Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/9KyWTNz0fz

A P O D...

Živnulo Sunce

Sunce je malo živnulo, naglo se, u samo dva dana razvila primjetna grupa Sunčevih pjega pa sam ih morao snimiti. Kako već dugo Sunčeva aktivnost opada i ide prema svojem minimumu, ovo je bila lijepa prilika za vježbu snimanja, a što mi zbilja nedostaje. Evo kako je to izgledalo danas. Biti će zanimljivo pratiti kako će se ova grupa razvijati, podijeliti u dvije grupe, raspasti i nestati.

Lijepi pozdrav!



Veća fotografija
https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/32871556063/sizes/o/

PODACI SU:

Prva slika - uključena rasvjeta:
Canon EOS 650D
Shutter Speed 10 s
f/7.1
ISO 1600
Focal Length 29 mm
Lens Model EF-S18-55mm f/3.5-5.6 III
Date/Time Original 25.03.2017. 19:31:32 UT

Druga slika - isključena rasvjeta:
Canon EOS 650D
Shutter Speed 10 s
f/7.1
ISO 1600
Focal Length 29 mm
Lens Model EF-S18-55mm f/3.5-5.6 III
Date/Time Original 25.03.2017. 19:33:40 UT

Hronologija saznanja od 30.000. godine g.p.n.e. do 1. godine n.e.

http://www.astronomija.org.rs/nauka/istorija/11159-hronologija-saznanja-od-30-000-godine-g-p-n-e-do-1-godine-n-e

https://t.co/7iQxarJfh9

A P O D...

https://t.co/gVn94elNSH

A P O D...

20 stvari koje niste znali o životu u kosmosu

Skoro svaki astronaut oseća neki od efekata svemirske bolesti, izazvane širokim spektrom konfuznih informacija koje stižu u njihovo unutrašnje uvo. Pored muke, u simptome spadaju i teške glavobolje i problemi sa lociranjem sopstvenih udova. Nešto slično kao pred ispit, zar ne?



2. A tu nije kraj tvojih briga. U bestežinskom stanju, tečnosti teže da se oslobode, što uzrokuje zapušen nos i nadutost lica; kosti gube kalcijum, što stvara kamen u bubrezima; mišići atrofiraju, što izaziva usporen rad creva i zatvor, i skupljanje srca.

3. Na kraju, bićeš nadut, zapušen i visok. Smanjivanje pritiska na kičmu u uslovima nulte gravitacije izaziva kod većine svemirskih putnika rast od oko 5 santimetra.

4. Laboratorijski pacovi koji su poslati i svemir tokom trudnoće, dok su njihovi fetusi razvijali unutrašnje uvo, okotili su mladunčad sa ozbiljnim problemima.

5. Nijedna trudnica do sada nije trudna letela u svemir.

6. U jednoj studiji iz 2001. godine je dokazano da astronauti koji na Zemlji hrču, u kosmosu spavaju mirno, bez tih groznih zvukova.

7. Ali to ne znači da astronauti spavaju mirno: 16 izlazaka Sunca svakog dana predstavlja veliki stres na njihov dnevni ritam.

8. Za početak radnog dana na spejs šatlovima, kontrolori misije iz Hjustona su puštali za dobro jutro muziku koju obično naručuju sami astronauti. Međutim, na Međunarodnoj svemirskoj stanici, posadu budi obično zvonjenje sata.

9. Ako ti se ikad desi da se nađeš u vakuumu bez svemirskog odela, ne zadržavaj dah: iznenadna dekompresija može da izazove eksploziju pluća.

10. Dodatno, tečnost u jeziku, nosu, i očima može da ti proključa. To se i dogodilo 1965., kada je prilikom testiranja skafandera u Nasi dobrovoljac bio izložen vakuumu nekih 15 sekundi.

11. Suprotno pričama koje nudi Holivud, nema šanse da eksplodiraš. Ono što će te ubiti jeste nedostatak kiseonika u krvi, ali to će trajati dva minuta.

12. Još o eksplozivnoj paranoji: kompanija za svemirski turizam Richarda Bransona, "Virgin Galactic", prihvata da vodi sve žene sem onih koje imaju grudne implantate, zbog straha da bi mogle da eksplodiraju.

13. John Glenn je dokazao da je nemoguće ugušiti se od hrane, ali ne zbog nedostatka gravitacije, već zato što su astronauti tada koristili aluminijumske tube sa polutečnim pireom, i hranom u dehidratizovanim kockicama.

14. Danas astronauti mogu da svoje obroke začinjavaju solju i biberom – i tečnoj formi. Kada bi bili usitnjeni kao na Zemlji, mogli bi da otplove i izazovu različite probleme u letilici, kao što je zapušavanje ventilacionih otvora.

15. Izgubio su nešto? Ti ventilacioni otvori na šatlovima i ISS služe kao šalteri "izgubljeno–nađeno", jer usisavaju sve što lebdi i nije propisno učvršćeno.

16. Toaleti u šatlovima zahtevaju od korisnika striktno "centriranje iznad rupe". Na Zemlji postoje specijalni trenažeri sa ugrađenim kamerama, koji treba da obuče šatlovce kako da kake u kosmosu. Uzletanje i sletanje nije uzeto u obzir. ili nema kakenja ili se koristi procedura "snalazi se kako znaš".

17. NASA je pokušavala da ugradi klozete u svemirska odela – odgovarajuće kondome na muškim otvorima, odn. ginekološke uloške za žene – ali je to napušteno, i danas svi koriste pelene za odrasle.

18. Svi astronauti koji su upravo sleteli govore o izuzetnim teškoćama u pokretanju ruku i nogu, što je jedan od razloga zbog čega u žargonu sletanje nazivaju "drugo rođenje".

19. Međutim, neki kosmonauti koji su bili dugo u kosmosu, pričali su da im je najteže bilo da se priviknu da stvari koje ostave negde, jednostavno –- padaju dole!

20. Možda je bolje ostati gore? Osamnaest ljudi je umrlo u svemirskim misijama, ali nikad u svemiru – uvek ili na putu tamo , ili u povratku.

Autor: Draško Dragović

Pregršt događanja na večernjem nebu

Merkur, Mars, Mjesec, ISS, Jupiter, Vlašići… sve u jednom pogledu



Predstoji nam blaga promjena vremena što posljedično znači kako nas očekuju koloritni proljetni sumraci. Nedugo nakon zalaska Sunca (19:30) nisko na zapadnom horizontu lako ćemo uočiti planet Merkur, nešto poviše njega nalazi se Mars a iznad njega dominirati će tanki, tek 7% osvjetljeni Mjesečev srp. Blještavi srp dodatno je začinjen „difuznom svijetlom izmaglicom“ koja nam ukazuje na cijeli Mjesečev disk – riječ je o tkz. „pepeljastoj svjetlosti“, odnosno o svjetlosti koja se reflektira od Zemlje te obasjava Mjesečevu površinu koja nije direktno izložena zrakama Sunca.



Zalazak Mjeseca je u 22:27 i u tim će se trenutcima naš prirodni satelit nalaziti 364 tisuće kilometara daleko od Zemlje. U vremenu od 20:50 pa do 20:55 iznad naših krajeva (mislim na Vidulini i Isgtru; Novi Sad: 20:51, 4 minuta, Beograd: 20:52, 3 minuta – prema https://spotthestation.nasa.gov/sightings/ ) preletjeti će Međunarodna svemirska postaja. Bešumna putujuća „zvijezda“ pojaviti će se najprije na zapadu a zatim polako proputovati cijelim nebom u smjeru sjeveroistoka.

Kad ju ugledamo nalaziti će se iznad Azurne obale, zatim preljeće rijeku Po, potom naše krajeve a vidjeti čemu ju sve do Urala gdje ulazi u Zemljinu sjenku, tada nema refleksije Sunčeve svjetlosti od izmjenjivača toplote i fotonaponskih panela.

Ne zaboravite na Jupiter koju upravo u to vrijeme izlazi na istoku. Uzmite si još minutu dvije za pronalazak prekrasnog, golim okom vidljivog zvjezdanog skupa Vlašići (Plejade, M-45). Ilustracija u prilogu teksta pomoći će Vam da ga pronađete. Skupinu mladih zvijezda isplati se pogledati dalekozorom, prizor je to prema kojem nećete ostati ravnodušni.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/hDDi6zSmDf

A P O D...

Sunčev sistem - hronologija otkrića

http://www.astronomija.org.rs/nauka/istorija/11164-suncev-sistem-hronologija-otkrica

https://t.co/FK0xCfhgaa

A P O D...

Zvezde rođene u vetru sa supermasivnih crnih rupa

Veoma veliki teleskop (VLT) Južne Evropske opservatorije (ESO) ukazao na novi način formiranja zvezda.


Slika 1. Umetnička vizija zvezda rođenih u vetrovima sa supermasivne crne rupe. Izvor slike: www.eso.org

Posmatranja vršena gore pomenutim teleskopom otkrivaju zvezde formirane u moćnim bujicama materije usmerenih sa supermasivne crne rupe u centru galaksije. Otkriće je značajno po tome što se po prvi put uspešno potvrdilo da je moguće formiranje zvezda u tako ekstremnim uslovima kakvi vladaju u tokovima gore opisane materije pogonjene energijom crne rupe. Ovo otkriće takođe ima mnoštvo posledica na naše razumevanje svojstava galaksija i njihovu evoluciju.

Britanska vodeća grupa Evropskih astronoma je koristila instrumente MUSE i X-shooter kojim je opremljen moćni VLT teleskop ESO-ove Paranal observatorije (Čile) u svrhu proučavanja tekućeg sudara dve galaksije pod zajedničkim nazivom IRAS F23128 – 5919 i koja se nalazi na 600 miliona svetlosnih godina od Zemlje. Grupa je vršila posmatranja kolosalnih vetrova koji sa sobom nose materiju, odnosno bujicu materije i pronašla prvi jasan dokaz da su neke zvezde zaista rođene u njima (1).

Predhodno opisane bujice materije su pogonjene enormnom energijom aktivnog i turbulentnog galaktičkog jezgra. Supermasivne crne rupe su prikrivene u jezgima većine galaksija i kada one usisaju materiju u sebe dolazi do zagrevanje okolnog gasa što dalje izaziva snažan vetar koji taj isti gas izbacuju u okolni prostor u obliku uraganskih vetrova velike gustine (2).

Astronomi su smatrali da su uslovi unutar gore opisane bujice materije upravo takvi kakvi bi trebalo da odgovaraju formiranju zvezda ali sve do sada niko nije uočio da se formiranje zvezda zaista i dešava jer je posmatranje ovih tokova materije veoma komplikovano, reči su Roberta Maiolina sa Univerziteta Kembridž. Dalje u navodu, rezultati posmatranja dovode do velikog uzbuđenja jer pokazuju da se zvezde zaista i rađaju unutar tokova materije.

Grupa istraživača je bila skoncentrisana u svojim posmatranjima na tokove materije direktno kao i na okolni gas koji je okružuje. Koristeći dva najbolja instrumenta na Veoma velikom teleskopu (MUSE i X-shooter) grupa je bila u stanju da sprovede veoma detaljnu studiju osobina emitovane svetlosti kako bi otkrila izvore.

Poznato je kako zračenje mladih zvezda dovodi sijanja okolnih gasnih oblaka. Izuzetna osetljivost instrumenta X-shooter je pomogla istraživačima da utvrde i druge moguće izvore navedenog sijanja uključujući i nagle promene pritisaka gasa ili delovanje aktivnog galaktičkog jezgra.

Grupa je zatim izvršila direktnu i preciznu detekciju tek rođenih zvezda unutar toka materije (3). Za te zvezde se smatralo da su starosti svega par desetina miliona godina. Najnoviji rezultati analize posmatranja ukazuju na to da su te zvezde vrelije i svetlije nego one formirane u manje ekstremnim uslovima kao što su uslovi koji vladaju unutar galaktičkih diskova.

Kao dodatni dokaz, astronomi su odredili kretanje i brzinu tih zvezda. Svetlost iz gotovo celog regiona u okolini zvezda ukazuje da je brzina zvezda koje napuštaju centar galaksije velika i u skladu je sa činjenicom da se celi tok materije kreće velikom brzinom.

Koautor Helen Rasel (Astronomski institut, Kembridž, UK) dodaje na gore izneto još i to da će zvezde koje su se formirale bliže centru galaksije usporiti i krenuti unatrag ka centru dok preostale zvezde manje usporavaju i da u tom svom kretanju mogu i napustiti čitavu galaksiju.

Otkriće novog načina formiranja zvezda donosi neke nove informacije koje mogu rasvetliti neke aspekte astrofizike kao što je pitanje postizanja oblika galaksija tokom njene evolucije (4), zatim, na koji se način međugalaktički prostor obogaćuje težim elementima (5) i da se čak utvrdi poreklo do sada nerazjašnjenog infracrvenog pozadinskog zračenja (6).

Maiolino navodi da je budućnost uzbudljiva jer ukoliko se zvezde zaista stvaraju u većini galaktičkih bujica materije tada to pruža jedan potpuno novi scenario za razumevanje galaktičke evolucije.

Dodatna pojašnjenja teksta:

(1) Zvezde se formiraju sa visokom stopom rasta u bujičnom toku materije, astronomi navode da se godišnje stvori 30 – tostruka masa Sunca svake godine na ovaj način što je preko jedne četvrtine ukupnog broja zvezda koje se stvaraju unutar sistema galaksija u sudaru.

(2) Izbacivanje gasa kroz mehanizam bujičnog toka materije osiromašuje celu galaksiju tako da bi to moglo biti i objašnjenje zbog čega se smanjuje stopa formiranja zvezda kod nekih starijih galaksija. Iako je izvesno da se tokovi materije pokreću pod uticajem masivne centralne galaktičke crne rupe, takođe je moguće da nastaje i usled pojave supernovih unutar zvezdanih porodilišta uzrokujući nagli porast broja novoformiranih zvezda.

(3) To je učinjeno detekcijom tragova karakterističnih za mlade zvezdane populacije i brzina koje se očekuju za zvezde formirane pri velikim brzinama kakve su u tokovima materije.

(4) Spiralne galaksije očito poseduju diskoliku strukturu sa zvezdanim ispupčenjem u centru i okružene difuznim zvezdanim oblakom koji se naziva galaktički halo. Eliptične galaksije se uglavnom sastoje od takvih sferoidnih komponenata. Zvezde koje su unutar tokova materije i udaljavaju se od jezgra mogu obogatiti ove galaktičke komponente.

(5) Način na koji se međugalaktički prostor obogaćuje težim elementima je još uvek otvorena tema za raspravu na koje tokovi materije mogu dati odgovor. Ako su otisnute van galaksije i eksplodiraju kao supernove, tada se teži elementi mogu pojaviti unutar međugalaktičkog prostora.

(6) Kosmičko infracrveno pozadinsko zračenje, slično mnogo poznatijoj mikrotalasnom pozadinskom zračenju je tamni sjaj u infracrvenom spektru koji dopire iz svih pravaca. Njegovo poreklo u bliskom infracrvenom području nije dovoljno dobro razjašnjeno. Populacija odbačenih zvezda unutar tokova materije može doprineti tom pozadinskom zračenju.

Više informacija:

Ovo istraživanje je objavljeno u časopisu Nature od 27.03.2017.

Izvor teksta:

http://www.eso.org

https://t.co/BgsdwZQXDU

A P O D...

Potraga za preživelom zvezdom nakon eksplozije supernove

Astronomi su koristeći NASA/ESA Svemirski teleskop Habl posmatrali ostatak eksplozije supernove u Velikom Magelanovom oblaku. Osim što nam je podario ovu divnu sliku, teleskop Habl je možda uspeo da pronađe tragove preživelog pratioca zvezde koja je eksplodirala.


Slika 1. Ostatak supernove N103B. Izvor slike: http://www.spacetelescope.org

Grupa astronoma koristeći svemirski teleskop HABL su proučili ostatak eksplozije supernove tipa Ia SNR 0509-68.7 inače poznatu kao N103B (Slika 1, gornji deo u sredini). Ostatak supernove se nalazi u Velikom Magelanovom oblaku svega 160000 svetlosnih godina udaljen od Zemlje. Za razliku od mnogih drugih supernova, N103B ne izgleda sferično nego je veoma eliptična. Astronomi smatraju da je se deo materijala odbačenog nakon eksplozije sudario sa gustim oblakom međuzvezdane materije što je usporilo odbačeni materijal. Ljuska ekspandirajućeg materijala je otvorena sa jedne svoje strane što ide u prilog gore iznetoj ideji.

Povoljan, relativno blizak položaj ostatka supernove N103B omogućuje astronomima da detaljno prouče evoluciju zvezda kao i da odgonetnu na neka ključna pitanja vezana za supernove tipa Ia. Predvidljiv apsolutni sjaj supernove tipa Ia omogućuje astronomima da ovaj tip supernove koriste kao standardne kosmičke sveće za određivanje njihove udaljenosti i predstavljaju koristan alat u proučavanju svemira. Njihova stvarna priroda je i pored svega toga još uvek predmet astronomskih rasprava. Astronomi predpostavljaju da se supernove tipa Ia javljaju u binarnim sistemima kod kojih je bar jedna komponenta beli patuljak[1].

Trenutno postoje dve glavne teorije koje nam dočaravaju kako iz binarnog sistema nastaje supernova. Proučavanja zasnovana na jednoj od njih baca novo svetlo na N103B i u suštini predstavlja potragu za ostacima eksplozija supernovih.

Teorija predpostavlja da su obe zvezde u binarnom sistemu bile beli patuljci. Ukoliko dođe do sudara ova dva bela patuljka, neumitno nastaje supernova tipa Ia.

Po drugoj teoriji, samo jedna zvezda u binarnom sistemu predstavlja belog patuljka, dok je druga zvezda normalna zvezda glavog niza. Po ovoj teoriji, materijal sa pratioca belog patuljka prelazi u akrecioni disk sve dok ne dosegne limit što dovodi do eksplozije supernove. Po navedenoj teoriji, i pored dramatičnih promena u sistemu tokom eksplozije, pratioc belog patuljka bi trebalo da u nekom obliku odoli bliskoj eksploziji supernove. Do sadašnja posmatranja nisu potvrdila ovu teoriju, odnosno, nakon eksplozije supernove tipa Ia nije pronađen niti jedan ostatak koji bi ukazao na pratioca umrle zvezde u eksploziji.

Astronomi su posmatrali ostatak supernove N103B u potrazi za pratiocem. Proučili su oblast u dominantnoj spektralnoj liniji H – alfa jonizovanog gasa osvetljenoj obližnjim zvezdama u potrazi za udarnim talasima nastalih eksplozijom supernove. Astronomi su se nadali da će pronaći zvezdu u neposrednoj blizini centra eksplozije što se pokazuje kao zakrivljenje u frontu udarnih talasa. Otkriće preživelog pratioca bi praktično razrešilo tekuću diskusiju o poreklu supernovih tipa Ia.

I najzad, astronomi su uspeli da otkriju jednog kandidata koji zadovoljava tražena svojstva po tipu, temperaturi, sjaju i razdaljini od centra eksplozije supernove. Ta zvezda je približno mase Sunca ali je obavijena omotačem od vrelog materijala koji je verovatno odbačen tokom vremena ali pre nego što se eksplozija supernove dogodila u sistemu.

Iako je pronađena zvezda dobar kandidat za preživelog pratioca u N103B, moraće proći dodatna spektroskopska posmatranja kako bi dobili i konačnu potvrdu i ovo istraživanje je trenutno u toku.

Izvor teksta:

http://www.spacetelescope.org

[1] Beli patuljak je malo gusto jezgro zvezde srednje veličine koje je preostalo nakon završetka evolutivne faze zvezde na Glavnom nizu pri čemu je oduvan spoljašnji omotač. Predpostavlja se da će i naše Sunce postati beli patuljak za nekih pet milijardi godina.

Veliki uspeh Ilona Maska!

http://www.astronomija.org.rs/misije/11170-veliki-uspeh-liona-maska

Koliko je Sunce sa drugih planeta?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/11173-koliko-je-sunce-sa-drugih-planeta

https://t.co/iF39WYZ2wT

A P O D...

https://t.co/5Pe7NIaKxG

A P O D...

Šta ako bi Saturn prošao pored Zemlje?

Kratak animirani film koji priča kako bi to izgledalo kada bi Saturn prošao pored naše planete.

Od čega je napravljen svet

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/11175-od-cega-je-napravljen-svet

Da li će Pluton ponovo postati planeta?

Sprema se nov predlog definicije planete. Ako bude usvojen, imaćemo na stotine planeta u Sunčevom sistemu.



Februara 1930. godine mladi američki astronom Klajd Tombo, nakon što je mesecima snimao i zatim poredio stotine hiljada svetlosnih izvora zabeleženih na fotografskim pločama, uočio je jednu posebnu svetlu tačkicu. Iz njenog kretanja zaključio je da se radi o dugo traženom objektu, o devetoj planeti Sunčevog sistema. Vest o novoj planeti obišla je svet, a Klajd Tombo je stekao globalnu slavu. Nova planeta je, nakon duge rasprave i posle niza predloga konačno dobila ime Pluton, po rimskom bogu podzemnog sveta.



Ali naredna istraživanja su sve ubedljivije ukazivala na neke neobične karakteristike Plutona u poređenju sa ostalom familijom planeta. Pokazalo se da je Pluton prilično malo telo, manje čak od našeg Meseca (Plutonov prečnik iznosi 2374 km, a Mesečev 3462 km). Sem toga njegova orbita se upadljivo razlikovala od orbita ostalih planeta. Ona je naglašeno eliptična i pod velikim uglom obilazi Sunce. Sve je to izazivalo sumnju u planetarni status Plutona i vremenom su se pojavili sve glasniji zahtevi da se Pluton svrsta u neku drugu kategoriju tela Sučevog sistema. Decenijama se o tome vodila oštra polemika koja je kulminirala na zasedanju generalne skupštine Međunarodne astronomske unije 2006. u Pragu. Na tom čuvenom zasedanju bilo je onih astronoma koji su se zalagali za preciznu i usku definiciju planete, koja bi samim tim dovela do ugrožavanja statusa Plutona kao planete Sunčevog sistema. Nasuprot njima stajala je moćna grupa astronoma koja je zahtevala donošenje mnogo liberalnije definicije planete. Ali usvajanje takve definicije izazvalo bi povećanje broja planeta jer su i neka druga tela imala slične karakteristike kao Pluton pa bi logično bilo da i ona dobiju status planete. U to vreme već je bilo otkriveno novo telo u dubini Sunčevog sistema, prilično velikog prečnika (2003 UB313, kasnije nazvan Eris, prečnika 2326 km) . Sem toga, i Ceres, najveće telo glavnog asteroidnog pojasa, sa prečnikom od preko 900 kilometara, sfernog oblika, trebalo bi da bude planeta, a ne asteroid. Jedna grupa astronoma izašla je sa predlogom da čak 12 tela dobiju status planete – sve tadašnje planete plus Ceres, Eris i Haron (Plutonov satelit). Pobornici uže definicije su negodovali, jer se očekivalo otkriće i drugih velikih tela iza Plutona pa bi, kako su smatrali, takva definicija dovela do toga da mi zapravo i ne znamo koliko planeta u Sunčevom sistemu postoji, a broj planeta bi se sa novim otkrićima samo uvećavao do neslućenog broja.

Neki su predlagali da se uvede „kulturološka“ definicija po kojoj bi se u Sučevom sistemu zadržalo devet planeta iz istorijskih razloga. Naime, već su svi naučili u školama da imamo devet planeta, pa bi u slučaju nove odluke bilo potrebno menjati hiljade udžbenika nakon čega, kako su tvrdili, više niko zapravo ne bi znao koja tela su planete i konačno šta to planeta jeste.

Postojao je i snažan američki lobi koji je nastojao da Pluton svakako zadrži status planete. Naime, Pluton je jedina „američka“ planeta, jedina koju je otkrio neki američki astronom.

Drugi su opet osporavali takve stavove jer jednostavno u Sunčevom sistemu treba konačno uvesti red, što i jeste jedan od zadataka astronomije – bar što se definicije i kategorizacije nebeskih tela tiče.

O svemu tome vodile su se žučne rasprave. Problem je što nije ni malo lako jasno formulisati definiciju planete. U Sunčevom sistemu ne postoje objekti koja su po svojoj prirodi jasno izdvojena u neku kategoriju nebeskih tela. Kako tačno, precizno i bez ikakve dvojbe napraviti razliku između recimo asteroida i meteorita? Ne postoji u prirodi jasna granica koja jedna tela svrstavaju u asteroide, a druga u meteoroide. Da i ne spominjemo problem sa kojima će se astronomi tek suočiti kada se budu bolje upoznale karakteristike tamnih tela koja vršljaju oko drugih zvezda.

Na kraju je ipak usvojena je definicija planete koja glasi:

«Planeta» je nebesko telo koje
(a) se nalazi u orbiti oko Sunca,
(b) ima toliku masu da je u stanju da sopstvenom gravitacijom nadvlada dejstvo sila čvrstog tela tako da se nalazi u hidrostatičkoj ravnoteži i poprima (približno) okrugao oblik, i
(c) koje je raščistilo okolinu duž svoje orbite.

Po toj definiciji u Sunčevom sistemu postoji osam planeta (Merkur, Venera, Zemlja, Jupiter, Saturn, Uran i Neptun). Uvedena je nova kategorija nebeskih tela: planeta patuljak u koji su svrstani Pluton, Ceres, Eris... Zašto Pluton nije planeta? Pa zato što on ne raščišćava svoju putanju, tj. nije dovoljno masivan da vlada tom putanjom.

I tako je problem rešen, za jedno vreme.

Međutim, nisu svi bili zadovoljni glasanjem i uskoro je započela kampanja ispravljanje definicije planete. Neki zato što i dalje smatraju da Pluton treba da bude planeta, drugi, s više razloga, zato što ni nova definicija nije ni blizu savršenstva.

O nekim takvim razmišljanjima pisali smo 2009. godine, a prema magazinu Astronomy, grupa američkih naučnika na čijem čelu se nalazi Kirby Runyon sa Johns Hopkins Univerziteta ovih dana je pripremila predlog nove definicije planete. Oni kažu kako nije logično da se o statusu nekog tela vodi računa o njegovim orbitalnim parametrima, već o njegovim geofizičkim i geološkim karakteristikama. Neka tela treba svrstati u kategoriju planeta, kažu oni, zbog toga što ona po svojoj prirodi to jesu. Sem toga, napominju, ni neka druga tela koja računamo u planete nikako ne poštuju sadašnju definiciju jer nisu isključivo dominantna na svojoj orbiti pošto je dele sa nekim drugim telima. Recimo Zemlja, Jupiter, Mars itd. - su tela koja dele svoje orbite sa brojnim asteroidima.

Po definiciji ove američke grupe astronoma, ne samo Pluton, već i brojna druga tela, kao što su Jupiterov satelit Evropa, zatim Ceres, pa čak i naš Mesec treba proglasiti planetama. Prema predloženoj definiciji status tela ne bi se određivao prema eksternim karakteristikama tela, kao što je to da li je telo očistilo svoju orbitu, već bi sistematizaciju treba napraviti prama geofizičkim karakteristikama nebeskog tela. Nova definicija planete bi otprilike glasila:

Planeta je telo manje mase od zvezde tako da ne izaziva nuklearnu fuziju, ali sa gravitacijom dovoljno moćnom da telo oblikuje u sferni oblik.

Naravno, ukoliko bi ovakva definicija bila konačno prihvaćena u Sunčevom sistemu bismo imali ne osam ili devet planeta već preko stotinu - s tendencijom povećanja tog broja kako se budu otkrivala i nova tela u Sunčevom sistemu.

Kako stvari stoje, sadašnja definicija planete će se jednog dana svakako menjati, ako ni zobg čeg drugog ono zbog novih saznanja, novih otkrića, posebno onih oko drugih zvezda.

Autor: Aleksandar Zorkić

New Horizons na pola puta do sledećeg cilja - 2014MU69

Nasina letelica New Horizons (NH), koja u svojoj veličanstvenoj misiji istraživanja dalekih krajeva Sučevog sistema, leti već više od jedanaest godina, na putu je ka svom novom cilju. Ona je na svoje legendarno putovanje krenula 19. januara 2006, februara 2007. je proletela pored Jupitera, a jula 2015. pored Plutona i tako postala prva letelica koje je istraživala ovaj daleki svet. Na Zemlju je poslala dragocene podatke koji su nam Pluton prikazali u novom svetlu i koji će biti predmet izučavanja narednih godina pa i čitavih decenija.


Putanja NH i 2014 MU69

Još 2011. zemaljski teleskopi su počeli da pretražuju nebo duž putanje NH kako bi odredili letelici novi cilj. Ali ni jedno zapaženo telo se nije nalazilo u domašaju istraživački letelice. Tri godine kasnije traganju za novim ciljem pridružio se i Svemirski teleskop Habl koji je uspeo da detektuje čak pet potencijalnih objekata za sledeće istraživanje. Jedan od njih bio je 2014. MU69. Avgusta 2015. godine ovaj objekat je izabran za sledeći cilj NH, između ostalog i zato što on, zbog svog položaja, neće zahtevati veliki utrošak dragocenog goriva NH.

2014MU69 je objekat Kajperovog pojasa. Otkrio ga je ST Habl 26. juna 2014. Njegova magnituda iznosi oko 27, što ga čini izuzetno teško uočljivim, te nije ni mogao biti opažen nekim zemaljskim teleskopom. Na osnovu njegovog sjaja, a uzimajući u obzir njegovu daljinu, naučnici su procenili prečnik ovog tela na oko 45 kilometara. Suviše je daleko i suviše sitan da bi se čak i Hablom na njemu uočile neke reljefne forme. Orbitalni period objekta iznosi 295 godina. On ima malu inklinaciju (nagib prema ekliptici), a orbita mali ekscentricitet. Po tim karakteristikama spada u klasične objekte Kajperovog pojasa.

Kajperov pojas je oblast malih tela Sunčevog sistema u obliku diska iza planete Neptun udaljenosti od 30 AJ do 50 AJ od Sunca i sadrži veliki broj malih tela sastavljenih uglavnom od leda. Izvor je mnogih kratkoperiodičnih kometa (definicija iz Vikipedije)


Položaji Plutona, NH i 2014 MU69 ovog meseca (karta SkySafari)

2014MU69 će biti najdalji objekat koji je ikada istraživan letelicom. Sem toga to će biti i prvi objekat koji će biti predmet izučavanja letelicom lansiranom pre nego što je i otkriven.

Naučnici očekuju važne rezultate istraživanja 2014MU69. On je stari objekat koji čuva podatke praskozorja Sunčevog sistema i kao takav može da posvedoči nešto o evoluciji čitavog planetarnog sistema.

Ono što je trenutno interesantno jeste da je NH upravo ovih dana, nakon što je proleteo pored Plutona, stigao na polovinu puta do novog cilja, do kojeg će doći 1. januara 2019. godine.

Da dodamo još i ovo da će sutra, 7. aprila NH biti uspavana kako bi u miru proveo sledećih 157 dana.

Klasični objekt Kajperovog pojasa, objekti Kajperovog pojasa (KBO) s niskim ekscentricitetom koji orbitiraju dalje od Neptuna te nisu pod kontrolom orbitalne rezonance Neptunom. Imaju orbite s velikom poluosom u rasponu od 40 do 45 AJ te, za razliku od Plutona, ne sieku neptunovu orbitu. (iz Vikipedije)

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/wnj7N7fyYg

A P O D...

https://t.co/Fm6kz7mp9g

A P O D...

Moćni Jupiter

Sedmog aprila ove godine Jupiter je ušao u opoziciju što znači da se našao suprotno od Sunca gledajući sa Zemlje (tj. poredak tri tela je ovaj: Sunce – Zemlja –Jupiter). Takva pozicija je idealna za astronome posmatrače jer se telo u opoziciji nalazi preko cele noći na nebu, a oko ponoći stiže na svoju najvišu tačku na nebu (pa ga ne posmatramo kroz guste slojeve atmosfere nad horizontom). Sem toga tada je to telo i najbliže Zemlji.


Jupiter u opoziciji

Svemirski teleskop Habl je iskoristio ovu dobru priliku, bar što se razdaljine tiče (ovom teleskopu svakako ne smeta atmosfera) te je snimio ovu divnu fotografiju velike planete.

Preminuo kosmonaut Georgij Grečko

http://www.astronomija.org.rs/112-autori/biografije/11184-preminuo-kosmonaut-georgij-grecko