Vesti iz sveta umetnosti

  10. Milivojev štap i šešir



Amaterske glumačke svečanosti “Milivojev štap i šešir” predstavljaju od 20. do 25. februara u Požarevcu glumce iz najboljih domaćih varoških produkcija, kao tradicionalni uvod u Glumačke svečanosti koje će početkom aprila biti tradicionalno održane u čast velikog glumca Milivoja Živanovića.

U programu jubilarnih, desetih svečanosti “Milivojev štap i šešir” učestvuju produkcije iz Valjeva, Petrovca na Mlavi, Uba, Gornjeg Milanovca i Požarevca, a u završnici će, u čast najboljeg glumca tog festivala, nastupiti Amatersko pozorište - Aleksinac predstavom “Laža i paralaža” Jovana Sterije Popovića, u režiji Dušana Duke Jovanovića.

Za otvaranje je odabran “Narodni poslanik” Branislava Nušića, u režiji Miloša Jagodića i izvođenju Amaterskog pozorišta "Bata Bulić" Kulturno-prosvetnog centra Petrovac na Mlavi, a 21. februara nastupa Gradsko pozorište "Abrašević" - Valjevo predstavom “Stradija” prema motivima Radoja Domanovića, u adaptaciji i režiji Miroslava Trifunovića.

Pozorište "Raša Plaović" Ustanove za kulturu i sport iz Uba izvešće “Kamen za pod glavu” Milice Novković, u režiji Zorana Savkovića, a Pozorište Gornji Milanovac “Medved i druge jednočinke” A.P. Čehova, u dramatizaciji i režiji Branka Kneževića, dok će Pozorište "Milivoje Živanović" Centra za kulturu Požarevac - organizatora Festivala, izvesti “Nesreću zbog nežnog srca” Vladimira Sologuba, u režiji Nevene Rakočević.

Festival “Milivojev štap i šešir” nastao je kao pandan glumačkim svečanostima “Milivoje Živanović” koje se održavaju u Požarevcu početkom aprila radi trajnog sećanja na velikana srpske glumačke scene Milivoja Živanovića (1900-1976), rođenog Požarevljanina.

Svake večeri žiri dodeljuje po jednu specijalnu nagradu (za slikovito predstavljanje lika) i jednu glavnu nagradu – repliku Milivojevog štapa sa graviranom pločicom i ukoričenim znamenjem kao uverenjem o nagradi. Iz kruga svakovečernjih dobitnika, žiri na kraju bira i sveukupnog pobednika tog festivala kome daruje i Milivojev šešir sa ugraviranom pločicom i ukoričenim znamenjem.

Milivoje Živanović jedini je glumac koji ima dva festivala u svoju čast - amaterski i profesionalan.

Živanović je igrao najpre u putujućim družinama, a prelomni trenutak u njegovoj karijeri bio je nastup u trupi Mihajla Mikice Spasića, kada ga je video i Nušić.

Igrao je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pa u skopskom Narodnom pozorištu. U Narodno pozorište Beograd došao je 1933. godine, a 1947. prešao je u Jugoslovensko dramsko i u njemu ostao do 1970. Potom je prešao u tadašnje Savremeno pozorište Beograd (današnje Beogradsko dramsko), gde je odigrao samo jednu predstavu. Ukupno je od 1923. do 1970. ostvario više od 360 uloga, a igrao je i u više od 30 filmova i televizijskih serija.

Živanović je bio prvi strani glumac koji je dobio Medalju Stanislavski, 1966. godine u Moskvi.

Prošle godine, na devetom festivalu “Milivojev štap i šešir”, pobedila je glumica Gadskog pozorišta “Abrašević” iz Valjeva Goranka Kalember Lučić, nagrađena je za lik Ljilje u predstavi “Kafanica, sudnica, ludnica” prema tekstu Brane Crnčevića, u režiji Miroslava Ćiše Trifunovića.

Do sada su na tom festivalu nastupali ansambli iz Aleksinca, Prokuplja, Valjeva, Beograda, Sente, Niša, Novog Sada, Rače Kragujevačke, Herceg Novog, Sremskih Karlovaca, Kragujevca, Batajnice, Rume, Uba i grada domaćina.

Prva tri šešira otišla su u Dramski studio Doma omladine u Kragujevcu, a ponele su ga tri dame - Sandra Dančetović, Ivana Vuković i Nina Jošović.

Organizatori su posebno ponosni na to što festival nije zamišljen kao alternacija festivalima koji organizuje Savez amatera Srbije, već kao autohtona, esnafska obaveza prema zadovoljavanju kulturnih potreba svoje sredine i razvijanju dramskog amaterizma u Srbiji.

Pokretač i idejni tvorac tog festivala je Dragi Ivić, diplomirani producent scenskih delatnosti koji je diplomirao produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a za diplomski rad nagrađen je svojevremeno Oktobarskom nagradom Grada Beograda.

Sajt Centra za kulturu Požarevac je www.czkpo.rs, a festivalski program nalazi se i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)

  U slavu pristojnog ponašanja i lepog govora



Beogradsko dramsko pozorište proslavilo je 20. februara 67. rođendan nesvakidašnjim programom “Pozorišni bonton” i dodelom godišnjih nagrada za 2013.

Gran pri “Tatjana Lukjanova” dodeljen je lektorki Ljiljani Mrkić Popović, dugogodišnjoj saradnici BDP-a, čiji je doprinos negovanju i očuvanju lepog i izražajnog govora neprocenjiv, istaknuto je u obrazloženju.

Nagrada za umetnički doprinos dodeljena je ansamblu predstave “Trpele” Milene Depolo i Bobana Skerlića, koja se bavi nasiljem nad ženama.

Uoči predstave “Smrt trgovačkog putnika” na sceni “Rade Marković” prikazan je i kratki film o BDP-u, a publika je prethodno imala priliku da, u okviru programa “Pozorišni bonton”, obiđe zgradu pozorišta i podseti se pravila ponašanja koja su neophodna da bi svi mogli nesmetano da uživaju u predstavi, kako glumci, tako i gledaoci.

BDP priprema, inače, predstavu “Kad su cvetale tikve” prema čuvenom romanu Dragoslava Mihailovića, u režiji Bobana Skerlića, koja će okupiti ceo ansambl tog pozorišta.

Mihailović je sam napisao dramu na osnovu tog romana koji je prvi put objavljen 1968. godine, a doživeo je više od 20 izdanja na srpskom jeziku i preveden na većinu svetskih.

(SEEcult.org)

  Dositej za životno delo Jerotiću



Akademiku Vladeti Jerotiću uručena je 22. februara u Narodnom pozorištu u Beogradu nagrada “Dositej Obradović” za životno delo, čime je postao prvi laureat tog priznanja.

Nagradu dodeljuje Zadužbina “Dositej Obradović” za sve discipline nauke, prosvete, književnosti i kulture, kojima pripada ili ih je u srpskoj sredini utemeljio pisac i prosvetitelj Dositej Obradović.

Nagrada se sastoji od novčanog iznosa, plakete i umetnički stilizovane povelje, a ustanovljena je 2013. godine uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Jerotiću je nagradu uručio predsednik Upravnog odbora Zadužbine "Dositej Obradović" Radomir Putnik, uz prigodan program “Samo dela ljubavi ostaju” na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.

Odluka o dodeli nagrade Jerotiću, kao prvom laureatu, doneta je u decembru 2013, uz obrazloženje da je svojim “životom, delom i delovanjem po svemu na tragu misije koju je u srpskom narodu ostvario Dositej Obradović”.

“Njegovo prosvetiteljsko, filozofsko-religijsko i književno stvaralaštvo, prožeto izrazitom humanističkom crtom njegove ličnosti, prevazilazi i natkriljuje sve posebnosti i isključivosti svojstvene našem vremenu”, naveo je u obrazloženju žiri.

U umetničkom delu programa, čiji je moderator bila glumica Rada Đuričin, učestvovali su Filharmonija mladih “Borislav Pašćan” pod vođstvom dirigenta Đorđa Pavlovića, primadone Jasmina Trumbetaš Petrović i Sanja Kerkez, prvak opere Ivan Tomašev i dramski umetnici Hadži Nenad Maričić, Vojin Ćetković i Nebojša Kundačina.

*Foto: Narodno pozorište

(SEEcult.org)

Brave Heart ::  Dositej za životno delo Jerotiću

    

  Okupacija Gugenhajma



Grupa od nekoliko desetina umetnika i aktivista okupirala je privremeno Gugenhajm u Njujorku, protestujući zbog eksploatacije radnika prilikom izgradnje novog krila tog muzeja u Abu Dabiju. Tokom 20-minutne akcije više od 40 učesnika skandiralo je “Ko gradi Gugenhajm Abu Dabi?”, pokazivalo banere sa protestnim porukama i delilo letke posetiocima izložbe o italijanskom futurizmu.

Ostali posetioci Gugenhajma su za vreme te akcije, koju organizatori zovu “intervencija”, reagovali i aplauzima, i zbunjenim pogledima, a mnogi su iskoristili priliku da ovekoveče fotografijama i video snimcima nesvakidašnji događaj.

“Intervencija” je počela 22. februara oko 19 sati po lokalnom vremenu, a muzejsko obezbeđenje je reagovalo prilično sporo, ne želeći verovatno da pravi dodatnu buku i scene pred stotinama posetilaca. Čuvari su oduzimali demonstrantima banere, ali nije bilo indicenata.

Učesnici protesta, koji pripadaju različitim grupama umetnika, profesora, studenata i aktivista, uglavnom okupljenih oko grupa Occupy Museums i Gulf Labor, odlučili su da izvedu “intervenciju” u vreme kada Gugenhajm dozvoljava ulaz po principu “daj-šta-daš” - umesto ulaznice od oko 20 dolara.

Učesnici protesta povukli su se nakon što im je obezbeđenje oduzelo banere. Muzejski čuvari su potom morali da obaveste stotine ljudi koji su čekali u redu ispred muzeja da te večeri više nema ulaska u zgradu.



Gulf Labour je koalicija umetnika, pripadnika akademske zajednice i aktivista koja se već više od godinu dana bori za poboljšanje uslova rada na izgradnji Gugenhajma na ostrvu Sadijat u Abu Dabiju, na kojem niče i novo krilo Luvra i ispostava Njujorškog univerziteta, uz Narodni muzej “Šeik Zajed”, Centar za izvođačke umetnosti, muzej posvećen pomorskoj istoriji Ujedinjenih Arapskih Emirata...Koalicija Gulf Labor pozvala je saopštenjem nadležne za izgradnju Gugenhajma u Abu Dabiju (TDIC - Tourism Development & Investment Company) da angažuju nezavisne posmatrače koji će motriti na uslove rada na Sadajit ostrvu. Sadašnja revizorska agencija PwC, blizak vlastima, prema navodima Gulf Labora, bliska je vlastima UAE i njenim podacima stoga nedostaje pun kredibilitet.

Takođe, pozvani su i TDIC, ali i Gugenhajm, Luvr, Britanski muzej, koji je partner u projektu Narodnog muzeja Šeik Zajed, kao i Njujorški univerzitet, da izdvoje vreme i ulože napor i kreativnu energiju za rešavanje problema neadekvatnih zarada radnika na ostrvu Sadajit.

Ujedno, izražena je nada da Gugenhajm Abu Dabi može postati primer dobre prakse, kada je reč o arhitektonskim i umetničkim projektima u tom regionu.

“Kao koalicija umetnika i kulturnih aktivista, smatramo da interesovanje UAE za zapadne brendove predstavlja mogućnost za postavljanje pitanja o institucionalnoj odgovornosti i socijalnoj pravdi”, poručila je koalicija Gulf Labour koja je akciju u njujorškom Gugenhajmu izvela u okviru jednogodišnje kampanje “52 nedelje”, započete u oktobru 2013. Umetnici, autori i aktivisti iz različitih gradova i zemalja pozvani su da svake nedelje doprinesu toj kampanji tekstovima ili akcijama koje se odnose ili ukazuju na nepravedne životne ili radne uslove radnika dovedenih u Abu Dabi da bi u njemu gradili ustanove kulture.

Profesor sociologije na Njujorškom univerzitetu Endrju Ros (Andrew Ross) izjavio je za Hyperallergic da je ovo nova faza kampanje i izrazio zadovoljstvo što su se priključili i ljudi koji ne pripadaju koalicijama Gulf Labor i NYU Fair Labor. “Proširujemo krug učesnika i to će imati efekta”, izjavio je Ros.

Umetnica Nitasha Dhillon iz MTL kolektiva izjavila je da umetnost ne bi trebalo da krši ljudska prava, ugrožava živote radnika i stvara dužničko ropstvo, jer je u njenoj suštini da zamisli bolji svet. Akciju u Gugenhajmu ona vidi kao poziv na solidarnost i posebno kao poziv muzejima da se zauzmu za pravu stvar. “Važno je i da muzejska publika shvati u kakvom sistemu učestvuje”, naglasila je ona.

Mnoge organizacije za ljudska prava takođe su izražavale zabrinutost zbog nehumanih uslova rada na ostrvu Sadijat.

(SEEcult.org)

  Kritika globalnog i lokalnog



Inex galerija predstavlja od 28. februara radove Bojana Novakovića iz Novog Sada koji se uglavnom bave kritikom globalnog društva, ali i pojava koje se tiču pojedinih regiona, država, gradova ili malih zajednica.

Prema rečima Novakovića, vizuelni identitet njegovih slika blizak je plakatu, a natpisi na njima formirani su da liče na neku imaginarnu marku, odnosno reklamu.

“Plakatom i reklamom se lakše prodire u današnje društvo koje je naviklo na reklamne panoe, natpise, etikete sa robnim markama, zato se ovakve slike nameću kao dobar instrument prenošenja poruke”, naveo je Novaković pivodom izložbe.

Novakovićeva kritika odnosi se na nametanje populističkih i jeftinih sadržaja i industrije zabave preko masovnih medija, u kojima su ti sadržaji pogrešno definisani kao kultura, ignorisanje i marginalizacija pravih kulturnih izvora u društvu, grupe koje nude razne vrste tumačenja društvenih tokova i zbivanja nudeći kvazirešenja i spasenja od istih, propagiranje poslušnosti građana kroz prividne slobode i sigurnost, duboko raslojavanje društva, kapital iznad ljudskog života…

kritikujući te pojave, kako je naveo, Novaković svojim slikama ponekad daje i apsurdna, irionična, utopijska i parodijska rešenja problema.

Slike su rađene u tehnici akril na platnu, akril na kartonu i kolaž.

Bojan Novaković, rođen 1979. godine, diplomirao je 2002. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, na odsek za slikarstvo, na kojem je i magistrirao 2005. Na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i radi kao viši stručni saradnik.

Učestvovao je na više od 70 kolektivnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, a imao je i oko 25 samostalnih izložbi u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Kraljevo, Šabac, Apatin, Vranje, Sombor, Paraćin, Zrenjanin, Užice).

Izložba u Inex galeriji biće otvorena do 13. marta.

(SEEcult.org)

  Ideologija detinjstva u ex-YU



Izložba “Dva hora” Ane Adamović, umetnice koja se bavi temama identiteta i sećanja, biće otvorena 28. februara u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, a sastoji se od tri rada koji predstavljaju priču o prošlosti i ideologiji nekadašnje Jugoslavije, pre svega kroz upotrebu i ulogu mladosti i funkcije omladine u njoj.

Izložba se sastoji od tri rada koja je moguće definisati i kao celine unutar galerijskog prostora. Prva celina podrazumeva prezentovane arhivske materijale - fotografije školskih horova/orkestara iz dečjih albuma koji su od 60-ih godina prošlog veka slati predsedniku Josipu Brozu Titu za njegov rođendan ili na kraju godine, kao i tekstove o obrazovanju ili školstvu koji su pisani i objavljeni u socijalističkoj Jugoslaviji. Taj arhivski materijal Ana Adamović značenjski dopunjuje i gradi upisujući ih u druga dva rada “Dva hora” i “Najlepša je zemlja moja”.

Polazeći od arhivskih fotografija dva dečja hora, hora Kolibri i školskog hora Zavoda za odgoj gluhe djece u Zagrebu iz 1962. godine, umetnica stvara video radove rekonstruišući formu i događaje, saopštio je MSUB.

Fotografija školskog hora Zavoda za odgoj gluhe djece polazište je i vizuelna referenca rada “Dva hora” (2013). Za razliku od fotografije, u video radu deca izvode pesmu danas opšteprihvaćenim jezikom znakova, koji se u zvaničnim jugoslovenskim školama za vaspitanje dece oštećenog sluha nije koristio 60-ih godina.

Video rad “Najlepša je zemlja moja” (2011-2013) predstavlja direktnu rekonstrukciju događaja iz istorije beogradskog hora Kolibri, najpoznatijeg dečjeg hora nekadašnje Jugoslavije na čijem su repertoaru, pored dečjih, bile i patriotske pesme.

Neki od članova hora Kolibri su se 24 godine nakon beogradskog koncerta i 20 godina od početka rata u nekadašnjoj Jugoslaviji ponovo okupili kako bi još jednom zajedno otpevali pesmu “Najlepša je zemlja moja” - u istom gradu, ali u sasvim drugačijoj zemlji.

Ispitujući moguću manipulaciju ideologijom detinjstva u istoriji, izložbom “Dva hora” neposredno se propituje i sam pojam arhiva, upotreba arhiva i fotografije.

Rekonstrukcijom prošlosti, deluje se u sadašnjosti: kakvu ulogu prošlost ima u percepciji stvarnosti i anticipaciji budućnosti.

Ana Adamović je diplomirala opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a fotografiju je studirala na Institutu za umetnost u Bostonu. Trenutno pohađa doktorske studije na Akademiji umetnosti u Beču.

Od 1999. godine izlaže na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu (Braunšvajg, Verona, Regensburg, Sarajevo, Beograd, Beč…).

Dobitnica je nagrade 51. Oktobarskog salona 2010. godine za video rad “Kancona”, kao i Erste nagrade za socijalnu integraciju za rad na projektu “Komunikacija” 2007.

Jedan je od osnivača beogradske organizacije Kiosk - platforme za savremenu umetnost.

Izložba “Dva hora” u Salonu MSUB, čija je kustoskinja Una Popović, biće otvorena do 23. marta.

(SEEcult.org)

  Vlajčiću nagrada Fondacije Tanja Petrović



Dobitnik novoustanovljene nagrade Fondacije “Tanja Petrović” za izuzetan doprinos afirmaciji kulture i umetnosti u medijima je novinar, filmski i književni kritičar Milan Vlajčić.

Vlajčić je prvi dobvitnik te nagrade koja je ustanvoljena u znak sećanja na prerano preminulu novinarku i kulturnu radnicu Tanju Petrović, u želji da se istaknu i podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umentosti u medijima.

Upravni odbor novoosnovane fondacije, koji čine prijatelji i kolege Tanje Petrović, jednoglasno je odlučio da prvi dobitnik nagrade bude Vlajčić.

“Od ‘Studenta’ do ‘Politike’ - više od pet decenija, Vlajčićeva reč o kulturi i umetnosti, pre svega filmu i književnosti, je bitna i uvažavana od čitalaca, novinara i umetnika. Čitamo ga jer je znalac, razumljiv i poučan, duhovit! I danas strasno voli umetnost i posvećeno tu strast širi kroz medije, dosledan novinarskoj profesiji!”, navedeno je u obrazloženju.

Nagrada će biti uručena 28. februara u Skupštini grada Beograda, a sastoji od plakete i novčanog iznosa.

Autor vizuelnog identiteta plakete je dizajner Borut Vild, a pokrovitelj novčane nagrade je B92, Fond B92 i Samizdat.

Tanja Petrović je kao dugogodišnja novinarka, urednica i autorka u redakcijama kulture, izdavačkim kućama i kao gradski sekretar za kulturu, posvetila profesionalni život kulturi i njenom medijskom promovisanju.

Preminula je prerano 2013. godine, a nagrada se dodeljuje na njen rođendan 28. februara.

O nagradi je odlučio UO Fondacije, koji čine Antonela Riha, Tamara Pupovac, Vojka Pajkić, Olivera Milošević, Srdan Golubović, Katarina Španić Ostojić i Borut Vild. Od sledeće godine, žiri će biti petočlan, sastavljen od tri člana UO, jednog umetnika ili novinara i ovogodišnjeg laureata.

Milan Vlajčić, rođen 1939. u Beogradu, diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a književne i filmske kritike i oglede objavljuje od 1959. godine - najpre u „Studentu“ i časopisu „Delo“. Uređivao je kulturne rubrike „Studenta“ (1960-62) i „Mladosti“ (1964-70), književne listove i časopise „Vidici“, „Gledišta“ i „Književni glasnik“ . Od 1970. radi kao novinar i urednik dnevnog lista „Politika“. Pisao je pozorišnu, televizijsku i radio kritiku, a od 1985. do 2004. bio je stalni filmski kritičar tog lista. Od 2004. stalni je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista “Blic”.

Dobitnik je niza nagrada, među kojima su nagrada za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku 1977. na konkursu Morava filma, nagrada „Milan Bogdanović“ za 1981. za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV, nagrada „Dušan - Duda Timotijević“ lista TV novosti za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima 1984. godine, nagrada „Zlatno pero“ Instituta za film u Beogradu za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima 1988. godine, nagrada „Zlatni beočug“ grada Beograda 2000. godine za trajni doprinos kulturi, te nagrada Fondacije BK za doprinos kulturnom novinarstvu za 2003.

Jedan je od osnivača i prvi predsednik Suda novinarske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (1994-98), član je Srpskog književnog društva (SKD) i srpskog PEN centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI, akademija AFUN i PANU. Bio je član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu.

Tokom 70-ih i 80-ih u dva mandata bio je član NIN-ovog žirija, kojim je i predsedavao od 2006. do 2009. godine.

Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda i knjige: „Poprišta“ (Nezavisna izdanja arh. S. Mašića, 1971), „Jednom i nikad više“ (BIGZ, l979), „Ćuti i plivaj dalje“ (Narodna knjiga 1983), „Pristrasna lektira“ (Rad, Beograd 1999), „Uzvodno od Džimija Barke“ (Kulturni centar, Niš 2001), „Noć u Kazablanki“ (Otkrovenje, Beograd 2001) „Fest, odbrojavanje“, Gradska skupština, Beograd 2002), „Legenda o zidu“ (KOV Vršac, 2008) i „Gradska šetnja“ (Kov, Vršac, 2010).

(SEEcult.org)

  Beograd kontrasta



Humanitarna izložba fotografija “Beograd kontrasta”, koja predstavlja 30 najboljih radova odabranih na istoimenom konkursu organizacije Music for Warmth, biće otvorena 27. februara u Centru za kulturnu dekontaminaciju, a prihod je namenjen za pomoć građanima bez krova nad glavom.

Prihod od prodaje fotografija biće iskorišćen za kupovinu neophodnih potrepština za beskućnike i socijalno ugrožene građane.

Nakon otvaranja izložbe u CZKD-u, biće održana i humanitarna žurka u Kulturnom centru Grad, a muziku će puštati Vanja Bursać i Anđelka Đukić.

Na konkurs “Beograd kontrasta” pristiglo je više od 330 fotografija oko 70 autora, a tema su bili kontrasti Beograda i života u njemu: odnos modernog i tradicionalnog, dinamičnog i statičnog, prirodnog i urbanizovanog, raskoša i oskudice, prihvaćenih i odbačenih, onih koji imaju i onih koji nemaju…

Žiri su činili fotograf i umetnik Srđan Veljović, Ana Isaković iz CZKD-a i Luka Petrušić, Milica Resanović i Maja Đorđević, članovi organizacije Music for Warmth.

Music for Warmth je neprofitna organizacija nastala nakon istoimenog dobrotvornog koncerta održanog u martu 2013. godine, kojim je finansiran niz akcija direktne pomoći beskućnicima i drugim socijalno ugroženim osobama u vidu deljenja odeće, hrane, i osnovnih potrepština.

(SEEcult.org)

  Razotkrivanje stvarnosti



Izložba Aleksandrije Ajduković “Magija iz Orlanda” u Uličnoj galeriji u Beogradu, koja će biti otvorena 28. februara, retrospektivni je pogled na prve postupke umetnice da materijalizuje svoju ideju vodilju u duhu originalnih i suptilnih strategija razotkrivanja fenomena stvarnosti u kojoj se prepliću moda, društvo, mediji, sport i tržište.

Aleksandrija Ajduković je u ranoj fazi svog umetničkog rada započela seriju fotografija ljudi sa brendiranim kapama klubova američke nacionalne košarkaške asocijacije NBA (Chicago Bulls, Orlando Magic, Portland Blazers, Houston Rockets). Snimljene 2002. u blizini Buvlje pijace na Novom Beogradu, fotografije beleže kompleksan kulturološki fenomen prisutan na ulicama Beograda, koji datira od 90-ih godina 20. veka.

Te fotografije, kako je navela Mara Prohaska Marković u tekstu povodom izložbe, prevazilaze sportske uspehe bivše Jugoslavije i nacionalna osećanja u ratom razorenoj državi, na šta svakako referišu, jer je Aleksandrija Ajduković zainteresovana za oneobičene, ne toliko vidljive aspekte događaja. Pervertirajući očekivano, ona pristupa senzaciji iz nesenzacionalnog ugla, dok “običnim” ljudima daje poseban medijski status, otvarajući pitanja ekspanzivnih globalnih tržišnih trendova, brendiranja, osvajanja javnog i privatnog prostora.

Portreti ljudi sa NBA kapama navode posmatrača da zastane i promisli zakulisne igre funkcionisanja aktuelnog “magijskog sveta slika”.

Predstavljeni u Uličnoj galeriji, bekstejdžu nekadašnje distribucije brendova svetske filmske industrije, i sami deluju filmično, otvoreno i pristupačno, jasno upućuju na dinamičnu poziciju fotografa i pozadinu odnosa koji su fotografije učinili mogućim.

Aleksandrija Ajduković izlaže pogledu i filmsku McGuffin-ovsku strukturu koju prepoznaje unutar brenda, medija i savremenih mitova. Ona podseća da McGuffin može biti bilo šta ili ništa, oko čega se gradi radnja, a u vezi je sa pojavom suspensa, iskustvom napetosti posmatrača koji je istovremeno superioran, jer zna i nemoćan, jer ne može da se umeša i promeni tok događaja. Kontekst koji je upisan u portrete ljudi sa NBA kapama i u godinama koje su usledile bio je veoma intrigantan za umetnicu, te je realizovala niz radova sa namerom da detektuje i motiviše promišljanje društvenih kretanja i trendova, kao i pozicije pojedinca koji možda (nešto) zna, ali, zaveden slikom, ne barata mehanizmima otpora.

Aleksandrija Ajduković, rođena 1975. u Osijeku, diplomirala je na Akademiji umetnosti “BK” u Beogradu, na odseku za fotografiju, u klasi Milana Aleksića. Master studije u Novom Sadu, u klasi Đorđa Odanovića, završila je 2011. Bila je i gost student Marine Gržinić na klasi za postkonceptualnu umetničku praksu na bečkoj Likovnoj akademiji.

Trostruka je finalistkinja Mangelos nagrade, dobitnica Henkel Art Award za mladog umetnika 2005. i nagrade 45. Oktobarskog salona.

Od 2005. članica je ULUS-a, a od 2006. u statusu samostalnog umetnika.

Kroz portetisanje slučajnih prolaznika, naturščika-modela na elaboriran i duhovit način beleži fenomene u vezi sa savremenim životom i njegovim svakodnevnim refleksijama u domenu mode, pop kulture i životnog stila (ne)urbanih sredina.

Trenutno je na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na odseku za teoriju dramskih umetnosti, kulture i medija, a radi kao fotograf u Domu kulture Studentski grad.

Izložba u Uličnoj galeriji biće otvorena do 14. marta.

(SEEcult.org)

  4. Design Shift - Samo ljubav



Festival Design Shift u četvrtom izdanju, koje će biti održano od 28. februara do 9. marta u bivšoj zgradi Kluz (Zepter centar) u Beogradu, posvećen je ljubavi, a kroz afirmaciju kreativnosti i promociju ženskog i umetničkog stvaralaštva, obeležava 8. mart, Dan žena i “priziva regenerišuće sile proleća za srpsko društvo”.

Četvrti Design Shift festival “Samo ljubav!”, u organizaciji Alt galerije, promoviše kooperativnost unutar različitih segmenata kreativnog sektora kroz programe razmene, prezentacije, promocije, edukacije, konsaltinga, saradnje i umrežavanja.

Program obuhvata Design Shift Market - prodajnu izložbu rukotvorina, modnih detalja, odeće, prirodne kozmetike, domaće hrane… ali i tribine, berzu igračaka, modnu reviju, lutkarski atelje, body art performanse, kreativne radionice, DJ radionice…

Jedan od najatraktivnijih programa manifestacije je “Muzej mode”, u okviru kojeg će se predstaviti najznačajni modni dizajneri mlađe generacije.

Uz podsećanje na uspešne brendove bivše Jugoslavije u domenu industrije tekstila, cilj je iniciranje osnivanja takve kulturne insititucije u Beogradu, uz uverenje organizatora da su srpski dizajneri i umetnici kreativni kapital koji može da regeneriše privredu u Srbiji.

(SEEcult.org)

  Od Ravela do Peti Smit



Venecuelansko-kanadski koreograf Hoze Navaz (Jose Navas) gostovaće 15. marta u Zagrebačkom plesnom centru predstavom “Personae” kojom istražuje odnos plesača i muzike u rasponu od Ravela do Peti Smit (Patti Smith).

Navaz istražuje taj odnos kroz šest aspekata ličnosti, prikazujući ličnu meditaciju o žudnji i božanskom, prisutnosti i odsutnosti, te o njihovim načinima preklapanja i stapanja.

Nastavljajući se na njegov prethodni solo, “Miniatures” (2008), predstava “Persoane” takođe istražuje odnos muzike i solo izvođača u klasičnom formatu, rezultujući intimnom i delikatnom izvedbom. “Personae” je opisana kao “predstava za odraslu publiku”, u kojoj zreli izvođač na vrhuncu svoje moći gledaoca vodi na putovanje uz muziku Sergeja Rahmanjinova, Morisa Ravela, Đuzepea Verdija, Antonija Vivaldija i američke pank muzičarke i pesnikinje Peti Smit.

“Personae” se, kako je navedeno u najavi, poigrava očekivanjima gledalaca, postavljajući ih u određenim deonicama u klasičnu voajersku poziciju, podstičući ih da otvore svoju intimu u procesu otkrivanja prigušenih emocija. Na određen način vrlo autoritativan pokret zahteva od gledalaca poverenje i prepuštanje toj procesiji identiteta i transformacija.

Svetska premijera predstave “Persoane” bila je u maju 2011. godine u Concertgebouw de Bruges u Belgiji.

Navaz je autor više od 30 predstava, a osvojio je niz nagrada, među kojima je i prestižna nagrada Besi (Bešie) u Njujorku.

Rođen je 1965. godine u Venecueli, gde je i započeo plesno obrazovanje, kasnije je nastavio usavrašavanje u studiju slavnog Mersa Kaningema (Merce Cunningham) u Njujorku. Potom se preselio u Montreal, gde je 1995. osnovao Compagnie Flak, u čijoj produkciji je nastala i predstava “Personae”.

Tokom boravka u Zagrebu, u okviru Queer Zagreb sezone organizacije Domino, Compagnie Fla održaće i predavanje/radionicu u ZPC-u.

(SEEcult.org)

  Novi članovi ULUPUDS-a



Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) predstavlja od 3. do 13. marta u galeriji SULUJ u Beogradu radove novoprimljenih članova, kojih je u 2014. godini 77, uključujući one koji su to postali na osnovu konkursa i po pozivu.

Reč je o tradicionalnoj izložbi ULUPUDS-a, koje je 2013. godine proslavilo šest decenija postojanja, a od osnivanja 1953. prima nove članove u svoje sekcije početkom svake godine. Prijem u članstvo je, prema rečima kustoskinje Ljubice Jelisavac Katić, jedan od najvažnijih momenata u karijeri umetnika, ali i u delovanju samog ULUPUDS-a.

U ULUPUDS je 2014. godine primljeno 75 članova na osnovu konkursa, a po pozivu su primljeni Dragiša Radulović i Stanko Crnobrnja.

Ove godine je, u odnosu na prethodnu, primećen porast interesovanja za sekciju fotografije. U poslednje vreme, kao veoma privlačne ispostavljaju se i sekcije za dizajn i vajarstvo (uprkos teškim uslovima za rad u toj oblasti). Najveći broj prijavljenih beleži slikarsko-grafička sekcija, shodno njenoj razgranatosti na znatan broj disciplina, ali je manje-više potvrđen i očekivani broj kandidata za sekcije: tekstil i savremeno odevanje, arhitekturu, istoriju, teoriju i kritiku umetnosti, umetnost keramike i stakla i oblast scenografije i kostimografije.



Izložbu novoprimljenih članova čini više od 90 radova, a među eksponatima su arhitektonski projekti, keramički radovi, vajarska dela u različitim materijalima i formatima, od nakita do monumentalnih komada, slike različitih poetskih pristupa i tehnika, crteži, mozaici, ikone, grafike, ilustracije... odevni predmeti, umetničke fotografije, rezultati rada dizajnera, scenografa, kostimografa, konzervatora i restauratora...

Od novih članova ULUPUDS očekuje da profesionalno nastupe kao autorske ličnosti sa podrazumevanim biografskim referencama. S druge strane, ULUPUDS nastoji da dosledno održi tradicionalno uspostavljene kriterijume za prijem novih članova, prepozna nove tendencije u radu pogotovo mlađih stvaralaca i odgovarajućih škola, kao i da novim članovima bude drugi dom, mesto okupljanja, punkt za prave i pravovremene informacije, oslonac u životu i kreativnom radu…

(SEEcult.org)

  Šumanović Slobodanu Kojiću



Nagrada “Sava Šumanović” za likovnu umetnost za 2013. godinu dodeljena je vajaru Slobodanu Kojiću iz Kikinde, koji je poznat i kao osnivač Internacionalnog simpozijuma skulpture u terakoti Terra.

Kojić je 16. dobitnik nagrade “Sava Šumanović”, koju su ustanovili Galerija “Bel art” i Novosadski sajam, a uručena mu je 3. marta na 19. izložbi umetnosti Art ekspo u Novom Sadu,.

Kojiću je dodeljena nagrada jednoglasnom odlukom žirija koji su činili direktor Galerije likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića u Novom Sadu Lazar Marković, galeristkinja i direktorka Galerije "Bel Art" Vesna Latinović i likovni kritičar Sava Stepanov iz Novog Sada.

Žiri je istakao u obrazloženju značajno mesto koje Kojićeve skulpture imaju u savremenoj srpskoj umetnosti.

Ističući da skulptorsko stvaralaštvo Kojića traje već četiri decenije, žiri je naveo da u tokovima vojvođanske, srpske i jugoslovenske umetnosti njegova skulptura, počev od sredine 70-ih godina 20. veka, pa sve do danas, na “jedan tihi i nenametljivi način traje kao niz adekvatnih i autoritativnih reakcija na izazove i impulse sveta, vremena i aktuelne umetnosti”.

“Zahvaljujući izuzetno čvrstim koncepcijskim postavkama sasvim primerenih biću skulpture, zahvaljujući sposobnosti da svoj plastički iskaz zasnuje na neprikosnovenosti forme, kao i na autohtonoj i univerzalnoj snazi likovnih i skulptoralnih elemenata”, Kojić je “kontinuirano ostvarivao delo koje svojom konstitucijom zrači univerzalnim formalnim i metaforičkim značenjima”, naveo je žiri u obrazloženju, ističući da Kojićeva skulptura istovremeno odaje utisak ekspresivnosti, gestualnosti, sugestivne snage i egzistencijalne energije, ali i zasebne senzibilnosti u kojoj postoji specifičan genius loci proistekao iz umetnikove opsesivne posvećenosti zavičajnim ravinčarskim prostranstvima.

Prema navodima žirija, Kojićeva skulptura je izrazito subjektivistički označena, a ostvarena forma je potpuno personalizovana i ima svojevrsni autobiografski karakater.

“Sve je to u Kojićevoj skulpturi sintetisano, sve je suvereno organizovano - uvek sa punom svešću o karakteru i duhu vajarskog medija i skulptorske umetnosti”, naveo je žiri, dodajući da zbog toga celokupno Kojićevo delo predstavlja jedan od najznačajnijih stvaralačkih opusa u likovnoj umetnosti u Srbiji u kojem je ostvaren “istinski uzlet stvaralačkog duha”.

Neposredan povod za dodelu nagrade Kojiću je samostalna izložba održana u Galeriji SANU - Ogranak u Novom Sadu tokom septembra 2013. godine, na kojoj je prikazana serija reljefa i niz skulptura manjeg formata.

Žiri je imao u vidu i nezaobilazan podatak u Kojićevoj umetničkoj biografiji o njegovom angažmanu na pokretanju, koncepcijskom uređenju i dugogodišnjem uspešnom rukovođenju Internacionalnim simpozijumom skulpture Terra u Kikindi. Ponajviše zahvaljujući Kojiću, Terra je tokom 42 godine delovanja postala snažan centar skulptorske umetnosti Srbije i čitavog regiona, istakao je žiri.

Kojiću su nagradu uručili zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu i javno informisanje Vojvodine Milorad Đurić, Vesna Latinović i direktor za komercijalne poslove Novosadskog sajma Bojan Gajić.

“Nije važno da li je Kojić nagradu dobio za lični umetnički rad ili za pregalaštvo i angažman na društevnom polju. Žiri ne bi pogrešio ni u jednom slučaju, jer Kojić radi četiri decenije i zaslužio je nagradu u oba segmenta”, rekao je Đurić.

Kojić je rekao da se divio pejzažima Šumanovića još kao dete.

“On je imao umeće da uhvati i zamrzne trenutak i niko bolje od njega nije slikao vojvođanski vazduh. Vojvodina jeste čudo, bila je to i biće, a samim tim i inspiracija mnogih umetnika”, rekao je Kojić, rođen u Kikindi 1944. godine, a diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, na Odseku vajarstvo u klasi Miodraga Popovića.

Kojić je dobitnik brojnih prestižnih nagrada i učesnik mnogih izložbi, vajarskih kolonija i simpozijuma u zemlji i inostranstvu. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja likovnih umetnika Vojvodine (ULUV) i redovni profesor na Akademiji likovnih umetnosti na Cetinju.

Internacionalni simpozijum Terra u Kikindi osnovao je 1982. godine i od tada ga neprekidno vodi.

Galerija "Bel art" priredila je i mapu grafika dosadašnjih dobitnika nagrade “Sava Šumanović” u tiražu do 20 primeraka, od kojih će dva primerka dobiti muzeji savremene umetnosti u Novom Sadu i Beogradu.

Tim povodom je u Auli Novosadskog sajma postavljena i izložba radoba objavljenih u mapi.

Među njima su radovi Mrđana Bajića, Zdravka Mandića, Duška Otaševića, Miodraga B. Protića, Milana Blanuše, Milete Prodanovića, Balinta Sombatija (Szombathy), Mire Brtke, Vladimira Veličkovića, Zvonimira Santrača i prošlogodišnjih dobitnika, nedavno preminule vajarke Olge Jevrić i istoričara umetnosti Jerka Denegrija.

Nagrada "Sava Šumanović" podrazumeva novčani iznos, diplomu i plaketu sa likom Šumanovića, rad akademskog vajara Save Halugina.

Prvi dobitnik te nagrade bio je 1999. godine Dragomir Ugren (Novi Sad), a dobitnici su i Zdravko Mandić iz Zrenjanina (2000), beogradski umetnici Mrđan Bajić (2001), Dušan Otašević (2002) i Miodrag B. Protić (2003), Živko Grozdanić iz Novog Sada/Vršca (2004), Milan Blanuša iz Beograda/Vršca (2005), Mileta Prodanović iz Beograda (2006), Balint Sombati (Szombathy) iz Novog Sada/Budimpešte (2007), Dragoljub Raša Todosijević iz Beograda (2008), Mira Brtka iz Stare Pazove (2009), Vladimir Veličković (2010) iz Beograda/Pariza, te Radomir Damnjanović Damnjan (2011), koji već decenijama živi i deluje u Beogradu i Milanu, te skulptorka Olga Jevrić i istoričar umetnosti i kritičar Jerko Denegri za 2012.

(SEEcult.org)

  Četvrt veka Bitef teatra



Bitef teatar u Beogradu obeležava 3. marta 25 godina postojanja gostovanjem Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane predstavom “Alkestida”, u režiji Borisa Liješevića, projekcijom dokumentarnog filma Arsenija Jovanovića “Rađanje pozorišta” i besplatnim programom “Zvezdani tepih Bitef teatra” na Trgu Mire Trailović. Povodom rođendana, Bitef teatar je najavio za 12. mart i beogradsku premijeru predstave “Mali mi je ovaj grob” - regionalne koprodukcije prema istoimenoj drami Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića iz Sarajeva.

Slovenačka drama “Alkestida”, čija su izvođenja u 18.30 i 21 sat, zasnovana na Euripidovom tekstu i prvi put 438. godine pre nove ere, obrađuje legendu o Alkestidi, ženi tesalskog kralja Admeta, koja iz ljubavi prema mužu želi da umre umesto njega. Herakle je spasava od smrti i vraća mužu. Drama je prožeta mučnom brigom o smrti, o nemogućnosti da se ona pobedi. Realnost smrti služi kao kušnja koja pouzdano otkriva čvrstoću i trajnost porodičnih osećanja, pravu vrednost braka, istinsko značenje očinstva i majčinstva, što prožima i šaljive delove te drame koja je spoj tragedije i komedije.

Na sopstvenu istoriju Bitef teatar podseća dokumentarnim filmom Arsenija Jovanovića “Rađanje pozorišta” o adaptaciji prostora i performansu otvaranja te pozorišne kuće 3. marta 1989. godine.

Ulaz na projekcije tog filma u Bitef art kafeu je besplatan, kao i na centralni slavljenički događaj “Zvezdani tepih Bitef teatra”, koji počinje u 20 sati na Trgu Mire Trailović, a sastoji se od performansa vazdušnih akrobacija “Komšinice”, koji podrazumeva tačke akrobacije, žongliranja sa vatrom i klovnovskih tehnika, u izvođenju Tanje Milanović i Mire Beba Dobrković (Ludifico i Inex teatar) i pratnji saksofoniste Ivana Stamenkovića.

“Zvezdani tepih” obuhvata i fotografisanje zainteresovanih iza velikih panoa sa prizorima iz predstava izvođenih tokom 25-godišnjeg postojanja Bitef teatra. Publika će moći da se fotografiše i na tepihu VIP psoetilaca - glumaca i ostalih autora iz predstava izvođenih u proteklih 25 godina. Najavljeno je i potpisivanje razglednica sa prizorima iz predstava, na kojima su ostavljena mesta za autograme.

U holu Bitef teatra je priređena i izložba “25 godina pzoorišne fotografije u Bitef teatru” sa izborom fotografija predstava i performansa tog pozorišta.

Povodom rođendana, pripremljena je i virtuelna promocije monografije “Bitef teatar - 25 godina” sa autorskim tekstovima Jelene Bogavac, Feliksa Pašića, Biljane Mišić, Jovana Ćirilova i Anje Suša i intervjuima sa umetničkim kreatorima i osnivačima pozorišta (Olivija Mihailović Domić, Todor Lalicki, Arsenije Jovanović, Ivana Vujić, Nenad Prokić, Nikita Milivojević, Jelena Kajgo).

Takođe, priređena je virtuelna izložba “Foto Bitef teatra - 25 godina” koja predstavlja sveobuhvatnu zbirku fotografija programa tog pozorišta i ima arhivsku i dokumentarnu vrednost mapiranja konteksta i programskih celina te kuće u proteklim godinama.

U okviru proslave jubileja, u Bitef teatru će 12. marta premijerno, a 13, 14. i 15. marta reprizno, biti izvedena predstava “Mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović, koja obrađuje temu sarajevskog atentata na princa Ferdinanda 1914. godine u Sarajevu i njegove implikacije na opšti i lični plan, stavljajući u fokus značaj borbe za slobodu, revoluciju i mladost.

Biljana Srbljanović brani političke ideje i delovanja Mlade Bosne, prikazujući Gavrila Principa kao žrtvu.

“Princip je sam bio eksploatisan, on nije ni terorista ni heroj, on je zapravo poslednja žrtva svoje revolucije. U tom smislu je i sama revolucionarna ideja, kao razorna i opasna za političke establišmente, morala biti transformisana, da bi mogla da bude ugušena. Sa početkom ratova 90-ih, najednom smo se setili nacionalnog porekla Principovih roditelja, u predvečerje klanice insistiralo se na samom činu ubistva, a ne na ideji revolucije kojoj je ubistvo, na veliku žalost i samog Principa, bilo sredstvo. Srpski i hrvatski nacionalisti i klerofašisti uvek su se bolje razumevali nego bilo ko drugi na ovim prostorima. Kada su jedni kidnapovali Principa, drugi su to dočekali sa aklamacijom, zadajući poslednji, smrtni udarac jugoslovenskoj ideji. Ideja jugoslovenstva je nekako banalizovana i time prokazana, a u svojoj suštini je bila revolucionarna i veoma napredna. U Mladoj Bosni prepoznajem se, pre svega, u političkim idejama i potrebi za aktivizmom, prepoznajem se i u naivnosti i tom plemenitom mladalačkom duhu. Ne zato šta sam sama mlada, već zato šta se osećam neodraslom. I dalje verujem da tajni tamburaški orkestar i školska skrivena udruženja mogu promeniti svet, to je ono šta me spaja sa tim naivnim mladićima i devojkama”, izjavila je Srbljanovićeva povodom te drame koja je, u režiji Dine Mustafića, nastala u koprodukciji Hartefakta, Bitef teatra, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva i Ulysses teatra sa Briona.

Mustafić je video dramski tekst Biljane Srbljanović kao priliku da se scenski istraži istorijski prelomni trenutak čovečanstva kroz savremenu perspektivu balkanskog usuda koji nas, kako je naveo, privezuje za grobove i uspomene, stavlja u poziciju stalnog preispitivanja, situaciju nacionalne dužnosti i nužnosti suprostavljanja stvarnosti.

“Sve stavljamo u scenski okvir klaonice kao metafore ljudske sudbine, strahova i presuda mladobosancima koji se nisu mirili sa zatečenim svetom, željeli su da ga menjaju, sanjali su slobodu i slogu južnoslovenskih naroda. Ostajemo verni epohi u prvom delu predstave, osluškujemo ritam njihovog srca koje vjeruje u pravednu utopiju, ali nosi sa sobom i dilemu, sigurnost i sumnju, mir i iskušenje, naposletku greh i kaznu za učinjeno”, naveo je Mustafić, napominjući da to nije niti politička, niti istorijska drama, već savremena predstava koja je angažovana prema stvarnosti.

“Njen umetnički jezik mora da postavlja i pitanja etičke prirode koja se pamte i uznemiravaju”, naveo je Mustafić.

U predstavi igraju Milan Marić, Svetozar Cvetković, Ermin Bravo, Marko Janketić i Amila Terzimehić.

Dramaturzi su Božo Koprivica i Željka Udovičić, scenografiju potpisuje Dragutin Broz, kostim Darinka Mihajlović, scenski pokret Sonja Vukićević, a muziku Draško Adžić.

Bitef teatar osnovan je 3. marta 1989. godine u zgradi u Drinčićevoj 1, nikada osveštanoj evangelističkoj crkvi kod Bajlonijeve pijace, zidanoj između 1939. i 1941. godine.

Otvoren je kao tada najmlađe beogradsko pozorište multimedijalnim hepeningom "Rođenje pozorišta".

Legendarna Mira Trailović istakla je tada u pozdravnom govoru da umetnost počinje tamo gde se slože neke tajanstvene i nepoznate sile unutar čoveka i epohe, te da je srećna što će Beograd imati još jedno mesto gde će umetnici i gledaoci pokušavati da katkada dotaknu tajnu ljudskog postojanja.

"... Kada prvi građanin našeg grada otvori ovo pozorište i preda ga pozorišnim umetnicima i svima onima čijoj tragalačkoj umetnosti odgovara ovaj prostor, neće ga predati meni, danas već veteranu mnogih pozorišnih pokušaja, već pre svega mladima, po godinama ili po duhu, svejedno. Kada nas oni koji dolaze prevaziđu maštom, snagom i umećem, biću srećna. Malo ko zna da sam svih ovih decenija u pozorištu isto toliko bila u bici sa sopstvenim sumnjama, koliko u zaveri sa svojom energijom”, rekla je na svečanom otvaranju Bitef teatra Mira Trailović.

(SEEcult.org)

  Potemkinova podrška kulturi



Kultura u Srbiji ni uoči novih parlamentarnih izbora nije tema predizborne kampanje ni vladajućih, ni opozicionih stranaka, koje su podjednako odgovorne za teško stanje u kojem se nalaze akteri kulturne scene, a posebno civilni sektor koji je godinama marginalizovan i doveden na ivicu opstanka. O nerazumevanju značaja civilnog sektora u kulturi, uprkos njegovom ogromnom doprinosu razvoju celokupne kulturne scene i šireg društva, ukazuje i analiza dr Predraga Cvetičanina iz Centra za emipirijske studije kulture jugoistočne Evrope, urađena za novi broj magazina “Manek” Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) koji će uskoro izaći iz štampe.

Cvetičanin daje pregled ulaganja državnih organa u Srbiji 2012. i 2013. godine u civilni sektor u kulturi, na osnovu analize godišnjih konkursa Ministarstva kulture i rezultata drugih istraživanja, pokazujući i kako su ta sredstva raspoređena u skladu sa važećom klasifikacijom udruženja građana. Takođe, daje i predloge kako bi tu tešku situaciju trebalo i kako ju je moguće promeniti.

Cvetičanin zastupa tezu da je odnos države prema civilnom sektoru u Srbiji najbolje posmatrati kao izgradnju fasade (kulisa), koja bi verovatno trebalo da prevari one koji prate napredak Srbije u procesima evropskih integracija. Kao deo takve politike, on vidi i praksu Ministarstva kulture i informisanja da na godišnjim konkursima za projekte svakome "da ponešto", a prilično "sumnjivim" organizacijama najviše. Osim što takva praksa ne obezbeđuje održivost civilnog sektora u kulturi, najčešće i onemogućava one koji su podneli predloge projekata da te projekte i realizuju, naveo je Cvetičanin.

Reč je o iznosu od svega oko 1% ukupnog godišnjeg budžeta Ministarstva kulture koji se odvaja za civilni sektor u kulturi, ali to nije jedini problem.

Prema rečima Cvetičanina, da bi se videlo da su sredstva namenjena akterima civilnog društva u Srbiji zapravo još mnogo manja od 1%, potrebno je odgovoriti na pitanje šta to povezuje, na primer, Odred izviđača “Zavičaj” iz Vranja, Centar za estetiku i stil “Lady” iz Beograda, Merhamet Sandžaka iz Novog Pazara, Franjevački samostan iz Subotice, Biblioteku Srpske Patrijašije iz Beograda, Udruženje lončara "Zlakusa" i, recimo, Dah teatar iz Beograda, Nezavisni filmski centar "Filmart" iz Požege i KUDA.org iz Novog Sada, koji su članovi Asocijacije NKSS.

“Tačan odgovor je da su za Ministarstvo kulture i informisanja sve ovo predstavnici civilnog sektora u kulturi Srbije. A odgovor na pitanje zašto bi iko tvrdio nešto tako besmisleno, zna svaki trgovac sklon prevarama – da bi se dobilo ‘na masi’. Tako da u izveštajima, koji se upućuju domaćoj i međunarodnoj javnosti i pred onima koji zaista deluju u civilnom sektoru u kulturi Srbije, ‘kulise’ izgledaju uverljivije”, naveo je Cvetičanin, koji je te zaključke izveo na osnovu analize rezultata konkursa Ministarstva kulture i informisanja za sufinansiranje projekata u 2012. i 2013. godini, rezultatima istraživačkog projekta "Vaninstitucionalni akteri kulturne politike u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji" iz 2010. godine, nalazima projekta "Linija 481" Centra za razvoj neprofitnog sektora, kao i na analizi rezultata internih anketa među članicama Asocijacije NKSS tokom 2012. i 2013. godine.

Prema podacima dostupnim u medijima, ukupan budžet Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva Srbije u 2012. bio je 6.042.349.000 dinara (oko 52.090.000 evra), a budžet Ministarstva kulture i informisanja u 2013. godini, nakon rebalansa, 6.343.792.000 dinara (oko 57.150.000 evra). U okviru dva glavna godišnja konkursa Ministarstva - za (su)finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva i kulturnog nasleđa, dodeljeno je ukupno 469.300.879 dinara (oko 4.046.000 evra 2012), odnosno 380.765.609 dinara (oko 3.430.000 evra 2013. godine). U oba slučaja, ukupna sredstva izdvojena kroz te konkurse, koji su osnovni izvor finansiranja organizacija civilnog društva (OCD) od strane Republike Srbije, činila su manje od 10% ukupnih sredstava kojima je raspolagalo Ministarstvo kulture.

Na konkursu za projekte u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva u 2012. dodeljeno je ukupno 186.086.129 dinara ili oko 1.600.000 evra. Od toga je za 288 projekata organizacija civilnog društva (po trenutno važećoj klasifikaciji) izdvojeno 69.258.129 dinara (oko 597.000 evra). U istoj godini je, u oblasti kulturnog nasleđa, za projekte odobreno ukupno 283.214.750 dinara (2.441.000 evra), a finansirano je 68 projekata OCD sa 22.315.000 dinara (oko 192.000 EUR).

U 2013. godini na konkursima za projekte u oblasti savremenog kulturnog stvaralaštva dodeljeno je 176.768.000 dinara (oko 1.592.000 evra) i 203.997.609 dinara za projekte zaštite, očuvanja i prezentacije kulturne baštine (oko 1.838.000 evra). U domenu savremenog kulturnog stvaralaštva finansijska sredstva je dobio 271 projekat OCD u ukupnom iznosu od 54.154.000 dinara (oko 488.000 evra), dok je podržano 50 projekata OCD na konkursu u oblasti kulturnog nasleđa, ukupne vrednosti 16.567.000 dinara (oko 149.000 evra).

U odnosu na ukupan budžet Ministarstva kulture, sredstva izdvojena za projekte OCD čine oko 1% (projekti OCD u oblasti savremenog stvaralaštva 1.15%, a u domenu kulturnog nasleđa 0,36% ukupnog budžeta za 2012. godinu; odnosno, u 2013. godini, projekti civilnog sektora u oblasti savremenog stvaralaštva 0,85%, a u oblasti kulturne baštine 0,26%).

Kao projekti OCD tretirani su pritom projekti pet različitih grupa aktera: nevladinih organizacija, strukovnih udruženja, kulturno-umetničkih društava, verskih organizacija i zadužbina.

Tako je, na primer, na konkursu za savremeno stvaralaštvo u 2013. godini nevladinim organizacijama pripalo 50,9% od ukupno izdvojenih sredstava za projekte OCD, strukovnim udruženjima 42%, KUD-ovima 5,5%, a zadužbinama 1,6%. Na konkursu za kulturno nasleđe verskim zajednicama pripalo je 53%, strukovnim udružejima 27%, a nevladinim organizacijama 16%, a KUD-ovima 4%.

To je, prema rečima Cvetičanina, samo mali deo zakulisnih praksi u vezi sa isplatama preko budžetske linije 481, u okviru koje bi trebalo da se finansiraju delatnosti udruženja građana.

Prema istraživanju Centra za razvoj neprofitnog sektora "Linija 481", Srbija je u poslednje četiri godine iz budžeta izdvojila gotovo 400 miliona evra za razvoj "civilnog društva". Detaljniji pogled na dobitnike tih budžetskih sredstava otkriva da najveći deo novca u okviru budžetske linije 481, koja se u budžetu zove “dotacije za NVO”, odlazi na finansiranje sportskih udruženja, verskih zajednica i političkih stranaka, dok za “ostale NVO” – kako ih budžet naziva – ostaju tek mrvice".

Istraživanje je pokazalo i da je daleko najveći korisnik budžetske linije 481 – Srpska pravoslavna crkva, koja je (kao udruženje građana) u periodu od 2008. do 2011. od različitih ministarstava Vlade Srbije dobila oko 619 miliona dinara.

O koliko malim sredstvima za rad OCD u Srbiji se radi, možda se ipak najbolje može videti kada se izračuna prosečna vrednost dodeljenih donacija. Na konkursu za savremeno stvaralaštvo 2012. godine podržano je 288 projekata OCD prosečne vrednosti od 240.480 dinara (ili oko 2.100 evra). U oblasti kulturnog nasleđa prosek je bio nešto veći - 328.161 dinar (oko 2.800 evra). U 2013. godini OCD su za realizaciju projekata u oblasti savremenog stvaralaštva prosečno dobile po 199.830 dinara (oko 1.800 evra), dok su u oblasti kulturnog nasleđa prosečni grantovi malo uvećani (331.340 dinara ili 2.985 evra), ali je zato te godine ukupan obim sredstava dodeljen civilnom društvu, a posebno nevladinim organizacijama, više nego šestostruko smanjen (u 2012 nevladine organizacije su dobile oko 151.000 evra za projekte u oblasti kulturnog nasleđa, a u 2013. svega 24.000 evra).

Cvetičanin ukazuje i da se politika Ministarstva kulture da podrži veliki broj izuzetno malih projekata, odnosno dodeli svakome "po nešto" i dobije tako “na masi” – ne odnosi samo na organizacije civilnog društva. Na konkursima za finansiranje projekata u oblasti savremenog stvaralaštva i kulturnog nasleđa u 2012. i 2013. godine dodeljeno je ukupno 726 donacija u iznosu od po 100.000 dinara i manjih (manje od 900 evra). Od toga je za realizaciju 229 projekata dodeljeno po 50.000 dinara i manje (450 evra), pa se postavlja pitanje kakav se to jednokratni projekat (pozorišna predstava, festival, izložba, obrazovni program...) može realizovati tim sredstvima. A naročito kakav bi to godišnji program aktivnosti jedne organizacije mogao biti realizovan uz takvu podršku.

Na beznačajnost sredstava koja dobijaju od Ministarstve kulture ukazuju i rezultati internih anketa među članicama Asocijacije NKSS 2012. i 2013. godine. Anketu su 2012. popunile 54 članice NKSS, a 2013. godine njih 34 članice. Pokazalo se da su njihovi najznačajniji finansijeri i dalje međunarodne donatorske organizacije, iako su se mnoge povukle iz regiona, te da sve značajnije mesto dobijaju sredstva koja organizacije same obezbeđuju pružanjem usluga. Takođe, pokazalo se i da su lokalne samouprave (posebno u slučaju Beograda) značajniji donatori od Ministarstva kulture, te da organizacije povremeno dobijaju donacije i od privatnih kompanija, dok sa kompanijama u državnom vlasništvu gotovo nikakva saradnja ne postoji. Primetno je pritom da je udeo vlastitih sredstava u finansiranju rada OCD procentualno veći od objedinjenog ulaganja Ministarstva kulture i lokalnih samouprava.

Uz pretpostavku da su u realizaciji projekata koje su finansirali međunarodnih donatori članice Asocijacije NKSS plaćale porez od samo 20% (a porezi su, u stvari, mnogo viši), rezultati ankete pokazuju i da je iznos plaćen za tako obračunat porez bio u 2012. godini veći za 39.000 evra od sredstava dobijenih od državnih organa, a da je u 2013. godini veći za čak 82.235 evra. Iz toga se može izvesti zaključak da je država Srbije ostala "dužna" tim organizacijama ne samo kao svojim građanima, već i kao neposrednim poreskim platišama.

U svetlu tih podataka, Cvetičanin zaključuje da univerzalni izgovor onih koji rukovode kulturnom politikom da u Srbiji "nema para" ne može da važi.

“U kulturi Srbije nema para ne samo zato što se za nju izdvaja mizernih 0,62% nacionalnog budžeta, nego i zbog toga što se od tih sredstava 80% troši na plate i materijalne troškove zaposlenih u zasterelom i i glomaznom sistemu kulturnih ustanova, prenatrpanom partijskim ljudima (uz manjak stvarno potrebnih stručnjaka). To svi znaju, ali se ni jedan ministar kulture ne usuđuje da u ta ‘partijska stovarišta’ dirne”, konstatovao je Cvetičanin, ukazujući da će očigledno neophodna tranformacija sistema kulturnih ustanova biti manje bolna i za ukupnu kulturu u Srbiji lekovitija ako što pre počne.

Državno finansiranje civilnog sektora u kulturi Cvetičanin poredi sa Potemkinovim selima - kulisama sa lažnim seljacima, pastirima i stadima koja je Potemkin sagradio po opustelim stepama južne Rusije da bi carica Katarina II, koja je tuda prolazila 1787. godine na putu za Krim, pomislila da je u toku brza i uspešna obnova posle Rusko-turskog rata.

“U uslovima kada su tokom 1990-ih i na početku 2000-ih za opstanak i razvoj civilnog sektora u kulturi na ovim prostorima brinuli Fond za otvoreno društvo (OSI), Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu (SCP), Evropska kulturna fondacija (ECF), Kulturkontakt i drugi, bilo je mesta i ‘za lažne seljake (manekene), lažne pastire i lažna stada’”… Kao i mogućnosti da Ministarstvo kulture i drugi državni organi u Srbiji smešnim donacijama fingiraju da finansiraju civilni sektor. Ali se taj period završio. Regionalni donatori, koji brinu o dobrobiti civilnog sektora na prostoru bivše Jugoslavije, 2014. godine više ne postoje. Sada bi, napokon (jer bi to trebalo da bude znak njihovog ozdravljenja), to trebalo da postane vlastita briga samih ovih društava. A trenutnih 1% od 0,62% u Srbiji nije dovoljno ni za one Potemkinove kulise”, naveo je Cvetičanin .

Prema njegovom mišljenju, dugoročne mere za poboljšanje položaja civilnog sektora u kulturi morale bi najpre da uključe preformulaciju i diverzifikaciju budžetske linije 481. Vreme ozbiljnijeg državnog pristupa razvoju civilnog sektora trebalo bi da otpočne jasnim razdvajanjem finansiranja nevladinih organizacija, političkih stranaka, sportskih udruženja i verskih zajednica. Dugoročno bi, takođe, trebalo da Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Srbije, poput Ureda za udruge Vlade Hrvatske, postane ne samo moderator odnosa između donosilaca odluka i civilnog društva, nego i jedan od glavnih donatora civilnog sektora. Takođe, u dugoročne mere trebalo bi ubrojati i formiranje regionalnog Fonda za jugoistočnu Evropu, čiji bi glavni donatori bile države regiona, a koji bi, poput sličnih regionalnih fondova, finansijski podržavao regionalnu saradnju u oblasti kulture, o kojoj se mnogo govori, ali je retko srećemo u praksi.

Kratkoročne mere koje bi mogle da dovedu do poboljšanja finansijske održivost civilnog sektora u kulturi u Srbiji trebalo bi da uključuju povećanje budžeta za konkurse za finansiranje projekta u oblasti savremenog stvaralaštva i kulturnog nasleđa, zatim drugačiji sastav i rad komisija koje dodeljuju sredstva za realizaciju projekta na konkursima Ministarstva kulture, ustanovljenje posebnog fonda za matćing grants za organizacije koje su obezbedile donacije od međunarodnih organizacija (posebno Evropske unije), raspisivanje konkursa za institucionalnu podršku OCD u skladu sa članom 77 Zakona o kulturi, te objedinjavanje u zajednički front organizacija koje su klasifikovane kao civilni sektor u kulturi (nevladinih organizacija, strukovnih udruženja, fondacija, zadužbina) radi unapređenja položaja u kojem se nalaze.

“Verovatno da će većina ovih predloga za poboljšanje stanja u civilnom sektoru u kulturi tokom procesa evropskih integracija Srbije postati realnost. Samo što to po svoj prilici neće biti rezultat vlastitog uvida u značaj pluralističnog i snažnog civilnog društva ili rezultat borbe dobro organizovanog civilnog sektora, nego će, po drugim slučajevima sudeći, najverovatnije biti rezultat ‘naredbe’ sa ‘viših instanci’. U toj nesposobnosti da samo uvidi i uradi ono što je njemu od koristi, ogleda se večiti pubertetski karakter društva u Srbiji”, zaključio je Cvetičanin.

Toj problematici, sa posebnim fokusom na odnos javnog i civilnog u kulturi, posvećen je veći broj tekstova u novom broju magazina “Manek” Asocijacije NKSS, koji će uskoro biti objavljen u štampanom i elektronskom formatu.

Rezultati konkursa za 2014. godinu, inače, kako je najavilo Ministarstvo kulture i informisanja, biće poznati najkasnije do 8. marta. Konkursni proces ušao je u završnu fazu imenovanjem komisija, čiji je rad skraćen ranijih 90 na 45 dana.

(SEEcult.org)

  Prazna kasa



Narodno pozorište u Beogradu saopštilo je 5. marta da ni posle više od dva meseca kašnjenja i više urgencija i dopisa, Ministarstvo kulture i informisanja iz nepoznatih razloga nije potpisalo godišnje ugovore o finansiranju ustanova kulture, među kojima je i to pozorište.

“Ovo za posledicu ima činjenicu da u ovoj godini naša ustanova kulture nije dobila ni dinara za finansiranje repertoarskih i programskih aktivnosti”, saopštilo je Narodno pozorište, uz molbu publici za razumevanje u slučaju eventualnih izmena repertoara.

Prema navodima Narodnog pozorišta, mnogi honorarni saradnici i umetnici, bez kojih je nemoguće realizovati izvođenje programa i predstava, “dovedeni su na samu ivicu egzistencije i onemogućen im je normalan i neometan rad u toj meri da su prinuđeni da otkazuju svoje učešće na probama i u repertoaru”.

“Svesni svoje velike društvene i javne odgovornosti prema publici, zaposlenima, kulturnim radnicima i kulturnom i prosvetnom životu u državi uopšte, Narodno pozorište će maksimalno angažovati sve svoje ljudske, umetničke i materijalne potencijale kako bi u okviru zakona i propisa omogućilo nesmetano odvijanje najavljenih predstava, gostovanja, produkcija i drugih aktivnosti predviđenih i najavljenih repertoarom. Imajući u vidu, međutim, navedenu krajnje neugodnu situaciju u koju je postavljena ne svojom krivicom i za koju se ne zna koliko će dugo trajati kao i kakve će biti njene posledice, naša kuća je prinuđena da zamoli za razumevanje za eventualne nama nesvojstvene, a iznuđene izmene u rasporedu objavljenih programa, o kojima ćemo blagovremeno obaveštavati javnost”, navedeno je u saopštenju.

Vršilac dužnosti upravnika Narodnog pozorišta Dejan Savić požalio se 4. marta i zvaničnicima Vlade Srbije na Ministarstvo kulture i informisanja zbog odsustva komunikacije i nepotpisivanja godišnjih ugovora s većinom institucija kulture koje se finansiraju iz republičkog budžeta.

U pismu upućenom na adrese premijera Ivice Dačića, prvog potpredesdnika vlade Aleksandra Vučića i generalnog sekretara vlade Veljka Odalovića, Savić je naveo da je prinuđen da im obrati usled “potpunog jednostranog prekida komunikacije” Ministarstva kulture i informisanja sa Narodnim pozorištem.

“Kako je ovo stanje u kome se nalazi velika većina kulturnih institucija koje se finansiraju iz republičkog budžeta, time problem postaje još veći i teži”, naveo je Savić u pismu, objavljenom na sajtu Narodnog pozorišta.

(SEEcult.org)

  Unosno mesto u JDP-u



Komedija “Unosno mesto” Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog o društvu ogrezlom u korupciju, koja je napisana pre više od 150 godina, a i dalje je aktuelna, premijerno će biti izvedena 7. marta na Sceni “Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Egona Savina.

Radnja te predstave događa se u miljeu moćnih državnih činovnika i naglo obogaćenih moskovskih trgovaca - u društvu u kojem korupcija postaje društvena norma i gde je dodvoriti se nadređenima važnije od diplome.

Zato je stvar životnog opstanka obezbediti sebi unosno mesto.

“Korupcija? Šta je korupcija, sitnica… Mnogi tako rade… Mito! Kakva reč - mito! Sami su je izmislili da vređaju čestite ljude. Ne radi se o mitu, nego o zahvalnosti. A greh je čoveku odbiti zahvalnost, to će uvrediti čoveka… Neoprostiva glupost! Neće da uzimaju mito, hoće da žive samo od plate… Veruj mi da svaki pisar zna da je bolje biti sit čovek nego gladan filozof… Pošteno siromaštvo lepo izgleda samo u pozorištu… Koga nisu uhvatili, taj nije lopov – tako misli naša javnost… A izigravati poštenje, boga mi, nema smisla…”, neki su od dijaloga predstave “Unosno mesto” koji su više nego aktuelni i danas.



O akterima svoje drame, koju je napisao 1857. godine, Ostrovski je naveo da više nisu neobrazovani kao što su bili njihovi očevi, već imaju fine manire, lepu spoljašnjost, idu u Pariz na izložbe, piju šampanjac, čitaju francuske novine, prate evropsku modu, ali ništa od toga nije posledica prave produhovljenosti, već sredstvo za mimikriju. Pod tom privlačnom spoljašnošću krije se isti egoizam, surovost i samoljublje njihovih predaka.

“Oni su energični, spretni, sposobni da zarade, što je, zapravo, drugo ime za grabljivost. Oni su cinični, ponekad čak i pošteni, ali bez ikakve samilosti ili plemenitosti. Njihovo materijalno bogaćenje, koje je divlji kapitalizam omogućio korupcijom, stvara u njima ‘ludilo moći’”, naveo je Savin o komediji Ostrovskog, u prevodu Kirila Taranovskog.



Savin je režirao u JDP-u 2005. i “Šumu” Ostrovskog, a za komediju “Unosno mesto” odabrao je i muziku.

Dramaturg te predstave je Miloš Krečković, scenograf Miodrag Tabački, kostimografkinja Lana Cvijanović, a koreografiju potpisuje Ista Stepanov.

U predstavi igraju Nikola Rakočević, Branislav Lečić, Jelisaveta Seka Sablić, Predrag Ejdus, Srđan Timarov, Jovana Gavrilović, Anđelka Simić, Bogdan Diklić, Milena Živanović, Nebojša Ljubišić, Stefan Bundalo, Slobodan Tešić, Marko Ajvaz i Anđela Krvavac.



Ostrovski je napisao dramu “Unosno mesto” 1857. godine.

Rođen u Moskvi 1823, a umro u Ščelikovu u Kostromskoj guberniji 1868. godine, Ostrovski je studirao po očevoj želji prava i radio jedno vreme u sudu, pa je upoznao činovnički život i način rada državnih službi. Kada se konačno opredelio za pozorište, umeo je da piše o životu ruskih činovnika, patrijarhalnom i konzervativnom trgovačkom staležu, ali i likovima ruskih plemića i vlastele. Realističkim i kritičkim stilom, najbolje je prikazao novo raslojavanje društva pri prodoru kapitala u feudalni sistem Rusije.

Među najčešće izvođenim delima Ostrovskog su: “Bankrot” (prva drama, napisana 1849), “Oluja”, “Svoji smo - sporazumećemo se”, “Ne sedaj u tuđe saonice”, “Šuma”, “Oluja”, “Vuci i ovce”, “Sirotinja nije greh”, “Devojka bez miraza” i “Unosno mesto”. Česta tema mu je bio i sam život pozorišta i umetnika, kao u dramama “Talenti i obožavaoci”, “Bez krivice krivi”, pa i “Šuma”. Ostrovski se zanimao i za rusku prošlost i jedan ciklus dela posvećen je istorijskim, ali i folklornim motivima: “Minin-Suhoruk”, “Dimitrij Samozvanac”, “Vasilisa Melentjeva” i “Snjeguročka”.

Stil Ostrovskog se odlikuje zanimljivim zapletima i velikim smislom za humorističko slikanje ljudi i situacija, ismevanje lažnog morala i licemerja, ali uz dramatične obrte, ponekad s lirskim i melodramskim akcentima. Kao plodan pisac, Ostrovski je stvorio realistički nacionalni repertoar ruskog pozorišta, a posebno je uticao na moskovski Mali teatar u kojem je i izvedena njegova prva drama 1853.

U JDP-u je igrana i njegova drama “Talenti i obožavaoci” (Таланты и поклонники), u režiji Bojana Stupice, čija je premijera bila 5. novembra 1949. kao deveta u istoriji tog pozorišta, zatim “Vuci i ovce” (Волки и овци), premijerno izvedena 8. marta 1974. godine, u režiji Evgenija R. Simonova, te “Šuma” (Лес), u režiji Savina, premijerno izvedena 27. decembra 2005.

Komedija “Unosno mesto” izvođena je na više scena u Srbiji, počev od verzije koju je 1949. postavio u Beogradskom dramskom pozorištu Marko Fotez, preko Narodnog pozorišta u Užicu 1956. godine, u režiji Petra Govedarovića i Pozorišta “Zoran Radmilović” u Zaječaru iste godine, u režiji Dušana Stojovića, te Narodnog pozorišta u Somboru 1972, Narodnog pozorišta u Leskovcu 1978. i ponovo u zaječarskom pozorištu 1994. godine, u režiji Vitalija Dvorcina.

(SEEcult.org)

  (Ne)briga o Pompeji



Urušavanje zidova drevne Pompeje gotovo da više nije novost, a italijanske vlasti, nakon zahteva Evropske unije i UN za hitno reagovanje, odobrile su dodatnih dva miliona evra za najhitnije popravke i pozvale privatni biznis sektor da takođe finansijski pomogne.

Nakon novih oštećenja, izazvanih jakom kišom proteklog vikenda, novi italijanski premijer Mateo Renci pozvao je 5. marta biznismene iz privatnog sektora da finansiraju neophodne popravke u Pompeji, lokalitetu na Listi svetske baštine UNESKO-a.

“Italija je zemlja kulture i stoga vas pitam: Šta čekate?”, poručio je Renci privatnicima, dodajući da je neophodno da se okonča ideološko odbijanje da se dozvoli privatnom sektoru da interveniše, odnosno stav da jedino javni sektor može da garantuje zaštitu kulturnog nasleđa.

“Ako privatni sektor može da obezbedi da zidovi stoje uspravno, zašto mu to ne dozvoliti?”, naveo je Renci, najmlađi do sada italijanski premijer, koji je obećao da će uvesti radikalne i hitne promene u posrnulu ekonomiju Italije.

Pompeja već godinama postepeno propada, a najnovije urušavanje iniciralo je i apele EU i UN da se hitno preduzmu odgovarajuće mere zaštite.

Ministarstvo kulture obećalo je 5. marta, posle hitnog sastanka sa arheolozima, da će izdvojiti dodatna dva miliona evra, a prioritet je smanjenje rizika od poplava na najugroženijim delovima Pompeje.

Italijanski ministar kulture Dario Frančeskini izjavio je da EU može da bude sigurna da Italija brine o Pompeji i da će preduzeti kako hitne mere, tako i dugoročne mere zaštite.

Italijanski budžet za kulturu već nekoliko godina se smanjuje, a UN i EU su već nekoliko puta izrazile zabrinutost i upozorile na stanje istorijskih lokaliteta u Italiji.

Pompeja je jedan od najvećih svetskih arheoloških bisera, a svake godine privuče oko 2,5 miliona turista.

Uprkos tome, bilo je već optužbi da je Pompeja, koja se prostore na 66 hektara, zapostavljena i da su sredstva za zaštitu tog lokaliteta nedovoljna.

Prošle godine lansiran je ambiciozni projekat “Velika Pompeja”, vredan 105 miliona evra, od kojih EU obezbeđuje 41,8 milion. Italijanski mediji objavili su, međutim, da je do sada potrošeno svega 588.000 evra, te da je problem u sporoj reakciji nadležnih i birokratskom odlaganju korišćenja odobrenog novca.

Pompeja potiče iz šestog veka pre nove ere, a tokom sedam vekova - sve do erupcije vulkana Vezuv 79. godine nove ere, koji ju je zatrpao pepelom, spalio i okamenio, na tom prostoru živelo je oko 13.000 ljudi.

(SEEcult.org)

  Generacija sa FPU



Studentkinje Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Marina Kostić, Maja Đorđević i Angelina Perić predstaviće se 10. marta u Kraljevića Marka 8 magistarskom izložbom “Generacija”.

Uz osvrt na najbezbrižnije i najintimnije trenutke, sklapanjem komadića jedne velike životne slagalice, kao i ovekovečavanjem promene kroz ciklus, autorke otkrivaju lepotu zapleta odjeka iz detinjstva, prošlog i sadašnjeg, živućeg i onog čega više nema, najavio je Treći Beograd, domaćin izložbe.

Marina Kostić polazi od stereotipa o odrastanju, ulozi žene i ručnom radu, ne baveći se njihovim kritičkim preispitivanjem, već ih koristi kao sredstvo i pomera u drugi kontekst. Kao materijal koristi lične fotografije i rečenice koje su je pratile tokom odrastanja. Akcenat je na emociji isprovociranoj sećanjima na detinjstvo, doživljajem doma i figurom majke. Umetnica te elemente objedinjuje kroz formu veza i transponuje u vidu emotivnih zapisa.

Prateći deo rada čini kompozicija, zvučna instalacija koja se sastoji od kolaža ambijentalnih zvukova, čiji je autor Pavle Popov.

Maja Đorđević, u želji da dodirne ličnu strukturu i otkrije kojih je osobina, vizuelnih i taktilnih, dolazi do meke, fluidne, žive, pokretne strukture. Kroćenjem nemirnih površina i niti, preko njihove dinamičke interakcije, niti postaju životne niti. Nemaju početka i kraja. Deo su toka koji se sa stoji iz malih početaka i krajeva, što se kao zatvoreni ciklusi slažu. Materija teče, živi i postoji kroz svoju metamorfozu. Ostaci tkanina, restlovi, ođekuju svojim paternima nekadašnjim identitetom koji upravo postaje nov. Posrednik su između životnog procesa i često mu otuđenog čoveka.

Angelina Perić ukazuje na jedan od problema današnjeg vremena, želeći da skrene pažnju na formiranje individue vođene konzumiranjem. Raznolika iskustava koja pojedinac može da ostvari inicirana su pakovanjima koja su stvorena da osvoje čula. Uz pomoć kesica šećera, ona prikazuje mesta na koja je odlazila. Čuvanjem tih kesica odrekla se jednog uživanja, uživanja u šećeru. Preispitujući lično značenje traga šećera formira zaključke koje prate nazivi izloženih kesica. Rad čini svojevrsni spoj tradicionalnog i modernog. Preispitujući odnos plemenitosti veza i krutosti plastike proistekle iz industrije, autorka sugeriše na društvo u kom živimo.

Izložba će biti iotvorena do 31. marta.

(SEEcult.org)

  Najugroženiji lokaliteti u Evropi



Subotička Sinagoga našla se na listi 11 evropskih kulturno-istorijskih lokaliteta nominovanih za program “7 najugroženijih” za 2014. godinu, koji su 2013. godine započeli Evropa Nostra i Institut Evropske investicione banke. Za sedam od 11 spomenika sa liste u 2014. godini biće obezbeđen kompletan plan za obnovu i očuvanje.

Sinagoga u Subotici, stara 116 godina, našla se na toj listi zbog izuzetnih kulturnih i umetničkih vrednosti, ali i zbog opasnosti u kojoj se nalazi, te napora lokalnog stanovništva da se ovo mesto očuva, saopštila je 6. marta Evropa Nostra Srbija, koja je dokumentaciju i prijavu za učešće subotičke Sinagoge u programu “& najugroženijih” poslala u oktobru 2013. godine, zahvaljujući zalaganju subotičkog arhitekte Viktorije Aladžić.

Pored subotičke Sinagoge, na listi su i rimsko arheološko nalazište u Makedoniji, srednjovekovni manastir u Jermeniji, dva istorijska kvarta u Kastoriji u Grčkoj, 18-vekovna citadela u Italiji, 19-vekovna scenska oprema pozorišta iz Belgije i 20-vekovni kompleks kuća u Rusiji.



Neki od njih su u opasnosti zbog nedostatka sredstava ili ekspertize, a drugi zbog zapuštenosti ili neadekvatno planiranog razvoja.

Finalna lista 7 najugroženijih spomenika biće objavljena 5. maja na Evropskom kongresu baštine u Beču.



Program “7 najugroženijih” uspešno je tokom 2013. godine podigao svest o najugroženijim spomenicima i lokalitetima širom Evrope. Potencijal tog programa je ogroman, ali se u potpnosti može realizovati ne samo kroz podršku institucija Evropske unije, već i privatnih i državnih partnera.

Ove godine Institut Evropske investicione banke podržava program “7 najugroženijih”. Stručnjaci te banke uradiće analizu, dati savete i pomoći da se formuliše izvodljiv akcioni plan za svaki od sedam lokaliteta.

“Uspešna obnova i promocija kulturnog nasleđa mogu imati značajne društvene i ekonomske benefite na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou, u smislu podsticanja turizma, stvaranja radnih mesta i poboljšanja uslova za investicije”, izjavio je dekan Instituta Evropske investicione banke Remi Žako (Rémy Jacob).

(SEEcult.org)

  Zografova inspiracija Diznijem



Aleksandar Zograf predstavlja 8. marta u prostoru Elektrike u Pančevu, u nastavku GRRR!Programa, svoju kolekciju predmeta inspirisanih Diznijevim junacima. Najavljena je i promocija strip izdanja “Deliblaticum”, nastalog na radionici u Deliblatskoj peščari, a nastupiće i džez trio iz Slovenije Drašler/Karlovčec/Drašler.

Glavni segment novog izdanja GRRR!Programa, "Inspiracija: Walt Disney", obuhvata izložbu nastalu kao odgovor umetnika na predloške nastale prema Diznijevim junacima.

Na izložbi učestvuju Boris Stanić, Vuk Palibrk, Vuk Vučković, Larisa Ackov i drugi.

U nastojanju da objasni svoju ličnu fascinaciju pop fenomenom Dizni, uz sve dobre i loše konotacije, Zograf će govoriti o vlastitim kolekcijama crteža pronađenih na buvljim pijacama, kao i o kolekciji proizvoda (igračaka, školskog pribora) iz Istočne Evrope, nastalih pretežno pre pada Berlinskog zida, a sve pod uticajem kreacija Volta Diznija.

Strip knjižica “Deliblatica”, u izdanju Elektrike, posvećena je strip radionici Deliblatikum koja je 2013. godine održana u Deliblatskoj peščari, uz učešće umetnika iz SAD, Meksika, Francuske, Belgije, Bugarske i Srbije. Umetnici su priložili svoje radove nastale kao odgovor na predeo u kojem su boravili.

Za završnicu večeri najavljen je nastup specijalnih gostiju iz Slovenije - free džez benda Drašler/Karlovčec/Drašler trio. Ulaz je besplatan.

(SEEcult.org)

  Brzopotezno rešavanje problema



Štrajk honorarnih baletskih umetnika u Narodnom pozorištu u Beogradu okončan je 6. marta, svega par dana nakon alarmantnog saopštenja te pozorišne kuće o nedostatku sredstava i demantija Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Narodno pozorište saopštilo je da je “rešen problem obustave rada honorarnih saradnika Baleta, najavljen kao posledica neisplaćenih honorara od početka godine”.

“Na ovaj način, zahvaljujući angažovanju svojih resursa kao i razumevanju i umetničkoj posvećenosti mladih baletskih umetnika čija egzistencija je bila dovedena u pitanje, Narodno pozorište će nastaviti sa planiranim realizovanjem najavljenog repertoara, kao i svih predviđenih premijernih i drugih projekata”, navedeno je u saopštenju.

Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu zahvalilla je publici i prijateljima na podršci, a saradnicima na strpljenju i poverenju.

Narodno pozorište saopštilo je prethodno 5. marta da u ovoj godini nije dobilo od Ministarstva kulture “ni dinara za finansiranje repertoarskih i programskih aktivnosti” i zamolilo publiku za razumevanje zbog mogućih izmena repertoara. Kako je navedeno, mnogi honorarni saradnici i umetnici, bez kojih je nemoguće realizovati izvođenje programa i predstava, “dovedeni su na samu ivicu egzistencije i onemogućen im je normalan i neometan rad u toj meri da su prinuđeni da otkazuju svoje učešće na probama i u repertoaru”.

Honorarno angažovani baletski umetnici saopštili su 5. marta da stupaju u štrajk otkazivanjem predstave “Petar Pan” i da time stavljaju do znanja i v.d. upravniku Dejanu Saviću i v.d. direktoru Baleta Konstantinu Kostjukovu, kao i Ministarstvu kulture, da su “gladni i na ivici egzistencije”.

Ministarstvo kulture demantovalo je 6. marta navode uprave Narodnog pozorišta u Beogradu o razlozima teške situacije u tom teatru, zbog koje je, kako je saopštilo, već preduzelo niz mera, uključući vanrednu reviziju poslovanja i inicijativu za razrešenje Upravnog odbora i v.d. upravnika, kao i imenovanje novih.

(SEEcult.org)

  Jubilej Ay, Carmele u SARTR-u



Sarajevski ratni teatar već 15 godina izvodi predstavu “Ay, Carmela”, u režiji Roberta Raponje, a taj jubilej obeležiće 11. marta u okviru 30. festivala “Sarajevska zima”.

To je ujedno i najuspješnija predstava SARTR-a, a do sada je imala više od 210 izvođenja i oko 80 gostovanja u Bosni i Hercegovini, ali i zemljama širom Evrope.

“Ay, Carmela” je priča o glumačkom i ljubavnom paru (Carmeli i Paulinu), o glumcima, histrionima, zabavljačima, varjetetskim umetnicima koji su u okolnostima španskog građanskog rata primorani igrati predstavu kao poslednju milost za vojnike, ratne zarobljenike koje fašisti sutradan nameravaju da streljaju. Predstava je, kako ističe SARTR, intimna i sentimentalna hronika sećanja, te srdačna počast umcetničkoj časti i dostojanstvu, ljudskosti i moralnom kvalitetu kolektivne antifašističke svesti.

U predstavi igraju Selma Alispahić (Carmela), Dragan Jovičić (Paulino) i Jasenko Pašić (Gustavet).

Predstava “Ay, Carmela” na repertoaru je SARTR-a od 1999. godine.

Nagrađena je Zlatnim lovorovim vencem za najboljeg glumca (Dragan Jovičić) i za najbolju mladu glumicu (Selma Alispahić) na 35. MESS-u.

(SEEcult.org)

  Sećanje na Pandurovića



Izložba slika Ilije Ike Pandurovića (1933-2013), koju čine radovi iz umetničke kolekcije porodice Stojiljković, biće otvorena 11. marta u Galeriji opštine Vračar u Beogradu, kao in memoriam tom umetniku koji je inspiraciju pronalazio u Beogradu i u golubovima.

Rođen na Čuburi, gde je i proveo veći deo života, Pandurović je često viđan na Adi Međici na Savi, Ušću ili na Velikom ratnom ostrvu na Dunavu kako šeta i upija ono što će kasnije preneti na platna.

Bio je poznati golubar sa Čubure, znao je da prepozna svakog goluba i zbog toga ih je tako često i slikao.

“Čini se da im je davao ljudske osobine, pa tako oni zamišljeno gledaju u daljinu, poziraju, gledaju nas pravo u oči, nalaze se u paru ili jatu. Slikao ih je raznih formata i oblika, ali uvek sa jednakom strašću. Može se slobodno i reći da je začetnik posebnog onorističkog slikarstva u Srbiji”, navela je istoričarka umetnosti Tijana Stojiljković povodom izložbe.



Pandurovićeve slike su lirske, poetične, pomalo mistične, na nekima se provlači čvrsta geometrijska mreža satkana od trouglova, rombova i kvadrata raznih boja vešto ukomponovanih u glavne aktere - golubove.

Govorio je da će “slikati dok bude mogao da stoji pored štafelaja i drži četkicu u ruci”, a to obećanje je i ispunio.

Pandurović je završio Likovnu akademiju u klasi profesora Zore Petrović i Ljubice Cuce Sokić. I sam je bio likovni profesor u umetničkoj školi u Beogradu.

Održao je 28 samostalnih izložbi u bivšoj Jugoslaviji, Australiji i Italiji, a učestvovao je više od sto puta na kolektivnim izložbama. Dela mu se nalaze u nekoliko muzeja, galerija i kolekcija velikih firmi.

Bio je član ULUS-a, a dobitnik je više nagrada za crtež i slikarstvo.

Izložba će biti otvorena do 25. marta.

(SEEcult.org)