Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/ojPpE8U7ct

A P O D...

Maglina Heliks od Blanko i Habl teleskopa



Maglina Heliks od Blanko i Habl teleskopa

Kredit i autorska prava: C.R.O'Dell,(Vanderbilt) et al. ESA, NOAO, NASA

Objašnjenje slike: Kako je jedna zvezda obrazovala Heliks maglinu? Oblici planetarnih maglina kao sto je Heliks su vazni, jer verovatno pružaju informacije o tome kako završava zivot zvezda sličnih Suncu. Posmatranja svemirskog teleskopa Habl i 4-metra-Blanko-teleskola u Čileu su pokazala da maglina Heliks nije samo jednostavna spirala. Tačnije je da ona sjedinjuje u sebi dve skoro vertikalne ploče i lukove, potrese i teško objašnjive strukture. Pa ipak preostaju mnoge markantne geometrijske simetrije. Još uvek se istrazuje kako jedna zvezda slična Suncu može da obrazuje ovako lep geometrijski kompleks. Maglina Heliks je planetarna maglina najbliža Zemlji, nalazi se oko 700 svetlosnih godina udaljena u sazvežđu Vodolije i ima veličinu od oko 3 svetlosne godine.

Prevod NASA APOD na srpski jezik: Dipl. Ing. Dr. Liliana Gračanin

Temperatura planete otkriva njenu istoriju

Naučnici stalno pronalaze nove metode da dođu do novih informacija. Jedna od metoda za izučavanje istorije formiranje neke planete mogla bi biti i njena temperatura.

Početkom godine je otkrivena jedna pozamašna planeta oko braon patuljka mase oko 25 Jupitera, koji se nalazi 170 svetlosnih godina daleko od nas. Braon patuljak je star svega osam miliona godina, što znači da i uočena planeta ima približno toliko godina, najviše.



Proračuni pokazuju da je do sada ta planeta od svog nastanka trebalo da se ohladila do nekih 1000 Kelvina, međutim ona je još prilično topla: 1600 K. Kako to objasniti?

U ranoj fazi Sunčevog sistemu sudari su bili uobičajeni i verovatno su takvu žestoku sudbinu, manjih ili većih razmera, imale sve planete. Naučnici stoga pretpostavljaju da se slično dešava i u planetarnom sistemu pomenutog braon patuljka. Verovatno je pomenuta planeta doživela sudara sa drugom planetom slične veličine i ako je to tako onda je narasla temperatura posledica upravo takvog događaja. Kompjuterski model pokazuje da ta planeta zrači svoju prilično visoku temperaturu nekih 100 000 godina.

E sad, ako se sve ovo u narednim istraživanjima pokaže kao tačno onda će se i u drugim slučajevima sa više pouzdanja visina temperature date planete moći da koristi za računanje vremena od dramatičnog sudara u kojem se odnosna planeta formirala.

Braon patuljak je nebesko telo koje je prošlo kroz isti proces nastanka kao zvezda, ali da pri tome nije sakupilo dovoljnu količinu gasa i prašine da bi u njegovom jezgru otpočela nuklearna fuzija. Drugim rečima, braon patuljci su zvezde koje nisu dovoljno masivne da bi podržale sagorevanje vodonika. Ili, kako to astronomi duhovito kažu: braon patuljci su neuspele zvezde.

Stigla nova posada na Međunarodnu kosmičku stanicu

Petnaestog decembra 2015. sa kosmodroma Bajkonur lansiran je kosmički brod “Sajuz TMA-19M”. Komandant broda je ruski kosmonaut Jurij Malenčenko (54), dok su brodski inženjeri američki astronaut Timoti Kopra (52) i Britanac Timoti Pik (42) iz Evropske kosmičke agencije.


Posada MKS-46/47 (l-d) – Timoit Pik, Jurij Malenčenko i Timoti Kopra

Pozivni znak posade je “Agat”, dok su u sastav rezervne ekipe Anatolij Ivanjišin (Roskosmos), Takuja Oniši (JAXA) i Ketlin Rubins (NASA).

Manje od šest časova posle lansiranja, pre isteka četvrte orbite, kosmički brod je spojen uz ruski modul “Rasvet” Medjunarodne kosmičke stanice (MKS). Tamo su novu posadu dočekali članovi ekspedicije MKS-43/45, komandant stanice Majkl Keli (NASA) i brodski inženjeri Mihail Kornineko i Aleksandar Volkov (Roskosmos). Keli i Kornienko se nalaze u kosmosu već 252 dana (od 27. marta 2015.) u prvoj jednogodišnjoj misiji na MKS (broj 43), dok je Volkov stigao na stanicu početkom septembra 2015. u okviru ekspedicije MKS-45. Samo četiri dana pre dolaska nove posade, od MKS je odvojen kosmički brod “Sajuz TMA-17M” kojim su se 11. decembra na Zemlju vratili Oleg Kononjenko (Roskosmos), Kimija Jui (JAXA) i Čel Lindgren (NASA). Oni su time, posle 145 dana, priveli kraju misiju MKS-44.



Nova ekspedicija MKS-46/47 će u kosmosu provesti sedam, umesto šest ranije planiranih meseci. Razlog za ovu promenu koja je u grafik misije uneta samo nekoliko nedelja pre njenog početka je vezana za odluku Roskomosa da lansiranje prvog teretnog broda nove generacije “Progres-MS” planirano krajem novembra odloži za mesec dana. Paralelno sa novim teretnim brodom “Progres-MS”, Roskosmos privodi kraju pripreme i novog transportnog kosmičkog broda “Sajuz-MS”. Kako je planirano da on prvi put poleti tek posle dve misije novog teretnog broda “Progres-MS”, Roskosmos je doneo odluku da umesto u martu “Sajuz-MS” poleti krajem juna 2016. čime je došlo do produžetka misije MKS-46/47.

Malenčenko, Kopra i Pik treba da obave obiman program naučnih istraživanja – više od pedeset eksperimenata uglavnom iz oblasti medicine, ekologije i astrofizike.

Planirani su i radovi u otvorenom kosmosu. Prvo će u januaru Keli i Kopra obaviti 34. izlazak izvan američkog segmenta MKS. Očekivalo se da će tokom izlaska astronauti pokušati da otklone kvar na jednom od osam blokova kontrole napona sistema električnog napajanja koji je otkazao u novembru 2015. Kako je problem očigledno složeniji i zahteva dodatna ispitivanja, u fokusu ovog “leonovanja” će biti nastavak radova na pripremi američkog segmenta za spajanja privatnih kosmičkih brodova CST-100 Starliner (kompanije Boeing) i Dragon V2 (SpaceX). U februaru planiran je izlazak kosmonauta Volkova i Malenčenka, 42. izvan ruskog dela stanice koji će u otvorenom kosmosu testirati nove tehnologije i sa spoljašenje površine ruskih modula skinute bio-tehnološke obrasce koji su dugo izloženi uslovima kosmičkog vakuuma. U aprilu, Kopra će skupa sa astronautom Džefrijem Vilijamsom (koji stiže na stanicu krajem marta 2016.) još dva puta izlaziti u otvoreni kosmos.

Tokom ove misije planirano je spajanje šest automatskih teretnih brodova. Pored dva ruska broda “Progres-MS” nove serije, po dva privatna teretnjaka trebaju biti spojena sa MKS. Time će biti obnovljeni letovi američkih privatnih teretnih brodova Cygnus (kompanije Orbital ATK) i Dragon (SpaceX) koji su stopirani posle njihovih neuspešnih lansiranja krajem 2013. i sredinom ove godine.

Ako sve bude išlo po grafiku leta, povratak Malenčenka, Kopre i Pika je planiran za 5. jun 2016.

Fotografije posade pre poletanja

Biografije posade:

Jurij Ivanovič Malenčenko http://astronomija.co.rs/112-autori/biografije/9967-jurij-ivanovic-malencenko

Timoti Lenart Kopra http://astronomija.co.rs/112-autori/biografije/9968-timoti-lenart-kopra

Timoti Najdžel Pik http://astronomija.co.rs/112-autori/biografije/9969-timoti-najdzel-pik

https://t.co/8dj1cepG3M

A P O D...

Timoti Najdžel Pik

Iako Velika Britanije ima dugu raketno-kosmičku istoriju, Timoti Pik je njen prvi nacionalni astronaut, i tek drugi građanin ove države u kosmosu.



Timoti Pik je rođen 7. aprila 1972. u Čičesteru (Chichester), grofovija Zapadni Saseks. Tamo je 1990. završio srednju školu, a dve godine kasnije Kraljevsku vojno-pešadijsku akademiju. Kao pilot helikoptera bio je jedno vreme stacioniran u Severnoj Irskoj, posle čega je od 1994-1998. služio kao komandant helikopterskih jedinica u Nemačkoj, Makedoniji, Keniji i Kanadi. Pik je učestvovao u vojnim operacijama u Bosni i Hercegovini i Avganistanu.

Od 1998. instruktor je helikopterskog letenja, posle čega od 1999-2002. Leti u SAD-u na helikopterima Apache. Po povratku u Veliku Britaniju, nekoliko godina služi kao instruktor pilotiranja ovog helikoptera. Godine 2005. završio je Imperatorsku školu probnih pilota, a 2006. diplomirao je na Univerzitetu Portsmut (Portsmouth), na katedri dinamike letenja. Nekoliko meseci radio je kao probni pilot britansko-italijanske kompanije helikoptera Augusta Westland.

Major Timoti Pik je proveo preko 3000 časova za komandama više od 30 različitih tipova helikoptera, uključuju}i pored spomenutog Apache, aparate Hawk, Dakota, Harvard i Mi-17.

U maju 2009. Pik, kao prvi Britanac, postaje astonaut Evropske kosmičke agencije (ESA). Godinu i po dana kasnije, posle osnovne obuke, dobija status punopravnog astronauta ESA-e u Evropskom centru astronauta u Kelnu. Odlazi prvo u Gagarinov centar za pripremu kosmonauta u Zvezdanom gradu, a zatim je nekoliko meseci proveo na obuci u Džonsonovom kosmičkom centru u Hjustonu. ESA je maja 2013. oficijelno objavila njegovo imenovanje za člana posade misije MKS-46/47.

Timoti Pik je prvi nacionalni astronaut Velike Britanije, ali ne i prvi Britanac u kosmosu. Godine 1991. na ruskom orbitalnom kompleksu “Mir” je nedelju dana provela hemičar Helen [arman (Helen Sharman) koja je u okviru misije koju je finansirala jedna privatna fondacija postala prvi građanin Velike Britanije u kosmosu.

Sa suprugom Rebekom (Rebecca), Timoti ima šestogodišnjeg sina Tomasa.

Zanima se trčanjem, alpinizmom i speleologijom.

Poverljiva predviđanja

Iz knjige Mičio Kaku: PARALELNI SVETOVI.

Knjigu možete poručiti ovde http://astronomija.co.rs/component/chronoforms5/?chronoform=paralelni



Nažalost, za sada je nemoguće ispitati valjanost teorije multiverzuma, odnosno postojanja paralelnih univerzuma s različitim skupovima fizičkih zakona. Da bi se došlo do tih svemira, valjalo bi putovati brzinom većom od svetlosne. Ali, prednost teorije inflacije je to što omogućava predviđanja o prirodi našeg kosmosa koja jesu proverljiva.

Pošto je inflatorna teorija kvantna, zasnovana je na Hajzenbergovom principu neodređenosti, kamenu temeljcu kvantne teorije. (Prema principu neodređenosti ne možete izvesti merenja beskonačne preciznosti – na primer, merenje brzine i pozicije elektrona. Koliko god osetljivi bili vaši instrumenti, uvek će biti neodređenosti u vašem merenju. Ukoliko znate brzinu elektrona, ne možete precizno znati njegovu poziciju, i obrnuto.) Primenimo li to na izvornu vatrenu loptu od koje je krenuo Veliki prasak, zaključujemo da prvobitna kosmička eksplozija nije mogla da bude beskrajno glatka. (Da je bila savršeno uniformna, znali bismo tačne trajektorije subatomskih čestica nastalih iz Velikog praska, što narušava princip neodređenosti.) Kvantna teorija omogućava da izračunamo veličine tog mreškanja ili fluktuacija u prvobitnoj vatrenoj lopti. Ako primenimo inflaciju na ta majušna kvantna mreškanja, možemo da izračunamo minimalni broj fluktuacija koje bi trebalo da vidimo na mikrotalasnoj pozadini 380.000 godina posle Velikog praska. (Ako proširimo ta mreškanja do današnjih dana, trebalo bi da dobijemo aktuelnu distribuciju galaktičkih jata. I sama naša galaksija se izrodila iz jedne od tih majušnih fluktuacija.)

Podaci dobijeni od satelita COBE na prvi pogled nisu ukazivali ni na kakva odstupanja ili fluktuacije u mikrotalasnom pozadinskom zračenju. To je donekle uznemirilo fizičare, jer bi se savršeno mikrotalasno zračenje kosilo ne samo sa inflacijom, već i sa čitavom kvantnom teorijom, narušavajući princip neodređenosti. Bio bi to udarac u samo srce fizike koji bi mogao da sruši stubove kvantne fizike dvadesetog veka. Inflacija i paralelni univerzumi 

Ipak, mučno detaljan pregled računarski dorađenih podataka od satelita COBE doneo je olakšanje, otkrivši nejasan skup mreškova, varijacija u temperaturi reda veličine 1/100.000, što je minimalno odstupanje koje kvantna teorija toleriše. Te infinitezimalne fluktuacije bile su konzistentne sa inflatornom teorijom. Gut je priznao: „Potpuno sam oduševljen pozadinskim kosmičkim zračenjem. Signal je bio toliko slab da čak nije otkriven do 1965, a sada se mere fluktuacije reda veličine 1/100.000.“ Premda su prikupljeni eksperimentalni podaci lagano potvrđivali ispravnost inflatorne teorije, naučnici su i dalje bili suočeni sa upornim problemom vrednosti Omega – činjenicom da je vrednost Omega iznosila 0,3 umesto 1,0.

SUPERNOVE – POVRATAK LAMBDE

Iako se pokazalo da su podaci koje je prikupio COBE u skladu sa inflatornom teorijom, astronomi su i u poslednjoj deceniji prošlog veka negodovali zato što se inflacija oštro kosila sa eksperimentalnim podacima u vezi sa gustinom Omega. Atmosfera je počela da se menja 1998. godine, kao posledica podataka pristiglih iz sasvim neočekivanog smera. Astronomi su pokušali ponovo da izračunaju stopu širenja kosmosa u dalekoj prošlosti. Umesto da analiziraju promenljive cefeida kako je radio Habl dvadesetih godina, počeli su da analiziraju supernove u galaksijama udaljenim milijardama svetlosnih godina, iz davne prošlosti.

Konkretnije, analizirali su supernove klase Ia, idealan izbor za standardne sveće. Astronomi znaju da supernove ovog tipa imaju gotovo identičnu jačinu svetlosti. (Jačina svetlosti supernovih tipa Ia toliko dobro je poznata da se čak i mala odstupanja mogu kalibrisati: što je supernova svetlija, jačina svetlosti opada sporije.) Takve supernove se formiraju kada beli patuljak u dvojnom zvezdanom sistemu polako usisava materiju svoje zvezde pratilje. Hraneći se sestrinskom zvezdom, ovaj beli patuljak postepeno povećava masu do vrednosti od 1,4 solarne mase, što je najveća dozvoljena masa za belog patuljka. Kada dostigne tu granicu, urušava se i eksplodira u supernovu klase Ia. Ta tačka okidanja zaslužna je za ujednačenost jačine svetlosti supernovih tipa Ia – reč je o prirodnoj posledici toga što beli patuljak dostiže tačno određenu masu, a potom se urušava usled gravitacije. (Kao što je Subramanjan Čandrasekar pokazao 1935. godine, sila gravitacije unutar belog patuljka odgovorna za urušavanje te zvezde jednaka je odbojnoj sili između elektrona zvanoj degenerativni elektronski pritisak. Ako beli patuljak teži više od 1,4 solarne mase, gravitacija nadvladava tu silu i zvezda se urušava, formirajući supernovu.) Kako su se udaljene supernove javljale u ranom svemiru, njihova analiza omogućava da se izračuna stopa širenja svemira pre mnogo milijardi godina.

Dve nezavisne grupe astronoma (predvođene Solom Perlmaterom iz tima Projekat kosmologije supernovih i Brajanom P. Šmitom iz tima Istraživanje supernovih sa velikim Z) očekivale su da će otkriti kako se kosmos i dalje širi, ali sve sporije. Više generacija astronoma bez pogovora je to prihvatalo kao istinu koja se predavala na svakom kursu kosmologije: prvobitno širenje postepeno se usporava.

Pošto je svaka grupa analizirala oko desetak supernovih, otkrili su da se rani svemir nije širio brzo kako se prethodno mislilo (odnosno, crveni pomaci supernovih, time i njihove brzine, bili su manji nego što se pretpostavljalo). Uporedili su stope širenja današnjeg i ranog svemira, i utvrdili da je danas ta stopa relativno veća. Na svoje iznenađenje, ove dve grupe došle su do zapanjujućeg zaključka da se svemir ubrzano širi.

Drugo iznenađenje čekalo ih je kada su otkrili da je, kakva god da je vrednost Omega, nemoguće uskladiti podatke s teorijom. Jedini način za to bilo je da se ponovo uvede Lambda, energija vakuuma koju je prvi pomenuo Ajnštajn. Povrh toga, otkrili su da je Omega zanemarljivo mala spram neobično velike vrednosti Lambda koja je odgovorna za ubrzavanje širenja svemira u maniru De Siterove ekspanzije. Dve grupe su nezavisno jedna od druge došle do tog zasenjujućeg otkrića, ali oklevale su da objave svoje zaključke zbog čvrstog dugogodišnjeg ubeđenja naučne zajednice da Lambda ima vrednost nula. Kao što je Džordž Džekobi iz Opservatorije Kits Pik rekao: „Lambda je oduvek bila koncept sa ostrašćenom podrškom, i svako dovoljno lud da kaže da nije nula, smatran je ludakom.“

Šmit se priseća: „Odmahivao sam glavom, ali sve smo proverili... Oklevao sam da saopštim javnosti, jer sam iskreno mislio da će nas linčovati.“ Međutim, kada su dve grupe objavile rezultate 1998. godine, prava planina podataka koje su prikupili nije se mogla tek tako odbaciti. Lambda, Ajnštajnova „najveća zabluda“, gotovo sasvim zaboravljena u modernoj kosmologiji, doživljavala je zadivljujući povratak posle devedeset godina tavorenja u zaboravu!

Fizičari su bilo zapanjeni. Edvard Viten sa Instituta za napredne studije u Prinstonu rekao je da je to bilo „najčudnije eksperimentalno otkriće otkad se bavim fizikom“. Kada je vrednost Omega, 0,3, dodata vrednosti Lambda, 0,7, dobijao se zbir jednak 1,0 (u okviru eksperimentalne greške), Inflacija i paralelni univerzumi kako je predviđala inflatorna teorija. Kosmolozi su napokon videli delić slagalice zvane inflacija koji je nedostajao. Našli su ga u vakuumu.

Ovaj rezultat dobio je spektakularnu potvrdu u vidu očitavanja satelita WMAP, koji je pokazao da energija vezana za Lambda, tamna energija, sačinjava do 73 posto svekolike materije i energije u svemiru, što je čini dominantnim delićem slagalice.

Nastaviće se...

https://t.co/8DL735JTJK

A P O D...

Monstrumska raketa Elona Muska za Mars

Od kako je Musk pre koju godinu objavio da planira da izgradi raketu i kosmički brod za putovanje na Mars, mreža je puna glasina o novom projektu vlasnika “SpaceX-a”. Hiljade fanova pomno analizira svaku reč, svaku izjavu i svaki gest harizmatičnog magnata ne bi li pronašli ključ koji bi nam pomogao da saznamo šta je Musku na pameti. Naravno, za rezultat imamo da je mreža prepuna glasina, od kojih su mnoge kontradiktorne, o planovima “SpaceX-a”. Musk ne otkriva svoje sledeće korake, ali je u poslednjih nekoliko nedelja procurelo nekoliko detalja koji nam daju makar ideju u kom pravcu će da “puca”.



Opasan malac! Iako ga zovu Pretorijanac, to nije zbog njegovih osobina već zato što je rođen u Pretoriji, u Južnoafričkoj republici. Ima samo 44 godine, a već je stigao da uradi neke stvari kojima bi mogla da se podiči i neka manja zemlja. Za kratko vreme je uspeo da zaradi tričavih $13 milijardi[1], pa mu je to valjda otvaralo oči dovoljno da se triput oženi i napravi šestoro dece (najmanje). Kad to nije radio, posvećivao se nauci i biznisu – ili obrnuto, te je osnovao PayPall, osmislio električni automobil „Tesla“ i koncept „SolarSytija“, danas drugog najvećeg provajdera solarnih sistema u SAD. Kao da mu to nije dosta, pa je pre dve godine smislio novi podzvučni transportni sistem budućnostii „Hyperloop“ i pokrenuo projekat za istraživanje veštačke inteligencije „OpenAl“. Kao vrhunac, osnovao je 2001. svoju sopstvenu kosmičku kompaniju „SpaceX“, i odmah da drugarom sa fakulteta otputovao za Moskvu s nametom da kupi tri prepravljene balističke rakete tipa „Dnepr-1“, ali su odustali. Onda je Musk izračunao da materijal za pravljenje rakete košta samo 3% njene tržišne cene, te je došao do zaključka da je on u stanju da mekar 10 puta smanji cenu slanja ljudi u kosmos. Čak je izjavljivao da bi za 50 godina mogao da napravi koloniju na Marsu za najmanje 80.000 ljudi!

Već više od godinu dana znamo da „SpaceX“ razvija jedan motor velike snage, nazvan „Raptor“, i gigantski brod za Mars, neformalno poznat kao MCT („Mars Colonial Transport“), koji bi mogao da ponese veliku posadu (neke glasine pominju nekoliko desetaka, pa čak i 100 putnika). Za lansiranje takvog monstruma Mask želi da napravi džinovsku raketu koju zovu BFR. To je skraćenica – možda malo politički nekorektna, ali vrlo opisna – od „Big Fucking Rocket“.


Mogući izgled rakete BFR naspram „Saturna V“ (levo). A ovo je manja verzija ...


Mogući izgled prvog stepena buduće rakete. Svaki blok će imati po 9 motora „Raptor“ koji će trošiti metan i kiseonik.

Sve do pre neki dan detalji o BFR su bili predmet špekulacija, ali su na forumu L2 na NASAspaceflight.com procurele iz “SpaceX” neke vesti o raketi koje su izazvale pravo ludilo u tamošnjim medijima. Na osnovu novih podataka, BFR će imati prečnik od 15 metara (!) i dužinu od 120 metara. A brod za Mars, za sada poznat po originalnom imenom BFS (“Big Fucking Spacecraft”), imaće dužinu od 60 metara (!!). Ostaje nejasno da li je u dužinu rakete uračunat i Marsov brod ili ne, jer bi u tom slučaju kompleks na rampi bio visok između 120 i 180 metara (“Apolov” “Saturn V” je bio visok 110 metara i imao maksimalni prečnik od “samo” 10 metara).

Nosivost BFR će biti ni manje ni više nego 236 tona, mada, opet, stručnjacima nije jasno da li je to nosivost rakete na niskoj orbiti oko Zemlje (LEO) ili težina broda BFS na površini Marsa (!!!). Ako bi ovo poslednje bilo tačno, to bi značilo da govorimo o nosivosti koja prevazilazi 300 tona na niskoj orbiti i daleko premašuje kapacitet “Saturna V”, rakete sa najvećom nosivošću ikad napravljene, sa nosivošću od oko 120 tona[2]. U prvom stepenu bi imala nekoliko desetina - verovatno 27 ili 30 – motora “Raptor”, ili tako nešto. Do sada se špekulisalo da li će BFR imati sličnu arhitekturu kao “Falcon Heavy”, sa tri bloka u prvom stepenu, ali izgleda da se “SpaceX” konačno opredelio za jednodelnu konstrukciju prvog stepena.


Još jedan dizajn rakete BFR.

Mamutski BFS će nositi gorivo – metan i tečni kiseonik – za put do Crvene planete i nazad, uključujući i potrepštine za desetine članova posade i konverter ISRU za proizvodnju goriva, kiseonika i vode iz sirovina pronađenih na Marsu pomoću energije iz malog nuklearnog reaktora. Dizajn BFS još nije poznat, ali na osnovu veličine verovatno će imati cilindrični oblik da bi izdržao sletanje na Mars uz pomoć nadzvučnih retro-raketa, šema koju je u prošlosti već sugerisala NASA.

Među brojnim sumnjama koje bude svi ovi brutalni brojevi, oči bodu dve. Pre svega, odakle bi se lansirao ovaj monstrum? Na prvi pogled odmah nam pada na pamet rampa LC-39A u Kenedijevom kosmičkom centru, pogotovu što je „SpaceX“ nedavno objavio da će modifikovati tu rampu za lansiranje duplo veće težine od „Saturna V“. Međutim, ako bi MBR bila tako velika kako sugerišu najoptimističkija očekivanja, rampa 39A ne bi bila dovoljna, tako da se sve češće pominje priča o lansiranju sa okeana, posebno imajući u vidu iskustvo koje „SpaceX“ ima sa lansiranjima sa obale. Ako bi se to ostvarilo, BFR bi na kraju potpuno podsećala na mitski projekat „Sea Dragon“, ogromnu raketu iz šezdesetih godina dužine 163 metra i prečnika 23 metra, koja je trebala da ponese u orbitu oko 500 tona.


Dvostepena raketa „Sea Dragon“. Trebalo je da bude lansirana sa površine okeana, pridržavana ogromnim balonima. Da bi bila što jeftinija, trebalo je da bude napravljena od jeftinog čeličnog lima.

Naredno pitanje se, naravno, tiče finansiranja. Možda Musk jeste teški milijarder, ali je jasno da niko nema toliko para da isprati tako kolosalan projekat. Ukratko, ko će da plati ovu „SpaceX-ovu“ Marsovu feštu?



[1] Trenutno vodeći Republikanac u trci za budućeg predsednika SAD i za sada glavni Hilarin konkurent za predsednika je milijarder Donald Tramp. Iako se tretira kao basnoslovno borat kanidat, jedno triput je „siromašniji“ od Muska.

[2][2] Pre neku godinu sam napisao odličan tekst „Koja raketa je najveća na svetu?“, u kome sam taksativno naveo nekoliko kriterijuma za odgovor na to pitanje: da ji najveća znači najveća u metrima, u tonama, sa najvećom nosivošću, sa najjačim motorima, itd.

„Akatsuki“ u orbiti, prve slike i dalji naučni planovi

http://astronomija.co.rs/misije/9974-akatsuki-u-orbiti-prve-slike-i-dalji-naucni-planovi

https://t.co/1kMswD1IZh

A P O D...

Zima 2015

Ove godine zima nam stiže u utorak 22. decembra u 05 sati i 47,9 minuta (po našem vremenu / SEV). To je 355. dan u godini. Do kraja godine ima još 9 dana (ne računajući i dan dolaska zime).

Zima će trajati 88 dana, a završiće se 20. marta 2016. u 05 satia i 31 minut kada počinje proleće.

http://astronomija.co.rs/godinja-doba/9975-zima-2015

https://t.co/wEOlbq7BYW

A P O D...

 Astronomska novogodišnja noć - 2015

Nova godina se približava i, sad već po običaju, Astronomsko društvo "Novi Sad, uz pomoć Astronomskog društva "Lira", priprema specijalan program i koktel za saradnike i prijatelje, pod nazimom "Astronomska novogodišnja noć" (ANN).



ANN je odlična prilika za dobre razgovore i dogovore. Program, kako saznajemo, se sastoji od čak sedam kratkih segmenata u okviru kojih će sigurno najznačajniji, a i najinteresantniji biti zvanično otvaranje digitalnog planetarijuma koji je AD "Novi Sad, instaliralo krajem prošlog meseca. Domaćini pripremaju specijalnu projekciju koja treba da prikaže šta se od planetarijuma može očekivati u redovnim projekcijama.

Očekuje se takođe i nastup slavnih astronoma - fujarista. O njima smo više puta do sada pisali, pa da se ne ponavljamo.

Astronomska opservatorija Kaštel-Ečka

http://astronomija.co.rs/opservatorije/9976-astronomska-opservatorija-kastel-ecka

https://t.co/PldoC26Dyh

A P O D...

VLT gleda u oči device

NGC 4438 i NGC 4435



Ova upečatljiva slika, napravljena sa FORS-instrumentom na Veoma Velikom Teleskopu od ESO, pokazuje lep i čudan par galaksija NGC 4438 i NGC 4435, koje među astronomima nose nazive „Oči“ ili „Markarianove Oči“.

NGC 4438, veća od ove dve galaksije, ranije je bila sasvim normalna spiralna galaksija, ali zbog sudara sa drugom galaksijom u toku zadnjih sto miliona godina, postala je snašno deformisana. Obe galaksije se nalaze na udaljenosti od oko 50 miliona svetlosnih godina od Zemlje u Virgo jatu galaksija, u sazvežđu Device.

Tekst prevela: Dr. Liliana Gracanin, Institut für Astrophysik, Universitätssternwarte Wien, Austria.
Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com

Autorska prava: ESO

https://t.co/WAcnqoMDBR

A P O D...

Šta je to prestupna godina

Gregorijanski kalendar, koji koriste gotovo sve zemlje sveta, se ponavlja u ciklusu od 400 godina. Znači, posle 400 godina nastupa period kada se za svaku godinu ponavlja kalendar sa istim rasporedom datuma i dana u nedelji kao i u kalendaru od pre 400 godina (kalendar za 2000. godinu jednak je kalendaru za 2400. godinu; kalendar za 2001. jednak je kalendaru za 2401; kalendar za 2002. kalendaru za 2402. itd.). U tom jednom ciklusu ima 97 prestupnih godina.



Prestupna (engl. leap year) je ona godina koja umesto 365 ima 366 dana. Ovaj dodatni dan se dodaje februaru tako da on te godine umesto 28 ima 29 dana.

Zašto uopšte postoje prestupne godine? Prestupne godine su potrebne da bi se kalendar prilagodio kretanju Zemlje oko Sunca. Zemlja ne obiđe oko Sunca za tačno jedan okrugao broj, već za oko 365,2422 dana. To znači da jedan kalendarska godina ima grešku od 0,2422 dana što je skoro šest sati. Nakon 100 godina, ta greška se nagomila na 24 dana pa, ako bismo se držali tog kalendara, ispalo bi da nakon 100 godina kalendarski budemo u letu, ali u stvarnosti još uvek u proleću. Za sledećih sto godina greška bi se udvostručila pa bi se tako desilo da naše daleke potomke u sred kalendarskog leta zaveje sneg.

Inače, 29. februar najčešće pada u ponedeljak ili u sredu, po 15 puta u toku 400 godina, zatim u petak ili subotu, po 14 puta i u nedelju, utorak ili četvrtak po 13 puta.

Kako se određuje koja godina je prestupna?

U gregorijanskom kalendaru važi sledeće pravilo za određivanje prestupne godine.

Svaka godina deljiva sa četiri je prestupna, osim godina koje su deljive sa 100, ali sa izuzetkom onih koje su deljive sa 400. To znači da godine 1800, 1900, 2100, 2200, 2300. i 2500. nisu prestupne (jer su deljive sa 100), ali godine 2000 i 2400 jesu (jer su deljive sa 400).

Zbog ovoga se dešava da između dve prestupne godine nekad prođe više od uobičajene četiri godine. Recimo u periodu od 1896. pa do 1904, punih osam godina, ni jedna godina nije bila prestupna. Isti slučaj će biti i u periodu između 2096. i 2104.

Ruđer Bošković, njegova teorija i uticaj na modernu nauku

Često se, uglavnom iz pogrešnih razloga, spekulisalo o nacionalnoj pripadnosti Ruđera Boškovića. Mi se u ovom radu nećemo time baviti, poštujući Boškovićevo lično osećanje da je on pre svega Dubrovčanin, Dalmatinac, i šire gledano sloven.

Ono čime ćemo se baviti jesu njegov život i njegova dela kao i veze Boškovićeve teorije sa modernom naukom. Boškovićevih dela ima zaista mnogo, a sama činjenica da se ona tiču matematike, fizike, astronomije, inženjerstva, geodezije ali i književnosti i diplomatije govori u prilog tome da se radi o renesansnoj ličnosti i jednom od najznačajnijih filozofa prirode 18. stoleća.

Navešćemo šta o obe ove teme, o jednoj kojom se nećemo baviti i drugoj o kojoj ćemo ovde govoriti, ima da kaže Fridrih Niče [1]:

Što se tiče materijalističkog atomizma, to je teorija koja spada u najpotpunije opovrgnute teorije koje postoje; možda danas u Evropi niko od učenog sveta nije više tako neuk da toj teoriji – sem možda za domaću upotrebu (naime, za sažimanje sredstava izražavanja) – pridoda još koje ozbiljno značenje, zahvaljujući prvenstveno Poljaku Boškoviću koji je skupa s Poljakom Kopernikom bio dosad najveći i najuspešniji protivnik očiglednosti. Naime, dok nas je Kopernik nagovorio da – uprkos svim čulima – verujemo kako zemlja ne stoji čvrsto, Bošković nas je učio da se pod zakletvom odreknemo verovanja u poslednji deo zemlje, koji “čvrsto stajaše”, verovanja u “tvar”, u “materiju”, u zemaljski ostatak, u partikulu-atom: to je najveća pobeda nad čulima, što je do sada postignuta na zemlji.

Ako zanemarimo to što ga pogrešno naziva Poljakom, možemo videti u kojoj meri se Niče divi Boškoviću. Nada je pisca ovih redova da će takva preporuka zacementirati volju čitaoca da se kroz ovaj rad upozna sa likom i delom Ruđera Boškovića.



Ruđer Bošković

Rođen je 18. maja 1711. godine u Dubrovniku, kao sedmo od osmoro dece oca Nikole, koji vodi poreklo iz Orahova na Popovom polju u Hercegovini, i majke Pavice, ćerke dubrovačkog trgovca Bara Betere.

Pošto je završio dubrovačku jezuitsku gimnaziju, sa četrnaest godina odlazi u Rim1. Tamo završava naučne i humanističke studije u Rimskom Kolegijumu, posle čega preuzima katedru za matematiku u toj istoj školi 1740. godine [2]. Već tada, kao mlađi nastavnik, objavljuje svoje prve rasprave iz oblasti matematike, geometrije, fizike, astronomije i meteorologije u kojima pokazuje veliki matematički talenat i pronicljivost.

Godine 1742. dobija poziv od pape Benedikta XIV da zajedno sa još dvojicom matematičara ispita uzroke pukotina koje su se pojavile na kupoli crkve svetog Petra u Rimu i da predloži način da se taj problem reši. Posle oko tri meseca rada oni pišu izveštaj koji se može smatrati prvim inspekcionim izveštajem i prvim modernim projektom sanacije u istoriji građevinarstva [3]. Ono što je revolucionarno u ovom radu je korišćenje mehanike pri objašnjenju uzroka oštećenja i pri predlogu sanacije. Iako to nije glavna oblast njegovog interesovanja, Bošković se još nekoliko puta u životu bavio pitanjima građevinske tehnike: prilikom istraživanja uzroka oštećenja na katedrali Duomo u Milanu i na carskoj biblioteci u Beču, kao i prilikom davanja predloga za popravku luke u Riminiju.

U svojoj tridesettrećoj godini, 1744. godine, rukopoložen je za sveštenika nakon završenih teoloških studija.

U periodu 1750.-1753. godine bavi se premeravanjem meridijanovog luka između Rima i Riminija. Naime, na osnovu svojih teorijskih razmatranja Njutn je došao do zaključka da Zemlja nije savršena lopta kako se do tada mislilo, već da je malo spljoštena na polovima, zbog obrtanja oko svoje ose. Takva hipoteza dovodi do zaključka da dužina jednog stepena meridijana nije ista u blizini polova i na ekvatoru. Da bi se to utvrdilo opremljene su dve ekspedicije. Prva je otišla na sever Evrope da tamo izvrši merenja a druga na jug, u Južnu Ameriku, na teritoriju današnje države Peru. Merenja koja su izvršena prilikom tih ekspedicija pokazala su ispravnost Njutnove teorije. Južnoj ekspediciji je trebalo da se pridruži Ruđer Bošković, međutim papa nije to dozvolio pošto je želeo da se isto takvo premeravanje izvrši i u papskoj državi 2. Taj zadatak je poveren Isusovcima Boškoviću i Lameru. Oni su za dve i po godine izvršili svoj zadatak i izmerili dužinu meridijanovog luka između Rima i Riminija, napravivši tom prilikom i detaljnu kartu cele papske države.

Kada je između Republike Luke i Velikog Vojvodstva Toskane nastao međudržavni spor zbog granice na jezeru Bientina, a car Franja I (suprug austrijske carice Marije Terezije) pozvan da bude arbitar, on poziva Boškovića u Beč da kao stručnjak reši taj spor. Uspeva da osmisli rešenje tako da zadovolji obe strane za šta od Republike Luke biva nagrađen plemićkom titulom.

Tokom boravka u Beču štampa svoje najvažnije delo Philosophiae naturalis theoria 1758. godine.

Odmah po povratku u Rim 1758. godine dobio je zadatak da krene u dužu diplomatsku misiju tokom koje će boraviti u Francuskoj, Nemačkoj i Holandiji. Osećajući narastajuće nezadovoljstvo njegovom naučnom delatnošću od strane crkvenih krugova kojima je i sam pripadao, on sa olakšanjem prihvata takav zadatak i mogućnost da neko vreme provede u državama u kojima je uticaj rimokatoličke crkva znatno slabiji. Do današnjih dana ostaje nepoznato šta je bila konkretna svrha ovog putovanja.

Krajem 1760. godine odlazi u London, a 15. januara 1761. postaje član Kraljevskog društva. Pošto se 5. juna 1761. godine očekivao prolaz Venere ispred Sunca, a Bošković se već ranije bavio takvim prolazima Merkura i Venere, Kraljevsko društvo iz Londona ga šalje u Carigrad da izvrši posmatranje te nebeske pojave. Zadržavši se u putu on ne stiže na vreme za taj poduhvat, a da stvar bude još gora, tamo se razboleo i tek nakon sedam meseci bolovanja bio je u stanju da krene na put kući. Putovao je pridruživši se sviti engleskog ambasadora na turskom dvoru Džeka Portera. Objavljen je njegov dnevnik sa ovog putovanja od Konstantinopolja, preko Bugarske i Moldavije, do Poljske, u kom je ostavio zanimljive podatke iz pera radoznalog naučnika i posmatrača o načinu putovanja i predelima i mestima kroz koje je prolazio, kao i na momente dirljive opise načina i uslova života lokalnih hrišćana koje naziva svojom braćom slovenima [4].

Ubrzo po povratku sa puta dobija poziv iz Milana3 da preuzme katedru za matematiku na univerzitetu u Paviji. Treba napomenuti da su za vreme Boškovićevog odsustva iz Italije njegovi protivnici iz Rimskog kolegijuma radili na sprečavanju širenja njegovih ideja. Kada se razboleo Boškovićev brat Baro koji ga je zamenjivao na katedri za matematiku oni su njegovu zamenu odmah proizveli u redovnog profesora tako da Bošković po povratku u Rim nije mogao ponovo da dobije tu katedru. Tako on 1764. godine prihvata ponudu iz Milana i vraća se nastavniškom pozivu, koji međutim dosta brzo ponovo napušta.

Tokom priprema za ukidanje Jezuitskog reda, odlučeno je da se u palati Brera u Milanu4 smesti astronomska opservatorija i njeno uređenje je povereno Ruđeru Boškoviću. On je kao iskusan praktičar u astronomskim posmatranjima opremio opservatoriju najboljim instrumentima, a osmislio je i neke nove. Konstruisao je mikrometar, astronomski instrument kojim se mogu tačno meriti mala lučna odstojanja nebeskih tela i precizno pratiti njihovo kretanje. Zbog sukoba sa saradnicima u opservatoriji napušta mesto upravnika 1772. godine.

Kada je 1773. godine red Isusovaca konačno ukinut, i Bošković nije više bio monah, on se seli u Pariz gde je na dvoru kralja Luja XV primljen sa velikim počastima. Za njega je namenski osnovana služba optike za pomorstvo, i on je postavljen za upravnika sa velikom platom. Ovo je izazvalo zavist u krugu francuskih naučnika onog vremena, a bojali su se i da će zahvaljujući novcu i vezama sa dvorom postati član francuske Akademije, i to pre nekih koji su, po njihovom mišljenju, zaslužniji od njega. Čak su mu osporili prioritet pronalaska mikrometra u korist jednog člana Akademije.



Kada je engleski astronom Vilijem Heršel 1781. godine otkrio novo nebesko telo, u početku se mislilo da je u pitanju kometa. Pošto je, baveći se i teoretski i praktično astronomijom tokom celog svog života, razvio veoma preciznu metodu za određivanje putanja nebeskih tela, Bošković je bio jedan od prvih koji je preciznije odredio putanju tog novog tela i došao do zaključka da se ne radi o kometi već o novootkrivenoj planeti koja je dobila naziv Uran.

Pošto je bio slabog zdravlja i već u poznim godinama, Bošković je poželeo da završi neke započete rasprave i da objavi svoja sabrana dela. Dobija od francuskog kralja plaćeno odsustvo i odlazi u Italiju. U gradu Basanu izlaze iz štampe 1785. godine njegova dela u 5 tomova pod naslovom Opera pertinentio ad opticam et astronomiam.

Završivši taj posao odlazi u Milano gde umire 13. februara 1787. godine. Sahranjen je u crkvi Santa Marija Padone u Milanu.

Pored svojih raznovrnih poslova i obaveza, Bošković se celog svog života neumorno bavio naukom, tako da je između 1736. i 1785. godine objavio čak 70 naučnih radova [5].

Osim naučne, Bošković je imao veoma veliku i razgranatu diplomatsku delatnost. Pošto je dosta putovao i imao ugled i uticaj u državama u kojima je boravio mogao je da dođe do mnoštva podataka o kojima je obaveštavao svoju otadžbinu – Dubrovačku republiku. Sačuvano je 215 takvih Boškovićevih izveštaja.

Uz naučnu i diplomatsku delatnost, želimo da istaknemo i Boškovićevo književno stvaralaštvo [6]. Odrastao je u porodici snažne književne tradicije. Ruđerov otac je objavio Staroraška sećanja Nikole Boškovića u kojima opisuje srpske srednjovekovne manastire koje je video tokom svojih boravaka u dubrovačkim kolonijama na teritoriji današnje Srbije. S druge strane, Boškovićev deda po majci, Baro Betera bio je čuveni dubrovački pesnik. Poeziju su pisala i dva Ruđerova rođena brata Baro i Pero, kao i mlađa sestra Anica. Stihove na latinskom pisao je već u ranoj mladosti, dok je još živeo u Dubrovniku, a sa još većim uspehom tokom studija u Rimu kao član eruditsko-pesničke akademije Arkadija, na čijim sastancima je čitao svoje stihove. Njegovim najvećim pesničkim delom smatra se De solis ac lunae defectibus odnosno, u prevodu Pomračenja Sunca i Meseca. U poznijem životnom dobu, tokom boravka na raznim dvorovima, bio je poznat po tome što je lako improvizovao stihove, obično posvećene svojim prijateljima.

Biće nastavljeno…

https://t.co/fwxROCFIVs

A P O D...

Okultacija Aldebarana Mesecom - pre i posle





Aleksandar Vukićević

Evo nešto i o Aldebaranu.



Aldebaran je najsvetlija zvezda sazvežđa Bika (Taurus) i jedna od 15 najsvetlijih na našem nebu. To je crvenkasti gigant promenljivog sjaja. Od Sunca je u prečniku 39 puta veći, a njegova masa jednaka je masi 5,5 Sunca. Magnituda ove zvezde se menja od +0,99 do +1,02 (od -0,51 do -0,48 apsolutne velicine [rečnik]). Nalazi se vrlo blizu Hijada, ali ne pripada njima iako se tako dugo racunalo.

Aldebaran je poznat od davnina. Svoje ime ova zvezda je dobila u vreme kad su Arapi bili veliki astronomi. Aldebaran je arapska reč i znači pratilac. Izgleda da se Aldebaran tako zove jer na nebu izlazi nakon Plejada, te izgleda kao da ih prati.



Po tradiciji Aldebaran predstavlja oko bika u sazvežđu Taurus.
Kod nas se Aldebaran lepo vidi od oktobra do marta.
(Slika levo prikazuje odnos veličina Aldebarana i Sunca: žuta tačka predstavlja Sunce, plavičasta kružnica je putanja Merkura, a crveno-žuti krug je Aldebaran)

Osvetljen solicstij: jedna nebeska godina





Objašnjenje slike: Da li vidite zimski solicstij? Svako polje slike pokazuje jedan dan. Sa 360 filmskih polja, vidi se nebo (skoro) celu godinu na ubrzanom snimku koji je napravljen sa video kamerom na krovu Eksploratorijuma u San Francisku (Kalifornija). Kamera je fotografisala od sredine 2009. godine do sredine 2010. Svakih 10 sekundi je kamera napravila jednu fotografiju pre izlaska Sunca do posle zalaska Sunca. Desno ispod se vidi vreme i dan. Videi su hronološki raspoređeni. Gore levo je 28. juli i negde u sredini je 1. januar. Na videima je noć tamna, dok plavo pokazuje vedar dan, a sivo, oblačan dan.

Mnogi videi pokazuju kompleksne forme oblaka koji promiču u toku dana iznad širokougaonog polja kamere. Tama na početku u sredini pokazuje kasniji zimski sumrak sa malo svetlosnih sati. Iako svaki dan ima 24 sata, noć u decembru i zimskim mesecima traje na severnoj polulopti najduže. Zbog toga polje slike pokazuje najdužu noć solicstija koja je danas na severnoj Zemljinoj polulopti. Kada se svi videi zajedno završe, počinje zalazak Sunca i tama prvo u sredini, i na kraju se vide letnje slike u donjim redovima.

Prevod NASA APOD na srpski jezik: Dipl. Ing. Dr. Liliana Gračanin

Intrevju sa „Voyagerom 2“ ... sa obala solarnog sistema

Intervjuisanje jedne kosmičke letilice nije nešto što se sreće svakog dana. To sigurno niko nije planirao kada su 1977. “Voyager 1 i 2” poslati na misiju kakvu niko pre toga nije preduzeo: posetu nekim od najtajanstvenijih planeta solarnog sistema, a nakon toga nastavak putovanja još dalje – ka dubinama galaksije.



Nedavno sam pročitao zanimljiv tekst Alice Gorman sa Flindres univerziteta o tome kako je kobajagi „intervjuisala“ jednu od naših kosmičkih letilica koja je otišla najdalje od kuće (ostale su „Voyager 1“ i „Pioneeri 10 i 11“). Obzirom da su „Voyageri“ moje najomiljeniji roboti – o kojima sam superdetaljno pisao u mojoj najnovijoj knjizi – pročitao sam tekst, ali sam na pola shvatio da i nije baš najnoviji. Ali obzirom da NIŠTA što je vezano za ovu misiju nije najnovije – koja godina gore-dole ne znači ništa ako traješ 14.005 dana, odn. 2000 nedelja i 5 dana, odn. 38 godina, 4 meseca i 4 dana – hajde ipak da vidimo šta je „Voyager 2“ tom prilikom „izjavio“. Zanimljivo je. Alice je u svom tekstu koristila informacije sa Tweetera, koji imaji obe sonde.

Ali prvo – moj kratki uvod.

I pored oznake №2, „Voyager 2“ je prvi napustio Zemlju – 20. avgusta 1977. godine, dok je njegov dvojnik „Voyager 1“[1] uzleteo 5. septembra. Nakon toga, dve sonde su razotkrile brojne tajne Sunčevog sistema.

Ko prati naše za sad skromne međuzvezdane misije, seća se kada smo na ovom sajtu javili da je 25. avgusta 2012. „Voyager 1“ prešao granicu heliopauze[2] i tako postao naš prvi artefakt koji je ušao u međuzvezdani kosmos. Očekuje se da će se tokom proleća-leta 2016. i „Voyager 2“ uvrstiti u naše međuzvezdane glasnike.

Obzirom da je već 14.000 dana u kosmosu, „Voyager 2“ je u (relativno) dobrom zdravstvenom stanju. Kada je lansiran, imao je 11 naučnih instrumenata a danas, zbog nedostatka posla, odgovarajućeg softvera i štednje struje[3], radi samo njih četiri[4]. Izveštaji se i dalje šalju ka Zemlji brzinom od 160 bita u sekundi, ali se u njima nalaze uglavnom kratke informacije o elementarnom stanju. Svojevrsno je čudo kad pomisliš da „Voyagerov“ radio-predajnik ima snagu od samo 20 W, a da signal kad stigne do naših 70/34-metarskih antena ima snagu od samo 1 milijarditi deo milijarditog dela vata! Sonda je do sada pretrpela nekoliko ozbiljnih kvarova, ali genijalna konstrukcija i bekap podsistemi su sve to uspešno amortizovali. Npr. 1978. primarni prijemnik se pokvario, ali je veza prebačena na rezervni a misija je nastavljena sa njim. Ili, krajem 2006. računar je pogrešno protumačio jedni telekomandu i uključio grejač magnetometra. Ovaj je ostao uključen 5 dana zagrejavši magnetometar na 130° C, što je daleko više nego što je magnetometar dizajniran da podnese, te su se njegovi senzori pogubili. Nešto kasnije, iz različitih razloga isključen je snimač podataka (DTR), a planira se da će 2016. biti prekinute i žiroskopske operacije, koje se sprovode radi kalibracije pojedinih instrumenata[5]. Nekoliko puta je čak izgledalo da će glavni računar da „crkne“, ali su uvek ljudi iz JPL-a uspevali da premoste problem.

A sad, evo intervjua:

Koja je tvoja trenutna pozicija u odnosu na Zemlju?

Pošto se Zemlja okreće oko Sunca a ja letim pravo (bar ja imam takav osećaj), naš uzejamni položaj se menja, pa se čak u jednom periodu svake godine naša udaljenost i smanjuje! Trenutno letim kroz tzv. „heliosheath“ – najudaljeniji sloj heliosfere u kome usled pritiska interstelarnog gasa solarni vetrar usporava. Dok ovo čitaš, nalazim ce na preko 30,5 svetlosnih sati od kuće, ili na 16.600.000.000 km. Nemoj da smetneš s uma da svakog dana prevaljujem preko 1.320.000 km, te da za godinu dana prevalim preko 3,2 AJ.

Trenutno jezdim preko vašeg južnog neba, rektascenzije 19h 59m 31,3sec. i nagiba -56° 41’ 35,8’’ – vizuelno, negde na pola puta između zvezda η Ophiuchus i α Pavo.


Moj položaj na vašem nebu. U odnosu na vas, letim s desna na levu stranu i na gore. U odnosu na Zemlju, letim trenutno brzinom od 37,5 km/s.


Kratak JPL-ov filmić o trajektorijama “Voyagera” i „Pioneera“.
http://voyager.jpl.nasa.gov/multimedia/audiovideo/v1_v2_side_traj_SELECT.mov

Možda mogu i ovako da objasnim svoju sadašnju poziciju. Uzmi jednu loptu (može za basket, fudbal ili tenis), i postavi je na udaljenost gde taman pokriva Sunčev disk. Tako smo dobili osnovu za razmeru našeg solarnog sistema.

Ako je Sunce veličine lopte koju si odabrao, tvoje oko se u toj razmeri nalazi na udaljenosti Zemlje, odn. na jednoj Astronomskoj jedinici (AJ). Koristeći dalje tu razmeru, izmeri sada nekih 110 tih udaljenosti od lopte do oka i dobićeš predstavu koliko se trenutno nalazim daleko od vas. Vaš ljubimac „New Horizons“ nije ni na pola puta ...

Iako sam jako brz – letim već decenijama brže od 55.000 km na sat – ipak sam oko 10% sporiji od mog kompanjona, „Voyagera 1“. Ovom brzinom bi mi trebalo 81.450 godina da stignem do najbliže zvezde, Proxime Centaur. Ipak, ne idem u tom pravcu već otprilike ka Sirijusu – hm, ako su moji prpračuni tačni, na 4,3 svetlosne godine od njega – do koga će mi trebati 296.000 godina. Očigledno je da je moja sudbina da – možda večno – lutam po Mlečnom putu.

Šta je ono najvažnije što smo naučili o solarnom sistemu od tebe?

Vrlo teško pitanje. Većina onoga što danas znamo o džinovskim planetama potiče od naših podataka. Čak i neki kasniji radovi, bazirani na misijama „Cassini“ i „Galileo“, samo su razotkrili neke misterije koje smo načeli mi „Voyageri“.

Od onih jednostavnih – kao što je precizno proračunavanje mâsa planeta i njihovih meseci i otkrivanje novih satelita tokom bukvalno svake posete novoj planeti – do zadivljujućih pronalazaka poputIovih vulkana, Saturnovih čudnovatih prstenova, meseci pratioca – koji se okreću u blizini Saturnovih prstenova – i paoka u prstenovima, do neočekivano divljih meteoroloških uslova na Neptunu.

Pored toga, sve do pre par meseci kada je „New Horizons“ zašao u dubinu solarnog sistema, nijedan drugi brod nije tako duboku zagazio u teregione kao „Voyager 1“ i ja. Bez nas, naučnici bi još godinama a možda i decenijama samo špekulisali kakvi su uslovi tamo.

Ali ja volim da zamišljam da naše najveće dostignuće leži zapravo u tome što smo utabali put drugima. Konačno, mi smo prvi u potpunosti funkcionalni ljudski artefakti koji su odleteli tako daleko od Sunca i ušli u međuzvezdani prostor. Kako me obaveštavaju iz centra u Kaliforniji, meni to predstoji već za koji mesec. Jedva čekam da direktno izmerim gustinu i temperaturu međuzvezdane plazme.

Kako si se osećao kada si 2007. presekao „termination shock” – tačku u kojoj solarni vetar usporava do podzvučne brzine?

Bio sam uzbuđen, ali i iznenađen. Uzbuđen, zato što sam konačno uspeo ono što je „Voyager 1“ uradio još 2004. godine! Iznenađen, jer sam cilj postigao ranije, tj. na mnogo manjoj udaljenosti od Sunca nego „Voyager 1“ – kada sam ušao u „helioseath“ bio sam preko milijardu ipo km bliži Suncu nego kada je „Voyager 1“ to uradio. Mislim da je razlog tome međuzvezdano magnetno polje.

Kako ćeš da znaš da si prošao heliopauzu i ušao u interstelarni kosmos?

Na osnovu naših ranijih iskustava, jedna od indikacija bi mogla da bude stepen konfuzije u mom naučnom timu u Kaliforniji. Videli smo da svako od tih presecanja nosi sa sobom neka potpuno neočekivana svojstva, što naučni tim čini vrlo opreznim kada treba da objavi definitivno presecanje neke granice.


Pozicija „Voyagera“ 2013. godine. Obrati pažnju na ogromne distance na eksponencijalnoj skali: Zemlja je na 1 AJ od Sunca; Saturn je 9 puta udaljeniji, a heliopauza je više od 100 puta dalja. Neptun se nalazi na 30,1 AJ od Sunca; te je granica međuzvezdanog prostora više nego triput dalja od poslednje planete. Naše sonde su tokom ove faze leta nekoliko puta presecale neke granične slojeve. Npr. „Voyager 1“ je presekao granicu „termination shocka“ 2004. (~94 AJ) a „Voyager 2“ 2007. (~76 AJ).

Sećam se da je u junu 2012. godine, dok se moj brat „Jedinica“ nalazio na 119 AJ od Sunca, njegov podsistem CRS[6] detektovao pojačano kosmičko zračenje, što je značilo da se približio heliopauzi. Krajem avgusta iste godine, njeni uređaji su registrovali ulazak u novi region, nazvan „magnetni autoput“, zonu još uvek pod uticajem Sunca ali sa nekim dramatičnim razlikama.

Naprimer, temperatura jona (naelektrisanih čestica) solarnog vetra van „termination shocka“ bila je niža nego što je očekivano na osnovu vaših modela. I to ne malo – deset puta!

Još kasnije, sve nas je iznenadilo neočekivanootkriće magnetnih “mehurova” do koga je došao “Voyager 1”. Modeli su predskazivali mnogo mirniju sitaciju, gde će tokovi vetrova sa Sunca i sa zvezda biti paraleleni, a ne turbulentni region na koji smo naleteli.

Kada zađem u heliopauzu, potrudiću se da svojim vremešnim ali još uvek budnim senzorima detektujem usporavanje brzine čestica i promenu njihovog pravca. Nadam se da ću na kraju opet registrovati miran tok, ali ovog puta biće to vetar sa zvezda a ne sa Sunca!

Kakva su tvoja sećanja vezana za kratki boravak na Zemlji?

Prvo čega se sećam bilo je buđenje u Laboratoriji za mlazni pogon (JPL), i beskonačna testiranja u vrlo visokoj i beloj sobi. Posle sam potom vrlo pažljivo zapakovan i transportovan preko čitavog kontinenta do rampe Kenedijevog kosmičkog centra.

Tamo je bilo znatno vlažnije, a ja sam podvrgnut novim testiranjima pre nego što sam pokrivenzaštitnim vrhom rakete “Titan IIIE Centaur”. Mogao sam da čujem različite divne zvuke: vetar i kiša. Posebno se sećam dobovanja kiše.

Potom se, naravno, sećam odlaska sa Zemlje – samog lansiranja. To mi nije baš prijatno iskustvo, zato što sam se osećao vrlo loše, da sam se skoro onesvestio[7]. Kontrola leta u JPL je bila veoma zabrinuta, ali sam se na kraju smirio i uverio JPL da sam u redu. Bio je to prvi slučaj moje “sugurnosne rutine” u akciji.

Procenjuje se da će tvoje gorivo i struja trajati do 2025. godine. Šta će se desiti posle toga?

Zapravo, ovde se radi isključivo o mojoj struji – hidrazinsko gorivo koje trošim za orijentaciju trajalo bi mi i posle 2030. godine, ali kad ostanem bez struje neću biti u stanju da dođem do goriva[8]. Naime, bez električnih grejača, moje gorivo će se zalediti i trasteri će postati mrtvi. Ako se ne varam, još uvek imam oko četvrtine hidrazina u rezervoaru – nešto oko 25 kg.

Od 1977. godine, struju mi daju i greju me tri izotopska generatora, poznata kaoMultihundred-Watt radioisotope thermoelectric generators (MHW RTG). Ukupno, plutonijumsko gorivo je u početku davalo ~470 W struje, ali je zbog degradacije njihova snaga danas pala na ~255 W, što je više nego što smo se nadali pre lansiranja. Pošto smo isključili neke nepotrebne potrošače, procenjujem da ću imati energije do 2025. godine. Već od 2020, ekipa na Zemlji će morati da odluči šta će dalje isključivati.

To će biti urađeno u procesu vrlo sličnom onom koji se koristi prilikom proletanja pored neke planete, jer se radi o sličnom problemu: u jednom trenutku može da se obavi samo određen broj operacija, te prioritete sekvenci treba isprogramirati.

To se odvija kroz konsultativni proces između naučnih i inženjerskih timova sa ciljem postizanja najboljih naučnih rezultata unutar energetskog ograničenja.

Naravno, biće dovoljno struje da napaja bilo koji od postojećih pojedinačnih naučnih instrumenata, ali više neće postojati naučni imperativi. Na kraju će još izvesno vreme biti dovoljo struje za radio-merenja[9], ali sa ove tačke je nejasno kakva je, ako je uopšte ima, naučna vrednost takvog merenja.

Nije na meni da potežem ovu temu, ali tu je i financijski faktor. Kada sam ja 1989. stigao do Neptuna, nas dvojica smo kao projekat koštali Nasu $875 miliona. Još smo za naredne dve godine međuzvezdane misije (VIM) potrošili $10 miliona. Više mi ne javljaju, ali verujem da se do danas toga nakupilo na milijardsu dolara. Pitam se, da li će i naredne administracije imati razumevanja za mene?

Ako bi mogao da izabereš pesmu koja predstavlja šta „vidiš“ ili osećaš u ovom trenutku, koja bi to bila?

Pa, uvek se rado vraćam na “Tako Je Govorio Zaratustra” (tema iz mitskog filma “2001: Odiseja u Kosmosu”), jer me asocira na kosmos a posebno na plovidbu, zahvaljujući Stenliju Kjubriku.

Međutim, mnogi od mojih tweeperaša mi predlažu različitu vrstu muzike, što me veseli. Nažalost, niko od tih novijih muzičara se ne nalazi na mom zlatnom disku.

[1] Iako su jako slični, ipak nisu bili identični jer se unapred znalo da neće do kraja da prate jedan drugog. Zato i jeste „dvojka“ lansirana prva, jer je njena trajektorija bila takva da ju je „jedinica“ posle 4 meseca prestigla (kad su bili u blizini Marsa).

[2] Granica između solarnog vetra i ostatka galaksije – mesto gde su solarni verat i galaktički vetar u ravnoteži.

[3] Isključeno je zapravo sve što se moglo: rezervni grejači, rezervni sistemi, itd. Dugo se vode debate među rukovodiocima misije i tehničarima da li će zbog toliko niskih temperatura da ih je nemoguće i izmeriti isključivanje nekih komponenti sonde pored kojih prolaze hidrazinske cevi dovesti do trajnog zaleđivanja hidrazina.

[4] Sprovodi se samo 4 eksperimenta: Low-Energy Charged Particles (LECP), Cosmic Ray Subsystem (CRS), Triaxial Magnetometer (MAG) i Plasma Subsystem (PLS), i delimično Plasma Wave Subsystem (PWS).

[5] Prekid žiro-operacija značiće kraj sposobnosti kalibracije magnetometra „roll“ manevrom (MAGROLs). Obe sonde su radile taj manevar 6 puta godišnje, a sadržavao je 10 okreta za 360° oko „roll“ ose. Tako skupljeni podaci su omogućavali da se utvrdi magnetno polje sonde i odbije od naučno izmerenog polja. To je bitno jer je magnetno polje sondi jače od onog izmerenog. Takođe, prekid žiro-operacija znači i kraj manevara koji su služili za kalibrisanje Sunčevog senzora i preciznog upravljanja glavne antene radi održavanja komunikacije sa Zemljom.

[6] Aparat CRS (Cosmic Ray Subsystem) registruje samo čestice sa najvećom energijom u plazmi – 3-110 MeV, i najosetljiviji je od tri senzora na sondama.Te čestice uglavnom dopiru sa drugih zvezda. CRS je pokušava da uspori ili uhvati te super-energetske čestice – one jednostavno prolaze kroz instrument, ali senzori to registruju.

[7] Misli se na problem koji je izazvao podsistem za kontrolu položaja i artikulaciju (AACS) pokretne platforme na kojoj su se nalazili brojni senzori i kamere. Posle lansiranja pojavio se problem sa utvrđivanjem da li je 2,5.metarski kran sa naučnom platformom otvoren kako treba. Taj problem je doveo do 4-dnervnog odlaganja „Voyagera 1“ da bi se kod njega sprečio sličan kvar.

[8] Ti trasteri služe za kontrolu položaja da bi se glavna antena okrenula ka Zemlji. Kontrolni sistem se nazivao „bang-bang“, jer svaki put kada se traster uključi on proizvede mali „bang“. Treba da podsetim da „Voyageri“ nisu posedovali reakcione točkove (žiroskope) za kontrolu položaja već su to radili motorima. Trošenje hidrazina u misiji je bilo vrlo ekonomično – rad motora za finalni ulazak u planiranu trajektoriju pored Jupitera potrošio je samo 2 kg goriva.

[9] Doplerov metod koji koristi frekvenciju radio-talasa za određivanje udaljenosti između predajnika i prijemnika. Trenutno, da poruka ode brzinom svetlosti i vrati se treba 30 sati i 41 minut.

https://t.co/80sy4YMXFp

A P O D...