Vesti iz sveta umetnosti

Proslava 20 godina MIJ



Muzej istorije Jugoslavije (MIJ) organizuje 1. decembra specijalan program povodom 20 godina od osnivanja, koji obuhvata premijernu izložbu sokolske štafete kralja Petra II Karađorđevića, jugoslovenske igre za decu i stručna vođenja kroz postavku Otvaramo depo.

Povodom Dana Muzeja i 20 godina postojanja, MIJ organizuje specijalan program za publiku od 10 do 18 časova, uz besplatan ulaz.

Samo 1. decembra publika će u Muzeju “25. maj” premijerno biti u prilici da vidi jednu od četiri sokolske štafete koje su u septembru 1940. godine, povodom 17. rođendana Petra II Karađorđevića, prestolonaslednika i starešine Sokola, stigle u Beograd u organizaciji Saveza sokola Kralјevine Jugoslavije. Tokom trajanja izložbe “Ko je soko – taj je Jugosloven”, Muzej je 2016. godine otkupio sokolsku štafetu koja je nošena od Skoplјa, Niša i Kragujevca do Beograda.



U objektu Stari muzej, gde je u julu za publiku otvoren rad na stalnoj postavci, pod nazivom Otvaramo depo, biće organizovana stručna vođenja u četiri termina (10, 12, 14 i 16 časova).

Na postavci su simbolično, jedan naspram drugog, predstavlјeni fondovi Memorijalnog centra “Josip Broz Tito” i Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, čijim je spajanjem 1996. godine nastao MIJ.

Za najmlađe posetioce najavljen je “Dečji kutak” sa igrama iz bivše Jugoslavije koje su obeležile detinjstvo mnogih generacija, a danas su gotovo potpuno zaboravlјene.

Društvene igre poput Ne lјuti se čoveče, preskakanja lastiša i bojenja fiće - najpopularnijeg automobila Jugoslavije, biće postavlјene u poslednjoj sali objekta Stari muzej.

Ambiciozan program povodom 20 godina postojanja, MIJ je započeo u februaru izložbom “Ko je Soko - taj je Jugosloven”. U junu je predstavljen publici i projekat “Otvaramo depo!”, kao prva faza rada na novoj stalnoj postavci u objektu Stari muzej, koja bi trebalo da bude zaokružena 2018. godine, povodom stogodišnjice osnivanja prve države južnoslovenskih naroda.

Osnovan 1996. godine uredbom Vlade SR Jugoslavije, MIJ obuhvata, uz nekadašnji Memorijalni centar “Josip Broz Tito” i Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, i Stari muzej, Kuću cveća i Muzej “25. maj”.

(SEEcult.org)

Slike i sećanja



Izložba “Slike i sećanja” u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu rekreira istorijski trenutak, kao i socijalne i lične motive koji su vodili kreiranju interesantne, a u izvesnoj meri zanemarene zbirke predmeta u tom muzeju – predmeta od afričke tikve.

Afrička tikva – kalabaš, ostavila je kao predmet svakodnevne upotrebe dubok otisak u imaginaciji kako putnika, tako i lokalnog stanovništva na afričkom kontinentu. Jedni su izgradili čitavu mrežu metafora i mitova oko te bilјke i predmeta, a putnici ga videli kao neizbežan deo iskustvenog i idejnog “afričkog pejzaža”.

Izložba “Slike i sećanja” prati afričku tikvu kroz zbirke MAU – od predmeta kao što su posude, kašike i muzički instrumenti, do skulptura i predmeta primenjene umetnosti koji reprodukuju kalabaš kao motiv.

Taj pristup dovodi u pitanje oštru granicu između onoga što se smatra autentično “etnografskim” naspram suvenirskog predmeta.

Potporu izložbenoj scenografiji daju razglednice, fotografije, kao i zanimlјive beleške osnivača muzeja, Zdravka i Vede Pečar, iz vremena njihovog boravka u Africi (od 50-ih do ranih 80-ih godina 20. veka).



Autorka koncepta izložbe i kataloga je kustoskinja MAU Emilia Epštajn, a izložbu su otvorile 30. novembra kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije Aleksandra Momčilović i sociološkinja, putnica i fotografkinja Svetlana Dojčinović.

(SEEcult.org)

Novo ime MIJ - Muzej Jugoslavije



Muzej istorije Jugoslavije promenio je ime u Muzej Jugoslavije, saopšteno je 1. decembra na svečanoj proslavi 20 godina od osnivanja te ustanove, na kojoj je predstavljena i nova koncepcija i novi vizuelni identitet.

Direktorka MIJ Neda Knežević rekla je u prisustvu velikog broja zvanica iz kulturnog i javnog života da inicijativa o promeni imena u Muzej Jugoslavije predstavlja težnju da se delokrug istraživanja i muzealizacije usmeri na širok spektar različitih fenomena koji obeležavaju jugoslovensko nasleđe i jugoslovensko iskustvo, a već neko vreme su prepoznati u aktuelnoj muzejskoj praksi.

“Sve ovo vreme mi čuvamo, proučavamo i na inovativan način interpetiramo kulturno nasleđe Jugoslavije. Negujemo kulturu sećanja, s težnjom da uvažimo raznovrsna lična, kolektivna i generacijska iskustva”, rekla je Neda Knežević i dodala da je Muzej sada u drugoj fazi strateške promene započete 2014. godine i nazvane Razvoj i postizanje izvrsnosti.

"Kroz svoje brojne programe i aktivnosti mi podstičemo društveno pamćenje i negujemo kulturu sećanja na razvoj jugoslovenske ideje, počevši od njene pojave u 19. veku, pa sve do njenih otelotvorenja do kojih dolazi u 20. veku - Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, Kraljevine Jugoslavije, do socijalističke Jugoslavije", istakla je Neda Knežević.



Na svečanosti povodom jubileja prikazano je nekoliko kratkih filmova sa fotografijama iz bogatog fonda Muzeja, koje je priredila Snežana Škundrić. Takođe, uručene su zahvalnice za dobru saradnju predstavnicima tridesetak ministarstava, muzeja, drugih kulturnih ustanova, fakulteta.

Podsetivši na veliku zbirku štafeta za Josipa Broza Tita, Neda Knežević pozvala je prisutne da premijerno vide izloženu štafetu koju su za 17. rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića poslali Mladi sokoli 1940. godine.

Ističući da su “istraživanje, dokumentovanje, debate, sučeljavanje mišljenja povodom različitih izložbi, knjiga i umetničkih projekata - okosnica postojanja Muzeja koji je sada i mesto otvorenog dijaloga”, Neda Knežević rekla je da osnovna snaga Muzeja leži, međutim, u njegovim resursima” - bogatom fondu sa više od 75.000 eksponata, kompleksu koji se prostire na 3,2 hektara, kao i u jakim simboličkim vrednostima i nadasve motivisanom i profesionalnom kadru.

Deo muzejskog fonda je i foto-kolekcija sa bezmalo milion snimaka, a rad na njenoj digitalizaciji je strateška oblast Muzeja, muzejskog, spomeničkog i memorijalnog kompleksa koji privlači 120.000 posetilaca godišnje. Pored toga, na osnovu svojih programa, “izuzetno je cenjen u profesionalnim krugovima širom regiona”, istakla je Neda Knežević.

Muzej svojim radom nastavlja tradiciju tri ustanove - Memorijalnog centra Josip Broz Tito, Muzeja revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije i Muzeja 25. maj, čijim je spajanjem nastao 1996. godine.

“Vremenom se iskristalisala inicijativa da promenimo ime. Vlada Republike Srbije aprila ove godine promenila je ime u Muzej Jugoslavije, Beograd. Inicijativa o promeni imena predstavlja težnju da se delokrug našeg istraživanja i muzealizacije usmeri na širok spektar različitih fenomena koji obeležavaju jugoslovensko nasleđe i jugoslovensko iskustvo", izjavila je Neda Knežević.

Pojedinačne zahvalnice dobili su dizajner Slavimir Stojanović, koji je donirao novi vizuelni identitet Muzeja, i Tanja Kragujević, koja je poklonila bogatu kolekciju fotografija svog oca Stevana Kragujevića.

Tanja Kragujević je zahvalila u ime svih dobitnika priznanja, ističući zadovoljstvo saradnjom sa zaposlenima u Muzeju koje odlikuju “visoka stručnost, veliki entuzijazam, inventivnost i kreativnost”.

Tokom dana ulaz u Muzej je bio besplatan, a organizovan je i specijalan program za publiku - u Muzej 25. maj publika je na izložbi “Trčanje kroz vreme” premijerno bila u prilici da vidi jednu od četiri sokolske štafete koje su u septembru 1940. godine, povodom 17. rođendana Petra II Karađorđevića, prestolonaslednika i starešine sokola, stigle u Beograd u organizaciji Saveza sokola Kraljevine Jugoslavije. Ta štafeta na simboličan način povezuje sva tri perioda istorije te zemlje (Kraljevinu Jugoslaviju, socijalističku Jugoslaviju i Saveznu Republiku Jugoslaviju)

(SEEcult.org)

Misianu nagrada Igora Zabela



Nagradu Igora Zabela za kulturu i teoriju za 2016. godinu dobio je Viktor Misiano za izuzetno kustosko dostignuće, pisanje i uredničko delo u oblasti savremene umetnosti u Rusiji i širem medjunarodnom prostoru.

Prema mišljenju žirija, kojim je predsedavala direktorka Moderne galerije u Ljubljani Zdenka Bdovinac, Misiano je jedan od najznačajnijih stručnjaka u oblasti umetnosti i kulture u Istočnoj Evropi u poslednjih 30 godina.

Osim glavne nagrade, žiri je dodelio i dve nagradne stipendije koje su dobili Anca Verona Mihuleţ kao jedna od najboljih mladih istočnoevropskih kustoskinja, koja je u poslednje vreme usmerila fokus na različite pozicije juga - Evrope i Azije, te Off-Bienale Budimpešta - za vitalnost, energiju i profesionalnost, kojima su stručnjaci u području savremene umetnosti uspeli da formulišu odgovore nacionalnoj kulturnoj politici, nenaklonjenoj medjunarodnim razmenama i kritičkoj savremenoj kulturi.

Prema izboru dobitnika glavne nagrade, radnu stipendiju dobila je Viviana Checchia za doprinos razumevanju i medjunarodnom interesovanju za istočnoevropske umetnosti.

Osim Zdenke Badovinac, u žiriju su bili i direktor tranzit.cz Vít Havránek iz Praga i umetnik Roman Ondák iz Bratislave.

Nagrade će biti svečano uručene na medjunarodnoj konferenciji “Kakva istorija umetnosti?” (What Art History?) koja će biti održana 8. i 9. decembra u Modernoj galeriji u Ljubljani, a posvećena je sećanju na poljskog istoričara umetnosti Pjotra Pjotrovskog (Piotr Piotrowski, 1952-2015), jednog od dosadašnjih dobitnika nagrade Igora Zabela.

Medju učesnicima su najavljeni: Edit András, Manuel Borja-Villel, Catherine David, Jekaterina Degot, Okwui Enwezor, Charles Esche, Beáta Hock, Tímea Junghaus, Magdalena Radomska, Peter Weibel i kustoski kolektiv WHW iz Zagreba, prvi dobitnik nagrade Igora Zabela 2008. godine.

U okviru konferencije, biće predstavljena i obimna publikacija “Extending the Dialogue: Essays by Igor Zabel Award Laureates, Grant Recipients, and Jury Members, 2008–2014”, koja je objavljena ove godine, a sadrži tekstove dosadašnjih dobitnika nagrade Igora Zabela i članova žirija.

Nagrada Igora Zabela prvi put je dodeljena 2008. godine, kada ju je dobio kustoski kolekativ WHW (Što, kako i za koga?), a uz Pjotrovskog, dosadašnji dobitnici su i istoričarka umetnosti, kustoskinja i teoretičarka vizuelne kulture i umetnostni Suzana Milievska iz Makedonije, te kustoskinja, kritičarka i angažovana publicistkinja Jekaterina Degot.

Nagrada Igora Zabela za kulturu i teoriju dodeljuje se za izuzetna dostignuća u oblasti vizuelne umetnosti i kulture centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Namenjena je medjunarodno aktivnim kustosima, istoričarima umetnosti i teoretičarima, piscima i kritičrima koji žive ili rade u regionu ili se njim bave.

Nagradu bijenalno dodeljuje Društvo Igor Zabel za kulturu i teoriju, u saradnji sa Erste fondacijom.

Nagradni fond je 76.000 evra, od čega je za glavnu nagradu predvidjeno 40.000 evra, a za tri nagradne stipendije po 12.000 evra.

Voditelji svečane dodele nagrade biće glumac i performer Uroš Kaurin i Vito Weis, za zvučnu podlogu će se pobrinuti Jaka Berger – Brgs, a prostorno i svetlosno oblikovanje pripema umetnik Vadim Fiškin, koji je saradjivao kako sa Zabelom, tako i sa ovogodišnjim laureatom Misianom.

*Foto: Viktor Misiano (iz lične arhive)

(SEEcult.org)

Samoodrživi sistem apsurda



Izložba Stevana Kojića “Samoodrživi sistem apsurda” biće otvorena 6. decembra u Galeriji Centra za kulturu Kovin, a reč je o umetničkom projektu koji se bavi savremenim temama ekologije, iskorišćavanja prirodnih resursa, genetske modifikacije, robotike i stvaranja samoodrživih sistema.

U okviru laboratorije "Samoodrživih sistema apsurda", koja je sastavljena od međusobno povezanih i uzajamno zavisnih bio-tehnoloških segmenata, Kojić kreira specifične eko-tehnološke sisteme koristeći metode i mogućnosti novih medija, nauke i tehnike. U simbiozi predmeta iz svakodnevnog okruženja umetnika, elektronskog otpada i živih organizama, nastaje svojevrsno alternativno bio-socijalno stanište sa potencijalom daljeg širenja i transformacije.

Kojić pristupa umetnosti kroz istraživanje složenih interrelacija umetnosti, društva, nauke i tehnologije, koristeći mogućnosti različitih medija. Ispituje aktuelna društvena pitanja koristeći savremena tehničko-tehnološka dostignuća, audio-vizuelne, digitalne i elektronske medije.

Njegova osnovna interesovanja se kreću u polju istraživanja relacija između umetnosti, društva, nauke i tehnologije kroz odnose: analogno/digitalno, biologija/tehnologija, ekologija/ekonomija, low-tech/hi-tech, otvoreni/zatvoreni sistemi, vreme/prostor, virtuelno/realno…

Rođen 1973. u Kikindi, Stevan Kojić je diplomirao i magistrirao na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

Radi kao vanredni profesor na katedri za Nove likovne medije Akademije umetnosti u Novom Sadu i na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju.

(SEEcult.org)

Sve je to rokenrol



Predstava 'Sve je to rock’n’roll' sa jugoslovenskom rok muzikom 80-ih, namenjena tinejdžerima, biće premijerno izvedena 7. decembra na sceni Pozorišta “Pinokio” na Novom Beogradu, u produkciji Studija Centar.

Reč je o savremenoj priči koja obrađuje teme odrastanja, prelaska iz adolescentskog perioda u svet odraslih, teme društvenih i socijalnih razlika, odrastanja u vremenu visokih tehnologija i brzog načina života, postavljajući večita pitanja: "Šta dalje?", "Otići iz zemlje ili ne?", "Kako se dokazati i ostati u poslu za koji se školuješ?"

S obzirom da vreme ne mogu da promene, ali sebe mogu, junaci tog rok mjuzikla sticajem okolnosti zatiču se na koncertu klasičnih 80-ih, gde kroz hitove Azre, Ekatarine Velike, Šarla Akrobate, Električnog orgazma, Riblje Čorbe, Bajage i instruktora, Idola, Lačnog Franza, Bulevara, Aerodroma, Buldožera i ostalih velikih grupa ex-YU rok scene, shvataju koliko mogu sami za sebe da urade, donoseći velike i važne odluke koje će uticati na njihov bolji život, kao i na živote onih koji ih okružuju, navedeno je u najavi premijere.

Studio Centar se u proteklih deset godina bavio edukacijom mladih ljudi na različite načine kroz predstave: "Mi deca sa stanice Zoo", "Deca na internetu", "Dnevnik Ane Frank", "Tajni dnevnik Adrijana Mola"...

Ovu godinu posvetio je muzici uz koju su odrasle i stasale mnoge generacije.

Prve reprize predstave "Sve je to rock’n’roll" su 13. i 14. decembra na sceni Pozorišta "Pinokio" (Goce Delčeva 1, bivši bioskop "Jugoslavija").

(SEEcult.org)

Između znanja i imaginacije



Muzej moderne i savremene umetnosti (MMSU) u Rijeci predstavlja od 6. decembra radove iz najnovije faze beogradskog umetnika Vladimira Miladinovića koji je još od 2012. godine posvećen arhivskom istraživanju tabuiziranih istorijskih perioda oko kojih se teško postiže širi društveni konsenzus.

Izložba “Između znanja i imaginacije” u Malom salonu MMSU u Rijeci obuhvata serije crteža među kojima su i “Zapisnik” (Izjava bivšeg radnika MUP-a koji je prevozio kamion sa telima iz Kosova u Beograd), “Slobodni predmeti” (spisak predmeta prikupljnih tokom procesa ekshimacije na lokalitetu “Batajnica 2” u Beogradu) i “Timočka krimi revija” (stranice lokalnog nedeljnika u kojem su objavljene prve vesti o pronađenoj hladnjači sa telima u Dunavu). Takođe, prvi put će biti prikazani i novi radovi, crteži ugljenom većeg formata na papiru i platnu, posebno producirani za izložbu “Između znanja i imaginacije”, na kojima su predstavljeni delovi pejzaža nastali na osnovu arhivskih fotografija snimljenih tokom vođenja istražnih radnji, ili pronađeni predmeti korišćeni u procesima identifikacije stradalih.

Miladinović u svom radu koristi razne vrste materijala - od stranica dnevnih novina do zvaničnih državnih dokumenata, svedočenja, listi, mapa i planova. U formi crteža, verno kopirajući prikupljeni materijal u tehnici laviranog tuša, Miladinović pokušava da stvori lični odnos prema prikupljenom materijalu.



Njegov rad, kako je naveo MMSU povodom izložbe, predstavlja neku vrstu katarzičkog prisećanja kroz koje svaki posmatrač prolazi dok iščitava stranice i članke iz 1991. i 1992. godine, ili delove zapisnika iz arhive Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.

Sa sličnim iskustvom se suočava i sam autor, koji je kroz dugotrajni proces kopiranja i sam prolazio kroz sukobljavanje sa sopstvenim upisanim znanjem o događajima koji se uzimaju kao predmet rada. Takođe, ponuđeni materijali se često shvataju veoma provokativno u savremenom trenutku, iako je činjenica da su mnogi od njih bili predmet veoma prisutnih dnevno-političkih tema.

Miladinovićev rad, između ostalog, pokazuje i neke od načina putem kojih dominantne ideologije u datom trenutku vrše proces ideološke interpelacije.

Prevodeći u polje umetnosti sudske procese, zapise o ratnim zločinima i spiskove pronađenih predmeta na osnovu kojih se identifikuju žrtve, Miladinović ukazuje na značaj potisnutih ili izbačenih narativa iz prošlosti u procesima uspostavljanja odnosa u sadašnjosti. Pored pitanja o manipulaciji, istorijskoj odgovornosti i intelektualnom angažmanu, umetnik pokreće i pitanje odnosa teksta i slike, odnosno svedočenja i imaginacije, neizrecivog i nezamislivog. Koliko nam zapravo svedočenje o traumatičnoj prošlosti govori ako nismo u mogućnosti da zamislimo? Da li nam je dovoljna faktografija dokaznog materijala da bismo verovali?



Vladimir Miladinović (1981) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a završio je doktorske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, na odseku za teoriju umetnosti i medija.

Glavni fokus njegovog rada leži u polju preispitivanja politika sećanja, medijskih manipulacija i kreiranja i interpretacije istorijskih narativa.

Dobitnik je nagrade 53. Oktobarskog salona u Beogradu 2012. godine, na kojem je predstavio seriju politički angažovanih crteža rađenih tušem na papiru, na kojima je kopirao naslovne i druge strane režimskih novina u Srbiji sa početka ratnih 90-ih godina, podsećajući na događaje i državnu propagandu tog vremena.

Miladinović od 2007. godine ima status samostalnog umetnika, a član je i umetničko-teorijske grupe Četiri lica Omarske koja se bavi propitivanjem memorijalnih strategija na prostorima bivše Jugoslavije. Takođe je i jedan od osnivača Inicijative za savremenu umetnost i teoriju.

Miladinović je od 2009. godine uključen u nekoliko naučno-istraživačkih projekata.

Izlaže aktivno u zemlji i inostranstvu, poput: SMBA - Stedelijk Museum Bureau Amsterdam (Amsterdam, Holandija), Artium - Basque Museum Centre of Contemporary Art (Vitoria, Španija), Münchner Stadtmuseum (Minhen, Nemačka), Salzburger Künstverein (Salcburg, Austrija), FreiraumQ21 - Museumsquartier (Beč, Austrija), CACT-Thessaloniki Center Of Contemporary Art (Solun, Grčka)…

Izložba “Između znanja i imaginacije” u Malom salonu MMSU organizovana je u saradnji sa Kulturnim centrom Beograda, a biće otvorena do 21. decembra.

Kustoskinja je Zorana Đaković Minniti, koordinatorka za međunarodnu saradnju u KCB-u, a realizaciju izložbe podržali su Ministarstvo kulture i informiranja Srbije i Grad Beograd.

(SEEcult.org)

KND: Mića Stajčić - 1/3



Milorad Mića Stajčić - “Snovi zaleđenog čoveka 2”, Gradska galerija Požega, 10-28. novembar 2016.

1/3 - Kritičarka na delu: Ksenija Marinković, istoričarka umetnosti

U nastavku serijala Kritika na delu, u prvoj od tri epizode posvećene izložbi Milorada Miće Stajčića “Snovi zaleđenog čoveka 2” u Gradskoj galeriji Požega, istoričarka umetnosti Ksenija Mariković ističe humor i simboliku predstavljenih radova koji na prvi pogled deluju atraktivno i zabavno, ali se odnose na niz ozbiljnih tema današnjice.

“Umetnik na neki način namerno koristi taktike advertajzinga da bi privukao pažnju određenim estetskim i vizuelnim kvalitetima dela. Iako na prvi pogled deluju atraktivno, reč je o radovima u kojima su Diznijevi junaci smešteni u kontroverzne situacije. Umetnik koristi Diznijeve likove kao simbole crtanog filma. U suštini, osećaj koji bi posmatrač trebalo da ima, ili se pretpostavlja da bi imao po ulasku u galeriju bio bi poput ulaska u crtani film ili zabavni park. Umetnik tako računa na to da se publika poistovećuje sa sećanjima iz detinjstva i da njegove radove prihvata bez bilo kakvog prethodnog promišljanja, iskreno i intuitivno, a tek tada, na nekom drugom nivou, iščitava neka možda dodatna značenja”, navela je Ksenija Marinković.

Prema njenom mišljenju, humor u Stajčićevim radovima ima dimenziju koja treba da identifikuje granice slobode i ograničenja i da ih dovede do tačke vidljivosti.



“Ovde se radi pre svega o interpretaciji simbola koji su tretirani dosta ozbiljno, kao što je smrt, koja je prisutna na svakoj od skulptura koje su predstavljene u prostoru na određeni način – bilo da se radi o sceni pričešća koje se obavlja u nameri da se ostvari vecni život, odnosno da se prevaziđe smrtnost vernika, bilo da se radi o leševima Mikija Mausa koji je u potpuno nadrealnoj situaciji, jer Miki Maus nikada nije umro ni u jednom crtanom filmu u kojem se pojavljuje. Ovde se radi i o interpretaciji simbola žrtve, kao što je slučaj sa Plutonom koji je seciran i prepariran u nekakvoj laboratorijskoj instalaciji”, navela je Ksenija Marinković.

Kako je dodala, humor omogućuje čoveku da na neki način dostigne stanje slobode u kojem su određene granice, pa u tom smislu i ograničenja iščitavanja određenog umetničkog dela, postavljene kroz parametre kroz koje on to razumeva sa pozicije sopstvenog obrazovanja, ideološke ili neke druge vrste okvira iz kojeg mu se obraća...

“Postoje uvek neki ideološki, kulturološki, pa i fiziološki okviri koje čovek podrazumeva kao posmatrač i ono što mislim da pokušava umetnik da uradi na ovaj način je da izmesti posmatrača iz te neke uobičajene percepcije i da na neki način humorom prevaziđe te okvire i dosegne neki veći stepen slobode”, navela je Ksenija Marinković.

Stajčić, kako je dodala, pristupa kreiranju svog rada kao potpuno novog objekta.



“Mislim da je sama ideja postojanja takve vrste objekta ono što je interesantno kod ovog rada i da je svako poređenje sa (Dejmijanom) Herstom zavisi samo od toga da li posmatrač-publika poznaje rad tog autora”, navela Ksenija Marinković, koja smatra i da se Stajčićev rad ne odnosi na kritiku Herstovog rada, već je Herst “više uzet kao nekakav simbol uspešnog savremenog umetnika”.

“On takođe ima nekakvu simboličku ulogu, budući da je svakako Dejmijan Herst ostvarenje snova svih ili velikog broja savremenih umetnika – kao neko ko je uspeo da se obogati od prodaje svojih umetničkih koncepata i svojih dela. S druge strane, tu je Pluton, prepolovljeni pas ispunjen M&M bombonicama, i svakako se može dovesti u vezi sa konzumetskim društvom i njegovim vrednostima”, navela je Ksenija Marinković, koja je kao posebno zanimljivu navela tendenciju da se “na neki način posmatraju sve te stvari izmešteno iz iščitavanja tih simbola po nekom ključu koji je posledica prethodnog znanja ili uverenja”. Deca su stoga, kako je ocenila, možda najinterensantija kao publika koja može da da najsvežiji komentar na Stajčićevu izložbu.

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Orijentalistika - juče, danas, sutra



Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu organizuje 8. i 9. decembra, povodom 90 godina postojanja Katedre za orijentalistiku, međunarodnu naučnu konferenciju “Orijentalistika – juče, danas, sutra”, koja će kroz intenzivan program predavanja domaćih i stranih stručnjaka ponuditi odgovore na širok raspon pitanja koja se tiču orijentalnih jezika, književnosti i kulture.

Povodom jubileja, 8. decembra biće svečano otvorena i Biblioteka Katedre za orijentalistiku, koja je poklon turske agencije TIKA, najavio je Filološki fakultet, obrazovna ustanova koja baštini 200-godišnju visokoškolsku tradiciju, sa širokim obrazovnim, kulturološkim i naučnim rasponom interesovanja i delovanja, izučavanjem 34 jezika i njima pripadajućih književnosti i kultura.

Konferencija počinje plenarnim predavanjima Anđelke Mitrović sa Katedre za orijentalistiku, Mirjane Teodosijević (Ninety-one Years of Belgrade Turkish Studies), Ljilјane Čolić (Osmanistika u Srbiji – tradicija i vizija) i Ljilјane Marković, dekana Filološkog fakulteta (Istočnoazijske studije – beogradska škola).

Skup će biti nastavljen programom po sekcijama, a među temama su “Istorija turkologije u Hrvatskoj” (Ekrem Čaušević), “Kakav je bio udžbenik jezika u osmanskom razdoblju?” (Kerima Filan), “Ahmed Refik Altinaj i počeci turske kritičke istoriografije” (Ljiljana Čolić), “Tatar kitabs, ćamails and hramotkas; treasures of the cultural literary heritage of the Muslim minority in Poland” (Magdalena Lewicka), “Četvorojezični konverzacijski rečnici – spomenici orijentalne kulture” (Fuad Baćićanin), “Simboli osmanskog doba: jatagan” (Jovana Šalјić), “Osmanska dokumenta u Arhivu Srbije” (Enisa Alomerović Hubanić), “Sultanija Nurbanu – od harema do osmanskog trona” (Marija Mitić), “Medieval Japanese Travel Literature: Previous and New Research Perspectives” (Adam Bednarczyk), “Otuđenost čoveka pred talasom modernizacije na primeru Kavabatine Snežne zemlјe i Kamijevog Stranca” (Pavlina Mijatović Popić), “Murakami: Haruki i Rju” (Milica Obrenović), “Kritika tradicije u Lu Sunovom Dnevniku jednog ludaka” (Mirjana Pavlović), “Homecoming or a New Poetic Experiment: Imagism in Chinese Modern Poetry” (Zoran Skrobanović),
“The Martyr Motif in Modern Islamic Prose. On the Basis of Nağīb Al-Kaylānī’s Novels” (Magdalena Kubarek), “Modern Arabic Short Story: Genre Transformation in the Second Half of the 20th Century” (Baian Rayhanova), “The Women’s World in ‘the Cairo Trilogy’ of Naguib Mahfouz” (Panagiotis Asimopoulos), “The Transfer of “Otherness to European Contexts: Muslim Areas at Municipal Cemeteries in Germany and Austria” (Martin Klapetek), “Ármin Vámbéry: Portrait and Legacies of a Classical Central-European Orientalist” (Attila Kovács), “Prilog savremenom razumevanju pojma islamska umetnost” (Dragan Ćalović), “On Arab and Foreign Elements in Arabic Folk Fairy Tales” (Nino Ejibadze)...

Najavljena su i izlaganja “Pitanje identiteta u esejima Amina Malufa” (Katarina Aleksić), “Zašto je orijentalistici neophodna opšta književnost i obratno” (Bilјana Dojčinović), “Turkish Postmodern Drama through the Prism of Creativity of Murathan Mungan” (Irina Prushkovskaya), “Spisi Fatme Alije o ženskom pitanju” (Mirjana Marinković), “Proučavanje turcizama u srpskom jeziku i beogradska orijentalistika” (Snežana Petrović), “Hrišćani u folklornim narativima srednjovekovne Anadolije” (Mihajlo Božović), “Sami Frašeri (1850-1904), začetnik turkoloških stvaranja 19. stoleća” (Nerma Zaimović), “Hidronimi turskog porekla u Crnoj Gori” (Tarik Duran), “Turska prezimena građena od glagolskih osnova” (Milena Ranđelović), “An Essay on the Concept of Hospitality in Turkish Culture and Language” (Kamila Barbara Stanek), “Naša arabistika i Bolonjska reforma” (Anđelka Mitrović), “Novi pristup usvajanju savremenog arapskog kao stranog jezika” (Mejsun Garajbe Simonović) i “Osnovne odlike libanskog dijalekta” (Dajana Ajub).

Među temama konferencije su i: “Pop-Songs and Performance Techniques for TAFL” (Bohdan Horvat), “The Persian Language vs. the Serbian Language – a Comparative Overview” (Saeed Safari), “Musical Bureaucracy in Ancient China” (Hanna Kupś), “Communication with Gods and Spirits in Ancient Chinese Magic and Divination Practices” (Lukasz Byrski), “From Oriental Studies to Asian Studies: Researching Language, Literature and Culture in the 21st Century” (Jelena Gledić), “Japanska humanizacija robotike” (Aleksandar Tenodi), “Proučavanje sanskrta u srpskoj filologiji – kratak pregled” (Nemanja Radulović), “Lingvistička i kulturološka poređenja SMS poruka u kineskom, srpskom i engleskom” (Sjaolei Đin i Vesna Polovina), “Upotreba reči za ‘ukus’ u kineskoj i srpskoj kulturi” (Bilјana Simić Veličković), “Education as a Multiplier of Social Development in Japan” (Ljiljana Marković), “Da li je moguć susret stare japanske i srpske književnosti?” (Dalibor Kličković), “Treba li nam još orijentalistika?” (Darko Tanasković), “Značaj naučne islamologije u Srbiji – pregled savremene literature” (Ema Petrović), “Bilјka kat kao kulturni fenomen jemenskog naroda” (Marko Gagić), “Orijent u verbalnim asocijacijama na srpskom jeziku” (Ivana Gligorijević), “Istoriografija i orijentalistika/arabistika: o problemima i perspektivama interdisciplinarne saradnje u našoj sredini” (Aleksandar Savić)…

Orijentalna filologija proučava se u Beogradu još od sredine 20-ih godina 20. veka. Seminar za orijentalnu filologiju u Beogradu,kao prva univerzitetska katedra na Balkanu, na kojoj su se od samog početka rada predavali orijentalni jezici: arapski i turski, kao i arapska, turska i persijska književnost, osnovan je 1926. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, zaslugom profesora Fehima Bajraktarevića, bečkog studenta i doktoranda. Polovinom 70-ih godina na Katedri su otvoreni lektorati za kineski i japanski jezik koji su 1985. prerasli u nastavne grupe. Otvaranjem Grupe za orijentalnu filologiju 1955. godine, pokrenute su studije hebrejskog jezika i književnosti, ali su vrlo brzo ugašene zbog malog interesovanja. Obnovljene su, međutim, 1990. godine, ali ponovo neuspešno. Lektorat za kineski jezik osnovan je 1974, a za japanski jezik 1976. godine i ta dva lektorata su školke 1985/1986. godine prerasla u glavne grupe, odnosno današnje studijske profile.

Školske 1999/2000. godine otvoren je i Lektorat za persijski jezik , a kursevi ovog indoevropskog , ali i orijentalnog jezika, kako navodi Filološki fakultet, veoma su popularni među svim studentima te visokoobrazovne institucije.

Program konferencije “Orijentalistika – juče, danas, sutra” nalazi se OVDE

(SEEcult.org)

Gavela u Ateljeu 212



Veliki ansambl zagrebačkog pozorišta Gavela izvešće 8. decembra u beogradskom Ateljeu 212 predstavu „Kao na nebu“ u režiji Renea Medvešeka, koji je sa dramaturgom Dubravkom Mihanovićem adaptirao scenario istoimenog švedskog filma Kaja Polaka.

Ta drama sa elementima komedije iz 2004. godine bila je nominovana za Oskara za najbolji strani film, a bavi se slavnim dirigentom koji se vraća u rodno selo i osniva hor, što dovodi do burnih promena u životima meštana.

U zagrebačkoj verziji, premijerno izvedenoj u martu ove godine, glavnu ulogu dirigenta Danijela Dareusa igra hrvatski glumac Ozren Grabarić. Članovi ansambla su Martina Čvek, Darko Milas, Slavica Knežević, Sven Šestak, Siniša Ružić, Dijana Vidušin, Hrvoje Klobučar, Ana Kvrgić, Igor Kovač, Nenad Cvetko, Antonija Stanišić Šperanda, a učestvuju i pevač Nikola Baće i članovi hora skandinavista Lucia, mešovitog hora Cappella Odak i kamernog hora Muzičke akademije.

U dramaturškoj belešci pod naslovom „Mnogoglasje usamljenika“ Mihanović je zapisao da se švedski filmski hit prosto „ponudio“ reditelju Medvešeku i njemu – svojim materijalom, postupcima i idejama s kojima su odmah uspostavili kontakt.

„Tu je priča o stvaranju ansambla iz heterogene grupe naoko nespojivih pojedinaca, od kojih svaki ‘vuče na svoju stranu’, no okuplja ih strast prema istoj, zajedničkoj stvari; zatim je tu dijalog o glasu, glasu kao istinskom izrazu pojedinca i mogućem sredstvu njegovog/njenog oslobođenja, glasu kao dahu, toplini, što je upisano i u glumački proces i iskaz, te je nešto čime se Medvešek već godinama bavi kao reditelj, glumac i pedagog; i potom, tu je dinamika potrage za ljubavlju, motor ove (melo)drame, što potencijalno omogućava emotivnost prikazanog, osećanje bliskosti s osobama na sceni“, obrazložio je Mihanović.



Svaki od likova na određeni način je usamljen i traga za ljubavlju, prijateljskom, erotskom ili spiritualnom. To su ljudi u čijim se žudnjama i radostima, strahovima i sputanostima publika može lako prepoznati, a premisa komada je da svako ima svoj glas i da je važno čuti ga. Dirigent Dareus zaljubljen je u muziku, ali dok ne zavoli ljude ni muziku neće moći da voli na pravi način, jer traži perfekciju umesto istine, virtuoznost umesto autentičnosti, navodi Mihanović, uz citat švedskog reditelja Polaka da nam „umetnost može pomoći da se sretnemo sa samima sobom te da takvi, pročišćeni, budemo bolji prema sebi i drugima“.

U filmu i predstavi koriste se tipični melodramski elementi, ali i progovara o društveno angažovanim temama - od porodičnog nasilja, preko uključivanja osoba s posebnim potrebama u društvo, do (pre)velikog upliva crkve u svetovna zbivanja.

Prenoseći filmski scenario u pozorišni kontekst, autori su nastojali da potenciraju ono što je zajedničko probama hora koji priprema nastup i probama glumaca koji spremaju predstavu, što je istovremeno mnogo šira metafora.

„Posmatramo li društvo u celini kao svojevrsni ‘hor’, teško je ne složiti se kako je preduslov za njegovo okupljanje prevladavanje razlika, prihvatanje mnogoglasja“, istakao je Dubravko Mihanović.

Scenografkinja predstave je Tanja Lacko, kostimografkinja Hana Letica, kompozitor i voditelj hora Matija Antolić, saradnik za scenski pokret Pravdan Devlahović.

(SEEcult.org)

Uništena izložba o Vukovaru



Izlozi ulične galerije Šok zadruge u centru Novog Sada - Šok koridora, u kojima je bila postavljena izložba fotografija Srđana Veljovića “Vukovar – ubijanje jednog grada 1991-2016”, razbijeni su u vandalskoj akciji nepoznatih počinilaca.

Veljovićeva izložba postavljena je još 18. novembra u galeriji Šok koridor 22 u pasažu Milana Mladenovića u Zmaj Jovinoj ulici, čije su izloge vandali razbili u noći između 5. i 6. decembra i pocepali fotografije.

Na izlozima su najpre pre dva dana osvanuli flomasterima ispisani natpisi “A ubijanje Srba?”, “Stoko”, “Je*o vas Vukovar”…

Veljović je izjavio za portal 021 da je namera izložbe bila da se fotografijama podseti na uništavanje Vukovara, a vandalska reakcija ga nije iznenadila.

“Prvi utisak je da su vandali lenji, jer im je dugo trebalo da primete izložbu i reaguju. Međutim, to smo i imali na umu, jer tema proizvodi takvu vrstu reakcije. Dok sam birao fotografije gledao sam da budu neupitne i očišćene od svih politika o tome ko je prvi počeo, i ko smo 'mi', a ko 'oni'. Poruka iza ovakvog čina je da i dalje postoji jedan mlad i besan svet. Zbog toga mi je žao, jer njima je verovatno teško u životu. Tako da ako im je uništavanje učinilo estetski ugođaj, onda je i to neka korist od izložbe", naveo je Veljović.



Navodeći da je ideja postavke bila da se ukaže na to da je postojao jedan grad i da je on uništen, Veljović je dodao da je želeo da se posle četvrt veka okrenu karte.

“To je čitava generacija odraslih ljudi. Trebalo bi da razmislimo o odnosima među nama, šta je tu moglo bolje? Kako sam imao određeni strah da će izložba završiti ovako, postoji i strah da će moja i tuđa deca doći u situaciju da se tako nešto ponovi. Opet, nasuprot tome, postoji paradoks u tome da sa teritorija za koje se moja generacija tako zdušno klala, svi žele da odu. Ta energija o nedosanjanim teritorijama je dovela do toga da 25 godina kasnije ljudi ne žele da žive na ovim prostorima”, rekao je Veljović.

Realizaciju izložbe pomogla je organizacija Žene u crnom, a trebalo je da bude otvorena mesec dana.

*Foto: Šok zadruga

(SEEcult.org)

Prva romansirana biografija Nadežde Petrović



Knjiga “Jedan mogući život” Ivanke Kosanić, prva romansirana biografija znamenite srpske slikarke Nadežde Petrović, biće predstavljena 13. decembra u kafe-knjižari Narodne biblioteke Srbije u Beogradu, uz učešće prof. dr Đorđija Vukovića, Vase Pavkovića, Nenada Šaponje i autorke.

Biografski roman “Jedan mogući život” o Nadeždi Petrović (1873-1915) svojevrsni je mozaik njenih sećanja dok leži na samrtnoj postelji. Provejavanje reminiscencija na trenutke provedene u porodičnoj atmosferi, školovanje, susrete sa dragim prijateljima, putovanja i izložbe, vreme stvaranja remek-dela, čine da ratno okruženje bar na trenutak iščezne, saopštila je NBS.

Pred čitaocima se, kako je navedeno, otvara bogat unutrašnji svet strastvene obožavateljke prirode, velikog zaljubljenika u umetnost i žene duboko odane čoveku i srpskom rodu. Kao društveno-angažovana ličnost i učesnica oba balkanska i Prvog svetskog rata, dok na frontu zbrinjava bolesne i povređene, i uvek, kada može, i slika – Nadežda Petrović izrasta u romanu u snažnu ličnost koja veruje u smisao “povišenog života” između strasti i prkosa…

Rođena u Čačku 1873. godine, Nadežda Petrović se 1884. preselila sa porodicom u Beograd, gde je 1891. završila Višu žensku školu. Sledeće, 1892. godine, položila je ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama i postala učenica u ateljeu Đorđa Krstića.

Tokom 1896/97. godine pohađala je školu kod Kirila Kutlika, a 1898. započela školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Već 1900. imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu.

Potom je 1901. započela rad u ateljeu Julijusa Ekstera u Minhenu, a od 1904. angažovala se ponovo u domovini oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905).

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama (Izložba Lade; Izložba jugoslovenske kolonije 1907; Izložba srpskog umetničkog udruženja 1908; druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenjem salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; naredne 1911. u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i na Jesenjem salonu u Parizu).

U Beogradu je 1912. otvorila slikarsku školu i učestvovala na četvrtoj Jugoslovenskoj izložbi.

Razvijajući se kao slikarka, prikazala je svoje vreme i njegove likovne tokove kroz jedinstven doživljaj prirode ugrađen u neprekinut razvojni tok, u četiri razdoblja: minhensko (1898-1903), oličeno građenjem ličnog stila; srbijansko (1903-1910), gde pejzaž i čovek ostaju prevashodna tema, a koloristički ekspresionizam dobija prevagu; parisko (1910-1912), u kojem ostvaruje sintezu ekspresionističko-fovističke poetike. U ratnom razdoblju (1912-1915), slikana vizija oličena je u svedenosti i izrazitom intenzitetu palete.

Nadežda Petrović preminula je 3. aprila 1915. godine od tifusa, negujući ranjenike u vojnoj bolnici u Valjevu.

(SEEcult.org)

Sačuvajmo Magacin



Magacinu u Kraljevića Marka u Beogradu, kulturnom centru koji je namenjen nezavisnoj sceni, preti zatvaranje posle gotovo desetogodišnjeg delovanja, a tim povodom Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) poziva sve da 12. decembra u Magacinu podrže više od 60 organizacija koje u njemu rade i stvaraju, te da zajednički poruče da nema odustajanja od tog prostora kao kulturnog centra dostupnog svima.

Povodom najavljenog iseljenja i zatvaranja Magacina, pripremljen je celovečernji program koji je osmišljen kao prezentacija potencijala svih prostora tog kulturnog centra koji je odlukom gradskog Sekretarijata za kulturu namenjen nezavisnoj sceni još 2007. godine, a pod formalnom je administracijom Doma omladine.

“Uprkos tome što je brojem programa od skoro 1.000 ove godine značajno doprineo kulturnoj sceni grada, što se dnevno održi prosečno tri dešavanja, i što skoro deceniju opstaje, iako ga gradske vlasti zanemaruju, Magacin je pod pritiskom da bude zatvoren”, navela je NKSS u najavi programa “Sačuvajmo Magacin!”

Program počinje već u 17 sati radionicom “Praksa/Makerspace” Karkatag kolektiva i udruženja Ulice za bicikliste, a obuhvata i projekciju filma “Magacin u Kraljevića Marka” u prostoru Ilegalnog bioskopa, u produkciji Ciklotrona i NKSS, te otvaranje izložbe “Rascenzurisaše li ti se umetnici” u galeriji u Kraljevića Marka 8, u kojoj će biti predstavljeni neki od radova koji su u različitim institucijama bili predmet cenzure. U istom prostoru najavljen je i performans Uroša Jovanovića.

Zainteresovani će moći da prisustvuju i vođenju kroz celokupan prostor Magacina sa umetnicima koji u njemu rade, a moći će da vide i grafički prikaz ostvarenih rezultata u protekle dve godine, koji su posledica kreiranja novog modela funkcionisanja Magacina na principu otvorenog kalendara. Najavljena je i otvorena proba Marka Milića u plesnioj sali, te “Cirkuliranje kroz prostor” u izvođenju Cirkufere, kao i svirka i druženje.

Magacin od juna 2007. godine funkcioniše kao otvoreni prostor za umetnike, studente, udruženja, neformalne grupe i druge kojima je potreban prostor za rad, ali je njegov status od samog početka neregulisan, jer nije realizovana u potpunosti prvobitna ideja o kulturnom centru koji će biti namenjen organizacijama civilnog društva koje se bave savremenom kulturom i umetnošću.

Početkom 2015. godine, na inicijativu Asocijacije NKSS i nakon javne rasprave, Magacin je počeo da funkcioniše prema modelu otvorenog kalendara, zasnovanog na principima dostupnosti velikom broju organizacija, zajedničkog rada, otvorenosti i tolerancije.

Samo tokom ove godine u Magacinu je održano gotovo hiljadu dešavanja - prosečno oko tri dnevno (probe, predstave, književne večeri, izložbe, performansi, filmske projekcije, tribine, radionice, proizvodnja, promocije, konferencije, cirkuske predstave, sastanci…). Mnogi programi kojima publika prisustvuje na drugim mestima u gradu pripremani su, uvežbani i stvoreni u Magacinu.

Prostor Magacina samo je u toku 2016. godine koristilo više od 60 organizacija i pojedinaca, ne računajući one koji redovno koriste kancelarije. Poređenja radi, formalni korisnik tog prostora, Dom omladine Beograda, godišnje izvede ukupno oko 1.600 programa, i to uz veliki broj zaposlenih, naplatu karata i značajna budžetska sredstva. U Magacinu je, s druge strane, broj zaposlenih – nula, a funkcioniše samoorganizovanjem korisnika.

Uprkos svemu, kako podseća NKSS, Magacin funkcioniše nelegalno zbog decenijskog zanemarivanja i odbijanja gradskih vlasti i Doma omladine da regulišu pravni status njegovih korisnika.

Organizacije koje u njemu stvaraju pod stalnim su pritiskom da će prostor biti zatvoren ili iskorišćen u komercijalne svrhe. Najnovije pretnje dolaze u vidu 15-dnevnog roka za iseljenje organizacija, koji je usledio kao posledica novog prebacivanja odgovornosti između Doma omladine i Grada Beograda, odnosno odluke Doma omladine da se povuče kao posrednik i formalni korisnik, te zahteva novog-starog vlasnika da se prostor Magacina pre primopredaje iseli.

Asocijacija NKSS podseća i da je u protekle dve godine pokušala da sa Domom omladine, kao formalnim korisnikom Magacina, i Sekretarijatom za kulturu grada Beograda, pronađe rešenje kako bi taj prostor zadržao dosadašnju namenu, nastavio da ostvaruje uspešne rezultate i bio otvoren i dostupan organizacijama koje se bave savremenim umetničkim stvaralaštvom, uz maksimalno iskorišćenje i deljenje prostora.

S obzirom na novonastale okolnosti, NKSS poziva sve da zajednički upute jasnu poruku da nema odustajanja i povlačenja i da će Magacin ostati kulturni centar dostupan svima.

Magacinu je pretilo zatvaranje i krajem 2014. godine, ali je to sprečila Asocijacija NKSS koja je, na poziv organizacija koje su svojevremeno odabrane na konkursu DOB-a za korišćenje tog prostora, definisala nov model za njegovo funkcionisanje. Na javnoj raspravi o novom modelu u februaru 2015. godine, predstavnici Doma omladine i tadašnji gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, sada ministar kulture i informisanja Srbije, izrazili su bili spremnost za dijalog sa NKSS kako bi Magacin dobio pravni okvir.

“Ohrabrujem NKSS da nastavi dijalog, na dobrom smo putu ka dobrom dijalogu… Nemoguće je po prirodi stvari da se složimo na prvom razgovoru oko svih detalja. Toga nema ni u Diznilendu”, rekao je tada Vukosavljević, koji je više puta naveo i da je predlog NKSS dobar potencijal za dalji razgovor, te da NKSS treba da ima svoj prostor, s obzirom na veliki doprinos nezavisne kulture gradskom kulturnom životu.

Magacin je, inače, ambiciozno najavljen početkom 2007. godine kao prvi kulturni centar čije će programske aktivnosti osmišljavati organizacije nezavisne kulture. Novi kulturni centar u nekadašnjem Nolitovom skladištu svečano je otvoren u junu 2007. godine, na osnovu ugovora koji su gradske vlasti potpisale sa DOB-om i na osnovu kojeg je raspisan konkurs za izbor organizacija koje bi u naredne dve godine koristile kancelarijski prostor i organizovale programe u saradnji sa drugim organizacijama sa nezavisne kulturne scene. Budući da se posle konkursa ispostavilo da godinama nekorišćen prostor treba renovirati, a za to nije bilo sredstava, ni ugovori sa organizacijama nisu nikada potpisani.

Predstavnici NKSS predstaviće detalje o dosadašnjim rezultatima rada Magacina, ali i govoriti o problemima i predloženim rešenjima, 12. decembra u podne na konferenciji za novinare u Medija centru.

(SEEcult.org)

KND: Mića Stajčić - 2/3



Milorad Mića Stajčić - “Snovi zaleđenog čoveka 2”, Gradska galerija Požega, 10-28. novembar 2016.

2/3 - Kritičarka na delu: Marija Radisavčević, istoričarka umetnosti

Istoričarka umetnosti Marija Radisavčević smatra da se izložba Milorada Miće Stajčića “Snovi zaleđenog čoveka 2” u Gradskoj galeriji Požega, koju čine skulpturalni prikazi prepoznatljivih simbola američke popularne kulture, odnosno Diznijevi junaci Miki Maus, Pluton, Šilja i Daba, može dvojako čitati – kao kritika globalnog potrosačkog društva, ali i lokalnog kolektivnog zaleđenog stanja svesti. Diznijevi junaci na izložbi, kako je navela u nastavku video serijala Kritika na delu, predstavljaju opšta mesta u detinjstvu mnogih generacija koja, kao prepoznatljivi motivi olakšavaju neposrednu komunikaciju sa publikom.

Umetnik se na satiričan način poigrava likovima sveta mašte, stavlja ih u određene situacije i dodeljuje im određene uloge, nudeći na taj način nekoliko nivoa tumačenja svojih radova.

“I sam naziv izložbe ‘Snovi zaleđenog čoveka’ može biti dvojako tumačen – s jedne strane, može se čitati u kontekstu izloženih likova, odnosno njihovog oca Volta Diznija koji se na neki način može smatrati ocem globalizacije, dok sa druge možemo čitavu tu situaciju reflektovati na društveno-političke prilike u Srbiji i na jedno kolektivno zaleđeno stanje svesti”, navela je Marija Radisavčević.



Izloženi radovi, kako je dodala, mogu se tumačiti sa stanovišta kulturološko-ideološkog fenomena oličenog u samom Dizniju, koji se smatra jednom od ikona 20. veka i koji je simbol ne samo Amerike, već i čitavog potrošačkog društva zbog produkcije koja je stizala u gotovo sve krajeve sveta. Stoga se, kada je reč o opštem kontektu, Stajčićevi radovi mogu shvatiti u kontekstu globalizacije.

“S druge strane, ako se posmatraju pojedinačni radovi, nameće se identifikacija odnosa moći određenih instanci vlasti, odnosno promišlja se odnos svetovne i duhovne vlasti, granica gde jedna počinje, a druga se završava”, navela je Marija Radisavčević, ukazujući i na stejtmente o sve izraženijoj društvenoj nejednakosti, odnosno povlašćenom položaju pojedinaca. Stajčić posredstvom humora na neki način olakšava percepciju stvarnosti koja obiluje abnormalnostima - lakše se kroz humor suočavamo sa svim tim stvarima, navela je Marija Radisavčević.

Kao posebno zanimljiv, izdvojila je rad koji je produciran za izložbu u Požegi - Secirani Pluton ispunjen M&M bombonicama, koji na neki način sumira Stajčićevu kritiku neoliberalnog kapitalizma.



“S jedne strane daje se kritika potrošačkog društva kroz upotrebu simbola američke popularne kulture koja je predstavljena kroz Plutona, koji je ispunjen bombonicama M&M koje su takođe globalno rasprostranjen proizvod. Sa druge strane referisanje na retoriku Dejmijana Hersta je na neki način simbol i otelotvorenje neoliberalne kulturne matrice u okviru koje se zapravo insistira i na komercijalizaciji umetnika, umetnosti i institucija”, navela je Marija Radisavčević, dodajući da se u tom kontekstu nužno nameće pitanje položaja samog umetnika i umetnosti u kapitalističkom sistemu proizvodnje u kojem je profit najbitniji.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi Milorada Miće Stajčića govori istoričarka umetnosti Ksenija Marinković.



Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Kovačević inspirisan demografskim problemom



Predstava “Hipnoza jedne ljubavi”, prema tekstu i u režiji Dušana Kovačevića, biće premijerno izvedena 17. decembra u Zvezdara teatru kao svojevrsni znak za uzbunu zbog poražavajuće demografske činjenice da će, kako kaže autor, Srbi u Srbiji za sto godina biti nacionalna manjina.

“Ovo nije socijalna drama, demografski problem je dat indirektno i sa elementima humora, što je moj rukopis oduvek, a priča je podignuta na jedan nivo metafore. Pozorište ne može ništa da reši, ali želja nam je da ukažemo na problem”, izjavio je Kovačević 9. decembra na konferenciji za novinare, navodeći da “svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od 40-50.000 stanovnika, toliko nas je manje jer odlazimo – napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba”.

Što se tiče samog komada, koji će premijerno biti izveden na sceni “Danilo Bata Stojković”, Kovačević je rekao da je priča u suštini vrlo jednostavna i da je reč o nečemu što ga privatno uznemirava.

“Svi moji komadi su napisani zbog nekog problema koji ja imam, počevši od nesporazuma sa sobom, pa onda dalje sa svetom u kojem živim. Ne mislim samo na našu zemlju, nego generalno na planetu. U ovoj predstavi je prisutan globus kao simbol planete, jer ne živimo samo u svom dvorištu i u svojoj zemlji nego živimo na planeti Zemlji”, izjavio je pisac i reditelj, akademik Dušan Kovačević.

“Hipnoza jedne ljubavi” priča je o porodici šumara i njegove supruge na vrhu planine. Sin im je u Kanadi, ćerka se sprema za Ameriku. Prvom komšiji, doktoru sa sinom, ćerka je već u Engleskoj, dok mu je žena prerano otišla. “I kad svi odu, ostaće njih troje starijih ljudi u toj planini, da čuvaju planinu”, rekao je Kovačević.

U dramaturškom smislu, komad se odvija kao film na sceni.

“Sve se događa u eksterijeru, jedne letnje noći pod zvezdama i događa se tačno onoliko koliko komad traje, prisustvujemo prvoj i prisustvujemo poslednjoj rečenici jednog nesporazuma i jednoj ljubavnoj priči”, najavio je Kovačević.



O svom rediteljskom postupku rekao je da na probama posmatra šta se dešava iz ugla buduće publike i da predstava nastaje kao vrsta kolektivne režije.

“Ja sebe ne smatram posebnim rediteljem niti mi je to previše bitno u životu. Samo hoću da realizujem ono što sam godinu dana pisao, baš onako kako je napisano. Da bih ostvario tu priču, ja te likove moram dobro da upoznam, da im znam biografije, a oni moraju da od likova postanu ljudi koji su živi, da bi mogli da govore ne ono što ja pišem nego sami da govore svoje probleme”, naveo je Kovačević.

“Svako od nas poznaje ili ima nekoga ko je negde u svetu i otuda moja briga da će jednoga dana moje drame moji potomci slušati na engleskom jeziku, jer ako postanemo nacionalna manjina, onda može da se izglasa da neki drugi jezik bude prvi. To sad izgleda kao neki futuristički strah, ali demografske činjenice su poražavajuće. Ova briga može da izgleda kao sekundarna, pošto imamo većih briga, ali ja mislim da je to osnovno, jer zemlja bez naroda ne postoji. Za to već imamo primere na periferiji naše zemlje, gde nas nema više. Možemo da pričamo i da se pravimo da je sve u redu. Ništa nije u redu što se tiče demografske slike i granica Srbije. Za mene je to jedan od prioriteta, stvar nacionalne strategije da se vodi briga o budućnosti porodice u Srbiji”, izjavio je Kovačević.

Kako je dodao, “lepo je sve ovo što se sada zida i gradi, ali ko će tu živeti, ko će putovati tim putevima”.

Kovačević je rekao da je glumce birao kao selektor i da je “odabrao najbolji tim, ljude koji će likove oživeti na način kao da nije pisano, već da je dokumentarni komad”.

U ansamblu su Ljubomir Bandović, Anica Dobra, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Uroš Jakovljević i Ivan Mihailović.

Šumar Ranko (Bandović) je, kako autor navodi u opisu likova, čuvar šuma i šumskog sveta, prijatelj životinja i ptica, neprijatelj lovokradica, zaljubljen u planinu i zvezde. Njegova žena Soja (Dobra), učiteljica u školi “Nikola Tesla” sa pet učenika iz devet sela, uzalud je mužu govorila da se mane zvezda i da ne priziva nevolje.

Za Bandovića je tema predstave uznemiravajuća. “Kada se bavite ovom temom nekoliko meseci više ne možete da razgovarate o tome normalno, nego vam zadrhti brada, naježite se i plače vam se kad pogledate brojke koliko ljudi ode, kuda ode i zašto ode”, rekao je Bandović, koji igra roditelja deteta koje želi da ode, koje mora da ode i treba da ode da bi nešto od života uhvatilo.

“Taj roditelj želi da ono ode, ali nije razmislio da čovek mora dobro da pazi šta želi. On je nešto dobio, ali to nije ni blizu u snazi i veličini onoga što je izgubio. U praznoj kući duša je na promaji”, rekao je Bandović.

Anica Dobra, koja je u Zvezdara teatru ponovo posle više od 20 godina, primetila je da je sve drugačije, što smatra za prednost, i za nešto što daje slobodu da se bude kreativan.

“Za predstavu imamo još dosta da radimo do premijere, ponekad se stvari rešavaju na poslednjoj generalnoj probi. Imamo vremena za još par kriza i par uzleta. Pristala sam da radim pre nego što sam pročitala komad. Smatram da je Duškov poziv velika privilegija i dovoljan razlog da se ne sumnja u tekst. Jako sam motivisana”, izjavila je Anica Dobra.

Ističući dobru atmosferu u ansamblu, rekla je da se “slušaju međusobno, što je osnovna stvar”.

“Nisu bitne naše replike, bitno je da odgovorimo na ono što naš partner kaže. Nadam se da će biti i smeha, sigurna sam da će biti emocije i da ćemo da damo taman onoliko gasa koliko treba da nam tekst, kako je rekao Duško, legne kao rukavica”, kazala je Anica Dobra.

U autorskoj ekipi su kompozitor Vladimir Marković, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica, scenografi Nenad Brkić i Nikola Nikolić, koreograf Milan Gromilić i lektorka dr Ljiljana Mrkić Popović.

Dušan Kovačević je izjavio da se ovom predstavom Zvezdara teatar priključuje obeležavanju 175 godina od osnivanja Društva srpske slovesnosti, iz kojeg je nastala Srpska akademija nauka i umetnosti.

Prve reprize predstave su 20, 22. i 27. decembra, a kao i premijera, raprodate su.

(SEEcult.org)

25. Dani Zorana Radmilovića



Jubilarni, 25. Dani Zorana Radmilovića počeli su 10. decembra u Zaječaru predstavom “Dosije vojnika Čonkina” koju je dramatizovao i režirao Saša Volić prema romanima Vladimira Vojnoviča, a publika će narednih sedam dana videti i predstave iz Beograda, Niša, bugarskog Gabrova i Banjaluke, u selekciji Aleksandra Milosavljevića.

Uoči izvođenja predstave zaječarskog pozorišta, u kojoj igra gotovo ceo ansambl, jubilarno izdanje festivala otvorio je glumac Petar Božović sećanjem na legendarnog kolegu Zorana Radmilovića.

Božović je i dobitnik prvog ovogodišnjeg Zoranovog brka, koji mu je Direkcija Festivala dodelila u znak poštovanja.



Zoranov brk prve festivalske večeri pripao je Dejanu Tončiću za ulogu Golubjeva u predstavi domaćina – Pozorišta Timočke krajine “Zoran Radmilović”, drami o životu jednog malog vojnika u sovjetskoj Rusiji.

Reditelj Saša Volić napravio je taj komad od dva romana – “Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina” i “Pretendent na presto”, a iako je zamišljena krajem 50-ih, a napisana 60-ih godina 20. veka, priča je aktuelna i danas, jer su i sloboda i neslobode večite teme. Ta predstava, kako je istakao selektor, korespondira sa svakom situacijom u kojoj se pojedinac sudari sa besmislicama autoritarnog režima, koji u nameri da napravi "najbolјi od svih svetova" previdi esenciju i logiku života običnog, takozvanog malog čoveka.

“Mislim da smo napravili priču koja je igriva, koja pokreće ansabl, priču koja će hvatati gledaoca, na kraju će neko izaći i zamišljen, jer će prepoznati recidive koji se događaju i danas u svim društvima, jer je tema univerzalna”, rekao je Volić.



Program jubilarnog festivala počeo je polaganjem venaca i cveća na spomenik Zoranu Radmiloviću, kao i izložbom Muzeja pozorišne umetnosti iz Beograda “Pozorišna fotografija do 1914. godine” autorke Mirjane Odavić, koju je otvorio teatrolog Aleksandar Milosavljević.

Predsednik Skupštine grada Stevan Zankov rekao je na otvaranju da će Zaječar “uvek biti uz Zoranove dane, bez obzira na sve probelma vremena u kojima se održavaju”.

“Dvadeset peti put Zaječar na kratko postaje pozorišna prestonica. Takva čast i privlegija pripala nam je zahvaljujući Zoranovom delu i njegovoj ljubavi prema rodnom gradu”, rekao je Zankov.

Festival će biti nastavljen 11. decembra predstavom “Herostat” Dmitrija Gorina, u režiji Irfana Mensura i izvođenju ansambla Narodnog pozorišta iz Niša, dok će dan kasnije nastupiti Opera i teatar Madlenianum iz Beograda predstavom “I konje ubijaju, zar ne” u dramatizaciji Milice Konstatinović i režiji Borisa Todorovića.

Publika će videti do 17. decembra i predstave “Jedan Džekson viška” Artura Nufilda, u režiji Nevene Miteve i izvođenju Dramskog teatra “Račo Stojanov” iz Gabrova, “Sinovi umiru prvi” Mate Matišića, u režiji Marka Misirače i izvođenju Narodnog pozorišta Republike Srpske, “Makbet” Ežena Joneska, u režiji Anđelke Nikolić i izvođenju Ateljea 212 iz Beograda, te komad “39 stepenika” Pozorišta “Boško Buha” iz Beograda, koji je režirao Vladimir Aleksić na osnovu romana Džona Bekena i filma Alfreda Hičkoka.

U čast nagrađenih, Narodno pozorište iz Beograda izvešće predstavu “Frenki i Džoni” Terensa Mek Nelija, u režiji Tee Puharić.

Stručni žiri čine dramski umetnik Milija Vukotić (predsednik), dramski pisac i dramaturg Željko Hubač i dramski pisac Miloš Latinović.

Milosavljević je u obrazloženju selekcije naveo da ponuđeni program, premda u velikoj meri određen opštom finansijskom situacijom, inače karakterističnom za domaći pozorišni život, predstavlja rezultat čvrste rešenosti da bude očuvan kontinuitet postojanja jedne od najznačajnijih i najuglednijih domaćih teatarskih manifestacija, ali i svesti da izbor festivalskih predstava ne sme da bude posledica kompromisa na planu kvaliteta ponuđene produkcije.

Kao što je to i do sada bio slučaj, pri odabiru predstava vodilo se računa o tome da se na festivalskom programu nađu ne samo dobre, nego pre svega takozvane „glumačke“ predstave.

U okviru pratećeg programa, 12. decembra biće predstavljeno Sterijino pozorje, a govoriće teatrolozi Miroslav Miki Radonjić i Goran Ibrajter. Takođe, 14. decembra biće predstavljena knjiga “Mira Banjac - Ne daj se”, autorizovana biografija slavne glumice čija je autorka Tatjana Nježić. Za 16. decembar najavljen je razgovor sa Željkom Hubačem, koji će voditi Aleksandar Milosavljević.

Festivalski sajt je zoranradmilovic.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

12.5 kg Beograda



Italijanska umetnica Sara Ciuffette, koja je na studijskom boravku u Beogradu pod profesionalnim vođstvom umetničke asocijacije Remont, predstaviće se 16. decembra izložbom “12.5 kg Beograda”, inspirisanom ljudima koje je upoznavala u protekla dva meseca.

Sara Ciuffette upućena je na studijsko putovanje u Beograd kao dobitnica specijalne nagrade za mlade talente Premio Cobat Prize iz Livorna, koju već treću godinu organizuje taj umetnički rezidencijalni program u saradnji sa Remontom.

Rođena 1985. u Sori, diplomirala je slikarstvo 2011. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Frosinoneu. Dosadašnja umetnička istraživanja razvijala je u različitim medijima (crtež, slika, fotografija, skulptura, performativne akcije…), ali uvek sa otvorenim pristupom saznavanja novog o sebi i ljudima koji zapravo čine središte njenog interesovanja. Bez obzira da li se radi o intimnim, nekada i impulsivnim shvatanjima ličnih stanja i procesa, ili o monumentalnijim skulptorskim ili prostorno ambijentalnim radovima, umetnica traži i veliča ono suštinski i jednostavno ljudsko. Van velikih okvira ideologija, nacija, granica i društvenih normi, nalazi veličinu u tkanju pojedinačnih egzistencija, naveo je Remont u najavi.



Upoznavanje nove sredine i Beograda, doživela je kao novo putovanje kroz svetove koje su joj otvarali ljudi koje je u tom gradu upoznavala. Njena prvobitna ideja bila je da pronađe kamen sa ovih prostora koji bi simbolički mogao da predstavlja Beograd i da onda u njemu izvede svoj rad. Želela je da to bude baš kamen kao monumentalni skulptorski materijal u kojem društvene zajednice rado uklesuju vrednosti koje smatraju važnim i koje žele da ostave budućim pokolenjima. Kroz istoriju čovečanstva te vrednosti se čine kao niz skretanja sa suštine ljudske snage i lepote – veličanje partikularnih interesa, ratova, razaranja i individualnih ambicija i aspiracija.

Sara Ciuffetta je želela da pronađe lokalni kamen kao lokalnu vrednost, koji bi isklesala i oblikovala u standarizovanu formu poluge monetarnog zlata* kao internacionalnog reprezenta univerzalne vrednosti.

Ispostavilo se da ju je potraga za beogradskim kamenom ponovo dovela do ljudi i njihovih ličnih priča kojima su joj otvarali vrata grada - ljudi koji su Beograd.

Izložba “12.5 kg Beograda” biće otvorena do 22. decembra u Remontu.

*12.5 kg je standardizovana težina monetarne zlatne poluge

(SEEcult.org)

Atelje 212 u Ljubljani



Atelje 212 gostovaće 12. decembra u Ljubljani predstavom “Volvo kamioni” Erlenda Lu, u režiji Maje Maletković, a dan kasnije izvešće “Pijane” Ivana Viripaeva, u režiji Borisa Liješevića, u kojima igra gotovo ceo ansambl tog beogradskog teatra.

Dan nakon što je Jugoslovensko dramsko pozorište gostovalo u Slovenskom narodnom gledališču Šekspirovim “Hamletom”, u režiji Aleksandra Popovskog, Atelje 212 izvešće predstavu “Volvo kamioni” 12. decembra u Siti teatru.

U toj predstavi igraju: Gorica Popović, Vladislav Mihailović, Mladen Andrejević i Miloš Klanšek.

Predstava “Pijani”, proglašena najboljom na Sterijinom pozorju ove godine, biće izvedena 13. decembra u Mestnom gledališču Ljubljana.

Nastala prema tekstu Viripaeva, jednog od trenutno najizvođenijih ruskih i evropskih savremenih dramskih pisaca, predstava “Pijani” jedan je od najnagrađivanijih komada tekuće sezone.

U podeli su: Dara Džokić, Marko Baćović, Bojan Žirović, Jelena Đokić, Nenad Ćirić, Branka Šelić, Nebojša Ilić, Isidora Minić, Branislav Trifunović, Jelena Petrović, Dejan Dedić, kao i mladi glumci Marta Bjelica, Vuk Jovanović i Strahinja Blažić.

Gostovanje je podržano od Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

NKSS ne odustaje od Magacina



Predstavnici Asocijacije Nezavisna kulturna sceni Srbije (NKSS) pozvali su Dom omladine Beograda, kao formalnog korisnika prostora Magacina u Kraljevića Marka, kao i nadležne gradske vlasti, da reše problem statusa tog kulturnog centra pravnim formalizovanjem modela koji se uspešno primenjuje već dve godine, a zasnovan je na gotovo desetogodišnjoj praksi organizacija civilnog društva u kulturi. NKSS je ujedno poručila 12. decembra sa konferencije za novinare u Medija centru da se organizacije koje rade i stvaraju u Magacinu neće iseliti iz tog prostora, kojem je zapretilo zatvaranje zbog odluke DOB-a da ga vrati Gradu, uz obrazloženje da nema dovoljno ljudskih i finansijskih kapaciteta da o njemu brine.

NKSS je o potrebi iseljenja organizacija iz Magacina u roku od 15 dana obaveštena dopisom DOB-a, sa kojim je, inače, protekle dve godine vođen dijalog o načinu na koji bi mogao da bude rešen slučaj tog jedinstvenog kulturnog centra u Savamali, koji je još pre deset godina namenjen nezavisnoj kulturnoj sceni odlukom gradskih vlasti, a formalno dat na upravljanje DOB-u.

“Umesto da na kraju godine sumiramo šta smo sve postigli i hvalimo se uspesima koji su, što se tiče Magacina, stvarno značajni, mi vas zovemo u odbranu ovog prostora i očuvanje njegove namene“, rekao je predsednik Upravnog odbora Asocijacije NKSS Radomir Lazović, navodeći da je samo u ovoj godini u Magacinu, na principu otvorenog kalendara, realizovano oko hiljadu događaja, odnosno prosečno tri dnevno. Više od 60 organizacija učestvovalo je u zajedničkom radu i deljenju resursa, i to bez trošenja javnih sredstava i uprkos nebrizi i zanemarivanju od strane gradskih institucija koji su zadužene za Magacin, rekao je Lazović i dodao da su organizacije sa nezavisne scene, umesto podršske, sigurnosti i priznanja, dobile od Doma omladine 15-dnevni rok za iseljenje iz prostora.



Lazović je rekao da nisu jasni razlozi takvog odnosa gradskih institucija prema “retko pozitivnom primeru u ovom teškom trenutku za umetnost i kulturu u Srbiji - kada su muzeji zatvoreni, bioskopi devastirani, galerije ustupaju mesto palačinkarnicama, a problemi u svim oblastima brojni”.

“Smatramo da je Magacin primer sa kojim svi možemo da se ponosimo i da ga čuvamo i unapređujemo, koji već funkcioniše i koji ne traži nikakva dodatna sredstva i nema nikakvih prepreka za njegov opstanak“, rekao je Lazović, podsećajući da je NKSS u protekle dve godine pokušala da sa DOB-om i Sekretarijatom za kulturu pronađe prihvatljivo rešenje, a predložila je model koji se naslanja na dosadašnju praksu korišćenja Magacina koji je otvoren još 2007. godine na osnovu konkursa Doma omladine za izbor nezavisnih organizacija koje bi ga koristile, a sa kojima do danas nije, međutim, potpisan bilo kakav ugovor.

“Pozivam sadašnju sekretarku za kulturu (Ivonu Jevtić), kao i Dom omladine i sve nadležne, da pravni status Magacina reše tako što će ovaj model ozvaničiti, a ne ugroziti, iseljavati, zatvarati... Ovaj grad nema luksuz da se jedno ovako mesto zatvori, a kulturna scena nije zaslužila da se sa ovakvom nebrigom odnose prema njoj”, poručio je Lazović.



Ističući da model NKSS, koji je i prihvaćen posle javne rasprave početkom 2015. godine, transparentno i javno utvrđuje način funkcionisanja centra, uslove i principe korišćenja, oblasti delovanja, mehanizme izbora korisnika kroz otvoreni kalendar, ali predviđa i evaluaciju uspešnosti modela, Lazović je naveo da je praksa takvih centara brojna i u regioni i u svetu, a prepoznata je i u Strategiji razvoja civilnog društva na teritoriji Beograda od 2012. do 2017. godine, u kojoj se navodi potreba “odgovornog i transparentnog upravljanja resursima Grada i njihove ravnomerne alokacije” kao “jedno od temeljnih pitanja saradnje Grada i civilnog društva”.

Lazović je podsetio i na pozitivan stav ministra kulture i informisanja Srbije Vladana Vukosavljevića koji je izrekao na javnoj raspravi o novom modelu za Magacin na kojoj je učestvovao 2015. godine kao tadašnji gradski sekretar za kulturu.

Programski karakteristično za taj model jeste to što nema uredništvo, kustosa i programskog određenja, s obzirom da program zavisi od organizacija i pojedinaca u oblasti avremenog umetničkog stvaralaštva koji se prijave da ga i koriste. Kristi se stoga kao resurs centar u kojem se dele resursi, zajednički radi i posebno predstavlja podršku malim produkcijama.

U pogledu rešenja godinama neregulisanog statusa Magacina, prepoznata su bila tri načina, počev od prvobitno planiranog da DOB obezbedi sprovođenje modela, koji se u praksi proteklih godina pokazao da ne funkcioniše i što su i sami priznali. Drugi način bio je da se formira nova institucija koju bi činili predstavnici vlasti i civilnog sektora, poput modela Pogona – Zagrebačkog centra za kulturu i mlade u Zagrebu, ali je to naišlo na odlučno odbijanje, jer Grad ne želi nove troškove. Treći način bi podrazumevao da se Magacin ustupi Asocijaciji NKSS koja bi bila odgovorna za sprovođenje modela funkcionisanja, koji je i predložila i koji se primenjuje već dve godine, rekao je Lazović.

“Smatramo da je Asocijacija NKSS u prethodnom periodu dokazala i uspešnosti i otvorenost u korišćenju Magacina i da je u najboljem interesu scene da ovaj prostor nastavi da funkcioniše kao i do sada, ali sa regulisanim pravnim statusom”, naglasio je Lazović.



Koordinatorka Asocijacije NKSS Lana Gunjić, koja je detaljnije predstavila model otvorenog kalendara, istakla je da u na taj način u Magacinu u ovoj godini održane mnogobrojne probe, predstave, književne večeri, izložbe, performansi, filmske projekcije, tribine, radionice, promocije, konferencije, cirkuske predstave, sastanci... Takođe, mnogi programi koji se realiziju za publiku na drugim mestima u gradu prethodno su pripremani, uvežbani i stvoreni u Magacinu.

“Poređenja radi, formalni korisnik ovog prostora, Dom omladine Beograda, godišnje izvede ukupno oko 1.600 programa, i to uz veliki broj zaposlenih, naplatu karata i značajna budžetska sredstva. Samo poređenje sa ovom institucijom govori o kakvom doprinosu umetničkoj sceni se radi. Pri tome, broj zaposlenih u Magacinu je nula, a prostor funkcioniše samoorganizovanjem korisnika”, rekla je Lana Gunjić, dodajući da DOB i Grad, nažalost, umesto da im je prvi prioritet nesmetan rad organizacija, u još jednoj seriji prebacivanja odgovornosti koje traje godinama vide rešenje u potpunom gašenju tog kulturnog centra.

Predstavnici NKSS istakli su da se programi pripremani u Magacinu realizuju ne samo u drugim prostorima u Beogradu, već su i u inostranstvu, pa je tako Karkatag kolektiv učestvovao kao deo nacionalne selekcije Srbije na poslednjem Praškom kvadrijenalu upravo radom koji je stvoren u radionici u podrumskom prostoru Magacina. Takođe, Karkatag je nedavno gostovao u prestižnom Barbiken centru u Londonu i na festivalu Ars elektronika u Lincu radovima koje je pripremio u Magacinu.

“Grad bi više ‘profitirao’ kada bi stao iza Magacina kao svog centra, a ne najavljivao njegovo zatvaranje”, rekla je Ana Dimitrijević iz Karkataga.

“Očekujemo da nakon deset godina našeg rada Grad učini nešto čime će i sam moći da se kiti”, rekao je član UO Asocijacije NKSS Luka Knežević.



NKSS podseća i da ovo nije prvi put da se preti iseljenjem organizacija iz Magacina, koje su tom godinama nekorišćenom prostoru u bivšem Nolitovom skladištu dale u protekloj deceniji dodatnu vrednost svojim delovanjem i programskim aktivnostima u njemu.

Darka Radosavljević iz Remonta ocenila je da je Magacin "trn u oku" iz potpuno iracionalnih razloga, jer je prostor prilično nefunkcionalan za neke druge namene, s obzirom da je u stambenom bloku. Ona je rekla i da veruje da je uzrok pritisaka na Magacin to što ne može da se prihvati da postoje i neki drugi modeli funkcionisanja. "Sumnjam da su u pitanju neki drugi razlozi i ideje", rekla je ona.

Lazović je rekao da krejm 2014. godine, kada se pretilo zatvaranjem Magacina, jeste bilo indicija da je plan da se taj prostor iskoristi za komercijalne svrhe, a da trenutno nema takvih naznaka. I u slučaju i da postoje, kako je naglasio, potrebno je prestati sa povlačenjem, odustajanjem i preuzimanjem uloge žrtve.

Povodom novonastale situacije u Magacinu, predstavnici NKSS zahvalili su brojnim umetnicima, kulturnim radnicima, novinarima i građanima na podršci koja je stizala ovih dana, a pozvali su i celokupnu javnost da ne dozvoli da rad Magacina bude ugrožen i da taj centar ostane otvoren i dostupan svima kojima je potreban.

U Magacinu je 12. decembra organizovan i celovečernji program "Sačuvajmo Magacin - kulturni centar dostupan svima" kojim će biti predstavljen deo rezultata rada organizacija koje u njemu deluju, uz jasnu poruku da se od tog kulturnog centra ne odustaje.

Između ostalog, biće otvorena izložba “Rascenzurisaše li ti se umetnici“ koja će predstaviti neke od radova koji su u različitim institucijama bili predmet cenzure koja, kako napominju u NKSS, ne znači samo zabranjivanje ili uklanjanje radova, već može da bude i u vidu onemogućavanja rada oduzimanjem prostora.

(SEEcult.org)

Jugo, moja Jugo…



Izložba “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče” o jugoslovenskim radnicima na privremenom radu u Austriji i Nemačkoj biće otvorena 15. decembra u Muzeju istorije Jugoslavije (MIJ) kao deo šireg istraživačkog projekta koji je povezan sa dva značajna datuma: 50-godišnjicom potpisivanja Sporazuma o angažovanju radne snage sa Austrijom 1966. i dve godine kasnije sa Nemačkom.

Izložba “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče” prvi put u domaćoj muzejskoj praksi obrađuje tu temu u želјi da osvetli segment manje-više negirane istorije lјudi, koji su sterotipizirani i kojima je osporavana uloga u kulturnom i privrednom razvoju Jugoslavije.

Muzejskoj interpretaciji teme o gastarbajterima prethodila su terenska i arhivska istraživanja, a razumevanju kompleksnosti fenomena pomogli su brojni radnici na privremenom radu u Austriji i Nemačkoj deleći svoja sećanja i njima značajne predmete, saopštio je MIJ.

Gastarbajteri su, kako je navedeno, imali višestruk uticaj na jugoslovensko društvo i kulturu, posebno na svakodnevni život stanovništva i često su u lokalnim zajednicama bili glavni inicijatori i akteri raznih promena. Odlazili su uglavnom iz malih, najčešće seoskih, sredina u industrijske centre Zapadne Evrope. Menjali su dotadašnje i sticali nove navike i običaje postajući značajni socio-kulturalni medijatori u komunikaciji i razmeni između socijalizma i kapitalizma, Istoka i Zapada, sela i grada, Balkana i Evrope. Gastarbajteri su uticali i na svakodnevni život u Nemačkoj i Austriji postajući, umesto gostiju, kolege i komšije, prijatelјi i prihvaćeni članovi zajednice.



Izložba se sastoji od tri glavne celine: Tragovi, Ljudi i Samoistorizacija.

U celini Tragovi grupisani su istorijski tragovi – dokumenti i predmeti koji su bili zaboravlјeni, zanemareni, procenjeni kao nevažni, a koji su pronađeni u istorijskim i medijskim arhivima, ali i na buvlјim pijacama.

Gastarbajterske priče u segmentu Ljudi imaju obrise moderne (anti)bajke u kojoj se mnogima pružila prilika za srećnim krajem, ali ne bez žrtve i trajnih ožilјaka. Kroz lične predmete i sećanja prikazan je gastabajterski život razapet između dubokih krajnosti, tuge i blagostanja, velike uskraćenosti naspram uspeha, naglašavajući kontekst u kojem je, kao nikada ranije u istoriji, jedan radnik mogao sebi da priušti život u sopstvenom dvorcu.



Celinu Samoistorizacija čine fragmenti gotovih izložbi nekada organizovanih od strane entuzijasta koji su pažlјivo prikuplјali i izlagali dokumentaciju o organizaciji društvenog života i jugoslovenskim klubovima radnika van zemlјe, čime su sačuvali svoja iskustva i postavili temelјe moderne muzejske interpretacije.



Na čelu stručnog tima izložbe “Jugo, moja Jugo” su: kustosi, etnolozi-antropolozi Aleksandra Momčilović Jovanović i Tatomir Toroman iz MIJ i politički filozof i aktivista Ljubomir Bratić iz Beča, a saradnici na projektu su istoričar Vladimir Ivanović (Berlin), sociolog i novinar Rudiger Rosig (Berlin), istoričarka Vesna Đokić (Arhiv Jugoslavije), umetnik i fotograf Boris Kralј (Berlin) i etnološkinja Marija Dragišić (Republički zavod za zaštitu spomenika kulture).

Izložba će biti otvorena do kraja maja 2017. godine, a u okviru pratećeg programa biće organizovana stručna vođenja kroz izložbu, radionice za decu, projekcije filmova i debate.

Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, Austrijskog kulturnog foruma i Gete instituta.

*Fotografije iz foto-albuma jugoslovenskog kluba "Jedinstvo" iz Beča, snimljene 1972. godine.

(SEEcult.org)

Čarobni izlozi - prostor sanjanja



Francuski institut u Beogradu tradicionalno organizuje uoči novogodišnjih praznika izložbu “Čarobni izlozi”, a ovoga puta predstavlja francusko-korejske umetnike Jisok Min i Taegona Kima, koji istražuju granice imaginarnog i realnog sveta, spoljašnjeg i unutrašnjeg, prisutnog i odsutnog…

Izložba “Čarobni izlozi – prostor sanjanja” osmišljena je kao serija od četiri instalacije čiji se izgled menja smenom dana i noći. Posetioci mogu da uđu u prostor same instalacije, koja će ih odvesti u drugu dimenziju i učiniti da postanu deo nje. Sve instalacije su, inače, prethodno već izvođene na otvorenom prostoru, a ovog puta se prilagođavaju zatvorenom prostoru izloga i pretvaraju u minijaturnu verziju fantastičnog sveta, sa sopstvenim pravilima i tajnama koje otkrivaju prolaznici i posetioci, saopštio je Francuski institut.

Umetnici gostuju u Beogradu povodom otvaranja izložbe “Čarobni izlozi – prostor sanjanja” 13. decembra, a narednih dana vodiće nekoliko radionica i susresti se sa studentima fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti, kao i sa decom koja pohađaju kreativne i jezičke radionice Francuskog instituta u Srbiji. Mali polaznici radionica Francuskog instituta, kao i Francuske škole u Beogradu posebno će svojim radovima okititi izloge u Zmaj Jovinoj ulici.

Jisok Min i Taegon Kim povezuju svojim instalacijama predmete, slike, zvuk i svetlost. Oboje su rođeni u Republici Koreji, a studirali su na Univerzitetu u Strazburu.



Jisok Min poziva posetioce da podele trenutke koji su na prvi pogled nezapaženi. Njeni omiljeni materijali su nestalni i nisu opipljivi: to su voda, vazduh, pesak, paučina, mirisi... Njeni radovi podsećaju da su snovi i fantazije sastavni deo našeg sveta, ali su manje uočljivi.

Jisok Min je završila istraživačke master studije vizuelnih umetnosti na Univerzitetu u Strazburu, a izlagala je u muzejima i galerijama u Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Kini, Belgiji, Velikoj Britaniji i Južnoj Koreji.

Crtač i dizajner Taegon Kim izražava svoje emocije svetlosnim instalacijama. Služi se optičkim nitima i led sijalicama kako bi stvorio misteriozne objekte koji najčešće podsećaju na odevne predmete. Njegove haljine od optičkih vlakana, inspirisane piscem Rolandom Bartom i njegovim delom “Fragmenti ljubavnog govora”, oživljavaju i pozivaju posmatrača da pusti mašti na volju i zamisli “da postaje osoba koju voli”.

Kim je završio master studije na Univerzitetu Strazbur II. Njegove haljine su izlagane u brojnim muzejima (Muzeju dekorativnih umetnosti u Parizu, Ningbo umetničkom muzeju u Kini, Muzeju u Kitčeneru, Kanada), kao i na raznim festivalima svetla, kao što su Festival svetla u Lionu, Londonu, Istanbulu, Pertu i Sidneju, Moskvi i Jerusalimu.



Projekat “Čarobni izlozi” započet je pre osam godina, a ove ga vodi francusko-srpska kustoskinja Julia Rajačić, koja živi i radi između Pariza i Milana. Julia Rajačić posebno se zanima za pitanja identiteta. Priređuje multikulturalne izložbe i time želi da podstakne razmenu mišljenja publike i umetnika kako bi priredila kolektivni umetnički izazov.

Projekat “Prostor sanjanja” ujedno zaokružuje francusko-korejsku godinu u znaku 130-godišnjice uspostavljanja diplomatskih i prijateljskih odnosa te dve zemlje. Prisustvo dvoje francusko-korejskih umetnika simbolizuje i nedavni pristup Koreje u Međunarodnu organizaciju frankofonije u svojstvu člana posmatrača.

Izložba “Čarobni izlozi – prostor sanjanja” organizovana je u saradnji sa Ambasadom Republike Koreje u Srbiji, uz sponzorstvo Crédit Agricole Srbija

Izložba će biti otvorena do 8. februara 2017.

(SEEcult.org)

KND: Mića Stajčić - 3/3



Milorad Mića Stajčić - “Snovi zaleđenog čoveka 2”, Gradska galerija Požega, 10-28. novembar 2016.

3/3 - Kritičar na delu: Velimir Popović, slikar i teoretičar

U trećoj epizodi serijala Kritika na delu o izložbi Milorada Miće Stajčića “Snovi zaleđenog čoveka 2” u Gradskoj galeriji Požega, slikar i teoretičar Velimir Popović ukazuje na humor kojim odiše postavka sa prepoznatljivim Diznijevim junacima, noseći sa sobom kritiku različitih fenomena sa kojima se suočava čovek u današnjem globalizovanom društvu.

Razmišljajući o konceptualnom okviru izložbe, Popović je pošao od rada “More equal than others” – serije sa tri figure Mikija Mausa koja tematizuje jednakost u društvu. To je društvo koje propoveda jednakost, a ona se zapravo shvata i realizuje kao iluzija, naveo je Popović, koga je tom radu sa tri u osnovi iste figure privuklo ono što ih razlikuje, a to je boja.

“Ono što me je asociralo je rad Mire Brtke iz 2001. godine koji na sličan način tematizuje boju, ali boju koja se pojavljuje u kontekstu zastava i grbova. I ove boje Mikija - žuta i crvena, bela i žuta sasvim sigurno mogu biti pročitane kao boje sa izvesnih zastava, a možda je suvišno pominjati kojih”, naveo je Popović.



Skulpturalna instalacija Placebo asocirala ga je, pak, na rad Džefa Kunsa “Bear and Policeman” iz 1988. godine koji prikazuje policajca sa medvedom koji drži pištaljku i kreće da je iskoristi. “Samim tim to predstavlja neku vrstu čina buđenja, a u isto vreme, kako sam autor kaže, seksualnog poniženja koje dolazi u stvari od te dominantne zoomorfne sile”. Stajčićev rad, kako je dodao, predstavlja vrstu varijacije na tu temu.

“Čin pričešća korumpiranog policajca je u stvari određena vrsta ikonografske sume rada samog umetnika i njegovih istraživanja koja idu od Antivirus Box iz 2008. godine – skulpture instalacije koja referiše na Dejmijana Hersta i njegov rad “Medicine Cabinets” sa kraja 80-ih.

Prema rečima Popovića, ono što se pokazuje kao prekretnica je način na koji celu tu ikonografsku sumu Stajčić prikazuje kao vrstu humoristične cene koja, u stvari, pod dejstvom tog humora, postaje ceremonijalna.

“Imate dva lika iz crtanog filma koji su rekontekstualizovani, dovedeni u situaciju samog pričešća, gde se eksplicitno prikazuje njihov pogled kroz jednu žestoko jaku dijagonalu, gde imate jednokraki krst i vrstu analize samog tog jednokrakog krsta na leđima, gde se insistira na centru jednog simbola, i naravno taj natpis ‘policija’ koji je tu veoma bitan predstavlja određenu vrstu uniformisanosti, koja opet predstavlja možda kolektivnu memoriju”, naveo je Popović, dodajući da je zapravo reč o situaciji koja svoj humor crpi iz ceremonijalnosti same scene nastale rekontekstualizacijom, odnosno dovođenjem likova iz crtanog filma u jedan drugi kontekst.



Osim što referiše na određenu vrstu kulturne memorije - memorije iz pop kulture, Stajčićev rad referiše i na određene vrste ideoloških aparata. Takođe, problematizuje i odnos drzave i crkve sa jedne strane, a sa druge poziciju čoveka u današnjem globalnom društvu koju određuje zapravo prilagođavanje na kolaps.

Ako se humor posmatra kao određena vrsta tržišnog fenomena, Popović ukazuje na ulogu advertajzinga u rezonovanju autora izložbe, koji je stvorio svojevrsnu atmosferu bolnice, hospitalizacije savremenog čoveka u sistemu serviranih kolapsa da bi se izazvala određena vrsta progresa, ubrzanja i da bi se ta bolnica, u stvari, transformisala u određenu vrstu zabavnog parka.

“Ti likovi iz snova zaleđenog čoveka, koji se pojavljuju, u stvari su likovi iz sveta zabave. Tako da je humor tu glavni mehanizam koji to čini mogućim. Samim tim humor nosi sa sobom i kritiku određenih društvenih fenomena”, naveo je Popović.



Ukazujući na reference na Hersta i u vezi sa radom Secirani Pluton ispunjen M&M bombonicama, Popović navodi da je pola Plutona zapravo u akvarijumu, a druga polovina je na neki način zalepljena za stakleni zid, “providnu granicu”.

“Pola Plutona ne postoji. To je, u stvari, odnos između unutrašnjeg i spoljašnjeg”, naveo je Popović, ocenjujući da taj Stajčićev rad sadrži vrstu jače gorčine humora nego što bi se možda moglo očekivati.

“Na neki način i mi postajemo roba, što je možda patetična izjava, ali predstavlja mogućnost da se shvati da je roba deo nas i određuje nas isto onoliko koliko i mi iz neke svoje unutrašnjosti pokušavamo da definišemo sebe”, naveo je Popović.

*U prve dve epizode Kritike na delu o izložbi Milorada Miće Stajčića govori istoričarke umetnosti Ksenija Marinković i Marija Radisavčević.

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Migranti mentalnih prostora

http://www.seecult.org/vest/migranti-mentalnih-prostora

NSK: Država ugnjetava umetnike



Nacionalni savet za kulturu (NSK) ponovo je upozorio da država preko svojih organa ugrožava građanska prava samostalnih umetnika, kojima ovih dana stižu poreske opomene za izmirenje duga za doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje, iako su za njega već godinama odgovorne lokalne vlasti.

Uprkos tome što je zaštitnik građana utvrdio propuste u radu Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Grada Beograda na štetu ostvarivanja građanskih prava samostalnih umetnika i uputio preporuku nadležnima za otklanjanje uočenih nedostataka, NSK je saopštio da Poreska uprava ponovo na adrese samostalnih umetnika šalјe opomene u kojima im se nalaže da odmah, a najkasnije u roku od pet dana od dana, izmire dugovanja za doprinose za PIO i zdravstveno osiguranje.

NSK je podsetio u saopštenu da samostalni umetnici nisu odgovorni za nastanak tog duga koji je u najvećoj meri nastao zbog toga što je Grad Beograd, odnosno lokalna samouprava, koja prema Zakonu o kulturi izmiruje obaveze samostalnih umetnika za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, godinama uplaćivala sredstva za to osiguranje sa velikim zakašnjenjem, zbog čega je Poreska uprava samostalnim umetnicima knjižila dug i obračunavala kamate na njega.

Krajem 2013. godine, kada je Poreska uprava prvi put počela da šalјe opomene samostalnim umetnicima, NSK, Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije i Asocijacija umetničkih udruženja pokrenuli su inicijativu da se problem duga samostalnih umetnika reši. Pozvali su ministarstva kulture i finansija, Poresku upravu i Sekretarijat za kulturu grada Beograda da se uklјuče u rešavanje ovog pitanja, i, “uprkos odricanju od odgovornosti pojedinih državnih organa i prebacivanju nadležnosti sa organa na organ, načinjeni su neki koraci u pravcu nalaženja rešenja. Ako ništa drugo, Poreska uprava je, u očekivanju rezultata, obustavila slanje opomena i odustala od naplate svojih potraživanja preko blokade računa samostalnih umetnika”, podsetio je NSK, konstatujući da je, nažalost, organima vlasti “ponestalo rešenosti da se pozabave ovim pitanjem do kraja”, pa je ta inicijativa “ostala da visi u vazduhu, da bi vremenom, usled promene u političkim prilikama – Skupština je raspuštena, raspisani su izbori, dugo se čekalo na formiranje vlade, bila zaboravlјena”.

Odbor za kulturu Skupštine RS nije više postojao, Vlada je bila tehnička, i NSK i Asocijacija umetničkih udruženja nisu imali kome da se obrate sa zahtevom da se, uprkos političkim promenama, uspostavi kontinuitet u pronalaženju rešenja za problem koji samostalni umetnici imaju zbog toga što su ‘Ministarstvo kulture i informisanja i Grad Beograd načinili propuste u radu’ (Zaklјučak Zaštitnika građana 13-6-1232/16. del. br. 9326, 16. mart 2016)”, naveo je NSK.

Pošto su najzad sve državne strukture upotpunjene i formirane, NSK smatra da ne postoji više nijedna prepreka za to da se najzad dođe do održivog rešenja za taj problem.

NSK je stoga pozvao Ministarstvo kulture i informisanja da u međuvremenu, dok se održivo rešenje ne nađe, zatraži od Ministarstva finansija da odustane od najavlјene prinudne naplate od samostalnih umetnika dugovanja nastalih po osnovu doprinosa za PIO i zdravstveno osiguranje.

Smatrajući da mera prinudne naplate, ukoliko se sprovede u skladu s najavom, može dovesti do nesagledivih posledica po nacionalnu kulturu, NSK je naglasio u saopštenju da “kultura u Srbiji u velikoj, ako ne i u najvećoj meri počiva upravo na radu samostalnih umetnika i da su, između ostalog, upravo njihova dela – ono što ovu zemlјu čini prepoznatlјivom i jedinstvenom na kulturnoj mapi čovečanstva”.

NSK skreće pažnju javnosti i na “nedalekovidu i licemernu poziciju države, koja ne pokazuje nikakvu brigu prema uslovima u kojima ti lјudi žive i rade i prema njihovim osnovnim građanskim pravima, ali u isto vreme ne preza od toga da u marketinške svrhe, kada smatra da to doprinosi pobolјšanju slike o njoj, upotreblјava rezultate njihovog rada onda kada ti rezultati, bez ikakve državne podrške i pomoći i isklјučivo zahvalјujući ličnom trudu i talentu samih umetnika, steknu međunarodno priznanje”.

Nerešen problem samostalnih umetnika bio je i jedna od tema razgovora koji su članovi NSK imali u septembru sa novim ministrom kulture i informisanja Vladanom Vukosavljevićem, koji je do tada bio gradski sekretar za kulturu Beograda.

(SEEcult.org)

Novi ljudi kolektiva Chto Delat



Centar za kulturnu dekontaminaciju i Škola angažovane umetnosti ruskog provokativnog kolektiva Chto Delat pozivaju na poučni komad “Novi ljudi” koji će premijerno biti izveden 18. decembra u CZKD-u, uz učešće umetnika iz Beograda, a bavi se mogućnostima političke i društvene promene danas.

Tema “Novih ljudi” predstavlja središnju tačku diskusije o mogućnosti političke i društvene promene. Ko su ti ljudi, to mi, ta zajednica koja je sposobna da izvede transformaciju društva? U kom će se smeru ona razvijati? Upravo je to pitanje stajalo u osnovi čitavog revolucionarnog pokreta XIX veka, što je jasno i iz uticajnog romana Nikolaja Černiševskog “Šta da se radi? Priče o novim ljudima”. Međutim, “rad na sebi”, kako navode autori, postao je ključni zadatak u stvaranju turbo-konzumerističke subjektivnosti. Kako se možemo suprotstaviti takvoj situaciji pomoću ostvarljivog modela singularnosti koja najavljuje emancipatorski projekat?

U “glavnom zapletu” socijalističkog realizma Novi čovek prevaljuje put od elementarnog spontanizma do revolucionarne svesti pod tutorstvom partije.

Iako rastrzana protivrečnostima, ova estetska paradigma može da posluži kao alegorija subjektivacije. Međutim, ostaje pitanje kao možemo ponovo uzeti u obzir te ideje unutar potpuno nove situacije? Kako se novi ljudi odnose prema svojim telima? Kao rade, kako se bore, kako vole? Kako se novi ljudi odnose prema narodu? Kakva vrsta organizacije novih ljudi treba da otelotvori njihovu kolektivnu subjektivnost? Partija? Veće (sovjet)? skupština? ………..? Da li su novi ljudi heroji ili obični muškarci i žene našeg vremena? Kojim se oni putem kreću? Koje protivrečnosti određuju nove ljude i proces njihovog nastajanja? Da li umetnost treba da nastavi da promoviše ideju novih ljudi i promena uprkos njihovoj potčinjenosti interesima kapitala? Koja vrsta estetike “predstavlja” nove ljude? Da li će se kultura novih ljudi još uvek nazivati umetnošću?

To su neka od pitanja na koje pokušava da odgovori predstava “Novi ljudi”, koju Chto delat (Olga Egorova, Dmitry Vilensky, Nina Gaceva, Oksana Timofeeva) priprema u okviru kolektivnog procesa obrazovanja od 12. do 17. decembra u CZKD-u, u kojem učestvuju na osnovu javnog poziva: Kristina Draškovic Boćkov, Vladimir Bjeličić, Isidora Fićović, Arion Aslani, Monika Husar, Daria Davidović, Senka Domanović, Aneta Stojnić, Milan Jovanović, Olivera Milojević, Biljana Kosmogina, Lidija Antonović, Ivana Drenjanin, Olja Nikolić, Ana Stojanović i Iva Kontić.

Kolektiv Chto Delat (Šta da se radi?), osnovan 2003. u Petrogradu, uključuje umetnike, kritičare, filozofe i pisce iz Petrograda i Moskve. Nastao je iz potrebe spajanja političke teorije, umetnosti i aktivizma. Od 2013. godine pokrenuo je obrazovni projekat Škola za angazovanu umetnost u Petrogradu.

Objavljuju i dvojezične rusko-engleske novine Chto delat? koje se bave pitanjima kulture i politike u međunarodnom kontekstu, a poslednji njihov broj iz avgusta ove godine biće predstavljen 15. decembra u Zadruzi Oktobar, uz neformalni razgovor sa članovima grupe. U 38. broju novina Chto Delat? objavljen je i tekst “Ima li za nas mesta u Domu kulture? (Polifinični razgovor o društvenosti, emancipaciji i kulturi)” neformalne radne grupe Kulturna četa iz Beograda (Mirjana Dragosavljević, Isidora Ilić, Miloš Miletić, Mirjana Radovanović, Danilo Prnjat i Boško Prostran).

Chto Delat gostuje u CZKD-u u okviru projekta “Rizik 8”.

Osim u Beogradu, kolektiv Chto Delat predstavlja se ovih dana i u Zagrebu – izložbom u Pogonu Jedinstvo koja će biti otvorena 15. decembra u okviru treće epizode višemesečnog projekta “Janje moje malo (Sve što vidimo moglo bi biti i drugačije)” kustoskog kolektiva WHW, povećenog uspomeni na hrvatskog umetnika Mladena Stilinovića.

(SEEcult.org)