Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/m3bfucQAKi

A P O D...

Iridium - kraj ere nebeskih bljeskova

Nova generacija komunikacijskih satelita uskratiti će nam bljeskove na nebu

Umjetni zemljini sateliti povremeno su noću vidljivi golim okom. Posebno su uočljivi svijetli, polagani prolasci Međunarodne svemirske postaje među zvijezdama. No kratkotrajni, svjetleći bljeskovi, ponekad čak i sjajnosti Mjeseca u prvoj četvrti, nikog nisu ostavili ravnodušnim. Nalik sjajnim meteorima, bljeskovi Iridium serije komunikacijskih satelita postali su dio markantnih nebeskih pojava. Mogućnost da putem mobilnih aplikacija imate „u đepu“ točne podatke kada i gdje će se pojaviti svjetlosni bljesak na noćnom nebu mnoge je nagnala da usmjere pogled ka zvijezdama. Neki su to znanje iskoristili i za pridobivanje naklonosti osobe suprotnog spola, obećavši im da će se na nebu pojaviti nova zvijezda samo za nju/njega u zamjenu za malo romantike i nježnosti..

No čini se kako je era Iridium bljeskova lansiranjem nove generacije ovih komunikacijskih satelita na kraju. Prije dvadesetak godina (maj, 1997.) lansirani su prvi Iridiumi. Prvotna je namjera bila lansirati sedamdeset i sedam satelita u nisku putanju oko Zemlje koji bi bilo gdje na svijetu bez ikakove zemaljske infrastrukture (radio-relejne postaje mobilnih operatera) omogućili dostupnost svake vrste komunikacije.





Naziv satelita i same mreže potječe od koincidencije planiranog broja satelita u orbiti (77) i kemijskog elementa pod rednim brojem 77 – Iridium. Na posljetku broj satelita je reduciran na 66 sa pola tuceta rezervnih letjelica koje se nalaze na tkz. parking orbitama. Konstrukcijska izvedba sa dva fotonaponska panela i tri velike srebrom obložene antene pri povoljnim uvjetima bivaju obasjane Sunčevom svjetlošću koju reflektiraju prema Zemlji. Upravo je ta kratkotrajna refleksija svjetlosti krivac za snažne svjetlosne bljeskove na noćnom nebu.

Nakon dvadeset godina operativne uporabe došlo je vrijeme za kapacitetnije letjelice. Iridium NEXT sateliti konstruirani su drugačije, bez one tri velike srebrom obložene antene iz prve generacije Iridiuma. Samim time, izostati će i refleksije svjetlosti na koje smo pomalo navikli proteklih dvadeset godina.

Prva serija od deset Iridium NEXT letjelica uspješno je lansirana 14. januara raketom Falcon 9 SpaceX-a. Ove se letjelice sada razmještaju na planirane putanje a u tijeku je tromjesečno ispitivanje njihovih mogućnosti. Kada se ova testiranja završe slijede nova lansiranja i zamjena kompletne stare flote Iridiuma sa novim Iridium NEXT letjelicama. Stari Iridiumi će tijekom naredne dvije do tri godine dijelom biti deorbitirani. Usmjereni niže prema Zemlji te će izgorjeti u atmosferi. Neke će letjelice preparkirati u višlje putanje da služe kao rezerva u slučaju potrebe a od dijela flote biti će napravljeno par „grozdova“, skupina od par letjelica koncentrirane na pojedinim mjestima.

Sljedeće lansiranje novih deset Iridiuma NEXT slijedi u aprilu (nakon postupka testiranja prve desetine) a zatim će se svaka dva mjeseca lansirati po novih deset letjelica sve do popune flotne kvote. Planirano je da sva lansiranja i razmještanja budu okončana naredne godine kada će se proglasiti potpuna operativnost novog sustava Iridium. Kako će se sve ovo reflektirati na nebeske bljeskove u bližoj budućnosti zapravo nitko nije siguran, no era markantnih i zanimljivih nebeskih bljeskova uzrokovanih čovjekovim djelovanjem krenula je na svoj posljednji, počasni krug.

Ukupno je izrađeno 98 Iridiuma prve generacije, lansirano ih je 95, vremenom su neke letjelice prestale funkcionirati a druge su deorbitirane. Lansirane su američkim, ruskim i kineskim raketama. Radi se o letjelicama mase 700 kg smještene na visinama od 800 km sa inklinacijom od 86.4°, kreću se brzinom od 27.000 km/h a za jedan krug oko Zemlje treba im stotinjak minuta. U najžešćem jeku kampanje lansiranja postignut je i rekord u brzini izrade pojedine letjelice koji je u iznosio manje od pet dana! Proizvođač je Motorola koji je sustavom Iridium namjeravao zagospodariti globalnim mobilnim tržištem opreme i komunikacija. No kako je sustav Iridium kasnio, bio jako skup i loše marketinški odrađen to su zemaljske mreže poput NMT i GSM komunikacija preuzele tržište. Uz sve prednosti Iridiuma prvotni bankrot uzrokovala je jedna tehnička mana na koju su planeri sustava „zaboravili“. Signala ima uvijek i svugdje, u prašumi, stepi, đungli, na moru, na polovima ali ga nema u zgradama! Bio je to jedan od najvećih bankrota u SAD svojevremeno. Kasnije je sustav preorijentiran na ciljanu publiku kao i za vojne potrebe te je uspio opstati.

Uz Iridiume veže se i najteži incident u svemiru kada su se u februaru 2009. pri brzini od 37.000 km/h sudarili ruski Cosmos 2251 i američki Iridium 33 što je uzrokovalo na stotine nekontroliranih krhotina kao opasnost za druge letjelice u svemiru.

Autor: Marino Tumpić

Petnica: Pristigla 35 generacija talenata

Istraživačka stanica Petnica je ovog vikenda započela svoju jubilarnu 35 sezonu obrazovnih programa za talentovane srednjoškolce koji su zainteresovani za prirodne, društvene i tehničke nauke.



Tokom sezone zimskih seminara kroz jednu od 19 naučnih disciplina u Petnici će proći oko 1500 srednjoškolaca iz svih krajeva Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. Učenici 500 različitih škola će tako imati priliku da svoje prve korake u nauci ostvare u laboratorijama, i kabinetima ove prestižne evropske institucije u oblasti neformalnog naučnog obrazovanja.

Sezona obrazovnih programa u 2017. godini podrazumeva 4 ciklusa seminara – zimske, prolećne, letnje i jesenje. Tokom cele godine planirana je realizacija preko 160 različitih seminara, kampova, radionica, škola...

„Srednjoškolci, naši polaznici, imaju priliku da u okviru godišnjeg ciklusa realizuju svoje male naučne projekte, mentorisane od strane naučnika – postdiplomaca i doktora nauka sa instituta i fakulteta. Boraveći u najmodernijim laboratorijama i radeći na pravoj naučnoj opremi, oni imaju priliku da dožive relnu nauku već kao tinejdžeri. Učenje kroz istraživanje i otkrivanje je osnovni obrazovni model koji primenjujemo. Njihovi prvi koraci počinju upravo na zimskim seminarima.“ – kaže Nikola Božić, programski direktor ISP.

Za ovo godinu Istraživačka stanica Petnica planira i nekoliko eksperimentalnih programa iz oblasti bio-informatike, genetike, preko finansija i ekonomije, do klimatskih promena. U toku je priprema ovih programa u saradnji sa poznatim stručnjacima, ali i bivšim petničarima koji sada uspešno rade širom sveta. Pored toga i motivisane nastavnike ove godine očekuje ponuda seminara za dodatno usavršavanje.



„Petnica planira da svoj jubilej od 35 godina uspešnog rada obeleži nizom aktivnosti u saradnji sa naučnim institucijama iz zemlje i sveta. Želja nam je da svoju mrežu partnerskih organizacija, bivših polaznika, i eminentnih svetskih i domaćih stručnjaka stavimo na raspolaganje svima onima koji su zainteresovani za nauka i moderno obrazovanje.“ – objašnjava gospodin Božić kako Petnica planira da obeleži godišnjicu osnivanja.

Kao i do sada, i ova 35 generacija Petničara ima najbolje moguće uslove za rad, učenje i usavršavanje. Verujemo da će i oni, kao i prethodne generacije, potvrditi svoju posebnost kroz rezultate koje će ostvariti u budućnosti.

Istraživačka stanice Petnica od 1982. godine organizuje obrazovne programe za motivisane i zainteresovane učenike i studente u oblasti astronomije, fizike, elektronike, računarstva, matematike, biologije, ekologije, hemije, geologije, medicine, lingvistike, istorije, psihologije, antropologije, sociologije, arheologije i dizajna. Kroz programe ISP do sada je prošlo 50.000 učesnika.

Autor: Nikola Božić

Anomalistički mesec



Oko Zemlje Mesec ide po eliptičnoj putanji. A ta elipsa i sama ima svoje kretanje. Ona rotira u svojoj ravni i to u smeru kretanja Meseca oko Zemlje. Ovo rotiranje se manifestuje kao kretanje velike ose Mesečeve putanje. Osa (podsetimo se, ona spaja perigej i apogej) za godinu dana prevali put, u ravni elipse, od nešto preko 40°, a za pun zaokret treba joj 8 godina i 310 dana.


Anomalistički mesec

Zbog obrtanja ove elipse period prolaska Meseca kroz čitavu stazu nije jednak sedmericom mesecu. Ako posmatramo dva uzastopna prolaska Meseca kroz perigej videćemo da je taj period nešto duži od sideričkog meseca i da traje 27,554551 dana. Ovaj vremenski period se zove anomalistički mesec.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/wrYt8Zv89I

A P O D...

Upoznajte sazvežđe Auriga

Mitološka osnova za ovo sazvežđe je mutna i nejasna. Zapravo se vezuje za dva mita, a oba su morbidna na svoj način. Jedan govori o lažno optuženom Hipolitu, sinu Tezeja i amazonske klraljice Antiope, za seksualni prestup zbog čega je on prognan i dok je besno jurio dvokolicom doživeo je nesreću. Kola su se prevrnula, a on je poginuo itd.

Drugi mit još neprijatniji pa ga nećemo ni pominjati.


Stavite kursor na sliku da se učita sadržaj mape (mapa izrađena na osnovu programa SkySafari)

Auriga (Kočijaš) je jedno od 88 sazvežđa modernog doba, ali pripada i sazvežđima koje pominje još Ptolomej u 2. veku. To je severno sazvežđe, nalazi se severno od nebeskog ekvatora. Graniči se sa sazvežđima Camelopardalis, Perseus, Taurus, Gemini i Linx Auriga se najbolje vidi za vreme zime i to, logično, sa severne hemisfere. Sadrži više desetina zvezda vidljivih golim okom od kojih su četiri sjajnije od 3. magnitude. U Aurigi se nalaze tri Mesijeova objekta, a do sada je otkriveno sedam zvezda ovog sazvežđa koje imaju planete. Iz Aurige izviru više meteorskih rojeva: Aurigidi, i zatim Zeta i Delta Aurigidi. Najsjajnija zvezda Kočijaša je Capella (α Aurigae), magnitude 0,08 i šesta je najsjajnija zvezda na nebu, a treća na severnom nebu (posle Arkturusa i Vege). Poput našeg Sunca, Kapela je žuta zvezda, samo što je ona najsjajnija žuta zvezda na nebu – mnogo veća i sjajnija od Sunca, ali i mnogo dalja – oko 43 svetlosne godine za razliku od Sunca koje je od nas udaljeno samo 8,5 svetlosnih minuta.


Kapela je zapravo neobičan višestruki zvezdani sistem. Sastoji se od ukupno četiri zvezde u dva binarna para.

Pre oko 200.000 godina Kapela je bila najsjajnija zvezda na nebu tada je bila Severnjača – tj. imala je ulogu koju danas ima poslednja zvezda u rudi Malih kola (Alfa Malog medveda).

Kroz Aurigu prolazi Mlečni put, koji je inače bogat sjajnim otvorenim zvezdanim jatima. Od nih najupadljivija su jata M36, M37 i M38 koji su i popularne mete amatera astronoma.


U Aurigi se nalazi i čuvena emisiono-refleksivna maglina IC 405.

By Hewholooks - Own work, CC BY-SA 3.0, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=8477483

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/hgsNi46dL1

A P O D...

Zašto se ISS okreće po orbiti nagiba 51,6°?

Prvi segment Međunarodne orbitne stanice je stigao u orbitu u novembru 1998. Prvi modul su u orbitu odneli Rusi – bio je to modul „Zarja“, lansiran raketom „Proton“. Sve ostale module odneli su Amerikanci spejs-šatlovima. Do sada je stanica izvela preko 101.000 orbita i sve su na visini između 330 i 435 km. Stanica svakog dana pravi 15,5 orbita i sve one imaju isti nagib prema Zemljinom ekvatoru – 51,6 stepeni. Zašto?

Tradicionalno, Nasine rakete lansirane sa Floride ulaze u orbitu sa nagibom („inklinacijom“) od ~28 stepeni (geografska širina Cape Canaverala). Ruske rakete se najčešće ispaljuju iz Kazahstana u orbitu sa nagibom od 51,6 stepen.

Tehnički gledano, kosmičke brodove možemo da pošaljemo u bilo kom pravcu, ali kada lansiramo raketu, trudimo se da iskoristimo prednost brzine koju već imamo usled Zemljine rotacije. Zemlja se najbrže okreće na ekvatoru (oko 1670 km/h) a najsporije na polovima (praktično 0 km/h). Zato je značajno jeftinije lansirati u orbitu čiji je nagib jednak širini lokacije lansirne rampe. Sve drugo zahteva manevar koji troši dragoceno gorivo. Više ga treba ako želimo da skrenemo ka ekvatoru a manje ako želimo ka polovima.

Koliko to košta? Prema Wikipediji, spejs šatlovi su svoj tovarni prostor izdavali naplaćujući $260 po kilogramu (u $ iz 1972.). To bi danas bilo $1.500/kg. Dakle, ako smo imali neki brod težak 20.000 kg, proizilazi da je to koštalo 5,2 miliona dolara iz '72 odn. $30 današnjih miliona. Ali da je lansiranje bilo izvođeno sa Severnog pola, to bi koštalo sigurno još par miliona više.

Elem, kada su se NASA i Roskosmos dogovarali o postavljanju ISS, složili su se da bi bilo mnogo ekonomičnije postaviti je pod nagibom koji odgovara Rusima. Rusi su češće (i jeftinije) lansirali putničke „Sojuze“ i transportne „Progress“ brodove ks ISS, a taj nagib omogućava i mnogo više eksperimenata vezanih za osmatranje Zemlje, jer tako ISS nadleće mnogo više nastanjenih površina.



Da vidimo sada zašto je odabrano baš 51,6 stepeni. To izgleda malo čudno, ponajpre zato što znamo da Rusi (većinu) svojih lansiranja vrše sa Bajkonura. Ali ako pogledamo gde je Bajkonur na mapi, videćemo da je na geo-širini od oko 46 stepeni.

Međutim, ponekad se dešava da raketa prilikom lansiranja hoće da padne. A ako imaš komšije koje bi mogle da raketu koja pada na njih dožive kao nuklearni napad, mudro je onda pokušati ne leteti iznad komšija tokom uzletanja.



Kao što se vidi, lansiranje pod uglom od 51,6 stepeni je najmanji nagib orbite koji osigurava da ruske rakete ne lete iznad teritorije Kine sve dok ne odu daleko u kosmos.

I još nešto. Kada se gleda sa Zemlje, vidi se da orbita ISS sa svakim krugom pomera na zapad za 22,9 stepeni. Zašto je to tako?

Zato što Zemlja rotira. Znamo (jel?) da se Zemlja okreće jednom (360°) dnevno (24 časa). To znači 0,25 stepeni u minutu. Prosečan orbitni period ISS iznosi ~91 minut. 91 puta 0,25 iznosi oko 22,9. Orbitne perturbacije dobode do promena ovih brojeva, ali suština je tu.

Autor: Draško Dragović

Kineska misija kreće po uzorke Mjeseca

U novembru lansiranje Change 5

Četrdeset i jednu godinu nakon ruske robotičke misije Luna 24 koja je sa Mjeseca na Zemlju (1976.) donjela uzorke površine na sličan zadatak tijekom studenog ove godine kreće kineska letjelica Change 5.



Lansiranje Change 5 planirano je za novembar ove godine. Ono će se obaviti novom, teškom raketom Long March 5 (uspješno isprobanom u novembru prošle godine) iz Wenchang svemirskog centra smještenog na otoku Hainan.

Change 5 ima masu od 8.200 kg. Nakon lansiranja i puta prema Mjesecu lander će se mekano spustiti na Mjesečevo tlo. Specijalnim sustavom prikupiti će se oko 2 kg materijala, pospremiti u kapsulu na vrhu landera a zatim će ista biti lansirana u njegovu orbitu, spojiti se sa modulom koji će ju zatim uputiti prema Zemlji.



Kapsula sa uzorcima Mjesečeva tla zaštićena je toplinskom oplatom što će omogućiti preživljavanje prolaska kroz atmosferu Zemlje pri velikim brzinama (testirano u misiji Change 5T1 tijekom 2014.). Završni dio puta kapsula će usporiti i spuštati se pomoću padobrana sve do slijetanja na kineski teritorij.

Cijela misija trajati će nekoliko tjedana. Prođe li sve po planu, ali i za slučaj da nešto zakaže, za 2020. predviđena je „back up“ misija Change 6 koja bi imala zadatak da to isto ponovi ali uzimajući uzorke sa nama nevidljive strane Mjeseca. U bližoj budućnosti Kinezi ka našem prirodnom satelitu planiraju poslati i dorađenu verziju misije Change 3. Ta unaprijeđena kopija (Change 4) na Mjesec će dopremiti lander i rover. Bude li uspješno, biti će to prvo slijetanje na „tamnu stranu“ Mjeseca ikada. Kinezi rade velike pripreme uz mnogobrojna testiranja za ovaj iznimno složen tehnički poduhvat.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/XsSa8wDNn9

A P O D...

Rošova granica: Zašto se komete raspadaju?

Kada kometa proleti pored nekog masivnog tela kao što su Jupiter ili Sunce, može da se desi da se zbog snažnih plimskih talasa raspadne na delove.

Setimo se da plimske sile nastaju zbog razlike u gravitacionim silama koje se javljaju u pojedinim delovima tela, a što zavisi od njihove udaljenosti od, u ovom slučaju (komete), planete ili Sunca. Svežih primera za to imamo pregršt: kada je prolazila kraj Sunca, kometa Biela [1] se 1847. godine raspala na dva dela, kometa XIV je 1947. proška na samo 16 miliona kilometara od Sunca i takođe se raspala na dva dela. Kometa C/1975 V1 West se 1976. u blizini Sunca takođe raspala na dva dela. Samo dvadeset godina kasnije, preblizu prišavši Jupiteru, slavna kometa Shoemaker-Levy 9 se razdrobila na više od 20 fragmenata, i za tu uvredu platila glavom, stropoštavši se na agresora. Još skorije, kometa 57P/du Toit-Neujmin-Delporte, se 2002. raspala na 19 fragmenata.


Jedna od stotina kometa porodice Kreutz Sungrazers, kako ju je video satelit SOHO.

Godine 1848. francuski astronom Édouard A. Roche (1820–83) je utvrdio da "nijedan satelit ne može da postoji unutar 2,44 poluprečnika planete (mereno od centra), odn. na udaljenosti manjoj od 1,44 poluprečnika od površine". Standardna formula za izračunavanje te udaljenosti, tzv. Rošove granice ili Rošovog poluprečnika, glasi:



gde je LR = Rošova granica, od centra planete,

RP = poluprečnik planete,

Pp= gustina planete,

Ps= gustina satelita.

Ako neki satelit ili kometa, koje zajedno drži jedino njihova gravitaciona sila, prolete unutara prostora omeđenog Rošovom granicom neke planete, raspašće se. Nerotirajući tečni satelit bez površinskog napona je dobar primer za to. Primeti da granica zavisi od relativnih gustina dva objekta, jednako kao i od veličine planete. Rošova granica za Zemlju se nalazi na nešto manje od 20.000 km od njene površine. Razlog zbog koga se veštački, a i neki manji prirodni sateliti [2] koji lete unutar navedene granice ne raspadaju, leži u tome što njihov značajno veći unutrašnji napon nadjačava Zemljinu plimsku silu.

Izvođenje formule za Rošovu granicu, gde izjednačavamo plimske sile planete i gravitacione sile samog satelita ili komete, daje donekle različit rezultat od standardne formule navedene gore – mesto 2,44, dobijamo približnu vrednost od 2,52. Kompletna standardna formula uzima u račun i spljoštenost satelita, deformaciju koja nastaje usled delovanja plimskih sila, kao i njegovu masu.

Pogledaćemo malo Rošove granice za Zemlju (poluprečnik 6.380 km, gustina 5,52 g/cm3), Jupiter (poluprečnik 71.500 km, gustina 1,33 g/cm3), Saturn (poluprečnik 60.300 km, gustina 0,69 g/cm3) i Sunce (poluprečnik 696.000 km, gustina 1,41 g/cm3). Pretpostavićemo da su komete sačinjene uglavnom od poroznog leda i prašine, i da njihova glava ima gustinu od 0,5 g/cm3 (500 kg/m3). Njihova unutrašnja struktura ih čini izuzetno osetljivom na plimske sile. Gustine asteroida znatno variraju, zato ćemo pretpostaviti da im je prosečna gustina oko 3,0 g/cm3 (3 t/m3). Mnogi asteroidi su ostali čitavi, što govori da su svojom unutrašnjom čvrstoćom u stanju da se odupru plimskim silama.

Zemljina Rošova granica za prosečne komete iznosi 34.700 km ili 5,43 poluprečnika, a za asteroide 19.000 km ili 2,98 poluprečnika.

Jupiterova Rošova granica za prosečne komete iznosi 242.000 km ili 3,38 poluprečnika, a za asteroide 133.000 km ili 1,86 poluprečnika.

Saturnova Rošova granica za prosečne komete iznosi 164.000 km ili 2,72 poluprečnika, a za asteroide 90.200 km ili 1,508 poluprečnika.

Sunčeva Rošova granica za prosečne komete iznosi 2,4 miliona km ili 3,45 poluprečnika, a za asteroide 1,3 miliona km ili 1,90 poluprečnika.

Prstenovi oko Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna su tvorevine njihovih Rošovih granica. Izuzev Saturnovih prstenova G i E, koje verovatno održavaju negravitacione sile, svi drugi prstenovi džinovskih planeta Sunčevog sistema leže u njihovim Rošovim granicama.


Prstenovi jovijanskih planeta prikazani u srazmeri sa svojim planetama. Udaljenosti su date u poluprečnicima planeta, mereno od centra. Klasična Rošova granica za satelit jednake gustine kao i planeta prikazan je isprekidanom linijom na udaljenosti od 2,44 poluprečnika planete.

Kada govorimo o raspadu kometa, potrebno je znati da ih kombinacija plimskih sila, krta struktura, centrifugalna sila rotirajućeg jezgra, plus termalni pritisak u blizini Sunaca, čini izuzetno podložnim destrukciji. Juna 1992. godine, kometa Shoemaker–Levy 9 se nakon prolaska pored Jupitera raspala unutar njegove Rošove granice. Šumejkerovi i Levi su sledeće godine pratili krhotine sve dok taj voz nije izbombardovao južnu hemisferu Jupitera tokom jula 1994. godine. Kometa Brooks 2 (16P/Brooks) je 1886. takođe ušla u Rošovu granicu Jupitera (prošla je unutar Iove orbite!) i raspala se na dva (možda i više) dela. Kreutzova porodica kometa je zašla u Sunčev prostor i raspala se, a možda čak i pala na našu zvezdu. Veruje se da su te komete zapravo ostaci Velike komete [3], nastali 371. godine p. n. e.

Zamislimo nešto za šta se većina naučnika slaže da je neizbežno. Možda će za milion godina (a možda i sutra!) neka kometa da se ustremi direktno na Zemlju, leteći brzinom od nekih 20 km/s. Kada se bude približila našoj Rošovoj granici (na nekih 28.300 km od površine), počeće da se raspada – biće to 23,6 minuta pre udara. Na visini od oko 120 km njeni delovi će početi da ulaze u gušće slojeve atmosfere i na nekoliko sekundi pre udara početi da stvaraju udarne atmosferske talase. Udarna zona će verovatno zahvatati mnogo kmadratnih kilometara, a uništavanje će biti totalno u krugu od sigurno par stotina kilometara ili čak i više.

Do tada, nadamo se da će Amerikanci, jer su za sada oni jedini koji se donekle brinu o tome, razviti još sofisticiranije uređaje i sistema za rano upozoravanje od ovakvih i sličnih katastrofa.

[1] U vreme kada joj je izračunata orbita i period, kometa 3D/Biela je bila tek treća poznata periodična kometa, posle Halejeve i Enckeove. Od njenih delova se u XIX veku stvarao meteorski pljusak poznat kao Andromedidi ili Bielidi. Mnogi i danas veruju da je Veliki požar u Čikagu (8. okt. 1871.) izazvali delovi ove komete. Možda je kometa P/2001 J1 deo ove komete, jer deli stu orbitu sa njom.
[2] Npr. Saturnov mesec Pan (Saturn XVIII), ili Jupiterov Metis (Jupiter XVI).
[3] Ova kometa je poznata po tome što prilazi Suncu ekstremno blizu – često na samo 200.000 km (0,0013 A. J.) iznad površine, što je jednako polovini rastojanja Zemlja/Mesec. Za nekog ko bi bio na kometi, Sunce bi na nebu zauzimalo ugao od preko 80°; bilo bi znači 27.000 puta veće i snažnije nego što ga mi vidimo, i slalo bi na kometu 30.000 puta više energije po m2 nego na Zemlji.

Autor: Draško Dragović

Venera vs. Zemlja

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/venera-7140/11016-venera-vs-zemlja

https://t.co/ihA8jkuBHr

A P O D...

Problemi sa „Protonom“

http://www.astronomija.org.rs/oprema/11017-problemi-sa-protonom

’New Horizons’ prodžarao motore

Prvog dana februara Nasina sonda „New Horizons“ je izvela kratko paljenje motora u svrhu priprema za proletanje pored malog asteroida 2014 MU69 početkom januaru 2019.



„New Horizons“ je rano ujutro 1. februara upalio svoje motore u trajanju od samo 44 sekunde, promenivši brzinu sonde za samo 1,6 km/h.

Možda izgleda nevažno malo, ali to je objasnio rukovodilav misije dr Alan Stern iz „Southwest Research Institute“ iz Bouldera (Kalifornija), „Jedna milja na sat možda ne zvuči mnogo, ali u sledećih 23 meseca, kako se budemo približavali MU69, ovaj manevar će dovesti tačku najbližeg preleta na dodatnih 10.000 km bliže cilju.“ (New Target For New Horizons — Boldly Going (Orbit Animation)

„New Horizons“ koristi pogonski sistem koji izduvava hladni hidrazin kroz 4 glavna trastera snage 4,4 N i 12 manjih, snage 0,9 N, koji služe za kontrolu položaja. Treba podsetiti da NH nema reakcione točkove nego sve „pokrete“ izvodi korišćenjem trastera.

Ovo poslednje podešavanje trajektorije navigacioni tim NH je izveo da bi je prilagodio najnovijim osmatranjima asteroida MU69 koja je izveo Nasin teleskop „Habl“. Zanimljivo je da je ovaj manevar bio prvi koji je NH izveo od jeseni 2015, kada je serijom od 4 korekcije sonda postavljena na trajektoriju koja treba da je 1. januara 2019. dovede u blizinu asteroida.

To proletanje će biti drugo za NH – prvo je bilo 14. jula 2015. kada je sonda proletela na samo 12.550 km od Plutona. Drugi put će sonda proleteti pored daleko manjeg objekta; veruje se da 2014 MU69 ima širinu od 21 do 40 km, u poređenju sa 2.375 km planete patuljka. Ali ipak, NH će baciti svetlo na ovaj mali objekat koji leži na 1,6 milijardi km od Plutona. Početkom 2019. NH će proleteti na samo 3.000 km od asteroida, brzinom od oko 14 km/sec, odn. 50.000 km na sat.

Sonda je trenutno na 38,5 AJ od Zemlje, a 4,55 AJ od Plutona.


„AeroJetovi“ hidrazinski motori „New Horizonsa“. Pravac potiska četiri glavna trastera (MR-111C) prikazan je plavim strelicama, a 12 manjih (MR-103H) crvenom.

"Boing" predstavio skafander za astronaute kosmičkog broda "Starlajner"

http://www.astronomija.org.rs/oprema/11020-boing-predstavio-skafander-za-astronaute-kosmickog-broda-starlajner

https://t.co/WI3cFhJLQ9

A P O D...

Emirati osvajaju Mars

Ujedinjeni Arapski Emirati nameravaju da jula 2020. pošalju prema Marsu kosmički aparat "Nada" (Hope), rekao je menadžer ovog projekta Omran Šaraf na forumu o kosmičkim projektima koji je krajem januara održan u Dubai.

Sonda će leteti do Crvene planete sedam meseci i treba da stigne na orbitu oko Marsa početkom 2021. Visina orbite će iznositi 22,000km x 44,000km, dok će period jednog obilaska biti oko pet časova.

U fokusu emiratskog aparata su izučavanja atmosfere i klime Marsa a očekivani obim informacija koji treba da bude dostavljen na Zemlju će iznositi do jednog terabajta. Nad projektom će u početnoj fazi, koja je već u toku, raditi 70 lokalnih naučnika i inženjera, dok će u finalnoj fazi 2020. ovaj broj porasti na 150.

Faza preliminarnog projektovanja je završena i uskoro treba da budu obavljene tzv. "kritične analize" projekta na osnovu kojih će biti određeni sledeći koraci u ovom projektu.

Ukupna masa aparata "Nada" sa gorivom iznosi 1500kg, širine je 2,37m (bez sunčevih panela) a visine 2,9m. Kapacitet njegovog sistema za prenos podataka je 1,6 mebajta u sekundu u vreme kada je Mars najbliži Zemlji uz primenu oštro usmerene antene prečnika 1,5m.

Tri sunčeva panela električne snage 600W će snabdevati sisteme sonde električnom energijom. Navigacioni sistem uključuje zvezdane i sunčeve senzore, dok je struktura aparata izrađena primenom aluminijumskih panela izrađenih u obliku pčelinjeg saća. Pogonski sistem ima šest većih raketnih motora potiska 120N (Njutna) za ubrzavanje i usporavanje aparata, dok će se osam malih motora potiska 5N koristiti za složeno manevrisanje aparata "Nada" na orbiti oko Marsa.　


Kosmički aparat "Nada"

Marsijanski aparat "Nada" od naučnih instrumenata nosi digitalnu kameru za izradu kolor fotografija visoke rezolucije, infracrveni spektrometar za merenje temperaturnih devijacija i praćenje leda, vodene pare i prašine u atmosferi i ultraljubičasti spektrometar koji će proučavati gornje slojeve atmosfere i tragati za kiseonikom i vodonikom koji napuštaju atmosferu i odlaze u slobodan kosmos.

Naučna misija na orbiti Marsa treba da traje dve godine, uz nadu da može biti produžena za još dve dodatne godine.

Projekat "Nada" se razvija kao deo programa Federalne kosmičke agencija UAE koja je formirana 2014. Ovo je prvi projekat međuplanetarnog aparata na kome radi jedna arapska država.

Autor: Grujica Ivanović

Dogodilo se u februaru

http://www.astronomija.org.rs/kalendar/11022-dogodilo-se-u-februaru

https://t.co/Ztcle5i7Qi

A P O D...

Marsov rover „Curiosity“
- Početak misije na Mars -

26. novembra 2011. u 15:02 po Griniču, sa lansirnog kompleksa SLC-41 vojne kosmičke baze „Cape Sanaveral“, poletela je raketa „Atlas V“ (№AV-028) sa teškom međuplanetnom stanicom „Mars Science Laboratory“ (MSL). Cilj ekspedicije je proučavanje Marsove površine uz pomoć moćnog rovera „Curiosity“.



Iako je rover do danas već 1640 dana na površini Marsa, ta misija je i dalje „sveža“. Bez obzira da li je neko njen ljubitelj ili ne, nepobitna je činjenica da se radi o jednoj od najsloženijih i naučno najznačajnijih misija u kosmosu uopšte.
U svrhu „teglećeg konja“ misije upotrebljena je „Lockheed Martinova“ raketa-nosač „Atlas V“. Iako je u to vreme letela već 11 godina, bilo je to prvo njeno lansiranje u konfiguraciji „541“ – 5,4-metarski vrh rakete, četiri bočna bustera (SRB) na čvrsto gorivo i jednomotorni dodatni stepen „Centaur“ na vrhu. Raketa je bila visoka 60 metara a imala je startnu težinu od 531 tonu. Oduvek sam seirio nad činjenicom da prvi stepeni ovih raketa koriste proslavljene ruske kerozinske motore РД-180, koje proizvodi moskovski КБ НПО „Энергомаш“. Njeno sastavljanje u hali za vertikalnu montažu i testiranje VIF (Vertical Integration Facility) započeto je 12. septembra, a već 12. oktobra raketa bez vrha bila je dovežena do lansirnog kompleksa radi predstartne provere natakanje njenih stepeni komponentama raketnog goriva.



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(76 strane, 7,5 MB)
http://www.astronomija.org.rs/images/stories/Astronautika/2017/Curiosity/Curiosity.pdf

https://t.co/RbiSXG1y3u

A P O D...

Nodički ili drakonički mesec



Ravan u kojoj se nalazi Mesečeva staza seče ravan ekliptike pod uglom od 5°,9.



Mesta na kojima staza prolazi kroz ravan ekliptike zovu se Mesečevi čvorovi. Uzlazni čvor (Ω) je tačka u kojoj Mesec prelazi na severnu stranu ekliptike, a silazni (obrnuto Ω) tačka prelaska na južnu stranu. Prava koja povezuje čvorove zove se linija čvorova. U toj liniji se seku ravan ekliptike i ravan Mesečeve staze.



Pazite sad: ravan Mesečeve staze takođe ima svoje kretanje u prostoru, ali tako da linija čvorova ostaje u ravni ekliptike. Prema tome, u ravni ekliptike se rotira linija čvorova, a pri tom ravan staze zadržava svoj nagib prema ravni ekliptike (5° 9).

Na ovaj način čvorovi za godinu dana pređu u ravni ekliptike put od 19,355° (ili 3'10,77'' na dan). Da bi čvor napravio pun krug oko Zemlje treba mu 18,6 godina. Ovaj period se zove period regresije čvorova, pošto se ravan staze i čvorovi kreću suprotno od smera kretanja Meseca oko Zemlje tj. od istoka ka zapadu. Period regresije čvorova uzrokuje veći odnosno manji uticaj Meseca na nutaciju i precesiju Zemlje što ćemo već objasniti kasnije. Isto tako on utiče i na broj pomračenja jer se čvorovi kreću i suprotno od prividnog kretanja Sunca oko Zemlje.

Ima još jedna interesantna pojava uzrokovana regresijom čvorova. Zbog njihovog kretanja period prolaska Meseca kroz dati čvor, recimo silazni, nije jednaka sideričnom mesecu već je kraći i iznosi 27,21 dan. Taj period se zove nodički mesec (nod lat. = čvor), a važan je jer se pomračenja mogu dogoditi samo kada se Mesec nađe u blizini čvorova. Postoji i drugi naziv za ovaj period od 27,21 dana. To je drakonički mesec, a naziv potiče otuda što do pomračenja Sunca dolazi, kao što znamo, kada zmaj, koji živi u čvoru, proguta Sunce [verovanja].


Mesec. Fotografija: Slavko Stojanov

Autor: Aleksandar Zorkić

Odakle bi bilo lakše lansiranje spejs-šatlova: sa ekvator ili sa planina?

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/11031-odakle-bi-bilo-lakse-lansiranje-spejs-satlova-sa-ekvator-ili-sa-planina

https://t.co/oy4xM9CDZF

A P O D...