Vesti iz sveta astronomije...

’Snoopy’, brod lutalica

 http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/11260-snoopy-brod-lutalica

https://t.co/qaNFkNd8ZL

A P O D...

Kim Džongov raketni arsenal

http://www.astronomija.org.rs/blog-am/11274-kim-dzongov-rakeni-arsenal

https://t.co/73V5v7Gfpe

A P O D...

Gde je centar univerzuma?



Ovo spada u ona pitanja na koja kao po nekom pravilu dobijete krajnje iritirajući i besmislen odgovor koji ništa ne objašnjava. Obično on glasi ovako nekako:

- Znate, univerzum je nastao u Velikom prasku, ali taj prasak nije bio u nekom već postojećem prostoru, nego je to eksplozija samog prostora i sve je u početku bilo tačkica i sve što postoji bilo je u toj tačkici, tako da smo sada zapravo svi u centru univerzuma, jer svi potičemo iz te jedne tačkice…». I tako dalje.

Malo posle se pomene balon.

- Zamislite da na balonu nalepite male flekice koje predstavljaju galaksije, pa kada duvate, duvate, duvate u balon - vidite da da on raste, a prostor između flekica-galaksija se povećava i tako se univerzum širi, širi i sve flekice-galaksije se udaljavaju od nas.

- Dobro, pitate vi, a gde je centar tog balona?

- Nema centra, svi smo u centru, bla, bla, bla.

Bar sam ja dobijao takve odgovore kada sam se raspitivao za centar univerzuma. Naravno, sve me je to samo nerviralo. Ipak, moram priznati da je taj odgovor u neku ruku zapravo tačan, jer u kom god pravcu da pogledate vidite da se galaksije zaista udaljavaju od nas (uz neke opravdane izuzetke) pa po tome i jesmo u centru.

Ali, problem je što isti doživljaj imaju i Andromeđani iz Andromedine galaksije. I oni vide da su u centru. A i oni koji su još dalje od Andromedine galaksije, pa i oni iza njih. Zapravo svi, pa i oni koji su od nas udaljeni 10 milijardi svetlosnih godina. Svi u svemiru vide da su u centru! To je zbilja zbunjujuće.

Ali dobro, da skratimo, ovako ide priča o centru univerzuma.

Bila tačkica (ne pitajte otkud ona, ne pričamo o tome) i buum! Zapravo nije bilo nikakvog buuma jer je eksplozija bila nema, ali shvatate šta hoću da kažem. E sad dolazi interesantan deo. Odmah nakon praska svemir se proširio, ali strahovito, nezamislivo i besmisleno mnogo: 10.000.000.000.000.000.000.000.000.000 puta (ako sam dobro ukucao sve nule, treba da ih je 28). I to najmanje toliko, kaže Alan Gut autor teorije inflacije po kojoj se svemir u prvim delićima sekunde naduvao neverovatno mnogo – toliko da se većina univerzuma nalazi iza našeg horizonta do koga možemo da vidimo. Mi možemo da vidimo samo onu svetlost koja je putovala najviše 13,7 milijardi godina jer je toliko svemir star. Ne možemo da vidimo svetlost koja je duže putovala kao što ne možemo da se setimo nečeg što je bilo pre našeg rođenja. Drugim rečima neki delovi univerzuma su toliko daleko od nas da svetlost njihovih galaksija još nije stigla do nas. (Za one koji će primetiti da se svemir širio nadsvetlosnom brzinom napomenućemo da ograničenje u brzini važi za materiju koja ima masu - prostor nema masu i može da se širi kojom hoće brzinom).



To opet znači da postoji deo univerzuma oko nas koji vidimo i to je vidljivi ili opservabilni univerzum. A postoji i ostali univerzum, iza horizonta, koji ne vidimo jer je suviše daleko. Koliko je velik taj ostali univerzum? Pa to niko ne zna. Moguće je čak i da je beskonačno velik, što zavisi od količine ukupne materije u svemiru, a što je druga priča.

Kako vreme prolazi naš horizont se povećava i svake godine vidimo sve više od univerzuma (iako zapravo sve manje galaksija jer se svemir sve više širi i galaksije beže jedna od druge, ali ako počnemo sad i o tome nikad nećemo završiti priču). Za milijardu godina od ukupnog svemira ćemo videti ne 13,7, nego 14,7 milijardi svetlosnih godina daleko...

Dobro, već čujem da neko viče: da, da ali balon ima svoj centar pa je logično da i univerzum ima neki centar iz koga je krenuo Veliki prasak! Gde je, do đavola, on!?

Da, okej, fino, ali vidite, mi vidimo mnooogo manje…. Ne možemo da vidimo centar. Ako on negde postoji toliko je daleko da ne znamo ništa o njemu. Ne znamo gde je, pojma nemamo. Vidljivi univerzum je kao mehur u tamnoj dubini beskrajnog okeana; u njemu vidimo samo nešto malo oko sebe (13,7 milijardi svetlosnih godina) i to je sve. Gde je centar tog okeana, to niko ne zna.


Svi u univerzumu imaju svoj vidljivi svemir. Gde je centar iz koga je sve nastalo? To niko ne zna.

I tako dođosmo do kraja. Možda ni ovo nije odgovor koji ste očekivali, ali je u neku ruku pošteniji nego onaj s početka teksta. Ne znamo! Jednostavno ne znamo, niti vidimo ikakvu šansu da to saznamo.

(Prema knjizi Vasiona u ponoć, Ken Krosvel)



Autor: Aleksandar Zorkić

Umro kosmonaut Viktor Gorbatko

http://www.astronomija.org.rs/112-autori/biografije/11277-umro-kosmonaut-viktor-gorbatko

https://t.co/zmO2O27BaV

A P O D...

Discovery of the Universe

Dokumentarac o otkrićima u univerzumu, na engleskom sa mogućnošću izbora automatskog prevoda na brojne jezike.

Radio talasi

Radiotalase, isto kao i svetlosne, koristimo da bismo "gledali" objekte u kosmosu. Možemo li da "gledamo" i pomoću drugih talasa?

Radiotalasi su po svojoj prirodi slični svetlosnim; osnovna razlika je u njihovoj dužini: naime, radiotalasi su mnogo duži od svetlosnih. (Talasna dužina je rastojanje između dva uzastopna brega ili dolje jednog talasa.)


Ilustracija iz Vikipedije

Postoji čitava familija talasa različitih talasnih dužina, poznata kao elektromagnetni spektar. Najčešće se dele na sedam kategorija, koje, složene po kriterijumu porasta talasne dužine, izgledaju ovako:

Radiotalasi – talasne dužine od nekoliko kilometara pa do 30 cm,
Mikrotalasi – talasne dužine od 30 cm do 10–3 m,
Infracrveni talasi – talasne dužine od 10–3 m do 7,6 x 10–7 m, ili 0,000076 cm,
Vidljiva svetlost – talasne dužine u rasponu od crvene, 7,6 x 10–7 m, ili 760 nm, do ljubičaste 3,8 x 10–7 m, ili 0,000038 cm, ili 380 nm
Ultraljubičasti zraci – talasne dužine 3,8 x 10–7 m – 10–8 m,
X–zraci – talasne dužine 10–8 m – 5 x 10–12 m,
Gama zraci – talasne dužine 5 x 10–12 m – 10–13 m.
Zemljina atmosfera je dovoljno transparentna jedino za mikrotalase i vidljivu svetlost. Ostali delovi elektromagnetnog spektra bivaju skoro u potpunosti apsorbovani mnogo pre nego što prodru u dublje slojeve Zemljinog vazdušnog omotača. Stoga, ako bismo isključivo sa površine Zemlje posmatrali zvezdano nebo, sliku o njemu bi nam donosilo jedino obična svetlost i mikrotalasi koji dopiru do nas.

Ljudi su oduvek upirali pogled u tajanstvena nebesa, primajući odatle posredstvom vidljive svetlosti veličanstvenu ali ipak ograničenu sliku beskraja oko sebe. Sve bi ostalo tako da 1931. godine jedan mladi američki inženjer, Karl Jansky (1905–1950), nije po prvi put otkrio mikrotalasno zračenje emitovano sa udaljenih nebeskih tela. Budući da se mikrotalasi ponekad tretiraju i kao veoma kratki radiotalasi, čitava nova grana astronomije je dobila naziv radio–astronomija.

Neki objekti u kosmosu, koji su detektovani zahvaljujući njihovom mikrotalasnom zračenju, ne emituju mnogo svetlosti. Drugim rečima, neki radio–izvori u svemiru su zapravo optički nevidljivi 1.



Jedan od najvećih radio–teleskopa na svetu u Parkesu (Australija), sa prečnikom antene od 64 metara. Ovo je bila glavna prijemna antena misije APOLO 11 1969. godine; misija Evropske agencije za svemir "GIOTTO" za susret sa Halejevom kometom je upravljana odavde; odavde je 1981. godine otkriven prvi pulsar van naše galaksije; odavde je 1963. precizno određen položaj prvog kvazara 3C 273.

Kada su otpočela prva posmatranja svemira izvan Zemljine atmosfere, čitav elektromagnetni spektar zračenja je postao privlačan za izučavanje. Postalo je više nego jasno da nebeska tela prosto bombarduju Zemlju zračenjima svih vrsta i jačina. Njihovo proučavanje je u mnogome doprinelo uvećanju našeg znanja o ustrojstvu i mehanizmima univerzuma.

Postoje regioni na nebu koji emituju ultraljubičastu svetlost u velikim količinama. Prostor oko zvezde prve magnitude Spike (a Virginis, udaljene oko 220 svetlosnih godina) je izvor snažnog zračenja, kao i najsjajnija maglina na našem nebu, Orionova velika maglina M42 2 , koja se nalazi u takozvanom Orionovom maču, između blede zvezde s (sigma) i još bleđe i (jota), sa višestrukom zvezdom q (teta) u njoj.

Zašto se ultravioletno zračenje stvara u tolikim količinama u nekim regionima, još nije do kraja poznato.

Još misterioznije zvuči činjenica da su na nebu otkriveni brojni izvori snažnog zračenja X-zraka 3. Da bi neko telo emitovalo X-zrake, mora da bude neverovatno toplo - oko milion stepeni ili još više. To ni jedna zvezda ne može da postigne na svojoj površini. Ali postoje neutronske zvezde, čija je celokupna materija, mase našeg Sunca, sabijena u loptu prečnika ne većeg od petnaestak kilometara. Kada zvezde dođu u fazu supernove (Škorpija X-1, najsjajniji izvor X-zraka na nebu, poznata maglina Rak, M1, u sazvežđu Bika ili objekat u galaksiji M81 u Velikom Medvedu) u stanju su da emituju X-zrake ogromne jačine. Takvi i slični čudni objekti u kosmosu kao što su binarne zvezde, od kojih je jedna beli patuljak ili crna rupa, takođe su u stanju da zrače X-zracima i oni su najsnažniji izvor takvog zračenja u našoj galaksiji.

Astronomi verovatno nikada neće uspeti da naprave kompletnu sliku sveukupnog zračenja koje dopire do nas iz dubina kosmosa dok god ne uspeju da naprave jednu opservatoriju stalno izmeštenu van Zemljine atmosfere. Mesec, budući da je bez atmosfere, bio bi idealan za tako nešto. Mogućnost podizanja jedne takve opservatorije i izvesnost ogromnog uvećanja naših znanja o vaseljeni i našem mestu u njemu, jeste jedan od najatraktivnijih razloga naše nesmanjene težnje da se jednog dana kolonizuje i sam Mesec.

Za sada, kao alternativa, služe nam novi projekti, tipa satelita IUE (Internatioanl Ultraviolet Explorer) lansiranog 1978. godine, pomoću kojeg su vršena izučavanja i takvih objekata kao što su supernove, satelit ROSAT (Röntgenstrahlen Satellit) lansiran juna 1990. godine, kojim su posmatrani izvori X-zračenja ili pak NASA-in Hubbleov Sapse Telescope sa ogledalom od 2,4 metra, koji nam omogućava do sada najsnažniji prodor u bazane kosmosa.

1 Moderni radio–teleskopi su izuzetno osetljivi: jedan daleki kvazar toliko je slabašan, da zračenje koje se sa njega registruje iznosi svega jedan trilioniti deo jednog vata. Ukupna količina energije prispela van Sunčevog sistema koju su ikad primili radio–teleskopi na našoj planeti manja je od energije jedne jedine pahuljice u času kada dodirne tlo.

2. Ima kataloški broj NGC 1976; prečnika je oko 30, leži na oko 1.500 sv. godina od nas i sadrži na stotine vrlo toplih mladih zvezda (tipa 0) skupljenih oko četiri masivne zvezde poznate kao Trapezium. Zračenja tih zvezda prouzrokuje sjaj magline. maglina je prvi otkrio francuski skolastičar Nicolas–Cloude Fabri de Pieresc 1610. godine, a to je i prva fotografisana maglina, 1880. od strane Amerikanca Henryja Drapera.

3. Kao i drugi talasi elektromagnetnog spektra, kreću se brzinomk svetlosti i ponašaju se kao talasi - podležu interferenciji, difrakciji (prelamanju) i polarizaciji. Istražujući efekte katodnih zraka (elektrona), X-zrake je 1895. pronašao Nemac Wilhelm C. Röntgen, kasniji Nobelovac.

Autor: Draško Dragović

https://t.co/8kS2ewQxLu

A P O D...

Krateri Meseca

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/11280-krateri-meseca

Sedam zemljolikih planeta - Otkrića i posledice

U utorak 7. marta, u 19 časova, u Velikoj sali Studentskog kulturnog centra, CPN je organizovao tribinu pod nazivom „Sedam zemljolikih planeta: Otkrića i posledice“, inspirisanu uzbudljivim otkrićem planeta u nastanjivom pojasu oko zvezde TRAPPIST-1, na samo 40 svetlosnih godina od Sunčevog sistema.

Za domaću publiku, ova tribina je predstavlja prvu priliku da čuju stručnjake iz različitih oblasti u razgovoru o velikom otkriću, ali i uopšte o posmatranju udaljenih planeta, nastanjivosti i šansama za otkriće vanzemaljskog života, posebno u svetlu činjenice da nas sledeće godine čeka lansiranje novog oruđa za posmatranje svemira, moćnog teleskopa James Webb.

Na tribini su govorili dr Aleksandar Bogojević, fizičar i direktor Instituta za fiziku u Beogradu, dr Dragana Ilić, astrofizičarka sa Matematičkog fakulteta u Beogradu, dr Momir Stepanović, astrofizičar, i dr Saša Marković, naučni novinar u oblasti astronomije, a razgovor je moderirao Slobodan Bubnjević, glavni urednik časopisa Elementi.

Odlično vreme za posmatranje Jupitera i njegove svite

http://www.astronomija.org.rs/posmatranja/11282-odlicno-vreme-za-posmatranje-jupitera-i-njegove-svite

https://t.co/k4nwaABSM6

A P O D...

Kongres povećava budžet NASA-e

http://www.astronomija.org.rs/dogaaji/11283-kongres-povecava-budzet-nasa-e

NASA odložila prvo lansiranje super-rakete

Američka nacionalna administracija za kosmos i aeronautiku (NASA) je odložila prvo lansiranje rakete-nosača SLS velike nosivosti sa kosmičkim brodom "Orion" s' kraja 2018, kao minimum do početka 2019.

Jedan od osnovnih razloga ovog pomeranja datuma prvog lansiranja SLS-a je zadrška sa isporukom servisnog modula za kosmički brod "Orion" od strane evropskih partnera NASA-e. Ovaj ključni deo "Oriona" je treba da bude isporučen NASA-i januara ove godine. Međutim, zbog problema u izradu njegovih pojedinih elemenata, isporuka servisnog modula je odložena do avgusta 2017. Za njegovo instaliranje i ispitivanje u okviru kompletnog kosmičkog broda "Oriona" potrebne su najmanje dve godine. Zbog toga su u NASA-i i pored uspešnog progresa ostalih delovi oba projekta ("Orion" i SLS), odlučili da neznatno pomere rokove prvog lansiranja.



Kosmički brod "Orion" za NASA-ine planove za Mesec i Mars

Odluka o datumu lansiranja sistema SLS-"Orion" treba da bude doneta u septembru, što se takođe vezuje sa finalizacijom budžeta NASA-e za 2018. Tada će NASA takođe morati da donese veoma tešku odluku. Da prvo lansiranje "Oriona" bude obavljeno bez ljudske posade, ili da se povinuje pritisku predsednika Trampa i, kao što smo pisali, da preuzme rizik i u prvu misiju "Oriona" pošalje i dva astronauta.

Međutim, poslati ljude u prvu probnu misiju "Oriona" nije nimalo jednostavan zadatak. Koliko zbog toga što je reč o eksperimentalnom letu kada stručnjaci žele na miru, da provere sve sisteme novog broda, toliko i zato što će to biti ujedno i prvo lansiranje super-rakete SLS nosivosti 80 tona. Takođe, da bi dvočlana posada mogla da se ubaci u projekat prve misije, potrebna su dodatna finansijska sredstva, od 600 do 900 miliona dolara, iznad svega za ubrzani razvoj i ispitivanje sistema za spašavanje astronauta. Pored toga, ako NASA odluči da u prvi let "Oriona" pošalje astronaute, onda je teško očekivati da će njegovo lansiranje biti obavljeno pre 2020. Čak i bez astronauta, kao što vidimo, zbog kašnjenja evropskog servisnog modula, sistem SLS-"Orion" nije spreman za lansiranje iz Kenedijevog kosmičkog centra na Kejp Kanavarelu pre isteka prvih meseca 2019.



Lansiranje džinovske rakete SLS

Ovo odlaganje će takođe pomeriti drugo lansiranje SLS-a posle 2021, koje se vezuje kako za tehničke probleme sa kojima se susreći inženjeri "Lokid Martina" (kompanije koja projektuje "Orion") i "Boinga" (glavnog konraktora projekta SLS), tako i sa nedavnim oštećenjima koja su za vreme tornada pretrpela proizvodna postrojenja delova rakete u Nju Orleansu.

Kada 30. septembra 2017. NASA bude privela kraju ovu za nju fiskalnu godinu, ukupni dosadašnji troškovi oba projekta SLS i "Orion" će iznositi 23 milijarde dolara. Ako se ovoj sumi doda devet milijardi dolara koje su potrošene za projekat "Kanstelejšn" koga je predsednik Obama ugasio 2010, onda ukupni troškovi razvoja super-rakete i novog kosmičkog broda dostižu 32 milijarde dolara. Kao što je poznato, SLS i "Orion" su okosnice programa NASA-e za let na Mars, u kome će, takođe značajno mesto odigrati i misije kruženja oko Meseca u cilju testiranja tehnologija za buduće letove ka Crvenoj planeti.

Autor: Grujica Ivanović

https://t.co/FfwsVT5e1i

A P O D...

Fin astronomski sat

Zaista vrlo lep i pouzdan astronomski sat. Košta 1.500.000 dolara, ali ako vam je to skupo postoji i jeftina verzija od oko pola miliona dolara. Samo taj je bez dijamanata.

Mađarski krateri na Mesecu

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/11285-madarski-krateri-na-mesecu

https://t.co/4jp9IOXlTH

A P O D...

Sledeća komička trka

http://www.astronomija.org.rs/misije/11287-sledeca-komicka-trka

FAST – najveći radio-teleskop na svetu

http://www.astronomija.org.rs/opservatorije/11288-fast-najveci-radio-teleskop-na-svetu

https://t.co/074Golp7hr

A P O D...

Kineski tajanstveni kosmički program ugrožava Nasinu dominaciju

http://www.astronomija.org.rs/misije/11290-kineski-tajanstveni-kosmicki-program-ugrozava-nasinu-dominaciju

Satelit ’GSAT-9’ (GSLV F09) poslatu u orbitu

http://www.astronomija.org.rs/misije/11291-satelit-gsat-9-gslv-f09-poslatu-u-orbitu