Vesti iz sveta astronomije...

Šta se dešava sa materijom unutar crne rupe?


Slika 1. Stvaranje crne rupe. Izvor ilustracije: www.nature.com

Crne rupe su delovi prostora koji sadrže velike količine materije zgusnute na malom prostoru predstavljaju jednu od najzanimljivijih fenomena u celom našem univerzumu. Usled velike gustine materije unutar crne rupe sila gravitacije poprima izuzetno veliku vrednost privlačeći bukvalno sve što se nađe na određenom odstojanju od nje ne dozvoljavajući čak ni svetlosti da napusti crnu rupu. Uobičajeno stanovište u vezi crnih rupa predstavlja konvergenciju ili ti zajedničku tačku kojoj streme dva kamena temeljca moderne fizike: kvanta mehanika i relativnost. Stoga, crne rupe imaju izuzetan značaj u pogledu izučavanja fizike i predstavljaju temu čuvenih fizičara poput Stivena Hokinga.

Dakle, jedna od najmisterioznijih stvari u čitavom univerzumu predstavlja unutrašnjost crne rupe. To je pitanje koje je mučilo fizičare decenijama nakon što su hipotetički pretpostavili postojanje crnih rupa. Pogotovu je predstavljao problem što se crne rupe ne mogu direktno izučavati. Čak i svetlost biva zarobljena od strane crne rupe zajedno sa X – zracima i elektromagnetnom radijacijom ostavljajući moderne teleskope bez signala zahvaljujući kojima izučavamo kosmos. Konačno, nakon nekoliko decenija izučavanja, naučnici su ipak uspeli da otkriju način kojim se crne rupe mogu detektovati i to indirektno. Umesto da pokušavaju da nekako ugledaju crnu rupu, posmatrali su X – zračenje materije koja dolazi u dodir sa crnom rupom kada se dešava njeno razaranje usled delovanja izuzetno snažne gravitacije. Od tog momenta, mi smo u mogućnosti da bolje proučimo crne rupe i uočimo promene u njenom ponašanju.

Dakle, šta su to fizičari uspeli da otkriju u vezi unutrašnjosti crnih rupa? U osnovi stvari, mi smo u mogućnosti da kvantifikujemo naš univerzum do najmanjih razmera pri čemu se najmanji fragmenti naše stvarnosti naziva kvantna pena (Quantum Foam). Sila kojom crna rupa deluje na materiju je toliko moćna da svakoliku kosmičku materiju sabije praktično u tačku, odnosno, u singularitet. Iako je rečima to jednostavno iskazati, sa gledišta nauke dolazimo do problema jer je tačka prostora po definiciji bez dimenzija što ima za posledicu da moramo kompletno odbaciti sve zakonitosti koje ustanovljavamo u našoj realnosti i uz pomoću kojih pojmimo prostor i vreme. Prosto rečeno, ne možemo primeniti zakone fizike koje ustanovljavamo za prostor i vreme u jednoj tački i da dođemo do zaključka šta se tamo dešava. Zaprepašćujuće je koliko smo nemoćni pred jednom jedinom tačkom jer nismo u stanju da sebi dočaramo dešavanja u nečemu što nema dimenzija. To je i razlog zbog kojih su svi koncepti u vezi crnih rupa uglavnom teoretski i koji razmatraju vezu između dešavanja u crnoj rupi i naše stvarnosti. Da bi krenuli ispravnim putem ka predstavi šta se dešava u jednoj crnoj rupi, moramo prvo biti načisto s tim da je, recimo, čitava jedna planeta sabijena u jednoj tački u kojoj nije definisan ni prostor ni vreme. Poprilično problematično za pojmiti tako nešto, zar ne?

I konačno, šta se dešava ako neko upadne u crnu rupu? Nažalost, niko vam ne može još uvek dati tačan odgovor... Ali, neka pretpostavimo da nije došlo do trenutne dezintegracije usled dejstva gore pomenute sile. U tom slučaju, najverovatnije bi ste se kretali ka centru crne rupe najvećom mogućom brzinom, odnosno padali bi ste brzinom svetlosti. Iz razloga što bi sve ostalo oko vas takođe padalo isto brzinom svetlosti, vi ne bi bili u stanju da imate predstavu da protiče vreme. Činilo bi vam se da se krećete u prostoru beskonačno dugo sve dok konačno ne dostignete centar i postanete deo singulariteta. Ta dilatacija vremena unutar crne rupe jeste posledica dejstva ogromnih sila i kretanja brzinom svetlosti. Opisano kretanje unutar crne rupe bi takođe imalo još jednu posledicu. Sve što se nalazi izvan crne rupe bi se vam se činilo da se kreće još brže nego vi tako da bi bili u stanju da otpratite "budućnost" prostora van crne rupe. Nekoliko sekundi u crnoj rupi bi bili ravni hiljadama proteklih godina nekoj osobi na Zemlji!


Slika 2. Teoretsko razmatranje crne rupe.
Izvor slike: www.nature.com

Iz gore prikazanog teksta ste verovatno uočili kolika je važnost crnih rupa u proučavanju teoretske fizike. Svi principi koje je fizika ustanovila u proteklom veku a posebno Generalna i Specijalna relativnost su sadržani u crnim rupama što znači da one nisu samo jedna uzbudljiva tema za bavljenje već i svojevrsni vodič za buduće naučnike da sprovode temeljna izučavanja u fizici. Možda ćemo jednog dana biti čak u mogućnosti da putujemo i u samu singularnost. A do tada, crne rupe će biti za nas misterija koja je u domenu teoretskih razmatranja na teoretska pitanja.

Izvor teksta:

http://www.nature.com

https://t.co/LCK02JqA1z

A P O D...

Zemaljski cirkus oko crvenog patuljka

Čitamo ovih dana posvuda kako su opet otkriveni nevjerojatni planeti oko tamo jednog crvenog patuljka. Meni je to sve skupa smiješno i ide mi na živce istovremeno. Zgodan spin znanstvenika da dignu prašinu u javnosti i pokažu da je lova ulupana u svemirski teleskop James Webb opravdana i da će on moći dati odgovore na pitanja koja se spominju. I sad su se svi raspisali o tome, a svakodnevno se otkrivaju planeti oko drugih zvijezda. Koliko puta smo pročitali da je otkriven planet sličan Zemlji. I svaki puta je on sve sličniji Zemlji. Sada su ti planeti najsličniji Zemlji. Pa onda kako tamo postoji voda, atmosfera, blablabla... Novinari nasjeli pa pišu čudesa, javnost je na nogama, a znanstvenici trljaju ruke. Odličan posao da se opravdaju novci za Jamesa Webba i da se poradi na tome da ga se što prije već jednom lansira i pusti u pogon. To što je u njega utošena sva sila milijuna zelembaća više nego je bilo prvotno planiranu, bi se ovime trebala opravdati. Priča me podsjeća na otkriće vode na Marsu. Iako je ona otkrivena u istim tragovima curenja na obroncima kratera još 2011. godine, morala je biti ponovo otkrivena nekoliko godina kasnije, u istom obliku. Mislim, tko tu koga... jelte.



Svaki puta kada je NASA najavljivala "spektakularno" otkriće, svaki puta se dogodilo da su mediji nagađali, pisali svašta, a na kraju od svega toga ništa posebno nije bilo. Ili NASA ima jednog genijalnog stručnjaka za odnose s javnošću, koji odlično zna kako "dignuti prašinu", ili tu nešto ne štima. NASA-i ne priliči da pravi medijske spektakle u stilu žutog tiska, a upravo to se zadnjih godina događa. Ili su prolupali ili su postali genijalni. Biti će zanimljivo vidjeti što će se događati.

Kako rekoh, NASA je bacila kost i sada je prepustila medijima da odrade onaj "prljaviji" dio posla, da se natječu tko će napisati senzacionalniji tekst. Osim toga, i znanstvenici kako vidim podgrijavaju cijelu stvar pa vele nešto poput "mogućnost postojanja tekuće vode i atmosfere koja je preduvjet za život", a novinari od toga čuju "ima vode, mora, oceana, zraka, biljaka, postoji život". I tako to onda krene.

No tvrdnje o mogućem životu su po meni, SF. To nećemo znati dok ne dođemo tamo. Prisjetimo se da ni na jednom planetu Sunčeva sustava osim na Zemlji, nismo pronašli nikakav, ali baš nikakav trag života, pa čak niti onaj najelementarniji, kao niti tragove da je isti tamo postojao. Neozbiljno je, ali sasvim neozbiljno, govoriti onda o tome u ovom slučaju kada se oko crvenog patuljka okreće nekoliko stjenovitih planeta.

Međutim, impresivno je da imamo instrumente koji su to otkrili i dali nam hrpu podataka za analiziranje. Nadam se da će ova medijska halabuka dati i konkretne rezultate u korist astronomije. Možda se odgovorni za odobravanje projekata i njihovo financiranje, zbog ovoga malo trgnu i postanu fleksibilniji u budućnosti. Znanost je zaslužila malo više razumijevanja i pozornosti. Makar i ovakve.

Evo, intervju s čovjekom koji je u timu koji je otkrio ove planete, kad on sam govori da, citiram:

"U ovom slučaju možemo reći da smo po prvi put otkrili više egzoplaneta koji su slični Zemlji na kojima možemo tražiti život. Neki od njih mogu biti nastanjivi."

Malo kasnije kaže, citiram:

"Imate li ikakve potvrde da planeti imaju atmosferu osim teorijskih pretpostavki?

Za sada ne, međutim to bi trebalo doći s teleskopom James Webb."

Malo kuri, pa malo hladi. Špekulira, nagađa, napuhuje, ispuhuje... I što sad da čovjek zaključi? Neozbiljno...

Po meni, evo napokon normalne reakcije na ovu "senzaciju": Ante Radonić i Korado Korlević!
http://net.hr/danas/znanost/jesmo-li-sami-u-svemiru-hrvatski-znanstvenici-za-net-hr-komentiraju-povijesno-nasa-ino-otkrice/

Ljuti me što su i znanstvenici prihvatili senzacionalizam kao način prezentacije svojih radova. U doba kada smo zatrpani raznim vrstama senzacionalizama koji mi počinju neopisivo ići na živce jer više ništa ne možemo uzeti normalno i iza kojih se krije pusta praznina, više ne vjerujem ičemu što se tako prezentira. I onda umjesto da pročitam otkrili smo to i to, čitam kojekakve blesave "medijskošundske" konstrukcije iz kojih onda moram čupati što je istina, a što nečije nade, želje, ideje, što već. Iz sveg ovog medijskog cirkusa oko tih planeta, ispalo je da su otkrili da su neki od planeta stjenoviti, blizu zvijezde, s revolucijom od nekoliko dana I TO JE SVE! Nema traga atmosferama, nema traga vodi, nema traga onome što su nadrobili jer su to sve IZMISLILI kako bi privukli novinare i potakli ih da pišu o tome. To je ono što tek dolazi u budućnosti, a ne sadašnjosti. Nije me briga što će budući instrumenti TEK MOĆI napraviti, mene zanima što su sada otkrili, onako kako to zbilja izgleda. To od njih očekujem.

A otkrili su ništa, ništa od onoga što već nismo znali i svako malo čitali kako su otkrili nove planete. To rade svaki mjesec i već mi je puni kufer čitanja jednog te istog, otkrivena nova Zemlja, Jupiter, ovo ono. Fer i korektno bi bilo da su otvoreno rekli što su otkrili. Umjesto toga, plasirali su bućkuriš konstrukcija o tome što bi se tamo MOGLO nalaziti. To mene živcira i zato me ta priča nije posebno oduševila i ne dijelim ushićenja oko... oko čega točno? A nije im prvi puta. I sada ti vjeruj znanosti kad njezini predstavnici prave šaradu od svojega rada. Zar mi treba Korado i Ante da bi mi jasno objasnili što su ti ljudi napravili? Zar to ne mogu sam zaključiti? Očito su došla vremena da trebamo imati "prevoditelje" koji će iz hrpe budalaština izvući srž i onda to jasno prezentirati da mi bude jasno o čemu se ZAPRAVO radi. Znanost je otišla kvragu onog trenutka kada su se odlučili na ovakav jadni pristup prezentiranja svojih rezultata. Mogu se ugledati na ekipu iz LIGO koja je vrhunski, jasno i koncizno predstavila detektiranje gravitacijskih valova, bez tračka senzacionalizma, a bilo je senzacionalno zapravo. Tako se to radi. Savršeni primjer kako treba predstaviti rezultate svojega rada.

Ovdje svi blebeću o tome što bi tamo MOGLO BITI. Tamo mogu biti i vanzemaljci što se mene tiče, mene zanima što su TOČNO OTKRILI, a ne što oni misle da tamo može biti. To što oni misle mogu objesiti mačku o rep, ne trebaju mi oni da mi kažu da tamo može biti civilizacija nijemih patuljaka, za to imamo novinare, želim znati što su točno našli svojim istraživanjima. To mene zanima. Špekulacije me ne zanimaju, a oni su u tu zdjelu istresli gomilu svega i što treba i što ne treba. Ukratko, izveli su cirkusku predstavu pred cirkusantima. I to vrlo lošu.

Autor: Danijel Reponj

Nauka se mora popularizovati

Povodom: Ko to tamo kaže: "NASA"?


Glava konja, ljubaznošću Svemirskog teleskopa Habl

Na žalost, posle raspada SSSR, Nasa je jedina preostala vitalna organizacija koja nam donosi neposredna saznanja o univerzumu. Sve informacije koje zadnjih 20 godina skupe japanci, rusi, kinezi i drugi su vrlo mršave. Na žalost, tako je. Može se reći da je Nasa vrlo koristan relikt hladnog rata.

Takođe, treba praviti razliku između naučnih saznanja i popularizacije nauke. Kad sam ja bio dete postojale su narodne tehnike gde je država stimulisala i finansirala da deca prave rakete, modele aviona, radio aparate, itd. To se zvalo popularizacija nauke. Kada sa malo dublje zagrebe po istoriji, sve prosvećene države su ovo radile. Ako se setite fotografija Tesle pored visokonaponskih kalemova iz kojih sevaju munje, očigledno je da se radi o marketingu starom 120 godina. Braća Mongoflije su pred francuskim kraljem u Versaju 178x prvi put sela u balon i provozala se. Sve je to planska popularizacija. Npr. istorijski izvori kažu da je neki Brazilac Guzman 100 godina ranije u Brazilu poleteo balonom na topli vazduh, ali uzalud, to nije uradio u Versaju i pred kraljevskom publikom, nego u džungli, i kao da ništa nije uradio. Dostignuće nije imalo nikakav efekat po čovečanstvo.

Nauka se mora popularizovati, jer puko povećanje protoka informacija među ljudima ne dovodi automatski do širenja naučne svesti i racionalnog poimanja sveta. Npr. istraživanja iz 1900. god pokazuju da je tada oko 20% Britanaca verovala u horoskope, a istraživanja iz 2000 god. pokazuju da u horoskope danas veruje oko 60% Britanaca. Dakle, samo povećanje dostupnosti informacija će pre značiti da će ljudi u dokolici radije gledati pasivan sadržaj nego neki sadržaj koje će tražiti učenje

Po mome mišljenu, to je zbog društvenog sistema koji strukturi se i formira dokolicu. Ako je je dokolica pauzu posle proteklog dana u kapitalističkoj trci za novcem, onda će ona biti pasivna, jer čovek sa posla nije vratio kuci mnogo dnevne energije. Ne postoji ni jedan tehnički razlog zašto nije bilo moguće imati tv riality show 1965, ali to tada nije bilo moguće zbog drugačije prirode tadašnjih društava. To dakle nije tehnički izum nego društveni i moralni. U tom svetlu treba gledati i politiku koju vodi Nasa u borbi za skretanje pažnje masa. Braci Mongoflije je suparnik mogla da bude crkva, Lavoazijeu republikanci, Nasi su konkurencija sestre Kardašjan i supe rbowl. Dakle, dok god svoje konferencije za štampu ne počnu da otvaraju sa cirliderkama, Nasa ja za savremenu epohu isto ono sto s u bile francuska i britanska akademija u 18 veku - veliki skupljač informacija. Teško je razumeti da ljudi ne shvataj da je Kjurioziti na Marsu isto sto i brod kapetana Kuka na Tasmaniji u 18 veku. Informacije nikada nisu bile besplatne, a danas su skuplje nego ikad, jer se dobavljaju iz sve udaljenijih predela. Stari kapetani su kraljevima i finansijerima obećavali zlato, jednoroge divove, eliksir mladosti, nove puteve. Ja nisam pročitao da niko od astronoma obećava išta slično, osim što sam primetio da se ovde reklamirala serija Čovek u visokom dvorcu, posle čijeg gledanja sam shvatio Čovek iz visokog dvorca liči na urednika ovog sajta.

Vladimir Kerleta


Galaksija Cigara, HST

Autor: Astronomski magazin

https://t.co/mhwb7HFtyz

A P O D...

Ciklus predavanja: UTICAJ KOSMIČKOG OKRUŽENJA NA ZEMLJU

U Kolarčevoj zadužbini:



UTICAJ KOSMIČKOG OKRUŽENJA NA ZEMLJU

SUNČEV VETAR I VEŠTAČKI SATELITI U OKOLINI ZEMLJE: posmatranja i zaključci
Četvrtak, 2. mart. u 18,00
Dr Mihailo Martinović, Institut za hemijske izvore struja, Beograd

KOSMIČKO ZRAČENJE
Četvrtak, 9. mart u 18,00)
Dr Tijana Prodanović, PMF, Novi Sad

UTICAJ SUNCA NA NAŠ ŽIVOTNI PROSTOR
Četvrtak, 16. mart u 18,00)
Dr Vladimir Čadež, Astronomska opservatorija, Beograd

TRAGOVI GAMA BLJESKOVA U ZEMLJINOJ ATMOSFERI
Četvrtak, 23. mart u 18,00
Dr Aleksandra Nina, Institut za fiziku, Zemun

NASA od "Boinga" kupila još pet mesta na "Sajuzu"

NASA je potpisala ugovor sa korporacijom "Boing" (Boeing) koji omogućava američkim astronautima da dobiju pet dodatna mesta na ruskim kosmičkim brodovima "Sajuz".

Ova vest je protekla gotovo neprimećeno. Tiho, bez velike pompe, prošle nedelje je NASA od "Boinga" kupila pet sedišta za svoje astronaute na brodovima "Sajuz" za letove ka Međunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS) u periodu 2017-2019. Prema ovom ugovoru, NASA će do kraja 2017. dobiti jedno dodatno mesto. Kako je septembarska misije "Sajuza" planirana sa dvočlanom posadom (Misurkin i Vande Haj), sasvim je izvesno da će njima biti pridodat još jedan američki astronaut.

Još jedno dodatno mesto za astronauta NASA-e rezervisano je tokom 2018. (najverovatnije u misiji koja počinje u martu), dok će 2019. tri sedišta u "Sajuzima" biti rezervisano za američke astronaute.



Ukupan iznos kontrakta između NASA-e i "Boinga" iznosi 373,5 miliona dolara, u proseku po 74,7 miliona dolara po jednom mestu. To je praktično ista cena kao ona koju NASA plaća "Roskosmosu" za let jednog astronauta, tako da je zanimljivo videti koliko će koštati mesta u privatnim brodovima "Dragon" i "Starlajner".

U okviru tog drugog ugovora koji NASA ima sa korporacijom "Roskosmos", poslednji američki astronaut je trebao da bude lansiran u "Sajuzu" u novembru 2018 (povratak u martu 2019.). NASA je planirala da tokom 2018. njeni astronauti počnu da lete ka MKS na privatnim brodovima "Dragon" (kompanije SpaceX) i "Boingovom" "Starlajneru" (Starliner). Kako se sa njihovim misijama kasni, postajala je opasnost da američki astronauti posle 2018. ne mogu da lete na MKS. Onda je, kao što smo pisali, "Boing" ponudio pet mesta NASA-i kao otplatu zaostalog duga od RKK "Energija", jer je "Boing" posle bankrota "Morskog starta" otplatio sva dugovanja ove međunarodne korporacije.



U vezi ove vesti, "Roskosmos" je pre nekoliko dana objavio da je za kraj 2019. naručio dve rakete-nosača "Sajuz-FG". To znači da će 2020. biti lansirana samo dva "Sajuza MS" ka MKS. To takođe znači da NASA te 2020. više ne računa na mesta u ruskom "Sajuzu", u nadi da će "Dragon" i "Starlajner" postati dovoljno bezbedni i rentabilni za letove američkih astronauta.

Sledeća posada inače leti ka MKS 20. aprila. Veteran, ruski kosmonaut Fjodor Jurčihin i novajlija, američki astronuat Džek Fišer (Jack Fischer) će brodom "Sajuz MS-04" obaviti let ka stanici po kratkoj četvoro-orbitalnoj šemi. Njihova misija treba da traje 136 dana.



Autor: Grujica Ivanović

Beogradski dani inženjera slave jubilej

U okviru petog izdanja manifestacije Beogradski dani inženjera, na Mašinskom fakultetu se od 9. do 13. marta održava lokalna runda desetog po redu Evropskog BEST inženjerskog takmičenja – EBEC (European BEST Engineering Competition), u organizaciji Udruženja studenata tehnike Evrope – BEST Beograd.



EBEC je takmičenje za studente tehničko-tehnoliških i prirodno-matematičkih fakulteta koje se odvija na lokalnom, regionalnom i evropskom nivou. Takmičenje se organizuje sa namerom da se učesnicima pruži prilika da znanja i veštine stečene na fakultetima primene u praksi. Dve kategorije takmičenja, Timski dizajn i Studija slučaja otvaraju mogućnost da se takmičari oprobaju u dva različita tipa inženjerskih problema – u projektovanju i konstruisanju prototipa uređaja zadate namene kao i u osmišljavanju rešenja poslovnog problema korišćenjem znanja iz oblasti inženjerstva i menadžmenta.



“EBEC je izazov koji iznova stavljamo pred sebe čitavu deceniju. Želeli smo da pružimo studentima šansu i motivaciju da naprave mali, ali veoma značajan prvi korak u svet rešavanja pravih inženjerskih problema. Takmičili smo se sami sa sobom u nameri da svake naredne godine damo bar za nijansu veći doprinos inženjerskoj zajednici u Srbiji, i istovremeno, kao organizacija ostvarimo svoju misiju – da unapredimo studente”, kaže Jelena Jakšić, član izvršnog odbora BEST Beograda.

Pored lokalne runde EBEC takmičenja, Beogradski dani inženjera studentima nude i raznovrsne radionice za razvijanje ličnih veština, interakciju sa predstavnicima kompanija, kao i Sajam nauke. Beogradski dani inženjera imaju za cilj da se među studentima učesnicima razviju timski duh i zdrava takmičarska atmosfera i ispolje kreativnost i fleksibilnost – veštine koje će im koristiti u daljem radu.

Prijave za učešće na Beogradskim danima inženjera se otvaraju 20 februara. Više informacija o projektu možete naći na stranici ebec.best.rs.

https://t.co/nkXkZVnxrU

A P O D...

Kretanje Meseca: baricentar

Ali ni ovo sve sto je napred rečeno nije potpuno veran prikaz putovanja Meseca, jer smo sasvim uprostili kretanje Zemlje. Ako se sećate negde napred smo rekli da masa Meseca, iako 81,3 puta manja od mase Zemlje, nije zanemarljiva. Ona deluje na Zemlju i pravilno bi bilo reći ne da Mesec kruži oko Zemlje, već da i Mesec i Zemlja osciliraju oko jedne zajedničke tačke, oko zajedničkog centra mase koji se zove baricentar. I zapravo tačka u kojoj se nalazi baricentar obilazi Sunce po eliptičnoj putanji dok centri Meseca i Zemlje osciliraju oko te tačke. Stoga ni putanja Meseca ni putanja Zemlje nemaju pravilan eliptični oblik.



Međutim masa Zemlje je ipak dosta veća od mase Meseca te se baricentar nalazi mnogo bliže centru mase Zemlje. Zapravo on se nalazi u samoj Zemljinoj kugli. Ako želite preciznije, od centra mase Zemlje baricentar je udaljen oko 4670 kilometara (što je oko 76% Zemljinog poluprečnika).

Baricentar (grč. bari- ili βαρύ-ς: teško + centar: središte) je središte mase. U astronomiji to je tačka oko koje se kreću nebeska tela dvojnog ili višestrukog sistema.

Mogu li ’Junonini’ solarni paneli da se iskoriste na Zemlji?

Svi smo pročitali da su „Junonini“ solarni paneli „majstori“ za konvertovanje solarne energije u struju. Ako su tako dobri na 800 miliona kilometara, kakvi li bi bili tek ovde na Zemlji? Ipak, znamo da ih ni (naj)bogati Amerikanci ne koriste na svojim rančevima. Zašto?

Pišući nedavno u više navrata o Nasinoj sondi „Junona“ (engl. „Juno“), susretao sam se sa mnogim naučnim ali i tehničkim zanimljivostima. Naučna su OK ali nekako je normalno da me više interesuju tehnička čuda i njihova genijalna rešenja.

Ono što već na prvi pogled skreće pažnju kada ugledate ovu sondu to je njena veličina. Zapravo, ne veličina same sonde – koja nije mala: recimo, 3,5×3,5 metara – već njenih solarnih panela! Evo slike koja govori „više od 1000 reči“:



Ono što privlači pažnju to je informacija da je ova misija rekorder po mnogo čemu. Jedna od favoritnih je da se radi o sondi koja na najvećoj udaljenosti do sada od Sunca koristi solarnu energiju za dobijanje vitalne električne energije. Razlozi za to su brojni, ali jedan je da su konstruktori iz „Lockheed Martina“ želeli da naprave što bolju sondu a da ne iskoče iz limitiranog budžetskog okvira programa „New Frontiers“, a drugi da NASA za radioizotopski generator jednostavno nije imala dovoljno plutonijuma!

Razloga za brigu je bilo na pretek. Trebalo je konstruisati panele koji će biti dovoljno veliki da na preko 5 astronomskih jedinica daju dovoljno struje za rad sonde, konstruisati nešto što će biti dovoljno lako da svojom težinom ne poskupljuje misiju a opet dovoljno robusno da se izbori sa užasnim elektromagnetnim zračenjem Jupitera. Uz to, sve to je trebalo spakovati da može da se smesti u ograničeni prostor vrha rakete-nosača. Ispuniti sve zahteve značilo je napraviti nešto što do sada nije niko.

Ali inženjeri su odneli pobedu! 13. januara 2016. godine, kada se „Junona“ nalazila na 793 miliona kilometara od Sunca, oboren je rekord – sonda je postala najudaljenija letilica koja uspešno koristi solarnu energiju. Prethodni rekord je držala evropska sonda „Rosetta“ koja je 2012. ušla u orbitu oko komete 67P/Čurjumov-Gerasimenko.

Pre „Junone“, osam letilica je navigavalo hladnim i mračnim kosmosom toliko udaljenih od Sunca koliko i Jupiter. Sve one su za obavljanje svog posla koristile nuklearni pogon. Solarno napajanje na „Junoni“ je postalo moguće zahvaljujući pojačanim performansama modernih solarnih ćelija, instrumentima i samom brodu koji su energetski skromni konzumenti, dizajnu misije smišljenom da izbegava Jupiterovu senku, i polarnuojorbiiu koja će znatno umanjiti ukupno zračenje. Najveća udaljenost „Junone“ tokom planirane misije biće 832 mil. km, što će za 5% poboljšati dosadašnji rekord za letilice na solarni pogon.

Nasina sonda ima 3 pravougaona tročlana[1] panela širine 2,7 metara i dužine 8,9 metara. Na Zemlji, količina solarne energije koja pada na panele može da se konvertuje u 168 vati električne struje po kvadratu. Na Jupiteru, koji je 5,2 puta dalji od Sunca od Zemlje, količina solarne energije koja pada na panele je 27 puta manja. Prostim računom dobijamo da je ukupna površina sva tri panela 72 m2, a da na Jupiteru oni daju oko 480 W struje, što je jednako jačini 4 sobne sijalice. Vremenom, usled degradirajućeg faktora izazvanog zračenjem, jačina struje će pasti za ~15% (420 W).

„Junonini“ solarni paneli izgledaju savršeni! Ali ako su tako dobri i efikasni, zašto ih ne bi mi instalirali u našima gradovima, ili makar na našim kućama, i dobijali jaku i jeftinu struju?

Pitanje je zanimljivo a zanimljiv je i odgovor. U zavisnosti koji aspekt razmatramo, njih ima nekoliko.

Recimo, stvar možemo da posmatramo na sledeći način. Kada bi želeli da napravimo sopstveni energetski sistem ne bi nas toliko interesovala njegova efikasnost (odnos unešene i proizvedene energije), već cena po jedinici proizvedene energije.

Kada su sonde i sateliti u pitanju, ima smisla koristiti skupe i visokoefikasne panele jer troškovi proizvodnje energije učestvuju u ceni lansiranja. Noseći panele veće površine to podrazumeva veću težinu, a to povlači veću cenu lansiranja.

S druge strane, sisteme na Zemlji ne moramo da šaljeno u kosmos, već samo da ih instaliramo.

Recimo, ako napravimo i instaliramo panele površine 100 kvadratnih metara, sa efikasnošću od 5% i sa insolacijom od 1 kW/m2, dobićemo 5 kW struje. Ako instaliranje sistema košta recimo $5000, znači da će cena vata iznositi samo 1$. Paneli sa efikasnošću od 5% su užasno jeftini[2].

Pogledajmo sada situaciju sa panelima efikasnosti 15% i koja koštaju 4 puta više. Ista površina, ista insolacija. To znači $20.000 za instaliranje, a dobijamo 15 kW struje. Izlazi da bi takav vat koštao $1,33.

Koji bi ti pre montirao?

Problem može da se gleda i ovako.

Jupiterova sonda poseduje fantastičnu tehnologiju, ali mi obični smrtnici moramo da mislimo da mnoge faktore, kao što su veličina, težina, efikasnost i cena. Paneli na „Junoni“ su veliki jer je aparat 5 puta dalji od Sunca od nas. Oni su i vrlo teški i jaki jer moraju da spinuju i izdrže naprezanja. Na Zemlji, težina znači samo nevolju jer panele treba popeti na krov zgrade/kuće. Treća je efikasnost. Tipična efikasnost naših solarnih panela je vrlo niska, tu negde oko 15%. To je moguće poboljšati ali uz dramatično povećanje troškova. Sigurno je isplativije uzeti jeftinije komponente i napraviti manje efikasne kolektore ali veće površine. Veliku stvar čini i način konstrukcije i konfiguracije panela. Mnogi paneli prestaju u potpunosti da rade čak ako im i mali deo padne u senku. To je jedno od ograničenja na krovovima mnogih privatnih potrošača.

Prema američkim studijama o solarnim izvorima od pre nekoliko godina, u optimalnim uslovima se dobija oko 1000 vati struje po kvadratnom metru. Prosečno američko domaćinstvo troši oko 3000 kWh mesečno (100 kWh dnevno zimi). Ako uzmemo da je površina krova 100 m2, onda zimi po sunčanom danu krov biva osvetljen oko 6 sati. Energija koja se generiše tokom tih 6 sati iznosi 300 vati po kvadratu × 100 kvadratnih metara × 6 sati = 180 kWh (dnevno), što je i više nego što je potrebno. Ali i efikasnost panela igra važnu ulogu. tipičan solarni panel ima efikasnost svega 10%. Rezultati su sledeći:

5% efikasnosti daje 9 kWh dnevno,
10% efikasnosti daje 18 kWh dnevno,
20% efikasnosti daje 36 kWh dnevno.
U najboljem slučaju, to predstavlja 1/3 prosečne dnevne potrošnje energije zimi, i to pod pretpostavkom da Sunce greje krov 6 sati dnevno. Uz pažljivu štednju potrošnje, izolaciju i južnu orijentaciju prozora, možda bi mogli da smanjimo dnevnu potrošnju na polovinu. U tom slučaju, ako bi solarni paneli postali čak 20% efikasniji, stvarali bi 50-75% energije koja nam je potrebna, ali bi ona bila neuporedivo skuplja.

Manju efikasnost je moguće kompenzovati većom kolektorskom površinom. Ako kuća prima 600 W po m2 solarnog zračenja u julu, a solarni paneli imaju 10% efikasnosti i osvetljeni su 8 sati, a nama treba 5000 kWh struje, onda svaki kvadratni metar daje 600 × 0,1 = 60 W, a za 8 sati 8 × 60 = 480 vat-časova, odnosno oko 0,5 kWh po m2. Pošto nama treba 5000 kWh, znači da nam treba 5000/0,5 = 10.000 m2 kolektorske površine. To je ogromna površina i teško ostvariva za najveći broj domaćinstava.

Cena koštanja jednog vata je odlučujući faktor, i glavni razlog zbog koga „Junonini“ galijumski paneli ne mogu da se koriste ovde na Zemlji. U Americi, obični prosečni solarni paneli daju vat po ceni od oko 35 centi, ali kada tome dodamo kablove, električne invertore, amortizaciju i slično, cena raste desetak puta – na oko $3-5/W. To je još uvek daleko iznad ostalih izvora energije, koji su značajno jeftiniji. Velike turbine na vetar, naprimer, stvaraju struju za oko $2/W ($2000/kW). Voda stvara struju za oko $1/W ($1000/kW), a zemni gas još jeftinije, i uz to može da je proizvodi u kontinuitetu, dok odgovarajuća američka udruženja tvrde da je solarna energija dostupna samo tokom 18% u 24-časovnom danu.

[1] To bi značilo da ima 3×4 pojedinačna panela, tj. ukupno 12. U stvarnosti ima ih 11, jer je jedno „krilo“ umanjeno da bi bio dodat magnetometar dužine 3,6 metara.

[2] Prema podacima sa Wikipedije, 2015. prosečna krovna instalacija solarnih panela u SAD je iznosila oko $3,50 po vatu.

Mart

Narodna imena za mart: brezen (bresen,brezanj), suhi, sušac, mali sečko. letnik, lažak, derikoža; blagoveštenski.... u Hrvata: ožujak
Latinski: Martius
Engleski: Mach



Najveći rimski bog, pored Jupitera, bio je Mars, bog rata. Po tradiciji, kao otac Romula, legendarnog osnivača Rima, Mars je otac i čitavog rimskog naroda. Nije čudo što je po starom rimskom kalndaru prvi mesec u godini bio posvećen ovom bogu. Godina je tada počinjala prvog marta a završavla se nakon deset meseci polsednjeg dana decembra i trajala je 304 dana. Kako to nije odgovaralo dužini prave godine legendarni rimski kralj Numa Pompilije (715?-673?), koji je na prestolu nasledio Romula, ubacio je u kalendar još dva meseca: januar i februar i od tada je mart treći mesec u godini. Mart još od najstarijih vremena ima 31 dan.

Sa martom je godina počinjala i u Britaniji sve do 1752. kada je prihvaćen Gregorijanski kalendar. A postoji mišljenje da su u najstarije vreme i Srbi računali početak godine u martu.

Mart je mesec kada počinje proleće. To je onaj dan kada Sunce pređe sa južne na severnu hemisferu Zemljine lopte, a dan i noć traju jednako dugo. Obično se to desi 21. marta (ponekad 20. kada se radi o prestupoj godini).

Velšani slave 1. mart kao dan svetog Davida, zaštitnika Velsa. A Irci opet 17. marta slave dan svetog Patrika, zaštitnika Irske. Jevreji u martu imaju svoj Purim, ali to ne pada baš uvek u ovaj mesec. Međutim najpoznatiji praznik vezan za mesec mart je sigurno Dan žena.

Možda najpoznatija rečenica u kojoj se pominje mart (sem čuvene "Čestitam vam 8. mart") je ona koju je stari prorok uzvikuno Cezaru 44. pre nove ere: "Čuvaj se, Cezare, martovskih ida". Idama su Rimljani označavali sredinu meseca.

tradicija

Baba Marta – po našoj tradiciji to je ćudljiva, naprasita i pomalo luckasta baba koja upravlja mesecom martom. Zato je i sam mart promenljiv. Lepe i prijatne dane zna sasvim nenadano da zamene dani vejavice i niskih temperatura. A onda opet ograne sunce.

istorija

Marta 415. ubijena Hipatija iz Aleksandrije, platonista i prvi značajni matematičar među ženama.

15. marta 44. godine pre nove ere ubijen je Gaj Julije Cezar. Bio je to jedan od najčuvenijih atentata u čitavoj ljudskoj istoriji.

1910. na predlog Klare Cetkin na međunarodnoj konferenciji zena u Kopenhagenu 8. mart je prihvaćen kao dan borbene solidarnosti žena. Od tada se u mnogim zemljama ovaj dan slavi kao Dan žena.

29. marta 1807. otkriven asteroid Vesta

21. marta 1839. rođen je veliki ruski kompozitor Modest Musorgski. Čuvena je njegova opera Boris Godunov. Musorski je i umro u martu. Bilo je to 28. marta 1881.

27. mart 1850. umro je Beer, Wilhelm, nemački bankar i astronom. Zajedno sa Mädlerom napravio je prvu zaista dobru mapu Meseca (1836).

13. marta 1855. rodio se čuveni američki astronom Lowell Percival

4. marta 1879. rodio se Albert Ajnštajn.

9. marta 1934. rodio se Jurij Gagarin, prvi čovek koji je poleteo u svemir.

27. marta 1941. dva dana nakon što je jugoslovenska vlada u Beču potpisala pristupanje Trojnom paktu izbile su velike narodne demnonstracije protiv tog akta. Istog dana grupa oficira na čelu sa generalom D. Simovićem rano ujutro je izvršila puč te je srušila vladu. Bio je to povod da nekoliko dana kasnije Nemačka napadne Jugoslaviju.

3. marta 1969. lansiran je Apolo 9.

10. marta 1977. otkriveni prestenovi Urana.

23. marta 2001. u 05:58 UT nesagoreli ostaci svemirske stanice Mir pali su u Tihi okean na planirano područje. Ulazak u atmosferu označen je kratkim bljeskom kada se stanica zapalila. Tako je okončana petnaestogodišnja misija za sada najčuvenije svemirske stanice.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/sjvMSm0XQz

 A P O D...

Najnoviji metod kojim smo videli crne rupe

Prošlo je godinu dana otkako je LIGO objavio rezultate prvog prijema gravitacionih talasa. Rezultati drugog, sličnog posmatranja objavljeni su u junu prošle godine. Osim direktne potvrde postojanja gravitacionih talasa ova otkrića su značajna i kao novi metod da se „vide“ crne rupe.

Pogledajmo šta su LIGO opservatorije zabeležile.


Ilustracija signala: "Zvuk" spajanja crnih rupa.

Dva LIGO detektora registrovala su signale sa malom vremenskom razlikom koja je omogućila fizičarima da grubo odrede iz kog pravca su stigli. Ta razlika se najlakše vidi na ovoj slici ako se uporede oblici talasa blizu oznake za „0.9“. Male razlike u obliku talasa su rezultat statističke obrade svakog od dva signala ponaosob. Ne zaboravimo da su se LIGO ogledala pomerila samo za rastojanje manje od prečnika jednog protona! Preko trideset godina iskustva, upornih poboljšanja i novih otkrića omogućila su LIGO fizičarima i inženjerima da izmere tako malo pomeranje.

To pomeranje je na svakom detektoru razlika između dva rastojanja pod pravim uglom. Drugim rečima, uzrok pomeranja je bio proces koji je jednu dužinu skratio a onu na nju ortogonalnu istovremeno produžio. Tačno tako baš radi gravitacioni talas!



Zabeleženi potresi su bili kratki, sve skupa oko 0.2 s. Ali lepo se vidi sa gornje slika da signal ima formu talasa čiji period se rapidno smanjivao. To je ilustrovano na y-osi gde se vidi kako se sa vremenom povećavala frekvenca signala.

Takav oblik signala sugeriše da izvor ovih gravitacionih talasa nije bilo nešto eksplozivno, kao supernova, već dve mase koje se približavaju i spajaju rapidno kružeći jedna oko druge. Period talasa je orbitalni period takvog para. Kad su u pitanju ovako male vrednosti perioda i uz to još njegov brzi pad, to može da bude samo spajanje kompaktnih objekata kao što su neutronske zvezde ili crne rupe.

(Ko se seća Trećeg Keplerovog zakona može da napravi laku procenu. Uzmimo zgodnu za račun vrednost od 32 Hz za frekvencu, što odgovara periodu od otprilike 0,03 sec ili jednom bilionitom delu godine (10-9). Kvadrat perioda daje faktor 10-18, pa kada izvučemo kubni koren za međusobno rastojanje dobijamo faktor 10-6. To znači da ako imamo dva objekta sa masama jednakim ili sličnim Suncu, da su oni u orbiti poluprečnika koji je milion puta manji od rastojanja Zemlje i Sunca, tj. da iznosi samo oko 150 km! To je pretesno za orbitu dve zvezde. Samo objekti koji su mali a masivni, kao neutronske zvezde ili crne rupe, mogu da budu u orbiti sa ovako malim periodom.)

Detaljno modeliranje ovog signala, koristeći jednačine Teorije relativnosti i vrhunske, vešte metode računarske fizike, pokazalo je da se radi o orbiti dva objekta sa masama od 29 i 36 masa Sunca. Zvezde super-džinovi tako velikih masa imaju i velike razmere i ne mogu da priđu jedna drugoj tako blizu, a neutronske zvezde ne mogu da imaju masu veću od 3 puta mase Sunca. Jedina mogućnost su crne rupe, i taj model potpuno opisuje primljene signale.

Šta više, mala talasasta linija na kraju signala pokazuje takozvano „poslednje zvono“ (ringdown), što je očekivana emisija gravitacionih talasa kojom oblik novo formirane crne rupe gubi početnu asimetriju i postaje vretenast, što je stabilno, simetrično stanje rotirajuće crne rupe.

Kako se novi horizont formira signal iz njegove blizine putuje do nas sve duže i duže, postaje sve slabiji, i gubi se u šumu prijemnika, kako se vidi na slici. Horizont svake crne rupe je granica svemira.

Autor: Milan Mijić

Moguće odlaganje lansiranja modula "Nauka"

Višenamenski laboratorijski modul (MLM) "Nauka" će najverovatnije biti lansiran prema Međunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS) 2018, a ne u decembru 2017. kako je planirano.

U Naučno-tehničkom centru RKK "Energija" pripremljeno je već 25 eksperimenata za analize različitih fizičko-hemijskih procesa planiranih da budu obavljeni na MLM "Nauka". Ovaj modul, pored naučno-istraživačkog karaktera, je od kritično značaja za kompletiranje ruskog dela MKS i njegovog eventualnog odvajanja od Kosmičke stanice posle 2024, ukoliko se partneri ne budu dogovorili o produžetku korišćenja MKS. Modul, po mnogim karakteristikama nadmašuje evropski ("Kolumbus") i japanski ("Kibo") laboratorijski modul.



Modul "Nauka" je planiran za raznovrsna naučna istraživanja. Pored toga, biće korišćen za skladištenje materijala neophodnih za nastavak korišćenja ruskog segmenta MKS, za spajanje transportnih ("Sajuz MS") i teretnih ("Progres MS") brodova, kao i za prepumpavanje goriva iz teretnih brodova u servisni modul "Zvezda" koji se koristi za korekcije orbite MKS. Na spoljašnjoj površini MLM "Nauka" nalazi se evropski manipulator ERA kojim će daljinskim komandama sa stanice biti obavljane operacije u otvorenom kosmosu. Takođe, ova robot ruka će pomagati ruskim kosmonautima za vreme njihovih radova izvan stanice.　


Za sada samo na kompjuterskoj grafici - modul "Nauka" (dole) sa robot-rukom ERA spojen uz modul "Zvezda" (levo). Desno je modul "Zarja" sa modulom "Rasvet" (desno, dole). Gore, iznad modula "Nauka" je mali modul "Poisk"

Istorija modula "Nauka" je veoma zanimljiva i - tužna. Sagrađen je 1995, kao rezerva funkcionalno-teretnog modula "Zarja", prvog modula MKS. Godinama je konzervisan proveo u pogonima Centra "Hruničev", gde je proizveden, bez ikakvih planova za njegovo korišćenje. Godine 2004. doneta je odluka da se modul preuredi u laboratorijski modul i tri godine kasnije, 2007. spoji sa MKS. Onda je krenuo njegov hod po trnju. Godinama je lansiranje modula odlagano, iz prostog razloga što za njegovo kompletiranje nikada nije izdvojeno onoliko para koliko je trebalo. Konačno, modul je, tako se mislilo početkom 2013. kompletiran u "Hruničevu" i predat RKK "Energija" gde je trebalo da bude obavljeno instaliranje naučne opreme. Tada su, međutim ustanovljeni problemi u pogonskom sistemu modula. U pojedinim magistralama za dovod goriva otkrivene su takozvane "prljavštine", čestice prašine i strani minijaturni predmeti koji su nepažnjom u "Hruničevu" dospeli u pogonski sistem. Modul je vraćen u "Hruničev" gde se još uvek nalazi. Njegov pogonski sistem je praktično kompletno demontiran. I pored toga, prošle godine je u grafiku lansiranja MKS objavljeno da će modul "Nauka" poleteti ka MKS u decembru 2017. Međutim, da bi lansiranje bilo do tada moguće, modul mora pre kraja aprila da bude dostavljen na Bajkonur gde posle toga kreću nova, finalna testiranja. A, prema vestima s kraja februara 2017. modul se još uvek nalazi u "Hruničevu", tako da je sada jasno da o njegovom transportu na Bajkonur do kraja aprila i lansiranju pre isteka decembra ove godine nema govora.

Za sada nema nagoveštaja u kom periodu 2018. možemo očekivati lansiranje modula "Nauka".

Autor: Grujica Ivanović

https://t.co/R14ovqHTWb

A P O D

 Rusko-američka sonda za Veneru?

Taman kad pomislim da su odnosi Zapada sa Rusijom na najnižim mogućim mirnodopskim granama, kad odjednom procuri vest da NASA i Роскосмос ’ladno sarađuju i ne pecaju se na politiku. Najnovija vest moskovske agencije ’TASS’ to ilustruje.

Lansiranje rusko-američke automatske međuplanetne stanice „Venera-D“ (rus. „Венера-Д“, Долгоживущая, tj. dugotrajna) planira se za period od kraja maja do kraja juna 2026. godine. Ovo je objavljeno na Nasinom sajtu kao finalni zaključak zajedničke radne grupe dve kosmičke agencije.

„Lansiranje će biti izvedeno raketom-nosačem 'Aнгара-A5' sa kosmodroma Vastočni 2026. godine. Kao rezervni datumi određeni su 2027. i 2029. godina,“ piše u izveštaju.

Lansirni prozor 2026. otvara se 30. maja do 20. juna sa optimalnim datumom starta – 9. jun. Kao rezervni prozor je odabran termin od 25. decembra 2027. do 16. januara 2028, sa optimalnim datumom lansiranja – 6. januar 2028. godine.

Na međuplanetnu trajektoriju stanicu će odneti dodatni stepen „Бриз-M“ ili još nerođeni vodonični stepen teške kategorije КВТК (rus. кислородно-водородный тяжёлого класса).


Dodatni stepen KBTK će nositi 19,6 tona goriva. Glavni motor РД-146Д ima potisak od 7,5 tona.

Prema agencijskim izvorima, Institut za kosmička istraživanja ИКИ (odabran za rukovođenje misijom sa ruske strane), razmatra nekoliko predloga o učešću Nase u ovom projektu. Pre svega, interesantna je mobilna atmosferska platforna VAMP (Venus Atmospheric Manoeuvrable Platform) ili makar dve aerostatične sonde (baloni), koji bi plovili kroz oblake planete nekoliko nedelja, što bi bilo jako važno za izučavanje rotacije atmosfere i ultraljubičastog zračenja. Kao drugo, nekoliko malih dugotrajni sondi koje bi bile razbacane po površini i tamo radile i prikupljale podatke nekoliko hiljada časova. Kao treće, kao dodatni elemenat misije razmišlja se o subsatelitu za izučavanje plazmenog sloja oko Venere.

2013. koncepcija projekta je u sastav „Венере-Д“ uključivala orbitni aparat sa radnim vekom od najmanje dve godine, subsatelit, sletni aparat tipa „Вега“ sa rokom aktivnog rada od oko 3 sata i dugotrajnu stanicu, koja bi na površini radila makar jedan dan.




Koncept „Венере-Д“. Ovo je konfiguracija koja bi trebalo da poleti ka Veneri.


Jedna od verzija ruskog sletnog modula nove misije. Planirano je da sleti posle 5 meseci leta.

ZADACI MISIJE

Projekat „Венера-Д“ je probitno bio koncipiran u vidu produžetka serije sovjetskih kosmičkih aparata „Венера“, ali ovog puta na novom nivou – sa vremenski produženim periodom za prikupljanje naučnih rezultata. Prvobitno, misija je bila na spisku Federalnog kosmičkog programa za period 2016-2025, ali je projekat na kraju isključen iz finalne verzije programa. Sada se naučnici nadaju da će pare za finansiranje projekta stići iz budžeta programa fundamentalnih istraživanja.

Jedan od zadataka misije je potraga za tragovima života ili samim životom u krajnje negostoljubivim uslovima na Veneri. „Nije nemoguće da je tokom prve milijarde godina na Veneri bilo vode i da je, možda, Venera bila prva planeta u sistemu gde se pojavio život. Teoretski, moguće je da neke bakterije opstaju u oblacima gde su temperatura i pritisak bliski zemaljskim, i gde se voda nalazi u kapljicama,“ kaže predstavnica radne grupe, rukovodilac laboratorije ИКИ, dr Ljudmila Zasova.

Prethodne automatske stanice za izučavanje površine i atmosfere Venere bile su lansirane davno, pre više od 30 godina. Poslednja takva stanica bila je sovjetska „ВЕГА-2“, misija o kojoj sam poodavno napisao po meni jednu od najinteresantnijih e-knjiga, čiji je sletni modul sleteo na drugu planetu od Sunca još 1985. godine. Ovo bi trebalo da bide prva Venerina sonda koju lansira Rusija – prethodno je to radio SSSR.

Ko se ne seća da podsetim da su Sovjeti stigli do Venere sa automatskom stanicom „Венера-1“ još 1961. godine! Verujem da 70-80% čitalaca ovog texta tada nije ni bila živa. Ja sam bio klinac, ali se sećam da je tada izgledalo kao da će se ljudi spustiti na okolne planete koliko sutra. Jes’ malo šipak ...

Samo još da kažem da će izbor mesta za sletanje „Венере-Д“ biti odabran na osnovu karti koje je napravila američka sonda „Magellan“ 1990. godine, kada je radarski mapirala 98% površine sa rezolucijom od 100 metara. bila je to interesantna misija: bila je prva međuplanetna misija lansirana sa šatla, peta Nasina misija na Veneru, i prva američka sonda ka nekoj planeti posle posta od 11 godina.

Autor: Draško Dragović

Kako ’Voyageri’ šalju dovoljno jak signal da možemo da ga uhvatimo, uprkos neverovatnoj udaljenosti?

http://www.astronomija.org.rs/misije/11103-kako-voyaregi-salju-dovoljno-jak-signal-da-mozemo-da-ga-uhvatimo-uprkos-neverovatnoj-udaljenosti

Kada će biti zadnje totalno pomračenje Sunca

Naš čitalac Miroslav Krstić je postavio zanimljivo pitanje u vezi pomračenja Sunca. Ali pre samog pitanja i odgovora da damo nekoliko napomena o pomračenjima:



Do pomračenja Sunca dolazi onda kada se Mesec nađe ispred Zemlje i tako blokira Sunčeve zrake te napravi senku na Zemlji. Sunce je od nas udaljeno oko 400 puta više nego Mesec, a Mesec je opet oko 400 puta manji od Sunca te su prividni prečnici oba tela približno isti. Ali i Sunce i Mesec stalno menjaju svoje odstojanje od naše planete te se tako desi da nekada prividni prečnik Meseca bude veći od prividnog prečnika Sunca i tada, uz ostale neophodne uslove, Mesec potpuno zakloni Sunce pa imamo totalno, tj. potpuno pomračenje Sunca. Nekada opet prividni prečnik Meseca bude manji od prividnog prečnika Sunca pa onda nastaje prstenasto pomračenje.



Naravno, sve je ovo krajnje pojednostavljeno da bi smo došli do odgovora na pitanje čitaoca koje glasi: pošto se Mesec stalno udaljava od Zemlje, te mu se prividni prečnik stalo umanjuje, doći će dan kada totalnog pomračenja više neće biti, a pitanje je kada? Kada će se to desiti?

Odgovor na ovo pitanje stigao je od našeg saradnika Milana Mijića:

Gruba procena, iz čiste geometrije, bi bila oko 70 miliona godina.

Naime, pod pretpostavkom da Mesec nastavi da se udaljava 3.8 cm na godinu, posle oko 70 miliona godina prividni prečnik Meseca u perigeju (kada je najveći) pašće za pola lučne sekunde ispod prividnog prečnika Sunca u afelu (kada je najmanji), pa će prstenasto pomračenje Sunca trajati bar jednu sekundu u vremenu a totalno neće više biti moguće.

Međutim, brzina udaljavanja Meseca će se sigurno smanjiti a može da se promeni i ekscentricitet njegove orbite tako da je prividno veći u perigeju nego što je sada. Oba efekta je teško proceniti ovako napamet, pa je sigurnije reći da posle reda veličine oko 100 miliona godina od sada više nećemo imati potpuna pomračenja Sunca.

Treba isplanirati putovanja.



Autor: Aleksandar Zorkić

Spisak veštačkih objekata koji su napustili Sunčev sistem

http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/11108-spisak-vestackih-objekata-koji-su-napustili-suncev-sistem

Habemus ’Europa Clipper’!

http://www.astronomija.org.rs/misije/11117-habemus-europa-clipper

https://t.co/7JQ3VgFDn5

A P O D...

Izbegnut sudar ’MAVEN-a’ sa Fobosom...

http://www.astronomija.org.rs/misije/11120-izbegnut-sudar-maven-a-sa-fobosom

Električni kvar na Venerinom orbiteru ’Akatsuki

http://www.astronomija.org.rs/misije/11121-elektricni-kvar-na-venerinom-orbiteru-akatsuki

Otkriće atoma

Pre više godina otac i ja smo napisali veliku enciklopediju o nekim velikim prnalascima i otkrićima koja su zasigurno uticala na pravac razvoja naše civilizacije. Knjigu smo podelili u dva toma, a svaki od njih na poglavlja posvećena kosmosu, fizici, matematici, hemiji, elektrotehnici, istoriji Zemlje, geografiji, antropologiji, nekim interesantnim pronalascima, itd. Pošto smo se sami finansirali našli smo sredstva za štampanje samo prvog dela knjige i ona se i sad može kupiti na sajtu. Druga knjiga nikad neće ugledati svetlost dana. Zato povremeno na ovaj način prenesem neku priču da ih bar neko pročita i ne ostanu neispričane.

Danas ću preneti drugu po redu priču iz poglavlja o nuklearnoj fizici. Prva je posvećena Albertu Ajnštajnu ...

Kao što je rekao Leon Lederman, nobelovac koga ćemo mnogo puta navoditi u ovoj knjizi, tek pojavom Džona Daltona (John Dalton) imamo onu klasičnu sliku jednog naučnika, ”pogodnog za slikanje na televiziji”. Govorio je da mu je glava puna trouglova, hemijskih procesa, električnih ogleda i sličnih stvari, te da nema kad da misli o privatnom životu. Nikad se nije oženio, slično Demokritu ili Tesli. Službovao je kao skromni nastavnik u školi internatskog tipa, dok je u slobodnom vremenu proučavao slavna naučna dela Njutna i Bojla. U toj školi je predavao dvanaest godina, sve dok mu nije stigla vest da je postavljen za nastavnika matematike i prirodne filosofije na mančesterskom Nju Koledžu (New College). Kada je došao tamo rečeno mu je da zapravo mora da drži časove iz hemije. Žalio se što mora da drži nastavu čitavih 21 čas nedeljno. Godine 1800. je odlučio da dâ ostavku i otvori sopstvenu nastavnu akademiju na kojoj je nastavio da se bavi istraživanjima iz oblasti matematike i hernije.

Sve dok u studiji ”New system of chemical philosophy” nije obelodanio svetu svoju atomsku teoriju (prvi deo 1808. a drugi 1810. godine), medu naučnicima je smatran za tek nešto malo jačeg amatera. Dalton je bio prvi koji je na početku XIX veka oživeo Demokritov termin ”a–tom” (odnosi se na nedeljivu česticu, za razliku od ”atoma” koji je deljiv), podsetivši da je to sićušna pojedinačna čestica, koja zajedno sa još mnogo takvih sačinjava svekoliku materiju oko nas. Demokritovu pretpostavku još iz V veka pre Hrista da su atomi različitih ”tvari” (mi danas kažemo elemenata) različitog oblika i veličine, Dalton je jednostavno objasnio različitim atomskim težinama.

Najveći doprinos koji je Dalton dao nauci upravo jeste ta njegova atomska teorija, koja ga je svrstala u red velikih naučnika, mada ima i onih koji tvrde da se Daltonu pripisuje više zasluga nego što zaslužuje, iako niko ne dovodi u pitanje činjenicu ”da je njegova teorija zapanjujuće uticala na atomsku teoriju – disciplinu koja će uskoro postati jedna od najuticajnijih u celokupnoj nauci”. Hemičari su prvi koji su u svojim ogledima ”dokazali” postojanje onog a–toma o kome je pisao Demokrit.



Primetivši u brojnim eksperimentima da se osobine gasova najbolje daju objasniti preko njihovih atoma, Dalton se okrenuo hemijskim reakcijama. Zapazio je da vodonik može da se kombinuje sa kiseonikom, hlorom ili sumporom, a da ipak njegovi atomi uvek imaju osobine vodonika. Zapazio je Dalton da svako hemijsko jedinjenje ”uvek sadrži svoje sastavne elemente u razmeri koja ostaje ista, gledano težinski”. Naprimer, ugljenik i kiseonik se kombinuju i daju ugljen–monoksid i to u srazmeri 12 delova ugljenika i 16 delova kiseonika. Zašto je to tako?

Ako jedan atom ugljenika ima težinu od 12 nekakvih jedinica, a jedan atom kiseonika težinu od 16 tih istih jedinica, onda prilikom njihovog spajanja (u bilo kojoj količini) ta razmera ostaje ista.

Dalton je napravio revoluciju u nauci time što je proglasio da su atomi osnovne jedinice svakog hemijskog elementa i da svaki hemijski atom ima svoju sopstvenu težinu.

Godina ”pronalaska” atoma je 1808., a pronalazač je Dalton. ”To je jedno od najdubljih naučnih otkrića”, podseća Lederman, ”još od vremena Demokrita 2.200 godina ranije, jer je time dokazano da Demokritovi a–tomi stvarno postoje”. Zanemarljive su njegove omaške u tom radu: naprimer, on je pogrešno zabeležio da je relativna težina kiseonika u odnosu na vodonik 7 a ne 8, i nije dobro shvatio sastave vode i amonijaka. Uprkos tome, on je u nauku uneo jedan novi način gledanja, a sve na osnovu svojih eksperimenata, za koje je imao hrpu epruveta, apotekarske terazije i najzad ono što je najbitnija osobina svakog valjanog naučnika, a to je upornost istraživača.

Međutim, ono što je Dalton nazvao atomom nije sasvim istovetno a–tomu o kome je pisao Demokrit. Tako danas smatraju savremeni atomski, ili bolje reći, nuklearni fizičari. Demokritov a–tom je nedeljiva čestica, najmanja materijalna čestica, a Daltonov atom je deljiv i sastavljen od više manjih čestica materije, koje će fizičari redom otkrivati decenijama kasnije. Nuklearni fizičari svojataju Demokrita, smatrajući da su kvarkovi te najmanje, nedeljive čestice materije, na koje je Demokrit mislio govoreći da se ne mogu dalje deliti i nazivao ih a–tomima. Hemijski atom, čije je postojanje dokazao Dalton, ima svoju strukturu i to veoma složenu i predstavlja najmanji delić nekog hemijskog elementa.

Oko 1815. godine engleski hemičar i biohemičar po imenu Vilijem Praut (William Prout, 1785-1850) lansirao je hipotezu da je svakolika materija oko nas sagrađena zapravo od atoma vodonika. Iako nije baš sasvim tako, jeste blizu: 90% cele vidljive vaseljene čini vodonik, helijuma ima oko 9%, a samo 1% ostaje svim ostalim elementima[1]. Njemu je bilo jasno da je vodonik najlakši elemenat u prirodi i da mu je atomska težina 1. ”Pa možda je onda to osnovna materija?”, mozgao je Praut. ”Možda su svi ostali elementi samo kombinacija vodonikovih atoma?“ U to vreme je bilo poznato samo 25 hemijskih elemenata i Praut je smatrao da je vodonik ”najmanji zajednički sadržatelj” za sve ostale, budući da je najlakši među njima. Tada još nisu bili otkriveni elektroni i protoni – to će doći nešto kasnije.

Prautova zamisao je bila zapravo prilično razumna, jer je atomska težina većine elemenata iznosila približno ceo prirodni broj, koji se mogao dobiti jednostavnim množenjem težine vodonikovog atoma nekim celim brojem. Merenja atomskih težina tada nisu bila precizna, a kada su to postala i kada je izmerena atomska težina hlora, kojeg je otkrio Faradej, i koji je imao relativnu atomsku težinu 35,5, Prautova hipoteza je oborena, jer je svima bilo jasno da ne može postojati pola atoma. Danas se zna da je prirodni hlor zapravo mešavina dva izotopa hlora. Jedan izotop ima 35 ”vodonika”, a drugi 37, ali to nisu nikakvi vodonici, već protoni i neutroni koji imaju skoro istu masu kao vodonikov atom.

Ono veliko u Prautovoj hipotezi je to što je predvideo da bi mogao postojati jedan ”nukleon” koji bi bio univerzalna ”ciglica” od koje je sazdana sva materija. To je bio nagoveštaj potvrđen otkrićem dva istinska nukleona – jedan je bio proton, a drugi neutron, za mnogo kraće vreme nego što je prošlo od Demokritovog nagoveštaja o postojanju a–toma, pa do eksperimentalne potvrde toga.

Samo da kažemo još koju o samom Džonu Daltonu.

Interesantno je da je svoje prve korake u nauci (1787) beležio u dnevniku, u kome je ostavio neverovatnih 200.000 napomena o raznim meteorološkim posmatranjima koja je izvodio u rodnom kraju. Kasnije je to i štampao kao ”Meteorological Observations and Essays” (1793). Pored toga, predano je pravio kolekciju biljnih vrsta i insekata. Opčinjen pojavom polarne svetlosti u svom kraju, 1787. godine počinje osmatranja ovog neobičnog fenomena izazvanog električnim poremećajima u atmosferi i vispreno zaključio da mora postojati neka veza između njenih pojava i Zemljinog magnetnog polja.

Neka od njegovih meteoroloških zapažanja dovela su ga do zaključaka o temperaturnim razlikama i poreklu pasatnih vetrova izazvanih rotacijom Zemlje, ne znajući da je 1735. godine sličnu teoriju već predložio engleski meteorolog i fizičar Džordž Hedli (George Hadley). Ta svoja zapažanja, u vidu stručnih radova, izlagao je pred Filosofskim udruženjem, baš kao i brojne eseje o barometrima, termometrima, higroskopima, formacijama oblaka, rasporedu i karakteru atmosferske vlage, itd. Prvi je potvrdio teoriju da kiša ne pada usled smanjivanja atmosferskog pritiska, već usled pada temperature.

Pošto su i on i rođeni brat patili od urođenog slepila za boje, mnogo se bavio i tom problematikom, objavivši u radu ”Neverovatne činjenice u odnosu vida i boja” iz 1794. godine, ideju da je uzrok tome nedostatak obojenog pigmenta u staklastoj materiji očne jabučice. Iako je ova teorija oborena još za njegova života, slepilo za boje se po njemu i danas naziva daltonizmom[2].

Na njegovoj sahrani dvadeset sedmog jula 1844. godine u Mančesteru okupilo se preko 40.000 ljudi da odaju poštu ovom nesumnjivom velikanu nauke.

[1] Izgleda da će nam i u pogledu sastava vasione najnovija istraživanja doneti revolucionarne preokrete: oko 70% njenog ukupnog sadržaja čini tzv. tamna energija, oko 25% je nevidljiva nebarionska materija (u čiji sastav ulaze možda WIMP čestice, neutrini ili neke nama još nepoznate čestice), a samo 4,8% je obična materija, sačinjena od nama poznatih protona i neutrona.

Od toga je 0,4% vreli gas u galaktičkim jatima, 1,2% je hladni gas u međugalaktičkom prostoru, 2,6% je vreli gas međugalaktičkog prostora, a ostalih 0,6% čine tzv. svetleća materija vasione: zvezde i galaksije.

Tih 0,6% je ono što mi vidimo, a 90% toga čini vodonik.

[2] Danas se zna da je jednostavno u pitanju genetska greška nervnih ćelija u mrežnjači.

Autor: Draško Dragović