Vesti iz sveta astronomije...

Rusko-američka sonda za Veneru?

Taman kad pomislim da su odnosi Zapada sa Rusijom na najnižim mogućim mirnodopskim granama, kad odjednom procuri vest da NASA i Роскосмос ’ladno sarađuju i ne pecaju se na politiku. Najnovija vest moskovske agencije ’TASS’ to ilustruje.

Lansiranje rusko-američke automatske međuplanetne stanice „Venera-D“ (rus. „Венера-Д“, Долгоживущая, tj. dugotrajna) planira se za period od kraja maja do kraja juna 2026. godine. Ovo je objavljeno na Nasinom sajtu kao finalni zaključak zajedničke radne grupe dve kosmičke agencije.

„Lansiranje će biti izvedeno raketom-nosačem 'Aнгара-A5' sa kosmodroma Vastočni 2026. godine. Kao rezervni datumi određeni su 2027. i 2029. godina,“ piše u izveštaju.

Lansirni prozor 2026. otvara se 30. maja do 20. juna sa optimalnim datumom starta – 9. jun. Kao rezervni prozor je odabran termin od 25. decembra 2027. do 16. januara 2028, sa optimalnim datumom lansiranja – 6. januar 2028. godine.

Na međuplanetnu trajektoriju stanicu će odneti dodatni stepen „Бриз-M“ ili još nerođeni vodonični stepen teške kategorije КВТК (rus. кислородно-водородный тяжёлого класса).


Dodatni stepen KBTK će nositi 19,6 tona goriva. Glavni motor РД-146Д ima potisak od 7,5 tona.

Prema agencijskim izvorima, Institut za kosmička istraživanja ИКИ (odabran za rukovođenje misijom sa ruske strane), razmatra nekoliko predloga o učešću Nase u ovom projektu. Pre svega, interesantna je mobilna atmosferska platforna VAMP (Venus Atmospheric Manoeuvrable Platform) ili makar dve aerostatične sonde (baloni), koji bi plovili kroz oblake planete nekoliko nedelja, što bi bilo jako važno za izučavanje rotacije atmosfere i ultraljubičastog zračenja. Kao drugo, nekoliko malih dugotrajni sondi koje bi bile razbacane po površini i tamo radile i prikupljale podatke nekoliko hiljada časova. Kao treće, kao dodatni elemenat misije razmišlja se o subsatelitu za izučavanje plazmenog sloja oko Venere.

2013. koncepcija projekta je u sastav „Венере-Д“ uključivala orbitni aparat sa radnim vekom od najmanje dve godine, subsatelit, sletni aparat tipa „Вега“ sa rokom aktivnog rada od oko 3 sata i dugotrajnu stanicu, koja bi na površini radila makar jedan dan.




Koncept „Венере-Д“. Ovo je konfiguracija koja bi trebalo da poleti ka Veneri.


Jedna od verzija ruskog sletnog modula nove misije. Planirano je da sleti posle 5 meseci leta.

ZADACI MISIJE

Projekat „Венера-Д“ je probitno bio koncipiran u vidu produžetka serije sovjetskih kosmičkih aparata „Венера“, ali ovog puta na novom nivou – sa vremenski produženim periodom za prikupljanje naučnih rezultata. Prvobitno, misija je bila na spisku Federalnog kosmičkog programa za period 2016-2025, ali je projekat na kraju isključen iz finalne verzije programa. Sada se naučnici nadaju da će pare za finansiranje projekta stići iz budžeta programa fundamentalnih istraživanja.

Jedan od zadataka misije je potraga za tragovima života ili samim životom u krajnje negostoljubivim uslovima na Veneri. „Nije nemoguće da je tokom prve milijarde godina na Veneri bilo vode i da je, možda, Venera bila prva planeta u sistemu gde se pojavio život. Teoretski, moguće je da neke bakterije opstaju u oblacima gde su temperatura i pritisak bliski zemaljskim, i gde se voda nalazi u kapljicama,“ kaže predstavnica radne grupe, rukovodilac laboratorije ИКИ, dr Ljudmila Zasova.

Prethodne automatske stanice za izučavanje površine i atmosfere Venere bile su lansirane davno, pre više od 30 godina. Poslednja takva stanica bila je sovjetska „ВЕГА-2“, misija o kojoj sam poodavno napisao po meni jednu od najinteresantnijih e-knjiga, čiji je sletni modul sleteo na drugu planetu od Sunca još 1985. godine. Ovo bi trebalo da bide prva Venerina sonda koju lansira Rusija – prethodno je to radio SSSR.

Ko se ne seća da podsetim da su Sovjeti stigli do Venere sa automatskom stanicom „Венера-1“ još 1961. godine! Verujem da 70-80% čitalaca ovog texta tada nije ni bila živa. Ja sam bio klinac, ali se sećam da je tada izgledalo kao da će se ljudi spustiti na okolne planete koliko sutra. Jes’ malo šipak ...

Samo još da kažem da će izbor mesta za sletanje „Венере-Д“ biti odabran na osnovu karti koje je napravila američka sonda „Magellan“ 1990. godine, kada je radarski mapirala 98% površine sa rezolucijom od 100 metara. bila je to interesantna misija: bila je prva međuplanetna misija lansirana sa šatla, peta Nasina misija na Veneru, i prva američka sonda ka nekoj planeti posle posta od 11 godina.

Autor: Draško Dragović

Venera: ulazimo u razdoblje velikih promjena

Venera, dragulj večernjeg neba u „dramatičnom“ odlasku

Sve do pred koji dan, navečer nakon zalaska Sunca visoko na zapadnom horizontu dočekivala nas je sjajna Venera. U svega nekoliko dana njezin je sjaj pomalo izbljedio te se osjetno spustila prema horizontu. No prave, „dramatične“ promjene očekuju nas u narednih desetak dana. Doslovce svake večeri golim okom lako ćemo uočiti kako položaj Venere iznad horizonta ubrzano „opada“. Kroz desetak dana toliko će se „približiti“ Suncu te ju više nećemo vidjeti.



Razlog tome je nebeska mehanika. Venera kruži oko Sunca i sada se nalazi na dijelu putanje kada će se naći između Zemlje i Sunca (donja konjukcija). Kratko vrijeme prije, za vrijeme i poslje konjukcije koja nastupa 25. marta Veneru nije moguće vidjeti jer se nalazi preblizu i ispred Sunca. Koloritni proljetni sumraci i večeri ostati će tako bez glavne zvijezde na sceni.

„Dok jednom ne smrkne drugom ne svane“, glasi udomaćena narodna uzrečica. Prevedeno na nebeski jezik to krajem marta i početkom aprila znači da će odlaskom Venere sa večernjeg neba njezino mjesto (nakratko) zauzeti planet najbliži Suncu – Merkur. Istina on je daleko manji, znatno udaljeniji i osjetno manjeg sjaja no malo ga je ljudi zaista vidjelo. Sa naših prostora to se događa svega u par navrata po par dana godišnje i ovo je najbolja ovogodišnja prigoda za vidjeti daleki Merkur.



Slična situacija dogodila se početkom 2015. godine što smo zabilježili fotoaparatom za vrijeme koloritnog predvečerja iz centralne Istre. Ipak, naše nebo neće ostati bez sjajne zvijezde tijekom večeri i noći. Za to će se pobrinuti sjajni Jupiter koji izlazi nad istočnim horizontom nedugo nakon zalaska Sunca.

A kakva je daljnja sudbina naše večernje zvijezde, „Večernjače“ kako je lokalni naziv za Veneru? Blistava! Već prvih dana aprila uočiti ćemo ju ponovo na nebu ali ovaj puta nad istočnim horizontom nedugo prije izlaska Sunca. Večernjača će se preobraziti u Zornjaču, „zvijezdu Danicu“.

Autor: Marino Tumpić

ISTORIJA JEDNE MISTERIJE: EPSILON AURIGAE

Jedna od trenutno najvećih misterija u astronomiji je upravo ova zvezda - i tako već dva veka unazad. Zvezda treće magnitude u neposrednoj blizini Kapele je primećena još u najranijim vremenima; u ranom srednjem veku je od strane Arapa dobila ime Almaaz (što znači jarac; nimalo čudno uzevši u obzir da se Kočijaš odnosno Erihtonijus uvek predstavljao kao dekica koji u naručju drži dva mala jareta).



Gledano u teleskopu, ova misterija uopšte ne izgleda misteriozno. Zvezda treće magnitude, ničeg interesantnog unaokolo, reklo bi se - čak nije ni dvojna.

Zahvaljujući povremenim posmatranjima ove zvezde, 1821. godine je nemački sveštenik i astronom amater Johann Fritsch je konstatovao da je sjaj ove zvezde opao za jednu magnitudu. To je trajalo godinu dana i onda se zvezda mirno vratila na svoju uobičajenu 2.92 mag. Epsilon Aurigae je ekspresno svrstana u kategoriju promenljivih.

Kad se gubitak sjaja ponovio godine 1847, dakle posle 27 godina - ova zvezda je navukla na sebe svu pažnju tadašnje astronomske zajednice. Od tad pa do početka XX veka je važila teorija da je u pitanju nepravilna promenljiva. Treba podsetiti da je u pretprošlom veku pojam dvojnih zvezda bio prilično usko definisan i nedovoljno dobro objašnjen - postojale su optički i spektroskopski dvojne zvezde. Epsilon se nije uklapala ni u jednu od tih kategorija... Otprilike krajem XIX veka su stidljivo počele da se pojavljuju hipoteze o mogućnosti da je Algol eklipsna zvezda, logično je da tek Epsilon Aurigae nije bilo moguće razjasniti.


Položaj Epsilon Aur u sazvežđu (karta iz programa SkySafari)

Posmatranja 1903g su bila neuporedivo preciznija u određivanju i praćenju sjaja,između ostalog i zahvaljujući primeni fotografije. Došlo se do zaključka da pomračenje traje dve godine; da je postepen pad sjaja dužine 6 meseci, zatim stagnacija od godinu dana, i na kraju postepen porast sjaja još 6 meseci. Tek sad su svi bili zbunjeni, jer spektroskop nije otkrivao nikakvu zvezdu pratioca, nikakve duple linije. Primećeno je da je glavna zvezda pulsirajuća promenljiva, ali to nije imalo nikakve veze sa pomračenjima. Još gore: spektroskopski nije bilo nikakve selektivne apsorpcije za vreme zatamnjenja, sve talasne dužine su podjednako gubile sjaj. Ovo bi značilo i definitivno da nema zvezde pratioca, a šta je to što zaklanja glavnu zvezdu - to niko nije imao pojma. Još dva puta se desilo pomračenje, sve je izmereno još preciznije, ali pomaka nije bilo.

Iz ovoga su sledili čudni zaključci. Prvo, objekat koji pomračuje Epsilon u trajanju od dve godine mora da bude zaista ogromnih dimenzija - izračunato je da ima prečnik od 3000 Sunčevih prečnika. Drugo: dotični džin nema sopstveni sjaj koji je moguće evidentirati u spektrometra.

Iz poznatih činjenica je bilo moguće graditi teorijske modele. Hans Luderdorf (1924) je vešto izbegao da upotrebi termin "oblak", budući da prilikom pomračenja nije bilo ekstinkcije. Umesto toga on je ovaj poluprovidni objekt definisao kao gusti meteorski roj koji orbitira oko glavne zvezde. Kuiper, Struve i Strömgren (1937) su bili neuporedivo maštovitiji: zvezda-pratilac sija u infracrvenom delu spektra isključivo, zato je nevidljiva. Osim toga, radijacija pratioca formira omotač naelektrisanih čestica (mi bismo danas rekli jonosferu) i taj omotač je zapravo odgovoran za blokiranje sjaja glavne zvezde. Kasnije (1955) se Struve predomislio i umesto jonosfere počeo da koristi termin "gasni oblak" oko pratioca.

Zatamnjenje 1983 godine je donelo neobičan podatak: na sredini procesa je glavna zvezda živnula za dve desetine magnitude - možda beznačajno ali zapravo veoma značajno. To je dokaz da pomračenje izaziva disk sa rasvetljenjem odnosno šupljinom u sredini (Amerikanci bi rekli krofna). Iz svega toga je izašla pretpostavka da imamo protoplanetarni disk oko tamne zvezde, odnosno faktički planetarni sistem u nastanku koji kruži oko glavne zvezde. Odmah se javljaju pitanja "a zašto ne disk kondenzacije oko planeta", odgovor je veoma prost, smatralo se da glavna zvezda ima masu od 15 a disk sa centralnom zvezdom 13 Sunčevih masa. Sa tako velikim masama planete jednostavno ne mogu da postoje, usled pritiska u njihovim jezgrima bi započele termonuklearne reakcije i to su onda zvezde.

Odmah nakon toga se pojavila druga teorija koja je masu Epsilon Aurigae smanjila na dve Sunčeve mase a masu oblaka na pet Sunčevih. Obe strukture rotiraju oko zajedničkog centra mase; vidljiva zvezda (Epsilon) se po toj teoriji smatra da je na pola puta evolucije iz crvenog džina u belog patuljka. To u praksi znači da se zvezda kontrahuje i istovremeno odbacuje spoljne slojeve, proizvodeći planetarnu maglinu. U prilog ovoj teoriji idu spektroskopski snimci povremenih naglih promena u radijalnoj brzini atmosfere vidljive zvezde. Ovo bi moglo da se objasni kolabiranjem spoljnih slojeva zvezde.

Prečnik oblaka se smatra da je negde kao prečnik Uranove orbite. Sa svakim novim obilaskom oko zajedničkog centra mase detektuju se nove promene u procesu okultacije, i tako sto godina unazad otkad traju precizna merenja. Ovo može da bude slučaj samo ukoliko se i sam protoplanetarni oblak menja, bilo usled sopstvene rotacije, bilo iz drugih razloga.

Poslednje vesti: ono što smo izvukli kao zaključke iz tranzita 2010 je da su dimenzije čestica diska preko jednog mikrona, odnosno da je sastavljen iz relativno krupnih čestica. Dalje, disk je zagrejan sa jedne strane od strane glavne zvezde (F klase) na 1100K. I na kraju kad se preračunaju masa i dimenzije, ispada da je najlogičnije da zvezda u centru oblaka bude klase B, preciznije B5V. Prečnik protoplanetarnog diska bi mogao da bude oko 3.8AU a distanca od vidljive zvezde bi onda bila oko 10AU.

Autor: Milan Miloradović

https://t.co/wLlSBrW7fT

A P O D...

Proleće 2017

Proleće ove godine dolazi 20. marta u 11 sati i 28,6 minuta. U isto vreme na južnoj Zemljinoj poulopti počinje jesen. Proleće će trajati 93 dana tj. do 21. juna 2017. u 06 sati i 24 minuta.


Položaj Sunca u trenutku dolaska proleća 2017. Nad pola sveta je noć, u drugoj polovini dan.
(Slika sa Daylight Map)

U trenutku početka proleća Sunce će se nalaziti u sazvežđu Riba. Od naše planete biće udaljeno 148.985.262 kilometara (tj. 148.989.990 od centra planete) i svetlosnom zraku biće potrebno 8 m 16,98 s da stigne od Sunca do nas. Magnituda Sunca tog dana biće -26,7 m a njegov uglovni prečnik iznosiće 32' 07.10"

Sunce izlazi u 5 h 43,8 m a zalazi u 17 h 53.2 m.

Nad horizontom Sunce će prvog dana proleća provesti 12 sati i 0,9 minuta.


Mesec prvog dana proleća 2016.

(svi podaci prema: CalSky, za Novi Sad)

Od nas će u trenutku dolaska proleća Mesec biti udaljen 404.074 km. tj. 1,35 svetlosnih sekundi i biće star 21,9 dana.


Kasni doručak prvog dana proleća. Mesec je ispod horizonta.

Proleće počinje onog trenutka kada Sunce u svom prividnom godišnjem kretanju preseče ekvator i pređe na sever. Tog dana Sunce izlazi tačno na istoku, a zalazi na zapadu. Dan (obdanica) i noć traju po 12 sati i jednaki su pa se taj dan zove dan prolećnog ekvinocija (lat. aequs = jednak, nox = noć) tj. dan prolećne ravnodnevice. U stvarnosti Zemlja se okreće oko Sunca i zato kažemo da je ovo kretanje Sunca samo privino.... (vise: Kretanje!)



Autor: Aleksandar Zorkić

Periodična kometa 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak

Nakon nešto dužeg traganja krenuvši tražiocem 17x50mm od zvijezde Beta Velikog medvjeda (2,4 mag) pa oko 8° SSW, na pola puta do zvijezde Mi Velikog medvjeda (3,0 mag), ugledao sam kometu u starom reflektoru.

Mirna noć 17. marta 2017. godine, nebo vedro, lagani sjeverac. Sa reflektorom 140/1400mm potražio sam periodičnu kometu 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak koja se po efemeridama nalazila oko 50° visine na sjeveroistočnom nebu u sazvježđu Velikog medvjeda. Nakon nešto dužeg traganja krenuvši tražiocem 17x50mm od zvijezde Beta Velikog medvjeda (2,4 mag) pa oko 8° SSW, na pola puta do zvijezde Mi Velikog medvjeda (3,0 mag), ugledao sam kometu u starom reflektoru. Bila je oko 30' SE zvijezde HD91426 Velikog medvjeda (7,1 mag). Kada se uoči kometa je lagan objekt pri 50x i 70x pa sjaj procjenim na 7,8 magnitudu jer je izgledala kao poveća 9' veoma difuzna maglica jednolikog sjaja sa zvjezdastim jezgrom 11. magnitude (DC=2).



Zbog blizine Zemlji kometa se relativno brzo kreće prema sjeveroistoku. Kometa je večeras bila daleko 0,16 AJ (Astronomska Jedinica) od Zemlje i 1,10 AJ od Sunca.

O kometi

Kometu 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak prvi je otkrio amerikanac Horace Tuttle 1858. godine, kada je pronašao u Malom lavu. Skoro 50 godina kasnije, Michel Giacobini sa opservatorije u Nici je kometu ponovo otkrio kada je bila sjaja 13. magnitude. Britanski astronom Andrew Crommelin je 1928. godine napravio proračune za buduće povratke, ali kometa se kasnije nije otkrila pa se smatrala izgubljenom. Lubor Kresak sa Skalnate Pleso opservatorije u Čehoslovačkoj u okviru programa portage za kometama 1951. godine ponovo otkriva ovu kometu sa dvogledom 25x100mm kada je bila 10. magnitude i tada je proračunat njen period. Kometa je imala niz bližih susreta sa Jupiterom u 16. vijeku, što je smanjilo perihelnu udaljenost od oko 1,5 na 1,0 AJ i period na 5,42 godine. Kometa je član Jupiterove familije periodičnih kometa.



Kometa 41P/TGK u mojim zabilješkama

Ovo je moje treće posmatranje ove komete prilikom njenog prolaza kroz perihel. Prvo je bilo u januaru 2001. godine na jutarnjem nebu kada je dosegla sjaj 8,3 magnitude. Drugi put je posmatrana u maju i junu 2006. na večernjem nebu kada je dosegla 9,8 magnitude. Jučerašnji sjaj od 7,8 magnitude je i njen najveći sjaj kojeg sam zabilježio. Ovo je prva periodična kometa koju sam posmatrao u tri prolaza kroz perihel.

Periodična kometa 41P/Tuttle-Giacobini-Kresak u perihelu će biti 14. aprila 2017. udaljena 1,04 AJ od Sunca, a najbliži prolaz pored Zemlje će biti 1. aprila 2017. godine udaljena 0,14 AJ (oko 21 milion kilometara).



S obzirom da se kometa penje na sjeveroistočnom nebu i da je blizu Zemlje, to će narednom period biti u pogodnom položaju za posmatranje. Inače ova kometa je poznata po iznenadnom povećanju sjaja pa je moguće da se ponovo aktivira. Ali poznata je i po naglom gubitku sjaja.

Autor: Miro Ilić

https://t.co/lvZFhswG9P

A P O D...

Kada će prestati potpuna pomračenja Sunca?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/11138-kada-ce-prestati-potpuna-pomracenja-sunca

’Ciklon 4M’: nova ukrajinska raketa koja će biti lansirana iz Kanade

http://www.astronomija.org.rs/misije/11139-ciklon-4m-nova-ukrajinska-raketa-koja-ce-biti-lansirana-iz-kanade

https://t.co/IwX2fgPhaU

A P O D...

The Cosmos

Dokumentarni film, narator: Morgan Freeman. Film je na englskom jeziku, ali postoji mogućnost da podesite automatski prevod na velik broj jezika.

Mesijeov maraton: šta da ponesete, šta da uradite

Po pravilu tek kada stignete na takmičenje shvatite šta ste zaboravili da ponestet i uradite. Evo zato jednog nepotpunog podsetnika.





Pre svega, ma kakvo vreme bilo ponesite toplu odeću i obuću. Zimske cipele, čizme ili šta već nosite zimi dobro će vam doći. Noću na otovrenom prostoru ume da bude vrlo hladno čak i leti, pogotovo kad je čovek neispavan.
Ne zaboravite okulare, protivteg i slično. Verujte, dešavalo se da i iskusan takmičar nešto od toga zaboravi. Teleskop (dvogled) valda nećete zaboraviti.
Baterijska lampa - sa CRVENIM svetom dobro će vam doći.
Ponesite rezervne baterije za svoje instrumente i uređaje.
Napunite bateriju za fotoaparat.
Ponesite karte neba.
Ako ste odlučili da nosite lap top - napunite mu bateriju.
Hemijsku olovku - ponesite.
Neki blok, beležnicu, takođe.
Ćebe, šatorsko krilo i slično. Na to ćete raširiti svoje stvari.
Stolica na rasklapanje - jako je korisna.
Ponesite i nešto digitalno za snimanje. Možda će biti nešto što biste želeli da snimite.
Ponesite razvodnik i produžni kabel za električnu struju (ako nameravate da korisite lap top)
Eto, to je to. Ostalo ćete se setiti i sami kada stignete na takmičenje.

https://t.co/Zon9whcZm6

A P O D...

’Project Prometheus’

FLOTA ATOMSKIH KOSMIČKIH BRODOVA
KOJA NIKAD NIJE POLETELA
Nakon što je decenijama odbijala da koristi atomske reaktore u kosmosu, NASA je 2003. odlučila da radikalno promeni strategiju i pokrene ambiciozni program pod nazivom ’Projekat Prometej’ koji je trebalo, da je urodio plodom, revolucionarno da promeni naša znanja o Sunčevom sistemu. Projekat je imao nameru da stvori ni manje ni više nego flotilu velikih brodova sa atomskim reaktorima koji bi bili kadri da odlete čak i u međuzvezdane dubine.



Iako NASA naveliko koristi radioizotopske termoelektrične generatore (RTG) na bazi plutonijuma-238 u mnogim svojim sondama i brodovima – uključujući i neke misije sa posadama programa „Apollo“ – upotreba atomskih reaktora u kosmosu je smatrana za anatemu. Visoke cene i složenost tih sistema, zajedno sa lošom slikom koju su imali u javnosti, bili su glavni razlozi koji su opravdavali ovakvu odluku. Istina je da ni nesreće poput nekontrolisanog pada „Космоса 954“ – sovjetskog vojnog satelita „УС-А“ (17Ф16К) sa atomskim reaktorom – u pustare Kanade 1978. nisu puno pomagale popularizaciji fisione energije u kosmosu.
No 2002. godine u Nasi je došlo do neočekivanog obrta formiranjem „Inicijative za Nulearne Sisteme“ (NSI) kao odgovor na ograničenja tradicionalnih pogonskih sistema. Kombinacija koju formiraju nuklearni reaktori i električni propulzivni jonski i plazmeni sistemi (NEP), čini se, predstavljaju jedinu održivu opciju za istraživanje spoljnjeg solarnog sistema. Zanimljivo je da su i u Sovjetskom Savezu i Rusiji takođe odabrali tu kombinaciju u brojnim predlozima, uključujući i projekte za letove s ljudskim posadama na Mars (vidi slike dole). U novembru 2002, tadašnji direktor Nase Sean O'Keefe je javno podržao korišćenje fisionih nuklearnih reaktora za novu generaciju kosmičkih sondi. godinu dana kasnije, 18. marta 2003, NASA je odlučila da preimenuje NSI u nešto snažnije: 'Projekat Prometej' ('Project Prometheus').

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(17 strana, 2,2 MB)
http://www.astronomija.org.rs/images/stories/Astronautika/2017/mart/3/Projekat%20Prometej.pdf



Autor: Draško Dragović

https://t.co/zwIQ4vKYgm

A P O D...

Curiosity: Mala galerija rupa na kotačima

Ono kada rezervni kotač nije u serijskoj opremi

Dakle, kupili ste novi auto, pošteno ga (pre)platili, odbacili ga u smrtonosnu, bezživotnu (dobro, to nikad nije sigurno) pustinju i dok ste se u četiri i pol godine navozikali punih 16 kilometara garancija vam je u međuvremenu istekla. Najbliži mehaničar nalazi se stotinjak milijuna kilometara daleko i nema šanse da se isti pojavi na licu mjesta u narednih dvadesetak godina.

Što biste napravili da vam se ovo dogodi? Raspravljali sa proizvođačem, nazvali i zatražili pravnu pomoć kod ustanove za zaštitu potrošača, alarmirali medije, „skidali sveće sa neba“ i kleli se u kafiću kako od tog proizvođača više nećete ni sladoled kupiti?!

Najvjerojatnije, no ovdje je riječ o „automobilu“ čija je cijena po primjerku dvije milijarde USD i koji se nalazi na Marsu. NASAin veliki istraživački robot-rover Curiosity (Mars Science Laboratory, MSL) pristigao je na Mars u avgustu 2012. Ubrzo se uvidjelo kako aluminijumski kotači nisu baš najbolje prihvatili Marsovo tlo. Autoinspekcijske snimke započele su inženjerima zadavati glavobolje. Napuknuća, udubljenja, otkrhnuća oplate kotača postajala su sve veća. Navigatori rovera morali su pažljivije birati trasu putovanja rovera i čim više izbjegavati oštro Marsovo kamenje.

Ipak, tijekom vremena stvar se samo još više pogoršavala. Na zadnjim javno publiciranim snimcima načinjenim 19. marta jasno se vidi kako na srednjem lijevom kotaču MSL-a (ima ih ukupno šest, po tri sa svake strane) doslovce nedostaju dijelovi gazećeg sloja a cijelom gazećom oplatom kotača vide se raspukline. Iz NASA dolaze odmjerene, umirujuće izjave kako je rover još uvijek pokretan te kako nema razloga za (pre)veliku zabrinutost glede nastavka misije.

MSL se trenutno nalazi na lokalitetu Vera Rubin a do uzvišenja Mount Sharp gdje mora odraditi složena istraživanja treba prevaliti put od još gotovo 4 km. Curiosity je u avgustu 2014. odradio svoju primarnu dvogodišnju misiju, sve nakon toga je bonus za inženjere i znanstvenike. Prema procjenama najkritičniji kotač neće izdržati još dugo vremena, no čak i daleko veća oštećenja još uvijek ne bi pokretljivost rovera dovela do kritične točke kada bi on morao postati nepokretna laboratorija. Na svim se kotačima vide oštećenja, no nakon četiri i pol godine putovanja po Marsovom tlu te su stvari bile i za očekivati. Zasigurno će se ova iskustva odraziti na kvalitetnije dizajniranje i upotrebu jačih materijala kotača slijedećeg NASAina rovera koji bi na crvenu planetu trebao pristići u 2020. godini.

https://t.co/fwKwLNLbHt

A P O D...

Letnje računanje vremena - 2017

Verovatno već znate, ali ipak da podsetimo:

Kada se u nedelju 26. marta ujutro probudite biće jedan sat više nego što ste možda očekivali. Tog dana, u 2 sata prelazimo na letnje računanje vremena i časovnici se zato pomeraju jedan sat unapred.



Ovako glasi pravilo o tome:

Letnje vreme počinje u 02:00 časa zadnje nedelje u martu i časovnici se pomeraju jedan sat unapred (na tri sata).

KRATKA ISTORIJA LETNJEG RAČUNANJA VREMENA
http://www.astronomija.org.rs/vreme/7622-kratka-istorija-letnjeg-raunjanja-vremena

Formula za preračunavanje vremena nalazi se ovde.
http://www.astronomija.org.rs/vreme/423-letnje-vreme.html

Ovde možete da se podsetite šta su to vremenske zone.
http://www.astronomija.org.rs/vreme/1577-vremenska-zona-.html

Prostor i vreme blizu crnih rupa

Crne rupe se obično opisuju koristeći Njutnovu sliku gravitacije kao sile koja pomera tela po prostoru koji postoji sam po sebi, nezavisno od tela koje su u njemu i njihovih kretanja. To je blisko našoj svakodnevnoj intuiciji, ali nikada ne daje potpunu sliku. Korektan opis gravitacije je Ajnštajnova opšta teorija relativnosti u kojoj nema sile gravitacije a geometrija prostora kao i tok vremena se menjaju od tačke do tačke i od događaja do događaja, zavisno od prisutnih masa i njihovih kretanja! Fizička slika je da svaka masa krivi prostor i rasteže vreme a svaka druga masa se onda kreće po inerciji po tako zakrivljenom prostoru u rastegnutom vremenu.



Relativistički opis prostora i vremena je najlakše videti u blizini velikih masa i na sreću, SXS grupa je uradila izvanrednu vizualizaciju i tog opisa! Dok su u svom prvom filmu (animacija desno) prikazali kako bi spajanje dve crne rupe izgledalo gledano iz obližnjeg svemirskog broda, u ovom filmu su dodali vizualizaciju proračuna onih procesa koji su jednako realni ali i nevidljivi: krivljenje prostora i vremena oko crnih rupa i emisija gravitacionih talasa.

Pogledajmo film:

https://www.youtube.com/watch?v=c-2XIuNFgD0

Opet vidimo par crnih rupa u orbiti oko centra mase, ali je sada ispod njih prikazana i deformacija prostora prouzrokovana njihovim masama. Krivina u obliku jame nam govori da svaka masa u blizini, recimo zvezda, oblak gasa, ili svemirski brod, mora po inerciji da sledi putanju ka centru jame tj. ka centru crne rupe.

Prostor bliže crnoj rupi je rastegnut više, a sa njim i svaki materijalni objekat na toj poziciji:



U Njutnovoj slici mi merimo rastezanje materijalnih objekata i to opisujemo plimskim silama: lokacije pojedinih delova astronautovog tela su protegnute na veće rastojanje u “apsolutnom” prostoru. Nasuprot tome, u Ajnštajnovoj slici telo astronauta je rastegnuto jer su pozicioni markeri u prostoru više razmaknuti što su bliže masi – rastegnut je sam prostor pa time i objekti u njemu.

Dužina strelica u filmu ukazuje na veličinu tog rastezanja. Pošto ono vrtoglavo raste što smo bliže crnoj rupi, teško je sve staviti u jednu sliku, pa umesto toga fizičari prikazuju rastezanje crtajući ga nadole, kao jamu. Plus, oblik jame sugeriše pad bez povratka. Treba međutim imati na umu da je ta jama samo zgodna vizualizacija, i da opisuje kretanje duž radijusa, a ne nadole, duž z-ose, kako izgleda na prvi pogled.

Mi možemo misaono da zarotiramo animaciju tako da strelice opisuju padanje u crnu rupu iz bilo kog pravca. Kakva god da je orijentacija jame ona uvek opisuje padanje duž radijusa iz tog pravca ka centru crne rupe. Animacija dve crne rupe iznad njih prikazuje sve tri dimenzije ali tu ne vidimo rastezanje prostora. Dve slike se dopunjuju i zato su ovde i prikazane zajedno.

Rastezanje vremena je ilustrovano bojom koja se menja od plave (svetlosni talasi kraćeg perioda), preko zelene i žute do crvene (svetlosni talasi dužeg perioda). To znači da svetlost emitovana sve bliže crnoj rupi stiže do nas sve crvenija, slabijeg intenziteta, i rastegnutija u vremenu. Ako astronaut blizu crne rupe nama koji smo bezbedno daleko pošalje TV sliku u kojoj maše i kaže “Halo!”, mi moramo da namestimo naš prijemnik na nižu frekvencu od one na kojoj je emitovan i videćemo astronauta kako usporeno maše: “Hhaalloo!”. Ako priđe bliže crnoj rupi mi na sve nižoj frekvenci primamo sve slabiju sliku sve usporenijeg pozdrava: “HHHHHHaaaaalllllooooo!” I tako dalje. Tako masa rasteže vreme.

Teorija relativnosti nam kaže da to rastezanje vremena postaje beskonačno veliko na nekom konačnom radijusu oko tačkaste mase, tako da je potrebno beskonačno vreme da nam sav signal stigne sa te lokacije: mi nikada ne vidimo kraj pozdrava, slika astronauta kao da je zamrznuta. Ne možemo da vidimo ništa unutar tog radijusa, pa nama spolja ta granična površina izgleda “crna”. Takav objekat zato dobija ime “crna rupa” a granična površina je naš horizont, ali se obično naziva “horizontom crne rupe” jer je ona njegov uzrok.



U animaciji se lepo vidi kako se crne rupe i njihove jame deformišu usled međusobnog približavanja. Horizonti crnih rupa dobijaju oblik bundeva okrenutih jedna drugoj svojim kraćim stranama, kao i u prvoj animaciji projekta SXS (animacija desno). Vidimo da njihovo približavanje spušta “greben” u zakrivljenom prostoru između njih, tako da svemirski brod koji je u blizini jedne crne rupe sada može da je izbegne krećući se ka onoj drugoj, i obrnuto. Sjajna vizualizacija kako mase i njihovo kretanje oblikuju prostor i vreme.

Na kraju dolazi do spajanja crnih rupa. Novo formirana jama sasvim jasno nije ispočetka okrugla po obimu pa spojena crna rupa ispočetka nije sferna. Novi ekvator dobija kružni oblik skidajući asimetriju kroz talase u krivini prostora i dilataciji vremena koji se, kako se lepo vidi u animaciji, udaljavaju od crne rupe.

To su gravitacioni talasi koji su u slučaju događaja koji je ovde simuliran posle skoro milijardu i po godina zapljusnuli i Zemlju. Njihova ukupna emisija određuje koji deo ukupne mase i ugaonog momenta dve početne crne rupe ostaje kao masa novonastale crne rupe i ugaoni moment njene rotacije.

Živimo u sretno doba kada nam napredak računarske tehnologije omogućava da vidimo nevidljivu realnost prisutnu u formulama fizičara.

Autor: Milan Mijić

When We Reach the “Light Barrier“

Dokumentarni film o najvećoj mogućoj brzini materijalnih stvari, sa više poznatih gostiju (Mičio Kaku, Alen Gut, Emi Meinzer, Aleks Filipenko....) Film je na englskom jeziku.

https://t.co/zDNHmeYrPz

A P O D...

Završen Mesijeov maraton 2017



Maratonci, samo da vas podsetimo: 25. marta na Letenki održaće se 17. Mesijeov maraton. Mmaraton je, kao što znate, najslavnije posmatračko astronomsko takmičenje u galaksiji.



Jutros, 26. marta završen je 17. Mesijeov maraton na Fruškoj gori. Bilo je ukupno preko 30 učesnika i gostiju (većina ih je tokom noći otišlo kuć nedočekavši zoru). Takmičilo se osam ekipa. Održano je jedno predavanje u pauzi takmičenja. Bilo je gotovo nesnosno hladno (pogotovo za one koji nisu poslušali našu sugestiju da se, bez obzira na dnevnu temeraturu svakako dobro obuku).

Vreme je bilo prilično dobro, uglavnom kristalno sa nešto oblaka posle ponoći.

Nezvanični rezulatati: pobednik je bio Laslo Kočmaroš, drugo mesto je zauzela Kaća Lazić, a treće Miloš Gagić. Sudio je Ratko Miljkovaca uz pomoć Milana Lazića.

Uskoro više....

Autor: Aleksandar Zorkić

Zašto proljeće više ne počinje 21. marta?

Nije da su vas krivo naučili – samo vam nisu ispričali do kraja



Učili su nas u šokli kako proljeće počinje 21. marta a vidimo kako mediji uporno objavljuju kako je proljeće počelo 20. marta. Ajde jednom ili dvaput, ali baš svake godine?! Da, šansu da dožive početak proljeća 21. marta imaju samo oni koji su danas u vrtiću. Prije 2100. godine proljeće će počinjati 20. marta pa čak i 19. marta! Zašto je to tako?

Krivac je kalendar koji koristimo a koji kaže kako je je svaka četvrta godina prijestupna (onaj jedan dan „viška“ u februaru). No isto tako Gregorijanski kalendar kaže kako svaka posljednja godina stoljeća nije prijestupna osim ako nije dijeljiva sa brojkom 400. To znači da 1800, 1900, nisu bile prijestupne ali 2000. jest. Takvo je pravilo je uvedeno radi dugoročnog usklađivanja kalendara sa nebeskom mehanikom. Zbog toga smo dodali jedan „neplanirani dan viška“ što je posljedično uzrokovalo da se proljeće sa 21. marta „preselilo“ na datum 20. marta. Ovaj pomak proljeća za jedan dan ranije biti će aktualan sve do 2100. godine. Milutin Milanković svojevremeno je predlagao kvalitetniji kalendar no naša je civilizacija zadovoljna sa ovakvim računanjem vremena te se njegov prijedlog nije usvojio. Dakle, ukoliko vas pitaju kada započinje proljeće možete odgovoriti na široko ili u „školskom testu“ jednostavno zaokružiti opciju kod koje piše: 20. marta. To je za narednih osamdesetak godina ispravan odgovor.


Proleće od 2012. do 2022. prema: https://www.timeanddate.com

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/zI2U5A7kVN

A P O D...

Novosti ruskog kosmosa

http://www.astronomija.org.rs/dogaaji/11150-novosti-ruskog-kosmosa