Vesti iz sveta astronomije...

Povratak kosmičke heroine

Posle 289 dana provedenih u kosmosu na Zemlju se vratila Pegi Vitson. Ona među ženama predvodi po vremenu provedenom na orbiti, u kosmičkom brodu i u otvorenom kosmosu. Sa njom su se na Zemlju, posle 136 dana kosmičkog leta, vratili Fjodor Jurčihin i Džek Fišer.



Aparat za povratak kosmičkog broda "Sajuz MS-04" uspešno je sleteo danas, 3. septembra 2017. u 4.22č (po moskovskom vremenu). U poslednjim trenucima leta, dok se kapsula sa tročlanom posadom ljuljala ispod velikog crveno-belog padobrana, neposredno iznad tla upaljeni su retoraketni motori koji su podigli oblak prašine. Kapsula se sletela na bok, posle čega je odbačen padobran. Prihvatna ekipa je brzo stigla do broda, otvorila poklopac i prvo iz kapsule izvukla komandanta broda Fjodora Jurčihina. Ovo je bio njegov pet kosmički let, tokom koga je po deveti put izašao u otvoreni kosmos. Zatim su iz broda izvučeni američki astronauti Pegi Vitson i Džek Fišer.


Brod "Sajuz MS-04" je sleteo 148 km jugoistočno od grada Džezkazgana, na severu Kazahstana.

Vitsonova je sa gotovo 290 dana provedenih u kosmosu, apsolutni rekorder među ženama po dužini kosmičkog leta. Ona je poletela u kosmos 17. novembra 2016. kao član pedesete osnovne posade Međunarodne kosmičke stanice (MKS-50). Bilo je planirano da se vrati u junu 2017, skupa sa svojim kolegama ruskim kosmonautom Olegom Novickim i Francuzom Tomom Peskeom. Međutim, psole odluke "Roskomosa" da smanji broj ruskih kosmonauta na MKS sa tri na dva i promena u grafiku misija, odlučeno je da Vitsonova ostane na Kosmičkoj stanici sa sledećom dvočlanom posadom - kosmonautom Fjodorom Jurčihinom i američkim astronautom Džekom Fišerom koji su 20. aprila 2017. stigli na MKS. Tokom svog kosmičkog maratona, Vitsonova je četiri puta izlazila sa različitim astronautima izvan stanice, između ostalog i radi otklanjanja problema u radu sistema za električno napajanje i orijentacije jednog od sunčevih panela. Sa izlascima u otvoreni kosmos iz dva prethodna leta, Vitsonova je nakupila deset "leonovanja" i 60 časova i 19 minuta izvan stanice.

Na MKS je ostala posada misije MKS-52 - američki astronaut Rendolf Breznik, koji je od Jurčihina preuzeo komandu stanicom, ruski kosmonaut Sergej Rjazanski i Italijan Paolo Nespoli. Njima će se već 13. septembra pridružiti članovi ekspedicije MKS-53 - Aleksandar Misurkin ("Roskosmos") i Mark Van De Haj i Džozef Akaba (NASA).

Pogledajte još fotografija
https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/albums/72157688530388445

Autor: Grujica Ivanović

https://t.co/5w4dnWaMbO

A P O D...

Vojadžer 1 i 2, 40 godina od lansiranja



U avgustu i septembru 2017. puni se 40 godina rada kosmičkih sondi, Vojadžer 1 i 2. Ovo su dva najudaljenija zemaljaska svemirsks broda od Zemlje. Vojadžer 2 je udaljen skoro 16 svetlosnih sati. Na granici je heliosfere, oblasti definisane uticajem solarnog vetra i magnetnog polja Sunca. Prvi ambasador čovečanstva na Mlečnom putu, Vojadžer 1 je udaljen više od 19 svetlosnih časova. Već 5 godina se nalazi izvan heliosfere, u međuzvezdanom prostoru.

Sonde su i dalje funkcionalne i komunikativne. Još uvek sondiraju okruženje u kom se nalaze i šalju zapažanja o uslovima u kojima se uticaj Sunca smanjuje i počinje međuzvezdani prostor. Ove svemirske sonde su i vremenske kapsule jer mogu trajati milijarde godina. Jednog dana mogu biti jedini trag ljudske civilizacije.Svaka sonda nosi zvukove, slike i poruke Zemlje.

Vojadžer 1 je lansiran 5. septembra 1977. godine.To je jedina svemirska letilaca koja je ušla u međuzvezdani prostor. Vojadžer 2 je lansiran 20. avgusta 1977. godine. Jedina je svemirska letilica koja je preletela pored sve četiri spoljne planete – Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna. Vojadžeri su otkrili:



–prve aktivne vulkane izvan Zemlje, na Jupiterovom satelitu Iou;

–nagoveštaj podzemnog okeana na Jupiterovom satelitu Europi;

–atmosferu na Saturnovom mesecu Titanu;

–ledeni Uranov satelit Mirandu;

–ledeni gejzir na Neptunovom mesecu Tritonu.

Vojadžer 1 je sada udaljen preko20 milijardi km u severnom pravcu od Zemlje. Podaci koje on šalje pokazuju da su kosmički zraci čak četiri puta prisutniji u međuzvezdanom prostoru nego u blizini Zemlje. To znači da heliosfera, prostor poput balona u kom se nalaze planete solarnog sistema i solarni vetar, deluje kao štit od kosmičkog zračenja. Vojadžer 1 ukazuje da se lokalno međuzvezdano magnetno polje nalazi oko heliosfere.

Vojadžer 2, je sada udaljen više od 17 milijardi km u južnom pravcu od Zemlje. Očekuje se da uđe u međuzvezdani prostor u narednih nekoliko godina. Različite lokacije dva Vojadžera omogućavaju naučnicima da uporede dva regiona prostora u kojima heliosfera stupa u interakciju sa okolnim međuzvezdanim medijumima pomoću instrumenata koji mere naelektrisane čestice, magnetna polja, niskofrekventne radio talase i plazmu solarnog vjetra.

„Niko od nas nije znao, kada smo ih lansirali pre 40 godina, da će i dalje raditi i da će se nastaviti ovaj pionirski put“, rekao je Ed Stone, naučnik u projektu Vojadžer sa Kalteha u Pasadeni, Kalifornija. „Najupečatljivija stvar koju nađu u narednih pet godina verovatno će biti nešto što do sada nije otkriveno“.

Oba Vojadžera imaju po tri radioizotopska termoelektrična generatora u kojima se raspadom plutonijuma-238 sa vremenom poluraspada od 88 godina stvara potrebna energija za dugotrajan rad. Brodovi mogu samostalno da se prebacuju na rezervne sisteme kada je to potrebno.

Prostor u kom se oni kreću je skoro prazan, tako da su na niskom nivou rizika od bombardovanja velikim objektima. Međuzvezdano okruženje Vojadžera 1 je ispunjeno retkim oblacima materijala preostalom od zvezda koje su eksplodirale kao supernove milionima godina u prošlosti. Ovaj materijal ne predstavlja opasnost za svemirski brod, ali ga Vojadžer posmatra i omogućuje naučnicima da ga proučavaju.

Obzirom da se Vojadžerova snaga smanjuje za po 4W godišnje, inženjeri uče kako da upravljaju svemirskim letlicama pod sve većim ograničenjima snage. Kako bi maksimizirali Vojadžerov rad, oni moraju da konsultuju dokumenta napisana decenijama ranije.

Izvor: Voyager
https://www.nasa.gov/mission_pages/voyager/index.html

Autor: Miša Bracić

https://t.co/H2Yf8abDDc

A P O D...

Iznenađujuće otkriće razjašnjava moćnu Novu

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/zvezde/11560-iznenadujuce-otkrice-razjasnjava-mocnu-novu

https://t.co/NAufrG8nq7

A P O D...

https://t.co/SKZW6JcsFH

A P O D...

NASA i Vidojevica - dva pristupa javnosti

Popularizacija nauke je u nekim zemljama važna. U mnogim drugim nije.


Zgrada Nase

Zašto se u nekim zemljama nauka popularizuje? Za to ima više razloga, a navešću dva za koja mislim da su osnovna. I za primer ću uzeti Nasu zato što je ona tematski najbliža našem sajtu, ali isto je i sa svim drugim organizacijama u SAD, sa univerzitetima, institutima, vojskom, opservatorijama itd.

Dakle, Nasa dobija sredstva za svoje projekte iz budžeta države, a na osnovu preporuke predsednika SAD i odluke američkog Kongresa. Ali u Kongresu ima i onih koji smatraju da se pare uložene u svemirska istraživanja mogu pametnije iskoristiti na Zemlji. Kongresmeni vode računa o brojnim interesima, pa tako i o interesima svojih glasača. Ako glasači žele da Nasa i dalje istražuje svemir… jasno je.

Evo malo više o tome.

A šta je sa Vidojevicom? Pa njoj ništa ne zavisi od javnog mnjenja i zato je ona za javno mišljenje nezainteresovana i može da nađe neograničen broj razloga zašto nije zgodno da joj neko dođe u posetu.

A kada jednog dana Vidojevici novac bude zavisio od javnog mnjenja tada će tehnički posmatrač na opservatoriji od zore, sa širokim osmehom dočekivati posetioce i na srpskom i engleskom jeziku ih obaveštavati o svemu što njih o opservatoriji bude interesovalo.

Da li će doći taj dan? Pa ako ne dođe, to će biti samo zbog toga što će do tada Vidojevica prestati da radi. Vidojevica već sada nema dovoljno para i ona ne radi punim kapacitetom. Nedostaje još bar još jedan posmatrač i put do Stanice, a vrlo brzo će joj nedostajati sve nove tehnologije koje se pojavljuju, a koje prosto gutaju pare.

Jednog dana, za pet ili 15 godina neki ministar će listati konkursne projekte i pitati se na glas: - Šta Vidojevica? Gde je to Vidojevica i je l uopšte ide tamo neko? I kakva je korist od nje? I koliko to ona para traži? Pa bolje nam je da te pare uložimo u izgradnju akvarijuma na Kalemegdanu, nego da ih sipamo u tu Vidojevicu. Akvarijum će povećati turističku ponudu Beograda, imaćemo više turista, zarađivaćemo. Sem toga, narod voli da gleda ribice i meduze u akvarijumu!

Naravno, drukčije bi bilo da Vidojevica ima javnost na svojoj strani - i ako se Vidojevica već danas ne potrudi da poboljša svoj odnos sa javnošću, kasnije za to više neće ni imati prilike.

A postoji i drugi razlog zbog kojeg je Nasa otvorena za javnost: zbog toga što zna da američki narod ima pravo da je poseti, kao što ima pravo i da razgleda Belu kuću, nosač aviona, lansirnu rampu itd. Jasno je da se posete organizuju na taj način da one ne ugrožavaju normalan rad Nase, predsednika države, armije i lansiranje. Ali narod ima pravo da nešto vidi.

Zašto su one predivne fotografije svih Nasinih misija public domain tj. sve su u javnom vlasništvu (sigurno da postoje neki retki i opravdani izuzeci)? Pa zato što postoji zakon po kome su radovi savezne vlade SAD i njenih agencija u javnom vlasništvu. A Nasa je jedna od vladinih agencija. Eto zato.

A imamo li mi, ovde u Srbiji, neka prava kada se radi o Vidjovici? Ili je Vidojevica privatno vlasništvo pa poseta opservatoriji zavisi isključivo od dobre volje vlasnika?


Astronomska stanica na Vidojevici

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/Bu3hyOtf1O

A P O D...

https://t.co/bvR4W2Jixd

A P O D...

Koliku najmanju Sunčevu pegu možemo da vidimo

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sunce-98576/11572-koliku-najmanju-suncevu-pegu-mozemo-da-vidimo

https://t.co/gjgBUKx7EA

A P O D...

Kiše na planetima i satelitima

Kišne radosti i drugdje na planetima pada kiša, ali kakva!?



Nakon nesnosnih ljetnih vrućina doslovce su nas zapljusnule kiše a već pomalo i dojadile. Jedna od narodnih poslovica kaže kako je „svakog gosta tri dana dosta“ pa makar to bila ljubavnica (ili ljubavnik), vrućina, hladnoća ili pak kiša.

Naši krajevi često se susreću sa suhim i mokrim razdobljima, ništa čudno, ništa neuobičajeno. Jednostavno to je tako, baš kao što ima područja koje obiluju kišnim razdobljima i onih na kojima je kiša prava rijetkost.



Kako to izgleda na drugim planetima Sunčeva sustava? Primjerice imaginarni stanovnici Merkura zasigurno bi bili presretni da im kiša padne svakih desetak-dvadesetak godina kao kod nas u pojedinim pustinjskim predjelima. No tamo nema ni oblaka ni kiše. Već na Veneri je stvar drugačija. Kiše ima u izobilju, baš kao i oblaka od kojih se sa površine zvjezdano nebo nikada ne vidi. No rijetko da koja kap kiše dođe do tla. Kiše se nastaju i prestaju još u atmosferi. I da, tamošnje kiše, gledano iz naše perspektive, nisu nimalo ugodne. Možda bi najbolji laički opis Venerinih kiša bio otprilike ovakav; sumporna kiselina raspršena u kapima!

Podalje od Sunca i Zemlje, rijetka Marsovska atmosfera omogućava stvaranje oblaka a na pojedinim dijelovima, posebice oko polova, čini se da dolazi do pojave kiše pa i snjega. O tome ima kontradiktornih razmišljanja i zaključaka pojedinih znanstvenika a za biti sigurni što se točno događa morati ćemo pričekati da tamo neki od robota ili astronauta to snimi ili osjeti na vlastitom metalu ili odijelu.

Plinoviti divovi poput Jupitera i Saturna ili pak Urana i Neptuna također po svoj prilici poznaju „iskustvo kiše“. Čini se kako tamo zapravo pada dijamantna kiša! „Tamošnji rudari“ ne bi trebali kopati ispod površine (za koju i ne znamo točno kakva je) već samo čekati padaline. Oko dvije tisuće tona dijamanata godišnje „padne“ primjerice na Saturnu a većina takvih kišnih kapi promjera je oko 10mm.

Na najvećem prirodnom satelitu Sunčeva sustava, Saturnovom Titanu, pada kiša metana s druge strane na našem Mjesecu nema kiše ni oblaka a „s neba“ padaju samo meteori.

Na svjetovima drugih sunaca padaju još čudnije kiše. „Staklena kiša“ po svemu sudeći je moguća na HD189733b a možda je još zanimljivija „bakrena kiša“ na OGLE-TR-56b.

No što je to zapravo kiša i kako nastaje (na Zemlji)? Pravo je vrijeme za razgovor o tome sa mladim generacijama koje su upravo krenule u novu školsku godinu (sa ili bez kabanica/kišobranima). Sigurno se još iz škole sjećate tog gradiva, zar ne?

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/HNhgSOs93k

A P O D...

Sve su počeli Nemci ... V-2

http://www.astronomija.org.rs/istorija-70162/11574-sve-su-poceli-nemci-v-2

https://t.co/KqG6Qbc6yx

A P O D...

Poslednje slike sa Cassinija

Pre dva sata "Cassini" je napravio poslednje fotografije u svom životu! Slike zauzimaju previše MB i za njihovo slanje treba previše vremena – koga sonda više nema! – a i planeta je previše blizu, oblaci promiču prevelikom brzinom da bi brodska kamera, konstruisana za sasvim druge uslove, mogla da napravi dobre fotose. Zato će od sada pa do kraja sonda slati samo podatke instrumenata. Kamera više ne služi ničemu i neće više raditi.


Jedna od poslednjih fotografija prikazuje prepoznatljiv Saturnov šestougao, džinovsku vrtložnu oluju.


Pogled na prstenove iz neviđene blizine. Podaci kažu da je prsten "debeo" samo 10 metara a da 99,9% čini vodeni led.


Pošto signal putuje oko 83 minuta do Zemlje, JPL iz Kalifornije javlja da će do kraja misije primiti još jedan set fotografija.


Poslednja pristigla slika: Enceladus iznad horizonta planete

Autor: Draško Dragović

Sudnji dan za letjelicu Cassini

NASA-ina robotička letjelica (samo)uništena u Saturnovoj atmosferi



Dvadeset godina od lansiranja (1997.) NASAina robotička letjelica Cassini marljivo je istraživala planet Saturn i njegove mnogobrojne prirodne mjesece. Danas, 15. septembra i posljednji elektron života prestao je kolati njezinim strujnim krugovima.

Prema originalnom planu, još iz početka devedesetih godina prošlog stoljeća, letjelica je na kraju svog životnog vijeka (čitaj; zbog potrošenog goriva) usmjerena u Saturnovu atmosferu i tamo je dezintegrirana poput malog asteroida prilikom udara u atmosferu planeta. Misija najveće NASAine letjelice za istraživanje planeta uspješno je okončana. Treba istaknuti kako je Cassini još godinama mogla i bez povremene uporabe raketnih potisnika orbitirati oko Saturna i njegovih mjeseci no sa potpuno praznim rezervoarima uskoro bi njezin let postao nekontroliran. Potencijalno, u budućnosti moglo se dogoditi da letjelica završi na nekom od Saturnovih mjeseci i tako kontaminira lokalnu sredinu mikroorganizmima sa Zemlje (ukoliko su neki od njih preživjeli sterilizaciju sonde i dvadeset godina leta u svemiru) a što astrobiolozi pod svaku cijenu žele izbjeći.

Trinaest punih godina Cassini je istraživala Saturn. Do njegova najvećeg mjeseca Titana uspješno je dopremila i sondu Huygens, Europske svemirske agencije.



Posljednji trenuci letjelice izgledali su ovako; najprije se gase tri instrumenta koja više nisu od važnosti, zatim se gasi kamera. Za njihov obradu i prijenos fotografija jednostavno više nema vremena. Raketni motori pri ulasku u gornje slojeve Saturnove atmosfere započinju sa radom na 10% snage radi usmjeravanja letjelice koja juri preko 120.000 km/h kako bi podaci prikupljeni sa preostalih osam instrumenata bili točno odaslani ka Zemlji. Tijekom narednih nekoliko minuta motori pojačavaju rad, atmosfersko trenje i pritisak na sondu rapidno raste. Uskoro motori rade na maksimalnom mogućem potisku no više ne uspijevaju održati pod kontrolom. Radio signal se gubi. Letjelica započinje nekontroliran let. Nikada nećemo saznati kada je nastupio trenutak početka dezintegracije same letjelice. Nešto kasnije, Cassini je pretvorena u „plin i prašinu“ koja će se razvući po Saturnu.

Kraj je to fantastične misije i vrlo emotivan trenutak za znanstvenike i inženjere od kojih su neki i punih trideset godina angažirani na ovom projektu. Četiri milijarde dolara utrošeno je na projekt Cassini. Saznanja o Saturnovom svijetu danas temeljimo upravo na ovoj letjelici. Upitamo li se koje je „naj-naj“ otkriće Cassini-ja ne bismo pogriješili ako u prvi plan istaknemo kako su zahvaljujući ovoj letjelici dva prirodna Saturnova mjeseca (Titan i Enceladus) shvaćena možda i kao najinteresantnija nebeska tijela u Sunčevom sustavu koja vrijedi podrobno istražiti u nekim budućim misijama.

Posljednji signal sa letjelice Cassini zaprimljen je u 13:55 po našem vremenu. Bezmalo svi veliki zemaljski i svemirski teleskopi u to su vrijeme bili usmjereni ka Saturnu ne bi li možda zamijetili umjetno stvoren „Zemaljski meteor“ u njegovoj atmosferi. Obrada i evaluacija podataka koje je prikupila letjelica Cassini potrajati će još puno godina. Hvala ti na svemu Cassini!

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/XEEhQG6VTl

A P O D...

Španski satelit 'Amazonas 5' stigao u orbitu

http://www.astronomija.org.rs/misije/11585-spanski-satelit-amazonas-5-stigao-u-orbitu

https://t.co/LhiwJ4eKy3

A P O D...

Gudbaj Kasini!

http://www.astronomija.org.rs/misije/11586-gudbaj-kasini

Cassinijev RADAR

http://www.astronomija.org.rs/misije/11587-cassinijev-radar

https://t.co/a7Rbi5BX1L

A P O D...

Kako su Sovjeti izgubili trku

CRVENI PROGRAM SLANJA LJUDI NA MESEC

Jedna od najkontroverznijih tema u istoriji kosmonautike upravo je ova. Nju je nemoguće sagledati van konteksta tadašnjih zbivanja, kako u SSSR-u tako i u svetu. Sovjeti su dugo držali primat u osvajanju kosmosa ali se Amerika, na čelu sa Nasom, sve više primicala. Organizacija kosmičke industrije u SSSR-u, gde su se brojni konstruktorski biroi, predvođeni vrhunskim konstruktorima, a uz to akademicima i narodnim herojima, ljudima o čijim su zaslugama u ratu i miru pisani traktati, međusobno borili za političku i vojnu prevlast, počela je sve više da bude balast koji je kočio svaki napredak. Ko je tada mogao i smeo da išta kaže Sergeju Koroljevu, kada u to vreme nije bilo boljeg konstruktora na svetu? Ipak, i u tim uslovima, plan zemlje za osvajanje Meseca išao je na dva pa i na tri koloseka. Za to vreme, SAD su ujedinile sve snage u jednu organizaciju (Nasu), koja je dobila bezgraničnu političku, vojnu i financijsku podršku nacije i uspeh je bio zagarantovan... Da se ne lažemo – danas gledano jasno se vidi da Sovjeti nisu imali šanse.



Kako početi ovu priču? Svi znamo da nije uspela. Razlozi za to su (bez)brojni. Ne bih želeo – niti sam to u stanju – da se bavim političko-istorijskim kontekstom ove epopeje, a opet, nemoguće je ispričati nešto o ovako grandioznom projektu a ne osvrnuti na neke druge aspekte sem tehničkih. Uz to, svako ko je iole išta pročitao o ruskim, a pogotovu sovjetskim kosmičkim projektima vrlo dobro zna da je to takav mrs od podataka, izjava, oznaka, nomenklature, šifrovanih naziva i brojeva, da se tu niko živi ne može da snađe. Uz to, podsećam da su Amerikanci sa "Apollom" bili na Mesecu i nakon 6 misija prekinuli svako dalje angažovanje a da nisu bili upoznati sa svim detaljima o komšijskim planovima – sve je to bila zakukuljena i zamumuljena vojna i državna tajna, puna ćorsokaka i pogrešnih informacija "da se Vlasi ne dosete". U pokušaju da nađem relevantne podatke i ja sam zapadao u te lavirinte i gubio se, što je glavni razlog zbog čega je sovjetsko osvajanje Meseca ostala jedina velika tema o kojoj nikada nisam napisao praktično ništa.

Ovo je moj poslednji pokušaj.



http://www.astronomija.org.rs/images/stories/ikonice/download.jpg