji način možemo posmatrati izložbu, a time i učitavati kontekste. Dakle, to je dijagram javnog, privatnog i njegovog radnog okruženja”, navela je Una Popović, ukazujući i da je izložba vrlo lična i na izvestan način interpretira Mladenovićeve različite pozicije, možda čak i fiktivne.

Postavka je podeljena na dva dela, pri čemu prvi podrazumeva javnu, društvenu sferu, a drugi privatnu. U drugom delu, kako je primetila, ima veći broj radova nego u prvom, pa prave određenu gužvu – počev od slike vanrednih profesora sa akademije, preko fotografija smederevske Železare i jednog rada iz 2011. godine, koji je predstavljen i u Salonu MSU, do jednog od njegovih najboljih radova – ciklusa fotografija stolica. Svim tim radovima Mladenović povezuje svoj kontekst, odnosno poziciju odakle deluje.



Kao posebno zanimljivu, Una Popović je izdvojila i fotografiju u centralnom delu naslovljenu “Most na reci Ibar sa severne strane Kosovske Mitrovice” koja, u stvari, ne ukazuje na bilo šta posebno kao slika jednog kafića u noćnom ambijentu, sa palmama, trskom..

“Imate prikaz jednog relaksiranog, opuštenog mesta, ali samim tim što pročitate taj naziv, vi već otkrivate izvesnu tenziju. Most je tu koji spaja sever i jug, ili Srbe i Albance, i odatle se, u stvari, u tom mirnom jednom predelu iz kojeg on slika i fotografiše, dešava ta jedna tenzičnost, uvek jedan neminovan susret, koji će eventualno eskalirati u nešto”, navela je Una Popović.

U Mladenovićevim radovima, kako je istakla, uvek postoji iskaz, stav, rečenica.

“To prosto nisu samo slike… u većini slučajeva imate njegovu reč”, navela je Una Popović, navodeći da i rad “Pisma prijatelju” ukazuje na Mladenovićevu sposobnost da vrlo lucidno okarakteriše stanje društva, prošlost, današnju situaciju i savremenost.

U tom smislu je, kako je dodala Una Popović, zanimljiva i razglednica koju je pisao Marku Cukenbergu: “Dragi Marko, razmišljao sam jutros o pismima koje sam ti poslao. Na trenutak me je uplašilo previše istorije ili previše sećanja u arhivi. Pitam se zašto me nije više zanimljivo da ti prepričavam sadašnjost, socijalni i politički kontekst moje zemlje, probleme sa Savamalom, migrantima ili zatvorenim muzejima, sudovima, medijima, korupciji…”

Prema rečima Une Popović, ti mali suptilni gestovi ne odražavaju samo stav umetnika, već podstiču i posetioca izložbe na promišljanje i otvorenije javno angažovanje i delovanje u vezi sa raznim socijalnim situacijama.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Srpska Enklava u Veneciji



Srbiju će na 57. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji predstavljati autorski projekat “Enklava – Slikarstvo, posledica ovakvog života” kustosa Nikole Šuice, sa uljima na platnu Vladislava Šćepanovića, Dragana Zdravkovića i Milene Dragićević, koja živi i radi u Londonu, saopšteno je 29. decembra na konferenciji za novinare u Ministarstvu kulture i informisanja, koje je za nastup u Veneciji izdvojilo 20 miliona dinara – dvostruko više nego prethodnih godina.

Izložba “Enklava” predstavlja štafelajno slikarstvo troje autora iste generacije, a taj projekat odabran je u konkurenciji sa još 37 predloga, koliko je stiglo na konkurs Ministarstva kulture za nastup na 57. Bijenalu.

Odluku o izboru doneo je Programski savet koji su činili profesori Fakulteta primenjenih umetnosti (FPU) Nikola Božović i Zoran Bulajić, istoričarka umetnosti i direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini Nina Krstić, istoričarka umetnosti i direktorka Umetničke galerije “Nadežda Petrović” u Čačku Milica Petronijević i umetnik Ivan Grubanov, predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 2015. U odlučivanju je učestvovao i komesar nastupa Srbije Slobodan Nakarada, v.d. direktor Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB), u ime ustanove koja će realizovati pobednički projekat.

Uz učešće dvojice beogradskih slikara Dragana Zdravkovića, docenta na FPU, i Vladislava Šćepanovića, vanrednog profesora FPU, projekat “Enklava” formira “slikarsku izložbu sa epicentrom u stvaralaštvu Milene Dragićević”, za koju je Božović rekao da je “jedna od svetski najetabliranijih slikarki sa ovih prostora”, ali je manje poznata u ovdašnjoj sredini, kako je dodao Šuica.



Prema navodima Božovića, troje autora kroz “jednostavan i neposredan medij ulјane slike na platnu donose kritičke obrade prizora i fenomena multimedijskog društva razvijenog kapitalizma. Scene političkog nasilјa, hladne materijalističke kulture konzumerizma i identitetske neodređenosti i borbe stavlјaju slikara kao čoveka i autora u prvi plan, čineći ga prizmom kroz koju se sagledava društveni, politički i medijski ambijent”.

“Srodnih senzibiliteta koji svoje slike razvijaju kao derivate figuracije sa izraženom plošnošću i dvodimenzionalnošću prikaza, tri autora predstavlјaju generacijski i značenjski spoj koji ulјanoj slici vraća vitalnost i referentnost u širokom polјu savremene likovne umetnosti”, naveo je Božović, dodajući da izložba, pored slika, “donosi i posebno koordinisan arhitektonski ambijent pavilјona, kao i prateću dokumentaciju koja fokus postavke stavlјa na ličnosti samih autora”.

Projekat “Enklava” dobio je 13 bodova članova komisije, koji su u uži izbor izdvojili i projekte “With” kustoskinje Aleksandre Lazar sa radovima trojice umetnika - Branislava Nikolića, Đorđa Stanojevića i Aleksandra Dimitrijevića, “Neka vrsta godišnjice” kustosa Stevana Vukovića i umetnika Milorada Mladenovića i samostalni projekat umetnika Radoša Antonijevića “Na svome mestu stajati”.



Komisija se četiri puta sastajala, a prema rečima Božovića, nakon predstavljanja svih projekata u užem izboru, glasalo se bodovnim sistemom kako bi proces izbora bio transparentan.

Među kriterijumima za odlučivanje, kako je naveo Božović, bili su otvorenost i komunikativnost, reprezentativnost, relevantnost i prepoznatljivost na međunarodnom planu.

Do užeg izbora se došlo tako što je svaki član komisije odabrao po tri najbolja projekta prema svom viđenju, a da bi se projekat plasirao u drugi krug, bila su mu potrebna bar dva glasa različitih članova komisije.

Prema rečima Božovića, samo četiri projekta od ukupno prispelih 38 imala su po dva i više glasova, što "svedoči o različitosti percepcije svih članova komisije".

Uži izbor, kako je rečeno, podrazumevao je intervjue sa autorima odabrana četiri projekta, a iako je prvobitno bio zamišljen sa vremenskim ograničenjem za izlaganje autora, omogućeno im je da govore i predstave sav vizuelni materijal bez ikakvog ograničenja u vremenu i formatu.



Komesar nastupa Srbije na 57. Bijenalu u Veneciji Slobodan Nakarada rekao je da je najznačajnija promena procesa izbora to što je odvojena funkcija komesara i kustosa, pa je razgraničeno ko se brine o produkcijskim pitanjima, a ko kustoskim.

“Uloga MSUB-a je produkciona, što je i logično u odnosu na naše iskustvo u sličnim projektima”, rekao je Nakarada.

Ministar Vukosavljević rekao je da očekuje zapažen nastup u Paviljonu “Srbija” od 10. maja do 26. novembra, koliko traje 57. Bijenale u Veneciji koje je umetnička direktorka Kristin Masel osmislila na temu “Viva Arte Viva”, kao ulogu, glas i odgovornost umetnika, ali i povik, izraz strasti prema umetnosti i umetničkom pozivu.



Nastup Srbije, prema rečima kustosa pobedničkog projekta Nikole Šuice, predstavlja odgovor na centralnu temu direktorke 57. Bijenala koji ukazuje da “danas više ne možemo, kako god bili osvešćeni ili neosvešćeni unutar savremenog života i kulture u različitim domenima, da razlučimo koje se sve promene odigravaju koje su kontrolisane sa naše strane i da li su opasnosti razvijenog tehnološkog društva učinile da zaista možemo da govorimo o nekakvim tehnološkim teretima ili manama onoga što živimo poslednjih 20 godina”.

“Ja sam zato izabrao autore koji se ne izražavaju u tehnološkim medijima, elektronskim, već se izražavaju na slikarski način, sa vrlo jasnim asocijacijama na figurativno, zasenčenim i asocijativnim odnosom prema današnjem svetu. To su tehnološke informacije, medijske vesti, dizajnirani proizvodi, enterijeri koje lako možemo da prepoznamo kao delove nekog lagodnog, udobnog življenja, ali su zapravo unutrašnji refleksi samih stvaralaca. Njihovi odnosi su kao neki biomorfizam razmišljanja o današnjem svetu”, izjavio je Šuica za SEEcult.org.

Šćepanović se, kako je naveo, bavi “svim mogućim medijskim vestima današnjice, najčešće breaking news tipa sa YouTube kanala, u kojima se suočavamo sa ratnim posledicama, sa prirodnim katastrofama, sa užasnim krizama ljudskog društva”.



“Zdravković je neka vrsta čudnog hibernisanog, ohlađenog odnosa prema predmetima i ambijentima, konfliktima koji nastaju unutar nečega što bismo najkraće nazvali domaće mesto – svakodnevno življenje, dok je Milena Dragićević jedan unutarnji slikarski glas poniranja spram efekata koji mehanika naših odnosa čini, recimo rodnih – ravnopravnosti i neravnopravnosti, ljubavnih, afektivnih odnosa i ostalog. Nešto što su Marsel Dišan i Fransis Pikabija zapravo počeli da praktikuju sa dadom i ranim nadrealističkim naznakama odmah posle Prvog svetskog rata. Jer mi zaista živimo u jednom post-dobu, post-informatičkom vremenu. Informacije su stigle, one nas preplavljuju, ali umetnost kao slika može da ponudi jednu vrstu odmorišta, jezgra, jedan vid prenošenja, i to ne u smislu štatefe u olimpijskom takmičarskom duhu, već u svetlu golog opstanka. Današnji goli opstanak je istovetan, ma koliko tehnološki zaokružen i bez obzira da li živimo u avganistanskoj pustinji ili drugde. Imamo i dronove, i bankarske sisteme, i poreske osnovice, i tegobe najrazličitijih klimatskih, endemskih, ličnih, fizioloških oboljenja”, naveo je Šuica, dodajući da projekat “Enklava” predstavlja “vrlo složenu, može se reći enciklopedijsku izložbu - spektralni presek današnjeg vremena kroz radove troje slikara”.

“Zato se zove 'Enklava'. Enklava je geopolitički termin, ali ovo nije enklava u smislu zatvorenog sistema slikanja, već je to enklava kao očuvanje jednog unutarnjeg, energetskog izražajnog načina saopštavanja u umetnosti”, dodao je Šuica, koji je rekao novinarima i da radovi odabranih umetnika nikako ne pripadaju “atavizmu ili zastarelom pristupu slici”, već je to “vrlo aktivno razmišljanje kako u domenu slikarstva možemo da izrazimo svu konfuznost današnjeg vremena”.

Božović je ocenio, inače, da borba štafelajnog slikarstva i drugih vidova savremene likovne umetnosti postoji samo u Srbiji i “eventualno u nekim manjim sredinama”. “Moramo da prevaziđemo te podele, one su prilično veštačke”, naveo je Božović.



Detalji o ostalim projektima, odnosno kustosima i umetnicima koji su konkurisali, nisu saopšteni. Pojedini od njih objavili su kratke opise i fotografije svojih radova na društvenim mrežama, izražavajući nezadovoljstvo šturim obaveštenjem koje su dobili od Ministarstva kulture i MSUB-a da je izabran projekat "Enklava".

Dragan Zdravković, docent na FPU, diplomirao je 1994. i magistrirao 1999. na FLU, a od 2000. do 2014. radio je na slikarskom odseku Akademije lepih umetnosti u Beogradu. Između ostalog, predavao je i vodio umetničke radionice za “Outsideproject” (2005-2007) u Firenci.

Vladislav Šćepanović, vanredni profesor na FPU, diplomirao je 1994. na FLU na Cetinju, magistrirao 1997. na FPU u Beogradu, a doktorirao 2009. godine na interdisciplinarnim doktorskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu u oblasti Teorije umetnosti i medija. Bio je v.d. direktor MSUB-a 2013/2014. i predsednik Odbora 55. Oktobarskog salona.

Milena Dragićević je rođena u Kninu, odrasla u Kanadi, a već više od 20 godina živi i radi u Londonu. Sa dvojicom kolega, koji rade na FPU, kako je istaknuto, povezuje je i to što se bavi pedagoškim radom na Rojal koledžu.

57. Bijenale umetnosti biće održano od 13. maja do 26. novembra 2017. godine (vernisaž 10-12. maj 2017).

Srbiju je na 56. Bijenalu predstavljao Ivan Grubanov projektom “Ujedinjene mrtve nacije”.

(SEEcult.org)