Vesti iz sveta umetnosti

Hajmatbuh u JDP-u



Narodno pozorište iz Sombora gostovaće 2. novembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu predstavom “Hajmatbuh” (knjiga o zavičaju) Kaće Čelan, u režiji Gorčina Stojanovića, o životu dunavskih Nemaca posle Drugog svetskog rata u Vojvodini.

“’Strancem se može biti samo u zavičaju’”, kaže Slobodan Šnajder. 'Dom je gde je srce/ dom je tako daleko/, dom je samo osećanje / dom je – zaboravih', peva Lena Lovič. Između zaborava i stranstvovanja ‘u zemlji svoji, na baštini tuždi’ valja se život u ovoj drami, u ovoj predstavi, ovde oko nas. Valja se teško, s mukom, u stalnom traženju smisla, pa ipak – to je život. U životu učestvuju oni koji mogu podneti intenzitet besmisla, protivstavljajući mu ljubav, nežnost, uzajamnost, solidarnost, milosrđe. Život je stvar srca. O tome hoće govoriti ova naša predstava, o tome je reč kod Kaće Čelan, iz Ratkova kraj Odžaka, kraj Sombora, kraj Novog Sada, kraj Dunava, kraj Balkana, kraj Evrope, kraj Atlantika. Kaća sada gleda u vodu Tihog okeana. Šta tamo vidi? Sve ravno, bokte, k’o Bačka”, naveo je Gorčin Stojanović povodom predstave Kaće Čelan, koja trenutno živi i radi u Los Anđelesu.



Drama “Hajmatbuh” premijerno je izvedena u oktobru 2015. godine u Narodnom pozorištu Sombor, a praizvedbu je imala još 1988. u KPGT-u u Subotici.

U predstavi somborskog teatra, koja će biti igrana na sceni “Ljuba Tadić” JDP-a, igraju Aleksandar Đurica, Tatjana Šanta, Milica Janevski, Branislav Jerković, Ivana V. Jovanović, Milica Mima Trifunović, Marko Marković, Srđan Aleksić, Mihajlo Nestorović, Olgica Nestorović, Dragana Šuša, Nemanja Bakić, David Tasić Daf, Aleksandar Gubica, Ilija Nestorović, Milica Lazić, Selena Hostić, Anja Tatalović/Sofija Radović i Milica Marković.

*Foto: Milan Đurđević

(SEEcult.org)

Jugoslovenski neovangardni umetnički časopisi

http://www.seecult.org/vest/jugoslovenski-neovangardni-umetnicki-casopisi

MANIK_Sound of Snowing



Umetnici Marija Vauda i Nikola Pilipović (MANIK) predstavljaju se u Galeriji SULUJ u Beogradu izložbom “Sound of Snowing”, koja je nastavak njihovih prethodnih izložbi, u skladu sa konceptom da je svaki segment mogući početak i izdanak nove celine.

Nastavak rada na prizorima i postupcima sa prethodnih izložbi “MANIK, narod koji nedostaje” (2004) i “MANIK, Full Size Image” (2006) realizuje se markiranjem zajedničkog imenitelja - crvene boje.

“Zvuk padanja snega (beline i avetinjske tišine) u naslovu i užareno crvenilo egzekucije je u disjunkciji-zjapu između reči i stvari. Time nastavljamo započeto punjenje baze slika različitog porekla i statusa (istorijske slike, ne-fotografske slike…), gde izbor crno-belog prizora, kao indeksa dokumentarnosti, i sada ima svoje mesto”, naveli su MANIK povodom izložbe u Galeriji SULUJ koja će biti otvorena od 2. do 19. novembra.

Svaka od izložbenih celina sadrži segmente koji se, u sledećoj, u svom nastavku, ponavljaju, ali u izmenjenoj formi. Struktura, dakle, nije linearna već rizomatična. Zato je jedan od naslova tih izložbi prelazni oblik koji je, kako su naveli umetnici, i “imanentno nedovršen i otvoren sistem kao otvoren prelom”.



U inflaciji “sličica koje upadaju u oko” (Parmenid), sa distinkcijom na istorijske i ne-fotografske slike (non-photographic images su slike sa mobilnih i drugih tehnološki aktuelnih platformi), MANIK “sakuplja i formira svoju bazu fenomena sa gorućih rubova društvenosti, iz zona naturalizma i abjekcije (mesto zazora, groze i jeze, ono mesto telesnih tečnosti koje još nije ušlo u trgovinu), vraćajući ih u optiku i dodajući im novi volumen”.

“Politika (politika je odnos) MANIKA je da blokove vizuelnosti koje su u prividnoj protivrečnosti drži na okupu jer su sve one neophodne i tačne, raznorodne – oprečne – nesaglasne stvari (izbori tehnike, medija, stilova, prizora, iskaza) i da ih stavi u pogon, na istom mestu - izložbi. Ova baza vizuelnih i značenjskih iskaza je otvoren sistem, ‘meta ready-made’”, naveli su Marija Vauda i Nikola Pilipović, koji rade zajedno od 1993. godine, a 1999. pokreću MANIK “mehanizam mesta, autorstva i politike drugog i sledećeg”.



Prema navodima Nikole Šuice, stvaralačko dejstvo koje su u ličnom umetničkom aktivizmu postigli Marija Vauda i Nikola Pilipović je “značenjski vibrato silovitih doživljajnih struktura”.

“Po njihovim imenima, odrednica MANIK je vlastita, stapajuća i preispitujuća snaga. Vitalnost koju su za svoj ogled izmenljivih pristupa postigli i koju održavaju, nalik je na istrajnu alegoriju kretnji, impulsa i lucidnih umetničkih platformi. Na osnovi svakodnevica – umetnički rad, njihovo kreiranje, izrada i pobuđivanje prizora i sekvenci, redak je fenomen unutar delovanja, i to ne samo u kulturi u Beogradu i Srbiji, već i u širem okrilju. Fenomen se ogleda u imploziji koju su svojim ciklusima ostvarili u dužem vremenskom toku, od 90-ih godina do novomilenijumskog doba, iskoračujući i iz okrilja post-južnoslovenske umetnosti”, naveo je Šuica u tekstu “Raskrsnica krajnje sadašnjice” povodom izložbe “Sound of Snowing”.



Decenija koja je usledila posle prethodne MANIK izložbe u Beogradu proizvela je, prema rečima Šuice, istraživanja unutar jedinstvenog duha našeg vremena.

“To je razdoblje u kojem je, u hiperprodukiciji, nadslojavanju, neverovatnom umetanju u pamćenje i sadašnjicu, u sisteme i elektronsko post informatičko obilje, stigla epidemija društvene amnezije. Globalno društvo, bez obzira na inisistiranje na arhivu i prošlosti, suštinski je izgubilo svoje sećanje, a sa njime i svest. Još je Walter Benjamin zapisao da je ‘nužnost svakog doba da pokuša da otrgne tradiciju od pretnji konformizmom’. Ekonomski i umetnički ekstremi, dominacija i porobljavanje, odavno u jeziku i u indeksu postojanja onoga što je označeno kao odbačeno, izgubljeno mentalno i egzistencijalno stanje, nose svoj prefiks ‘bez’. U svetu predmeta i prostorima koji nedostaju”, naveo je Šuia, podsećajući da je reč “Verwerfung”, u smislu nasleđa ideologije nemačke akademske tradicije, bila pokazana u urezanom natpisu na mermernoj ploči – objektu na izložbi “MANIK, narod koji nedostaje”, objavljujući, bez romantizovanja, zadiranje u suštinu kritičkog mišljenja o stvaralaštvu i slobodi.



Novi egzistenicijalizam našeg doba, kako je naveo Šuica, mora da je bio i naslućen u slikama, kao i u elektronskim širenjima koje je MANIK činio od početka 21. veka u globalnoj net zajednici Rhizome.org i weblog dnevnicima. Poigravanje sa svetom kontrolisanja koji suštinski gubi kontrolu već je nagovešteno u jezičkim, slikovitim i sekvenciranim postupcima njihove umetnosti. U tom domenu objavljuju se i repeticije jezičke oznake za ukupnu dramu postojanja, a i, po njihovim zapisima, ukaz na cifru koja je na slikama ‘Jedinica, Jedan, Individua, Subjekat, Mnoštvenost, Singularnost- samoodrživost, Redundanca... Originalnost Jedinice je osporena, upitna, stavljanjem u redove. Ponavljanje Jedinica’ (‘Oni koji ne prisvajaju zemlju’)”, naveo je Šuica, dodajući da je “procesulnost MANIK pristupa ništa manje nego istinska novostvorena radikalna izražajnost”.

“Ukoliko bi se postavili najtemeljniji prestupnici u konvencijama i predvidljivostima svetske galerijske, manifestacijske, samoproklamovane angažovane umetničke igre, neretko bednih predvidljivosti, tada bi svedočanstvo koje odaje MANIK imalo jedinstvenu utkanost u ljudske, društvene i energetske odnose naših voljnih ali, kako se zbivanja odvijaju u završnici 2016, i prinudnih komunikacija”, naveo je Šuica, smatrajući da nimalo slučajna poigravanja unutar autorskih pobuda donose upravo ono sa čime su Marija Vauda i Nikola Pilipović, svako za sebe, pa potom u sopstvenim istrajnim unisonim dijaloškim delima činili, a što nema vremensku daljinu dovršene prošlosti.



“Vitalizam koji njihova umetnost i strastvena dinamika nude su, po Deleuzu, slikovni ‘kristal vremena’ Dela tako i opstaju, u ekspresivnoj kontroli izrade, u redosledu i povodima kao goruća, simbolička crvena refleksija. Data su usred alarmantnog stanja neprilika, u upropašćenosti koja se proteže kroz besciljnu komunikativnost sve do zabrana, koje su i globalno i regionalno nametnute našem savremenom iskustvu”, naveo je Šuica.

MANIK rade u različitim medijima (slikarstvo, crtež, video, vajarstvo, fotografija, foto-performans, hepening, akcija, pisanje o umetnosti, interaktivno prisustvo na netart platformama, NMA radovi...).



Marija Vauda i Nikola Pilipović rade zajedno od 1993. godine, a 1999. pokreću MANIK kao umetnički projekat u kojem se preispituju granice i mesto individualiteta, autorstva i politika (odnos) prema drugom i drugačijem - kroz rad u umetnosti.

Izlagali su samostalno i na grupnim izložbama u okviru značajnih galerija, muzeja, projekata i manifestacija u Srbiji.

Bave se ispitivanjem vanistitucionalnih umetničkih praksi: pokretali u projekte i izvan institucionalnih mesta za izlagačku aktivnost, istraživali sociološke aspekte novih socijalnih ponašanja u vremenu novih komunikacija (projekat - akcija ‘Luxurios MANIK’ u sklopu Manifeste u Frankfurtu, Beograd 2002; akcija i izložba fotografija ‘Od Kine do Banata’- Bife Banat Beograd…); Magazin “MANIK”….

MANIK su od 2001. do 2006. prisutni na Rhizome.org, jednoj od najvećih net zajednica umetnika pri Novom muzeju savremene umetnosti u Njujorku, gde objavljuju web radove, teorijske tekstove, intervjue, polemike i eseje o umetnicima (Cris Ashley, Asco-o, Rob Myers, Julian Opie, Kinetoh, Dragan Petrović), učestvujući u raspravama o pitanjima i mestu estetike, komunikacije, novih medija, dejstvu umetnika i umetnosti na globalnu umetničku i društvenu scenu. Rezultat tog višegodišnjeg rada na Rhizome.org je sakupljen vizuelni materijal koji je ušao u arhiv – bazu kao klonirani objekat u Novom muzej savremene umetnosti “Rhizome - Twice in Time”.

(SEEcult.org)

Janje moje malo

http://www.seecult.org/vest/janje-moje-malo

¡No pasarán!



Muzej savremene umetnosti u Beogradu predstavlja od 4. novembra u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića izložbu Đorđa Andrejevića Kuna “¡No pasarán!”, koja obuhvata socijalno-angažovani period stvaralaštva tog umetnika, čije ime predstavlja sinonim za umetnost socijalnih tendencija levičarske orijentacije u Srbiji i Jugoslaviji.

Predstavljena dela koja stilski, tematski i ideološki pripadaju socijalnom, borbenom i socijalističkom realizmu: slike, grafike i crteži, nastali su tokom druge faze stvaralaštva koja kod Kuna počinje sredinom 30-ih i traje sve do 50-ih godina 20. veka.

Ta dela, kako je saopštio MSUB, prikazuju koliko je umetnik pročistio svoj likovni izraz od prvostečenih znanja i iskustava u Umetničkoj školi, tragajući za novom formom koja će najadekvatnije nositi socijalnu poruku i eliminisati artističke i individualističke sadržaje građanskog slikarstva njegove prve faze. Kao socijalno angažovani umetnik, kroz svoje stvaralaštvo je prezentovao jasan stav da umetnost mora da bude odraz stvarnosti i realnog života, koja više ne služi hedonizmu građanske klase, već borbi progresivnih levo orijentisanih snaga.

Umetnost socijalnog i borbenog, a potom i socijalističkog realizma, ne stoji pasivno prema životu već hoće da utiče na njega i da ga menja. Umetnička praksa morala je da bude u društvenoj funkciji i usmerena ka temama preko kojih se najefektnije mogao izraziti revolucionarni program i političke ideje levičarskih tendencija, naveo je MSUB u najavi izložbe, čija je autorka mr Mišela Blanuša.



Đorđe Andrejević Kun je počeo društveno-umetnički agažman kroz delovanje u grupama Život (1934-1940), Nezavisni (1937) i u Udruženju likovnih umetnika, gradeći životni put umetnika za koga su umetnost i revolucionarna borba bili jednako bitni.

Prve značajne radove socijalno-angažovane koncepcije realizovao je u mediju grafike, videći u njoj moćno izražajno sredstvo umetnosti socijalnih tendencija, zbog jeftine izrade i mogućnosti multiplikovanja a samim tim i lakog širenja levičarskih ideja i podizanja svesti u borbi za ljudska prava i slobode kod široke populacije. U tom duhu realizovao je četiri mape grafika Krvavo zlato (1937), Za slobodu (1939), 20 crteža i Partizani (1946) i manji broj slika iz međuratnog perioda: Kujina br. 4 (1936), Majka (1937), U ćeliji (1939/40), U zatvoru (1940).



Tokom NOB-a i posle Drugog svetskog rata, Komunistička partija je pred umetnike postavila nove zadatke tražeći od njih da u kritičkim trenucima – najpre borbe, a zatim i obnove i izgradnje nove socijalističke države, svoju umetnost stave u službu opštih društvenih ciljeva. Taj zadatak za Kuna je bio samo potvrda ispravnosti ubeđenja, iskreno prihvaćenih još u međuratnom razdoblju, i dalji podsticaj za nastavak puta i usvojenih načela novog društvenog uređenja.

U posleratnom periodu te ideje najbolje je realizovao u kapitalnim delima: Mrtva priroda sa mašinkom (1945), Kolona (1946), Svedoci užasa (1948), No pasaran (1948), Streljanje (oko 1948), Za mir, hleb i slobodu – 14. decembar (1950), Izgradnja (1951).



Đorđe Andrejević Kun je bio najdosledniji predstavnik socijalno-angažovane umetnosti u Srbiji i Jugoslaviji, kroz koju je realistički, u obliku neposredne naracije, dao bogatu likovno-umetničku dokumentaciju borbe za ljudska prava kao i revolucionarnih događaja vremena u kojem je živeo.





Izložba obuhvata dela iz kolekcija MSUB-a, Muzeja istorije Jugoslavije, Uprаve zа zајеdničkе pоslоvе rеpubličkih оrgаnа - Palate Srbija i Ministarstva spoljnih poslova Srbije, a realizovana je uz podršku Redakcije školskog programa Radio-televizije Srbije koji je ustupio arhivski materijal.

Izložba će biti otvorena do 19. decembra.

*Naslovna fotografija: Đorđe Andrejević Kun, Kolona (1946)

(SEEcult.org)

Ljudi (u)lica



Izložba fotografija 'Ljudi (u)lica', čiji je cilj brisanje jasnih granica između umetničkog dela i gledaoca, biće otvorena 4. novembra u holu Narodne banke Srbije u Beogradu, a predstavlja radove Ivane Todorović, Darka Srećkovića, Sande Vitorović, Olivere Radmanović i Predraga Mijailovića.

U okviru izložbe “Ljudi (u)lica”, koju organizuje Institut za studije kulture i hrišćanstva u saradnji sa Narodnom bankom, najavljene su tribine i javni časovi književnosti, verske nastave, filozofije, matematike i muzičke kulture.

Izložba daje priliku posmatraču da i sam postane njen koautor, naveli su organizatori.

Među petoro učesnika je Darko Srećković, koji je rođen u Ofenbahu u Nemačkoj, a od 1973. godine živi u Zemunu. Fotografijom se bavi više od 10 godina. Učestvovao je na više domaćih grupnih izložbi, član je Grupe 32 – Čuvari trenutaka. Fotografije su mu objavljivanje više puta u časopisu ReFoto, kao i u knjizi How to Understand Serbs Nikolasa Komria (Samizdat B92).



Ivana Todorović, rođena u Beogradu, diplomirala je 2008. godine na beogradskom Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Čedomira Vasića. Do sada je realizovala dve samostalne i učestvovala na 40 grupnih, kao i na međunarodnim slikarskim i foto kolonijama i radionicama. Sarađivala je s domaćim i stranim časopisima, brendovima i marketinškim agencijama, a uspešno se bavi i umetničkom i komercijalnom fotografijom. Članica je ULUS-a od januara 2009. i ima status samostalnog umetnika.



Olivera Radmanović, rođena u Beogradu, doktorand je na Odseku za klavir beogradskog Fakulteta muzičke umetnosti, na kojem je i zaposlena kao docent. Umetničkom fotografijom bavi se pet godina. Članica je Foto saveza Srbije i Grupe 32 – Čuvari trenutaka. Višestruko je nagrađivana na međunarodnim i domaćim foto konkursima. Pobednica je fotografskog takmičenja Fotofiniš u Nišu. Do sada je učestvovala a više od 10 grupnih izložbi.



Predrag Mijailović, rođen u Beogradu, takođe je član Foto saveza Srbije i Grupe 32 – Čuvari trenutaka. Učestovao je na nekoliko grupnih izložbi i objavljivao je fotografije u časopisu ReFoto. Radi u Institutu “Mihajlo Pupin” u Beogradu.



Sanda Vitorović, rođena u Karlsrueu, diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a radi kao dizajner enterijera i fotograf. Učestovala je na velikom broju izložbi u Beogradu i Milanu. Objavila je fotografije u mnogobrojnim fotografskim časopisima, knjigama i publikacijama. Osvojila je nagradu – pohvalu na Sony World Photo Awards konkursu 2011. godine, a nagrađena fotografija je bila izložena u Londonu. Njene fotografije su 2014. godine ušle u finale konkursa Rovinj Photodays u kategoriji arhitekture.



Izložba “Ljudi (u)lica” biće otvorena do 25. novembra (radnim danima) u holu NBS.

(SEEcult.org)

Vanjske granice fotografije



Izložba Vlade Marteka “Vanjske granice fotografije” biće otvorena 7. novembra u Uredu za fotografiju - Galeriji Spot u Zagrebu, uz razgovor sa tim zagrebačkim umetnikom koji deluje od sredine 70-ih, kada je bio jedan od osnivača uticajne Grupe šestorice autora.

Fotografija kao materijal, kao predmet, kao fetiš; porodična fotografija. Fotografija kao akcija, kao podloga, asemblaž, kolaž; fotografija kao medij, inscenirana fotografija, fotografija kao aktuelni portret; fotografija kao dokument. Fotografija kao medij, fotografije konceptualističkih promena. Pripremanje za fotografiju. Prorez kroz fotografiju da bi se doprlo do neke druge stvarnosti, da bi se razbila automatiziranost. Fotografija kao papir koji implicira materijalnost, podlogu, fetiš, medij, dokument…

To bi okvirno mogao da bude sažeti opis onoga što Martek radi od sredine 70-ih do danas, ili kako je sam objasnio prilikom nedavnog razgovora, fotografija je u ovom slučaju “doslovno kao fizički materijal”.

“To je jedno od stanja koje koristim kod fotografije. Drugo je fotografija kao predmet. Kod predmeta razdvajam fotografiju kao fetiš – obiteljske fotografije, uspomene i tako dalje. Fotografija kao predmet postoji i kao fotografija kao akcija. Na primer, kad sam izveo akciju ljubljenja fotografije na otvarenju Vlastine izložbe u Novom Mestu, nje nije bilo, ja sam nešto rekao i onda sam ljubio njene fotografije. Te su fotografije za mene bile predmet i fetiš istovremeno. To je posebna upotreba fotografije”, naveo je Martek povodom izložbe, dodajući da ima i fotografije kao podloge – to su asemblaži, zatim fotografije kao kolaže…

Takođe, Martek koristi fotografiju i kao medij, poput knjige koju je objavio prošle godine i sada inscenira u fotografiji tu knjigu s beskonačnošću mora, i slično. “To je inscenirana fotografija. Onda imam fotografiju kako dokument, ali to već ulazi u konceptualističko područje. Onda aktualni portret, ovaj primer je iz 1977. godine, nalazim se iza stakla na kojem sam napisao: “Aktualni portret’. U ovom slučaju je fotografija dokument samo te akcije. Onda imam akciju kad na sisu napišem sisa, i u tom slučaju je fotografija dokument. Onda imam put do Vanište i do Stošića, znaš kako se obično snimaju kuće gde žive umetnici, a ja sam snimao prilaz kako se ide prema tim kućama. Konceptualistički rad. Ja idem radikalno dalje i ne snimam samo kuće nego prilaze njima. Zatim konceptualističke promene. Sećaš se one kuće u Frankopanskoj 2 u kojoj je Nena radila neke male izložbe? Ja snimam haustor nakon trideset godina. I snimam ga par godina, različite mene. Rad sličan ovom poklonio sam Vaništi – Nova izložba u Studiju G. To su radovi gde je fotografija kao dokument i zato je to konceptualistički rad”, naveo je Martek povodom izložbe, dodajući da radi i klasičnu fotografiju koja nije inscenirana, kao i pripremanje za fotografiju, koje opisuje kao pripremanje za poeziju.

“1981. sam u PM-u imao izložbu ‘Pripremanje za umetnost’, to je taj moj večni konceptualistički odmak – da se odmakneš od onog što radiš da bi dobio etički, konceptualistički prostor. Imam tekst u kojem pišem o fotografiji, i tek onda snimam fotografije. I to zovem pripremanje za fotografiju”, naveo je Martek, čijom izložbom Ured za fotografiju završava ovogodišnji program.

Izložba će biti otvorena do 2. decembra.

(SEEcult.org)

Heteronimus



Izložba Zorana Todovića 'Heteronimus' u Galeriji ULUS u Beogradu priređena je kao deo novoustanovlјene prakse da se dobitnik nagrade na Jesenjoj izložbi (2015) samostalno predstavi u jednom od izlagačkih prostora ULUS-a.

Izložba obuhvata radove koji su u osnovi, kako i sam naziv govori, priča o stvaraocu i njegovim mnogobrojnim licima - heteronimusu, koji u sebi sadrži različite stvaralačke ličnosti i koji stvaraju dela različitog sadržaja.

Izložena dela su nastala u dužem vremenskom periodu, većina radova su kamernog formata i u osnovi se može govoriti o nekoliko tematskih serija. U pitanju su apstraktni, alhemičarski, kolažirani crteži, crteži rađeni na fotografijama, radovi izvedeni na svili koji imaju funkciju fusnota itd.

Uz svaki niz radova naveden je po jedan citat Fernarda Pesoe čija se misao: “Cilј umetnosti nije da pruži uživanje. Uživanje je ovde sredstvo; u ovom slučaju nije cilј. Cilј umetnosti jeste da uzdiže...” u potpunosti može ispratiti u delu Zorana Todovića, navela je kustoskinja Olivera Vukotić.

Rođen 1958. godine u Gornjem Milanovcu, Todović je završio studije grafike na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti, u klasi prof. Miodraga Rogića (grafika).

Redovni je profesor Akademije umetnosti Univerziteta u Novom Sadu.

Dobitnik je niza nagrada i priznanja, među kojima su: Medalјa za grafiku 8. Međunarodnog trijenala grafike u Frehenu, Zlatna igla ULUS-a (1989); Gran pri Međunarodnog bijenala u Varni (1989); Veliki pečat Grafičkog kolektiva u Beogradu (1990); Politikina nagrada (1992); Nagrada Oktobarskog salona (1994); prva nagrada Međunarodnog bijenala grafike u Beogradu (1996); Veliki grant Polik-Krasner fondacije u Nјujorku (2002)…

Izložba “Heteronimus” u Galeriji ULUS otvorena je od 3. do 15. novembra.

(SEEcult.org)

Dizni kao inspiracija



Izložba Saše Rakezića (Aleksandra Zografa) “Dizni kao inspiracija” u galeriji O3one u Beogradu predstavlja deo kolekcije koja otkriva avanture narodskih verzija Diznijevih likova, uključujući i posrbljenog Mikija, na kuvaricama, goblenima, u spomenarima, fotografijama...

Prema rečima Stevana Vukovića, kuvarice iz 30-ih godina prošlog veka, blokovi za crtanje, spomenari, gobleni, fotografije i razni predmeti suvenirskog karaktera koji su na ovoj izložbi predstavljeni, imaju kao zajedničku crtu to da su proizvodi diznifikovanog pogleda na svet.

“Ali, oni ne samo da nemaju licencu kompanije Dizni, već u nekima od njih nalazimo protagoniste koji jedva da imaju sličnosti sa karakterima i pričama u stripovima i filmovima práve Dizni produkcije. U izvedbi, neki su nenamerne varijacije, usled neukosti onoga ko je izveo lik Diznijevog junaka, neki su njihovi lokalizovani dvojnici, a neki parodije. Analizom svakog od ovde predstavljenih komada može nešto da se nauči, ali na način suprotan od klasičnog školskog učenja. To nije prosto usvajanje uzornih postupaka čijim se ponavljanjem postiže željeni efekat, već uočavanje načina na koje se vlastiti spontanitet koristi u kreativnom procesu”, naveo je Vuković.



Kolekcija koju je moguće videti od 4. do 23. novembra u galeriji O3one rezultat je dugogodišnjeg sakupljačkog rada Zografa, jednog od najsamosvojnijih autora u žanru alternativnog i podzemnog stripa u Srbiji.

Saša Rakezić, poznatiji pod pseudonimom Aleksandar Zograf, objavljuje stripove od 1986. godine u časopisima NON, Ritam, Rock, Mladost i drugim. Rano je prepoznat i u inostranstvu, najviše u SAD, gde objavljuje u časopisima The Comics Journal, Zero Zero, Weirdo, Rare Bit Fiends, Buzzard, Cow, Tantalizing Stories i drugim. U skorije vreme njegovi stripovi pojavili u se i u izdanjima izdavačkih kuća L’Association u Francuskoj, Fandango u Italiji, MMMNNNRRRG! u Portugaliji, Centrala u Poljskoj, Nyitott Könyvműhely u Mađarskoj i Kapsimi u Grčkoj, dok je američka izdavačka kuća Top Shelf 2007. godine objavila obimnu antologiju njegovih stripova i tekstova “Regards From Serbia”.

Zograf je učestvovao na velikom broju međunarodnih strip festivala, konferencija i izložbi. Dobitnik je Specijalnog priznanja za doprinos srpskom stripu 2004. na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu.

(SEEcult.org)

Kraj Ljubavnog zanosa



Dodelom nagrada, tematskim i stručnim vođenjima i performansima, tokom vikenda se završava 56. Oktobarski salon u Beogradu, na kojem je od 23. septembra predstavljeno oko 70 umetnika iz 26 zemalja koji su odgovorili na temu “Ljubavni zanos” britanskog kustosa Dejvida Eliota.

Nagrade Oktobarskog salona i Kulturnog centra Beograda biće svečano dodeljene 5. novembra u 13 časova u zgradi Muzeja grada Beograda u Resavskoj, gde je i predstavljen najveći deo radova 56. OS.

O nagradi 56. Oktobarskog salona odlučuje tročlani žiri koji čine direktor Muzeja moderne umetnosti u Oslu Astrup Fearnley, Gunar B. Kvaran, istoričarka umetnosti i kustoskinja Prodajne galerije “Beograd” Jelena Krivokapić i umetnik i profesor na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Milorad Mladenović, dobitnik nagrade KCB-a na 55. OS.

Nagradu KCB-a ovog puta će dodeliti žiri koji čine direktorka Savremene galerije u Subotici Nela Tonković i kustoskinje KCB-a Zorana Đaković Minniti i Gordana Dobrić.

Nakon dodele nagrada, najavljeno je tematsko vođenje kroz izložbu sa Snežanom Stamenković, istoričarkom umetnosti i urednicom u Radio Begradu 2 na temu “Društveno-politički kontekst radova na 56. Oktobarskom salonu”.

Poslednje tematsko vođenje biće održano 6. novembra u 13 sati sa autorima i voditeljima emiije “Grad” na Radio Beogradu 2 Radonjom Leposavićem i Snežanom Ristić na temu “Bliskost”.

Za samu završnicu, 6. novembra u 18 sati, najavljeno je poslednje stručno vođenje kroz izložbu sa timom Oktobarskog salona, a u 19 sati biće poslednji put izvedeni i performansi “Linije, redovi, kolone (Spavaonica)” umetnice Ivane Ivković (ambijentalna instalacija promenlјiva u vremenu) i performans Dejana Markovića “Nikada neću prestati da volim te”.

Na 56. Oktobarskom salonu, prema izboru Dejvida Eliota, predstavilo je 67 umetnika, od kojih je neke pozvao, a ostale je odabrao na osnovu konkursa.

Na 56. OS učestvuje i 19 umetnika iz Srbije, a od ukupnog broja, oko 30 ih je mlađih od 40 godina - što je bio uslov za izbor na osnovu konkursa, uz geografsko ograničenje na zemlje koje su istorijski i/ili geografski povezane sa Srbijom tokom njene burne prošlosti – od carstva, preko dela drugih carstava, socijalizma i bivše Jugoslavije, do samostalne države u kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.

Eliot je na otvaranju 56. Oktobarskog salona u bivšoj vojnoj zgradi u Resavskoj pozvao publiku da uživa u izložbi koju je osmislio na temu “Ljubavni zanos”, ali i da je shvati ozbiljno.

Podsećajući da “ljubavni zanos traje tek trenutak, a ljubavni jadi traju čitav život”, Eliot je rekao da su ti stihovi nastali pre američke, francuske i svih drugih revolucija i aktuelnih krvavih ekonomskih i drugih sukoba.

“Izgleda da je to normalno stanje u životu – da sreća kraje vrlo kratko, a da je bol ono što traje večno. Istina je da mnogi ljudi pate iz različitih razloga. Ti uzroci su brojni, ali oni su uglavnom prouzrokovani od ljudi, što znači da ljudi mogu i da ih poprave”, rekao je Eliot, koji je 56. OS opisao kao izložbu o odgovornosti i autonomiji umetnosti, ali i o mnogim drugim temama, koja pokazuje da je svet ne samo pun bola, već i da je, kako je rekao, moguće nešto učiniti da ne bude tako.

“Iskreno verujem da mi imamo tu moć. To je kao slučaj alkoholičara. Prvo morate da shvatite da ste bolesni, a onda možete da se izlečite. Ako shvatimo da smo pijani od nefer ponašanja, od uništenja, onda možemo da izlečimo to stanje”, rekao je Eliot, koji je zahvalio svim umetnicima na učešću i pohvalio organizatore iz Kulturnog centra Beograda na efikasnoj pripremi 56. Oktobarskog salona, koji se održava posle dvogodišnje pauze i promene statusa u bijenalnu izložbu.

Oktobarski salon nije održan 2015. godine, jer je Skupština grada Beograda u završnici 55. OS odlučila da ga transformiše u manifestaciju koja će biti organizovana bijenalno. Način promene statusa OS izazvao je burne reakcije u javnosti, smenjena je v.d. direktorka Kulturnog centra Beograda Mia David, a Odbor OS podneo je ostavku u znak protesta. U protestnom duhu je i završen 55. OS, čija je nagrada ravnopravno dodeljena Dejanu Kaludjeroviću iz Srbije i Megi Rustamovoj iz Gruzije, a specijalnu nagradu dobili su Mia David i njen tim saradnika, kao izraz podrške i poštovanja za rad na OS.

(SEEcult.org)

Nagrade 56. Oktobarskog salona



Umetnici Siniša Ilić iz Srbije, Sjun Sun iz Kine i Anastasia Vepreva iz Rusije, dobitnici su tri ravnopravne nagrade 56. Oktobarskog salona u Beogradu, saopšteno je 5. novembra u završnici te međunarodne izložbe koju je britanski kustos Dejvid Eliot osmislio na temu “Ljubavni zanos”, a predstavila je radove oko 70 umetnika iz Srbije i sveta.

Siniša Ilić dobio je novčanu nagradu 56. Oktobarskog salona, u iznosu od 250.000 dinara, a ravnopravne počasne nagrade dobili su Sjun Sun (Xun) i Anastasia Vepreva.

Na osnovu odluke žirija koji su činili direktor Muzeja moderne umetnosti Astrup Fearnley u Oslu Gunar B. Kvaran (predsednik), istoričarka umetnosti i kustoskinja Prodajne galerije “Beograd” Jelena Krivokapić i umetnik i profesor na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu Milorad Mladenović, Ilić je dobio novčanu nagradu 56. Oktobarskog salona za instalaciju “Bez predloga konkretnog rešenja” (2016) koja se sastoji od video rada, velikog crteža i mobilijara.

Žiri je istakao u obrazloženju da su svi elementi Ilićevog rada organizovani u ubedljivu ambijentalnu instalaciju kojoj “doprinosi i veoma fino osvetljenje koje stvara atmosferu kontempalacije i privatnosti, ali i utvrđuje put ‘opasnog’ uranjanja u prostor sećanja”.



“Siniša Ilić oblikovao je jedinstven prostor u kome se raznorodni elementi međusobno podržavaju i nadograđuju bez obzira na svoju funkcionalnu raznovrsnost. Video rad sugeriše aktivnost posmatrača i mogućnost beleženja sećanja ili drugih intervencija, pomeranje elemenata mobilijara i aktivno prisustvo u prostoru ambijenta koji zahteva i doslovno telesno prisustvo i pokret posmatrača. Filmska slika u tom prostoru ne razume se kao temporalni narativ već kao sled snimljenih fragmenata u iznenađujućim međusobnim odnosima koji se ne prate kao nužan narativni tok, ali su zato u direktnoj vezi za mogućnostima postupanja u prostoru. U tom smislu, Siniša Ilić uspeo je da na izuzetan način artikuliše specifičan i inovativan odnos prema mediju umetničkog dela kojim se može reagovati na sadržaj ovogodišnjeg Oktobarskog salona. Ilić uspostavlja oblik inovativne instalacije i time na u potpunosti nov način uvlači posmatrača u igru sećanja i odnosa prema sećanju ‘bez predloga konkretnog rešenja’ za samog posmatrača ali sa snažnim dovođenjem posmatrača u igru sećanja i ‘rada’ sa sećanjem”, naveo je žiri, dodajući da se njegov rad bavi idejom prijateljstva, koje nije samo privatno i iza čijeg se narativa rasprostire sva težina istorijskih odnosa koji u sebe umrežavaju pojedinačne sudbine, a samim tim, i oblikuju ili razgrađuju odnose prijateljstva i ljubavi.

Sjun Sun je ravnopravno nagrađen za rad “Neka delanja koja još nisu određena u Revoluciji” (Some Actions Which Haven't Been Defined Yet in the Revolution) iz 2011. godine, koji je izložen u zgradi Muzeja grada Beograda u Resavskoj, dok je Anastasia Vepreva je dobila nagradu za rad “Rekvijem za romantičnu ljubav” (montaža nađenog materijala, MP4, video s titlovima, 2015), prikazan u KCB-u.



U obrazloženju, žiri je naveo da Sun Sjun pripada trećoj generaciji kineskih savremenih umetnika koji su usvojili zapadnjački pojam umetnost, te da je dugo vremena bio preokupiran razvijanjem novih mogućnosti narativnih struktura u okviru video umetnosti, kombinujući crteže, slike i film u uobičajene narative, istovremeno dekonstruišući i ponovo gradeći formu naracije/pripovedanja. U ambicioznom radu “Neka delanja koja još nisu odrađena u Revoluciji” Sun Sjun montira “vešto izrađene drvoreze da bi ispričao komplikovanu priču o istoriji u kojoj se prepliću groteskni sadržaji i rafiniranirane, precizne linije medija. Univerzalna tema o otuđenju i diskriminaciji u kojoj su ljudi ispoljili svu ljubav i saosećanje jedni prema drugima u određenom vremenu i na određenom mestu u ljudskoj istoriji”, naveo je žiri. Povodom nagrade mladoj ruskoj umetnici Anastasiji Veprevoj, koja je školovana u Arhangelsku, Petrovgradu i Njujorku, žiri je naveo da je predstavila trokanalni video film “Rekvijem za romantičnu ljubav”, montiran od delova istorijskih filmskih scena zajedno sa svojim portretom. “Auto-portret umetnice okružen dramatičnim momentima preuzetim iz slavnih filmova daju im novo značenje, pokazujući nemogućnost ljubavi koja nanovo naglašava ukupnu melanholičnu atmosferu. To je priča koja je sačinjena i ispričana istovremeno u prvom licu (umetnica) i u trećem licu (preuzeti delovi iz filmova) koji zajedno čine moćan narativ patosa i melanholije, prenoseći patnju ljubavne veze koja nestaje”, istakao je žiri.



Takođe, dodeljena je i nagrada KCB-a, organizatora Oktobarskog salona, a ravnopravno su je dobili japanska umetnica Asako Široki i Bojan Fajfrić iz Beograda, koji živi i radi u Amsterdamu.

O nagradi KCB-a odlučivao je žiri koji su činile direktorka Savremene galerije u Subotici Nela Tonković i kustoskinje KCB-a Zorana Đaković Miniti i Gordana Dobrić.

Video rad Bojana Fajfrića “Uzrok smrti”, pozicionirajući crni talas jugoslovenske kinematografije u središte društvene promene, oživljava nasleđe tog pokreta kroz ispitivanje mogućnosti umetnosti da podstakne sistemske zaokrete. Njegov rad ujedinjuje kolektivno i lično iskustvo, dok se poigrava granicama prepoznatljivosti i jednog i drugog u izmenjenom kontekstu, naveo je žiri.



Radovi Asako Široki (U mreži – prozori u podu, Na ramu, u ramu, Između plafona i poda, Ogledajuće poruke i Orman nesposoban da sačuva ijednu tajnu) postižu “finu ravnotežu između japanske umetničke i misaone tradicije i umetničke prakse autorke koja živi i radi na relaciji Tokio-Berlin. Između stvarnog i izmaštanog, viđenog i odsanjanog predmeti koje gradi čine se kao delovi neke poznate, a iznenađujuće svakodnevice u kojoj realnost koja nas okružuje ustupa mesto čistoj umetnosti. Balansiranje na tankoj liniji prisustva i odsustva kao glavnog gradivnog elementa njenih instalacija, rezultira ostvarenjem potpunog sklada umetničkog rada i prostora koji mu pripada”, naveo je u obralozzenju žiri, koji dodeljivanjem dve nagrade ističe dve tačke sagledavanja teme 56. Salona (Ljubavni zanos) i naglašava mogućnost postojanja dva pola, nipošto suprotstavljena, tretitanja tako osetljive teme.

Budući da se ovog puta nagrada dodeljuje umetniku i umetnici čije će izložbe biti realizovane u KCB-u i Savremenoj galeriji u Subotici, njihovi stvaralački opusi, kako je najavljeno, biće predstavljeni na posebnim programima u obe institucije.

Oktobarski salon završava se 6. novembra performansima “Linije, redovi, kolone (Spavaonica)” umetnice Ivane Ivković i “Nikada neću prestati da volim te” Dejana Markovića, koji su izvedeni i na otvaranju 23. septembra.

Prema navodima organizatora, 56. Oktobarski salon je do završnog vikenda obišlo 15.784 posetilaca.

Na 56. Oktobarskom salonu, prema izboru Dejvida Eliota, predstavljeno je 67 umetnika iz 26 zemalja, od kojih su neki pozvani, a ostali su odabrani na osnovu konkursa. Iz Srbije je učestvovalo 19 umetnika iz Srbije, a od ukupnog broja, oko 30 ih je mlađih od 40 godina - što je bio uslov za izbor na osnovu konkursa, uz geografsko ograničenje na zemlje koje su istorijski i/ili geografski povezane sa Srbijom tokom njene burne prošlosti.

Oktobarski salon nije održan 2015. godine, jer je Skupština grada Beograda u završnici 55. OS odlučila da ga transformiše u manifestaciju koja će biti organizovana bijenalno, što je izazvalo burne reakcije u javnosti.

(SEEcult.org)

KND: 28. MNP-Pred sudom 1/3



28. Memorijal Nadežde Petrović: PRED SUDOM, Umetnička galerija “Nadežda Petrović”, Čačak, 24. septembar – 1. novembar 2016.

1/3 - Kritičarka na delu: Snežana Stamenković, istoričarka umetnosti

U nastavku serijala “Kritika na delu” istoričarka umetnosti Snežana Stamenković govori o 28. Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku, ocenjujući da su selektori izložbe “Pred sudom” Stevan Vuković i Simona Ognjanović postavili prava pitanja koja se tiču sadašnjosti i “na najbolji način pokazali šta je ono što u današnjem vremenu ne štima”.

Prema rečima Snežane Stamenković, 28. Memorijal Nadežde Petrović postavlja prava pitanja i iz perspektive umetnika, i iz perspektive umetnosti, pozicije umetnika i umetnosti u lokalnom okruženju, načina njihovog vrednovanja, promišljanja njihove umetnosti i njihove relacije sa društvom.

“Kroz četiri koncepcije celine Simona i Stevan su pokušali da na specifičan način govori o onome što se dešava sada i ovde. Pritom su izabrali radove koje nije lako izložiti, ali su uspeli da naprave u prostoru Umetničke galerije ‘Nadežda Petrović’ atraktivnu postavku koja sve te radove, koji su veoma konceptualistički - dakle jako se teško sagledavaju, učine vizuelno zanimljivim. Pokazali su do koje mere je dubok jaz između nepravednosti različitih sistema koji postoje u današnjem svetu i humanističkog okvira koji je okvir umetnosti. Kada su sučelili te dve krajnosti, čini mi se da su na najbolji način pokazali šta je ono što u današnjem vremenu ne štima”, navela je Snežana Stamenković, ističući i važnost istorijskog pregleda koji nudi izložba “Pred sudom” sa radovima više od 20 umetnika iz Srbije i sveta.

“Pogled u istoriju je uvek problematičan i uvek zavisi od interpretacije. Njih dvoje su se čuvali od interpretacije. Međutim, uspeli su da pronađu radove koji na savršen način korespondiraju sa sadašnjim vremenom, i nema potrebe da ih dodatno objašnjavate i dodatno tumačite. Sve je jasno, sve je vidljivo i lako čitljivo”, navela je Snežana Stamenković.



Snežana Stamenković posebno je istakla i da izložba “Pred sudom” promisljeno referiše na različite uloge Nadežde Petrović koja je, kako je navela, izuzetno kompleksan lik u istoriji savremene umetnosti i kamen temeljac savremene umetnosti u Srbiji.

“Njeno polje delovanja je bilo izuzetno široko i kao takvo je plodno tlo za reinterpretaciju, čitanje, interpretiranje, za način na koji se može shvatiti uloga i mesto pre svega umetnika, a onda i samog njegovog dela, umetnosti, intitucija… Sve su to polja u kojima je u najširem smislu delovala Nadežda Petrović. Ovaj koncept koji su proizveli Stevan i Simona referiše na sve te njene uloge na najpromišljeniji način zato što oni nisu krenuli na prvu loptu - nisu krenuli da iščitavaju neka uobičajena mesta u njenom radu, već su se trudili da pre svega osvetle onaj odnos koji se tiče društvenosti, načina na koji je promišljala ulogu umetnosti u društvu, ulogu umetnika, načina na koji je čitala istoriju, jer i ovaj memorijal je čitanje istorije i načina njene interpretacije u današnjem trenutku, sada i ovde. To su radovi iz različitih perioda, međutim svaki od njih ima svoje mesto u savremenosti, u ovom trenutku”, istakla je Snežana Stamenković, podsećajući da je Memorijal Nadežde Petrović manifestacija koja je osnovana 1960. godine i proizašla je iz određenog kulturno-političkog i ekonomskog okvira koji je postojao ne samo na lokalu – u Čačku, odakle je potekla inicijativa, već i na nivou tadašnje Socijalističke Republike Srbije, ali i čitave SFRJ.

“Ona se pre svega ogledala u izvesnoj ekonomskoj snazi regiona koji su pokušavali i na kulturnom planu da afirmisu i svoje nasleđe s jedne strane, a s druge strane i samu svoju poziciju unutar kulturne sredine”, navela je Snežana Stamenković, dodajući da je kulturna politika tadašnje SFRJ dozvoljavala, pa čak i stvorila uslove da se napravi čitav sistem institucija koji je omogućio stvaranje ne samo muzeja i različitih ustanova kulture, već i čitavog sistema u oblasti umetnosti.



“Deo tog sistema je i Memorijal Nadežde Petrović, koji je delovao lokalno, ali je imao globalnu funkciju. Njegova funkcija bila je pre svega u edukaciji, pre svega lokalnog stanovništva u oblasti vizuelnih umetnosti, zatim u afirmaciji savremene umetnosti, i u načinu na koji je delovao u sklopu kulturne politike u sklopu čitavog sistema razvoja vizuelnih umetnosti po centrima. Jedan je bio Beograd, drugi Novi Sad, treći Čačak, Niš itd. Svaki grad u regionu koji je pokrivao određeni region imao je svoju ulogu. Čačak je bio centar za zapadnu Srbiju”, navela je Snežana Stamenković, ukazujući i na značaj ekonomskog osnaženja umetnika koji se bave savremenom umetnošću kao jednog od ciljeva bijenala, pre svega kroz afirmaciju lika i dela Nadežde Petrović.

*O 28. Memorijalu Nadežde Petrović u narednim epizodama serijala "Kritika na delu" govoriće istoričari umetnosti Dejan Sretenović i Maja Stanković

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Hladan vetar sa Balkana



Izložba 'Hladan vetar sa Balkana' u Pera muzeju u Istanbulu, čiji su kustosi Ali Akay iz Turske i Alenka Gregorič iz Slovenije, predstavlja radove umetnika različitih generacija iz zemalja sa prostora bivše Jugoslavije, kao i iz Albanije, Bugarske i Rumunije.

Izložba izbegava uobičajene političke konotacije koje Balkan neminovno izaziva, fokusirajući se umesto toga na jedan prirodni fenomen – vetar. Naziv izložbe referiše na poznatu tursku izreku: “Hladan vetar duva sa Balkana” koja se odnosi na dolazak zime i često se čuje i u vremenskim prognozama na televiziji.

Izložba okuplja umetnike koji se bave neposrednim okruženjem, reagujući i komentarišući svojim radovima društveni, politički i kulturni milje.

Među učesnicima izložbe najavljeni su Maja Bajević, Dimitrije Bašičević Mangelos, Luchezar Boyadjiev, Yane Calovski i Hristina Ivanoska, Mircea Cantor, Jasmina Cibic, Lana Čmajčanin, Nemanja Cvijanović, Braco Dimitrijević, Goran Đorđević, Vadim Fishkin, Tomislav Gotovac, Ion Grigorescu, Ibro Hasanović, IRWIN, Laibach, Vlado Martek, Mladen Miljanović, Ivan Moudov, OHO, Adrian Paci, Dan Perjovschi i Lia Perjovschi, Mark Požlep, Kiril Prashkov, Anri Sala, Erzen Shkololli, Sašo Stanojkovik, Mladen Stilinović, Dragoljub Raša Todosijević, Slaven Tolj, Jelena Tomašević, Milica Tomić, Ulay, Sislej Xhafa i Katarina Zdjelar.



Radovi umetnika na izložbi realizovani su u različitim medijima, uključujući fotografiju, crtež, instalacije… a prema navodima organizatora, namera je da stvore novi dijaloga među umetnicima sa Balkana različitih generacija i obezbede posetiocima novu tačku gledišta na Balkan.

Na dan otvaranja izložbe, 10. novembra, najavljen je razgovor kustosa sa umetnicima Mladenom Miljanovićem, Lanom Čmajčanin, Rašom Todosijevićem, članovima grupe IRWIN i Ivanom Moudovim. Biće reči o umetnosti i istoriji Balkana, kao i o njihovim specifičnim radovima.



Otvaranje izložbe obeležiće i muzički performans Marka Požlepa “Čudnije od raja” (Stranger Than Paradise) – kako je naziv i njegovog videa i instalacije, a sastoji se od sedam pesama koje su obeležile jugoslovensku popularnu muziku 50-ih i 60-ih godina 20. veka. Požlep je snimio taj rad tokom sedmodnevne koncertne turneje u domovima za stare u šest bivših jugoslovenskih republika – Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji.

Izložba će biti otvorena u Pera muzeju do 7. maja 2017.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/188105923

Beogradski festival igre poziva domaće koreografe



Beogradski festival igre i kompanija Vip mobile pozivaju koreografe iz Srbije da se prijave na konkurs za učešće na narednom izdanju BFI-ja 2017. godine, kojim se ustanovljava proces selekcije domaćih učesnika na tom festivalu i daje veći i vidljiviji podstrek domaćem plesnom stvaralaštvu.

Konkurs je raspisan u okviru projekta Vip talenti, koji su BFI i Vip započeli pre sedam godina, u nameri da omoguće kontinuirani susret i rad baletskih talenata, učenika profesionalnih baletskih škola, kao i mladih igrača koji su tek započeli karijeru, sa vrhunskim pedagozima klasičnog baleta i savremene igre, kao i sa renomiranim koreografima ili igračima koji gostuju u Beogradu.

U želji da se nadalje unapređuje domaća scena umetničke igre, BFI i kompanija Vip mobile nude šansu domaćim koreografima za predstavljanje domaćoj i međunarodnoj publici, u okviru svake naredne edicije festivala.

Prema navodima direktorke BFI-ja Aje Jung, s obzirom da je konkurs raspisan prvi put, predviđeni su blaži kriterijumi selekcije.

Pozvani su da se prijave svi autori koji su svoja dela realizovali tokom 2016. godine ili planiraju premijerno izvođenje do 1. aprila 2017. godine.

Komad ne sme biti kraći od 20 minuta, i mora biti tehnički pripremljen za izvođenje na sceni.

Žirijem koji će odlučiti o koreografskom delu domaćeg autora koje će biti izvedeno na 14. BFI-ju predsedavaće slavni koreograf Vilijam Forsajt, čiji će najnoviji komad “Katalog”, takođe biti deo programa narednog BFI-ja, u izvođenju trupe Dance On iz Berlina.

Detalji o prijavljivanju nalaze se u rubrici Konkursi portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Sene budućnosti



Izložba Neli Ružić “Sene budućnosti” sa radovima nastalih u poslednjih desetak godina biće otvorena 10. novembra u Galeriji umjetnina u Splitu, što je prvi veliki izložbeni projekat te splitske umetnice posle prošlogodišnjih izložbi “Time lapsus” u Salonu Galić u Splitu i Institutu za savremenu umetnost u Zagrebu, kojima se samostalno predstavila prvi put nakon 1999.

Izložba “Sene budućnosti” objedinjuje 17 radova (video, instalacije i objekti) koji istražuju odnos autorke prema ličnoj prošlosti, ali i kolektivnom pamćenju koje na svesnom ili ne/svesnom nivou gradi naš današnji i budući identitet. S obzirom da je više od deset godina živela i stvarala u Meksiku, iskustvo migracije, propitivanje slojevitosti različitih registara memorije i preklapanja ličnih identiteta s kolektivnim, logičan je izbor tema kojima se Neli Ružić sistematski bavi, navela je Galerija umjetnina u najavi izlozzbe, čija je kutoskinja Jasminka Babić.

Radovi iz ciklusa “Strategije zaborava” (2005/06) na zanimljiv način premošćuju vremenske i geografske udaljenosti. Izložbeni narativ određen je i činjenicom da je deo tih radova ostao nepoznat hrvatskoj publici, pa je umetnica prateći vlastite postupke i metode rekreirala dela koja su ostala u Meksiku.

Prema rečima umetnice, “iskustva geografskih, povesnih i osobnih diskontinuiteta odražavaju se u radovima na više načina: od odsutnosti do ponavljanja, tragova i novih ispisa (palimpsesta) do transformacija”.

Izložba predstavlja i najnovije radove, poput “Stolen Future” (2015) za koji je Neli Ružić ove godine dobila drugu nagradu na devetom izdanju T-HT nagrade u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu. Video rad je nastao u sklopu projekta “Motel Trogir”, kada je Neli Ružić izvela svetlosnu intervenciju na bungalovima Vitićevog motela, problematizujući sve prisutniju namernu entropiju modernističke arhitekture.

Kao poseban segment izložbe izdvaja se intervencija u javnom prostoru Bosanske ulice u Splitu. Reč je o interpretaciji antologijske slike Ljube Babića “Crne zastave” (1918) koja se nalazi u postavci Galerije umjetnina.

Izložba “Sene budućnosti” organizovana je u saradnji s Muzejem moderne i savremene umetnosti u Rijeci (kustosica Sabina Salamon), u kojem će biti postavljena tokom decembra.

Rođena 1966. godine u Splitu, Neli Ružić diplomirala je slikarstvo na Fakultetu primenjenih umjetnosti u Beogradu, te postdiplomske studije na Fakultetu umetnosti UAEM u Meksiku.

Dobitnica je stipendije Conacyt, Meksiko (2012-2013), stipendije Grada Splita (1996), te stipendije ArtsLink (1996) za rezidenciju u SAD.

Do 1991. godine živela je u Splitu i učestvovala aktivno na hrvatskoj umetničkoj sceni. Krajem 90-ih otišla je u Meksiko, a u Hrvatsku se vratila 2012.

Neli Ružić je od 1990. imala niz samostalnih izložbi i ucestvovala na brojnim izložbama, projektima i festivalima u Hrvatskoj i inostranstvu.

Od 2003. do 2012. predavala je kao profesor na ENPEG (Escuela Nacional de Pintura, Escultura y Grabado, La Esmeralda) u Meksiku i od 2003. do 2007. na Fakultetu umetnosti (Facultad de Artes), Universidad Autónoma de Estado de Morelos, te na ESAY (Escuela de Artes Yucatan), takođe u Meksiku (2008-2009) U Nacionalnom centru za umetnost, (CENART) u Meksiku predavala je izborne predmete sa interdisciplinarnim usmerenjem, između ostalih i Arhiv i Dokumenti.

Njeni su radovi deo kolekcije savremene umetnosti Galerije Marino Cettina; Canal Mediateca Caixa Forum, Barselona; Museo de mujeres, Meksiko. Prikazivani su i u okviru TV serije Lucida (Latinoamerički video, Centro de Investigación en Artes Electrónicas de la Universidad Nacional de Tres de Febrero) u Buenos Airesu.

Nina Ružić trenutno je zaposlena u Školi za likovnu umetnost u Splitu, u sklopu koje vodi i bogati program galerije “Škola”.

Izložba u Galeriji umjetnina biće otvorena do 4. decembra.

(SEEcult.org)

KND: 28. MNP-Pred sudom 2/3



28. Memorijal Nadežde Petrović: PRED SUDOM, Umetnička galerija “Nadežda Petrović”, Čačak, 24. septembar – 1. novembar 2016.

2/3 - Kritičar na delu: Dejan Sretenović, istoričar umetnosti

U nastavku serijala “Kritika na delu” istoričar umetnosti Dejan Sretenović govori o 28. Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku kao o izložbi "istorijski informisane savremene umetnosti", koja je jako dobro postavljena i kao takva podstiče na razmišljanje o tematici zakona ne samo u smislu pravne prakse, već u svakom smislu - psihološkom, socijalnom, estetskom...

"Sve društvene delatnosti podrazumevaju određeni zakon. Imaginarna umetnost koja napada tu granicu zakona jeste nešto što je najintrigantnije kroz istoriju umetnosti i što ova izložba pokazuje u aktuelnom trenutku", naveo je Sretenović povodom 28. Memorijala Nadežde Petrović, čiji su selektori Stevan Vuković i Simona Ognjanović.

"Ovo što su kolege napravile u Čačku jeste izložba jedne istorijski informisane savremene umetnosti. Dominiraju radovi iz recentne produkcije, ali ima i nekoliko istorijskih primera koji su muzejska umetnost. Takva vrsta izložbi je normalna praksa svuda u svetu, jer kustosi ponekad žele da istaknu određene istorijske reference relevantne za ideju ili problem koji se pojavljuje u savremenoj praksi, ili bi želeli da ukažu na nekakav kontinuitet umetničkih preokupacija", naveo je Sretenović, dodajući da su na izložbi "Pred sudom" ti ekskursi "jako dobro uzglobljeni u celinu, bez obzira što je reč i o nekim radovima koji su već viđeni u Beogradu i koji su dobro poznati, ali koji otvaraju jedan novi nivo čitanja i ne samo tih radova, već i nove produkcije".



Primećujući da na izložbi gotovo u potpunosti dominira tip umetnosti koja u startu eliminiše estetske interese ili estetski pristup, Sretenović je dodao da bi se, prema nekim gledištima, moglo reći da je to onaj radikalniji deo umetničke prakse koji je zasnovan na događajima, akcijama, istraživanjima, na nematerijalnim oblicima umetničkog rada koji se potom u galerijskom prostoru predstavljaju putem dokumentacije.

"Takav tip radova dominira na izložbi. S druge strane, i tema je takva. I pristup koji su umetnici imali ovim različitim podtemama je takav da je generisao takvu vrstu radova", naveo je Sretenović, dodajući je to zapravo i kvalitet izložbe, koja je "jako dobro postavljena i u sve četiri sekcije vrlo je čitljivo ono što su kustosi izložbe želeli da kažu".

"Možda je tema za širu publiku kompleksnija za razumevanje, ali tu, pretpostavljam, postoje razni edukativni programi koji će ovakvu vrstu prakse i ovakvu problematiku približiti široj javnosti", dodao je Sretenović.

Navodeći da je izložba komponovana tako da nema radova koji bi se nametali, Sretenović je dodao da i nije poenta tražiti kvalitativni umentički iskorak u nekakvu novu ideju, jer je reč o vrsti umetnosti koja je uvek inkorporirana u različite prakse kao deo društvenih, zakonodavnih praksi.

"U tom smislu, vrednost izložbe je upravo to kako funkcioniše kao celina", naveo je Sretenović, dodajući da je druga značajna stvar izložbe "Pred sudom" - njena tema, koja jeste stara, ali ni u istorijsko-umetničkoj nauci nije istražena, a dobija danas na aktuelnosti.

"Vidim da su to autori vrlo naglasili u svom stejtmentu i mislim da ona otvara različite nivoe čitanja i istraživanja, da je jako dobro postavljena i da kao takva ima zanimljivu, interesantnu i podsticajnu misao koja nas tera da mislimo umentost u ovom registru", istakao je Sretenović.

*U prvoj epizodi KND o 28. Memorijalu Nadežde Petrović govorila je istoričarka umetnosti Snežana Stamenković, a u trećoj kritičarka na delu je istoričarka umetnosti Maja Stanković

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Koliko smo propali



Drama “Gozba” Filipa Vujoševića, u režiji Veljka Mićunovića, biće premijerno izvedena 16. novembra u Zvezdara teatru u Beogradu, a nastala je na osnovu komada napisanog 2000. godine pod radnim naslovom “O propasti srpske radničke porodice” koji se danas odnosi zapravo na sve porodice.

“Sada imamo podnaslov ‘O propasti savremene srpske porodice’, jer je za 15-ak godina došlo do toga da se priča o ljudima koji žive na marginama društva i jedva sastavljaju kraj sa krajem ne odnosi više samo na radničke nego na gotovo sve porodice. To govori koliko smo propali”, izjavio je Filip Vujošević 9. novembra na konferenciji za novinare.

Prema njegovim rečima, ova naizgled nebitna intervencija – zamena reči radnička i savremena, pokazuje upravo suštinu promena kroz koje je ovo društvo prošlo u pomenutom periodu.

“Nekada, priču o porodici koja jedva sastavlja kraj sa krajem i neumorno igra igre na sreću, nadajući se da će tako pronaći izlaz iz gotovo bezizlazne situacije, bilo je jedino logično staviti u milje propale radničke porodice. Drugačije ne bi bilo uverljivo. Jedino je za radničku klasu bilo rezervisano to postojanje na marginama društva, praćeno verom u višu silu koja će doneti boljitak. Za građane je bilo nešto drugo, prefinjenije i sa više dostojanstva. Danas, čini se, ova priča funkcioniše ako je smeštena u bilo koju prosečnu srpsku porodicu. Drugim rečima, radnici su postali građani, građani su ostali građani, tako da su sada svi zajedno građani. I svi su savremeni. I svima zajedno je preostalo jedino da veruju u višu silu”, poručio je Vujošević.



Crnogorski reditelj Veljko Mićunović izjavio je da je zanimljivo posmatrati to razdoblje od 15 godina, koje i nije tako dugačko.

“U ono vreme imali smo nadu, veru da će se ipak nešto značajno promeniti. Danas je kontekst drugačiji, a u njemu ovaj komad još bolje funkcioniše”, rekao je Mićunović.

Mićunović je dodao da predstava “Gozba” pokušava da otvori taj svet paradoksa, da se bavi nečim što je postalo opšte mesto, a to je da je normalno dobiti otkaz, da je normalno da su vam deca paraziti, da su izopačena merila vrednosti, da su nam pravi, moćni postulati porodice negde izmakli, da je nenormalno postalo zabava, a normalno – dosada.

“Igrajući se tim stereotipima, mi u tim konkretnim i realističnim situacijama prepoznajemo sebe, a čini mi se da smo u isti mah vrlo angažovani, ništa manje nego da se radi o nekoj socijalnoj drami. Posebno mi je drago da smo uspeli da dođemo do otklona i da se tim situacijama smejemo, a da se zapravo u njima identifikujmo. Onda taj smeh nije samo na površini nego je često i gorak, ali opet, čini mi se, i otrežnjujući”, izjavio je reditelj.

Mićunović je dodao da mu je “zanimljivo i to što smo kao narod skloni, a to će se prepoznati u predstavi, da poverujemo da se preko noći stvari mogu promeniti, kao i da u ovom sistemu uspevaju samo oni koji idu prečicom”.

“Mislim da je ovo trenutak u kom je mali čovek potpuno marginalizovan, ali čini mi se da mi u predstavi ne jadikujemo već naprotiv pokušavamo da fokusiramo problem, ali imajući otklon i praveći duhovite situacije”, rekao je Mićunović.

U predstavi igraju Nebojša Dugalić, Nataša Ninković, Slaven Došlo, Isidora Simijonović, Olga Odanović i Tamara Krcunović.

U autorskoj ekipi su kostimografkinja Jelena Stokuća, scenografkinja Vesna Popović, dizajnerka Aleksandra Ilić, autor plakata i videospota Stevo Mandić i fotograf Nikola Vukelić.

Nebojša Dugalić je rekao da mu je komad interesantan ne samo zbog aktuelnosti nego i zbog toga što je “zasnovan na jednoj grotesknoj poludelosti nade aktera te priče”.

“Uvek mi se činilo najdirljivijim kako se čovek u sve većem beznađu snalazi i pribavlja snagu da negde zasnuje svoju nadu. To je u predstavi istovremeno dirljivo i, nadam se, duhovito. Nisam sklon maštanju da umetnost može nešto da menja, ali ono što umetnošću čovek može da pokuša jeste da smogne snage da se i sebi tako jadnom ponekad nasmeje i da u toj nasmejanosti sebi i svojoj sudbini nekako dokazuje snagu preživljavanja. Ovo jeste jedan takav pokušaj za koji se nadam da će biti bar u toj maloj meri lekovit”, izjavio je Dugalić.

Što se tiče žanra predstave, primetio je da “duh vremena nameće i određeni duh tretmana pojedinih tema”.

“Bombardovani smo vestima o različitim oblicima izvitoperenja čovekovog bića, o raznim nesagledivim preteranostima i pogrešnostima čoveka, pa ukoliko pokušate da tretirate neke teme psihološki iznijansirano to ne deluje ubedljivo. Kao da duh vremena nameće neke jarkije žanrove tumačenja stvarnosti i prosto morate da se poigravate sa naglašenostima da biste pogodili samu stvar”, rekao je Dugalić.

Posle premijere, prve reprize “Gozbe” su 18. i 29. novembra.

(SEEcult.org)

Snovi zaleđenog čoveka 2



Izložba “Snovi zaleđenog čoveka 2” Milorada Miće Stajčića u Gradskoj galeriji Požega predstavlja izbor radova tog beogradskog umetnika iz proteklih šest godina, čiji je prvi deo prikazan 2015. u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda i bio je u izboru za Politikinu nagradu te godine.

Najčešća tema radova Miće Stajčića su potrošačko društvo, pop kultura, razni ljudski tabui i društvene vrednosti, a u Gradskoj galeriji Požega predstavlja od 10. novembra skulpture monumentalnih dimenzija, jarkih boja i uglačanih površina, koje prikazuju Diznijeve junake u različitim kontroverznim situacijama.

Stajčićeva estetika bliska je umetnosti superflat-a, japanskog umetnika Murakamija. Svesno i namerno koristi strategije advertajzinga u cilju ostvarenja neposrednog odnosa dela i publike, delujući sa istim intentzitetom na svakog posmatrača, navela je istoričarka umetnosti Ksenija Marinković u tekstu povodom tog projekta.

Prema umetnikovim rečima, dijalektikom provokacije teži da podstakne mogućnost drugačije percepcije izmeštanjem posmatrača iz ravni ideološkog, kulturološkog i teorijskog diskursa.

Smatrajući da čovek savremene civilizacije robuje kompleksno umreženoj strukturi ne/vrednosti koje su kodirane kroz nosioce značenja – simbole i njihove vizuelne reprezentacije (boje, grbove, uniforme, rituale...), Stajčić povezujući simbole na određen način stvara objekte koji postaju nadsibolični. Koristi ih sa namerom da im ukine originalni sadržaj i značenje, obesmišljava ih i čini smešnim i apsurdnim, navela je Ksenija Marinković.

Rođen 1977. godine u Beogradu, gde živi i radi, Stajčić je diplomirao informacione tehnologije na Fakultetu organizacionih nauka i vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi prof. Mrđana Bajića. Trenutno je na drugoj godini doktorskih studija na FLU, a iIzlagao je na šest samostalnih izložbi i brojnim grupnim u zemlji i inostranstvu.

Osim skulpture, Stajčić se izražava i putem instalacija, video radova, performansa, fotografije.

Izložba “Snovi zaleđenog čoveka 2” u Gradskoj galeriji Požega biće otvorena do 28. novembra.

(SEEcult.org)

Poetska drama o stradanju



Premijerom drame “Deca radosti” Milene Marković u režiji Snežane Trišić, Atelje 212 obeležiće 12. novembra 60 godina od osnivanja, odnosno od svoje prve predstave “Faust” u režiji Mire Trailović, izvedene u maloj sali nekadašnjeg lista “Borba” sa 212 mesta. Atelje 212 obeležavaće jubilej tokom cele sezone, ali ne prigodno, već što većim brojem novih predstava, najavio je upravnik tog pozorišta Branimir Brstina.

“Svi smo mi ovde deca radosti, ali i veliki broj dece radosti nije sa nama, a u ovih 60 godina je stvarao velika dela za račun ove kuće i na zadovoljstvo publike, koju očekujemo i u narednih zlatnih 60 godina. Daćemo ih u ruke mladim ljudima kojih ima dovoljno i koji mogu da vatru ove kuće ponesu dalje, a i da se ponose mestom na kom su počeli”, izjavio je Brstina 10. novembra na konferenciji za novinare.

Novi dramaturg Ateljea Dimitrije Kokanov ocenio je da komad “Deca radosti” na neki način artikuliše, između ostalog, i tih 60 godina Ateljea 212, jer su glavni likovi otprilike njegovi vršnjaci.

“Ova epska priča bavi se promenom epohe i slamanjem te epohe 90-ih godina, obrađuje dva velika fenomena koja vezujemo za to prošlo vreme, a to su fenomeni rokenrola i Jugoslavije. Deca radosti su živela u vremenu prosperiteta, izgradnje i vere u miran i lagodan život, a kasnije su neslavno završila prilikom svih političkih nemira 90-ih, što u ovom komadu i označava tu veliku prekretnicu. Deca su ta koja nisu uspela da nastave da žive ono što su roditelji njima zaveštali, ona i nisu bila vaspitana tako da mogu da nastave dalje”, rekao je Kokanov.

Kako je dodao, rediteljka je tekst čitala vrlo slojevito i “analizirala punktove razvoja rokenrola, razvoja jedne zemlje i njenog raspadanja, kao i raspadanja tog muzičkog pravca u ovim kulturnim kontekstima u kojima se nalazimo”.

Istaknuta dramska autorka, pesnikinja i filmska scenaristkinja Milena Marković napomenula je da je to njen prvi komad o umetnosti.

“Uvek sam izbegavala da pišem o sebi, o ljudima sličnim meni, a mislim da sam sada uspela u tome jer sam u godinama kada to mogu da otpevam bez neke projekcije mitomanije, mitologije, provincijalizma, kojima su često ljudi skloni u našim sredinama kada pišu o tim temama. Pisala sam o generaciji na koju sam se ugledala i koju sam mrzela, pošto to uvek ide zajedno, pisala sam o svojoj generaciji i o ljudima koji su nas napravili i o jednom prekidu u kome na neki način dajem tezu da mi nismo odrasli”, izjavila je Milena Marković.

“Gledala sam probe i ushićena sam time da su svi na neki način učitali i videli sebe u toj priči. Znači da sam verovatno nešto ubola”, rekla je autorka.

Rediteljka Snežana Trišić je najavila da se “predstava bavi presekom jedne epohe kroz živote petoro mladih ljudi i njihovih porodica, nasleđem koje su im porodice ostavile i onim šta su oni mogli, šta su umeli da sa tim nasleđem urade”.

“Bilo mi je zanimljivo da presek epohe pratim kroz živote tih pet ljudi, kroz pojavu i raspad rokenrola, kojem moja generacija nije pripadala, samo sam uhvatila neke restlove, ali koji jeste obeležio i moje i odrastanje ovih mladih glumaca. Ovo je bilo naše suočavanje sa značajem pojave tog fenomena za život svakog mladog čoveka i deteta”, istakla je rediteljka.

“Takođe mi je bilo veoma važno da se bavim pitanjem umetnosti i umetnika kroz ovo delo. To je ono gde smo se svi povezali, gde je priča o kolektivnom stradanju postala priča o ličnom stradanju, o stradanju porodice i tih petoro mladih ljudi. Dakle, to je poetska drama o stradanju koje se događa kroz razne ideološke i političke kontekste, pre svega mislim na uspostavljanje i raspad Jugoslavije, ratove 90-ih i onda do novog, našeg doba. Bilo mi je zanimljivo, tužno i bolno da je to stradanje jedina konstanta u svim tim vremenima i promenama. Ono nosi i ogromnu priču o herojstvu, o idealima koji se uspostavljaju i gube, o ljubavi koje ima ili nema, o ljubavi koja se ne može zadržati, o ljubavi koja strašno boli”, rekla je Snežana Trišić.

“Uzbudljivost i emotivnost ove drame, a nadam se i predstave, bolno prati i širi kontekst nastajanja ustrojstva u kome sada živimo”, dodala je ona.

Milena Marković je napomenula da je predstava zabavna, i pored tih tema, a glumački ansambl bravurozan.

“To je Atelje 212 u svom baroknom vidu”, ocenila je Milena Marković.

U predstavi igraju mladi glumci Filip Hajduković, Marko Grabež, Jelena Gavrilović, Milica Trifunović i Miodrag Dragićević, kao i Gorica Popović, Nenad Ćirić, Marko Gvero, Milica Mihajlović, Miodrag Krstović, Radmila Tomović, Bojan Žirović, Isidora Minić, Katarina Žutić i Vladislav Mihailović.

Scenograf je Darko Nedeljković, kostimografkinja Maja Mirković, kompozitorka Irena Popović, koreografkinja Bojana Robinson.(SEEcult.org)

Hajde da razgovaramo



Multimedijalni umetničko-istraživački projekat “Hajde da razgovaramo” (Let’s Talk) Jasmine Holbus, umetnice koja je široj javnosti poznata kao enterijerista i scenograf pozorišnih predstava, ali i kao autorka poezije, počeo je 11. novembra u galeriji Štab u Beogradu, gde će narednih dana biti nastavljen u vidu serije događaja, izložbe i performansa kojima autorka ispituje odnos umetnika različitih senzibiliteta i interesa, odnos reči, zvuka i forme, ali i prirodu komunikacije umetnika, publike i dela.

Povodom objavljivanja nove knjige izbora iz širokog opusa poezije Jasmine Holbus, umesto klasične promocije, koja obično podrazumeva čitanje delova knjige i prigodan govor nekog od stručnjaka, autorka je pozvala veliki broj umetnika da svojim umetničkim radom posredno daju odgovor, komentar, prilog njenim stihovima.

Umetnici različitih profila, kompozitori, izvođači, pesnici, fotografi, scenografi, slikari, skulptori, video i novomedijski umetnici, pozvani su da reaguju na stihove po sopstvenom izboru, te knjiga biva podvrgnuta nizu individualnih čitanja u okviru kojih svaki učesnik secira delove date poezije, interpretira značenje i upisuje sopstveni senzibilitet u izabrane stihove.



Medijator u tom istraživanju je poetska reč, a cilj razgovora je da se autorskim izjavama objasni i verifikuje komunikacijska moć između radova predstavljenih u okviru tog projekta.

Nakon zvaničnog otvaranja, Jasmina Holbus je pozvala više od 20 umetnika i prisutnu publiku tog nesvakidašnjeg projekta za Otvoreni sto kako bi zajedno otpočeli dijalog na temu “Hajde da razgovaramo”, koji je bio rad za sebe - performans u okviru izložbe.



Među umetnicima koji će do 20. novembra učestvovati u tom projektu su: vizuelni umetnici Uroš Đurić, Saša Pančić, Mihael Milunović, Filip Mikić, Ivan Gračner, Nenad Maksimović, Marijana Gvozdenović, Goran Mećava, Vladimir Končar; umetnički fotografi Vukica Mikača Lovren i Jelena Janković; kompozitori i pijaniste Bojan Zulfikarpašić, Nadina Janković i Miroslav Miša Savić; scenograf Aleksandar Denić, multimedijalni umetnik Darko Rundek i Dragan Novković, arhitekta Dragomir Nikolić, pesnikinja Marta Radovanović, glumac Pavle Pekić i mnogi drugi.

Kustos tog projekta je Milica Pekić, a dramaturg Periša Perišić.



Umetnici će svakodnevno boraviti u galeriji Štab, stvarati i razgovarati sa posetiocima, koji su takođe pozvani da učestvuju u stvaranju finalnog rezultata, koji će biti predstavljen 18. novembra u 20 casova.



Prema rasporedu, 13. novembra će gostovati Dragan Novaković, Nadina Jankovih i Nenad Maksimović, dan kasnije Saša Pančić i Filip Mikić, zatim 15. novembra Vukica Mikača Lovren i Dragomir Nikolić, 16. novembra Marijana Gvozdenović i Goran Mećava, 17. novembra Ivan Gračner i Marta Radovanović. Za 18. novembar najavljeno je zajedničko veče, a u završnici projekta, 19. novembra, posetioce će dočekati autorka projekta Jasmina Holbus koja je 2015. godine objavila 11. knjigu poezije “Izbor”, u izdanju Zlatnog runa iz Beograda. Proteklog leta njena poezija prevedena je i objavljena u Francuskoj.

Jasmina Holbus diplomirala je 1996. godine enterijer na Čelzi koledžu za umetnost i dizajn u Londonu. U pozorištu radi kao scenograf od 2003. godine, a autorka je i različitih umetničkih projekata u arhitekturi, grafičkom dizajnu i u oblasti audio-video instalacija (Art Bienale, Barselona 2005). Književnim radom bavi se od 1990. godine. Članica je Udruženja književnika Srbije i ULUPUDS-a.

(SEEcult.org)

KND: 28. MNP-Pred sudom 3/3



28. Memorijal Nadežde Petrović: PRED SUDOM, Umetnička galerija “Nadežda Petrović”, Čačak, 24. septembar – 1. novembar 2016.

3/3 - Kritičar na delu: Maja Stanković, istoričarka umetnosti

U trećoj epizodi serijala “Kritika na delu”, posvećenog 28. Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku, istoričarka umetnosti Maja Stanković ističe da je glavna prednost izložbe “Pred sudom”, čiji su selektori Stevan Vuković i Simona Ognjanović, to što je programski okvir jasan i koncizan, a to je povezano sa administrativnim i birokratskim praksama koje su u prvom planu tog projekta.

Moguće polazište za pogramski okvir izložbe, kako je navela Maja Stanković, jeste takozvana estetika administracije – termin koji je Benjamin Buhlo (Benjamin Buchloh) uveo početkom 90-ih godina 20. veka, ističući estetiku administracije kao jedno od ključnih obeležja konceptualne umetnosti.

“Radi se o tome da prakse kao što su administrativne i birokratske ulaze u registar umetnosti kao legitimna umetnička praksa. Iz te linije mišljenja na neki način proizilazi i kritika institucija, pre svega umetničkih institucija, i kritika konvencionalnog shvatanja umetničkog dela. Najradikalnija kritika konvencionalnog shvatanja umetničkog dela jeste eliminacija vizuelnosti, jer je vizuelnost, na neki način, poslednji ostatak tog tradicionalnog, estetskog iskustva”, navela je Maja Stanković, smatrajući da je izložba “Pred sudom” na toj liniji mišljenja zato što su očigledne te dve komponente – s jedne strane kritika, u smislu kritike institucija i sistema, a s druge strane – “možda ne baš eliminacija vizuelnosti, ali u svakom slučaju njeno svođenje”.



“Mogli bismo da kažemo da ovakav tip praksi oponaša logiku kasnog kapitalizma, a to je ono što svi živimo danas – jedno od ključnih obeležja savremenog života. I u tom smislu u prvi plan izbija dokumentarnost samih radova”, navela je Maja Stanković, dodajuući da je postavka takva, a i sam tip radova, da zahteva posebnu pažnju i dodatno vreme za čitanje podataka koji su njihov sastavni deo. Istovremeno, kako je istakla, zahteva postavku koja nije opterećujuća, što je i postignuto na izložbi “Pred sudom”.

Ističući jasan i precizan programki okvir kao glavnu prednost izložbe 28. Memorijala Nadežde Petrović, Maja Stanković je naglasila da se uvođenje takvog tipa praksi dešava pritom u trenutku kada pitanje birokratije nestaje iz teorije i kritike.

“To se dešava krajem 60-ih i početkom70-ih godina. To, naravno, ne znači da je birokratija u tom trenutku nestala, naprotiv ona je u tom trenutku izuzetno jaka i taj proces je prisutan do danas”, dodala je.



Kao posebno zanimljivo, Maja Stanković je navela i to što “jedino umetnost ima alate i ideju da se suprostavlja nečemu što je jedan od ključnih problema savremenog života, a to su prakse koje ukazuju na birokratiju i birokratizaciju”.

“U tom smislu mislim da je prednost u umetnosti, a ono što možemo da vidimo na ovoj izložbi je izuzetno aktuelno, zato što birokratija i danas predstavlja jedno od ključnih obeležja našeg života samo što se više ne dovodi u pitanje – prihvaćena je kao datost, gotovo kao prirodno stanje”.

Maja Stanković posebno ističe i izuzetno aktuelan problemski okvir izložbe “Pred sudom”.

“Radovi koji su prisutni na izložbi, a pripadaju nekim ranijim periodima, samo uspostavljaju kontinuitet između 70-ih godina, kada te prakse ulaze u umetnost, i nekog sadašnjeg trenutka. U tom smislu ne dovode u pitanje recentnost same izložbe”, navela je Maja Stanković, dodajući da su joj posebno zanimljivi radovi u tematskoj celini “Umetnik u sukobu sa zakonom”.

Tu je izdvojila pre svega Ulajev rad “Ima neki kriminalni ton u umetnosti”, koji “mapira upravo trenutak kada prakse kao što su kritika institucija i sistema, kao i ideja o suprostavljanju sistemu, ulaze u umetnost”. Takođe, izdvojila je rad Santijaga Sijere “Kaldor Javni umetnički projekat 22 – 7 oblika dimenzija 600x60x60 cm konstruisanih da stoje horizontalno uza zid” koji se “može posmatrati kao opozit prethodnom radu – u smislu da referira na vreme sadašnje i pokazuje u kojoj meri je pojedinac danas prepušten na milost i nemilost tom istom sistemu bez ideje o suprotstavljanju“.



*U prvoj epizodi KND o 28. Memorijalu Nadežde Petrović govorila je istoričarka umetnosti Snežana Stamenković, a u drugoj je kritičar na delu bio istoričar umetnosti Dejan Sretenović.

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)

Trijumf ZeKaEm-a u Užicu



Zagrebačko kazalište mladih (ZeKaEm) trijumfovalo je na 21. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu predstavom “Hinkeman” Ernesta Tolera, u režiji Igora Vuka Torbice, koja je proglašena najboljom i od stručnog žirija i od publike.

Predstava “Hinkeman”, kojoj je publika dala visoku ocenu 4.86, dobila je od žirija tri nagrade Ardalion – za najbolju predstavu na 21. festivalu, najbolju režiju Vuka Torbice i za najbolju mušku ulogu Ozrena Grabarića.

Petočlani stručni žiri 21. festivala “Bez prevoda”, kojim je predsedavao reditelj Dejan Mijač, dodelio je tri nagrade i predstavi “Bela kafa” Narodnog pozorišta u Beogradu - Nada Šargin dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu u toj predstavi, kao i u predstavi “Marija Stjuart”, Olga Odanović nagrađena je za najbolju epizodnu ulogu, a Marina Vukasović Medenica za najbolju kostimografiju.

Predstava “Hamlet” Jugoslovenskog dramskog pozorišta osvojila je nagradu za najbolju scenografiju koju potpisuju grupa NUMEN i Ivane Jonke, kao i specijalnog Ardaliona za veterana domaćeg glumišta Vlastu Velisavljevića, nagrađenog za ulogu duha Hamletovog oca.



Predstava “Šćeri moja” Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice osvojila je Ardaliona za najboljeg mladog glumca - Vanju Jovićevića.

Bez nagrada ostale su predstave “Pijani” Ateljea 212 iz Beograda, kao i “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta o kojoj je publika, kako su napomenuli organizatori, razgovarala sve vreme festivala i o kojoj će još dugo razmišljati, jer otvara pitanja neprekinutog zla koje se ponavlja na ovim prostorima, a koje je pogubno za njegove narode.

Publici su, inače, uz “Hinkemana”, najbolje predstave bile i “Bela kafa” (4,70) i “Hamlet” (4,63), a slede “Na Drini ćuprija”, “Šćeri moja”, “Pijani” i “Marija Stjuart”.

Festival se završava 14. novembra u Užičkom pozorištu predstavom “Priča o vojniku” Bitef dens kompanije iz Beograda, u koreografiji Gaja Vajcmana i Ronija Havera – u čast nagrađenih.

*Foto: Užičko pozorište

(SEEcult.org)

Partijska zakonitost



Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu postao je još jedna u nizu ustanova kulture sa v.d. statusom direktora, nakon što je Pokrajinska vlada Vojvodine smenila Sanju Kojić Mladenov usred mandata i za v.d. direktora postavila slikara Radovana Jokića, predsednika Saveta za kulturu novosadskog odbora SPS-a i autora partijskog programa HIMEREKS (Hitne mere revitalizacije kulturnog sektora Novog Sada).

Pokrajinska vlada samo je kratko saopštila sa sednice od 9. novembra da je donela i odluke o imenovanjima u nekoliko institucija čiji je osnivač, uključujući to da je v.d. direktora MSUV-a slikar Radovan Jokić.

Sanja Kojić Mladenov objavila je dan kasnije da je razrešena bez ikakve prethodne najave, pre isteka mandata na koji je izabrana regularnim konkursom na četiri godine.

“Tokom ove tri godine, kao i danas, nisam bila članica ni jedne političke stranke, niti sam težila njima. Smatrala sam da su struka, znanje, iskustvo i sposobnosti ne samo dovoljne, već obavezujuće za nekog ko upravlja institucijom kulture”, navela je Sanja Kojić Mladenov na svom Fejsbuk profilu, dodajući da je tokom svog rada polazila od društvene pozicije MSUV-a koja je uslovljena njegovom situiranošću na “poluperiferiji”, uticajima tranzicijskih procesa, finansijskom krizom, različitim konfliktnim politikama izazvanim suštinom savremene umetničke prakse, njenim analitičkim i kritičkim promišljanjem, stalnim dijalogom sa rizikom, te internacionalizacijom, umrežavanjem i emancipacijom institucije zbog čega je nailazila na probleme sa različitim lokalizmima, konzervatizmima, ksenofobijama i patrijarhalnim viđenjima koja su težila destabilizaciji institucije i urušavanju njenog ugleda.

“Pojedinci su radili na blaćenju mog imena, pretili, iznosili laži i uvrede pod maskom opšteg interesa, tobože borbe za javnim delovanjem i transparentnošću, a zarad zabave i sitnih ličnih pobuda”, navela je ona, dodajući da direktorsku poziciju ostavlja “mirne savesti, bez ikakvih finansijskih propusta u poslovanju”, zadovoljna onim što je, “uz veliku pomoć većine zaposlenih, sa puno entuzijazma i ličnog zalaganja izgradila”.

“Ponosna sam na znatno uvećanu kolekciju Muzeja, rad Marine Abramović u njoj, nove Zbirke i Centre, njihovu digitalizaciju, izložbu Akvizicija, opremljene izložbene prostore, projekat rekonstrukcije i dogradnje platoa, izložbu Dejmijena Hersta, dva EU projekta, pet velikih gostovanja u inostranstvu, mnoge retrospektivne, samostalne i tematske izložbe, F.A.C.K, različite govorne i filmske programe, izdate publikacije, savremeni dizajn, prisustvo Muzeja na internetu... Muzej je danas uređeniji, stabilniji i neuporedivo vidljiviji nego što je bio pre. Vraćam se svom uobičajenom kustoskom poslu i doktorskoj tezi. Hvala svim umetnicama i umetnicima, saradnicama i saradnicima Muzeja, kao i prijateljicama i prijateljima koji su ove tri godine bili uz mene!”, poručila je Sanja Kojić Mladenov, čija je objava izazvala brojne reakcije umetnika i kolega iz zemlje i regiona.

Zakonom o kulturi predviđeno je da osnivač može imenovati v.d. direktora ustanove bez prethodno sprovedenog javnog konkursa u slučaju kada direktoru prestane dužnost pre isteka mandata, odnosno kada javni konkurs za direktora nije uspeo.

Zakonom je precizirano i da dužnost direktora ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem, a razrešenje pre isteka mandata predviđeno je na lični zahtev, ako direktor obavlja dužnost suprotno odredbama zakona, ako nestručnim, nepravilnim i nesavesnim radom prouzrokuje veću štetu ustanovi ili tako zanemaruje ili nesavesno izvršava svoje obaveze da su nastale ili mogu nastati veće smetnje u radu ustanove, ako je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora, odnosno ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora ustanove, te iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom ustanove.

Novi prvi čovek MSUV Radovan Jokić izjavio je da se ceo život bavi kulturom i da je upravljanje tako značajnom kulturnom institucijom bilo njegova želja. “MSUV je jako značajna kulturna institucija koja utiče na kulturni kvalitet cele zajednice. Nadam se da će se sad i odnos prema ustanovi promeniti, jer postoji novi politički stav prema kulturi”, rekao je Jokić za “Blic” i dodao da će raditi i na rešavanju sukoba unutar Muzeja, koji su bili aktuelni prethodnih nekoliko meseci.

“Muzej je imao nepravičan položaj u sistemu, bilo je i lošeg političkog odnosa prema toj ustanovi, a to jedna od retkih živih institucija. Nadam se da ću uspeti da popravim te loše tokove unutar Muzeja, a poznajem ljude koji rade tamo”, naveo je Jokić, koji je postao poznat javnosti u vreme dok je gradonačelnica Novog Sada bila Maja Gojković, sadašnja funkcionerka Srpske napredne stranke i predsednica Skupštine Srbije. Jokić je tada bio član Gradskog veća zadužen za kulturu i član radikala.

Jokić je diplomirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a samostalno izlaže od 1986.

Krajem marta ove godine, za vreme predizborne kampanje, Jokić je kao predsednik Saveta za kulturu SPS-a, predstavio program HIMEREKS za “revitalizaciju kulturnog sektora Novog Sada”. Tada je izjavio da je zadovoljan time što SPS započinje kampanju akcentom na kulturu, koja je marginalizovana.

“Od kad je počela predizborna kampanja nigde niste mogli da čujete reč kultura. To je odraz i simptom ovog društva, kultura je marginalizovana, više i ne postoji u ozbiljnim društvenim tokovima, u onome što se zove konstrukcija, podizanje i rekonstrukcija društva u kojem živimo. Nemoguće je reformisati društvo bez kulture, to je problem sa kojim moraju da se suoče političari. Novi Sad zaslužuje da se kulturna scena ujedini, jer je ona sad dezorijentisana, razjedinjena, na najnižem nivou”, rekao je Jokić, koji je skrajnut položaj kulture video ilustrovao i partijskom kadrovskom politikom.

“Najniži politički funkcioneri vode kulturu, to su poslednja mesta koja se dodeljuju”, rekao je tada Jokić, predstavljajući HIMEREKS kao apel za promene, a ne kao “gotov dokument i strategiju”.

HIMEREKS sadrži šest celina, koje se odnose na ljudski potencijal (postavljanje kompetentnih ljudi na čelo upravnih sistema), programe (kojima bi bila utvrđeni prioritetni pravci koji doprinose stvaralaštvu), popularizaciju kulture i participaciju (kao podsticaj i stimulaciju za unapređenje kvaliteta kulturnih sadržaja), te nove veze, prostori kulture (reparacija i rekonstrukcija postojećih prostora) i praćenje i korekcija kulturnih tokova grada.

Jokić je nakon rada u Gradskom veću bio pomoćnik direktora u Turističkoj organizaciji Novog Sada, a u to vreme, početkom 2015. godine, izjavio je, između ostalog, da je pesimista u pogledu promovisanja Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine, koja je nedavno i potvrđena.

Pesimizam je tada obrazložio time što nije video volju ljudi koji su ga nasledili da nastave makar jedan delić onoga što je sa saradnicima sa velikim entuzijazmom započeo. “Nadao sam se, da kada se jednom zapali ta vatra, negovaće se i razbuktati još više, ali ona se ugasila. Kada vam direktor kulturnog centra ne radi ništa, troši svoje vreme na borbu sa okolinom, sa potpunim odsustvom ideja, ja ne mogu da budem optimističan”, naveo je tada Jokić za sajt nshronika.

Dosadašnja direktorka MSUV Sanja Kojić Mladenov, viša kustoskinja, diplomirala je na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu i završila master na Interdisciplinarnim rodnim studijama Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Kustoskom praksom bavi se od 1995. godine.

(SEEcult.org)

Ujedinjenje ili smrt 1918.



Dokumentarna predstava “Ujedinjenje ili smrt 1918” Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici, koju su režirali Jelena Bogavac i Nenad Todorović, polazeći od stenograma Podgoričke skupštine održane uoči formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, biće premijerno izvedena 15. novembra u kafani “Zlatna moruna” u Beogradu, gde će biti igrana još nekoliko puta narednih dana.

Predstava “Ujedinjenje ili smrt 1918” za polazni dramaturški okvir uzima stenograme zasedanja Velike narodne skupštine srpskog naroda u Crnoj Gori - poznatije kao Podgorička skupština, čije su odluke 1918. godine - detronizacija Kralja Nikole u izgnanstvu i njegove dinastije Petrović-Njegoš sa prestola Crne Gore, te ujedinjenje sa Kraljevinom Srbijom, odnosno ujedinjenje svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu Kraljevinu SHS - prvu jugoslovensku državu, ostavile trajne posledice i otvorena pitanja.

Prema nekim istoričarima, to je presedan u dotadašnjoj balkanskoj istoriji da jedna nezavisna država bude sjedinjena sa drugom, bez obzira na njen međunarodno pravni legitimitet i kontinuitet. Iza Podgoričke skupštine, međutim, postojala je snažna odluka naroda o nacionalnom ujedinjenju nakon Prvog svetskog rata. Mada se danas osporava njen legitimitet i ukazuje na mnoge nepravilnosti prilikom priprema, uz isticanje da je prisustvo srpskih trupa korišćeno kao neka vrsta pritiska, činjenica je da je ogromna većina naroda u Crnoj Gori preko svojih predstavnika sa mnogo autentičnog entuzijazma 26. novembra 1918. izglasala bezuslovno ujedinjenje sa Srbijom.



Jelena Bogavac rekla je 14. novembra na konferenciji za novinare da se autorski tim borio sa “spoznajom različitih istorijskih istina koje se na ovu temu sudaraju” i da “baš na tački Podgoričke skupštine, tački nacionalnog sudara ili pucanja, tački ujedinjenja, nastaju dve postdramske istine tumačenja te situacije”.

Prema njenim rečima, predstava kreće od “gotovo naturalističkog ključa, preko lirskog naturalnog romantizma, ka potpunoj razgradnji forme, gotovo ekspresionističkoj”.

“Metafora koju smo učinili kroz formu jeste metafora onoga što smo shvatili o putovanju naše nacionalne svesti i ideje i o čitavom tom jugoslovenskom ciklusu kroz koji smo svi prošli”, rekla je Jelena Bogavac, koja sa Milenom Bogavac potpisuje dramaturgiju predstave “Ujedinjenje ili smrt 1918”.



Predstava “Ujedinjenje ili smrt 1918”, kako su naveli autori u najavi, pokušava da pronađe odgovore na mnoga pitanja koja otvara savremeni politički trenutak među Južnim Slovenima: Ko sam ja, ko smo mi a ko su oni? Da li si Srbin ili Crnogorac? Ko su Crnogorci? Ko su Montenergini? Ko su Jugosloveni? Da li je identitet suverenitet? Šta je narod, šta je nacija, šta je država, šta je državnost? Jesu li Srbi okupatori ili oslobodioci? Ko brani malu Crnu Goru, a ko je napada? Ko želi Veliku Srbiju, a ko je se plaši? Da li je Velika Srbija mala Jugoslavija? Jugoslavija je zabluda ili zavera? Šta je legitimitet? Šta je izdaja? Ko je izdajnik? Šta je detronizacija? Šta je dinastički sukob? Da li je dinastija isto što i familija? U čemu je tajna parlamentarizma? Da li postoji kraljevina kad pobegne kralj? Treba li Njegoša izbaciti iz lektire ili samo štrihovati? Ko piše istoriju, a ko poeziju? Ko gubi nacionalnim ujedinjenjem? Da li se iz ropca Crne Gore rodila Jugoslavija? Da li se iz ropca Jugoslavije rodila Crna Gora? Kako je nastala Jugoslavija? Kako ste od kad je nestala?



Prema rečima Jelene Bogavac, predstava ima jak pečat humora i cinizma u odnosu na rekonstrukt istorijsko-dnevne savremenosti.

Nenad Todorović rekao je da će prva premijera prištinskog pozorišta od sedam planiranih u ovoj sezoni, biti mali izlet u nepozorišne prostore i ujedno u vraćanje u prostore u kojima je inače igralo do prelaska u Dom kulture u Gračanici krajem 2014. godine.

“Nama je važna istorijska uverljivost i samim tim što se igra u kafani 'Zlatna moruna' nosi posebnu poetsku težinu”, dodao je Todorović, podsetivši da je ta kafana, poznata u istoriji kao zborno mesto mladobosanskih revolucionara, postala u današnjici “poprište novog istorijskog trenutka” pošto je svakodnevno puna migranata sa Bliskog istoka.

Koreditelji su najavili i turneju po Crnoj Gori, dodajući da su odustali od koprodukcije sa Crnom Gorom, jer su želeli da delokalizuju priču.

“Ovo je pitanje istorijske istine i Beograda koji je 1914. godine bio srce intelektualne omladine, gde su se sretale mnoge mladosti mnogih naših budućih republika i pokrajina i iz koga su krenule neverovatno napredne ideje”, dodala je Jelena Bogavac.

Uloge narodnih poslanika u predstavi igraju: Uglješa Vujović, Igor Filipović, Milorad Kapor, Igor Damjanović, Slaviša Čurović, Nebojša Đorđević, Janko Cekić, Uroš Novović, Marko Panajotović, Jovan Zdravković, Jovan Mijović, Predrag Vasić i Vasilj Adžić, a u ostalim ulogama su: Danijela Vranješ, Aleksandra Cucić, Gorica Regodić i Aleksandra Jelić.

Scenu je osmislio Goran Stojčetović, kostim Vuk Dautović i Aleksandar Kovačević, a video potpisuje Igor Marković.

Nakon premijere, predstava će biti igrana u kafani “Zlatna moruna” (Kraljice Natalije 2) i 16, 19. i 20. novembra.

Karte u pretprodaji su na šanku “Zlatne morune”.

(SEEcult.org)

O ljubavi i slobodi



Predstava “Narodna drama” o istopolnoj ljubavi, ali i o slobodi, patrijarhatu i emocijama u folk muzici, koju je prema tekstu Olge Dimitrijević, režirala Bojana Lazić, biće premijerno izvedena 17. novembra u Narodnom pozorištu u Beogradu. Nacionalni teatar tim komadom poručuje da za njega nema tabu tema, kako je rekao v.d. upravnik Dejan Savić.

“Javljaju se komentari o osetljivosti teme ove drame. Ali danas je život osetljiva tema. O svemu što nas okružuje jedan savremeni autor ima puno pravo da piše, a mi smo tu, ako komad ima umetničkih argumeneta, da to pretočimo u scenski izraz”, izjavio je Savić 15. novembra na konferenciji za novinare, ističući da “za Narodno pozorište nema tabu tema”.

Savić je najavio da će na premijeru doći i neuobičajene zvanice - iz sveta narodne muzike i turbo folka, koje su dale autorska i izvođačka prava za korišćenje njihovih pesama u predstavi “Narodna drama”.

“Kažem to da se niko ne bi iznenadio. Narodno pozorište nema nameru da pravi ogradu. Ono pripada svim građanima. Pored toga, ovo je interesantan marketinški i medijski potez”, rekao je Savić.

“Narodna drama” već je imala uspešnu praizvedbu u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju (u sezoni 2011/12), a za beogradsku verziju na sceni “Raša Plaović” tekst su adaptirali rediteljka Bojana Lazić i dramaturg Slobodan Obradović.

Autorka Olga Dimitrijević rekla je da njen diplomski komad iz 2009. godine “objedinjuje jednu vrstu melodrame, teške ljubavne melodrame, sa političkim angažmanom koji se izražava najviše kroz afekte, odnosno koristi afektivni pristup da bi govorio svetu oko nas”.



“Ono što mi je bilo važno, u pitanju je jedna lezbijska ljubavna priča koja nije metafora za nešto drugo, u smislu da treba te likove da iskoristimo da bismo rekli neku tužnu istinu kako je naš svet odvratan i konzervativan. Ovde je ta ljubavna priča integralni deo sveta o kome se govori, a onda naravno da se preko nje, s obzirom da je u pitanju umetničko delo, priča i o ljubavi i o slobodi iznad svega drugog. U to su inkorporirani folk tekstovi i muzika zato što je takođe folk integralni deo sveta o kom govori ovaj tekst, dobrim delom i mog sveta, a dobrim delom i svih nas. To za sobom nema neku vrstu vrednosnog suda, ne bavimo se time da li je dobro ili loše. Zapravo bavimo se time od koje kompleksnosti emocija je sazdan naš svet i šta mi uopšte možemo da radimo sa tim emocijama”, rekla je Olga Dimitrijević.

Tekst, kako je dodala, “baca svetlo na nešto o čemu se inače ne govori, a to je žensko-ženska ljubav, ali istovremeno govori o tome koliko patrijarhat koji nas okružuje podjednako negativno utiče na sve ljude koji su uključeni.

“U ovom tekstu se svi likovi bezrezervno vole: roditelji - deca, muž - žena, žena - devojka i tako u krug. Oni nekako iz sve te silne ljubavi povređuju sami sebe zato što ne mogu da se izbore sa društvenim ograničenjima koja su oko njih”, istakla je autorka.



Za rediteljku Bojanu Lazić “Narodna drama” je komad “o dubini, snazi, lepoti i bolu koje nosi jedna ljubav bila ona istopolna ili ne”.

“Adaptacijom smo postigli da se svi vole i svi pate. To jeste u bazi melodramska priča, jer govori o ljubavi dve žene koja na kraju biva osujećena, ali govori i o mnogo širem kontekstu i tiče se svih nas, jer često zarad divnih namera koje kao roditelji ili bližnji imamo jedni prema drugima odemo mnogo daleko i onda stvar ne bude dobra. Dok kao reditelj pratim probe ono što doživljavam je ogromna količina ljubavi koja se sliva sa scene, a zapravo gledam tragediju. Nadam se da će taj emotivni ton da radi i u odnosu predstave i publike”, izjavila je Bojana Lazić.

Pominjući da je “predstava možda malo estetski neobična”, rekla je da je “super da se vidi i neka nova forma”.

Scenografiju je kreirala Zorana Petrov, kostime Marina Vukasović Medenica, kompozitor je Vladimir Pejković, scenski pokret oblikovao je Damjan Kecojević.

Uloge igraju Ana Mandić, Sena Đorović, Ivan Marković, Anastasia Mandić i Slobodan Beštić, dok Nela Mihailović i Aleksandar Đurica učestvuju u video snimku koji je režirao Goran Gajić. U ansamblu su i mlade glumice, izabrane na audiciji, Nina Nešković, Milica Sužnjević i Mina Obradović.

Mlada glumica Ana Mandić koja igra zaljubljenu devojku Anku kratko je izjavila da je srećna i zahvalna zbog te šanse, a da je predstava rađena bez predrasuda.

Sena Đorović, koja igra kafansku pevačicu Branku, rekla je da je “nisu zanimala opšta mesta niti ilustracije nego čovek, njegova sudbina i odnosi sa drugim ljudima”.

“Privukla me je jaka, iskrena emocija u komadu, kao i neobična jezička struktura, sa stihom, prozom i naratorskim delovima. Povodom teme, pominju se tabu sa jedne i hrabrost sa druge strane. Ne smatram da je to tabu tema. Glumački zadatak mi je veliki i uloga je drugačija od onih koje sam do sada igrala, ali ne bih rekla da mi je za nju potrebna drugačija hrabrost nego kada na scenu izlazim kao Marija Stjuart”, izjavila je Sena Đorović.

Anastasia Mandić (u ulozi Ankine majke) primetila je da su od antike i “Medeje” sve teške teme već obrađene i ništa u teatru ne bi trebalo da se tretira kao ekskluzivno. “Mi nismo želeli da budemo atraktivni ili ekskluzivni nego istiniti”, dodala je ona.

“Mene su zaokupljala pitanja da li mi kao roditelji iz najveće ljubavi pravimo i najveće greške, da li to što smo nekome dali život znači da moramo da ga usmeravamo i kontrolišemo, da imamo pravo da odlučujemo u ime tog bića, kao i to da ta majka ima pravo da stvarno ne razume šta se dešava njenom detetu”, rekla je Anastasia Mandić.

Slobodan Beštić (Ankin otac) osvrnuo se na percepciju teme homoseksualizma od početka njegove karijere.

“Prvi put sam 1987. bio optužen da sam homoseksualac u predstavi ‘Buđenje proleća’ i taj krst sam jako dugo nosio u Jugoslovenskom dramskom. U lični odnos prema ovoj temi uključujem i velike, divne uloge Nižinskog, u ‘Salomi’, predstavu ‘U potrazi za Marselom Prustom’, ulogu Šarlote fon Masdorf. Posmatrao sam na koji način srpsko društvo tretira ovu temu – 80-ih i početkom 90-ih u pitanju je bio podsmeh, to je te ljude isključivalo na tom nivou, a onda je došlo vreme kada su ti ljudi postali perverzni, nenormalni, protivprirodni pa je svako imao prava da ih ubije, što je pominjano i u vezi sa ubistvom Brisa Tatona. Danas, 2016. pominje se da je ovo hrabra predstava i opet se postavlja pitanje da li je to tabu tema. Pa nije tabu, a mene raduje da je ovakav komad postavljen u Narodnom pozorištu, da se na sceni dve žene ljube i da to nema negativan kontekst. U tom smislu jeste hrabro, jer publika koja dolazi u Narodno pozorište ima određena očekivanja. Mi smo našom predstavom dali legitimitet ovoj temi”, izjavio je Beštić.

Beštić je dodao da u razgovoru sa ljudima povodom predstave ne oseća više otpor.

“Niko mi nije rekao – neću da dođem da gledam, to je odvratno i u tom smislu vidim napredak u srpskom društvu. To je rezultat borbe mnogih ljudi koji su imali iskrenost i hrabrost da stanu i da se bore za svoju slobodu”, zaključio je Slobodan Beštić.

*Foto: Vićencio

(SEEcult.org)