Vesti iz sveta astronomije...

Metanski sneg na Plutonovim planinama

Jedna od najuočljivijih oblasti na Plutonu, Cthulhu Regio (čita se Ktulu), proteže se duž skoro polovine Plutonovog ekvatora, počevši zapadno od velike azotne zaleđene ravnice poznate kao Sputnik Planum. Pošto oblikom podseća na kita, tako je pre godinu dana prozvana na samom početku istraživanja koje je sprovela misija “New Horizons”.

Protežući se skoro 3.000 km u dužinu i oko 750 km u širinu, Ktulu je veličine Aljaske, ili kao od Beograda do Kazahstana.

Ktulu poseduje karakterističnu tamnu površinu, za koju naučnici veruju da potiče od sloja „katrana“ načinjenog od složenih heteropolimernih molekula poznatih kao tolin, koji pokrivaju površinu a koji nastaju usled interakcije atmosferskog metana i azota i kosmičkog zračenja i Sunčevog ultraljubičastog svetla. Geologija Ktulua prikazuje različite varijacije: od planina i ravnica do fraktura i brojnih kratera.


Cthulhu Regio na Plutonu. (Larger image)

Crvenkasta sličica u boji izvučena iz regiona prikazuje planinski lanac na jugoistoku Ktulua dužine 420 km. Slika obuhvata površinu između kratera, sa tesnim klancima između vrhova. Gornji vrhovi najviših planina pokriveni su sjajnim materijalom koji je u oštrom kontrastu sa tamno crvenom bojom okolnih nizija.

Naučnici smatraju da bi sjajni materijal mogao biti atmosferski metan koji se kondenzovao po vrhovima u obliku leda. „To što ovaj materijal prekriva samo najviše vrhove sugeriše da metanski led možda igra ulogu vode u Zemljinoj atmosferi, kondenzujući se u obliku inja na velikim visinama,“ kaže John Stansberry, član tima misije „New Horizons“ sa merilendskog Kosmičkog instituta. Na osnovu podataka brodske kamere MVIC (Ralph/Multispectral Visible Imaging Camera), prikazanih na krajnjoj slici desno, uočljivo je da su skoro svi vrhovi planina prekriveni metanskim ledom, ovde prikazanom u lažnoj ljubičastoj boji.

Rezolucija prve ubačene slike u boji je oko 680 metara po pixelu. Slika meri oko 450 km u dužinu i oko 225 km u širinu. NH je sliku napravio sa udaljenosti oko 33.900 km od Plutona, nekih 45 minuta pre tačke najbližeg proleta 14. jula 2015. godine.

Author: Draško Dragović

https://t.co/8BTvhzC8vS

A P O D...

Sve bi bilo jednostavnije da svemir ne postoji

Sve bi bilo mnogo jednostavnije da svemir ne postoji. Ovako, komplikacije samo iskaču u beskrajnom nizu. Fizičari od samih početaka svoje nauke pokušavaju da proniknu u suštinu sveta i otkriju osnovni element od koga je sve satkano, ali svi njihovi pokušaji, uprkos velikim prodorima u tajne prirode, vode samo ka sve složenijim i komplikovanijim rešenjima i novom nizu pitanja. Izlazi da je svemir toliko komplikovan da je čudno što uopšte postoji. Zamislite kulu od karata. Ona stoji samo ako su sve krate precizno postavljene na svoje mesto. Dovoljno je da se jedna u njenoj osnovi izmakne pa da se kula cela sruši. E to je svemir samo što se «svemirska kula» zida već 14 milijardi godina i sastoji se od karata čiji broj nema ime. Da bi egzistirala takva kula svaka karta mora da bude postavljena na svoje mesto sa beskrajnom preciznošću.



Problemi sa svemirom su nastali već u samom početku, u trenutku Velikog praska i koji tren nakon njega. Tada su se formirale osnovne sile, a prve čestice su dobile osobine. Kolika je verovatnoća da u tim praiskonskim trenucima sile i čestice postanu baš takve kakve su neophodne da bi nakon 10 milijardi godina nastala Zemlja i život na njoj? Koju god silu da promenite, čak i neznatno, nastaju krajnje dramatične posledice. Kada bi jaka nuklearna sila koja inače vlada u svetu atoma i koja na okupu drži protone i neutrone, dakle kada bi oni bila nešto slabija jezgra atoma bi se raspala i zvezde ne bi mogle da stvore nove elemente. Ne bi bilo gvožđa, ugljenika, kiseonika... Da je jača zvezde bi se odavno ugasile jer bi brže sagorele svoje nuklearno gorivo. Da je proton samo jedan procenat teži – raspao bi se, a sa njim i sva jezgra atoma. Gravitacija, da je jača svemir bi se već urušio, a da je manja raspao bi se. Katastrofalne posledice po svemir imale bi male promene svake od sila. Sve one podešene su savršeno. Kolika je, dakle, verovatnoća da sile i čestice u trenucima kreacije dobiju baš te veličine koje sada imaju? Pa, ona je toliko mala da ju je teško opisati. Kada bi postojala takva verovatnoća da vas udari auto, mogli biste komotno čitav život provesti na sred autoputa i odgajati unuke bez ikakvog straha da ćete vi i vaši unuci i unuci vaših unuka, pa i čitave generacije nakon njih, nastradati.

Sve ovo zbunjuje naučnike i baca ih u duboko filozofiranje.

Ovu temu naročito vole kreacionisti jer im fina podešenost svemira govori o neophodnosti postojanja božanske sile koja upravlja univerzumom i drži ga u postojanju. Oni mudro klimaju glavom ozareni svetim saznanjem i primisli da je za postojanje svega postojećeg neophodan Bog (mada ne svaki, nego samo monoteistički, onaj koji zahteva da mu se zahvalite za svaki obrok koji pojedete) koji svojom voljom drži sve kako jeste i tako održava vaseljenu.

Problem je što to rešenje, ma koliko privlačno zbog svoje jednostavnosti, ne može da zadovolji um mislećeg čoveka jer ne odgovara na pitanja: kako, čime, na koji način? A to su pitanja koja golicaju naučnike i koja su ih i naterala da objasne kako nastaje kiša, zašto je trava zelena i kako se leče bolesti.

Ono što je meni čudno u tom odgovoru je što on dolazi baš od dubokih vernika. Jer baš ti koji tvrde da je Bog svemoćan, onaj koji prstom udahnjuje život i koji je tvorac svega po svom nahođenju, ovom idejom srozavaju tako svemoćno biće na pukog tehničara. Jer izlazi da je Bog morao da svakoj sili da precizno određene vrednosti da bi svemir postojao.

A ja ne vidim zašto bi Bog, ako postoji, bilo šta morao, a i zašto bi toliko komplikovao u svojoj kreaciji. Šta će njemu elektroni, protoni i neutroni, sa svim tim čudesnim i komplikovanim orbitalama, težinama i spinovima? I kvantnim zakonima? Šta će mu uopšte atomi? Zar ne bi bilo jednostavnije i logičnije da je sve napravio od neke bezatomske gline ili plastelina? Sve, i ljude, i žirafe i rakete i vodu i vazduh i mobilne telefone. Bog je po definiciji svemoguć i mogao je i tako da uradi.

Naša ćelija, dakle, najsitniji naš živi deo je satkan od stotina hiljada elemenata od kojih svaki ima svoj zadatak, svaki vrši neku dragocenu funkciju. A ćelija je tek nevidljivi delić ukupnog organizma koji je i sam izuzetno komplikovan. Uzmite sistem za varenje, za disanje, za čega god, sve su to složene fabrike koje omogućavaju da mi živimo. Dakle zašto bi Bog, to svemoćno biće, toliko komplikovao? On, koji u svom savršenstvu sve pravi savršeno, napravi svemir i živa bića besmisleno složena, sasvim nepotrebno komplikovana.

Molim vas, nisam to ja prvi primetio. Alfonso X od Kastilje, zvani Mudri, koji je živeo u XIII veku rekao je: «Da sam prisustvovao Stvaranju, dao bih par korisnih predloga za bolju uređenost svemira”. (https://en.wikiquote.org/wiki/Alfonso_X_of_Castile ).



Ali dobro, da se vratimo našim odgovorima. Jedan od njih bi mogao biti i taj da je svemir napravila neka grupa vanzemaljaca iz nadsvemira. Ili da je naše postojanje samo fikcija, da smo, recimo, delić moćnog softvera te nam je život udahnuo neki šašavi programer. Možda je Gorgija, koji je tvrdio da zapravo ništa ne postoji, u pravu. I zapravo možete izmisliti bilo koji odgovor. Kada nije potrebno navoditi dokaze imate bezbroj rešenja.

Znam, znam, svi ovi odgovori deluju naivno, besmisleno i na kraju krajeva nezrelo. I slažem se sa tim, i meni tako izgledaju, ali ne vidim da je manje čudan i manje naivan odgovor da je sve ovo stvorilo neko nebesko biće koje lebdi nad nama i vodi računa o svakom detalju, o svakom atomu u vascelom svemiru i o svakom grešniku čija dela budno odmerava i za graške ga kažnjava, mada je on sam, tvorac, stvorio i to ubogo stvorenje i njegovu narav. I da oko nas lete anđeli blage naravi i nežnih krila, samo ih mi ne vidimo. Meni to baš ne deluje uverljivo.

Ali kogod da je pravio svemir i dalje nas zbunjuje njegova neizmerna složenost, neophodna preciznost i jedinstvenost stvorenog kosmosa i to u svim njegovim dimenzijama, od njegovog mikro do mega nivoa. Međutim, možda to i nije tako čudno. Kraljevski astronom, Ser Martin Ris, kaže: «Ako imate beskonačno mnogo različitih odela sigurno ćete naći jedno koje vam savršeno odgovara». (Brajan Grin govori to isto, samo umesto odela pominje cipele). Isto tako, ako imate beskonačno mnogo svemira jedan mora da bude baš ovakav kakav je naš. Možda ima mnogo neuspešnih svemira, svemira u kojima su se zvezde ugasile odmah po nastanku, u kojima one nisu ni nastale, ili u kojima u beskraju tavore retke čestice, zatim oni u kojima nikada ništa nije zasijalo i u kojima vlada totalno crnilo i ledena praznina. Ili neki u kome kuljaju užasni zraci, u kojima divljaju eksplozije... ali od svih tih svemira jedan mora da bude ovakav, naš!

Neki opet razmišljaju o mogućnost da svemiri nastaju jedan iz drugog i da svaka nova beba vasiona nasleđuje neke osobine vasione majke te se u toj evoluciji pojavio i naš svemir sa ovim i ovakvim osobinama kakve ima.

Martin Ris pominje i mogućnosti da se unutar svake crne rupe koja se urušava kriju semena novog kosmosa sa različitim zakonima i osobinama. Možda.

Naravno, ni za jednu od ovih teorija ne postoji ni najmanji, čak ni posredni dokaz izuzev logike po kojoj u mnoštvu svemira jedan može da bude ovakav kakav je naš. Možda takve dokaze nije ni moguće prikupiti. Kako da zapazimo nešto što je po svojim fizičkim zakonima sasvim nespojivo sa našim svemirom?

Ipak, naučnici se nadaju da je takav dokaz moguće pronaći. Jer u mnoštvu svemira neki međusobni uticaji sigurno postoje, neko malo, sasvim neznatno «mreškanje» ili neko talasanje po obodima prostora čije se posledice mogu opaziti a koje se mogu objasniti jedino postojanjem drugih svemira.

Ostaje da čekamo u nadi da će se to uzbudljivo otkriće dogoditi za našeg života.



Author: Aleksandar Zorkić

https://t.co/4A8fvW4CLT

A P O D...

Najoštrija slika prašnjavog diska u okolini stare zvezde



Veoma veliki teleskop interferometar (engl. The Very Large Telescope Interferometer - VLTI) na ESO-ovoj Paranal opervatoriji u Čileu, napravio je do sada najoštrije slike prašnjavog diska u okolni ostarele zvezde. Po prvi put ove karakteristike mogu da se uporede sa onima koje vidimo oko mladih zvezda - i izgledaju začuđujuće slično. Postoji čak i mogućnost da disk koji se pojavljuje prad kraj života zvezde može da stvori drugu generaciju planeta.

Kako se približavaju kraju svog života, mnoge zvezde razvijaju stabilan disk gasa i prašine oko sebe. Ovaj materijal je izbačen posredstvom zvezdanih vetrova dok je zvezda bila u fazi crvenog džina u toku svoje evolucije. Ovi diskovi su nalik onima iz kojih se formiraju planete oko mladih zvezda. Međutim, do sada, astronomi nisu mogli da porede ova dva tipa diskova formiranih na početku i na kraju zvezdanog životnog ciklusa.
Iako nema mnogo diskova koje povezujemo sa mladim zvezdama, a koji su dovoljno blizu za detaljno proučavanje, ne postoje ni odgovarajući diskovi oko starih zvezda koji su dovoljno blizu da bismo imali detaljne slike istih.

Sada se, međutim, situacija menja. Tim astronoma pod vođstvom Milchel Hillen i Hasa Van Winckela sa instituta Instituut voor Sterrenkunde, Leven. Belgija. koristio je punu snagu Veroma velikog teleskopa interferometra (VLTI) na ESO Paranal opservatoriji u Čileu, naoružanog PIONIER instrumentom, te skoro poboljšanim RAPID detektorom.

Njihova meta bila je stara dvojna zvezda IRAS 08544-4431[1], na oko 4000 svetlosnih godina od Zemlje, u južnom sazvežđu Vela (Jedra). Ova dvojna zvezda sastoji se od crvenog džina, koji je odbacio deo materijala koji formira prašnjavi disk i manje evoluirane, normalnije zvezde, koja kruži u blizini džina.

Jacques Kluska, član tima sa univerziteta Exeter, Velika Britanija, objašnjava:"Kombinujući svetlost sa nekoliko teleskopa Veoma velikog teleskopa interferometra, došlo smo do slike zapanjujuće oštrine - ekvivalenta nečemu što bi video teleskop prečnika 150 m. Postignuta rezolucija je tolika da bismo, poređenja radi, mogli da odredimo veličinu i oblik novčića od jednog eura na razdaljini od dve hiljade kilometara".

Zahvaljujuči do sada neviđenoj oštrini slika [2] sa VLTI-a, te novoj tehnici kojom se uklanjaju centralne zvezde sa slike da bismo videli šta leži u njihovoj okolini, tim je uspeo da razluči sve činioce IRAS 08544-4431 sistema po prvi put ikada.

Najupadljivija karakteristika slike je jasno vidljivi prsten. Unustrašnja ivica prašnjavog prstena, viđena po prvi put u ovim posmatranjima, odgovara onome što se očekuje u početku razvitka prašnjavog diska: bliže zvezdi, prašina bi isparila zbog prejakog zračenja zvezde.

"Iznenadilo nas je što smo pronašli slabiji sjaj koji verovatno dolazi sa malog akrecionog diska zvezde pratioca. Znali smo da je zvezda dvojna, ali nismo očekivali da vidimo pratioca direktno. Zahvaljujući skoku u performansama koje nam je omogućio novi detektor PIONIER, uspeli smo da vidimo najuže regione ovog udaljenog sistema", dodaje prvi autor Michel Hillen.

Tim je došao do saznanja da je disk oko starih zvezda zaista veoma sličan onom oko mladih iz kojeg se formiraju planete. Da li se može formirati druga generacija planeta u okolini ovih starih zvezda još uvek je otvoreno pitanje ali je zaista intrigantna mogućnost.

"Naša posmatranja i modelovanja otvaraju prozor u istraživanje fizike ovih diskova, kao i zvezdane evolucije u dvojnim zvezdama. Po prvi put, kompleksne interacije u tesno dvojnim sistemima i njihove prašnjave okoline mogu da se razluče u prostoru i vremenu", zaključuje Hans Van Winckel.

[3]


Prašnjavi disk u okolini stare dvojne zvezde IRAS 08544-4431

Veoma veliki teleskop interferometar (engl. The Very Large Telescope Interferometer - VLTI) na ESO-ovoj Paranal opervatoriji u Čileu, napravio je do sada najoštrije slike prašnjavog diska u okolni ostarele zvezde. Po prvi put ove karakteristike mogu da se uporede sa onima koje vidimo oko mladih zvezda - i izgledaju začuđujuće slično. Postoji čak i mogućnost da disk koji se pojavljuje prad kraj života zvezde može da stvori drugu generaciju planeta.

Na ovom isečku se vidi rekonstruisana VLTI slika sa uklonjenom centralnom zvezdom. U pozadini se vidi okruženje ove zvezde u sazvežđu Vela (Jedra).

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2, Acknowledgement: Davide De Martin


Prašnjavi disk u okolini stare dvojne zvezde IRAS 08544-4431

Veoma veliki teleskop interferometar (engl. The Very Large Telescope Interferometer - VLTI) na ESO-ovoj Paranal opervatoriji u Čileu, napravio je do sada najoštrije slike prašnjavog diska u okolni ostarele zvezde. Po prvi put ove karakteristike mogu da se uporede sa onima koje vidimo oko mladih zvezda - i izgledaju začuđujuće slično. Postoji čak i mogućnost da disk koji se pojavljuje prad kraj života zvezde može da stvori drugu generaciju planeta.

Na ovom isečku se vidi rekonstruisana VLTI slika sa uklonjenom centralnom zvezdom. U pozadini se vidi slabiji sjaj zvezde pratioca. što je iznenadilo i same astronome.

Autorska prava: ESO


Stari dvojni sistem IRAS 08544-4431 u Vela (Jedra) sazvežđu


Ova mapa prikazuje lokaciju stare dvojne zvezde IRAS 08544-4431 u Vela (Jedra) sazvežđu. Sve prikazane zvezde su vidljive golim okom na vedrom, noćnom nebu. Ovaj sistem je vidljiv uspomoć malog telesopa kao skoro neprimentna tačka slabog sjaja.

Autorska prava: ESO/IAU and Sky & Telescope


Bogati zvezdani okoliš stare dvojne zvezde IRAS 08544-4431

Ova šarena slika nam prikazuje bogati zvezdani okočiš u sazvežđu Vela (jedra) u blizini starog dvojnog sistema IRAS 08544-4431, koji se vidi kao zvezda umerenog sjaja u samom centru slike. Ova slika je napravljena od slika sa DSS 2 projekta (Digitized Sky Survey 2). Na slici se vide i mnogi drugi interesantni objekti. Na dnu je Pencil Nebula (NGC 2736), zajedno sa narandžastim oblacima zvezdorognih rediona i plavim filamentima koji su delovi Vela supernova ostatka.

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2, Acknowledgement: Davide De Martin

Beleške
[1] Ime objekta nam govori da se radi o izvoru infracrvenog zračenja i da je detektovan i unet u katalog zahvaljujući IRAS satelitskoj opservatoriji 80ih godina dvadesetog veka.

[2] Rezolucija VLTI-a, kada se koriste 4 pomoćna teleskopa, je oko jedne mililučne sekunde (1/1000 deo 1/3600 dela stepena).

[3] Tekst je prevela Jovana Petrović, Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju.

Bernulijev princip i njegove posledice

http://astronomija.co.rs/nauka/fizika/10164-bernulijev-princip-i-njegove-posledice

Predavanja o svetlosti i gravitaciji u Pirotu



U sredu, 16. marta u Gimnaziji u Pirotu biće održana dva naučno-popularna predavanja

Difrakcija i inteferencija na jednostavan način

i

Gravitacioni talasi – novi pogled na univerzum

Predavači će biti Dragan Radivojević i prof. dr Ljubiša Nešić sa Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Predavanja počinju u 19h u Sali Gimnazije. Nakon predavanja biće održana Skupština Podružnice DFS u Pirotu.

Ovo gostovanje organizuju Departman za fiziku PMF-a u Nišu, Društvo fizičara Niš, Podružnica DFS u Pirotu i Gimnazija Pirot.

https://t.co/UGquQzeGYJ

A P O D...

New Horizons: nove granice

Pošto se sonda Novi Horizonti prošavši pored Plutona uputila ka periferiji Sunčevog sistema vreme je da počnemo da razmišljamo o dostizanju novih granica.



To može da bude najbliži zvezdani sistem Alfa Kentaur, udaljen 4,3 svetlosne godine od Sunca. Ovaj sistem se sastoji od tri zvezde, Alfa Kentaur A, B i C. Ova zadnja je mali crveni patuljak i poznata je kao Proksima Kentaur. Da li u ovom sistemu postoje planete još zasigurno ne znamo. Bilo je objavljeno otkriće planete u orbiti Alfa Kentaur B, 2012. pa je opovrgnuto. U 2015. jedna studija je objavila postojanje planete u orbiti zvezde B ali i to nije sigurno.

Mi trenutno nemamo teleskop koji može direktno da vidi planete u ovom sistemu.

4,3 svetlosne godine je 40 triliona km. Ako bi koristili postojeću tehnologiju, robotske sonde poslate sa Zemlje bi do ovog sistema stigle za 40 000 godina.

NASA-ina sonda Novi Horizonti se trenutno kreće brzinom od oko 58 240km/h. Da je bila usmerena ka sistemu Alfa Kentaur stigla bi za 78 000 godina!

Treba osmisliti novu interstelarnu tehnologiju putovanja.

Još od 1973 radi se na iznalaženju novih, bržih načina putovanja. Sa brzinama od 4,5 ili čak 7,1 odsto brzine svetlosti ceo put bi trajao od 100 do 50 godina.
Ako bi ostvarili 10 odsto brzine svetlosti put bi trajao 43 godine pod pretpostavkom da se pri toj brzini prođe kroz sistem. Sa zaustavnim putem putovanje bi trajalo 100 godina.

Ovo nije jedini problem. Treba osmisliti i novu tehnologju prijema signala sa interstelarnih sondi. Prijemne antene treba instalirati u spoljašnjem delu Sunčevog sistema kako bi mogli da primimo signal koji nam sonda šalje nazad.

Author: Miša Bracić

Nedelja svesti o mozgu 2016



U ponedeljak, 14. marta 2016. godine, u Galeriji nauke i tehnike SANU (Đure Jakšića br. 2), biće otvorena izložba u okviru međunarodne manifestacije ”Nedelja svesti o mozgu 2016”, u organizaciji Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije (nema svečanog otvaranja, Galerija je otvorena od 10 sati).

Postavka ove godine nosi naziv „Sedam svetskih čula“, i u Galeriji nauke i tehnike SANU traje do subote 19. marta 2016. godine.

„Nedelja svesti o mozgu 2016“ (Brain Awareness Week) predstavlja međunarodnu naučno-popularnu manifestaciju koja se održava sredinom marta svake godine širom sveta, sa ciljem popularizacije naučnih saznanja o mozgu, prilagođena svim uzrasnim grupama i nivoima obrazovanja.

U sklopu izložbe „Sedam svetskih čula“ predstavljaju se sadržaji vezani za odnos čulnih senzacija i mozga: edukativni posteri koji tematizuju funkcionisanje čulnih nadražaja, mikroskopski preparati čulnih ćelija, interaktivni deo postavke koji ilustruje povezanost čula i mozga sa fiziološkog aspekta, kao i interaktivni sadržaji koji će posetiocima putem iluzije predočiti sinestezijsku povezanost različitih čula – gustativnih i olfaktornih, gustativnih i auditivnih, i drugih.

Program „Nedelje svesti o mozgu“ u Galeriji nauke i tehnike SANU osim izložbe obuhvata i naučna izlaganja predavača sa Medicinskog fakulteta, Filozofskog fakulteta-odsek psihologija, Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, zatim radionice za decu „Budi i ti neuronaučnik“ koje se održavaju svakog dana manifestacije, kao i celodnevnu programsku celinu posvećenu najmlađima planiranu za subotu, 19. mart 2016. godine.

Brain Awareness Week (BAW) karakterišu međunarodni karakter i sinhronost događaja širom planete, neprekidno trajanje tokom sedam dana, kreativni i interaktivni programi na ulicama grada, u kulturnim centrima i unutar samih naučnih institucija. Manifestacija obuhvata organizovano uključivanje najmlađih kroz raznovrsne radionice i posete osnovnim i srednjim školama, kao i programe koji su specijalizovani za starije. Ulaz na sva dešavanja je besplatan.

Brain Awareness Week u Beogradu održava se pod nazivom „Nedelja svesti o mozgu“ u organizaciji neprofitnog udruženja studenata Univerziteta u Beogradu, okupljenih u Studentskoj sekciji pod okriljem Društva za neuronauke Srbije.

Više o „Nedelji svesti o mozgu“ na http://neuronauke.com/

Preminuo astronaut Donald Vilijams

Astronaut Donald Edvard Vilijams (Donald Edward Williams), član prve grupe šatl-astronauta iz 1978. preminuo je 23. februara 2016. u 74. godini. Vest o smrti astronauta Vilijamsa protekla je čak i za vodeće sajtove astronautike gotovo neprimećeno. To je i razlog što je prenosimo sa ovolikim zakašnjenjem.



Donald Vilijams je veteran dve misije spejs šatla tokom kojih je u kosmosu proveo 11 dana, 23 časa i 34 minuta. Kada je aprila 1985. prvi put poleteo u kosmos kao pilot šatla Discovery u misiji STS-51D, Vilijams je postao 89. američki astronaut i 160. Zemljanin u kosmosu.

Četiri godine kasnije, oktobra 1989. obavio je svoj drugi i poslednji kosmički let, kao komandant šatla Atlantis u misiji STS-34. Tada je prema Jupiteru lansirana međuplanetarna stanica Galileo koja je osam godina kružila oko najveće planete Sunčevog sistema.

Ubrzo posle povratka iz kosmosa, 1990. Vilijams napušta NASA-u i vojnu službu u činu mornaričkog kapetana. Do penzionisanja 2006. radio je u kompaniji Science Appllcation International Corporation (SAIC) u Hjustonu, na projektima informativnih tehnologija.

Viliajms je rođen 13. februara 1942. u Indijani. Diplomirao je mašinstvo 1964. na Univerzitetu Perdju (Purdue). Dve godine kasnije postaje mornarički pilot i odlazi u Vijetnam gde je učestvovao u 330 borbenih letova. Po povratku u SAD, 1974. završava školu probnih pilota. Kada je 1978. postao član osme grupe astronauta NASA-e, Vilijams je imao nalet od preko 6000 časova, uz 745 sletanja na palubama nekoliko nosača aviona.

Iza Donalda Vilijamsa je ostala supruga Linda sa kojom je imao dvoje dece.

https://t.co/dUt4CFXjOo

A P O D...

Metode motrenja i snimanja Sunca

U ovome video filmiću možete vidjeti kako u stvarnosti izgledaju motrenja i snimanja Sunca iz zvjezdarnice Apollo. Zvjezdarnica Apollo specijalizirana je za praćenje aktivnosti Sunca i sve ovo što u filmiću vidite, snimljeno je u njoj, baš onako kako se to svakodnevno radi.



Teleskop kojime se to radi je Sky-Watcher Maksutov-Cassegrain MAK 127 koji je prikazan u videu. Foto i video snimači koji se koriste su Canonovi fotoaparati EOS serije, a astrokamera je Astrolumina QHY 5-II-c.

Cilj ovoga video filmića je da ljudima približi i pokaže kako astronomi u stvarnosti vrše takva motrenja, da im pokaže kakvi se instrumenti i oprema koriste, kako teče slijed pojedinih radnji, na što trebaju paziti, kakve se opasnosti u tome kriju i kako ih izbjeći. Svjesni smo činjenice da većina ljudi nikada nije bila u zvjezdarnici, da nije vidjela što se u njoj nalazi, a pogotovo nisu vidjeli kako se to sve koristi.

Najčešći susret s teleskopima većini je bio onaj kada su na ulici ili kakvoj livadi vidjeli, a neki čak i pogledali, kroz male amaterske teleskope na tronošcima. No, u zvjezdarnicama se koriste veliki teleskopi kojima upravljaju računala i napredna tehnologija. Takvim teleskopima se može upravljati i iz udaljenih mjesta putem računalne mreže ili čak i preko Interneta s drugoga kraja svijeta, ukoliko su ti teleskopi na njega povezani. U tom slučaju riječ je o robotiziranim teleskopima. Upravo takvi teleskopi se nalaze u zvjezdarnici Apollo.

U videu su prikazane metode opažanja Sunca projekcijom na zaslon, vizualno motrenje, važnost solarnog filtra, snimanje fotoaparatom i snimanje astrokamerom. I da ne duljim više, pogledajte ovaj video i upoznajte se s radom zvjezdarnice Apollo, oko motrenja Sunca.

https://t.co/pQFTW6uqb0

A P O D...

ExoMars 2016 krenuo ka crvenoj planeti

Europsko-Ruska letjelica uspješno lansirana iz Baikonura





Danas, ponedjeljak 14. marta, u 10:31 sa Ruskog raketodroma Baikonur, smještenog u Kazahstanu, poletjela je Ruska raketa Proton-M. U njezinom teretnom prostoru nalazi se više od milijardu USD vrijedna letjelica ExoMars 2016 čija je zadaća istraživanje Marsa iz orbite ali i sa površine.

Nakon što su Amerikanc,i zbog tehničkih problema odustali od svojeg lendera ovo je prva i jedina misija ove godine u pogodno vrijeme za lansiranje ka crvenoj planeti. Sljedeća prigoda je za dvije godine kada tada bi ka marsu mogle krenuti američka, europsko-ruska i indijjska letjelica

Kompleks ExoMars 2016 sastoji se od dvije komponente; TGO orbitera (Trace Gas Orbiter, mase 4100 kg, koji će tragati za znakovima izvanzemaljskog života u Marsovoj povijesti i sadašnjosti iz orbite te biti operativan najmanje do 2022. Druga komponenta je lander Schiaparelli, mase 600kg, koji ima zadatak ispitati tehnologije i postupke mekog slijetanja na Marsovo tlo potrebne za narednu Europsko-Rusku misiju 2018. Schiaparelli kao tehnološki demonstrator spustiti će se tijekom oktobra ove godine na Mars te (zbog ograničenog kapaciteta nepunjivih baterija) svega nekoliko dana istraživati njegovo tlo i okoliš.

Prema upravo pristiglim informacijama iz Ruske kontrole leta, raketa Proton-M uspješno je odradila svojih deset minuta posla te postavila ExoMars 2016 u Zemljinu orbitu. Sada slijedi zahtjevnih 11 sati manevriranja, preciznih paljenja i gašenja motora raketnog bloka Briz-M čiji je zadatak ubrzati ExoMars 2016 i izvesti ga na parametre putanje koji će ga precizno uputiti ka Marsu kamo će letjelica stići sredinom oktobra ove godine.

https://t.co/BumHnLyfzP

A P O D...

Pripreme za Orionov let oko Meseca

http://astronomija.co.rs/misije/10173-pripreme-za-orionov-let-oko-meseca

Dramatičnih jedanaest sati u Zemljinoj orbiti

Jučer (14. marta) u 10:31 po našem vremenu Europsko-Ruska misija ka Marsu (ExoMars 2016) uspješno je lansirana sa Ruskog raketodroma





Baikonur raketom Proton-M. Deset minuta kasnije iz kontrolnog centra u Moskvi stigla je potvrda kako je moćna 60-metarska raketa sigurno dopremila letjelicu u Zemljinu orbitu. No posao tada ni izbliza nije bio gotov. Usljedio je najkritičniji, dramatični, dio misije povjeren posebnom raketnom bloku Breeze-M kojemu je ovo bila svemirska premijera za slanje letjelice u međuplanetarni prostor. Jučer kasno navečer Moskovska kontrola leta potvrdila je kako se letjelica ExoMars 2016 nalazi na pravilnoj trajektoriji putanje prema Marsu. Identično se očitovala i kontrola leta Europske svemirske agencije. Europa i Rusija krenule su ka Marsu. Ovo je jedina misija sa Zemlje koja je je u protekle dvije godine krenula ka crvenoj planeti. Zbog zakonitosti nebeske mehanike slijedeći lansirni prozor za upućivanje letjelica ka Marsu otvara se 2018. godine kojeg će iskoristiti po jedna Europsko-Ruska, Američka i Indijska letjelica.

Jučerašnja drama u Zemljinoj orbiti otpočela je u 10:44 nakon potvrde da je Proton-M završio svoj rad te da se raketni blok Breeze-M sa ExoMarsom 2016 uspješno odvojio od trećeg stupnja rakete. Pet minuta kasnije (10:49) završeno je prvo paljenje raketnih motora Breeze-M što je letjelicu izvelo na tkz parking orbitu. U 12:41 Breeze-M odradio je drugo paljenje raketnih motora te doveo letjelicu u eliptičnu orbitu gdje i Zemlja principom „gravitacijske praćke“ pomaže postizanju II kozmičke brzine neophodne da bi neka letjelica mogla napustiti planetarno gravitacijsko polje. U 16:22 završeno je treće paljenje raketnih motora, letjelica se tada nalazila u kritičnoj fazi misije koja je započela u 20:47 četvrtim, posljednjim paljenjem motora raketnog bloka Breeze-M koje se pokazalo uspješnim te je 21:12 ExoMars 2016 odvojen i krenuo na samostalni let. Ipak nedvojbena potvrda da je to tako stigla je telemetrijom u 21:30. Letjelica je na Zemlju poslala prvi signal da je živa i u dobroj kondiciji u 22:36, dvije minute kasnije na ekranima kontrole leta potrđeno je i otvaranje solarnih fotonaponskih panela ExoMarsa 2016. Slavlje u Europskom i Ruskom kontrolnom centru tek je tada moglo započeti. Sada slijedi nekoliko mjeseci relativno mirnog međuplanetarnog putovanja koje će se iskoristiti za daljnje provjere sustava letjelice prije njezinog pristizanja u Marsovu orbitu 19. listopada ove godine.

U međuvremenu, Breeze-M izveo je još jedno kratko paljenje svojih motora kako se ni u statističkoj vjerojatnosti ne bi moglo dogoditi da se kasnije sudari sa ExoMarsom 2016.

Kompleks ExoMars 2016 sastoji se od TGO orbitera (Trace Gas Orbiter), mase 4100kg, koji će tragati za znakovima izvanzemaljskog života u Marsovoj povijesti i sadašnjosti iz orbite (operativan najmanje do 2022.) te landera Schiaparelli, mase 600kg, koji ima zadatak ispitati tehnologije i postupke mekog slijetanja na Marsovo tlo potrebne za narednu Europsko-Rusku misiju 2018. Schiaparelli će na Marsovom tlu raditi svega nekoliko dana, dok se ne potroše zalihe energije njegovih nepunjivih baterija.

https://t.co/3FbYPr7bX4

A P O D...

Poseta inženjera iz Apollo misija Puli

Juče je Pulsku Industrijsko-obrtničku školu na Vidikovcu posetio Željko Mogoroš, ing. koje je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka radio kao upravnik odeljenja komunikacija u laboratoriji Schaub Lorenza u tadašnjoj SR Njemačkoj. Mogoroš je bio vodio tim koji je izradio neke od instrumenata koji su korišćeni za vreme američkih misija Apollo. U šali napominje kako poznate rečenice „Houston, we have a problem“ ne bi bilo da nije bilo njegovog tima.





Za vreme posete Industrijsko-obrtničkoj školi Pula, Željka Mogoroša (šefa odljenja za izradu rovera pri Istarskom svemirskom programu Astronomske udruge Vidulini) i Marina Tumpića (voditelja Istarskog svemirskog programa) ugostili su direktor škole Petar Gavrić i profesor Dragan Pantić.

Nakon razgovora vezano za skorašnja događanja i raspodelu poslova oko lansiranja dve sonde u bliski svemirski prostor sa lokaliteta škole domaćini i gosti obišli su kabinete i radionice robotike i informatike.

Profesor Pantić pokazao je opremu i uređaje koji se koriste i izrađuju u školi te praktično demonstrirao rad 3D printera. Mogoroš je uzvratio kako je tehnika toliko uznapredovala od ere Apolla do danas da je moguće čak i u školama pa i privatnim laboratorijima imati tehničke proizvode kakve se za vreme letova na Mesec nisu mogle ni zamisliti.

Na kraju posjeta Puli Mogoroš i Tumpić su nakratko otišli do puta

za Valturu koja se nalazi u liniji sletanja aviona na Pulski aerodrom. Mogorošu je ovo bio prvi put da se nalazio dvadesetak metara ispod aviona koji slijeće (trenažni letovi kompanije Condor). Izjavio je kako se ne boji raketa i svemira ali da je doživljaj biti ispod aviona koji se zanosi na vjetru „poprilično adrenalinski“.

Karolina Heršel – 266 godina od rođenja



Karolina Heršel bila je britanski astronom nemačkog porekla. Jedna je od najpoznatijih ženskih astronoma u istoriji astronomije.

Rođena je 16. marta 1750. godine u Hanoveru. Otac, Isak, bio je vojni kapelan u hanoverskom gardijskom orkestru, a majka Ana. Karolinin brat Vilijem bio je takođe poznati astronom. U detinjstvu je prebolela tifus. Godine 1757. Francuzi su okupirali Hanover. Vilijam beži u Englesku, gde postaje učitelj muzike. Godine 1772. pridružila mu se i Karolina. Karolina se u Engleskoj pročula kao izvanredna operska pevačica. Slobodno vreme provodila je u radu sa bratom koji je posmatrao nebo i pravio nove teleskope. Brat ju je podučavao astronomiji, matematici i engleskom jeziku.

Godine 1781. Vilijam Heršel otkriva novu planetu, kasnije nazvanu Uran. Engleski kralj Džordž III imenovao ga je kraljevskim astronomom. Vilijam i Karolina bili su obezbeđeni što se tiče finansija. Od tada su se potpuno posvetili posmatranju neba. Dana 1. avgusta 1786. Karolina je otkrila prvu kometu. U narednim godinama ih je otkrila još sedam. To je zainteresovalo engleskog kralja koji joj je odredio godišnju platu od 50 funti. Karolina je radila na sređivanju nebeske karte Džona Flemstida, osnivača opservatorije Grinič. Dopunila je atlas sa 560 zvezda. Dvadeset godina kasnije sastavila je katalog zvezda (2500 maglina).



Godine 1822. vratila se u Hanover. Karolinin prijatelj bio je čuveni astronom Fridrih Gaus. Godine 1835. postala je član Britanskog kraljevskog društva astronoma. Postala je i član Kraljevske irske akademije. Kralj Pruske odlikovao ju je zlatnom medaljom za nauku. Preminula je 9. januara 1848. godine u 98. godini života.

CERN Masterclass u Srbiji



Međunarodni čas fizike čestica Masterclass pod pokriteljstvom CERN-a ove godine se po prvi put u Srbiji održava istovremeno u četiri grada

Svakog proleća, u periodu od oko mesec dana, naučni instituti i univerziteti širom sveta pozivaju učenike i njihove nastavnike da kroz celodnevni program manifestacije Masterclass neposredno iskuse realni istraživački život u jednoj od najatraktivnijih naučnih disciplina, fizike čestica. Ovi CERN-ovi međunarodni časovi pružaju priliku srednjoškolcima da na jedan dan postanu fizičari elementarnih čestica i da analiziraju realne podatke sakupljene u eksperimentima na CERN-ovom Velikom hadronskom sudaraču LHC.

U Srbiji se ova manifestacija organizuje već sedmi put i biće po prvi put održana u četiri grada: u Novom Sadu (15. marta), u Beogradu (21. marta), i u Nišu i Kragujevcu (23. marta). Uvodna predavanja o teorijskim i eksperimentalnim aspektima rezultata izučavanja elementarnih čestica i njihovih interakcija održaće naši aktivni mladi istraživači od kojih je jedan broj za ovu priliku doputovao iz CERN-a.

Jedan od glavnih ciljeva programa Masterclass je približavanje fizike talentovanim i najuspešnijim đacima završne godine srednjih škola, posebno onima koji bi trebalo uskoro da se opredele za studije. Ovogodišnji međunarodni “Masterclass” će privući više od 10.000 učenika srednjih škola u preko 200 naučno obrazovnih institucija iz 47 zemalja širom sveta.

Ideja ovog popularnog obrazovnog programa koji se održava svake godine je da omogući učenicima da se bar u toku jednog dana bave pravim istraživačkim radom. Zato, “Masterclass” predstavlja jedinstvenu priliku najtalentovanijim učenicima da rade zajedno sa naučnicima i direktno se upoznaju sa najmodernijim istraživanjima u oblasti fizike čestica.

Glavni koordinatori međunarodnog časa Masterclass su Tehnički univerzitet u Drezdenu i QuarkNet grupa, u saradnji sa IPPOG (International Particle Physics Outreach Group – IPPOG).

Istražite više o programu Masterclass u Srbiji.

(Tekst: CPN, fotografija: ALICE Matters)

https://t.co/Fz2Xr8pECF

A P O D...

Pomračenje Sunca iz Indonezije

Prekjuče sam se vratio sa Indonezije (Ternate) gde smo posmatrali in fotografirali totalno pomračenje sunca (9. mart 2016.). Bilo je odlično, niso bili baš perfektni uslovi ali je ipak na kraju je vse dobro izpalo.

Pozdrav iz Ljubljane,

Jurij Stare


3 sekunde pre totaliteta...

Fotografija u različitim veličinama
https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/25828675946/sizes/l


... 40s posle početka totalitete napravljene kroz 80mm APO za Canon 760D

Fotografija u različitim veličinama
https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/25228125663/sizes/l

„Феникс“, nova ruska raketa

Poslednjih meseci činilo se da će neke buduće ruske kosmičke rakete morati malo da pričekaju bolja vremena, naročito posle rekonstrukcije saveznog budžeta izazvanog ekonomskom krizom i konfliktom u Ukrajini. Ali privid nije dugo trajao, jer se pojavio novi projekat rakete. Novi nosač nosiće ime “Феникс“ i ne predstavlja ništa drugo do 100% ruski „Зенит“, koji je do sada pravljen delimično i u Ukrajini.


Mogući dizajn „Феникса“ (levo) i više verzija sa različitim modulima. Svaka raketa nosi kapsulu sa posadom „Федерация“, koje će nositi posade na orbitne stanice i Mesec. (Novosti Kosmonavtiki).

Sve do prošlog leta, „Феникс“ je bilo drugo ime za projekat „Союз 5“[1] kompanije ЦСКБ „Прогресс“ iz Samare, poznatog proizvođača slavne rakete „Союз“. Porodica „Союз5“, čiji dalji razvoj još nije poveren „Прогрессу“, predstalja još jedan supstitut za „Союзе“ a postao je naročito poznat po tome što će njegovi motori gutati metan umesto kerozina. Planira se da prvi stepen „Союза 5“ koristi ili motore РД-0162 kompanije “KБХА“(rus. АО „Конструкторское Бюро ХимАвтоматики“) ili РД-180MC kompanije НПО „Энергомаш“(ovaj poslednji je metanska verzija motora РД-180 koji koriste američke rakete „Atlas V“). „Союз 5“ će se proizvoditi u više verzija i moći će da u nisku orbitu oko Zemlje ponese između 9 i 26 tona ako se lansira sa budućeg kosmodroma Vastočni.


Različite verzije Samarinerakete „Союз 5“ bazirane na metanu. (Novosti Kosmonavtiki).

Ali krajem 2015. projekat je pretrpeo pritisak Kremlja i transformisao se u zamenu za „Зенит“[2]. Novi „Феникс“ koristi u prvom stepenu motor РД-171М na kerozin i tečni kiseonik, kao i „Зенит“, ali će nosivost na niskoj orbiti biti veća, do 17 tona. Uz to, „Феникс“ će moći da ponese na geostacionarnu orbitu 2,5 tona, uz mogućnost povećanja na 3,5-3,8 tona ako se bude koristio teški kriogeni dodatni stepen KВTK. (rus. Кислородно-Водородный Тяжёлого Класса). Sa ovim karakteristikama, „Феникс“ će imati slabije performanse od „Ангаре А5“ – 24 tone na niskoj orbiti– ili buduće „Ангаре А5В“ – 37 tona na LEO, tako da a priori nije jasno koje će operativne benefite doneti izgradnja nove rakete.


Verzije rakete „Ангара“. Prve dve s leva su normalne verzije „Ангаре А5“, dok su ostale teške verzije„Ангарe А5В“.

No u dugoročnoj perspektivi Роскосмос opravdava projekat. Iako „Феникс“ možda neće biti jako moćan lanser, ali će možda poslužiti kao osnova za ko zna koji po redu projekat ruske super-rakete koja je prošle godine otkazana[3]. Neke buduće verzije sa tri, četiriili više pogonskih blokova u prvom stepenu, opremljenih motorima РД-171M bile bi u stanju da u LEO ponesu 30 do 100 tona. Rakete „Ангара“ koriste manje propulzivne blokove bazirane na motorima РД-191, manje snažne, tako da je razvijanje super-rakete bazirane na „Ангари“ mnogo složeniji poduhvat nego uz pomoć „Фениксa“ ili „Зенита“. Interesantno je da su te multi-modularne verzije „Феникса“ samo reminiscencije sovjetskog projekta 11K37 s kraja 80-ih, poznatog pod imenom„Тризенит“ (jer se u prvom stepenu nalaze 3 rakete „Зенит“), koji nikad nije isteran do kraja.


Sovjetska raketa 11K37 „Тризенит“ iz 1988. godine. Trebala je da nosi duplo više tereta od „Протона“ (Novosti Kosmonavtiki)


Dizajn 11K37 iz 1989. godine. (Novosti Kosmonavtiki).

Sledeća benefit od „Феникса“ bila bi mogućnost da se proizvodnja РД-171, najjačih motora na tečno gorivo na svetu, produži. Kriza u Ukrajini je dovelo do toga da je de facto raketa „Зенит“ jedina koja danas koristi te motore. Ako bi u budućnosti SAD prestao da kupuje motore РД-181 – verzijuРД-171sa dve komore sagorevanja – „Феникс“ bi mogao da bude ključ za ostanak u živoru ruske kerolox[4] tehnologije motora velike snage.

Ako sve ovo izaziva određeni déjà vu, to je normalno, jer smo i ranije imali sličnih predloga za zamenu “Зенита“. Pre nekoliko godina, kompanija РКК „Энергия“, konstruktor brodova „Союз“ i većinski vlasnik kompanije koja se bavi komercijalizaciom „Зенитa“, predložila je rakete „Энергия-КБ“i „Энергия-КВ“ (verzije za lansiranje sa Bajkonura i Vastočnog)„ sa zadatkom da ponesu buduće brodove sa ljudskom posadom „Федерация“(„ПТК-НП“). „Энергия-K“ je samo malo jača od „Зенита“, ali РКК „Энергия“ vidi mogućnost da konkuriše u korišćenju svojih tehnologija u kreiranju super-teških raketa kao što su, između ostalih, „Энергия-5КВ“[5],„Энергия-5КИ“ ili „Содружество“. Još skorije se pojavila i opcija „Энергия-1К“, „Ruskog Zenita“, sa nosivošću od 15 tona do niske orbite.


Redom: „Союз 5“, „Зенит“, „Энергия-1К“, „Энергия-1М“ (bazirana na metanu), i „Falcom-FT“.


Predlozi super-teških raketa kompanije „Энергия“.

Koja je glavna razlika između lansera „Энергия“ i„Феникс“? Pa pored toga što će ova druga biti jača, izgleda da će biti poverena samarskoj kompaniji ЦСКБ „Прогресс“(Hruničev pravi „Ангаре“). Роскосмос je obećao da će konačnu odluku o „Фениксу“ doneti 2018. godine, tako da još ima vremena da gledamo mnoge transformacije u projektu.



[1] Ruska kosmička agencija je 2011. otkazala razvoj modularne rakete „Русь-M“, koja je trebala da nosi brod sa ljudskom posadom „ПТК-НП“. U zavisnosti od verzije, trebala je da sa kosmodroma Vastočni ponese u orbitu od 7,25 do 35 tona tereta. Ubrzo se „Прогресс“ pojavio sa novom idejom, raketom iz porodice „Semjorki“, pod imenom „Союз 5“. Treba da ima 3 bloka u I stepenu i da nosi 16 tona u orbitu, direktno konkurišući rusko-ukrajinskom „Зениту“. Sa pojačanim II stepenom (verzija „Sojuz-5.2“), nosivost je povećana na 26 tona, tako da bi zamenila tradicionalne „Союзе“, „Зените“, „Протоне“ i „Ангаре“. Novina je da nova raketa neće da troši kerozin nego metan! jer je on 30% jeftiniji od kerozina.

[2] Rusi za ovu raketu prave motore za I i II stepen i dodatni stepen za verziju „Zenit-3SL“; ostalo prave Ukrajunci. Rusija je od prošle godine prekinula svaku dalju saradnju.

[3] Stara priča o raketi koja će odneti u kosmos 100 tona i više. Do prošle godine gurana su dva projekta – jedan kompanije „Энергия“ a drugi kompanije „Прогресс“.

[4] Kerozin + tečni kiseonik (prim.prev.)

[5]Predlog lunarne četvorostepene rakete iz 2014. „V“ u imenu znači ili Vastočni, ili „водород“, ruska reć za vodovik. Trebalo bi da sa svojom težinom od 2.400 t ponese u orbitu oko Zemlje čak 95 tona!