Vesti iz sveta astronomije...

Eksplozija rakete "Falkon-9" na lansirnoj rampi

Prvog septembra 2016. u 09:07č po lokalnom vremenu (14:07č u Beogradu), na lansirnoj rampi kosmodroma na Kejp Kanveralu došlo je do eksplozije rakete-nosača “Falkon-9”.

Raketa je eksplodirala tri minuta pre početka testiranja motora prvog stepena koje stručnjaci kompanije SpaceX redovno obavljaju na rampi, uoči lansiranja koje je bilo planirano za subotu, 3. septembra.

Pored rakete, u eksploziji je uništen njen korisni teret, izraelski geostacionarni satelit Amos-6 razvijen za potrebe povezivanja zemalja Internetom.

Stepen oštećenja lansirne rampe, koja se nalazi u vojnom delu kosmodroma na Kejp Kanaverala, tek treba da bude procenjen.

Stručnjaci SpaceX praktikuju da obave takozvana “vatrena testiranja” motora prvog stepena sa kompletiranom i gorivom napunjenom raketom na lansirnoj rampi.

Na kraju simularinog “kauntdaunu” (poznatom odbrojavanju poslednjih sekundi pred poletanje), na kratko startuje devet motora tipa “Merlin”, forsiraju se do određenog potisnog nivoa, posle čega se gase.

Stručnjaci zatim proveravaju podatke o radi svakog motora i donose, kako to u žargonu NASA-e kažu “go-no go” odluku, da se ide na lansiranje ili da se ono, u slučaju registrovanih problema, odloži.

Ova metodika testiranja motora rakete-nosača na lansirnoj rampi nije tipična u pred-lansirnim operacijama nekih od američkih raketa, dok stručnjaci Rusije, Kine, Indije, ESA-e ovu metodiku ne praktikuju.

Njena logika je u tome što se potpuno kompletirana i gorivom napunjena raketa-nosač nalazi samo na jednom mestu – na lansirnoj rampi. I jedini način da se proveri kako raketa, kao jedan džinovski organizam sastavljen od miliona delova funkcioniše je na samom startu.

U njenim predstartnim operacijama postoji takozvana “tačka bez povratka”, koja je u zavisnosti od konstrukcije motora i sistema upravljanja različita.

Ako nešto krene na gore, pa čak iako je detektovano pre poletanja, posle te “tačke” jednostavno nema zasutavljanja u ciklusu lansiranja.

Zbog toga stručnjaci SpaceX praktično u poslednji čas obavljaju testiranje svih sistema kompletnog nosača “Falkon” na lansirnoj rampi, otprilike dan pre lansiranja.

To isto rade i u kompaniji Orbital ATK koja skupa sa SpaceX-om učestvuju u misijama snabdevanja američkog dela MKS.

U ovom slučaju, na snimcima se vidi da je plamen prvo buknuo na gornjem delu rakete, kao da su umesto donjeg, motori gornjeg stepena primili komandu na paljenje.

Odmah zatim, usledilo je nekoliko eksplozija koje su potresle zgrade udaljene nekoliko kilometara od lansirne rampe, dok je 70 metara visoka raketa mase oko 550 tona progutana u ogromnoj vatrenoj lopti.





Ovo je veliki udarac za Ilona Maska i njegov veoma ambiciozan program lansiranja raketa “Falkon”.

Koliko će se on odraziti na planove lansiranja SpaceX tek treba da bude ustanovljeno, ali je nedvosmisleno da će dovesti do odlaganja i promena grafika letova ove kompanije.

Sledeća godina je za Maska od izuzetnog značaja, jer u avgustu 2017. on namerava da raketom “Falkon-9” po prvi put ka MKS lansira kosmički brod “Dragon” sa dva astronauta.

To bi trebalo da bude prvo lansiranje američkih astronauta sa američkog tla još od 2011.

Pitanje je hoće li NASA, posle ove eksplozije pristati da pošalje svoje astronaute u kosmos na raketi “Falkon” u roku od samo dvanaest meseci.

Pored toga, kako je “Falkon-9” u osnovi super-rakete “Falkon hejvi” nosivosti preko 50 tona, moguće je da dođe do ponovnog odlaganja njene premijere koja se pomera još od 2012.

Prema nezvaničnim informacijama njeno prvo lansiranje je prebačeno sa kraja ove, na početak sledeće godine.

To je već dovelo do gubitka nekoliko klijenata koji se, usled kašnjenja sa početkom njenih lansiranja, prekinuli ugovore sa SpaceX-om i potražili druge provajdere.

Sve u svemu, ova eksplozija, kao Pandorina kutija, pokreće lanac problema.

Iako je jedan od analitičara rekao da ako postoji iko na ovoj planeti ko se može tako brzo oporaviti posle ovakvog gubitka onda je to Ilon Mask, za njega dolaze teška vremena koja će odraziti ne samo na njegove, već i na planove NASA-e.

Author: Grujica Ivanović

https://t.co/FV0560ZWJf

A P O D...

Aparat "Novi horizonti" snimio patuljastu planetu Kvavor

Kamere medjuplanetarnog aparata "Novi horizonti" (New Horizons) su snimile neobičnu patuljatsu planetu Kvavor sa rastojanja od preko dve milijarde kilometara.


Snimak Kvavora sa aparata "Novi horizonti" sa rastojanja od 2,1 milijardi kilometara. Dve spiralne galaksije su IC 1048 i UGC 09485. One su oko 370 milijardi puta dalje od aparata nego što je to Kvavor

Snimak Kvavora sa aparata "Novi horizonti" sa rastojanja od 2,1 milijardi kilometara. Dve spiralne galaksije su IC 1048 i UGC 09485. One su oko 370 milijardi puta dalje od aparata nego što je to Kvavor

Patuljastu planetu Kvavor (50000 Quaoar, može se čitati i kao "Kuavar") su otkrili 2002. poznati "lovci na planete" Skoto Šepard i Čad Truhilio. Po obliku i karakteristikama, Kvavor je tipični objekt iz Kajperovog pojasa. Duplo manji od Plutona (ima prečnik od 1,110km), Kvavor se, kao i "deveta planeta" koju je aparat "Novi horizonti" pre godinu dana pohodio, sastoji od leda i zamrznutog gasa, dok se oko Sunca kreće gotovo kružnom orbitom.

Kvavor napravi jedan krug oko Sunca za 284 godina. U afelu (najdaljoj tački u odnosu na Sunce), Kvavor je 43 puta dalji od matične zvezde nego Zemlja. Patuljasta planeta ima do sada jedan registrovani satelit nazvan Vejvot koji ima prečnik od 74 km. Satelit je otkriven zahvaljuju}i snimcima sa Hablovog kosmičkog teleskopa.

Ove nedelje objavljene su prve kvalitetnije fotografije Kvavora koje je napravila kamera LORRI za vreme najmanjeg rastojanja od patuljaste planete, sredinom jula ove godine. Tada je za vreme nekoliko dana, sonda letela na 2,1 milijarde kilometara (!) od male planete koja se inače nalazi na oko 6,4 milijardi kilometara od Sunca (43 astronomske jedinice).

Aparat "Novi horizonti" je posle preleta pored Plutona krajem prošle godine, obavio četiri ciklusa korekcije putanje leta. Oni će pomoću aparatu da se januara 2019. sretne sa objektom 2014 MU69 iz Kajperovog pojasa. Prečnika koji je procenjen između 21 i 40 km, ovaj mali zamrznuti svet obitava na rubovima sunčevog sistema, nekih 1,6 milijardi kilometara dalje od Plutona.

Kada se samo zamislimo kakve su to daljine koje "Nozi horizonti prolaze kroz kosmička bespuća, setimo se divnih stihova velikog čika Jove Zmaja:

Vidiš onu zvezdu gore,

astronom mi jedan reko',

mozak stane kad pomisliš

kakoj' zvezda ta daleko.

Daleko je, visoko je,

sto godina dugih prođe,

dokle njena svetla zraka,

do tvojega oka dođe.

Mi vidimo zvezdu ovu,

gledamo je kako trepti,

a nje možda davno nije,

veruješ li - verujem ti ...

Google potvrdio Istarski svemirski program kao treći na svijetu

Synergy Moon sa Vidulinima proglašen trećim timom za utrku ka Mjesecu



Članovi i suradnici Istarskog svemirskog programa, kojeg je inicirala i provodi Astronomska udruga Vidulini, već više od mjesec dana nestrpljivo očekuju vijesti iz Los Angelesa. Jučer, u utorak 30. avgusta Google (Google Lunar XPrize, GLXP) je za svjetske medije izdao službeno priopćenje: Synergy Moon (međunarodni tim u kojem se nalazi i Astronomska udruga Vidulini) treća je ekipa na svijetu, uz izraelski Space IL i američki Moon Express, kojoj je verificiran status najozbiljnijeg takmaca za slanje landera i rovera na Mjesec; To date, August 30, XPRIZE is exceptionally pleased to officially confirm receipt and verification of three Google Lunar XPRIZE team launch contracts for 2017; Space IL (Israel), Moon Express (US), and Synergy Moon (International). Cilj Googleova natjecanja Google Lunar Xprize je potaknuti i nagraditi tim/timove koji prvi uspiju ka Mjesecu poslati letjelicu sa landerom i roverom koji se moraju spustiti na njegovu površinu te od tamo poslati video visoke rezolucije i prevaliti put od najmanje pet stotina metara. Chanda Gonzales-Mowrer, direktorica GLXP-a, tom je prigodom izjavila; Službena potvrda kako je tim Synergy Moon treća ekipa na svijetu sa planom lansiranja letjelice ka Mjesecu vrhunsko je ostvarenje i nekonvencionalna inovacija na koju smo u Googleu ponosni. Synergy Moon je pokazao kako prema Mjesecu ne vodi samo jedna cesta! Oni koriste zanimljiv modularni koncept rakete Neptune 8 koje izrađuje Kalifornijska tvrtka Interorbital Systems u pustinji Mojave, Kalifornija. Nagradni fond kojeg osigurava Google iznosi 30 milijuna USD.





Miroslav Ambruš Kiš, koordinator Synergy Moon tima ističe kako je ovo vrhunsko priznanje za sve suradnike (a ima ih dvjestotinjak iz petnajstak država diljem svijeta) na projektu te kako je od početna trideset i tri tima, od kojih su neki imali na raspolaganju bezmalo „neograničene“ financijske i druge resurse, naš tim u kojem sudjeluje petnajstak ljudi iz Hrvatske izborio treće mjesto na svijetu! Pored nas jedino se jedan izraelski i jedan američki tim mogu pohvaliti ovim priznanjem iz Google-a.

Kevin Myrick, suosnivač i aktualni direktor Synergy Moon tima kaže kako su u početku usredotočili na nekonvencionalne rakete, sustave lansiranja i inovativni proces svemirske misije, a to su danas najskuplje stavke svake svemirske misije. Partnerski odnos sa Interorbital Systems omogućio nam je jeftiniji, kvalitetniji i inovativniji pristup cilju kojem težimo a to nije samo misija ka Mjesecu već i uključivanje u podjelu „svemirskog kolača“.

Kad sam prije desetak godina krenuo sa namjerom da tim Synergy Moon pošalje robote na Mjesec nitko me nije doživljavao niti kao zezanciju. Danas, najpoznatija svjetska tvrtka, američka multionacionalna kompanija Google sa godišnjim prihodom od 66 milijardi USD nama daje priznanje i radi nam promociju u svim glavnim svjetskim medijima, izjavio je Nebojša Stanojević, suosnivač Synergy Moon tima.

Marino Tumpić, predsjednik Astronomske udruge Vidulini i voditelj Istarskog svemirskog programa (Prvi hrvatski svemirski program) kaže kako je u ingerenciji tima izrada Mjesečeva rovera. Čini se kako su mnogobrojni crteži, razmišljanja, tehničke tvorevine koje smo izradili i testirali bili „prevelik zalogaj“ za javnost i medije u našoj zemlji. Sada kad je Google javno objavio tko smo i što smo, kada svjetski mediji pišu o našem uspjehu na nama će biti još veći teret da damo sve od sebe. Naši roboti za Mjesec mase su svega nekoliko kilograma no tih par kilograma korisnog tereta na svom konačnom cilju „domino efektom“ mogu dati nadu cijelom našem društvu da smo sposobni i spremni za budućnost. Da nećemo biti društvo koje kopira tuđe ideje i planove već društvo za primjer i liderstvo u „novoj generaciji osvajanja svemira“.



Usprkos davno proklamiranoj ideji desne političke opcije kako u Hrvatskoj kila mozga vrijedi dvije marke (jedan euro) te ne tako davnoj izreci lijeve političke opcije kako se u hrvatskoj neće raditi na svemirskim programima, čini se kako je stvarnost zaista uzbudljivija i od najbujnije mašte. Uspiju li u Vidulinima i Synergy Moon-u dosegniti svoj cilj biti će to nevjerojatan uspjeh. Već danas, nakon ovog priznanja i objave od strane Google Lunar Xprize-a, svemir se u našoj zemlji više ne čini tako dalek i nedostižan. A upravo je ta misao bila vodilja cijelom programu i predanom radu stotina suradnika uključenih na ovaj ili onaj način u osvajanje svemira iz „kućne radinosti“.

O svemiru i osvajanju Mjeseca sada se kod nas priča kao da smo već tamo. Naša javnost doživljava svemir kao nešto u čemu sudjelujemo ne samo kao gledatelji ispred ekrana već kao aktivni učesnici. To je sukus svih naših aktivnosti izjavili su nam za kraj u Vidulinima.

Author: Marino Tumpić

https://t.co/Xx17Xl6jqJ

A P O D...

VOID - jedno veliko ništa u univerzumu

Svemir poseduje tačno određenu hijerarhiju.

Planete, kao što je naša Zemlja, su organizovane u panetarnim sistemima i kruže oko Sunca. Zvezde se ne nalaze samo tako negde u svemiru, nego su organizovane u zvezdane sisteme - galaksije. Jedna od njih je i naš Mlečni put sa oko 200 milijardi zvezda. Galaksije su, dalje, organizovane u galaktičkim jatima ili "lokalnim grupama". U jednoj takvoj grupi se, između ostalih, nalaze i naš Mlečni put i susedna galaksija Andromeda, kao i poznate manje galaksije (ukupno lokalna grupa sadrži oko 500 galaksija). Cela grupa obuhvata prostor od oko 7 miliona svetlosnih godina u prečniku. Galaktička jata obrazuju strukture koje se zovu - super jata. Naša lokalna grupa je deo Virgo-super jata, koje ima prečnik od oko 200 miliona svetlosnih godina i sadrži oko 200 galaktičkih jata. Njegov centar je od nas udaljen 65 miliona svetlosnih godina. Ova jata zatim, obrazuju strukture koje se zovu filamenti i oni su zaista ogromni. Jedan od filamenata nosi naziv "Veliki zid" i ima 500 miliona svetlosnih godina u dužini, 300 miliona svetlosnih godina u visini i debljinu od 15 miliona svetlosnih godina, a sastoji se od super jata. Možda se misli da bi ovako ogromna struktura astronomima odmah upala u oči, ali Veliki zid je otkriven tek 1989. godine. Za to je bilo potrebno tačno i detaljno premeravanje stotina galaksija i galaktičkih jata, dok je on uočen. Međutim, postoji jedan još veži filament, takozvani “Sloan Great Wall”, koji ima dužinu od 1,3 milijarde svetlosnih godina. Galaktička jata u “Sloan Great Wall” nisu međusobno gravitaciono povezani i u budućnosti će se ponovo raspasti na odvojena jata.



Posmatranja kao što su hidrodinamičke i magnetohidrodinamičke simulacije na super kompjuterima pokazuju da univerzum nije homogen, nego da poseduje strukturu saća. Voids su prazni prostori unutar "saća" i sa 50 do 100 Mpc (326 miliona svetlosnih godina) prečnika pripadaju najvećim nehomogenim strukturama svemiru. Srednja gustina raspoređenosti galaksija opada na oko 20% uobičajene vrednosti. Na ivicama saća se nalaze galaksije, galaktička jata i galaktička super jata, kao čvorovi prema pograničnim delovim saća. Filamentima se označavaju vlakna koja su povezana u svemiru između galaktičkih jata i super jata, sa velikom lokalnom gustinom galaksija. Void znači prazan prostor i u astronomiji i astrofizici označava ogromne praznine između najvećih struktura univerzuma.

Ako uzmemo tipičnu brzinu kojom se kreće jedna galaksija, to je oko 600 km/s, znači da vreme koje je jednoj galaksiji potrebno da prekrstari ovakav prazan prostor iznosilo 163 milijarde godina. Ako se podsetimo da je to 12 puta vise, nego što je starost univerzuma (13.8 milijardi godina), onda je prilično neverovatno da su voids nastali zbog kretanja galaksija koje su sebi krčile put. Verovatnije je da su galaksije nastale relativno prema voidsima tamo gde su sada, a da vodis reflektuju raspoređenost galaksija u vreme njihovog nastanka.

Međutim, pažnja da ne dođe do zabune. Voids u kvantnoj kosmologiji označavaju vakuumske univerzume, dakle jednu vrstu kvantnomehaničkog osnovnog stanja. Iz koga se formalno razvijaju drugi univerzumi.

Posto je barionska materija (koja ima međusobno dejstvo sa zračenjem) u ranom univerzumu bila previse homogena da bi obrazovala ovakve strukture, izgleda da je tamna materija, koja je prepoznatljiva samo putem gravitacionog uticaja na kretanje galaksija, imala uticaja na nastanak ovakvih struktura. Moguće je da je i naše Virgo jato deo "Velikog zida".



Ova struktura koja liči na paukovu mrežu se kreće prema sazvežđu Norma (Šestar), južno od Škorpije u pravcu Shapley-superjata. Do sada jedini vidljiv dokaz za filamente je dao oblak gasa u kvazaru UM287, koji ima veličinu od najmanje 2 miliona svetlosnih godina. Direktno posmatrani voids su imali obično oko 100 miliona svetlosnih godina u prečniku. Najveći void je otkriven 2007. godine i nosi naziv Eridanus Supervoid. Njegov prečnik je oko milijardu svetlosnih godina, što je hiljadu puta veći volumen od uobičajenih voida. Za poređenje: Univerzum oko Zemlje se prostire na milijardu godina (307 Mpc) zajedno sa lokalnim super jatima i voidima.



Author: Ljiljana Gračanin

 Konstantinos Christodoulopoulos: Crescent maglina

Crescent maglina je emisiona maglina u sazvežđu Labud. Od nas je udaljena 5000 svetlosnih godina i sada je vidimo kakva je bila u vreme pre najstarijih piramida. Njena prividna veličina je 12 m. Zbog atraktivnog izgleda omiljena je meta astrofotografa.

Omiljena je meta astrofotografa

Prvi ju je uočio Viliam Heršel 15 septembra 1792 godine.

Ostale oznake ove magline su: NGC 6888 Caldwell 27, Sharpless 105





Više detalja o fotografiji
https://www.google.com/url?hl=en-GB&q=http://albireo.gr/astrogallery/nebulae/diffuse/2016.08.23/NGC6888.html&source=gmail&ust=1473011313936000&usg=AFQjCNHBvn1XYtVdSJaM2WIidyOmxoou6Q

Autor  fotografije:
Konstantinos Christodoulopoulos
www.albireo.gr
Greece

https://t.co/VJ4pqroLZT

A P O D...

Galaksija koja se sastoji od tamne materije

Galaksija Dragonfly 44 (Vilin konjic) skoro da nema zvezde, ali pokazuje istu masu, kao i Mlečni put. Desetinama godina ova galaksija nije bila primećena kao predmet astronomskih istraživanja. Razlog tome je, da objekat udaljen oko 300 miliona svetlosnih godina pripada takozvanim „tamnim galaksijama“ i sastoji se 99,99 procenata od tamne materije, čije direktno dokazivanje još uvek nije uspelo.



Ova galaksija može da se primeti samo indirektno preko njenog gravitacionog uticaja, iako je prema trenutnom standardnom modelu kosmologije, u svemiru prisutno pet puta više tamne materije, nego normalne materije. Dragonfly 44 ima približno sličnu masu i veličinu naše galaksije, ali zvezde u toj galaksiji čine samo 0,01 procenat ove mase. Astronomi smatraju da galaksija može da zahvali samo tamnoj materiji da se usled velike rotacione brzine nije raspala.

Galaksija Dragonfly 44 je otkrivena 2014. godine na Keck-opservatoriji na Havajima uz pomoć Gemini-North teleskopa. Nalazi se u Coma-galaktičkom jatu. Preko izmerenih brzina tih nekoliki zvezda u galaksiji, naučnici su mogli da izračunaju, kolika je masa same galaksije. Došli su na vrednost od jednog biliona masa Sunca. Ova masa ne može da se drži zajedno uz pomoć gravitacije zvezda u njoj, jer ih je premalo, a masa je prevelika. Iz toga je izveden zaključak o potencijalu prisutne tamne materije. Takođe je još uvek nejasno kako je Dragonfly 44 uopšte mogla da se razvije. Dosadašnje otkrivene tamne galaksije su bile znatno manje.

Autor: Ljiljana Gračanin

Panoramski snimak oblasti oko WR 22 i Eta Carinae



Ova spektakularna panorama kombinuje slike iz okoline Wolf-Rayet-zvezde, WR 22 u maglini Carina (desno), sa jednim starijim snimkom okoline zvezde Eta Carinae u centru magline (levo). Slika je napravljena od snimaka, koji su uradjeni sa Wide Field Imagerom na MPG/ESO 2,2-metarskom-teleskopu na La Silla-opservatoriji u Čileu.

Autorska prava: ESO

Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria
Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com

SAMO jedna od četiti osobe može da prepozna sve boje na slici

TESTIRAJTE SEBE: KOLIKO BOJA VI MOŽETE DA VIDITE!



REZULTATI TESTA

Manje od 20 boja: 
Vi ste dihromat. To znaci da mrežnjača vaseg oka poseduje samo dve vrste receptora za boje, koji su zaduženi za plavo i zeleno. Oko 25% ljudi su dihromati, kao i većina sisara. Takvi ljudi nose najčešće odeću u jednoj boji, tamno plavoj, bez ili crnoj.

Vidite 20 do 32 boje:

Vi ste trihromat. To znači da kod vas na mrežnjači rade tri vrste receptora za boje. Osim plave i zelene, vi možete dobro da razlikujete i crvene tonove boja. Oko 50% ljudi na svetu su trihromati, kao i naši preci iz roda primata. Ovakvi ljudi nose najčešće šarenu odeću.

Vidite 33 do 39 boja:

Vi ste tetrahromat. Slično pčelama i ostalim insektima, imate četvrti receptor za boje, koji je zadužen za žute boje i detaljno razlikovanje nijansi. Oko 25% ljudi na Zemlji imaju ovu sposobnost. Žute boje ih iritiraju i u njihovom ormanu se skoro i ne nalazi odeća u žutoj boji.

Videli ste vise od 39 boja:

Nemojte da preterujete. Ovaj test pokazuje samo 39 boja. Osim toga, postoji verovatnoća da vas monitor ili displej nije u stanju da pokaže svih 39 boja. Zato prebrojte pažljivo sve nijanse na slici još jednom. ;-)

Bas me interesuje koliko boja su moji prijatelji uspeli da uoče... Napišite koji ste „MAT“ (dihromat, trihromat ili tetrahromat). :-)

Autor: Ljiljana Gračanin

https://t.co/zSfcbr6FBo

A P O D...

ROZETA JE PRONAŠLA „PHILAE“ NA KOMETI 67P

Još od kada se lender „Philae“ spustio na kometu 67P / Čurjumov-Gerasimenko, naučnici pokušavaju da pronađu tačno mesto gde se on nalazi. Sada je sonda Rozeta konačno pronašla lender. Ovo otkriće se dogodilo u „pet do dvanaest“, jer će 30. septembra, Rozeta korak po korak da smanji svoju brzinu kruženja oko komete i da kontrolisano padne na nju.



Snimak potiče od Rozetine Oziris-kamere koja ima rezoluciju od pet santimetara po pikselu i pokazuje gde se „Philae“ nalazi: U senci oblasti sa imenom „Abydos“. Već posle kratkog vremena, sonda „Philae“ je u senci izgubila energiju, jer nije bilo Sunca koje bi napunilo njene baterije. Ovo otkriće njene pozicije je više od sentimentalnog značenja za naučnike, jer potvrđuje njihove proračune, a sonda više ne funkcioniše. Još u julu je prekinuta veza između Rozete i sonde.

Plan spuštanja „Philae“ sonde je predviđao da se sonda spusti u oblast sa imenom Agilkia. Međutim zbog gotovo nikakve gravitacije, sonda je doskakutala prilikom spuštanja i tek posle dva sata je došla u stanje mirovanja ispod nagiba jedne stene, u senci. Posle tri dana baterije su bile potrošene i sonda je pala u neku vrstu zimskog sna. U junu i julu 2015. godine, uspostavljena je kratkotrajna veza između Philae i Rozete, kada se kometa približila Suncu i baterije su se malo napunile. Tako su podaci o njenom položaju suženi na jednu oblast, koji je sada Rozeta snimila prilikom preleta tog dela komete. Na fotografiji se vidi kako sonda leži sakrivena u senci zajedno sa njenim instrumentima.

Naučnici se raduju ovom otkriću, jer sada mogu da povežu merenja sonde koja je napravila tokom tri dana, sa njenom pozicijom. U toku sledećih nedelja, ovo mesto će biti još detaljnije fotografisano i izmereno, pre nego što će Rozeta da se razbije u Ma’at oblasti na kometi. Naučnici će do poslednje sekunde da snimaju i skupljaju njene podatke.

Autor: Ljiljana Gračanin

Završena ekspedicija MKS-48

Posada ekspedicije MKS-48 uspešno se danas vratila na Zemlju posle 172 dana provedenih u kosmosu.

Aparat za povratak kosmičkog broda "Sajuz TMA-20M" sa ruskim kosmonautima Aleksejem Ovčinjinom i Olegom Skripočkom i američkim astronautom Džefrijem Vilijamsom uspešno je u ranim jutarnjim časovima sleteo u kazahstansku stepu. Na Kosmičkoj stanici nastavljaju misiju članovi ekspedicije MKS-49 - Anatloij Ivanjišin ("Roskosmos"), Takuja Oniši (JAXA) i Ketlin Rubins (NASA). Uskoro će ka stanici krenuti nova ekspedicija.



Povratak Ovčinjina, Skripočke i Vilijamsa je započeo 6. septembra, kada su se oni oprostili od Ivanjišina, Onučija i Rubinsove. Prethodno, Vilijams koji je do tada bio komandant MKS je Ivanjišinu predao komandu stanice. Zanimljivo, ovo je prvi put posle gotovo dve godine da je jedan ruski kosmonaut komandant MKS. Po rastanku, posada misije MKS-48 je zatvorila za sobom poklopac između broda i stabice, i u stambenom (orbitalnom) odseku (OM) broda "Sajuz TMA-20M" navukla skafandre "Sokol". Posle provere njihove hermetičnosti, oni su prešli u kabinu aparata za povratak (SA) i zatvorili poklopac koji ga deli od OM. Komandant broda Ovčinjin je zauzeo centralno sedište, Skripočka je seo levo od njega, dok je u desno sedište (gledano od komandanta broda), seo Vilijams.



Posle provere hermetičnosti svih brod je odvojen od modula "Poisk" (MIM-2) ruskog segmenta 7. septembra u 00:51č (moskovsko vreme) iznad istočne Mongolije. Tri minuta kasnije, na osam sekundi upaljeni su mali korekcioni motori koji su udaljili brod od stanice na bezbedno rastojanje. Minut i 20 sekundi kasnije usledio je još jedan manevar - motori su sada radili 30 sekundi posle čega je brod krenuo na spust.

U 03:21č, kada se brod nalazio oko 400km od MKS i iznad Južnog Atlantika, aktiviran je glavni motor - počelo je kočenje. Motor je radio četiri minuta i 41 sekundu i usporio kretanje broda za 128 m/s. Sa orbite, brod je posle toga krenuo prema atmosferi. Dvadeset dva minuta kasnije, kada se brod nalazio na 140km iznad Crvenog mora, došlo je do odvajanje odseka broda. Aparat za povratak, koji se nalazi u sredini, odvojen je od stambenog i instrumentalnog odseka. Tri minuta kasnije, SA je na visini od 100km ušao u atmosferu. Istovremeno, njegovi mali motori počeli su da da se povremeno pale, podešavajući trajektoriju spuštanja i time smanjili sile aerodinamičkog naprezanja. Manje od pet minuta kasnije, kada je SA bio nakih 40km iznad Kaspijskog mora i kretao se brzinom od preko dve hiljade kilometara na čas, registrovano je maksimalno opterećenje od 3,84g. Praktično članovi posade su tada gotovo četiri puta bili teži od svojih normalnih težina.

Na oko jedanaest kilometara, pri brzini od 212 m/s otvoren je glavni padobran pod kojim se sledećih 14 minuta SA spuštao ka Zemlji. Aparat je sleteo na Zemlju 7. septembra 2016. u 04:13:53č (moskovsko vreme), 148 km jugoistočno od Džezkazgana, grada na severu Kazahstana poznatog kao jednog od glavnih prihvatnih centara kosmonauta po njihovom povratku iz kosmosa. Sletanje se odigralo samo 24 minuta po izlasku Sunca, tako da su prihvatne ekipe imali priliku da vizuelno prate spuštanje i helikopterima se spuste nedaleko metara od aparata.

U operacijama evakuacije posade misije MKS-48 učestvovalo je ukupno 12 helikoptera Mi-8. U vreme kada je gore na orbiti brod započeo sa kočenjem, osam helikoptera je poletelo iz Džezkazgana ka mestu spuštanja (grebalo im je 40 minuta da tamo stignu). Istovremeno, dva helikoptera su dežurala na Bajkonuru spremna da krenu ka nekoj od tačaka spuštanja ukoliko bi umesto normalnog došlo do balističkog povratka. Pored toga, dva dodatna helikoptera su bila stacionirana na polovini puta izmedju glavnog i rezervnog mesta spuštanja, spremna da se ukoliko zatreba nađu na usluzi u slučaju bilo kog od mogućih scenarija spuštanja.

Aparat za povratak je sleteo na bok, tako da su ljudi iz prihvatne ekipe imali relativno jednostavan posao da izvuku članove posade iz kabine i smeste ih u naslonjače pored kosmičkog broda radi prvog medicinskog pregleda i kraćeg predaha. Prvo je iz centralnog sedišta izvučen Ovčinjin, zatim Skripočka, pa na kraju Vilijams. Svi su bili vidno dobro raspoloženi, istina oznojeni, dok se Ovčinjin čak poigrao i sa lutkom mede-padobranca koji je nosio rusku zastavu. Ljudi iz prihvatnog tima su mu takođe tutnuli u ruke lubenicu, koja mora da je posle 172 dana provedenih u svetu bez težine bila za njega itekako teška.

Sa mesta spuštanja, kosmonauti su prešli u medicinski šator, gde je obavljen detaljniji medicinski pregled, posle čega su helikopterima prebačeni na aerodrom u Džezkazganu. Tamo su im predstavnici lokalne uprave priredili topao doček. Po tradiciji oni su im poklonili nacionalne kazahstanske odore. Posle kraćeg zadržavanja na aerodromu, Ovčinjin i Skripočka su odleteli u Zvezdani grad, dok je Vilijams sa svojom pratnjom iz NASA-e, preko Irske odleteo u Hjuston.

Tako je završena još jedna interesantna kosmička ekspedicija. Pored obimnog naučno-istraživačkog programa i remontnih operacija na održavanju sistema MKS, ostaće upamćena po sledećim dogadjajima:

Spajanje privatnog teretnog broda Cygnus OA-6 komanije Orbital Sciences ATK
Spajanje ruskog teretnog broda "Progres MS-02"
Spajanje privatnog teretnog broda Dragon SpX-8 kompanije SpaceX
Lansiranje dvadesetak naučno-istraživačkih mikro-satelita
Raskpalanje modul na naduvanje BEAM (krajem maja) kompanije Bigellow
Odlazak posade MKS-47 brodom "Sajuz TMA-18M" (Malenčenko, Kopra, Pik) u junu 2016.
Spajanje broda "Sajuza MS" sa ekspedicijom MKS-49 (Ivanjišin, Onuši, Rubinsova) 9. jula
Spajanje ruskog teretnog broda "Progres MS-03"
Spajanje teretnog broda Dragon SpX-9
Dva izlaska u otvoreni kosmos američkih astronauta Vilijamsa i Rubinsova (EVA-36 i -37) tokom kojih su instalirali adaptor za spajanje IDA2 na modulu Harmony koji će biti korišćen prilikom misija privatnih kosmičkih brodova Dragon (kompanije SpaceX) i Starliner (Boeing).



Za to vreme, na Kosmičkoj stanici misiju nastavljaju članovi ekspedicije MKS-49 - Rus Anatolij Ivanjišin, Japanac Takuja Oniši i Amerikanka Ketlin Rubins. Njihova misija će trajati do 30. oktobra. Za dve nedelje, 26. septembra malo po ponoći planirano je spajanje kosmičkog broda "Sajuz MS-02" sa rusko-američkom posadom (Sergej Rižikov, Andrej Borisenko i [ejn Kimbrou)

POGLEDAJTE OSTALE FOTOGRAFIJE SA OVOG DOGAĐAJA
https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/albums/72157673456495766

Habitable Proxima-b Planet Found Next Door to Milky Way

http://www.astronomija.org.rs/114-tv-astronomija/tv-astronomija/10634-habitable-proxima-b-planet-found-next-door-to-milky-way

Iz inostranstva pravo u Petnicu

Istraživačka stanica Petnica ovoga leta imala je priliku da ugosti preko 100 stranaca sa svih kontinenata. Neki od njih su bili učesnici letnjih studentskih škola, neki su bili na praksi, a grupa francuskih studenata je po peti put svoju školsku godinu započela u ovoj našoj prestižnoj naučno-obrazovnoj instituciji.




Istraživačka stanica Petnica ove godine je organizovala tri letnje studentske škole – Letnju studentsku školu nauke, Školu mašinskog učenja i Školu astrofizike i opšte teorije relativnosti. Ove škole su okupile učesnika iz svih delova Evrope i sveta. Petnica je nakon obnavljanja naučne opreme, pre 4 godine započela praksu organizovanja obrazovnih programa za studente osnovnih i poslediplomskih studija, uvek u saradnji sa fakultetima i naučnim institutima.

„Petnički letnji institu postoji već četiri godine i vrlo rado sam prihvatio da dođem i uzmem učešće kao predavač ove godine u okviru teme o Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Ova studentska škola vrlo je ugledna u evropskim okvirima i ja sam odlučio da ovog leta vreme provedem u Istraživačkoj stanici. Međutim, tek kada sam stigao ovde sledilo je iznenađenje. Odlična atosfera, mladi ljudi koji diskutuju o različitim naukama, oprema, odlični predavači. Ovako nešto mora da se napravi još negde u Evropi.“ – kaže Guido Amiko koji radi u poznatom naučnom centru za fiziku CERN u Ženevi.

Pored učešća u letnjim školama desetak stranih studenata je u Petnici ovog leta boravilo na praksi preko međunarodnih studentskih asocijacija. Ideja je da studenti iz celog sveta u nekoj drugoj zemlji mogu da izaberu instituciju u kojoj žele da steknu dodatno znanje i iskustvo preko leta.

Karlos Eduardo je za vreme trajanja Olimpijskih igara u svojoj zemlji Brazilu, odlučio da boravi u Istraživačkoj stanici Petnica na letnjoj praksi. Tokom šest nedelja boravka Karlos je svakodnevno radio u petničkim laboratorijama za biologiju i hemiju.

„Za Petnicu sam čuo preko nekoliko međunarodnih internet sajtova koji govore o uspešnim naučnim i obrazovnim institucijama širom sveta. Iako daleko od Brazila odlučio sam da baš ovu instituciju izaberem za svoju letnju praksu. Imao sam sreće da budem dobro plasiran na listi da sam mogao da dobijem učešće na letnjoj praksi baš ovde. Iskren da budem, koliko god dobri tekstovi o Petnici bili, i preporuke, tek kada sam došao bio sam potpuno oduševljen. Šest nedelja je proletelo, a ja sam naučio mnogo i upoznao zanimljive ljude iz Srbije, ali i celog sveta.“ – kaže Karlos Eduardo, student master studija zaštite životne sredine u Brazilu.

Početkom septembra iz Petnice je otišla i peta generacija studenata druge godine osnovnih studija Univerziteta Pariz Dekart. Ove godine 28 studenata i 10 asistenata i profesora je radeći sa timom petničkih stručnjaka prošlo intenzivni kurs laboratorijskog rada iz biologje i hemije.

„Meni je ovo četvrti put da dolazim u Petnicu. Prvo sam dolazio kao student, a sada dolazim kao asistent sadašnjim studentima. Petnica je odlična oaza za naučni i obrazovni rad. Zato mi iz Pariza već pet puta dolazimo ovde kako bismo započeli drugu godinu sa studentima biologije i hemije. Uslovi su odlični, kao i atmosfera za rad. A ovo je lepa prilika i da upoznamo Srbiju.“ – kaže Žulien Barer, asistent na programima Univerziteta Pariz Dekart iz Francuske.

Istraživačka stanica Petnica je evropska prestižna instirucija koja se bavi razvojem naučne kulture i pismenosti, i naučnim obrazovanjem. Njene aktivnosti su najvećim delom usmerene na mlade – na učenike i studente, kao i na obuku nastavnika u novim tehnikama, metodama i sadržajima u oblasti nauke i tehnologije.

Autor: Nikola Božić

Brave Heart ::

37 unapred,unazad 35

https://t.co/rMN9gTF61p

A P O D...

HISTRION sonda izdržala mrcvarenje na testovima

http://www.astronomija.org.rs/misije/10638-histrion-sonda-izdrzala-mrcvarenje-na-testovima

U Švajcarskoj otkriveno najveće polje meteorita

U Švajcarskoj pokrajini Jura, otkriveno je najveće polje sa komadima meteorita u Evropi. Do sada je pronađeno oko 600 gvozdenih meteorita. Oni potiču od davno palog, ogromnog peteorita i pripadaju jednom od najređih tipova gvozdenih meteorita.





Začuđujućje je da su i posle tako dugog vremena ovi meteoriti opstali, jer se smatra da su pali na Zemlju pre vise od 160.000 godina. Verovatno je uzrok tome da se radi o meteorima od gvožđa, jer bi se kameni meteoriti već odavno stopili sa okolinom i ne bi vise bili prepoznatljivi kao takvi.

Moderna istorija Twanberg-meteorita je počela 1984. godine, kada je jedna seljanka na sveze preoranom polju u blizini mesta Twanberg, pronašla jedan zarđao, neobično težak “kamen”. On je ubrzo prepoznat kao gvozdeni meteorit i danas se nalazi u prirodnoistorijskom muzeju u Bernu. Kao što je to običaj kod meteorita, i ovaj je dobio svoje ime prema mestu nalazišta, pa se danas naziva Twanber ili Twan. Ovaj primerak je najveći i najteži do sada pronađen meteorit u Švajcarskoj. Osim toga radi se o veoma retkom tipu meteorita, od koga postoje samo pet poznatih primeraka u svetu. Dugo vremena posle ovog otkrića je bilo mirno oko Twannberg-meteorita, dok jedan radnik nije na krove kuće koju je renovirao pronašao još jedan komad ovog meteorita težak 2,2 kilograma, koji je tamo ležao očito zaboravljen.

Tek od 2013. godine se pokazalo da je Twanberg mesto jedne od najvećih meteorskih kiša koje su pogodile Zemlju. Polje gde se nalaze meteorski delovi ima širinu od nekoliko stotina metara i dugačko je do 15 kilometara. Ukupna težina do sada pronađenih meteorita iznosi 72,5 kilograma. Iz nađenih fragmenata, naučnici su izračunali da je meteor koji se u padu na Zemlju raspao imao veličinu od 6-20 metara i težinu od nekoliko hiljada tona. Srećom je samo jedan deo raspadnutog meteoroida pao na Zemlju, ostatak je izgoreo u atmosferi.

Svi meteoriti su pronađeni uz pomoć modernih metalnih detektora, jer su se komadi nalazili 15-20 santimetara ispod zemlje i bili su na oko nevidljivi. Ako i vi želite da idete u potragu za meteoritima u Švajcarsku, veoma je važno da za to prvi nabavite dozvolu od Švajcarskih vlasti. Sve što se pronađe mora da se preda muzeju za naučno ispitivanje, a nalazač će moći najveći deo da zadrži za sebe.

Autor: Ljiljana Gračanin

https://t.co/A35PKZguG0

A P O D...

OSIRIS-REX sonda krenula ka asteroidu Bennu

OSIRIS-REx (Origins Spectral Interpretation Resource Identification Security - Regolith Explorer) je svemirska sonda od NASE koja je juče startovala sa Atlas-V raketom. Cilj ove sonde je asteroid (101955) Bennu, na koji sonda treba da se spusti, da uzme probe i da ih donese na Zemlju. Bennu je asteroid koji se uglavnom sastoji od ugljenika, pa mu je površina sasvim crna. To je najčešći tip asteroida, klasifikovan kao C-tip.



Samo par dana pre starta rakete Atlas-V, eksplodirala je raketa Falcon-9 sa 200 miliona dolara vrednim satelitom AMOS-6. Odmah je objavljeno da to neće uticati na datum starta rakete sa OSIRIS-REx sondom. Srećom, ovaj put je start obavljen besprekorno i sonda se nalazi planski na svom putu.

Posle New Horizons i Juno, OSIRIS-REx je treća svemirska sonda programa „New Frontiers“. Odluka o misiji je doneta 2011. godine, kada je prihvaćen ovaj program. Na žalost, program “Venus-In-Situ-Explorer“, koji je trebao da istrazi atmosferu i tlo Venere, tom prilikom nije prihvaćen. Još u oktobru 2015. godine gradnja sonde je završena i od tada je bila testirana. Sonda je četvrtastog oblika, 3,10 m široka i 2,72 m visoka. Sa obe strane sonde se nalaze kvadratni dodaci sa solarnim ćelijama veličine 8,5 kvadratna metra. Za komunikaciju sa Zemljom, sonda ima paraboličnu antenu sa prečnikom od oko dva metra i još dve antene.

Godinu dana posle starta, OSIRIS-REx će ponovo da proleti pored Zemlje, kako bi uz pomoć „Swing-by“ dobio na brzini. Do 12. septembra 2018. godine, sonda će da dođe u blizinu asteroida Bennu i posle faze približavanja od 68 dana, ući će u njegovu orbitu na visini od oko 5 kilometara, odakle će da mapira površinu asteroida. Osim toga, OSIRIS-REx će da izmeri takozvani „Jarkovski-efekat“. To je uticaj različite jačine zagrevanja površine asteroida na njegovu putanju. U toku 500 dana posmatranja, orbita sonde će da se postupno smanjuje do 700 metara. A zatim će mu se sonda još vise približiti, kada će da otvori svoj mehanizam za skupljanje uzoraka i uzeće najmanje 60 grama regolita. Ovi uzorci će se nalaziti u kapsuli za povratak. U martu 2021. godine, OSIRIS-REx će da krene na put prema Zemlji i izbaciće kapsulu za povratak u blizini Zemlje, koja će da se u septembru 2023. spusti na Zemlju u blizini “Utah Test and Training Range” (vojna oblast za testiranje i trening u zapadnom delu pustinje Utah).

Ovaj asteroid veličine 325 metara, je interesantan i zbog studije koju je napravila Andrea Milani još 2009. godine, kada je proračunala seriju mogućih sudara ovog asteroida sa Zemljom u vremenu od 2169. godine do 2199. godine. Verovatnoća ovog udara zavisi od do sada još nedovoljno poznatih fizikalnih svojstva asteroida, ali za sada se verovatnoća udara nalazi na 0,07%.

“Babuške” sačinjene od tri bliske supernove

Tim astronoma predvođen istraživačima sa (1) Instituta za astrofiziku sa Kanarskih ostrva (IAC) je pronašao prvi slučaj tri supernove sadržane jedna unutar druge.



Slika 1: Umetničko viđenje tri šireća koncentrična prstena eksplodiranih zvezda. Izvor slike: Instituto de Astrofisica de Canarias

Eksplozija zvezde predstavlja katastrofalan događaj kosmičkih razmera. Ljudski um nije u stanju da shvati tu kolosalnost eksplozije jer se oslobodi količina energije u nekoliko sekudi koja je jednaka Sunčevoj energiji izračenu tokom celog životnog veka (milijardama godina).

Naravno, pitanje poput onog “Da li bi ste želeli da budete u neposrednoj blizini supernove?” je potpuno izlišno jer to svakako ne bi želeli. A šta bi ste tek rekli kada bi vam neko predloži boravak u blizini trostruke supernove?

Ukoliko bi nekakvi vanzemaljci istraživali nebesa u neposrednoj blizini galaksije M33, tada bi bili u prilici da iskuse potonji slučaj od dva predhodna pitanja. Naime, astronomi su otkrili ostatak supernove ali ne jedne nego ukupno tri eksplozije nepoznate do tog momenta. Preciznije rečeno: sferni omotači izbačenog gasa se šire u obliku tri koncentrične sfere sa centrom u istoj tački. To znači da su sve tri zvezde koje su postale supernove bile veoma blizu jedna drugoj.

Čudan triplet supernova je otkriven korišćenjem tehnike specifične pretrage za brzim gasovima u pokretu. Tehnika uključuje specijalnu vrstu spektrografa sa osobinom da dolazeću svetlost astronomskog objekta razlaže na veoma uske trake boja. Ukupan spektar otkriva mnoštvo informacija o objektu kao što su, između ostalog, sastav i brzinu objekta u prostoru.

Gore opisani specijalni spektrograf je u stanju da načini spektar za bilo koju tačku u vidnom polju teleskopa. U slučaju ostatka supernove, odnosno, brzog širenja gasa usled eksplozije, jedan deo materije se kreće ka nama (nama bliži deo ostatka) i od nas (udaljeniji deo ostatka). Spektar gasa koji se kreće ka nama je pomeren ka kraćim talasnim dužinama (takozvani plavi pomak) dok gas koji se kreće suprotno, odnosno, udaljava se ima spektar pomeren ka dužim talasnim dužinama (crveni pomak).

Iscrtanjem mape plavih i crvenih pomaka, astronomi imaju uvid u položaj širećeg gasa i njegovu brzinu. Na njihovo iznenađenje, analizom mapa su otkrili tri prstena gasa čiji se centri poklapaju u istoj tački. Sva tri prstena su različitih prečnika i brzina.

Zaključak jeste da se u M33 mora nalaziti zvezdano jato u čijem su se sastavu nalazile tri zvezde približno iste starosti i mase. Na osnovu izmerene brzine širenja i veličine svih prstenova procenjeno je da su navedene zvezde eksplodirale redom pre 114000, 40000 i 21000 godina. Mehuri gasa nastali eksplozijama su prečnika 140, 52 i 41 svetlosnu godinu, respektivno. Za podsećanje, masivne zvezde žive svega nekoliko miliona godina što znači da su tri zvezde praktično eksplodirale u isto vreme u poređenju sa životnim vekom i zaključak je da su praktično rođene u isto vreme i sa istom početnom masom.

Svaki mehur širećeg gasa je oduvavao međuzvezdani gas i prašinu ispred sebe povećavajući sopstvenu masu podsećajući na sneg koji se nakuplja na lopati za čićenje snega tokom čišćenja. S obzirom na iznesenu činjenicu, veoma je čudno da je i najmlađa od tri eksplozije bila u stanju da još uvek čisti nekakav materijal pred sobom jer je već posle prve eksplozije praktično sve bilo očišćeno. Nije moglo preostati toliko materijala koje naredne dve eksplozije čiste pred sobom i suprotno je sa nalazima istraživanja u slučaju tri bliske supernove u M33.

Astronomi čija su posmatranja korišćena za istraživanje iskazuju isto čuđenje. Njihovo nagađanje je da su zgušnjenja hladnog gasa, uobičajena u aktivnim regijonima zvezdanih porodilišta, razbijena i proključala tokom prve i druge eksplozije, odnosno, našla su se u obliku isparenja u nagomilavanom gasu. Tako formiran materijal je zatim očišćen u narednoj eksploziji.

Galaksija M33 je udaljena manje od 3 miliona svetlosnih godina od nas, praktično je u našem galaktičkom dvorištu i predstavlja malu spiralnu galaksiju u onome što mi nazivamo lokalna galaktička grupa i koju sačinjava poprilično siromašan skup galaksija uključujući našu galaksiju, galaksiju u Andromedi i gomilu patuljastih galaksija. To znači da se ova misteriozna babuška sačinjena od ostataka supernovih može detaljno istražiti što je svakako dobra vest.

Postoji još jedan zanimljivi momenat u vezi tri koncentrične supernove: ukoliko mi uočavamo ovakve fenomene u obližnjoj galaksiji to može značiti da je u pitanju uobičajeni fenomen. Nada jeste da će i naredna istraživanjadovesti do pronalaska još ovakvih objekata. Svemir jeste u isto vreme i čudno i divno mesto i svaki pronalazak novog tipa astronomskog objekta oduševljavaju astronome, čak i u slučaju kada je rezultat najnasilnijih mogućih događaja u čitavoj vaseljeni.

Izvor teksta:

http://www.slate.com/blogs/bad_astronomy/2016/08/30/three_concentric_supernova_remnants_found_in_nearby_galaxy.html

(1) Instituto de Astrofisica de Canarias, (IAC)

HISTRIONi čekaju povoljni lansirni prozor

Od juče, 9. septembra, HISTRIONi u letnom režimu

Atmosferske sonde HISTRION 5 i 6 od danas, 09. septembra, nalaze se u tkz „Letnom režimu“.To znači da su obje sonde sa svim svojim sustavima i korisnim teretom od sada i službeno u proceduri „T-5 dana“. Lansiranje sondi obaviti će se za vrijeme povoljnih meteoroloških uvjeta – lansirnog prozora.



Valja razlikovati povoljne vremenske prilike koje doživljavamo na zemlji od vremenskih prilika koje predstavljaju okružje sondi tijekom njihova lansiranja, leta u bliski svemirski prostor, povratka te slijetanja. 3D prognoze vjetrova i računalne simulacije putanje leta sondi omogućavaju pouzdano planiranje misija pet dana unaprijed. Simulacije koje se svakodnevno provode od pred kraj avgusta do danas nisu pokazale niti jedan povoljan dan za lansiranje. Vjetrovi koji pušu u visokim slojevima atmosfere već dva tjedna uvjetovali bi spuštanje sondi na otvoreno more 50-150 km jugoistočno, južno odnosno jugozapadno od Pule pa sve do Ravene i San Marina u Italiji što nije prihvatljiva opcija.



U trenutku kada simulacije pokažu da za pet dana predstoji povoljni lansirni prozor ekipa Istarskog svemirskog programa pokreće proceduru lansiranja sondi u bliski svemir.

Podsjetimo kako će lansiranje biti obavljeno sa Svemirske luke „Herman Potočnik“ kod Industrijsko-obrtničke škole na Vidikovcu a cjelokupno događanje otvoreno za javnost.

Program događanja biti će u medijima objavljen tri dana prije lansiranja.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/6n3WuOO2Jt

A P O D...