Vesti iz sveta astronomije...

Venera 4

prvi aparat koji je slao podatke
sa površine druge planete

Pišući nedavno o osvajanju drugih planeta, razmišljao sam o tome kako li su se osećali konstruktori kada su dobili vest da se njihovo čedo uspešno spustilo na drugi svet. Bili su sve to mladi ljudi, pametni stručnjaci, nečija deca i roditelji, ljudi koji su živeli svoj san, od kojih preko 90% danas više nije živo. Iako je Hladni rat bio u jeku, siguran sam da su svi ti naučnici i tehničari bili sasvim drugačije bitke. Da nije bilo njih ne bi danas čitali o podvizima koji nam pre izgledaju kao fantastika nego kao nešto što su ljudi umeli da sprovedu u delo pre pola veka. Danas ćemo pričati o prvoj sondi koja se (zamalo) spustila na drugu planetu...



U to vreme, iz raznoraznih razloga, o kojima sada nemam vremena da pišem, sovjetski međuplanetni program je zapao u ćorsokak. Koroljev je bio pretrpan projektima i njegov kostruktorski biro OKB-1 više nije mogao da se izbori za sve komplikovanijim zahtevima. Zato je 1965. godine Centralni komitet SSSR-a odlučio da program međuplanetnog istraživanja prebaci Lavočkinu, a da Koroljev nastavi da se hrve sa Nasom oko osvajanja Meseca. Naime, od skoro 25 pokušaja od 1958, samo su sonde "Luna 2 i 3" ispunile do kraja svoje ciljeve. Za to vreme, Amerika je imala uspeha sa Venerinom sondom "Mariner 2" i Marsovom sondom "Mariner 4", dok je nakon serije neuspelih pokušaja, "Ranger 7" uspešno pogodio Mesec.

Lavočkinov konstruktorski biro (glavni konstruktor je tada bio Georgi Nikolajevič Babakin, inženjer, doktor tehničkih nauka, akademik) odmah je prionuo na opsežna testiranja programa sondi "Luna" i "Venera", čemu se Koroljev oduvek protivio smatrajući da treba testirati samo brodove koje prevoze kosmonaute. Otkriveni su brojni konstruktorski propusti kod "Venera" lendera – nakon centrifugalnih testiranja, utvrđeno je da nisu mogli da izdrže ni pola G sila za koji su bili konstruisani.

Kada je 16. 11. 1965. raketom "Molnija-M" lansirana automatska sonda "Venera 3" (lansirana je u paru sa "Venerom 2" koja je poletela 4 dana ranije), planirano je da se njen loptasti lender,, prečnika 90 santimetra, spusti na površinu planete, ali sudbina je promenila planove. Iako je korekcija putanje uspešno izvršena na daljini od 13 mil. km od Zemlje, sonda je ipak 1. marta 1966. nekontrolisano pala na planetu, i tako postala prvi kosmički aparat koji je dospeo na površinu druge planete. Nažalost, nijedan naučni podatak nije stigao na Zemlju. Samo nedelju dana kasnije sa Bajkonura je lansiran sledeći brod ka Veneri (3MV-4 №6), ali zbog kvara četvrtog raketnog stepena nije uspeo da izađe sa Zemljine orbite i poneo je lakonsku oznaku "Kosmos 96". Posle ove serije neuspeha, sve oči su bile uprte u Lavočkinove inženjere...



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(19 strana, 2,6 MB)
http://www.astronomija.org.rs/images/stories/ikonice/download.jpg

Autor: Draško Dragović

https://apod.nasa.gov/apod/ap170806.html

A P O D...

https://t.co/tnVWV7ks1M

A P O D...

Svemirski teleskop Habl - Krajnje granice

Jedinstveni Svemirski teleskop Habl. Pogledajte neke od njegovih predivnih fotografija.

https://t.co/g4LRNViiWb

A P O D...

Ko putuje u Ameriku na pomračenje?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sunce-98576/11478-ko-putuje-u-ameriku-na-pomracenje

https://t.co/MbOgpPMGTD

A P O D...

 Statusi misije Voyager na dohvat miša



Za one koji žele da budu dobro obavešteni o statusu misija Vojadžer NASA je preuredila svoju stranicu o ovim dalekim letelicama. Sada ta stranica pruža više podataka koji su lako dostupni već na jedan klik mišem. Ako vas, recimo, interesuje koliko daleko je V2, kojom brzinom leti i koliko svetlosnom zraku treba da prevali tu razdaljinu, a i desetak drugih interesantnih podatak – tu su vam, samo kliknite ovde.
https://www.jpl.nasa.gov/voyager/mission/status/

Obratite pažnju da dole, ispod prve tabele imate dugmence koje vas prebacuje sa imperijlnih na metričke mere (milje u kilometre i slično)

Na Internetu zapazio i poslao Miroslav Krstić.

Autor: Astronomski magazin

Srbija, 11. avgust 1999. godine | Milan Milošević

Na današnji dan 1999. godine odigralo se jedno od najzanimljivijih totalnih pomračenja Sunca. Ničeg posebnog nije bilo u ovom pomračenju, totalno pomračenje Sunca kao i svako drugo jedino je posebno bilo to što je linija totaliteta prolazila kroz Evropu, a čak se i nekoliko glavnih gradova našlo na liniji totaliteta ili blizu nje. Bilo je ovo jedno od najbolje praćenih pomračenja Sunca u istoriji ljudske civilizacije. Najveći broj stanovnika “starog” kontitenta uživao je u prizoru koji mnogi vide samo jednom u životu, a astronomi i istraživači prikupili su velike količine podataka o našoj zvezdi.

Svuda, ali ne i u Srbiji…

U Srbiji je to bio dan nacionalnog zastrašivanja i laganja. Puste ulice, pusti trgovi, prodavnice zatvorene, nigde nikoga. Da nije bilo malobrojnih “ludaka” koji su izašli napolje da posmatraju to strašno pomračenje gradovi bi više ličili na Černobilj nego na letnji dan u gradovima u Evropi na kraju XX veka…

Ovako je izgledalo zvanično upozorenje za taj dan.



Sociološko-politički eksperimen “Pomračenje Sunca ’99” bio je izuzetno uspešan. Od tada je prošlo 18 godina, preživeli smo i to i još nekoliko drugih (manje opasnih) pomračenja Sunca ali nisam siguran da li smo nešto naučili tokom ovih godina i da je većina mnogo odmagla od ovakvog sakrivanja od Sunca (iza spuštenih roletni i u podrume).

https://t.co/JaNK7DfY7L

A P O D...

Padajte, padajte s’ neba meteori | Milan Milošević


Perseidi iznad glečera u Nacionalnom parku u Montani. Kompozitna fotografija (John Ashley)

Svake vedre noći, ako odete negde daleko od svetla grada i ako ste dovoljno strpljivi možete da vidite nekoliko meteora svakog sata.

Meteori, ili zvezde padalice, kako su u narodu poznate, najčešće nastaju kad sitne čestice (meteoroidi), veličine zrna peska, uleću u atmosferu naše planete. Tokom prolaska kroz atmosferu ove čestice se zagrevaju, sagorevaju i sijaju “plamenom” različitih boja. Svetlo koje nastaje sagorevanjem meteoroida naziva se meteor (zvezda padalica). Nekoliko hiljada tona različitih čestica i prašine uleti u našu atmosferu svake godine, ogromna većina ovih čestica sagori u atmosferi i ne stigne do površine Zemlje, ali neke od njih, one veće, “prežive” i padnu na površinu i tada se nazivaju meteoriti.

Čestice uleću u atmosferu svakog dana i svake noći i najčešće ih i ne primetimo. Tokom nekih noći u godini Sunčev sistem nam priprema posebnu zabavu, sa malim vatrometom. Te posebne noći su vreme kada je na nebu aktivan neki meteorski roj. Neke od tih posebnih noći dolaze ovog vikenda. Svake godine, od 17. jula do 24. avgusta aktivan je meteorski roj Perseida. U ovom periodu može se videti i nešto veći broj meteora koji prividno dolaze iz istog dela neba, iz sazvežđa Persej, ali uvek oko 12. avgusta taj broj postane maksimalan i mnogo veći od uobičajenog. Tokom prethodnih godina vreme maksimuma aktivnosti Perseida “videlo” se i 80-100 meteora na sat!


Gde da gledate (foto: Martin Marthadinata, Indonezija)

Perseidi su verovatno najpoznatiji i jedan od najlepših meteorskih rojeva.

Prvi pisani trag o njima potiče iz daleke 36. godine naše ere, kada je u Kini zabeleženo nekoliko stotina meteora u periodu od samo nekoliko sati. U periodu od VIII do XI veka postoje nedvosmisleni pisani tragovi o ovom meteorskim roju iz Kine i Japana. Tokom XVIII i IX veka astronomi su prikupili dosta podataka o ovom roju, ucrtavali su njihove putanje i beležili sjaj i boju pojedinih meteora. „Izvor“ roja Peresida odredio je Vilijam Dening, na osnovu 2.500 tragova meteora zabeleženih između 1869. i 1898. godine. On je izračunao da se „izvor“ roja nalazi u sazvežđu Persej, po čemu je i roj dobio ime.


Kako nastaju Perseidi i Leonidi (grafika: Karl Tate, Space.com)

U približno istom periodu utvrđeno je i da čestice koje stvaraju ovaj roj potiču od komete 109 P/ Swift-Tuttle, koja je otkrivena 1862. godine. Ova kometa, sa periodom od 130 godina, poslednji put je viđena 1992. godine.

Meteori su za posmatranje relativno laka i jedna od najzanimljivijih astronomskih pojava. Za posmatranje je potrebno strpljenje, dobro mesto i ništa drugo. Kako je ovogodišnji maksimum roja prognoziran za 12. avgust oko 19h, najbolje vreme za posmatranje Perseida su noći između subote i nedelje, 12 i 13 avgusta.

Očekivana aktivnost u toku ovih noći je standardna za ovaj roj i iznosi oko 40-50 Perseida na sat, ali može da bude i veća (u zavisnosti od doba noći, vremenskih i svetlosnih uslova).

Ako želite da posmatrate ove zvezde padalice potrebno je samo da nađete neko mračno mesto, što dalje od svetla grada, udobno se smestite. Nažalost, ove godine će Mesec, koji izlazi oko 22:50h, će dosta smetati posmatranju.

Meteori će se pojavljivati svuda na nebu ali najbolje je gledati prema zenitu ili negde prama sazvežđu Perseja, tj. u pravcu istoka i jugo-istoka. Ako sačekate da se vaše oči priviknu na mrak i budete strpljivi videćete brojne meteore koji uleću u atmosferu brzinom oko 70km/s i sagorevaju iznad vaših glava na visini od oko 100km.

Ako odlučite da krenete u ovaj (romantičan) lov na meteore, a nosite Android telefon možete da instalirate aplikaciju koja će vam pomoći u traženju meteora.

Srećan lov

https://t.co/LoxnQMlT6h

A P O D...

https://t.co/eIwgfBwiJ6

A P O D...

Zanimljivosti o pomračenjima Sunca

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sunce-98576/11491-zanimljivosti-o-pomracenjima-sunca

https://t.co/Y1AVBd8muv

A P O D...

https://t.co/YfSQgOm0gl

A P O D...

Ljudi su bili na Mesecu

http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/11508-ljudi-su-bili-na-mesecu

https://t.co/lfzhR8UefG

A P O D...

https://t.co/FyyXKDg8A7

A P O D...

 Raste udeo ugljen-dioksida u atmosferi

Najnovija izmerena koncentracija ugljen- dioksida (CO2) od  406,69 ppm u julu 2017. je do sada ne zabeležena količina ovog gasa staklene bašte u atmosferi Zemlje.





Na gornjem grafikonu je prikazan nivo atmosferskog CO2 koji se meri u opservatoriji Mauna Loa, na Havajima, u poslednjih 60 godina, uz uklanjanje prosečnog sezonskog ciklusa. Na donjem grafikonu prikazani su nivoi CO2 tokom poslednja tri glacijalna ciklusa, rekonstruisana iz ledenih jezgara.



Visine vulkanskih planina Mauna Loa i Mauna Kea, na Havajima i okruženje Tihog okeana su pogodni za proučavanje atmosfere i nebeskih tela.

Mauna Kea je poznatija zbog atraktivnosti jednog od najvećeg svetskog astronomskog opservatorijskog kompleksa sa čuvenim Kek teleskopima, japanskim Subaru teleskopom. Gemini North teleskopom i budućim Trideset metarskim teleskopom (TMT).
Manje je poznato da se na obližnjoj planini Mauna Loa nalazi opservatorija za posmatranje Zemljine atmosfere. Na severnom obronku ove planine, na 3 440m se nalazi i Solarna opservatorija, za posmatranje Sunca.



Opservatorija Mauna Loa (MLO), od 1956. godine prati i sakuplja podatke koji se odnose na promene u atmosferi i kontinuirano prati atmosferski CO2. Opservatorija se nalazi u Laboratoriji za istraživanje Zemljinog sistema koja je deo Nacionalne uprave za okean i atmosferu (NOAA). Mauna Loa je najstarija svetska stanica za kontinuirano praćenje i merenje CO2.

Mauna Loa se nalazi u centralnom Pacifiku. Izabrana je kao lokacija, jer je daleko od kontinenta. Visina je iznad inverznog sloja u kojem se javlja većina lokalnih atmosferskih pojava. Neometan vazduh, odvojena lokacija i minimalni uticaji vegetacije i ljudske aktivnosti na MLO su idealni za praćenje sastojaka atmosfere. Kontaminacija lokalnih vulkanskih izvora se ponekad pojavljuje u opservatoriji, ali se uklanja kao i drugi podaci iz pozadine.

Ugljen-dioksid je jedan od nekoliko gasova koji su odgovorni za zarobljavanje toplote u atmosferi. Ovaj „efekat staklene bašte“ održava temperaturu koja je pogodna za život na Zemlji. Povećanje nivoa CO2 zadržava dodatnu toplotu u atmosferi i okeanima i doprinosi povećanju globalnih prosečnih temperatura. U atmosferu ga upumpava sagorevanje fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti. Koncentracija se povećava svake godine otkad su počela merenja na padinama vulkana Mauna Loa. Stopa povećanja je ubrzana od početka merenja, od oko 0,7 ppm godišnje krajem 1950-ih do 2,1 ppm godišnje tokom poslednjih 10 godina. Atmosferski CO2 je u proseku iznosio oko 280 ppm pre 10.000 godina i početka industrijske revolucije oko 1760. godine.



Tokom poslednjih 800 000 godina, koncentracija CO2 se menjala. Globalni prosek tokom ledenih doba je bio oko 180 ppm a tokom interglacialnih toplih perioda 280 ppm. Današnja stopa rasta je više od 100 puta brža od povećanja koje se desilo po završetku poslednjeg ledenog doba.
Slično povećanje CO2 se meri svuda u svetu. NOAA, koja vodi globalnu mrežu za uzimanje uzoraka, prijavila je prošle godine da su svi arktički lokali u svojoj mreži po prvi put dostigli 400 ppm. Ove visoke vrednosti bile su uvod u ono što se ove godine vidi na Mauna Loa opservatoriji, lociranoj u subtropskom regionu. Povećanje CO2  na severnoj hemisferi je uvek malo veće nego na južnoj hemisferi, jer se većina emitera ovog gasa nalazi na severu.



Ulazimo li u antropogensku eru? Da li će se planeta razlikovati od one koju su naši preci znali?Prvi put čovek svojim delovanjem određuje karakteristike jednog vremenskog perioda na geološkoj vremenskoj skali. Pridružuje li se ljudska bića I tipu civilizacija u svemiru po Kardaševljevoj skali ili „seku granu“ na kojoj sede?

Rast CO2 od 6 ppm između 2015. i 2017. godine je bez presedana u 60 godina zapisa opservatorije. Stopa rasta CO2 u poslednjoj deceniji je 100 do 200 puta brža od onoga što je Zemlja doživela tokom tranzicije iz poslednjeg ledenog doba i ovo je pravi šok za atmosferu.

Globalni prosečni nivo CO2 prešao je 400 ppm u 2015. godini. To je povećanje od 43% u odnosu na predindustrijske nivoe. U februaru 2017. nivo CO2 u Mauna Loa se popeo na 406,42 ppm.
Koncentracija CO2 u atmosferi meri se u „delovima po milionu po zapremini“ (ppmv). Na primer, 1970. godine, merenja su pokazala da je oko 330 od milion molekula vazduha bio molekul CO2, dajući koncentraciju od 330 ppmv. Tokom proteklih 40 godina, ljudi su povećali emisiju pa se povećala koncentracija CO2 za 1 do 2 ppmv godišnje. Do 2013. godine koncentracija CO2 u atmosferi se povećala za više od 25% na vrednosti na ili blizu 400 ppmv.

Podebno zabrinjava što jednom emitovan, CO2  u atmosferu i okeane ostaje tamo hiljadama godina.

Izvor:
Mauna Loa Obsevatory
https://www.esrl.noaa.gov/gmd/obop/mlo/

Autor: Miša Bracić

https://t.co/bwlgIuiHOP

A P O D ...

Lansiranje "Blagovesti №11L"

http://www.astronomija.org.rs/misije/11513-lansiranje-blagovesti-11l

Totalno pomračenje Sunca (avgust 2017)



Verovatno svi oni koji su bar malo pratili astronomiju tokom prethodnih nedelja znaju da će danas nastupiti totalno pomračenje Sunca. Nažalost ovo totalno pomračenje može se videti jedino sa teritorije SAD, dok će delimično pomračenje biti vidljivo iz cele Severne i Centralne Amerike i najzapadnijih delova Evrope, gde će Sunce biti nisko iznad horizonta na zapadu u vreme totalnog pomračenja.

Za sve nas koji se ne nalazimo u 113km širokom pojasu totalnog pomračenja mnogi sajtovi su obezbedili direktan prenos pomračenja. Jedan od prenosa, preuzet sa sajta TimeAndDate, možete da pratite i ovde



Više informacija o ovom pomračenju možete da nađete na specijalizovanom sajtu Eclipse 2017, kao i sajtovima Space.com, EclipseWise itd, dok različite linkove za live streaming možete da nađete na sajtu NASA.

Mnogi mediji najavili su ovo totalno pomračenje kao izuzetno značajno i važno. Ipak, u astronomskom smislu ono se ne razlikuje od svi ostalih pomračenja ali prolazak linije totaliteta od zapada do istoka SAD čini ovo pomračenje, kao i ono “veliko” Evropsko pomračenje 1999. godine, izuzetno povoljnim za posmatrače, kako ljubitelje astronomije iz celog sveta tako i profesionalne astronome i sve druge istraživače, koji će tokom pomračenja moći da prikupe izuzetno značajne naučno-istraživačke podatke.

https://t.co/51TuJciC97

A P O D...

Istraživanje Marsa

Tokom 70–ih, kosmička trka je bila u svom finalu. NASA je poslala ljude na Mesec, što je za SSSR bio svojevrsni nokaut. Ostao im je još međuplanetni program, i od njega se očekivalo da nekim spektakularnim rezultatom povrati staru slavu sovjetskim sondama. Meko sletanje na Mars bilo bi idealno, ali kako to postići? Amerika je i tu bila za petama... Zadatak je pao na pleća Lavočkinovom konstruktorskom timu.



Politički vrh SAD i rukovodstvo Nase je, naravno, znalo za sovjetske namere i pomno je planiralo svoje korake. Čim su Sovjeti 19. i 28. maja 1971. lansirali dve sonde ka Marsu, NASA je 30. maja ispalila "Atlas–3C" sa svojim aparatom "Mariner 9", sa jasnim ciljem da stignu do Marsa pre Rusa i pomute im vodu. Iako oni nisu planirali spuštanje na površinu, želeli su da stugnu do Marsa prvi i da urade podrobne analize atmosfere i time otrgnu deo kolača uspeha sovjetkim sondama.
Nažalost, i pored sve te silne tehnike i raketa, odlučujuću ulogu u sticanju slave u ovoj trci odigrala je – priroda. Iako su Amerikanci stigli prvi do Marsa, Sovjeti se nisu mnogo sekirali jer su znali da će sletanje dve sonde na površinu Marsa, koje su uz to nosile i po jedan mali "Maрсоход", pomračiti američku pobedu. Međutim, ko je mogao da pretpostavi da će na Marsu baš tada besneti globalna peščana oluja, koja je sovjetski poduhvat učinila fizički nemogućim...



http://www.astronomija.org.rs/images/stories/ikonice/download.jpg

Autor: Draško Dragović