Vesti iz sveta astronomije...

Mali „Proton“ i budućnost projekta Bajterek

http://www.astronomija.org.rs/oprema/10664-mali-proton-i-buducnost-projekta-bajterek

https://t.co/uxVEkXlsFl

A P O D...

Zvezdani tragači A-STR i AA-STR

http://www.astronomija.org.rs/nauka/10676-zvezdani-tragaci-a-str-i-aa-str

Okultacija zvijezde Lam Aqr - Zvjezdarnica Apollo

Riječ je o okultaciji zvijezde Lam Aqr Mjesecom. Za razliku od ranijih snimanja okultacija, ovu sam snimao kroz Celestron 11 i Mjesec sam obojio žuto (nenamjerno, te su mi postavke ostale od snimanja Sunca ali je na kraju ispalo
sasvim lijepo).







Okultacija

Reč okultacija dolazi od latinske reči occultatio i znači "skrivanje". U astronomiji ta reč se koristi za fenomen kada neko nebesko telo zađe iza drugog, većeg tela (skrije se iza njega). U okultacije spadaju i tranziti i pomračenja. Reč tranzit se koristi za pojavu kada prividno znatno manje telo prelazi ispred znatno većeg tela.

https://t.co/qjpIbKDsE4

A P O D...

ALMA istražuje Hablovo ultraduboko polje

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/10679-alma-istrazuje-hablovo-ultraduboko-polje

NASA testirala NEOBJAŠNJIV POGONSKI SISTEM

"EmDrive" je "electromagnetic drive" (elektromagnetni pogon). To je koncept britanskog naučnika Dr. Rodžera Šojera, ka se električna energija uz pomoć mikrotalasa pretvori u potisnu energiju - bez da pri tome koristi gorivo. Uprkos tvrdnjama kineskih naučnika, koji su ovaj koncept već uspešno testirali, zapadni naučnici su “EmDrive” okarakterisali kao fantaziju i pseudo nauku. Najviše zbog toga, jer se ovaj projekat suprotstavlja zakonima fizikalnog održavanja impulsa i naučnici su ga u uništavajućoj kritici nazvali pokušajem stvaranja perpettum mobilea.



NASA je prvi put obratila pažnju na ovaj projekat, kada je američki naučnik Guido Fetta, razvio potisnu mlaznicu koja bazira na istoj tehnologiji i mogao je da ubedi NASU da testira koncept. Rezultate prvih testova je NASA objavila još 30. jula 2014. godine. Uprkos uspešnim ishodima testova i mnogim demonstracijama, kritičari su odbili mogućnost upotrebe ovog sistema.

Posle dugogodišnjih testova, NASA je sada i u stručnoj objavi potvrdila da koncept principijelno zaista funkcioniše. Zašto i kako, to naučnici još uvek ne znaju tačno, ali pretpostavljaju, da se rešenje nalazi u kvantnomehaničkim konceptima. Pošto “EmDrive” ne koristi gorivo, a potrebni mikrotalasi mogu da budu proizvedeni uz pomoć solarne energije, ovaj pogon bi mogao da otvori potpuno nove mogućnosti za put u svemir.

Kod ovog sistema se elektromagnetni talasi oslobađaju u zatvorenom kontejneru. Posle detaljnih testova koje je obavila NASA, zabeležena je neobjašnjiva potisna energija od 30-50 Mikronjutna. To bi bilo dovoljno za let svemirskog broda, što do sada korišteno gorivo čini nepotrebnim.

Sa ovim pogonom bi se mnogostruko produžio život satelita, a svemirske sonde bi mogle da lete mnogo brže i dalje u svemir, nego do sada. Osim toga, naučnici su izračunali, da bi let do Marsa sa ljudskom posadom trajao samo 41 dan. Sa dosadašnjim pogonom, ovaj put bi trajao više od godinu dana.

Prošle godine je kineski naučni tim razvio sopstveni EmDrive i potvrdio da se stvara potisna sila od 720 milinjutona. To je sasvim dovoljno za jednu potisnu mlaznicu. Njihovi rezultati su od strane zapadnih naučnika jednostavno ignorisani.

Koga interesuje patent, može da pročita njegov detaljan opis u registraciji patenta broj EP 2688803 A1, OVDE.
http://www.google.com.na/patents/EP2688803A1?cl=en&hl=en

Autor: Ljiljana Gračanin

https://t.co/1PPHcBAudN

A P O D...

Čeka se odluka o novom danu lansiranja "Sajuza MS-02"

Još nema odluke o tome kada će "Sajuz MS-02" sa sledećom posadom MKS poleteti u kosmos, posle odlaganja lansiranja koje je trebalo biti obavljeno 23. septembra.


Kosmički brod "Sajuz MS-02" za vreme instalrianja unutar gornjeg dela trećeg stepena rakete nosača

Posle detaljne provere problema koji je doveo do kratkog spoja kada je kosmički brod "Sajuz MS-02" postavljen unutar gornjeg dela trećeg stepena raketa-nosača u montažnom hangaru na Bajkonuru, ustanovljeno je da nije, kako se prvobitno mislilo, došlo do mehaničkog oštećenja tokom instalacije broda.

Problem je u stvari u jednom kablu koji se nalazi iza sedišta u kabini aparata za povratak. Po svemu sudeći, kabl je bio nepravilno presavijen iza jednog od tri sedišta, tako da je popustila njegova izolacija. Ona međutim nije pokazivala nikakve probleme tokom svih električnih testiranja sistema broda. Međutim, kada je brod instaliran u gornji deo trećeg stepena i kada su testiranja elektroinstalacija sistema broda nastavljena, došlo je do kratkog spoja. Prvobitno, kao što smo javljali, mislilo se da je za vreme ubacivanja broda došlo do mehaničkog oštećenja koji je, iako je to teško shvatiti, doveo do kratkog spoja u sistemu elektro-napajanja kosmičkog broda.

Stručnjaci su odmah isključili sve sisteme aparata, lagano izvukli brod i vratili ga natrag na njegov ispitni sto, u vertikalni položaj montažnog hangara kosmodroma Bajkonur. Ove operacije nose popriličnu dozu rizika, budući da su rezervoari broda, pre ubacivanja u treći stepen, napunjeni toksičnim raketnim gorivom i gasovima. Sve u svemu, posle provere kablovske instalacije unutra kabine aparata za povratak, ustanovljeno je da je jedan od kablova iz sedišta kosmonauta bio nepropisno presavijen, što je dovelo do slabljenja njegove izolacije. Tokom vremena, kako su testiranja odmicala, kablovski sistem je dugo bio pod naponom, tako da je već oštećena izolacija sve više i više slabila. U jednom trenutku, kada je brod već bio unutra trećeg stepena, maltene na korak do kompletiranja rakete-nosača i njenog transporta na lansirnu rampu, došlo je do proboja napona i kratkog spoja koji je, praktično izbacio kompletan električni sistem broda.

Tako se ispostavilo da nije bilo, kako se mislilo, nikakvog mehaničkog oštećenja i da momci iz tima koji je zadužen za montažne radove kosmičkog broda i rakete-nosača, na koje je prvo pala sumnja, nisu krivi. Ljudi iz tehničkog tima koji je još u Moskvi sklapao sisteme kosmičkog broda, prilikom instalacije kablovske mreže unutra kapsule broda narušili su tehničku disciplinu što je moglo da dovede do fatalnih posledica. Srećna je okolnost da je do kvara došlo na Zemlji, za vreme finalnih ispitivanja. Da se ovo, na primer desilo kada je brod već bio u kosmosu, bez sistema elektrosnabdevanja koji praktično sve ostale sisteme održava u životu, posada bi bila osuđena na sigurnu smrt. Takođe, ova situacija me podseća na tragediju prve "Apolo" posade januara 1967. koja je poginula za vreme simulacija lansiranja na vrhu rakete-nosača "Saturn-1B" na Kejp Kanaveralu. Upravo su nepravilno instalirani kablovi unutar kabine "Apola", sa oslabljenom izolacijom preko koje su, pored toga tehničari mesecima, za vreme dugotrajnih ispitivanja, gazili doveli do varničenja unutar kabine pune čistim kiseonikom. Astronauti Virdžil Grisom (Virgil Grissom), Edvard Vajt (Edward White) i Rodžer Čafi (Roger Chaffee), koji se u to vreme nalazili zatvoreni unutar kabine, su tada poginuli.

Drama na Bajkonuru, čiji se epilog još uvek čeka, dovela je, kako se i očekivalo, do promene grafika lansiranja. Kao prvo, lansiranje kosmičkog broda "Sajuz MS-02" planirano za 23, septembar 2016. pomereno je za nekoliko nedelja. Državna komisija nadležna za donošenje svih važnih odluka vezanih za selekciju i pripremu kosmonauta, radove na kosmodromu i datumu lansiranja, tek treba da donese odluku o tome kada će "Sajuz MS-02" poleteti u kosmos. Sama zamena kabla tehnički nije toliko komplikovana operacija, međutim sve to mora da se odradi unutar jako tesne kabine, iz koje trebaju biti izbačena sedišta i sigurno skinuti paneli koji se nalaze iza njih. Ono što dodatno komplikuje situaciju je to da se prethodno mora iz brodskih rezervoara da ispumpa svo toksično gorivo (što, takođe znači da se prvo skine spoljnja toplotna izolacija), što nije nimalo bezazlena operacija. Kada se to uradi, slede radovi unutar tesne kabine, pa kada se sve zameni praktično treba ponoviti kompletan ciklus testiranja elektrosistema.

Kada možemo očekivati da brod "Sajuz MS-02" poleti u kosmos? To je pitanje za članove Državne komisije (njome predsedava prvi čovek "Roskomosa" Igor Komarov), međutim iz NASA-e su procurile informacije da će lansiranje biti obavljeno 1. novembra. Pored ovog datuma spominju se još dva datuma - 12. i 19. oktobar, koji za aspekta kosmičke balistike, najviše odgovaraju za lansiranje broda prema Međunarodnoj kosmičkoj stanici.

Takođe, još uvek se spominje opcija sa zamenom kosmičkih brodova na Bajkonuru. Ukoliko je priroda remontnih radova unutar broda "Sajuz MS-02" takva da može dovesti do pomeranja rokova lansiranja dublje u novembar, onda bi 1. novembra u kosmos bio lansiran sledeći brod MS-03, naravno pod imenom "Sajuz MS-02", dok bi stari brod sa defektom ostao na Bajkonuru sve dok se kvar ne otkloni, onda bi, naravno uz zadršku, poleteo negde u decembru sa sledećom rusko-francusko-američkom ekipom misije MKS-51. Ova verzija je, međutim manje verovatna.

U međuvremenu, posada broda i misije MKS-49/50 - kosmonauti Sergej Rižikov i Andrej Borisenko i astronaut Šejn Kimbrou - je vraćena za Bajkonura u Zvezdani grad. Tamo ona nastavlja pripreme. Ovo odlaganje lansiranja će najverovatnije dovesti do pomeranja datuma povratka posade koje se trenutno nalazi na MKS. Rus Anatolij Ivanjišin, Japanac Takuja Oniši i Amerikanka Ketlin Rubins se nalaze u kosmosu 80 dana i njihov povratak je bio planiran za 30. oktobar. Kako primopredaja stanice traje sedam dana, zavisno od datuma lansiranja (i spajanja) kosmičkog broda "Sajuz MS-02", povratak posade MKS-49 može da usledi u prvoj polovini novembra. Naravno, ako "Sajuz MS-02" poleti 19. oktobra, uz spajanja planirano dva dana kasnije, još uvek postoji mogućnost da se posada MKS-49 vrati na Zemlju prema starom planu, 30. oktobra.

Takođe, "udesno" se pomera lansiranje sledećeg teretnog broda "Progres MS-04", ranije planirano za 20. oktobra. Konačno, start sledeće posade MKS-50/51 prvobitno planiran za 16. novembra biće pomeren za nekoliko nedelja, i može biti obavljen u decembru. Sa ovim, još uvek nepotvrđenim grafikonom ruskih lansiranja prema MKS, "Roskosmos" praktično planira da održi tempo svih planiranih operacija na MKS - neće biti prebacivanja lansiranja iz jedne u drugu godina, ali će zbog problema sa "Sajuzom MS-02" planovi biti malo "zgusnuti" da bi bili svi ostvareni pre isteka godine.

Odlaganje lansiranja "Sajuza MS-02" nije jedino koje je vezano za operacije sa MKS. Posle eksplozije rakete-nosača "Falkon-9" na lansirnoj rampi na Kejp Kanaveralu, kompanija SpaceX je stopirala sva lansiranja ove rakete dok se ne ustanovi šta je dovelo do eksplozije. Pod bremenom kontrakta sa NASA-om održavanja američkog segmenta, u planovima lansiranja još uvek stoji da će sledeći teretni brod "Dragon" (misija SpX-10) biti lansiran 11. novembra.

I druga privatna kompanija koja snabdeva američki deo MKS Orbital ATK ima problema da u potpunosti obnovi misije teretnih brodova "Signus" (Cygnus). Stručnjaci kompanije Orbital ATK su za septembar planirano lansiranje nove modifikacije rakete-nosača Antares 230 sa ruskim raketnim motorima RD-181 morali da odlože za period između 9. i 13. oktobra jer je za vreme poslednjih testiranja motora došlo do prevelikih vibracija. Zanimljivo, Orbital ATK planira da za vreme prvog lansiranja rakete sa novim raketnim motorima, sa kosmodroma Valops u Virdžniji, ka MKS pošalje sledeći teretni brod "Signus" (misija OA-5). To itekako govori koliko veliki rizik je rukovodstvo kompanije spremno da preduzme samo da održi kontraktom zahtevani ritam lansiranja teretnih brodova ka MKS. Kao što je poznati, oktobra 2014. za vreme lansiranja raketa Antares sa motorim AJ26-62 (američka modifikacija starih sovjetskih motora NK-33) je eksplodirala. Nova verzija ove rakete je snabdevena ruskim motorima RD-181 kompanije NPO "Energomaš" i njeno prvo lansiranje se očekuje se ;posebnom pažnjom. Ukoliko uspe, ovo će biti druga američka raketa-nosač koja koristi iste ruske raketne motore (druga je raketa Atlas V kompanije ULA).

Konačno, i lansiranje japanskog teretnog broda HTV-6 je nekoliko puta odlagano, tako da se sada ne očekuje pre zadnjih dana decembra.

Sve u svemu, ovako može izgledati revidirani grafikon ključnih operacija vezanih za MKS do kraja godine:

između 9-13. oktobra - lansiranje teretnog broda "Signus" (Cygnus OA-5) kompanije Orbital ATK
19. oktobra ili 1. novembra - lansiranje transportnog broda "Sajuz MS-02" (Rižikov, Borisenko, Kimbrou) - spajanje dva dana kasnije
30. oktobar ili sredina novembra - povratak transportnog broda "Sajuza MS-01" (Ivanjišin, Takuja, Rubinsova)
11. novembar - lansiranje teretnog broda "Dragon" (SpX-10) kompanije SpaceX
16. novembra ili početak decembra - lansiranje i spajanje sa MKS transportnog broda "Sajuz MS-03" - posada MKS-51 OIeg Novicki (RKA), Toma Peske (ESA-Francuska) i Pegi Vitson (NASA)
Sredina novemnbra ili početak decembra - lansiranje ruskog teretnog broda "Progres MS-04"
30. decembar - lansiranje teretnog broda Cygnus (OA-7) kompanije Orbital ATK
Decembar - lansiranje japanskog teretnog broda HTV-6 Kounotori-6.

Komentar o Em Pogonu

Dvadesetih godina prošlog veka eksperimenti su ukazivali da u slabom radioaktivnom raspadu nisu održani energija i impuls. Niko manje nego čuveni Nils Bor je počeo da piše o mogućnosti da u malim prostornim razmerama zakoni održanja možda važe samo statistički?!



Mladi Volfgang Pauli je predložio drugačiju hipotezu: da u raspadu učestvuje još jedna čestica, male mase ili bez mase, i bez naelektrisanja, koja zato nije registrovana u eksperimentu pa time ni njen udeo energije i impulsa. I to je naravno, bilo pravo objašnjenje, kako su kasniji eksperimenti pokazali. Nova čestica je dobila ime neutrino i njena svojstva su još uvek predmet studija.

S druge strane, krajem osamdesetih, par elektro-hemičara je objavio da su u svom eksperimentu registrovali oslobođenu energiju, što su interpretirali kao rezultat nuklearne fuzije na sobnoj temperaturi. Kada stotine drugih laboratorija nije uspelo da ponovi eksperiment sa istim rezultatom, postalo je polako jasno da u originalnom eksperimentu nije pravilno obračunat balans energije.

Obe ove epizode, i mnoge druge koje su se završavale ovako ili onako, dobro ilustruju istraživački proces i konačnu konvergenciju na nešto što možemo da kažemo da razumemo i znamo i što može da uđe u knjige i udžbenike.

Kakva je onda situacija sa fascinantnom idejom Em Pogona.

Da li je taj rezultat realan, u smislu da neko drugi može da ga ponovi pod istim uslovima? Da li se radi o otkriću nekog novog procesa? Ili o interpretaciji koja nije uzela u obzir sve što se događa u eksperimentu?

Kratak pregled informacija na Internetu pokazuje sledeće.

NASA tim koji radi na ovom projektu je četvoročlana ekipa koja daje informacije samo u svoje ime. Sve te informacije za sada su se pojavile samo na Internetu ili u medijima. Njihov tehnički članak, koji je, kako kažu, prihvaćen za štampu, još nije objavljen na mreži, iako je to rutinska procedura.

Svi pozitivni testovi su imali malu propulziju pogona, na granicama greške. Postoji nekoliko sugestija kako ovaj mali efekat može da se objasni poznatom fizikom (što takođe može da bude vrlo interesantno), pri čemu ni jedna od tih ideja nije kompletno testirana.

Nijedan navodni "uspešni test" do sada nije reprodukovan takav kakav jeste od strane nekog drugog tima. Neki od tih iskaza su povučeni kada je naknadna analiza eksperimenata pokazala da su prisutni efekti koji nisu odmah uočeni.

Postoji nekoliko komentara koji pokušavaju da ovaj navodni posmatrani i neobjašnjeni efekat povežu sa nekom svojom hipotetičkom i nedokazanom "teorijom.“ Međutim, dva pitanja nisu odgovor.

Dodatnu komplikaciju predstavlja činjenica da ovaj izum, ako je stvaran, može da ima komercijalne primene. Informacije koje dolaze od ljudi koji na tome rade zato nemaju otvoren i sistematski karakter koji ide na to da ubedi čitaoca u istinitost, kako je uobičajeno u nauci, već više liče na izazove i nagoveštaje koji treba da pobude interes u investiranje.

Svi koji daju iskaze o Em Pogonu , od samog pronalazača do NASA inžinjera koji na time rado, tanki su sa finansiranjem i sasvim jasno svojim izjavama traže finansijera, bilo od strane državne agencije bilo iz privatnog sektora. To je u stvari sasvim normalno, (Tesla, na primer, je to rutinski radio u svoje vreme), ali to je to i ništa više. Idejni predlog projekta nije isto što i prezentacija sigurnih rezultata.

Postoji čuvena izreka da „izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetno jake dokaze.“ U slučaju Em Pogona za sada smo daleko od toga. Možda će se stvari promeniti već sutra ako se u štampi ili na mreži pojavi pomenuti prihvaćeni članak i ako ponudi ubedljive argumente, ali po ovome što znamo za sada ovo su fascinantna, ali sasvim hipotetička razmatranja, na granici pseudo-nauke, za sada daleko od potvrde. Za sada imamo samo žamor na Internetu.

Autor: Milan Mijić

https://t.co/cjAIQw1Dao

A P O D...

 Infinity²

Nadahnujući film prati skupinu srednjoškolaca kako posmatraju meteore Perseide.

Reditelj Ben Canales snimio je ovaj video sa novom slabo-svjetlosnom tehnologijom. Koristeći novu kameru Canon MH20f-SH, koja može snimati na 400.000 ISO, bio je u stanju da "snimi mirne trenutke koje je bilo nemoguće uhvatiti do sada." Pored snimanja pri slabom osvjetljenju, film Infinity² hvata emocionalnu stranu amaterske astronomije i ljepotu noćnog neba. Početkom avgusta 2016. Ben je poveo grupu srednjoškolaca kako bi posmatrali meteore Perseide u Oregonu tokom poznate zvjezdane zabave - Oregon Star Party. Učenicima je postavljeno jednostavno pitanje "Šta osjećate?"

"Nešto unutrašnje i lično nas vuče prema noćnom nebu."



https://vimeo.com/180637962

Ustanovljeno šta je dovelo do eksplozije "Falkona"

Stručnjaci kompanije SpaceX ustanovili su šta je dovelo do eksplozije rakete-nosača "Falkon-9" tokom testiranja na lansirnoj rampi pre tri nedelje.

Poboj u sistemu napajanja helijumom drugog stepena je, prema izveštaju stručnjaka SpaceX doveo do eksplozije u gornjem delu rakete-nosača. U strahovitoj eksploziji uništena je raketa i njen korisni teret (izrealski telekomunikacioni satelit), dok je lansirna rampa na Kejp Kanaveralu pretrpela velika oštećenja. Na svu sreću, kako na rampi nije bilo ljudi, u eksploziji niko nije poginuo.



Prvi čovek kompanije SpaceX Ilon Mask je gubitak rakete "Falkon-9", koja je još jedanput pre godinu dana eksplodirala, ali za vreme lansiranja, nazvao najvećim neuspehom kompanije od njenog osnivanje pre 14 godina.

Još uvek se ne zna kada će SpaceX da obnovi lansiranje raketa-nosača "Falkon". Neke procene govore da se to može desiti u sledećih 9 do 12 meseci, međutim u svim graficima lansiranja vezanim za misije NASA-e, još uvek stoje stari datumi, tako da se za oko godinu dana (avgust 2017.) na primer očekuje prvo lansiranje kosmičkog broda "Dragon" sa dva astronauta u eksperimentalnu dvonedeljnu ekspediciju na MKS.

Autor: Grujica Ivanović

https://t.co/MnsundpKVv

A P O D...

Einstein i ubrzano širenje svemira

Supernove vrste Ia dobri su standardni orijentiri za određivanje velikih udaljenosti u svemiru. Sve one nastaju na jednak način - bijeli patuljak u dvojnom sustavu sa svoje pratilice zahvaća tvar, kad dosegne kritičnu masu uruši se u neutronsku zvijezdu i eksplodira kao supernova. One nemaju posve jednaki sjaj, ali im se apsolutni vršni sjaj može procijeniti iz načina na koji poslije dostizanja najvećega sjaja polako nestaju iz vida. Takve supernove možemo vidjeti u susjednim galaksijama čije su nam udaljenosti dobro poznate pa kad ih otkrijemo u dalekim galaksijama, udaljenost im možemo odrediti usporedbom sjaja s bliskim supernovama.

Potkraj prošloga stoljeća utvrđeno je da supernove Ia u najudaljenijim galaksijama imaju znatno slabiji sjaj od onoga koji bi trebale imati kad bi se odista nalazile na udaljenostima dobivenim mjerenjem pomaka prema crvenom. Ovakva mjerenja ukazala su na mogućnost da se brzina širenja svemira povećala dok je svjetlost tih vrlo dalekih supernova putovala do nas, zbog čega je ona morala prijeći nešto veću udaljenost i tako postala malo slabija nego što se očekivalo. Postoji objašnjenje prema kojemu se svemir širi ubrzano zahvaljujući tzv. tamnoj energiji koja djeluje na suprotan način od gravitacije.


Sl. 1. U svemiru djeluju dvije međusobno suprotne sile. Gravitacija tamne i obične (barionske) tvari je privlačna sila, koja usporava širenje prostora i na slici je prikazana kao opruga. Tamna energija je sila suprotnog djelovanja, koja ubrzava širenje i nju predstavljaju baloni. S Hubbleovim mjerenjima po prvi puta su razotkriveni učinci tamne energije još u posve mladom svemiru. Tada još nije predstavljala prevladavajuću komponentu (malo balona na slici), kasnije se povećao njen udio.

Ilustracija: NASA/ESA/A.Feild (STScl).

Jedan od ključnih znanstvenika zaslužnih za to otkriće je Adam Reiess (Space Telescope Science i Johns Hopkins University, Baltimore), koji sa svojom ekipom još uvijek istražuje sve brže širenje prostora. Oni su potkraj prošle godine objavili nova mjerenja tamne energije, koja su načinjena sa svemirskim teleskopom Hubble.

U protekle dvije godine astronomi su Hubbloovim teleskopom snimili 24 supernove u galaksijama, koje su od nas udaljene između 3,5 i 10 milijardi svjetlosnih godina.


Sl. 2. Svemirskim teleskopom Hubble astronomi su snimili mnoge supernove na udaljenosti između 3,5 i 10 milijardi svjetlosnih godina. Na osnovi mjerenja njihova sjaja može se zaključiti, da se svemir zbog nazočnosti tamne energije počeo ubrzano širiti pred nekih 9 milijardi godina.

Foto: NASA/ESA/A. Reiss (STScl).

Za kozmologiju su od iznimnog značaja spoznaje o „snazi“ i trajnosti djelovanja kozmološke konstante, koja je poznata pod pojmom tamne energije. Upravo to radi Reissov tim istraživača, kad promatra daleke supernove. Njihova najnovija mjerenja ukazuju, da je tamna energija djelovala još u posve mladom svemiru. U početku je njena „jakost“ bila mala u usporedbi s privlačnom silom gravitacije, međutim pred devet milijardi godina tamna energija je preuzela dominantnu ulogu u širenju svemira. Od tada, “odguravanje” uzrokovano tamnom energijom ubrzava širenje svemira, koje će se nastaviti u nedogled postupno sve većom brzinom.

Tamna energija predstavlja 70 posto svekolike energije i njeno postojanje je sve očitije. Unatoč tomu, da je prevladavajuća komponenta svemira, o njenoj prirodi još ništa ne znamo.


Sl. 3. Povijest širenja svemira. Nakon Velikog praska gravitacija je smanjivala brzinu širenja prostora, pred devet milijardi godina tamna energija je postala dominantnija i od tada se svemir širi ubrzano.

Ilustracija: NASA/ESA/A. Feld (STScl).

Zanimljivo je, da je prvu konkretnu slutnju o postojanju nekakvog suprotnog djelovanja gravitacije na velikim udaljenostima ponudio još Albert Einstein sa svojom kozmološkom konstantom. Naime, dvadesetih godina prošloga stoljeća astronomi su vjerovali, da je svemir statičan i da se vremenom ne širi ali niti ne sažima. Einstenove jednadžbe opće teorije relativnosti su pak pokazivale, da svemir mora s obzirom na prirodu gravitacije biti dinamičan, dakle da se širi ili skuplja. Kako bi jednadžbe dale statički svemir, Einstein uključuje člana, danas poznatog kao kozmološka konstanta. Jednadžbe nisu ništa govorile o vrijednosti te konstante. Ovisno o veličini mogla je djelovati poput antigravitacije, Einsten je odabrao vrijednost koja je njegov model održavala u mirovanju, na neki način poništavajući gravitaciju. Kad su Hubble i Humason otkrili da se svemir širi, Einsten je izjavio kako je uvođenje kozmološke konstante bila njegova najveća životna pogreška. Sve do godine 1998. prevladavalo je uvjerenje, da kozmološka konstanta nema stvarne podloge. Nakon što je otkriveno da se svemir sve brže širi ponovno je našla svoje mjesto u kozmologiji.

Autor: Marino Fonović

Habl snimio isparenja na Evropi

Video zapis na engleskom.



Interesantna vest stiže sa Svemirskog teleskopa Habl. Ovaj teleskop je napravio niz ultraljubičastih fotografija Evrope dok je ovaj satelit prelazio preko diska Jupitera.

Na tri od desetak takvih fotografija zapažene su pojave koje se mogu protumačiti kao oblaci vodene pare. Naravno, to je snažan podsticaj da neku buduću misiju koja će proleteti pored Evrope izvrše dodatna snimanja u cilju proučavanje uslova nastanjivosti površine ovog satelita.

https://t.co/wA4TzyicK3

A P O D...

 Fotografija koja je promenila astronomiju

1995. Svemirski teleskop Habl je snimio vrlo usko, na izgled, sasvim prazno polje na nebu. Ispostavilo se, međutim, da je to polje krcato galaksijama od kojih su neke najstarije koje smo ikada videli do tada.

Dokumentarni kratki film o tome kako je snimana ova fotografija, na engleskom.

https://t.co/y6chYWrqHh

A P O D...

SpaceX Interplanetary Transport System

Animacija budućeg interplanetarnog sistema SpaceX, na putu za Mars, sa ljudskom posadom.

Hrvatska spušta rover na Mesec do kraja 2017.

Google Lunar X-Prize je takmičenje koje je Google startovao 2007. godine. Cilj je da se na ovaj način pojača učešće privatnih aktivnosti u oblasti istraživačkih letova u svemir. Već u maju 2008. godine, deset učesnika su predstavili svoje projekte u Strazburu. U početku je rok za finale Google Lunar X-Prize, bio 31. decembar 2014. godine, međutim, produžen je do 31. decembra 2017. godine. Ukupna visina nagrada iznosi 40 miliona dolara. Svi timovi moraju da budu bar 90% privatno finansirani. 10 miliona dolara je već dodeljeno timovima kako bi unapredili svoje tehnologije.

Zadatak pobednika je, da se kao prvi, pre 31. decembra 2017. godine, sigurno spusti sondu na Mesec, da sa roverom pređe najmanje 500 metara na površini Meseca i da pošalje HD video snimke površine Meseca. Za to će pobednik dobiti 20 miliona dolara.

Drugoplasirani treba da, pre 31. decembra 2017. godine, sigurno spusti sondu na Mesec i da pošalje snimke i fotografije Mesečeve površine. Za to će dobiti 5 miliona dolara.

Osim toga, postoje, takozvane - nagrade za prekretnice - na poljima optičkih senzora i sistema, koji moraju da ispune specifikacije slike, postavljene od strane organizatora. Nagrada je u visini od 250.000 dolara. Za kategoriju mobilnost, potreban je razvoj pogonskih sistema, točkova i mlaznica, hard- i software za određivanje pozicije i detektovanje pređene distance, kao i slanje podataka na Zemlju. Nagrada iznosi 500.000 dolara. Kategorija Lender sistema sadrži hard- i software, koji omogućavaju mekano spuštanje na Mesec. Nagrada iznosi milion dolara. Do visine od pet miliona dolara su određene bonus nagrade za razne specijalne zadatke, kao što su na primer, vožnja rovera na distanci od 5 kilometara, pronalaženje artefakta koji su ostali od Apolo-misija i roverovo preživljavanje jedne Mesečeve noći, koja traje 14 dana.

Učešće u ovom takmičenju je određeno veoma strogim pravilima. Početkom 2007. godine, prijava je koštala 10.000 dolara. Krajem jula 2009. godine, povišena je na 30.000 dolara i krajem 2009. godine je iznosila 50.000 dolara. Pravilnik ima 24 strane i između ostalog, određuje, da učešće države u troškovima, ne sme da pređe 10%. Time su univerziteti isključeni od učešća, jer su kompletno finansirani od države. Cilj ovog pravila je da se poveća dugoročno učešće privatnih institucija na polju svemirskih letova. To znači, animiranje jačih firmi da bi ulagale novac u razvoj istraživanja svemira.

Da bi se prihvatila prijava nekog tima, osim novca za prijavu, potrebno je podnošenje koncepta za realizaciju i finansiranje. Organizator pomno proveri i ispita sve koncepte i onda se saopšti odluka o prihvatanju ili odbijanju. Osim toga, u razmaku od maksimalno tri meseca, potrebno je Google X-Prize Fondaciji prijaviti sve promene koncepta, kontakte sa sponzorima, ugovore, kao i izjave za štampu.

Trenutno stanje je sledeće: Početkom februara 2011. godine, objavljeno je da tim “Astrobotic” planira transport svog “Red Rovera” sa “Falcon-9”-raketom od “Space-X” do Meseca. Do sada je misija nekoliko puta odlagana.

“Barcelona Moon Team” je u martu 2012. godine sklopio ugovor sa “China Great Wall Industry Corporation”, koja će da lansira raketu tipa “Langer Marsch”.


Maketa hrvatskog Mesecevog rovera "Veli Jože"


Raketa "Neptun 8" sa kojom ce rover da bude lansiran na Mesec

U januaru 2015. godine, 5 timova su dobili premije za prekretnice u otkrićima. Pri tome su nagrađene ključne tehnologije, koje su od esencijalne važnosti za uspešno spuštanje na Mesec. Pri tome se radi o obradi fotografija, mobilnosti i sistemima za ateriranje. Ovi timovi su dobili spomenute nagrade: “US Team Astrobotic” (1,75 miliona dolara), “Hakuto” iz Japana (0,5 miliona dolara), “Moon Express” iz Sjedinjenih drzava (1,25 miliona dolara), “Part-Time Scientists” iz Nemačke (0,75 miliona dolara) i Indijski tim “Indus” (1 milion dolara).

Od 33 tima koji su se prijavili na ovo takmičenje, prihvaćeno je 16, a do sada je potvrđeno učešće za tri tima. To su „Synergy Moon“ iz Hrvatske, “SpaceIL” iz Izraela i Americki “Moon Express”. Preostalih 13 timova imaju rok do 31. decembra 2016. godine da podnesu planove za lansiranje kako bi bili verifikovani od strane X-Prize fondacije.

Marino Tumpić je predsednik Astronomskog udruženja Vidulini iz Istre i upravnik Istarskog svemirskog programa. Partnerski odnos sa “Interorbital Systems”, omogućio je njegovom timu ugovor o lansiranju rakete Neptun 8 koji će da ponese Hrvatski Mesečev rover “Veli Jože”, težak samo nekoliko kilograma, do svog cilja.

https://t.co/f80bCCYbS9

A P O D...

Ilon Mask planira gradove na Marsu

Vlasnik kompanije SpaceX Ilon Mask je na Međunarodnom astronautičkom kongresu u Gvadalahari (Meksiko) govorio o planovima da sagradi grad na Marsu u kome će živeti million ljudi.

“Trenutno, let na Mars i život na Crvenoj planeti izgledaju nemogući, međutim mi treba ovu maštu da pretvorimo u realnost za vreme naših života. Svaki čovek koji poželi da leti na Mars treba da ima tu mogućnost. Ne želim da ispadnem neko ko nagoveštava loše događaje, ali u budućnosti Zemlja će doživeti katastrofu i mi ćemo izumreti. Alternativa ovom scenariju je da čovečanstvo postane “kosmičko” – rekao je, između ostalog kontraverzni Mask.

Kao što je poznato, u Sunčevom sistemu nema mnogo mesta gde bi čovek mogao, jednoga dana u budućnosti, da formira svoje kolonije. Sa površinskim pritiskom od oko 100 atmosfera i temperaturama do gotovo 500 stepeni Celzijusa, na Veneri je kao u kotlu, što nije u skladu sa lepim antičkim imenom ove planete (boginja lepote). Za to vreme, iako neki od meseca koji kruže oko Jupitera i Saturna mogu teoretski da imaju uslove podobne za izvesne forme života, oni su isuviše daleko za neke ozbiljnije planetarne ekspedicije.

U poređenju sa ovim nebeskim telima, Mars ima nesumnjivo mnogo prednosti. Kao prvo, u davnoj prošlosti, uslovi na Crvenoj planeti su bili slični ovim na Zemlji. Tamo ima zaliha vode i gasa u smrznutom stanju koji bi se mogli rastopiti i vratiti Marsu nekadašnju atmosferu i okeane. Sadašnja atmosfera Marsa sadrži za floru dva vrlo važna elementa – azot i ugljenu kiselinu. Ukoliko bi se povećao atmosferski pritisak, ovi elementi bi mogli da podrže rađanje i opstanak biosfere.


Credit: Bryan Versteeg/Mars One

Ovo sve lepo izgleda na papiru, međutim u realnosti je vezano za toliko tehničkih, zdravstvenih, ekonomskih, finansijskih, socioloških, kulturoloških, religioznih, etičkih i, Bog sam zna koliko drugih rizika. Uprkos tome, za kontraverznog bogataša Mars je idealni poligon za prelazak čovečanstva na principijelno novi evolutivni stadijum – sa “zemaljskog” na “kosmički život”. Koliko se može videti, SpaceX namerava da postane osnovni pokretač ove transformacije.

Po Masku, let na Mars ne treba da se ograniči na misije tipa ekspedicija, onako kako je to bilo za vreme programa “Apolo” koji je po svakom od dvanaest astronauta koji su kročili na Mesec koštao preko osam milijarde dolara u današnjoj vrednosti. Zbog toga, SpaceX svojim programom osvajanja i kolonizacije Marsa namerava da postigne dva velika cilja. Prvo, da na Crvenoj planeti podigne grad za milion ljudi, grad koji bi bio tehnološki sposoban da opstane bez ikakve pomoći sa Zemlje. Drugo, da cena kolonizacije Marsa bude nekoliko hiljada puta manja od sadašnjih procena koštanja leta na Mars.

U okviru ovog programa, inženjeri SpaceX uveliko rade na razvoju tehnologija koje će na Marsu biti u stanju da od okolnih materijala stvaraju gorivo. Takođe, u toku je projektovanje sistema kosmičkih brodova koji će višekratno leteti između Zemlje i Marsa kao transporteri modula od kojih će nići prve marsijanske baze. Oni će se snabdevati gorivom koje će biti proizvedeno na površini Marsa, što će smanjiti troškove prevoza materijala na Mars od pet do deset puta. Ukoliko se isti transporteri budu mogli da koriste više puta, a to je takođe jedan od glavnih ciljeva, onda je moguće postići dodatno smanjenje troškova.

Raketa-nosač koja će biti korišćena za lansiranje marsijanskog kompleksa na orbitu oko Zemlje, a na kojoj takođe rade stručnjaci SpaceX će izgledati kolosalno. Prvi nosač će na primer biti u stanju da na orbitu dostavi koristan teret mase 450 tona sa između 100 i 200 prvih kolonista. Mask planira da ponudi prvim kolonistima cenu troškova leta na Mars i formiranja prvih kolonija u rangu cene koju oni na Zemlji moraju da plate kada kupuju novu kuću – znači u proseku oko 200,000 dolara po osobi. To znači da će individualni kolonisti, žene i muškarci, imati sa finansijske strane veće šanse da dođu do karata od višečlanih porodica.

U odnosu na najjaču raketu-nosač u istoriji “Saturn V”, Maskova raketa će imati tri i po puta veću nosivost, zahvaljujući inženjerskim inovacijama i novim motorima “Reptor” (Raptor) na kiseonično-metansko gorivo. Prvi stepen sa 42 motora (svaki potiska 310 tona) će se posle završetka rada vratiti na kosmodrom radi ponovnog korišćenja, što će takođe smanjiti ukupne troškove lansiranja. Gorivo odabrano za marsijanski kompleks se takođe sastoji od kombinacije tečnog kiseonika i metana, koji se mogu proizvoditi na Marsu. Za njihovo skladištenje inženjeri SpaceX planiraju rezervoare izrađene od ugljenih vlakana.

Flota sastavljena od marsijanskih brodova će obaviti oko 10 hiljade letova na Mars u narednih 40 – 100 godina i na Crvenu planetu dostaviti oko milion ljudi. Mask se nada da će time biti postavljeni temelji nove civilizacije koja će biti u stanju da samostalno opstane na Marsu.

Paralelno sa tehničkim, veliki problem su finansije. Ako na primer za vreme jednog lansiranja 200 kolonista poleti na Mars, Ilon Mask (ili njegov naslednik na čelo SpaceX) će imati pokriće od “samo” 40 miliona dolara po lansiranju od njihovih karata. Poređenja radi, u sadašnjem iznosu, jedno lansiranje rakete-nosača “Saturn V” bi koštalo oko milijardu i po dolara. Ako se nešto veliko ne uradi, Mask će morati iz svog džepa da pokriva mamutske troškove kolonizacije, što neće biti dovoljno. On je priznao da je spreman da sav novac koji je zaradio poslednjih godina potroši na ostvarenje ovog cilja, ali uz takođe pokušaje da obezbedi sredstva iz drugih izvora.

Prvi privatni let uz pomoć kosmičkog broda “Crveni Dragon” na Mars, a to će ako uspe, ujedno biti i prvi let ljudi na Mars, Mask planira oko 2025. U decenijama koje će uslediti,. Mask planira da na Mars pošalje kompletnu infrastrukturu neophodnu za život prvih kolonista, koji će onda, slično kako je to rađanje kroz vekove, stvarati osnove za dalji razvoj “marsograda” za sledeće generacije.

Letovi na Mars inspirišu generacije naučnika već decenijama. Pedesetih godina Verner fon Braun je predviđao da će oko 2054. prvi ljudi sleteti na Mars. On je takođe govorio o korišćenju Fobosa, većeg satelita Marsa, kao poligona za dalja istraživanja Crvene planete. Po prelasku u NASA-u aktivno je radio da obezbedi podršku misije na Mars sredinom 1980-ih, ali bez uspeha. Sa druge strane okeana, Sergej Karaljov je maštao o Marsu sa još većim žarom. Za njega nije Mesec, već Mars je oduvek bio glavna destinacija. Projekat sovjetske super-rakete N1 koji je rođen početkom 1960-ih Karaljov je prvenstveno zamislio za let na Mars. Godine 1959. grupa njegovih inženjera je razvila koncept prvog tzv. “teškog međuplanetarnog broda” (TMK) mase 75 tona sa posadom od tri čoveka. Godine 1967. tri sovjetska stručnjaka – dobrovoljca su provela godinu dana u maketi marsijanskog broda, a dve godine kasnije pripremljen je plan ekspedicije na Mars koja bi koristila modifikovanu raketu-nosač N1 (N1M). Kasnije, u vreme RKK “Energije”, takođe razmišljalo se o nekoliko verzija leta na Mars.


Credit: Earth Blog

Za razliku od ovih projekata koji nisu odmakli dalje od papira (istina N1 je četiri puta bezuspešno lansiran, dok “Saturn V” nikada nije osmišljen kao deo nekog obimnog marsijanskog programa NASA-e), koliko se može videti Mask ima daleko ozbiljnije namere. Ono što se međutim potiskuje je etička strana pitanja leta na Mars. Nema sumnje da će Mask naći milion ljudi spremnih da kupe karte u jednom smeru, bez povratka, da ostanu do kraja života na Marsu (ako tamo stignu i ako stignu pitanje je u kakvom će stanju biti njihov DNK koji može da pretrpe velika oštećenja usled kosmičke radijacije). Ali hajde i da zamislimo da negde oko 2100. godine na Marsu postoji prva kolonija od nekoliko hiljada ljudi koja tamo obitava samostalno, bez ikakvih fizičkih kontakata sa ljudima na Zemlji. To će, u svakom pogledu biti nova vrsta Homo Sapiensa, koja posle nekoliko godina provedenih na Marsu nikada više neće moći, ukoliko poželi, da se bezbedno vati na Zemlju. Deca rođena u uslovima gravitacije koja je tri puta slabija od zemljine, u uslovima izolovane sredine sa veštačkom atmosferom, imaće kardiovaskularni, nervni, koštani, mišićni i sve ostale organske sisteme koji će, na jedan ili drugi način, biti transformisani, prilagođeni životu na Marsu.

Čovekova evolucija je od samog početka, već milionima godina, uokvirena gravitacijom naše planete, tako da niko ne može reći sa sigurnošću da li je čak i začeće moguće u uslovima 1/3 zemljine gravitacije, a kamoli kako će se fetus razvijati, kako će teći trudnoća, kako će se formirati mozak, srce, pluća i drugi organi i kakve opasnosti vrebaju za bebe i majke. Ako se i rodi bez problema, niko takođe ne zna kako će se dete razvijati u takvim uslovima i dali će imati za zemaljske standarde zdrav i normalan život.

Jednoga dana, u to nema sumnje, prvi ljudi će se otisnuti prema Marsu. U prvim decenijama posade sastavljene od nekoliko ljudi će leteti između Zemlje i Marsa, i posle relativno kratkog vremena provedenog na Crvenoj planeti, vraćati natrag na Zemlju. Kasnije, krenuće ekspedicije u jednom smeru, jer je jasno da se na Mars ne može leteti na duge staze onako kako je to rađeno sa Mesecom, do koga nam treba samo tri dana leta. To će biti fundamentalni preokret u evoluciji naše civilizacije, kada će se Homo Sapiens podeliti u dve grupe – na vrste “starog” (zemaljskog) i “novog” (marsijanskog) sveta. Geneza tog preokreta koji će se desiti, ako ne pre isteka ovog, onda najverovatnije u sledećem XXII veku, u vreme kada nas ne bude bilo, leži upravo u sadašnjem vremenu. Mi smo svedoci tog pokreta i, na neki način čak i njeni učesnici.



Autor: Grujica Ivanović

Messier 45

Celestron CG5
EDT 80/480+ FR
Moravian G2-4000,sensore -25'C
Exp. 11x600' (dark 12-bias 12-flat 12).
Pixinsight + PS

HISTRIONi strpljivo čekaju na priliku za let u bliski svemir

Sonde uskladištene u Industrijsko obrtničkoj školi Pula



Dvije sonde (HISTRION 5 i 6), tridesetak članova i suradnika direktno angažiranih na njihovim misijama u bliski svemir, partneri, učenici osnovnih i srednjih škola, studenti, mediji i javnost pomalo s nestrpljenjem čekaju na povoljan lansirni prozor i samo lansiranje bespilotnih letjelica u bliski svemirski prostor sa Svemirske luke „Herman Potočnik“ u Puli. Tijekom septembra uvjeti u troposferi, stratosferi i bliskom svemirskom prostoru dali su samo dvije (prerizične) poluprigode u prvom lansirnom prozoru.

Lansiranje u vremenu kada se mijenja sezonsko strujanje zračnih masa (ljeto-jesen) veoma je odgovoran i težak zadatak za ljude koji se nalaze u kontroli leta. Slijetanje, koje se računalnim modelima simulira po nekoliko dana prije lansiranja, sondi mora biti na prihvatljiv teren (kopno i more, ali ne više od par kilometara od obale) kako bi pronalazak i spašavanje HISTRIONa bilo čim sigurnije. Nemogućnost pronalaska odnosno spašavanja sondi po slijetanju značio bi gubitak veoma vrijedne opreme i eksperimenata u njima. Nenadoknadiva šteta na koju kontrola misije ne može pristati te se zbog toga mora strpljivo čekati na povoljne uvjete za siguran let.

Profil leta sondi po vertikali je i preko 30.000m a po horizontali može dostići i do dvije stotine kilometara!

Sonde HISTRION 5 i 6 početkom tjedna uskladištene su u posebnom prostoru Industrijsko obrtničke škole Pula te strpljivo čekaju na svojih „pet minuta slave“, ili možda bolje rečeno na misiju pod ekstremnim uvjetima u okružju kojime će ove bespilotne letjelice letjeti.



Učenici prvog A razreda (autolimari i CNC operateri) Industrijsko obrtničke škole su prije skladištenja sondi nakratko s njima otišli do pozicije sa koje budu lansirane (lansirne rampe 18 i 23) te pozirali za zajedničku fotografiju sa svojim mentorima (Basara Dragan i Tumpić Marino). U radionici škole nalaze se i drugi „rekviziti“ koje će se upotrijebiti na dan lansiranja; info panel, lansirne rampe, oznake, stolovi za sklapanje sondi.. a koji su izrađeni od strane nastavnika praktične nastave Dragana Basare i njegovih učenika.