Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/6zgvM3lOzB

A P O D...

Gravitacija usporava vreme



Takozvano normalno vreme postoji tamo gde nema gravitacionog polja. Na Mesecu vreme teče brže nego na Zemlji. Kosmonautima u ISS vreme teče brže nego nama na površini Zemlje. Na Jupiteru bi nam vreme teklo sporije nego na bilo kojoj planeti.

U Sunčevom sistemu vreme bi nam teklo najsporije na Suncu. Po Ajnštajnovoj Opštoj teoriji relativiteta jedna sekunda na Zemlji traje 1,000002 Sunčevih sekundi. Približavanjem telima veće mase vreme usporava.

Na rubu horizonta događaja crnih rupa vreme staje.

Proljeće pristiže

Sutra rano ujutro, u nedjelju 20. marta, u 05:30 na sjevernoj Zemljinoj polutci započinje kalendarsko proljeće.



Sunce prvog proljetnog dana izlazi u 06:07 a zalazi u 18:17. Školskim riječnikom rekli bi da na prvi dan proljeća (proljetna ravnodnevnica, proljetni ekvinocij) Sunce izlazi točno na istoku a zalazi točno na zapadu te da dan i noć traju jednako.

Strogo astronomski gledano to baš i nije tako. Razlika u stvarnom položaju izlaska odnosno zalaska Sunca te dužini trajanja dana i noći je mala (1°, odnosno niti par minuta) te si možemo dopustiti da ovim „školskim informacijama progledamo kroz prste“.

Sunčani satovi koji nemaju uračunat efekt „analeme“ u sutrašnje kronološko podne pokazivati će „pogrešku“ od dvanaest minuta (12:12). Proljeće će trajati do 21. juna kada u 00:34 nastupa kalendarsko ljeto.



Author: Marino Tumpić

https://t.co/YwwptWSGiB

A P O D...

Proleće 2016

Proleće ove godine dolazi 20. marta u 5 sati i 30,2 minuta. U isto vreme na južnoj Zemljinoj poulopti počinje jesen. Proleće će trajati 92,75 dana tj. do 21. juna 2016. u 00 sati i 34 minuta.

Šta je to proleće?
http://astronomija.co.rs/godinja-doba/2448-ta-je-to-prolee.html


Položaj Sunca u trenutku dolaska proleća 2016. Nad pola sveta je noć, u drugoj polovini dan.

U trenutku početka proleća Sunce će se nalaziti u sazvežđu Riba. Od naše planete biće udaljeno 148.985.310 kilometara i svetlosnom zraku biće potrebno 8 m 16,96 s da stigne od Sunca do nas. Magnituda Sunca tog dana biće -26,7 m a njegov uglovni prečnik iznosiće 32' 07.16"

Sunce izlazi u 5 h 43,4 m a zalazi u 17 h 53.5 m.

Mesec


Mesec prvog dana proleća 2016.

(svi podaci prema: CalSky)

Od nas će u trenutku dolaska proleća Mesec biti udaljen 397 223 km. Tu razdaljniu svetlo pređe za 1.28 sekundi.


U trenutku dolaska proleća dan tek što nije svanuo

Iz članka Šta je to proleće
Proleće počinje onog trenutka kada Sunce u svom prividnom godišnjem kretanju preseče ekvator i pređe na sever. Tog dana Sunce izlazi tačno na istoku, a zalazi na zapadu. Dan (obdanica) i noć traju po 12 sati i jednaki su pa se taj dan zove dan prolećnog ekvinocija (lat. aequs = jednak, nox = noć) tj. dan prolećne ravnodnevice. U stvarnosti Zemlja se okreće oko Sunca i zato kažemo da je ovo kretanje Sunca samo privino.... (vise: Kretanje!)



Author: Aleksandar Zorkić

Sat za plavu planetu Zemlju

Učinite ništa da učinite nešto



Večeras u vremenu od 20:30 do 21:30 diljem svijeta održava se edukativno-ekološka akcija „Sat za planetu Zemlju“. Poradi podizanja svijesti u javnosti o globalnim promjenama u Sydnyju su 2007. započeli sa akcijom sat vremena bez svjetla za spas Zemlje. Događanje se od tada proširilo na cijeli svijet, više od stotinu država i preko milijardu ljudi priključilo se ovom simboličnom činu.

Tijekom ranijih godina akcija se održavala zadnje subote u martu, ove godine je to ranije zbog datumske koincidencije sa kršćanskim blagdanom Velike subote.

Sat vremena bez umjetne rasvjete markantno skreće pozornost javnosti i na problematiku svjetlosnog zagađenja zbog kojeg više od 90% svjetske populacije nema pogled na neokaljano noćno zvjezdano nebo. Hoćemo li isključivanjem rasvjete pridonjeti uštedi energije i smanjenju svjetlosnog zagađenja? Veoma malo, no važna je poanta priče! Važno je da nas večerašnje događanje podsjeti kako kao mali, obični ljudi (i birači!) ne dozvolimo realizaciju projekata koji bespotrebno devastiraju noćno nebo. Važno je da i ovom simbolikom prisilimo, ili privolimo, odgovorene (izabrane od birača, a oni se vole pohvaliti kad naprave nešto dobro!) da saniraju postojeće svjetlosne devastatore noćnog neba. Noćna umjetna rasvjeta je civilizacijska potreba i nužnost, no ona se mora izvesti tamo gdje je zaista potrebna i na način da ne utječe na gubitak noćnog zvjezdanog neba, na prirodnu izmjenu dana i noći, na cijelokupni ekosustav (biljke, životinje i čovjeka). Posljedično tome nastupaju i znatne uštede u potrošnji električne energije a sve zajedno dovodi do smanjenja prostornog zadiranja i emisija štetnih tvari u naš ekosustav.

Stoga, večeras u vremenu od 20:30 do 21:30 učinimo „ništa“. Nemojmo uključiti rasvjetu koja nije neophodna i priljučimo se milijunima ljudi diljem svijeta u nadi za bolju budućnost jedine nam planete kojoj zahvaljujemo svoje bistvo u svemiru.

Pulska arena zabljesnuti će tako u svojem “punom sjaju“, u mraku pod zvjedanim nebom. Nadamo se kako će i dizalice brodogradilišta Uljanik izroniti u mraku Mjesečine u svojoj punoj ljepoti.



Svetlosno zagađenje - mala kolekcija primera
http://astronomija.co.rs/posmatranja/sijalica/3444-svetlosno-zagaenje-mala-kolekcija-primera

Dve granice Kosmosa

Ili: KOLIKI JE KOSMOS?

Kada pogledamo u mikrokosmos vidimo svet elementarnih čestica a kada pogledamo u makrokosmos vidimo svet zvezda i galaksija. Granice i jednoga i drugoga sveta su nam za sada toliko nedostupne i nevidljive da ni umom ne možemo da ih sagledamo i pretpostavimo.



Kada golim okom pogledamo u nebo vidimo oblake, Sunce i Mesec. Kada pogledamo u noćno nebo vidimo Mesec, 5 planeta, oko 6 000 zvezda i samo jednu galaksiju. Mesec je udaljen 386 400km, planeta Saturn oko 1,5 milijardi km. Zvezde koje vidimo su udaljene od 4 do nekoliko desetina hiljada svetlosnih godina. Golo oko nam dopire do udaljenosti od 2 miliona svetlosnih godina. Na toj udaljenosti se nalazi galaksija Andromeda sa koje nam dolazi svetlost njenih 400 milijardi zvezda. Svetlosna godina je rastojanje koje pređe svetlosni zrak za godinu dana krećući se brzinom od 300 000km/s, što je oko 9 460 800 000 000km.



Ako hoćemo da vidimo dalje moramo da se služimo pomagalima kao što su teleskopi. Prvi teleskop je napravio Galileo Galilej 1609.godine To je bio optički teleskop, hvatao je samo vidljivu svetlost. Danas imamo lepezu različitih teleskopa, od radio teleskopa koji primaju radio talase preko infracrvenih i ultraljubičastih, do teleskopa koji primaju rendgenske(X-zrake) i gama zrake. Zahvaljujući ovim teleskopima vidimo skoro sve što postoji u našem Svemiru. Ovi teleskopi su nam omogućili dobacivanje pogleda do objekata udaljenih više od 13 milijardi svetlosnih godina.



Ako pogledamo ispod naših nogu tu smo nešto uskraćeni. Pogled nam dopire do zrnaca peska i krupnijih zrnaca prašine. Lupa može da nam malo pomogne ali najveća su nam pomoć optički i elektronski mikroskopi kojima možemo da vidimo naše ćelije i strukture kristala ali ne možemo da vidimo atome i molekule a kamoli još sitnije protone, neutrone, elektrone i kvarkove. Ovako male čestice detektujemo akceleratorima, najsloženijim uređajima na planeti. Prošle, 2013. naučnici su pomoću kvantne laserske kamere uspeli da snime strukturu atoma vodonika ( slika levo) koja je veličine 10‾14 m. Najsitnije elementarne čestice, kvarkovi, veličine 10‾18m, za sada ostaju van domašaja našeg vida.

https://t.co/LS95Fvk2vB

A P O D...

IZAŠAO AM online!



UVODNA NAPOMENA

Ovaj broj kasni oko dve godine ili malo više, jer je trebalo da izađe 2014-te, onda kada je stigao članak profesorice Ljiljane Grujić Dobrosavljević o Hipatiji. Ali kada ne postoji rok za objavljivanje onda je dovoljan svaki, pa i najmanji razlog da se ono odloži. Tako se doguralo do ove godine. Zbog ovolikog kašnjenja ceo broj je nekonzistentan i predstavlja prost skup članaka onako kako su pristizali. Neki su, na žalost, u međuvremenu postali neaktuelni te nisu ni ušli u ovaj broj (mada su objavljeni na našem web sajtu). Ali neki su zaista toliko vredni (a nisu bili pogodni za sajt) da je, AM online, zapravo samo zbog njih konačno i objavljen. Tu mislim na već pomenuti članak «Hipatija Grkinja: umna kći zalazećeg sveta», prof. dr Ljiljane Grujić-Dobrosavljević, o slavnoj antičkoj matematičarki koja je imala tragičnu sudbinu da bude pametna i lepa u vreme kada je Aleksandrijom harala prezira vredna bezumna rulja hrišćanskih vernika.

Takođe mislim i na članak našeg velikog evolucioniste dr Aljoše Tarasjeva «Evolucija, kreacionizam i pogled na svet». Ovaj tekst će nekima biti preobiman i naporan za čitanje. Na žalost, zbog nedostatka intelektualne znatiželje i snage oni će ostati uskraćeni za važno znanje.

Najaktuelniji članak je svakako tekst prof. Grujića o gravitacionim talasima koji su nedavno detektovani u SAD. Ovo otkriće mnogi astrofizičari svrstavaju ju najznačajnije do sada u ovom veku.

Tu je i članak Aleksandra Otaševića «80 godina AD “Ruđer Bošković”» koji je autor izneo 2014. na dvodnevnoj konferenciji AD «Novi Sad» "Amaterska i profesionalna astronomija Srbije". Rad je zapravo svojevrsna novija istorija astronomije u nas i zaslužuje posebnu pažnju.

Ne mogu a da ne pomenem i kratku priču o pustinji Atakama u kojoj je smeštena opservatorija Nanten, a koju je još pre dve godine posetio naš poznati astronom prof. Miroslav Filipović.

Mnogima će biti zanimljiv i članak Draška Dragovića o tome šta bi se desilo sa čovekom kada bi se iznenada, kratko našao u vakuumu. Da li bi to iskustvo bilo i fatalno za njega, ili bi on ipak uspeo da preživi neko sasvim kratko vreme, tima je tog članka.

AM online možete preuzeti ovde

pdf 26,4 MB, 61 strana
http://astronomija.co.rs/images/stories/AM/2016/AM2016print.pdf

Noćas susret najsjajnijih objekata na nebu

Mjesec i Jupiter zajedno na nebu



Večeras, ponedjeljak 21. marta 2016., Mjesec izlazi još za dana, u 16:29. Pola sata kasnije (16:51) nad istočnim horizontom pridružuje mu se planeta Jupiter. Ipak sve do zalaska Sunca (18:19) ovi nam podaci na prvi pogled neće ništa značiti. No već oko 19h nad istočnim horizontom u zviježđu Lava imati ćemo prilike vidjeti naš prirodni satelit u bliskom „susretu“ sa najvećom planetom Sunčeva sustava. Dijeliti će ih samo stupanj i pol na nebu (oko tri puna promjera Mjeseca).

Događanje je vidljivo golim okom no pravi prizor pokazati će nam se u dalekozoru. Biti će to prilika i za kadriranje pejzažne astrofotografije, stoga ne propustite večeras pogled prema nebu.

Dvojac će biti u meridijanu u 23:13 a zaći će sutra rano ujutro u 04:58, međusobno se sve više udaljavajući. Podaci su izračunati za lokaciju Vidulini, drugdje na poluotoku neznatno će se razlikovati.

Author: Marino Tumpić

Počela nova kosmička ekspedicija

http://astronomija.co.rs/112-autori/biografije/10181-pocela-nova-kosmicka-ekspedicija

https://t.co/aLoUoh0spX

A P O D...

Mars Gravity Map

Nova gravitaciona mapa Marsa, načinjena na osnovu preciznih podataka tri Nasine letelice, omogućava da se zaviri u unutrašnjost susedne planete. Sateliti kruže oko centra mase planete, ali dobro osećaju privlačnje masivnih objekata kao što je Olimpus Mons, najviše planine u Sunčevom sistemu. Te velike mase remete visinu satelita nad planetom što istraživačima omogućava da izmere debljinu Marsove kore, da saznaju neke detalje o dubokoj unutrašnjosti planete i uoče sezonske promene suvog leda na polovima Marsa.

Astronomija - 100 najvećih otkrića

Maraton - na ANDREVLJU!

Došlo je do velike izmene u organizovanju Mesijeovog maratona za ovu godinu. Iako smo najavili da će se maraton održati na Letenki, stekli su se uslovi da i ove godine ovo takmičenje organizujemo na Andrevlju!



Dakle, 8. do 10. april, Andrevlje, 16. Mesijeov maraton u Srbiji. Samo takmičenje biće održano (ako bude vedro) u noći između 9. i 10. aprila. Očekuju se takmičari iz više zemalja.

Uskoro detaljnije o ovogodišnjem takmičenju, a dotle, podsetite se nekih detalja o maratonu, Šarlu Mesijeu, njegovom Katalogu maglina i zvezdanih jata, vrstama takmičenja... i svemu ostalom što vam je važno za takmičenje (i astronomsko obrazovanje):

M maraton: sve na jednom mestu
http://astronomija.co.rs/mesije/9448-m-maraton-sve-na-jednom-mestu

Author: Aleksandar Zorkić

https://t.co/I57FyHDkRb

A P O D...

Da li su zakoni fizike svuda isti?

Poslednjih godina se u naučnim krugovima mnogo raspravlja o mogućnosti postojanja više univerzuma, umesto samo jednog, od kojih svaki ima različite zakone fizike. Čini se da su naučnici na pragu dokaza za takve tvrdnje.



Naime, analizom svetlosti koja dopire od različitih udaljenih kvazara uz pomoćVLT (Very Large Telescope) uređaja u Čileu pokazala je da jedna od fizičkih konstanti biva drugačija u različitim delovima kosmosa. To znači da Ajnštajnov princip ekvivalentnosti koji podrazumeva da su zakoni prirode svuda isti, zapravo netačan.

Promena u konstantnim vrednostima izgleda ima i orijentaciju, pa hvata “željeni pravac” ili osu širom kosmosa. Ta ideja je odbačena pre više od 100 godina stvaranjem Ajnštajnove specijalne teorije relativiteta.

Jedan izveštaj iz 2011. opisuje kako “magični broj” poznat kao konstanta fine strukture (alfa), ima različite vrednosti u različitim delovima svemira, tvrde naučnici sa Univerziteta u Novom Južnom Velsu.

“Ovo otkriće je iznenađenje za sve”, kaže Džon Veb, jedan od istraživača.

“Nakon što smo izmerili alfa u oko 300 udaljenih galaksija, pojavila se doslednost: magični broj koji nam pokazuje snagu elektromagnetizma, nije isti svuda kao na Zemlji i deluje da se menja duž prioritetnih osa širom svemira”, kaže Veb.

“Posledice našeg trenutnog razumevanja nauke su jako dalekosežne. Ako bi zakoni fizike delovali ‘lokalno’, možda i nije čudo što još nismo otkrili na drugim mestima u svemiru uslove za život kakav poznajemo, jer su oni koji deluju na Zemlji sasvim jedinstveni”.

Zaključci istraživača zasnivaju se na merenjima VLT teleskopa u Čileu, zajedno sa prethodnim merenjima najvećeg teleskopa na svetu u Keck opservatoriji na Havajima.

Suština otkrića je da konstanta fine strukture (alfa) određuje snagu interakcije između svetlosti i materije.

Pre deset godina, Veb je koristio podatke dobijene praćenjem svetlosti sa udaljenih galaksija i kvazara.

Oni su sugerisali da je vrednost alfe neznatno manja u svetlosti koju su kvazari emitovali pre 12 milijardi godina, nego što je to slučaj danas na Zemlji.

Džulijan King, Vebova koleginica, takođe sa Univerziteta u Novom Južnom Velsu analizirala je podatke sa VLT-a u Čileu koji prati drugi deo neba.

Dobijeni podaci pokazuju da je vrednost alfe na drugim mestima u univerzumu nešto veća nego na Zemlji.

Razlika u oba slučaja je oko milionitog dela vrednosti alfe u našem delu svemira i upućuje da taj broj varira u prostoru, a ne kroz vreme.

“Potajno smo se nadali da ćemo potvrditi nalaze koje je dobio Keck, ali je ovo bio pravi šok”, kaže King.

Naime Keck i VLT nalaze se na različitim hemisferama. Kada uz pomoć Keck-a gledamo ka severu, vidimo manju alfu u udaljenim galaksijama, dok gledajući ka jugu vidimo veću alfu.

“Konstanta fine strukture i druge značajne konstante zauzimaju centralno mesto u našoj fizici. Ako one zaista menjaju vrednost, potrebna nam je bolja, dublja teorija”, smatra dr Majkl Marfi sa Svinburn tehnološkog univerziteta.

“Jedno od najvažnijih pitanja moderne nauke je da li zakoni fizike važe svuda u Univerzumu i isto tokom cele istorije?” Rešeni smo da na to pitanje odgovorimo po svaku cenu”, kaže on.

Tim je analizirao oko 300 merenja alfe u svetlosti koja je dolazila sa različitih krajeva svemira. Na osnovu toga su zaključili da je alfa na jednoj strani Univerzuma manja od alfe na drugoj. Ovaj “dipolni” raspored poklapa se sa strujom kretanja galaksija koje se misteriozno pomeraju ka ivici svemira.

Zemlja se nalazi negde u sredini ekstremnih vrednosti alfe. Ako je hipoteza tačna, rezultati bi objasnili zašto alfa ima tako osetljivu vrednost – na primer, ako biste alfu povećali za samo četiri procenta, zvezde ne bi mogle da proizvode ugljenik, što bi biohemiju učinilo nemogućom. Ako su interpretacije istinite, to je “velika stvar”, smatra Kreg Hogan koji se nalazi na čelu Fermilab centra za astrofiziku čestica u Ilinoisu.

Međutim, on sumnja da se negde u analizi potkrala greška. Majkl Marfi smatra da raste broj dokaza u prilog tezi da su “konstante promenljive”.

“Niko nije u stanju da objasni zašto su ovi rezultati ovakvi. Nepromenljivost osnovnih konstanti je jedan od aksioma fizike. Ipak, mi smo ovde da testiramo fiziku, a ne da je podrazumevamo”. Veb i kolege udvostručili su broj pojedinačnih ispitivanja i merili vrednost alfe u 300 udaljenih galaksija i to na mnogo širem području u svemiru.

“Rezultati su nas iznenadili. U jednom smeru, od našeg mesta u Univerzumu – alfa postepeno slabi, dok u suprotnom postepeno jača.

Otkriće, ako se potvrdi, imaće ozbiljne posledice po naše razumevanje prostora i vremena i poljuljaće osnovne principe Ajnštajnove opšte teorije relativiteta”, smatra King.

“Takvo podrivanje očekuje se i od modernih takozvanih ‘teorija o svemu’ koje pokušavaju da ujedine delovanje svih poznatih osnovnih sila. Postepena promena alfe možda implicira da je Univerzum mnogo veći, nego što mi to mislimo, a možda čak i beskrajan”, smatra profesor Flambaum.

Profesor Veb misli da ova nova otkrića takođe nude vrlo prirodan odgovor na pitanje koje je naučnike mučilo decenijama: zašto zakoni fizike deluju tako ‘podešeno’ za postojanje života.

Sve bi bilo jednostavnije da svemir ne postoji

Biografije članova posade MKS-47/48

http://astronomija.co.rs/112-autori/biografije/10180-biografije-clanova-posade-mks-47-48

Otkrivene neočekivane promene sjajnih pega na Ceresu



Posmatranja koja se obavljaju zahvaljujući HARPS spektrografu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, otkrila su neočekivane promene sjajnih pega na patuljastoj planeti Ceres. Iako sa Zemlje Ceres vidimo tek kao malo veću svetlu tačku, pažljivo proučavanje njegove svetlosti pokazuje nam da postoje, ne samo očekivane promene zbog rotacije Ceresa, već da se sjaj pega pojačava u toku dana, kao i da postoje još neke varijacije. Ova posmatranja ukazuju na to da je materijal pega lako isparljiv, te da isparava zbog uticaja sunčevog zračenja.

Ceres je najveće telo u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera i jedini objekat ove vrste klasifikovan kao patuljasta planeta. NASA Dawn letelica je boravila u orbiti oko Ceresa biše od godinu dana i mapirala njegovu površinu veoma detaljno. Jedno od najvećih iznenađenja je bilo otkriće veoma sjajnih pega, koje reflektuju mnogo više svetlosti od njihovih tamnih okruženja [1]. Najupečatljivija od ovih pega nalazi se u krateru Okator i ukazuje na to da je Ceres imao mnogo aktivniju prošlost od njegovih asterioidnih komšija.

Nova i veoma precizna posmatranja obavljana zahvaljujući HARPS spektrografu na ESO 3.6-metarskom teleskopu u La Siji, Čile, su detektovala ne samo kretanja pega usled Ceresove rotacije oko ose, već i neočekivane dodatne varijacije koje ukazuju na isparljivost materijala od kojih su pege sačinjene usled uticaja sunčeve svetlosti.

Prvi autor nove studije, Paolo Molaro sa INAF–Tršćanske astronomske opservatorije objašnjava: "Čim je letelica Dawn otkrila misteriozne svetle pege na površini Ceresa, odmah sam počeo da razmišljam o tome koji su efekti merljivi sa Zemlje. Kako Ceres rotira, pege se približavaju Zemlji, da bi se onda ponovo udaljavale, što ima uticaj na spektar reflektovane Sunčeve svetlosti koja dospeva do Zemlje."

Ceres napravi jednu rotaciju na svakih devet sati i posmatranja su pokazala da su brzine pega ka i od Zemlje zbog ove rotacije veoma male, reda veličine 20 kilometara na sat. Međutim, ovo kretanje je dovoljno veliko za merenje Doplerovog efekta sa instrumentima visoke preciznosti kao što je HARPS:

Tim je posmatrao Ceres pomoću HARPS-a nešto više od dve noći u julu i avgustu 2015. godine. "Rezultat je bio iznenađujuć", dodaje Antonino Lanza, sa INAF–Catania astrofzičke opservatorije. "Pronašli smo očekivane promene u spektru usled rotacije Ceresa, ali sa značajnim varijacijama od noći do noći".

Tim je zaključio da su posmatrane promene posledica prisustva isparljivih supstanci koje isparavaju zbog uticaja sunčevog zračenja [2]. Kada su pege u Okator kratoru na strani koju osvetljava Sunce, formiraju se isparenja koja reflektuju veoma efikasno Sunčevu svetlost. Ova isparenja nestaju brzo, gube na reflektivnosti i dovode do posmatranih promena. Ovaj efekat, međutim, se menja od noći do noći, dovodeći do nasumičnih šablona, na kraćim i dužim vremenskim skalama.

Ukoliko ova interpretacija bude potvrđena, Ceres bi mogao biti mnogo drugačiji od Veste i drugih asterioida glavnog asteroidnog pojasa. Bez obzira na svoju relativnu izolovanost, mogao bi imati unutrašnju aktivnost [3]. Za Ceres se zna da je bogat vodom, ali nije još uvek jasno da li je ova činjenica povezana sa svetlim pegama. Izvor energije koji dovodi do kontinualnog istakanja materijal sa površine je takođe nepoznat.

Dawn nastavlja da proučava Ceres i ponašanje misterioznih pega. Posmatranja sa Zemlje pomoću HARPS-a i drugih isntrumenata nastaviće se i posle ove svemirske misije.


Umetkička vizija sjajnih tačaka na Ceresu snimljenih pomoću sletelice Dawn

Ovo je umetnička predstava, zasnovana na detaljnoj mapi površine Ceresa i sastavljena od snimaka iz orbite Nasine letelice Dawn. Ona pokazuje veoma svetle pege materijala u krateru Occatur. Nova osmatranja pomoću spektografa HARPS (teleskop ESO od 3,6 metara u La Siji u Čileu), otkriva neočekivane dnevne promene ovih tačaka što sugerišta da se one dešavaju pod uticajem Sunčevog svetla tokom rotiranja Ceresa.

Autorska prava: ESO/L.Calçada/NASA/JPL-Caltech/UCLA/MPS/DLR/IDA/Steve Albers/N. Risinger (skysurvey.org)


Slike sjajnih pega na Ceresu sa Dawn letelice

Ova slika, preuzeta sa NASA-ine Dawn letelice koja orbitira oko patuljaste planete Ceres, prikazuje veoma svetle delove materijala u krateru Okator i na drugim mestima. Nova posmatranja sa HARPS spektrografom na ESO 3.6-metarskom teleskopu u La Siji, Čile, pokazala su da postoje neočekivane dnevne promene ovih pega, koje ukazuju na to da se one menjaju pod uticajem sunčeve svetlosti.

Autorska prava: NASA/JPL-Caltech/UCLA/MPS/DLR/IDA

[4]

Beleške
[1] Pege su pronađene, doduše manje jasno uočljive, na ranijim slikama Ceresa sa NASA/ESA Habl svemirskog satelita iz 2003. i 2004. godine.

[2] Predloženo je da bi visoko reflektivni materijal u pegama Ceresa mogao da bude vodeni led ili hidrirani magnezijum sulfat.

[3] Mnoga od tela Sunčevog sistema, koja se odlikuju unutrašnjom aktivnošću, kao što su veliki sateliti Jupitera i Saturna, podložna su jakim plimskim efektima zbog njihove blizine masivnim planetama.

[4] Tekst je prevela Jovana Petrović. Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet u Beogradu, Katedra za astronomiju.

https://t.co/rgCskgtFNj

A P O D...

Evropa povećava budžet za kosmos

U zaokretu kakav se retko viđa kada je kosmički budžet u pitanju, Evropskoj kosmičkoj agenciji (ESA) su finansije povećane u 2016. za više od 18%, na rekordnih 5.25 milijardi eura.


Budžet ESA-e je fokusiran na razvoj rakete-nosača Ariane 6


Najveći porast zabeležen je u sektoru razvoja raketa-nosača (72%) čiji je udeo sa 20% u ukupnom budžetu drugi, posle programa satelita za posmatranje Zemlje (31%). Programi kao što su razvoj raketa-nosača Arane 6 i modernizacija Ariane 5, kao i navigacioni sateliti Galileo su veliki dobitnici u najnovijoj raspodeli budežta ESA-e.

Kao i ranije, Nemačka je sa 873 miliona eura najveći finansijer ESA-e. Sledi Francuska sa 845 miliona (18%), dok je Italija sa ogromnim povećanjem od 55%, do sume od 512 miliona eura, na trećem mestu. Ovaj porast udela Italije, ma koliko izgledao neobično, objašnjava se ambicioznim učešćem Italije u projektu lake rakete-nosača Vega, razvoju njene sledeće verzije Vega-C i u programu novog evropskog lansera Ariane 6 koja će delom koristiti tehnologije raketa Vega. Zanimljivo, pre zvaničnog objavljivanja udela Italije u ovogodišnjem budžetu ESA-e, bilo je govora da će se u stvari desiti obrnuto, i da će Rim značajno smanjiti svoj udeo u finansiranju ESA-e. U Velikoj Britaniji koja se sa 325 miliona eura nalazi na četvrtom mestu, ovo je vidjeno kao prilika da London konačno dospe na treće mesto.



Fokusiranjem na razvoj lansera i navigacionih satelita, Evropa očigledno akcenat stavlja na komercijalnu stranu jer su pojavom novih igrača, posebno na tržištu lansiranja, njene pozicije itekako uzdrmane. Zbog toga su sa učešćem od samo7% (365 milionaeura), čovekovi letovi u kosmos nisko na evropskoj kosmičkoj lestvici. To se, takođe može reći i za programe posvećene robotskim istraživanjima drugih planeta (3,7%) i nauci (9,7%). Zato generalni direktor ESA-e Johan-Ditrih Verner zabrinuto govori o realnom riziku da zbog manjka finansija lansiranje misije ExoMars 2018 bude pomerena za dvegodine, sa 2018. za 2020.


Rover misije ExoMars 2018 čije lansiranje može biti odloženo za dve godine

U svetlu skromnog budžeta za čovekove letove u kosmos, veoma je zanimljivo kakva je budućnost ESA-e u programu Međunarodne kosmičke stanice (MKS). Kao što je poznato, do sada su se svi glavni učesnici programa MKS – SAD (NASA), Rusija (“Roskosmos”), Japan (JAXA) i Kanada (CSA) - složile da se program produži do kraja 2024. Međutim, Evropa po svemu sudeći ne deli to mišljenje. Iako u sklopu MKS funkcioniše evropski modul Columbus, astronauti ESA mogu da ga koriste isključivo kao “gosti” u barter aranžmanu sa NASA-om kojoj u naturi, kao što to rade i Japanci i Kanađani, otplaćaju sedište u ruskim “: Sajuzima” (a u budućnosti, u privatnim američkim kosmičkim brodovima). Po jednom sedištu u “Sajuzu”, to je sada oko 70 miliona dolara. Trenutno se na MKS nalazi britanski astronaut Timoti Pik, a krajem godine tamo će doći Francuz Toma Paske. Sledeće 2017. planirano je da samo jedan Evropljanin leti u kosmos – Italijan Paolo Nespoli - i to u okviru “privatnog” kontrakta između Italije (koja najvećim delom gradi evropski servisni modul za brod Orion) i NASA-e.

Konačna odluka o daljem učešću ESA-e u programu MKS posle 2020. će biti donešena u decembru ove godine na sastanku Ministarskog saveta EU. Poznato je da dva vodeća finansijera ESA-e – Nemačka i Francuska – već izvesno vreme izržavaju velike sumnje u tehno-ekonomsku isplativost boravka evropskih astronauta na MKS posle 2020. i kako se to može odraziti na poreske obveznike širom EU.

Kongres povećava budžet NASA-e za 2017.

Posle odluke da ovogodišnji budžet NASA-e poveća za 7%, u cilju podrške realizacije planova čovekovog leta na Mars Kongres je spreman da isto uradi i sa budžetom za 2017. To je potvrdjeno na nedavnom saslušanju u Palati predstavničkog doma Kongresa posvećenom projektu federalnog budžeta za 2017. finansijsku godinu.



Kada je budžet NASA-e u pitanju, posle zatezanja oko podrške komercijalizacije kosmosa, neki novi vetrovi duvaju sa Kapitol hila. Svi kongresmeni koji su učestvovali u debati u Palati predstavničkog doma Kongresa – kako republikanci, tako i demokrate – su izrazili razočarenje što je administracija predsednika Obame za 2017. planirala budžet NASA-e u iznosu od “samo” 19 milijardi dolara. To je za 300 miliona dolara manje od budžeta NASA-e za tekuću finanjsku godinu.

Rukovodioc podkomiteta Kongresa za trgovinu i nauku republikanac iz Teksasa Džon Kalberson je admonistratoru NASA-e Čarlsu Bouldenu rekao da će njegov podkomitet “obezbedtiti program osvajanja kosmosa neophodnim resursima radi postizanja njegovih ciljeva”. Ovaj stav je podržao demokrata Makl Honda, rekavši da je reč o “nacionalnom prioritetu”.

U odgovoru, Boulden je rekao da podržava prvobitno predloženu sumu sa program NASA-e u čijem je kreiranju sam učestvovao, ali ukoliko Kongres želi da odobri većši iznos to, kako se izrazio, “neće naškoditi”. On je naglasio da bi dodatna finansijska sredstva pomogla da se ubrza program gardnje super-rakete SLS koja će se koristiti za lansiranje novog kosmičkog broda Orion u duboki kosmos, prema Mesecu, asteoroidima i Marsu.

U ovoj finansijskoj godini, Kongres je odobrio dve milijarde dolara za projekat SLS, a na veliko iznenadjenje administracija predsednika Obame je za 2017. zatražila gotovo 700 miliona dolara manje. Boulden je naglasio da posle pomeranja prvog lansiranja SLS sa pilotiranim Orionom sa 2021. u 2023. predloženi budžet projekta SLS za 2017. još uvek omogućava da se ovaj cilj postigne.

“Medjutim, ukoliko budemo imali više novca, možemo smanjiti nivo rizika i ranije pristupimo dugoročnim planovima, uz mogućnost da se ranije pripremimo za pilotirane letove novog broda” – rekao je Boulden.

U vezi finansiranja NASA-e posle izbora novog predsednika, izvesno je da vodeći pretendenti Donald Tramp i Hilari KIlinton podržavaju program SLS/Orion. Ma ko od njih pobedio treba računati na odnos snaga u Kongresu, koji kao što je poznato ne ide u prilog Demokrata. To je itekako bilo evidentno od samog početka Obaminog predsednikovanja poznatog po brojnim neslaganjima izmedju Kongresa i Bele kuće. Najvećim delom neslaganja su se odnosila na način podrške oba komercijalna programa od strane NASA-e. Kako se program teretnih brodova (prevoz materijala do MKS) već uveliko odvija, a transportni (prevoz astronauta) je spreman da krene sledeće godine, treba očekivati da će varnice izmedju dve strane opasti.

To znači da će finansije NASA-e u sledećim godinama biti stabilne, i da će u Kongresu obe strane itekako nastaviti da podržavaju projekte razvoja super-rakete SLS i kosmičkog broda Orion.

Što se Bouldena tiče, iako je tokom njegovog mandata nekoliko puta bio na samoj ivici povlačenja iz NASA-e, sasvim je izvesno da će novi predsednik SAD, ma ko to bio, želeti da vidi nekog drugog u fotelji administratora NASA-e.

https://t.co/NHe5PF29tk

A P O D...

Usamljeni član Lokalne grupe



Ovaj prizor, koji je uhvatila OmegaCAM kamera ESO-vog VLT teleskopa za pretraživanje, prokazuje usamljenu galaksiju poznatu pod imenom Wolf-Lundmark-Melotte, ili karće kao WLM. Iako se smatra delom naše Lokalne grupe galaksija, WLM stoji usamljena na samom obodu grupe, kao jedan od najudaljenijih pripadnika. Zapravo, ova galaksija je toliko mala i usamljena, da se pretpostavlja da najverovatnije nikada nije interagovala sa Lokalnom grupom galaksija - možda, čak, ni sa jednom drugom galaksijom u istoriji svemira.

Poput kakvog nepoznatog plemena Amazonije, ili ostrva u Tihom okeanu, WLM pruža jedinstvenu priliku da zavirite u unutrašnjost prastarih galaksija, koje jedva da su bile taknute spoljašnjim uticajima.

Nemački astronom Max Wolf otkrio je galaksiju WLM još davne 1909. godine, a nekih 15 godina kasnije zasebnosu je identifikovali astronomi Knut Lundmarki Philibert Jacques Melotte — što objašnjava naziv galaksije. Zamagljena galaksija nalazi se u sazvežđu Kita, na oko tri miliona svetlosnih godina od Mlečnog puta - jedne od tri dominantne galaksije Lokalne grupe.

WLM je poprilično mala i bez određene strukture, te se klasifikuje kao nepravilna galaksija. Prostire se na oko 8000 svetlosnih godina po dužini, i obuhvata halo koji čine veoma stare zvezde, što je otkriveno tek 1996. godine (eso9633).

Astronomi smatraju da su slične galaksije u prošlosti međusobno interagovale i spajale se, stvarajući veću galaksiju. Tokom perioda od nekoliko milijardi godina, proces spajanja doveo je do pojave velikih spiralnih i eliptičnih galaksija koje su veoma česte u svemiru. Ovakvo "okupljanje" galaksija podseća na migracije ljudi tokom hiljada godina skupljali u gradovima, stvarajući moderne megalopolise.

Međutim, WLM se razvijala nezavisno od ovakvih tendencija, daleko od uticaja ostalih galaksija i njihovih zvezdanih populacija. Poput skrivenih civilizacija, koje nisu imale kontakt sa spoljašnjih svetom, WLM se nalazi u svom relativno prirodnom stanju, u kojoj su bilo kakve perturbacije u najvećoj meri posledica aktivnosti nezavisnih od okoline.

Ova mala galaksija čuva halo crvenkastih zvezda zamagljenog sjaja, koje se prostiru mračnim prostranstvima okolnog kosmosa. Ova crvenkasta boja ukazuje na odmaklu fazu zvezdane evolucije. Moguće je da halo datira iz perioda formiranja galaksije, i samim tim pruža indicijeo mehanizmima koji su stvarali prve galaksije.

Zvezde koje se nalaze u samom centru ove galaksije deluju mlađe i plavlje. Na ovoj slici, ružičasti oblaci označavaju područja gde je ontenzivno zračenje mladih i vrelih zvezda jonizovalo vodonični gas, stvarajući karakteristični crvenkasti odsjaj.

Ovu raskošnu sliku bogatu detaljima, zabeležila je OmegaCAM kamera koja se nalazi na ESO-vom VLT teleskopu za petraživanje (VST) u Čileu, prečnika primarnog ogledala 2,6 metara. Ovaj teleskop eksluzivno je dizajniran da pretražuje nebo u vidljivom delu spektra. OmegaCAM ima 32 CCD detektora stvaraju slike svemira bogate detaljima od čak 265 mega piksela.


The WLM galaxy on the edge of the Local Group

This image, captured by ESO’s OmegaCAM on the VLT Survey Telescope, shows a lonely galaxy known as Wolf-Lundmark-Melotte, or WLM for short. Although considered part of our Local Group of dozens of galaxies, WLM stands alone at the group’s outer edges as one of its most remote members. In fact, the galaxy is so small and secluded that it may never have interacted with any other Local Group galaxy — or perhaps even any other galaxy in the history of the Universe.

Autorska prava: ESO


The dwarf galaxy WLM in the constellation of Cetus

This chart shows the position of the faint, galaxy WLM in the constellation of Cetus (The Sea Monster). Most of the stars visible to the naked eye on a clear and dark night are shown. The galaxy itself has a very low surface brightness, it was discoved photographically in the early twentieth century and is very hard to spot visually.

Autorska prava: ESO/IAU and Sky & Telescope

Promene magnetnog polja Zemlje

Rezultati dobijeni sa tri ESA-ina satelita Swarm constellation, koja su lansirana u jesen 2013. omogućila su uvid, bez presedana, u Zemljino magnetno polje.



Foto: ESA Magnetno polje Zemlje, juni 2014.

Merenja urađena u prvih šest meseci 2014. detekcijom magnetnih sila koje izviru iz duboke unutrašnjosti Zemlje, potvrđuju opšti trend slabljenja magnetnog polja u nekim njenim oblastima. Najdramatičnije slabljenje je na zapadnoj hemisferi. U drugim oblastima, kao što je južni Indijski okean, magnetno polje je od januara 2014. ojačalo. Pojava slabljenja magnetnog polja Zemlje je dramatična zbog toga što ono štiti Zemlju od kosmičkog zračenja i solarnog vetra (slobodni elektroni i protoni).

Novija merenja potvrđuju pomeranje ili kretanje severnog magnetnog pola ka Sibiru.

Ova istraživanja će omogućiti novi uvid u prirodne procese na Zemlji i njihove interakcije sa vremenom u svemiru koje stvara aktivnost Sunca. Informacije će pomoći da se razume uzrok slabljenja magnetnog polja.

Crvena boja predstavlja oblasti u kojima je magnetno polje jače a plava oblasti gde je slabije tokom prvih 6 meseci 2014.

Detaljnije na: ESA