Vesti iz sveta astronomije...

Afrički kosmodrom

Etiopija je objavila planove da sagradi kosmodrom i bez pomoći sa strane lansira prvi nacionalni satelit do 2025.



Ovo je izjavio predsednik Društva kosmičkih istraživanja Etiopije Tulu Beša. Po njegovim rečima, ova zemlja na rogu Afrike takodje analizira planove da se pridruži članicama program Medjunarodne kosmičke stanice.

“Naša država godišnje troši oko 100 miliona dolara na kupovinu informacija od država koje imaju kosmičke potencijale” – rekao je gospodin Beša. “Etiopija smatra da će podatke koje će prikupiti sa svog satelita, pored naučnika, koristiti i studenti lokalnih univerziteta, kao i istraživači drugih afričkih država – Kenije, Ugande, Tanzanije i Burundi”.

Kosmička istraživanja su sve popularnija u Africi. Svoje nacionalne kosmičke agencije imaju Alžir, Nigerija, Egipat i Južnoafrička Republika

Pored toga, Afrički savez je najavio planove formiranja Afričke kontinentalne kosmičke agencije.

Za sada, afričke države koriste usluge, kako u izradi satelita, tako i lansiranja, zemalja tzv. “kosmičkog kluba” – pre svih Kine i Rusije, dok je evropski konzorcijum Arianespace takodje vrlo prisutan.

U poslednje vreme, privatna američka kompanija SpaceX se takodje probija na afričko kosmičko tržište lansiranja.

http://t.co/F3oAqWFtDK

A P O D...

http://t.co/mCfnBvUhSf

A P O D...

http://t.co/JgYTZaXzvA

A P O D...

Sputnik 1 je krenuo na put bez povratka prije 58 godina

Prošlo je 58 godina otkako smo krenuli u svemir

Dana 04. oktobra 1957. na raketodromu Baikonur u potpunoj tajnosti događalo se nešto što će zauvijek obilježiti povijest čovječanstva. Inženjeri, vojnici, političari bili su pod velikim pritiskom. Raketa R-7 (Semyorka) stajala je na lansirnoj rampi spremna za najznačajniju misiju novog doba suvremene civilizacije. Ovog puta cilj joj nije bio teritorij SAD, a umjesto atomske bojeve glave (kojom bi otpočela treći svjetski rat) na svojem je vrhu nosila nešto potpuno drugačije. Loptastu tvorevinu sa četiri rasklopive štapne antene promjera 58cm, mase 83kg u čijoj su unutrašnjosti bile baterije i dva radio-odašiljača... Sputnik-1.

Pritisak na dugme PUSK (start) usljedio je u večernjim satima, Semyorka je krenula put svemira u 21:28:34 po našem vremenu. Nepunih deset minuta kasnije Sputnik-1 već se nalazio u Zemljinoj orbiti i ubrzo počeo odašiljati radio signale („bip-bip“). Kružeći oko Zemlje po elipsi karakteristika 250x940km i obilazeći ju svakih devedesetak minuta brzinom od preko 28.000km/h njegovi su signali primljeni na svim kontinentima. Bio je to slatki zalogaj i trijumf za tadašnji Sovjetski savez. Sputnik-1 je cijelom svijetu pokazao snagu SSSRa, na nevjericu i žalost amerikanaca kojima je let Sputnika iznad glava nalikovao na pljuskanje po licu ispred očiju i ušiju cijelog svijeta.

Sputnik-1 je radio do 26. oktobra (22 dana), tada su se baterije istrošile. Nakon prijeđenih šesdesetak milijuna kilometara izgorio je u Zemljinoj atmosferi 04. siječnja 1958.

Glavni i odgovorni čovjek za konstrukciju i lansiranje Sputnika-1 bio je sovjetski raketni genij Sergej P Korolev, kojemu dugujemo i dizajn Sputnika-1 kao lopte („Stroj koji će prvi letjeti u svemir i obilježiti svemirsku eru mora imat prepoznatljive obrise za cijeli svijet“). Derivati rakete R-7 i danas se koriste u Ruskoj kozmonautici. Raketodrom Baikonur (ex SSSR) danas se nalazi na teritoriju Kazahstana no Rusija na području raketodroma (koji je površinom nekoliko puta veći od Istarske županije!) realno gledano ima zapravo gotovo potpunu autonomiju a što je dogovoreno Ugovorom između Kazahstana i Ruske federacije do 2050.

Svijet će 04. oktobra 1957. pamtiti kao dan kada je počela svemirska era čovječanstva.

Osvajanje svemira

Za 2 godine, 4. oktobra 2017. napuniće se 60 godina od prvog prodora čoveka u svemir. Tada je SSSR lansirao Sputnjik 1, prvi veštački satelit oko Zemlje.


Sputnjik

Samo 108 minuta, 12. aprila 1961. u maloj kapsuli zvanoj Vastok, u kojoj nije mogao ni glavu da okrene, sedeo je Jurij Gagarin prvi kosmonaut SSSR.- a, tada najveće države i prve kosmičke sile na planeti. Posle su jedan po jedan odlazili drugi kosmonati. Danas u svemiru borave timovi astronauta – naučnika.
Čovek je zakoračio i na drugo nebesko telo. Od 1969. do 1972. na Mesecu je boravilo ukupno 12 astronauta.

Već 15 godina u ISS non stop boravi i po 10 članova posade. Saobraćanje između površine i ISS je rutinska stvar. Danas se ne zna tačan broj veštačkih satelita oko Zemlje. Oko Merkura, Venere, Meseca, Marsa i Saturna kruže robotizovani orbiteri. Po površini Marsa šetaju roboti. Sonda Vojadžer 1 je već izvan granica Sunčevog sistema. Novi Hotizont je prošao na 12 000km pored Plutona.
57771m Iz minute u minut na Zemlju stižu fotografije kratera na Merkuru, ledenih satelita Saturna i Jupitera, asteroida i ledenih glava kometa, vulkana IO-a, prstenova spoljašnjih planeta, Marsovog reljefa, eksplozija i magnetnih oluja na Suncu. Više hiljada satelita budno posmatra i skenira Zemlju. Skoro svaka civilizovana kuća na planeti može za nekoliko minuta da dobije podatke skoro sa svih čovekovih naprava u svemiru.

Uočili smo skoro 2 000 planeta oko drugih zvezda. Ima ih i zemljolikih. Do kraja decenije imaćemo snimke njihovih diskova.

Moćni teleskopi sa površine i sa različitih orbita Zemlje skeniraju duboki Svemir. Posmatramo Svemir u svim talasnim dužinama svetlosti. Pogled smo dobacili skoro do samog postanja. Vidimo objekte udaljene 13 milijardi svetlosnih godina. Shvatili smo da što dalje gledamo sve više gledamo u prošlost svoga sveta.

A nema ni 100 godina kako smo otkrili galaksije. Do pre 100 godina smo još uvek stajali na broju od 6 000 zvezda, koje su još stari grčki astronomi izbrojali. Količina znanja o Svemiru nam se iz dana u dan eksponencijalno povećava.

Na početku su u trci koja se zvala istraživanje Svemira učestvovale samo dve zemlje, SAD i SSSR. Danas samo u okviru Evropske Svemirske Agencije (ESA) u istraživanju svemira učestvuje oko 30 zemalja. Značajnu ulogu imaju Kina, Japan, Indija

picture1 Nove tehnologije koje je čovek razvijao za potrebe istraživanja kosmosa danas se uveliko koriste na Zemlji u svakodnevnom životu.
Poenta svakog koraka u istraživanju Svemira može da se iskaže čuvenom rečenicom koju je izgovorio Nil Armstrong, kada se kao prvi čovek spustio na Mesec: „Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo”

Šta će ljudi na planeti Zemlji raditi i šta će znati kada budu obeležavali 100 godina od leta prvog čoveka u svemir?

http://t.co/Tiup8VkOnk

A P O D...

Super-raketa kompanije SpaceX kreće u proleće 2016.

http://astronomija.co.rs/164-misije/9816-super-raketa-kompanije-spacex-krece-u-prolece-2016

http://t.co/4QLbejspWJ

A P O D...

Najveća otkrića u astronomiji

http://astronomija.co.rs/114-tv-astronomija/tv-astronomija/9823-najveca-otkrica-u-astronomiji

http://t.co/yOhLeemjlV

A P O D...

Sami smo? U 93 susedne galaksije nema inteligentnog života

U novoj studiji, astronomi su ispitali 93 obližnje galaksije u kojima su tragali za naprednim vanzemaljskim oblicima života. Međutim, nisu pronašli ono što su tražili.



U studiji su ispitane galaksije koje su imale najviše potencijala da se u njima pronađe život, budući da su emitovale najveće količine toplote. Te je galaksije ranije ove godine prepoznao je tim sa Pensilvanijskog univerziteta u SAD, piše RT pozivajući se na studiju objavljenu 15. septembra u časopisu “Astronomija i astrofizika”.

Holandski tim koji predvodi Nacionalni institut za radio astronomiju (ASTRON) koristio je napredne teleskope kako bi identifikovao izvore pojačane radijacije u nadi da će odrediti pokazuju li znake napredne vanzemaljske civilizacije.

Astronomi su eliminisali zvezde galaksije, difuzne nebularne emisije, i druge zvezdane artefakate iz potencijalnih meta, ali su otkrili da bi emisije iz većine posmatranih galaksija mogle da budu objašnjene astrofizičkim procesima, kao što je generisana prašina i zagrevanje masivnih zvezdanih formacija.

“Originalno istraživanje na Univerzizetu u Pensilvaniji već je ukazalo da su takvi sistemi veoma retki, ali nove analize pokazuju da je i ta tvrdnja precenjena, i da napredne civilizacije tipa Kardašev tip III, ne postoje u lokalnom svemiru”, rekao je Majkl Garet, profesor na Univerzitetu u Lajdenu.

“Po mom mišljenju, invazija vanzemaljaca uopšte nije verovatna”, kroz šalu kaže Garet.

Kardaševa lestvica koju je predložio ruski astronom Nikolaj Kardešev 1964. je hipotetički metod koji može biti korišćen radi merenja tehnološkog napretka raznih civilizacija na osnovu količine energije koju mogu da iskoriste.

Prema ovoj metodi klasifikacije, civilizacija tipa I koristi resurse koje ima na raspolaganju na svojoj planeti. Civilizacija tipa II koristi energiju dostupnu iz zvezda, a tip III koristi energiju iz galaksije u kojoj se nalazi planet.

Garetova tehnika koja putem teleskopa meri infracrvena emitovanja, mogla bi da pomogne u identifikovanju manje naprednih civilizacija prema Kardaševoj tipizaciji. Upravo to je namera Garetovog tima i to je sledeće što će proučavati.

“Malo je zabrinjavajuće što se čini da ne postoje civilizacije tipa III. To nije nešto što bismo predvideli iz fizičkih zakona koji dobro objašnjavaju ostatak fizičkog svemira”, dodaje Garet.

Takve civilizacije bi mogle da budu mnogo više energetski efikasne, proizvodeći malo toplotnog otpada, što bi moglo da bude izvan poimanja trenutnih naučnih razumevanja fizike.

“Važno je da nastavimo da tražimo znakove vanzemaljske inteligencije sve dok potpuno ne razumemo šta se događa”, kaže Garet.

http://t.co/wI5BLC9QMZ

A P O D...

Stezanje kaiša - budžet Roskosmosa za 2016-2025.

https://youtu.be/0TUy7IjfbH4?list=PL41E41602AE840808

M111 besplatni časopis za astronomiju i astronautiku

Svjetski tjedan svemira uz domaći časopis M111

Prvi hrvatski elektronički časopis za astronomiju i astronautiku „M111“ nakon pauze ponovo je dostupan na njegovim internet stranicama; www.m-111.org . Riječ je o časopisu kojeg je pokrenula Astronomska udruga Vidulini tijekom 2004. Devetnaest dosad izašlih brojeva u PDF formatu besplatno je dostupno za „download“. Više od stotinu autora iz preko dvadeset zemalja svijeta svoje je autorske tekstove publiciralo u „M111“, na preko tisuću stranica prepunih zanimljivih tekstova i fotografija.

Bez brige, neće udariti

U svim medijima piše kako je NASA objavila, potvrdila i slično da je asteroid 86666 (2000 FL10) u mimohodu pored naše planete i to na dovoljno velikoj udaljenosti da nema šta da se brinemo. Moj problem je što nikakvu sličnu vest nisam uspeo da pronađem kod Nase. Ako neko ima link, bio bih zahvalan da ga dobijem.



Uglavnom, neće pasti, samo nisam uspeo da pronađem precizan podatak kada to neće pasti. Radi se inače o gromadi od čak preko 2,5 kilometara koja juri brzinom od preko 64 hiljade kilometara na sat, što je oko 17 km u sekundu. E sad, ako takvo telo, te veličine i brzine udari bilo gde u plavu planetu izaziva katastrofu koja nije zabeležena u pisanoj istoriji i u kojoj bi nestanak Interneta bio još najmanji problem. Kada je pre 107 godina malo telo prečnika nekoliko desetina metara udarilo u Tungusku oblast u bespućima Sibira, oborila je i spalila 80 miliona stabala tunguskih šuma na području 2000 kvadratnih kilometara, a posledice su se osetile širom Evrope i Azije. A ovaj asteroid ima 100 puta veći prečnik. Srećom, kako rekoše vesti, asteroid će proći na dalekih 25.228.800 kilometara od nas što je dovoljno da o njemu ne mislimo ozbiljno. Još uvek su zemaljske opasnosti, naročito ljudske (ratovi, hemijsko, biološko i nuklearno oružje, itd.) mnogo izvesnije.

Astronomi se ozbiljno zabrinu kada je prolet opasnog tela bliži od Meseca, dakle kad je manji od oko 400 000 kilometara, a ovo je na pola puta do Marsa kada nam je on najbliži. Dakle, bezbedno je.

PS Ako u daljini budete videli visoki, dugačak zid prašine i kamenja koji vam se munjevito približava, znači da sam pogrešio, izvinjavam se.

605 godina astronomskog časovnika u Pragu



Današnji Guglov dudl posvećen je praškom astronomskom časovniku koji puni čitavih 605 godina svog postojanja. Taj časovnik svedoči o bogatstvu, moći i kulturi Praga i čitave Češke.


Ovu fotografiju snimio je Danilo Pivato, Rim, Italija

Časovnik se nalazi na starogradskoj većnici u Pragu, Češka. Poznat je kao „Pražský orloj“. Centralni deo završen je 1410. Četiri figure se pokreću svakog sata, a „Smrt“ (predstavljena skeletom) meri vreme. Za svaki sat postoji po jedna statua Dvanaest apostola na postolju iznad sata, a svih dvanaest se pokazuju u podne. Pokazivač kalendara je dodat 1870. ispod sata.

Za vreme Drugog svetskog rata sat su gotovo uništili nacisti. Zahvaljujući herojskim naporima građana Praga najvažniji delovi sata su sačuvani. Postepeno je obnavljan do 1948. Sat je 1979. još jednom očišćen i renoviran. Prema lokalnoj legendi grad će zadesiti velika nesreća ako se sat zapusti, pa se zato stalno održava u dobrom stanju

http://t.co/XLG2PZAvci

A P O D...

Misteriozne pojave u području formiranja planeta

Jedinstvene strukture otkrivene oko obližnje zvezde



Uz pomoć Veoma velikog teleskopa Južne evropske opservatorije i NASA/ESA Svemirskog teleskopa Habl, astronomi su po prvi put otkrili strukture u području diska iz kog se formiraju planete oko obližnje zvezde. Veoma brze strukture, koje podsecaju na talase, u blizini zvezde AU Microscopii do sada nisu primećene niti je iko do sada predvideo njihovo postojanje. Poreklo i priroda ovih struktura predstavlja misteriiju koju će astronomi proučavati. Rezultati ovog istraživanja predstavljeni su u časopisu Nature, 8. oktobra 2015. godine.

AU Microscopii, ili skraćeno AU Mic, je naziv mlade zvezde u našem neposrednom komšiluku, koju okružuje veliki disk prašine [1]. Izučavanje ovakvih diskova može nam pružiti značajne podatke o tome na koji način se iz ovakvih diskova formiraju planete.

Astronomi su pretraživali disk zvezde AU Mic, ne bi li pronašli bilo kakav znak nepravilnosti ili indiciju grudvastih struktura,budući da takve pojave često ukazuju na potencijalne planete. Tokom 2014. godine, astronomi su uz pomoć najmoćnije metode visokih kontrasta, koju pruža novopostavljeni instrument SPHERE na Veoma velikom teleskopuJužne evropske opservatorije, pokušali da otkriju znake poput ovog, međutim, otkrili su nešto vrlo neobično.

“Naše opservacije iznedrile su neočekivane rezultate", objašnjava Antoni Bočaleti sa Pariske opservatorije u Francuskoj, vodeći autor ovog rada. "Slike koje je snimio instrument SPHERE prikazuju neobične strukture unutar diska, u obliku luka ili talasa, nešto što do sada nismo imali priliku da vidimo."

Pet talasastih pojava, uočenih na novoj slici na različitim udaljenostima od zvezda, podsećajući na talase u vodi. Nakon što su primetili neobične pojave, tim naučnika proučio je fotografije koje je napravio NASA/ESA Svemirski tekleskop Habl 2010. i 2011. godine, kako bi ustanovili da li su strukture i tada bile vidljive [2]. Ne samo da su primetili iste pojave, nego su uočili i da su se promenile tokom vremena. Kako se ispostavlja, ove pojave se kreću kroz disk veoma brzo.

“Ponovo smo obradili podatke koje je dobio Habl, nakon čega smo dobili dovoljno informacija na osnovu kojih smo mogli da pratimo strukture tokom perioda od četiri godine", objašnjava Kristijan Talman (ETH, Cirih, Švajcarska). "Analizirajući sve podatke, otkrili smo da se pomenute strukture udaljavaju od zvezde brzinama od čak 40 000 kilometara na čas".

One strukture koje se nalaze na većim udaljenostima od zvezde takođe izgledaju kao da se brže kreću od onih bližih njoj. Barem tri strukture se kreću brzinama dovoljno velikim da pobegnu od gravitacionog uticaja zvezde u čijoj okolini se nalaze. Ovako velike brzine isključuju mogućnost da su u pitanju tipične pojave koje uzrokuju objekti poput planeta krećući se oko zvezde. Neophodno je ipak nešto više od toga kako bi ubrzao ove talasaste pojave, što nam govori da je u pitanju nešto zaista neobično [3].

“Sve što smo otkrili u vezi sa ovim pojavama bilo je neobično!", dodaje ko-autor studije Kerol Gredi sa Eureka Scientific, SAD. “Budući da do sada ništa slično nismo osmotrili niti teorijski predvideli, možemo samo da iznosimo hipoteze o tome šta vidimo i kako je do toga uopšte došlo", dodaje Kerol Gredi.

Naučnici za sada ne mogu sa sigurnošću da kažu šta je dovelo do formiranja ovih neobičnih pojava oko zvezde. Uzeli su u obzir nekoliko fenomena, međutim, ubrzo su odbacili te hipoteze. Neke od njih predlagale su redak sudar dva masivna asteroida, koji bi ispustili dovoljno količine prašine, ali i koji bi kao posledica sudara ispustili talase spiralnog oblika izazivajući nestabilnosti unutar diska i slične pojave.

Međutim, neke ideje o kojima su razmišljali izgledaju više obećavajuće.

“Jedno od objašnjenja neobičnih struktura leži u zvezdanim bakljama. AU Mic je zvezde visoke aktivnosti - veoma često oslobađa velike i iznenadne količine energije sa svoje površine," objašnjava ko-autor rada Glen Šnajder, sa Opsrevatorije Stjuart iz SAD-a. “Jedna od ovih baklji mogla je izazvati otkidanje materijala sa neke od planeta, ukoliko su uopšte formirane. Takav materijal bi zatim mogao da putuje kroz disk poguran snagom zvezdane baklje."

“Veoma smo zadovoljni što je SPHERE uspeo da prouči disk na ovaj način i to tokom prve godine svog rada", dodaje Žan-Luk Beuzi, koji je ko-autor rada, ali i jedan od vodećih naučnika koji je razvijao instrument SPHERE.

Tim naučnika planira da nastavi sa opservacijama sistema AU Mic uz pomoć SPHERE instrumenta, uključujući i druga postrojenja poput ALMA teleeskopa, a sve u nameri da objasne ovu misterioznu pojavu. Ipak, za sada neobična struktura ostaje nerešena misterija.



The star AU Mic in the constellation of Microscopium

This chart shows the location of the nearby star AU Microscopii in the faint southern constellation of Microscopium (The Microscope). Most of the stars visible to the naked eye on a clear dark night are shown. AU Mic is too faint to be seen without a small telescope, but its position is marked with a red circle.

Autorska prava: ESO, IAU and Sky & Telescope

Beleške
[1] AU Microscopii nalazi se na oko 32 svetlosne godine od Zemlje. Disk se primarno sastoji iz veliko broja asteroida, koji su se sudarali takvom silinom da su gotovo postali prašina.

[2] Podaci su dobijeni uz pomoć Hablovog instrumenta Hubble Space Telescope Imaging Spectrograph (STIS).

[3] Pogled sa boka na ovaj disk dodatno komplikuje interpretaciju tri dimenzije ovih struktura.

Život je samo iluzija

Svemir ne postoji ako ne gledamo u njega. Barem je tako prema poznatoj teoriji kvantne mehanike koja argumentuje da se prošlo ponašanje čestica menja na temelju onoga što vidimo.



Naučnici su izveli novi eksperiment, dokazujući da je ova teorija tačna sudeći prema ponašanju atoma. Prema pravilima kvantne mehanike, granica između "spoljašnjeg sveta" i naše subjektivne svesti je zamagljena.

Kada fizičari posmatraju atome ili čestice svetla, ono što vide zavisi od toga kako su postavili eksperiment. Kako bi testirali te tvrdnje, fizičari na Australijskom nacionalnom Univerzitetu, nedavno su proveli, tzv. eksperiment s odloženim izborom, fizičara Džona Vilera.

Eksperiment uključuje objekat koji se kreće, kome je dat izbor da se ponaša kao čestica ili kval. Vilerov eksperiment tada pita - u kom trenutku predmet odlučuje? Zdrav razum kaže da je objekat ili poput talasa ili poput čestice, nezavisno od toga kako ga merimo.

Ali kvantna fizika predviđa da bilo da posmatrate ponašanje talasa ili ponašanje čestice zavisi samo od toga kako se zapravo meri na kraju svog putovanja. Upravo je to otkrio australijski tim. "To dokazuje da je merenje sve. Na kvantnom nivou stvarnost ne postoji ako ne gledate u nju", rekao je profesor Endru Truskot.

Uprkos očiglednoj čudnosti, rezultati potvrđuju ispravnost kvantne teorije. Kvantna teorija omogućila je razvoj mnogih tehnologija kao što su LED-i, laseri i kompjuterski čipovi. Australijski univerzitet preokrenuo je Vilerov originalni koncept svetlosnih zraka koji se odbijaju od ogledala, pa umesto toga, koristili atome koje je raspršilo lasersko svetlo.

"Predikcije kvantne fizike o interferenciji čine se dovoljno čudnima kada se primenjuju na svetlo, koje se više čini kao talas," rekao je doktor Roman Khakimov sa Univerziteta.

"Ali napraviti eksperiment s atomima, koji su komplikovani, imaju masu i međudeluju s električnim poljima, i tako dalje, to sve još doprinosi čudnosti," rekao je. Tim profesora Truskota, prvo je zarobio nekoliko atoma helijuma u Boze-Ajnštajnovom kondenzatu, a potom ih odbacio dok nije ostao samo jedan atom.

Taj je atom potom bačen kroz nekoliko laserskih zraka, koji su formirali rešetke koje su se ponašale na isti način kao i što bi čvrsta rešetka raspršivala svetlost.
Druga rešetka svetla dodata je nasumično, a to je vodilo do konstruktivne ili destruktivne interferencije kao da je atom putovao na obe staze.

Međutim, nasumični broj koji određuje jesu li rešetke dodate bio je samo generisan nakon što je atom prošao kroz raskršće.

Ako odaberete da verujete da je realnost atoma pošao određenom stazom ili stazama, onda morate da prihvatite da buduće merenje utiče na prošlost atoma, rekao je Truskot.

"Atomi nisu putovali od A do B. Samo kada su mereni, na kraju putovanja, njihovo ponašanje slično talasu ili čestici, dovedeno je u postojanje," rekao je.

Izvor: Dnevnik

http://t.co/xkjS8SFXpc

A P O D...

Zašto ne možemo da vidimo trenutak stvaranja svemira?

Verovatno ste čuli da je gledanje u nebo jednako gledanju u prošlost. Čak i Mesec koji vidimo iznad naših glava zapravo je slika stara jednu sekundu.



Sunce koje nas greje u ugodno sunčano popodne zapravo je izgled naše zvezde od pre oko osam minuta. Znatno dramatičniji primer je galaksija Andromeda. Kada je pogledamo uz pomoć teleskopa, mi zapravo vidimo izgled Andromede od pre 2,5 miliona godina.

Ovo se dešava zbog brzine svetlosti koja je konačna i koja iznosi oko 300.000 kilometara u sekundi. Zato i udaljenost od dalekih objekata merimo pomoću svjetlosti, tj. na osnovu toga koliko joj je bilo potrebno da dođe do posmatrača.

Tako je Zemlja od Meseca udaljena oko jednu svetlosnu sekundu, od Sunca osam svetlosnih minuta, a od Andromede neverovatnih 2,5 miliona svetlosnih godina.

Koristeći ovu ideju, a imajući u vidu da se Veliki prasak desio pre oko 13,7 milijardi godina, zar ne bi trebalo da vidimo trenutak nastanka svemira ukoliko se opremimo dovoljno osetljivim teleskopima?

Ne.

Razlog je jednostavan, a polazi od činjenice da u prvim momentima nakon Velikog praska svetlost jednostavno nije postojala. Fotoni su nastali tek nakon što su se slaba nuklearna sila i elektromagnetna sila razdvojile. Ipak, ni tada ne bismo ništa videli jer je ceo svemir bio izuzetno gust zbog čega novonastala svetlost nije mogla slobodno da putuje.

Od desete sekunde do 380 hiljada (ne miliona) godina nakon Velikog praska, svemirom vladaju fotoni, neutroni, protoni pa i formirani nukleusi budućih atoma.

Nakon tog perioda svemir je dostigao dovoljno nisku temperaturu kako bi se stvorili prvi elementi nakon čega je svetlost po prvi put počela slobodno da putuje. Bio je to trenutak kada je naš svemir postao providan, a to je i najraniji tren postojanja koji možemo posmatrati.

Prva svetlost ima svoje ime - zove se pozadinska mikrotalasna radijacija i ona je nešto najstarije što možemo videti zahvaljujući posebno osetljivim instrumentima kao što su WMAP i Plankova letelica.

"Feniks" - novi raketno-kosmički projekat Rusije

U Raketno-kosmičkom centru (RKC) "Progres" rade na razvoju projekta nove rakete-nosača "Feniks" koja treba da u godinama posle 2025. zameni lansere serije "Sajuz".

U Raketno-kosmičkom centru (RKC) "Progres" rade na razvoju projekta nove rakete-nosača "Feniks" koja treba da u godinama posle 2025. zameni lansere serije "Sajuz".


Tri nosača projekta "Feniks" (l-d) - "Sajuz-5.3, 5.2 - i 5.1"

Kada je u RKK "Energija" projekat novog ruskog kosmičkog broda PTK NP pokrenut, u RKC "Progres" je započeo razvoj RN "Rus" koja bi bila korišćena njegov kao nosač. Kako su u isto vreme, u GKNPC "Hruničev" tekli radovi na razvoju RN serija "Angara", Roskosmos je doneo odluku da se radovi na projektu "Rus" prekinu i time doveo projekat PTK NP u vrlo tešku situaciju. Praktično, brod je u svojoj najranijoj fazi ostao bez nosača! Onda su počele priče da bi jedna od modifikacija RN "Angara" ("Angara-A3" srednje kategorije) mogla da bude nosač novog kosmičkog broda, ali je ona pre nekoliko godina izbačena iz programa razvoja. U medjuvremenu, kako smo već pisali, Roskosmos je umesto razvoja super-rakete u FKP-2025 ubacio projekat pojačane modifikacije RN "Angara-A5" ("Angara-A5V") koja može da ponese 38t na nisku orbitu. Ona je okosnica ruskih planova leta na Mesec, naravno ako u konačnoj verziji budžeta FKP-2025 koja se očekuje pre isteka ove godine, preživi najverovatnije još jedan talas njegovog smanjenja.

Time je uvrštenje projekta "Feniks" u FKP-2025, na neki način, popravka greške koju je Rosmosmos napravio gašenjem programa RN "Rus". Medjutim, pored ove, osnovna namena programa "Feniks" je da bude alternativa "Angari" ukoliko nešto naopako krene sa ovom raketom. Naime, sve tri verzije "Angare" (laka A2.1, teška A5 i pojačana A5V) su zasnovane na korišćenje na prva dva stepena takozvanih univerzalnih raketnih modula. Ukoliko neki od njih na bilo kojoj verziji rakete tokom jednog lansiranja zataji, kompletan park nosača "Angara" će biti prizemljen, a Roskosmos će ostati praktično samo sa lanserima srednje nosivosti "Sajuz-2", a PTK NP bez nosača.


Testiranje eksperimentalnog metanskog motora RD-0110MD (KBHA)

Roskosmos planira da tokom 2016-17 pripremi tehničke ciljeve razvoja projekta, koji bi potom 2018. ušao u razvojni deo. U periodu od 2018-2025. Roskosmos je u FKP-2025 izdvojio gotovo 31 milijardu rubalja.

Inicijator projekta je RKC "Progres", kompanija koja proizvodi RN bazirane na R-7 poznate pod zajedničkim imenom "Sajuz". Projekat nosi naziv "Feniks", medjutim u njegovoj osnovi je RN "Sajuz-5", koja je na neki način nastavak ugašenog projekta "Rus". RKC "Progres" planira rad na tri verzije ove rakete. Prva - "Sajuz-5.1" - je bez bočnih raketnih blokova, "cilindričnog" oblika. Raketa nema takozvane "suve" odseke, rezerovari su deo njenog korpusa. Njena visina je oko 50m , masa 268t, a nosivost za nisku orbitu 9,2t. Sa ovakvim kapacitetom, ovaj nosač praktično može da zameni sve lansre tipa "Sajuz-2". Na prvom stepenu nalazi se jedan raketni motor. Za sada, razmatraju se dva tipa motora - RD-0164 kompanije KBHA, i "Energomašov" RD-180MS koji radi na metanu. Na drugom stepenu će biti takodje samo jedan motor. U igri su tri motora - RD-0124 koji radi na metanu i razvija potisak od 30ts u vakuumu, i S5.867 (firme KBHM) i RD-0169 (KBHA) oba potiska 73ts. Svi ovi motori trenutno postoje samo na papiru, tek trebaju biti razvijeni.

Primena metana je jedno od revolucionarnih inženjerskih rešenja u oblasti raketnog pogona. U kombinaciji sa tečnim kiseonikom, metan pojednostavljuje tehnologiju izrade raketnih motora i smanjuje njihovu cenu (najmanje za 30%), dok sa druge strane poboljšave operativne parametre motora (kao na primer, smanjen pritisak u komorama sagorevanja, efikasnije hladjenje i povećani specifični impuls).


Raketni motor RD-0162 (KBHA)

Pored ove, razmišlja se o RN "Sajuz-5.2", mase 575t i nosivosti 16,5t. To znači da bi ovaj nosač popunio prazninu izmedju konvencionalnih nosača "Sajuz-2" (nosivosti ispod 9t) i "Zenit" (oko 13t). Pored toga, u njenom domenu bi bila i orbitalna verzija PTK NP koja teži oko 14t. Konačno, treća varijanta ove serije je "Sajuz-5.3" mase 690t i nosivosti 25t, znači u rangu "Angare-A5". Ove dve rakete imaju po dva bočna bloka na prvom stepenu. U RKC "Progres" takodje razmišljaju o lakoj verziji "Sajuz-5.0" mase do 200t i nosivosti do 3t. Pored toga, u daljoj perspektivi, "Sajuz-5.1" može poslužiti za razvoj bočnih blokova super-rakete.

Naravno, sve je ovo samo na papiru. Mnogo toga zavisi kakva će biti konačna struktura FKP-2025 i hoće li "Feniks" opstati - u punom ili izmenjenom obliku. U svakom slučaju, tehnološka rešenja novog nosača i njegov koncept govore o principijelno novom rešenju u sferi raketno-kosmičke tehnike koje može, ako bude ostvareno, da odigra u budućnosti veoma važnu ulogu u ruskoj (i svetskoj) kosmonautici.

Bit iz bita i kvantno računarstvo

Bit iz bita



Uz sve to obnovljeno interesovanje za problem merenja u kvantnoj teoriji, Viler je postao velikan kvantne mehanike, pojavljujući se na brojnim konferencijama organizovanim u njegovu čast. Neki zagovornici nju ejdža, fascinirani pitanjem svesti u fizici, čak su ga slavili kao gurua. (Međutim, nije mu uvek drago zbog svrstavanja u takve tokove. Jednom se uznemirio kada se našao u programu sa tri parapsihologa. Brzo je sastavio izjavu u kojoj je, između ostalog, rekao: „Gde ima dima, ima dima“.)

Posle sedamdeset godina razmatranja paradoksa kvantne teorije, Viler se ne libi da prizna kako nema sve odgovore. Neprestano preispituje svoje pretpostavke. Kada ga zapitaju za problem merenja u kvantnoj mehanici, odgovara: „Izluđuje me to pitanje. Priznajem da ponekad stopostotno ozbiljno prihvatam ideju da je svet plod mašte, čak i, u nekom trenutku, da postoji nezavisno od nas. Ipak, svesrdno prihvatam Lajbnicove reči: ‘Ovaj svet je možda samo prikaza, a postojanje je tek san, ali taj san ili prikaza su za mene dovoljno stvarni ako nas, vodimo li se razumom, nikada ne obmanu.’“

Teorija mnogih svetova, odnosno dekoherencije, stiče sve veću popularnost među fizičarima. Ali Vilera brine to što ima „odviše dodatnog prtljaga“. Poigrava se još jednim objašnjenjem problema Šredingerove mačke. Tu teoriju naziva it from bit. Reč je o neuobičajenoj teoriji čija početna premisa je da je informacija u osnovi vaskolikog postojanja. Kada pogledamo u Mesec, galaksiju ili u atom, tvrdi Viler, njihova suština je informacija koju nose. Ali ova informacija je prešla u ravan postojanja kada je univerzum sproveo opservaciju samog sebe. Viler je nacrtao kružni dijagram koji predstavlja istoriju kosmosa. Svemir je na početku prešao u stanje postojanja zahvaljujući opservaciji izvedenoj nad njime. To znači da je it (materija u svemiru) počela da postoji kada je došlo do opservacije informacije (bit) koju je svemir sadržavao. Viler to naziva participativni univerzum – ideja da nam se kosmos prilagođava na isti način na koji se mi prilagođavamo kosmosu, odnosno da je univerzum moguć zbog samog našeg postojanja. (Pošto nema slaganja oko problema merenja u kvantnoj mehanici, većina fizičara za sada čeka da vidi šta će se dalje dešavati s teorijom it from bit.)

Kvantno računarstvo

Takve filozofske diskusije možda se čine beznadežno nepraktičnim, lišenim bilo kakve praktične primene u našem svetu. Umesto da razmatraju koliko anđela može da pleše na vrhu igle, kvantni fizičari vode rasprave o tome na koliko mesta elektron može biti u istom trenutku. Međutim, nije reč samo o zaludnom filozofiranju akademika bez dodira s realnošću. Ove ideje će jednog dana imati krajnje praktičnu primenu: da budu pogonska snaga svetskih ekonomija. Bogatstva čitavih nacija mogla bi zavisiti od istančanih aspekata Šredingerove mačke. Možda će tada naši računari da rade u paralelnim univerzumima. Gotovo čitava računarska infrastruktura današnjice zasnovana je na silicijumskim tranzistorima. Murov zakon po kome se računarska moć udvostručuje na svakih osamnaest meseci, moguć je zahvaljujući našoj sposobnosti da tehnikom nagrizanja proizvodimo sve manje tranzistore na silicijumskim čipovima pomoću ultraljubičastog zračenja. Iako je Murov zakon uneo revoluciju u tehnološki krajolik, ne može večito važiti. Najnapredniji čip tipa Pentium ima sloj širine dvadeset atoma. U narednih petnaest do dvadeset godina, naučnici će možda računati na čipovima širine samo pet atoma. Na tako neverovatno malim udaljenostima, moramo da okrenemo leđa njutnovskoj mehanici i da se obratimo kvantnoj mehanici u kojoj je Hajzenbergov princip neodređenosti vodeće načelo. Posledica je da više ne znamo tačno gde je elektron. To znači da će do kratkog spoja dolaziti kada elektroni budu dospevali izvan izolatora i poluprovodnika, a ne unutar njih.

Negde u budućnosti, dostići ćemo granice nagrizanja na silicijumskim podlogama. Doba silicijuma uskoro će se okončati. Možda će to biti najava kvantne ere. Silicijumska dolina mogla bi postati Pojas rđe.* Jednog dana možda ćemo morati da računamo na samim atomima, uvodeći novu arhitekturu računara. Današnji računari zasnivaju se na binarnom sistemu – svaki broj iskazan je nulama i jedinicama. Međutim, spin atoma može biti usmeren nagore, nadole ili postrance. Računarske bitove (nule i jedinice) mogli bi da zamene kubitovi (proizvoljne vrednosti između 0 i 1), zbog čega bi kvantni računari bili mnogo moćniji od običnih računara.

Kvantni računar bi, između ostalog, mogao da uzdrma temelje međunarodne bezbednosti. Velike banke, međunarodne korporacije i industrijske nacije danas štite svoje tajne složenim računarskim algoritmima za šifrovanje. Mnogi tajni kodovi zasnivaju se na faktorizaciji velikih brojeva. Na primer, običnom računaru bili bi potrebni vekovi da faktoriše stocifreni broj. Ali takav proračun bi za kvantne računare mogao biti prost kao pasulj – mogli bi da razotkrivaju tajne kodove nacija širom sveta.

Da biste stekli predstavu o tome kako bi radili kvantni računari, zamislite da smo nanizali atome sa spinovima usmerenim u istom smeru u magnetnom polju. Ako ih obasjamo laserskim zrakom, mnogi spinovi će promeniti smer usled odbijanja zraka od atoma. Merenje reflektovanog laserskog zraka omogućilo nam je da zabeležimo složenu matematičku operaciju, odbijanje svetlosti od atoma. Ako proračunamo ovaj proces pomoću kvantne teorije prema Fajnmanovim smernicama, moramo da sumiramo sve moguće pozicije atoma, odnosno stanja sa spinovima u svim mogućim smerovima. čak i jednostavan kvantni proračun od samo delića sekunde bio bi gotovo nemoguć zadatak za standardni računar, koliko god vremena mu dali.

Dejvid Dojč sa Univerziteta u Oksfordu je istakao da to, u načelu, znači sledeće: kada koristimo kvantne računare, moramo da saberemo sve moguće paralelne univerzume. Iako ne možemo da uspostavimo direktan kontakt sa ovim alternativnim svetovima, atomski računar mogao bi da ih proračuna pomoću stanja spinova u tim paralelnim univerzumima. (Iako nismo više koherentni sa drugim univerzumima u našoj dnevnoj sobi, atomi u kvantnom računaru, po samoj konstrukciji, vibriraju koherentno.)

Premda je potencijal kvantnih računara istinski zadivljujući, prate ih jednako impresivni problemi. Aktuelni svetski rekord u broju atoma korišćenih u kvantnom računaru jeste sedam. U najboljem slučaju, možemo da pomnožimo tri sa peticom, da dobijemo petnaest atoma u kvantnom računaru, što teško da nas može ostaviti bez daha. Da bi kvantni računar bio kompetitivan sa najobičnijim laptopom, potrebne su stotine, možda i milioni atoma koji usaglašeno vibriraju. Kako bi sudar sa samo jednim molekulom vazduha izazvao dekoherenciju među atomima, neophodni bi bili izuzetno čisti uslovi da bi se atomi izolovali iz okruženja. (Da bi se napravio kvantni računar brži od modernih računara valjalo bi nanizati hiljade ili čak milione atoma – dakle, od kvantnog računarstva još uvek nas dele decenije.)

* Rust Belt, područje u Sjedinjenim Državama zahvaćeno deindustrijalizacijom u proteklih nekoliko decenija. (Prim. prev.)

http://t.co/DjQTOQb3Fi

A P O D...