Vesti iz sveta astronomije...

Planet Earth 100 Million Years In The Future

Najvažnije o Veneri

Venera - druga po redu velika planeta Sunčevog sistema polazeći od Sunca.To je terestrička (tj. po građi slična Zemlji) i najsvetlija planeta (posle Sunca i Meseca najsvetliji nebeski objekat). Od svih planeta Venera se najviše primiče Zemlji (na 40 miliona kilometara što je jednoko oko 1000 razdaljina Meseca od Zemlje). Konačno, Venera je unutrašnja planeta (a to su Merkur, Venera, Zemlja i Mars; iza asteroidnog pojasa se nalaze spoljašnje planete).



Predanja i verovanja


Rađanje Venere, Alexandre Cabanel 1863.

Dobila je ime po najlepšoj rimskoj boinji.

U našem narodu Venera se zove Večernjača i Zornjača pošto se vidi uveče odnosno u zoru. Zovu je i Danica jer se ponekad vidi i po danu. Narod ističe njen lepotu pa kaže za lepu ženu da je lepa kao zvezda Danica.

Veneru pominje i Varon kada kaže da je Eneja, trojanski junak, ploveći ka Italiji, gledao pred sobom danju ovu 'zvezdu'.

A 1797. nakon što je Napoleon pokorio Italiju, Venera se videla po danu i to u podne. Napoleonove pristalice su ovo protumačile kao nebeski znak za dela koja je počinio njihov vođa i ovu planetu su nazvali zvezdom osvajača Italije.

Orbita

Pošto Venerina putanja leži unutar Zemljine orbite oko Sunca za nas je Venera uvek blizu Sunca. Od Sunca se udaljava najviše 47°. Zato Veneru vidimo uveče na zpadu ili ujutro na istoku (ona naime prati Sunce ili mu pak predhodi). Zatim, ovaj položaj unutrašnje planete omogućava da vidimo promene mena Venera (što je prvi opazio Galilej 1610.) kao i kod Meseca. Za posmatranje te pojave dovoljan je i mali teleskop. Vrlo retko se može pratiti i prolaz Venere ispred Sunca. Tako se tranzit video 6. oktobra 1882. a nakon toga 8. juna 2004. i zatim 6. juna 2012.

Atmsfera

Venera ima gustu atmosferu, ispunjenu blještavim slojem oblaka. Atmosferu je otkrio čuveni ruski nučnik Lomonosov 1761. prilikom prolaza Venera ispred Sunca. Atmosfera se sastoji uglavnom od ugljendioksida (90%), kiseonika i vodene pare (1,5%), te azota (7%). Atmosferski pritisak je za naš pojam izuzetno visok - preko 90 atmosfera. Toliki pritisak vlada u našim okeanima na dubini od oko 1000 metara. Temperaturne razlike su minimalne na Veneri što je rezultat staklene bašte koja je opet posledica visokog procenta ugljendioksida u atmosferi. Atmosfera se prostire do visine od 400 km.

Reljef

Gusti oblaci nad Venerom sprečavaju da se teleskopima sa Zemlje uoče detalji Venerinog reljefa. Ipak reljef ove planete je danas dosta poznat zahvaljujući svemirskim sondama koje su upućene ka Veneri. Neke od njih su poslale nešto fotografija sa same površine planete. Međutim, mape Venere su stvorene na osnovu radarskih osmatranja ovih sondi.


Lava se sliva sa planine Maat i teče stotinama kilometara unaokolo. Maat je egipatska boginja istine i pravde. Umetnička predstava (NASA/JPL)

Površina Venere je prilično mlada - najstariji krateri su nastali pre svega 800 miliona godina (računajući na starost Sunčevog sistema i vreme nastanka planeta to je tek nedavna prošlost). Postojanje atmosfere i visok atmosferski pritisak uzrok su specifičnog izgleda udarnih kratera u poređenju sa kraterima recimo Meseca. Pre svega mali meteoriti nisu u stanju da dospeju do tla Venere jer potpuno sagore u atmosferi. Zbog toga malih udarnih kratera na Veneri i nema. Veliki meteoriti, koji prežive put kroz atmosferu udaraju o tle, ali istisnut materijal se ne rasprostire daleko od mesta udara (kao npr. kod Meseca), već se taloži oko nastalog kratera. Postoje forme reljefa koje su očigledno vulkanskog porekla: tokovi lave, male kupole do 3 km u prečniku, te velike vulkanski kupe prečnika i po više stotina kilometara.

Zatim postoje i korone (formacije slične kraterima) i formacije koje po izgledu podsećaju na paučinu.


Venera je neznatno manja od Zemlje. Njen prečnik čini 0,9499 prečnika Zemlje.

Inače 20% Venerine površine čine nizije. To su oblasti koje leže ispod prosečnog nivoa planete (s obzirom da na Veneri nema vode od čije površine bi se merila visina, odn. dubina, za tu svrhu se koristi prosečan prečnik Venere). Oko 70% je na nivou prosečnog prečnika, a 10% čine visoravni, dakle delovi tla iznad prosečne visine.

Osmatranje

Venera je jedan od rado posmatranih objekata jer se lako pronalazi na nebu, a i malim teleskopom mogu se uočiti njene faze.

Šta ćemo i koliko videti zavisi od položaja Venere u odnosu na Sunce i Zemlju.



Kada je Venera u gornjoj konjunkciji (recnik) (položaj 1 na crtežu) njen ceo disk je osvetljen (puna Venera), ali je s druge strane tada on mali, jer je Venera na najvećoj razdaljini od Zemlje. Uglovna veličina Venere u tom položaju iznosi jedva 10''.


Astronmski
simbol Venere

Činjenice:

Afel: 0.728213 AU = 108939000 km (najveće rastojanje od Sunca)

Perihel: 0.718440 AU = 107477000 km (najmanje rastojanje od Sunca)

Poluosa: 0.723332 AU = 108208000 km (srednje rastojanje od Sunca)

Orbitalni period (Venerina godina): 224.701 dana (Zemaljskih)

Prečnik: 12 103,6 km

Površinska temperatura: 4620 C

Magnituda: -4,9 (najveća) i -3,8 (najmanja)

Površinski pritisak: 92 bara

Sastav atmosfere: ≈ 96.5% ugljend dioksid, ≈ 3.5% azot, 0.015% sumpor dioksid, 0.007% argon, 0.002% vodena para...

http://t.co/etA4Vg8Jf3

A P O D...

http://t.co/FwvV9LfujJ

A P O D...

Puna vreća crnog kosmičkog uglja



Na ovoj slici, koju je napravila širokougaona kamera (engl. WIde Field Imager) montirana na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu, tamne mrlje skoro u potpunosti blokiraju bogato polje zvezda. Mastiljava područja su mali delovi ogromne tamne nebule poznate pod imenom Vreća uglja, jednog od najupečatljivijih objekata svoje vrste koji se može videti golim okom. Milionima godina u budućnost, delovi Vreće uglja će se "zapaliti", baš poput fosilnog goriva po kojem su dobili naziv, sjajem mnogih mladih zvezda.

Planetarna maglina Vreća uglja se nalazi na oko 600 svetlosnih godina u sazvežđu Južnog krsta (Crux). Ovaj ogromni, sumračni objekat formira upadljivu siluetu nasuprot sjajnoj, zvezdanoj traci Mlečnog puta, te je iz ovog razloga maglina poznata ljudima južne hemisfere od kada postoji naša vrsta.

Španski istraživač Visente Janjez Prinzon je prvi zabeležio postojanje magline Vreće uglja u Evropi 1499. Vreća uglja je kasnije dobila ime Tamni Magelanov oblak - igra rečima zbog njenog tamnog izgleda u poređenju sa sjajem dva Magelanova oblaka, koji predstavljaju dve satelitske galaksije Mlečnog puta. Ove dve sjajne galaksije se jasno vide na južnom nebu i skrenule su na sebe pažnju Evropljana tokom istraživanja Ferdinanda Magelana u 16. veku. Međutim, Vreća uglja nije galaksija. Kao i druge tamne magline, ona predstavlja međuzvezdani oblak prašine, tolike debljine da sprečava da većina pozadinskoj sjaja zvezda stigne do posmatrača.

Veliki broj čestica prašine u tamnim nebulama imaju omotače zaleđene vode, azota, ugljen-monoksida i drugih jednostavnih organskih molekula. Rezultujuća zrna sprečavaju prolaz vidljive svetlosti kroz svemirski oblak. Da bi se stekao utisak o tome koliko je zaista tamna Vreća uglja, finski astronom Kalevi Matila je 1970. godine objavio studiju prema kojoj je procenio da Vreća uglja ima sjaj koji je tek 10% sjaja celog Mlećnog puta. Tek ponešto pozadinskog zračenja zvezda, međutim uspe da prođe kroz Vreću uglja, što se može jasno videti na novoj ESO fotografiji, kao i drugim posmatranjima modernih teleskopa.

Tračak svetlosti koji ipak uspe da prođe kroz maglinu ne izađe nepromenjen. Svetlost koju vidimo na ovoj slici je crvenija nego što bi uobičajeno bila. Ovo se dešava zbog prisustva prašine u oblaku koja apsorbuje i rasipa plavu svetlost zvezda više nego crvenu, bojeći zvezde u nekoliko puta jaču grimiznu boju nego što bi one drugačije bile.

Milionima godina u budućnost tamni dani Vreće uglja će biti završeni. Debeo međuzvezdani oblak kao što je Vreća uglja sadrži puno prašine i gasa - gorivo za stvaranje novih zvezda. Kako se zalutala materija u Vreći uglja bude sjedinjavala usled međusobnog gravitacionog privlačenja, zvezde će se u jednom momentu "upaliti" i komadići uglja u Vreći uglja će sagoreti, kao da ih je dotakao plamen.


Deo planetarne magline Vreća uglja

Ova slika sa Širokougaonog imidžera (engl. Wide Field Imager) montiranog na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu, pokazuje nam deo ogromnog oblaka prašine i gasa poznatog pod imenom Vreća uglja. Prašina u ovoj maglini apsorbuje i rasipa svetlost zvezda koje su iza nje.

Autorska prava: ESO


Planetarna maglina Vreća uglja u sazvežđu Južnog krsta

Ova mapa poznatog sazvežđa Južnog krsta prikazuje sve zvezde koje se mogu videti golim okom na vedrom noćnom nebu. Ovo sazvežđe i njegov komšiluk predstavljaju dom ogromnoj tamnoj maglini pod nazivom Vreća uglja, koja se može lako videti bez teleskopa u vidu tamnog podrućja koje zaklanja sjaj Mlečnog puta. Pozicija specifično tamnog dela ovog oblaka, koja je detaljano fotografisana Širokouganom imidžerom (engl. Wide Field Imager) montiranog na MPG/ESO 2.2-metarskom teleskopu, obeležena je crvenim kružićem.

Autorska prava: ESO, IAU and Sky & Telescope


Širokougaona slika dela magline Vreća uglja

Ovaj bogati pejzaž predstavlja deo malog sazvežđa Južnog krsta. Veoma sjajna zvezda je Alpha Crucis, poznata i kao Acrux, jedna od četiri zvezde koje čine poznati oblik krsta. Većina gornjeg levog dela slike je ispunjena tamnim prašnjavim oblacima koji sačinjavaju ogromnu tamnu maglinu pod imenom Vreća uglja.

Autorska prava: ESO/Digitized Sky Survey 2. Acknowledgment: Davide De Martin

[1]

Beleške
[1] Tekst je prevela Jovana Petrović, Prirodno-matematički fakultet Novi Sad, Departman za fiziku; Matematički fakultet Beograd, Katedra za astronomiju.

https://t.co/bFExmmmBg0

A P O D...

Poslednji Kasinijevi bliski susreti sa Enceladom

Kosmički brod Kasini posmatra Saturnov satelit Encelad već 10 godina a 2005. je otkrio gejzire ledenog materijala na njegovom južnom polu. Zbog toga je ovaj Saturnov satelit postao jedno od najinteresantnijih tela u Sunčevom sistemu. To je satelit sa globalnim okeanom vode ispod debele ledene kore. Uz to ide i pretpostavka o postojanju mogućih primitivnih oblika živih bića na njemu.


Najbolji pogled na severna područja Saturnovog satelita Encelada. Umetnička predstava (NASA)

Prvi od poslednja tri bliska susreta Kasinija sa Enceladom će se dogodit 14.oktobra 2015. Kasini će proći na visini od 1 839 km iznad severnog pola satelita. Sada je leto na visokim severnim geografskim širinama Encelada. Biće interesantno tražiti znake drevne geološke aktivnosti slične onima na južnom polu. Slike će nam stići jedan do dva dana nakon preleta Encelada.

Drugi poslednji bliski susret Kasinija i Encelada će se dogoditi 28. oktobra 2015. Kasini će tada preleteti južni pol Encelada na samo 49 km. Očekuje se da će tada proći kroz oblak ledenog spreja Enceladovih gejzira. Koji je značaj toga ne treba ni spominjati. Ostaje nam da se radujemo fotkama koje će mo dobiti sa tog preleta.

Treći poslednji bliski susret Kasinija i Encelada dogodiće se 19. decembra 2015. na visini od 4 999 km.


Encelad


Nasina animacija proleta Kasinija tokom 14. oktobra 2015. pored Encelada. Animacija počinje 1,75 h pre najbližeg prolaza broda, a završava se 1,25 h nakon toga. Najmane rastojanje Kasijija od Encelada iznosilo je 1839 kilometara.

Umro Džordž Miler - jedan od ključnih ljudi osvajanja Meseca

http://astronomija.co.rs/biografije/9844-umro-dzordz-miler-jedan-od-kljucnih-ljudi-osvajanja-meseca

https://t.co/BZPzzSGYSr

A P O D...

Virtual Moon Atlas

Jedne noći na početku 17og veka slavni fizičar i astronom, Galileo Galilej, je upravio ka Mesecu svoj durbinčić (danas se kaže kako je Galilej uperio teleskop, ali budimo realni, za današnje pojmove bio je to durbinčić) i video brda i doline, kratere i planine, pukotine, brazde… U stvari, nije video ništa, bar ništa prepoznatljivo, jer je taj njegov durbin imao sve moguće mane koje jedan optički instrument može da ima. Ali Galilej je bio genije i više je video svojim umom i intuicijom nego okom.

Danas, četiri veka kasnije, vi možete da vidite mnogo više od slavnog naučnika zahvaljujući odličnom programu Virtual Moon Atlas. Čak vam ne treba ni teleskop, a ni genijalan um.



Ako, dakle, volite da posmatrate Mesec i želite da izučite njegov reljef i još saznate puno podataka o našem susedu, VMA je stvoren baš za vas. Kada pokrenete program učita se odlična kompjuterski generisana slika Meseca, tj. slika njegove nama bliže strane (Mesec nam, kao što znate, okreće uvek istu svoju stranu). Tu sliku možete da zumirate po želji, tako da vidite i vrlo sitne detalje Mesečevog reljefa promera od svega nekoliko kilometra. To je više nego dovoljno i za najizbirljivije posmatrače nebeskog suseda.





Kada kliknete mišem na neki objekt na slici o njemu se, u prozoru sa desne strane, odmah učita velik broj korisnih podataka. Recimo, za krater dobijate podatke o nazivu, dimenzijama, kratak opis, precizne koordinate, sve do preporuke kojim instrumentom i kada ga je najbolje posmatrati (zavisno od faze Meseca) itd... Takođe, dobijate i link na detaljnu fotografiju odnosnog kratera koja se nalazi na Internetu na adresi http://www.lpi.usra.edu/. Ako nemate komforan pristup Internetu isti objekat možete videti i na jednoj ili više fotografija iz baze snimaka koju po želji skidate sa Interneta i čuvate na svom računaru.
Postoji i mogućnost da merite rastojanja na Mescu. Recimo rastojanje između kratera Plato i Aritstoteles iznosi 506 kilometara, što je podatak koji mi je baš trebao za jedan tekst, a ovde je bilo lako doći do njega.

Ne znam da li uopšte treba naglašavati da vam je dostupan ceo globus Meseca. U stvari, Mesec možete da obrćete kao loptu po želji i tako upoznate celu njegovu površinu.Pa ni to nije sve, program je mnogo bogatiji od ovoga što smo opisali, ali to ćete i sami otkriti, ako već na svom računaru nemate instaliran ovaj program. Reći ćemo još samo to da, kao što i možda očekujete, Mesec možete videti u odgovarajućoj fazi za bilo koji datum u širokom rasponu od - 2999-te do 2999-te. Istovremeno dobijate i podatke o izlasku i zalasku Meseca, kao i još dvadesetak drugih podataka, za odnosni datum po vašem izboru, i za lokaciju sa koje ga posmatrate.

Program je besplatan, a može se preuzeti sa adrese: http://astrosurf.com/avl/UK_index.html. Program se u punoj snazi prikazuje na računarima koji podržavaju Open GL. Osnovni paket je veličine 6,2 MB, a na to možete dodati još nekoliko gigabajta fotografija detalja Meseca snimljenih sa Mesečevih orbitera.
Ne naslovnoj strani sajta ovog programa s ponosom je istaknuto sledeće:

Now used by more than 750 000 persons all over the world. Used in several books, magazines, observatories, universities, Web sites and blogs. Used in Chandrayaan 1 lunar mission preparation. Recommanded by the European Space Agency (ESA) and the french Ministry of National Education

Program radi na: Windows 2000/XP/Vista/Seven/Windows 8 PC/Windows Mobile/MacOS/Linux

Poljubac za kraj



Uz pomoć ESO Veoma velikog teleskopa, astronomi su otkrili par izuzetno vrelih zvezda, koje su tako blizu jedna drugoj da se njihovi delovi praktično dodiruju. Ove dve zvezde u sistemu VFTS 352 mogle bi katastrofalno završiti svoje živote, pri ćemu će ili formirati jedinstvenu zvezdu ili dvostruku crnu rupu.

Dvostruki sistem zvezda VFTS 352 nalazi se na oko 160 000 svetlosnih godina u maglini Tarantula[1]. Ovaj fascinantni predeo svemira predstavlja jedan od najaktivnijih zvezdanih porodilišta u našem susedstvu. Najnovije opservacije teleskopa VLT [2] otkrile su da je ovaj par mladih zvezda među najekstremnijim i najčudnijim koji su do sada otkriveni.

Sistem VFTS 352 čine dve veoma tople, sjajne i masivne zvezde koje kruže jedna oko druge. Centri ovih zvezda nalaze se na oko 12 miliona kilometara [3]. Zapravo, zvezde su toliko blizu jedna drugoj da se njihove površine preklapaju. Između njih se formirao svojevrsni most. Sistem VFTS 352 nije samo najmasivniji predstavnik takozvanih “overcontact binaries” — mase od oko 57 masa Sunca — već ga čine najvrelije komponente sa površinskim temperaturama od preko 40 000 stepeni Celzijusa.

Ekstremne zvezde poput ovih igraju ključnu ulogu u evoluciji galaksija i smatra se da su najvažniije fabrike elemenata kao što je kiseonik. Ovakve dvostruke zvezde povezane su sa oblicima egzotičnog ponašanja kao što su zvezde vampiri, u kojima manja zvezda isisava materiju sa površine veće zvezde (eso1230).

Međutim, u slučaju sistema VFTS 352, obe zvezde su skoro identične veličine. Materija se ne prebacuje sa jedne na drugu zvezdu, već predstavlja zajedničko dobro [4]. Procenjuje se da članovi sistema VFTS 352 zajednički koriste oko 30 odsto svoje materije.

Ovakvi sistemi su retki, budući da ova faza u životu zvezda traje kratko i teško je uhvatiti pravi trenutak za posmatranje. Takođe, s obzirom da su zvezde toliko blisko postavljene jedna u odnosu na drugu, astronomi veruju da se među njima javlja mešanje materije koja potiče iz zvezdanih unutrašnjosti.

“Sistem VFTS 352 je za sada najbolji sistem koji prikazuje vrele i masivne zvezde u ovoj neobičnoj razmeni materije”, objašnjava Leonardo Almeida sa Univerziteta Sao Paolo u Brazilu, glavni autor rada. "U tom svetlu, ovo je fascinantno i veoma važno otkriće".

Astronomi predviđaju da će sistem VFTS 352 doživeti fatalnu sudbinu na jedan od sledeća dva načina. Prvi scenario predviđa spajanje dve zvezde u jednu, što će najverovatnije dovesti do džinovske, brzotrotirajuće, magntne zvezde. "Ukoliko nastavi da rotira, završiće u jednoj od najekstremnijih eksplozija u svemiru, poznate i kao dugožoveži bljesak gama zraka", rekla je vodeća naučnica ovog projekta Hugues Sana, sa Univerziteta Leuven, Belgija [5].

Drugi scenario pojašnjava vodeća teorijska astrofizičarka u timu, Selma de Mink sa Univerziteta u Amsterdamu: “Ako se zvezde pomešaju dovoljno, obe mogu ostati kompaktni objekti te će u tom slučaju sistem VFTS 352 izbeći spajanje. Ovaj scenario bi objekte poveo drugim evolucionim putem koji je potpuno drugačiji od evolutivnog puta normalne zvezde. U tom slučaju, članice ovog sistema bi završile kao eksplozije supernovih, formirajući na taj način binarni sistem crnih rupa. Ovakav jedna objekat bio bi intenzivni izvor gravitacionih talasa.”

Ukoliko dokažu održivost drugog scenarija [6], to bi predstavljalo novitet u opservacijama u oblasti stelarne astrofizike. Međutim, bez obzira na to kako ovaj sistem okonča svoj život, već je astronome obezbedio sa dovoljno vrednim podataka o ovakvim, neobičnim sistemima zvezda.


Artist’s impression of the hottest and most massive touching double star

This artist’s impression shows VFTS 352 — the hottest and most massive double star system to date where the two components are in contact and sharing material. The two stars in this extreme system lie about 160 000 light-years from Earth in the Large Magellanic Cloud. This intriguing system could be heading for a dramatic end, either with the formation of a single giant star or as a future binary black hole.

Autorska prava: ESO/L. Calçada


Location of VFTS 352 in the Large Magellanic Cloud
This image shows the location of VFTS 352 — the hottest and most massive double star system to date where the two components are in contact and sharing material. The two stars in this extreme system lie about 160 000 light-years from Earth in the Large Magellanic Cloud. This intriguing system could be heading for a dramatic end, either merging to form a single giant star or forming a binary black hole.

This view of the Tarantula star-forming region includes visible-light images from the Wide Field Imager at the MPG/ESO 2.2-metre telescope at La Silla and infrared images from the 4.1-metre infrared VISTA telescope at Paranal.

Autorska prava: ESO/M.-R. Cioni/VISTA Magellanic Cloud survey.
Acknowledgment: Cambridge Astronomical Survey Unit

Beleške

[1] Ime ove zvezde ukazuje na to da je bila posmatrana kao deo programa VLT FLAMES Tarantula Survey, koji je koristio instrumente FLAMESi GIRAFFE na ESO Veoma velikom teleskopu. kako bi proučio oko 900 zvezda u regionu 30 Doradus, locirnom u Velikom Magelanovom oblaku. Ovo pretraživanje je već dalo interesantna otkrića, poput najbrže rotirajuće zvezde (eso1147), i izuzetno masivne, ali i odbegle zvezde (eso1117). Ovaj program nam omogućava da odgovorimo na neka od fundamentalnih pitanja, poput onih koja se tiču uticaja rotacije na zvezde, njihovu binarnost i dinamiku gusto spakovanih zvezdanih jata.

[2] Ova studija takođe koristi merenja sjaja sistema VFTS 352 koja su načinjena tokom perioda od 12 godina, kao deo pretrage OGLE.

[3] Obe komponente sistema klasifikovane su kao zvezde O tipa. Takve zvezde su tipično između 15 i 80 puta masivnije od Sunca, a mogu biti sjajnije i do milion puta. One su toliko vrele da sjaje u plavo-belom delu spektra, a površinska temperatura dostiže visinu od 30 000 stepeni Celzijusa.

[4] Ovi regioni poznati su kao Roche lobes. U slučaju sistema VFTS 352 obe zvezde preplavljuju svoje Roche lobes.

[5] Gamma-ray Bursts(GRBs), donosno bljeskovi gama zraka. su snažne eksplozije koje detektuju veštački sateliti u našoj orbiti. Javljaju se u dva oblika - kao kratkotrajni bljeskovi (kraći od jedne sekunde) i kao dugoživeći (duži od nekoliko sekudni). Dugoživeći su češći i smatra se da označavaju smrt masivnih zvezda, koje se povezuju sa energetičnim eksplozijama supernovih.

[6] Gravitacioni talasi, koje je predvidela Ajnštajnova Opšte teroija relativnosti, predstavljaju male "podrhtaje" u prostor-vremenu našeg svemira. Intenzivni gravitacioni talasi se javljaju u slučaju snažnih varijacija u jakim gravitacionim poljima, a ovo se dešava pri spajanju crnih rupa.

Galaksije vidljive golim okom

http://astronomija.co.rs/172-praksa/9852-galaksije-vidljive-golim-okom

https://t.co/dhdCgEzI3D

A P O D...

https://t.co/r2MTYP9qxX

A P O D...

https://t.co/KLcJNlIE9U

A P O D...

Venera, Jupiter i Mars na okupu

http://astronomija.co.rs/fotografija/9855-venera-jupiter-i-mars-na-okupu

https://t.co/VRTZaxdkgH

A P O D...

Kako su Rusi “ulovili” izgubljenu maketu kapsule “Apolo”

http://astronomija.co.rs/istorija-70162/9857-kako-su-rusi-ulovili-izgubljenu-maketu-kapsule-apolo

https://t.co/pP4gSSzSQa

A P O D...

Ciklus 100 GODINA AJNŠTAJNOVE TEORIJE GRAVITACIJE

http://astronomija.co.rs/predavanja/9859-ciklus-100-godina-ajnstajnove-teorije-gravitacije

Rekorderi u štenji u svemiru

http://astronomija.co.rs/istorija-70162/9860-rekorderi-u-stenji-u-svemiru

https://t.co/Y6lXZDVK7c

A P O D...

Napravljen važan korak u razvoju američke super-rakete nosača SLS

NASA je obavila takozvanu Kritičnu reviziju projekta (CDR) kosmičkog lansirnog sistema SLS (Space Launch System) velike nosivosti.



Uspešno su obavljena testiranja nekoliko ključnih komponenti sistema SLS, kao što su spasilački sistem kosmičkog broda Orion i raketni motor RS-25. Time je u razvoju projekta SLS napravljen jedan od najvažnijih koraka uoči njegovog prvog eksperimentalnog lansiranja planiranog 2018. Ovo je prvi put još od 1970-ih da je NASA obavila CDR sa neku od svojih novih raketa-nosača. Stručnjaci NASA-e i privatnih kompanija uključenih u projekat su potvrdili da SLS zadovoljava sve zahteve i to u skladu za cenom i vremenskim rokovima projekta.

Inače, ukupna cena projekta do 2025. je procenjana na oko 35 milijardi dolara.

Praktično, uspešan CDR znači da projekat SLS može da udje u sledeću fazu – proizvodnju, montažu, integraciju i ispitivanje kompletne rakete-nosača. U projektu SLS-Orion čuestvuju četiri glavna kontraktora. Američki aviokosmički džin Boieng (“Boing”) je odgovoran za razvoj, proizvodnju i testiranje osnovnog i gornjeg stepena rakete SLS. Kompanija Orbital ATK (OA) razvija spoljašnje bustere na čvrsto gorivo koji daju 75% potisne sile tokom prve dve minute lansiranja. U medjuvremenu, za razvoj raketnih motora na tečno gorivo RS-25 i RS-10 za oba stepena zadužena je kompanija Aerojet Rocketdyne (može se čitati kao “Eirdžet roketdajn”). Konačno, Lockheed Martin (“Lokid Martin”) projektuje, gradi i testira kosmički brod Orion (izvorno se čita “Orajan”, dok je dobro poznata sprska verzija “Orion”) – korisni teret SLS-a.

Ispitivanje komponenti SLS-a se odvija u nekoliko centara NASA-e. Na primer, osnovni sistemi prvog stepena nosača grade se u NASA-inoj fabrici u Mičoudu (Michoud), gde se sada gradi dodatni centra za testiranje i montažu delova rakete. Takodje, Boeing i NASA proveravaju sisteme kontrole lansiranja i upravljanja letom rakete u Maršalavom (Marshall) centru kosmičkih letova, tamo gde je davno stvaran predak SLS-a – mesčeva raketa-nosač Saturn V, najjači lanser svih vremena.

Poredjenja radi, naspram 140t kapaciteta Saturna V, nosivost SLS-a za nisku orbitu je, u zavisnosti od varijante nosača, u rasponu od 70t to 130t. Aerojet Rocketdyne je započeo početkom godine seriju testiranja raketnog motora RS-25 u Stenisovom (Stennis) kosmičkom centru. RS-25 je modifikacija motora korišćenih na spejs šatlu.

Za to vreme, inženjeri Lockheed Martina su započeli zavarivanje delova kosmičkog broda Orion u pogonima NASA-e u Mičoudu. Ovaj brod će učestvovati u prvoj eksperimentalnoj misiji (EM-1).

Na osnovu podataka prikupljenih tokom njegovog prvog eksperimentalnog leta prošlog decembra, stručnjaci sada smanjuju težinu broda i poboljšavaju funkcionalne karakteristike nekih od njegovih komponenti.

Misija EM-1 tokom koje će biti obavljeno prvo lansiranje super-nosača SLS sa kosmičkim brodom Orion planirana je za kraj 2018. Tada će Orion bez posade biti lansiran prema Mesecu, na jako razvučenu eliptičnu orbitu.

Misija će trajati 20 dana i treba da omogući NASA-i da tri godine kasnije uputi prve astronaute u kosmos na vrh super-nosača SLS.

Predavanje i posmatranje Sunca u Beloj Palanci



U sredu, 28. oktobra, u Beloj Palanci biće održano naučno-popularno predavanje

O Sunčevom sistemu
ili
komšije iz našeg kosmičkog sokaka

Predavač će biti prof. dr Dragan Gajić, redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu. Predavanje počinje u 13h u gimnaziji u Beloj Palanci.

Nakon predavanja biće organizovano posmatranje Sunca. Specijalan teleskop za posmatranje Sunca nalaziće se u dvorištu gimnazije.

Ovo predavanje i posmatranje organizuje Astronomsko društvo “Alfa” iz Niša u okviru realizacije projekta “Astronomija selu u pohode”, koji se realizuje pod pokroviteljstvom Centra za promociju nauke.

“Prostor i vreme u modernoj kosmologiji” u Nišu



Povodom obeležavanja 100 godina Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti, u četvrtak, 29. oktobra, na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu biće održano predavanje namenjeno širem krugu slušalaca

Prostor i vreme u modernoj kosmologiji

Predavač je prof. dr Nevenko Bilić (Institut Ruđer Bošković, Zagreb, Hrvatska).

Predavanje počinje u 20h u amfiteatru Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu.

Na ovom predavanju profesor Bilić će kratko govori o istoriji svemira, tamnoj energiji i tamnoj materiji, osnovnim principima teorijske kosmologije i kosmologiji sveta na opni/brani („braneworld cosmology“).

Organizatori predavanja su Prirodno-matematički fakultet u Nišu – Departman za fiziku, kancelarija SEENET-MTP mreže, Katedra i Centar za teorijsku fiziku. Predavanje se organizuje i u okviru SEENET-MTP – ICTP projekta PRJ-09 „Strune i kosmologija“.