Vesti iz sveta astronomije...

NASA proučava mogućnost lansiranja ljudi tokom prvog lansiranja SLS

Američka avio-kosmička administracija (NASA) razmatra mogućnost da se za vreme prvog lansiranja džinovske rakete-nosača SLS u kosmičkom brodu Orion nađu i astronauti.

Prema prvobitnom planu NASA-e, premijerno lansiranje rakete-nosača SLS (Space Launch System-kosmički lansirni sistem) sa kosmičkim brodom Orion predviđeno je septembra 2018, ali bez posade (oznake misije EM-1 - ili prva istraživačka misija). Po tom planu, prvo lansiranje sistema SLS-Orion sa ljudskom posadom bi trebalo da usledi tri godine kasnije, 2021, naravno ukoliko eksperimentalni let Oriona 2018. bude uspešan.

Za vreme prvog tronedeljnog leta, planirano je da SLS izbaci Orion na translunarnu putanju, da kosmički brod provede nedelju dana na obiti oko Meseca, a onda krene prema Zemlji. Koncepcijski, ovo je varijanta prvog čovekovog leta oko Meseca - "Apolo-8" iz decembra 1968, ali sa znatno dužim boravkom na orbiti oko Meseca.

Ukoliko NASA prihvati da tokom prvog lansiranja SLS u jesen 2018. pošalje ljude na let oko Meseca, umesto da obavi eksperimentalni let bez ljudske posade, inženjeri će morati za veoma kratko vreme da reše masu velikih problema, iznad svega vezanih za bezbednost posade tokom svih etapa kosmičkog leta.



U principu, nove rakete-nosači namenjene lansiranju ljudi u kosmos, pre nego ponesu astronaute, obave po nekoliko bespilotnih probnih lansiranja. Primera radi, kada su kao nosači korišćene modifikovane međukontinentalne rakete, one su bez obzira na prethodna vojna lansiranja, morale da prođu kroz nekoliko probnih lansiranja pre nego su ljudi zauzeli mesta na njihovom vrhu.

Kada su novi nosači velike nosivosti u pitanju, kao što je SLS (nosivost prve verzije ove rakete za nisku orbitu je oko 80t), prirodno je da se njegovo prvo lansiranje obavi bez ljudske posade. Primera radi, "Saturn V" je pre prvog lansiranja sa astronautima ("Apolo-8" decembra 1968.) obavio dva probna poletanja bez posade. Pored toga, testiranja sistema za spašavanje astronauta kosmičkog broda Orion ne protiču onako kako je planirano, tako da je veliko pitanje može li sistem SLS-Orion biti spreman da bezbedno ponese ljude za vreme svog prvog lansiranja.

Podsećamo, ljudi su poslednji put leteli oko Meseca decembra 1972, za vreme misije "Apolo-17".

Već smo pisali kako je savetodavni tim predsednika Trampa za pitanja kosmosa predložio spuštanje ljudi na Mesec za samo tri godine, uz pomoć privatnih kompanija. Moguće je da su ove najave iz NASA-e da Orion obavi let oko Meseca sa ljudskom posadom već krajem 2018. deo tog razmišljanja. Ova najava, čak i ako ostane samo najava, govori da se nešto krupno menja u NASA-e. Ili je to zbog novih vetrova iz Bele kuće, ili zbog Maskovih ambicija, ili je reč o kombinaciji ovih i ostalih faktora. Možda je to naznaka novih trendova u strategijama NASA-e, sličnih onim iz 1968. kada je samo šest meseci pre lansiranja "Apolo-8" odlučeno da iz korena promeni priroda njegove misije i umesto na visoku orbitu, krene na prvi put oko Meseca.



Naravno, moguće je da NASA pomeri lansiranje za nekoliko meseci (govori se o novembru 2018.), mada je realnije da to bude obavljeno 2019/20, ali ako NASA odluči da sa prvim SLS-om ka Mesecu za manje od dve godine pošalje posadu astronauta, to će biti nagoveštaj veoma zanimljivih događanja na kosmičkoj sceni u godinama koje dolaze.

Autor: Grujica Ivanović

Zabeleženi najraniji trenuci supernove


Slika 1: SNR E0519-69.0, locirana u Velikom Magelanovom oblaku, ostatak supernove nastale eksplozijom masivne zvezde. Takvi ekspandirajući ostaci su sve što je preostalo nakon što je udarni talas prošao kroz umiruću zvezdu i materiju u njenoj neposrednoj okolini. X-zračni snimak: NASA/CXC/Rutgers/J.Hughes, optički snimak: NASA/STScI

Posmatranja načinjena svega nekoliko časova nakon eksplozije jedne supernove pomaže u rasvetljavanju okruženja neke umiruće zvezde.

Kada se masivne zvezde (reda veličina deset i više puta u odnosu na Sunce) dođu do kraja svog životnog veka, tada dolazi do njihove eksplozije. U trenutku, generiše se masivni udarni talas šireće materije iz unutrašnjosti zvezde u međuzvezdani prostor u vidu vodonika i helijuma, odnosno svih težih elemenata kao što su silicijum, kiseonik i gvožđe. Tako raspršena materija unutar neke galaksije predstavlja osnovu novih zvezda i solarnih sistema.

Supernove kao pojava predstavljaju misteriju. Mi smo ih uočavali tokom vremena u vidu eksplozija kao i ostataka starih hiljadama kao što su magline, neutronske zvezde i crne rupe. Ali, šta zapravo dovodi do eksplozije supernove? Na to pitanje još uvek nije dat zadovoljavajući odgovor.

Ofer Jaron i njegove kolege sa Izraelskog Naučnog instituta Wiezmann su nas bar malo pomerili ka odgovoru na gore postavljeno pitanje. U skorašnjem objavljenom radu u žurnalu Nature Physics, Jaron i njegove kolege izveštavaju o njihovom načinjenom merenju supernove SN2013fs, u nama bliskoj galaksiji NGC 7610 2013.-te godine. Rezultati istraživanja predstavljaju jednu od najranijih posmatranja eksplozija neke supernove uključujući spektre koji bacaju jedno novo svetlo na događaje vezane za poslednje trenutka života jedne umiruće zvezde.

Proučavanje gasa u okolini buduće supernove
Ključ u razrešavanju misterije vezane za supernove tipa II je u proučavanju evolucije umiruće zvezde pre trenutka eksplozije. Ponašanje zvezde kakvo je tokom njenog rasta u fazi crvenog superdžina i gubitak mase tokom ove faze bitno utiču na ono što mi vidimo u trenutku eksplozije buduće supernove. Problem leži u tome što je faza crvenog superdžina veoma kratka u kosmološkim razmerama (trajanja između par stotina hiljada do verovatno milion godina) tako da smo mi veoma retko u prilici da proučimo neku zvezdu tokom njene evolucije baš na kraju faze crvenog superdžina.

Iz razloga što su supernove praktično trenutne i nepredvidive, veoma retko smo u prilici da ih posmatramo baš u trenutku kada se one pojave. Kada nam se ukaže prilika da uočimo trenutak eksplozije, za razliku kada su se one već dogodile danima ili nedeljama unazad, tada imamo mogućnost da dođemo do podataka o stanju materije pre nego što su posmatranja izvršena. Na ovaj način je moguće proučiti završetak zvezdane evolucije, čak je moguće otkriti uzrok same eksplozije.

Jedan od procesa na koje astronomi posebno obraćaju pažnju kako bi ustanovili repere za kojim treba da tragaju u posmatranjima supernovih jeste istorija gubitka mase nekog crvenog džina. Gubitak mase može doći usled ekspanzije kako zvezda stari ili tokom erupcija gornjih slojeva zvezdane atmosfere. Materija koja se pojavila u okolini zvezde na gore navedeni način može zakloniti samu zvezdu u vidu ljuske. Kada dođe do eksplozije supernove, način na koji je došlo do sijanja ljuske može reći astronomima na koji je način zapravo došlo do gubitka materije sa zvezde rasvetljavajući najskoriju istoriju zvezde posmatrajući nekolicinu poslednje nastalih prstenova materije.

Kada dođe do pojave supernove, udarni talas dovodi do procesa fotojonizacije koji bukvalno otkida elektrone iz atoma gasa u neposrednoj blizini zvezde i oni bivaju oduvani daleko od matičnih atoma. Nakon nekog kratkog vremena, navedeni elektroni se rekombinuju sa atomima gasa u ranije nastaloj gasnoj ljusci što dovodi do njenog sijanja. Proučavanje nastalog spektra ovog sijajućeg gasa daje informaciju o sastavu gasa ljuske kao i gustinu, brzinu i udaljenost ljuske od same zvezde.

Kako se udarni talas prostire kroz ljusku koja okružuje zvezdu, dolazi do paljenja pojedinih delova ljuske što daje trodimenzionalne informacije koje mogu biti iskorišćene u rekonstrukciji slike okruženja zvezde u trenutku neposredno pre nego što se sama eksplozija i dogodila.

Ključ je zapravo u tome da se supernova posmatra u što ranijoj fazi svoga nastanka iz razloga što se udarni talas progresivno prostire kroz okolnu materiju oko umiruće zvezde što dovodi do brzih promena i oduvavanja ove materije brišući dragocene informacije o ranijem stanju pre eksplozije.

Posmatranja supernove SN2013fs
Supernova je prvi put detektovana oktobra 2013-te godine u okviru programa pretrage Intermediate Palomar Transient Factory (iPTF). Ubrzo nakon detekcije, izvršena su posmatranja u širokom opsegu talasnih dužina uključujući X-zračna, ultraljubičasta, optička i infracrvena posmatranja. Naredna spektroskopska posmatranja su dovela do zaključka da je to supernova tipa II. Eksplozija je detektovana svega tri sata od samog početka a prvi spektri su bili snimljeni već nakon šest časova od početka eksplozije.

Rezultati dobijeni posmatranjem su u skladu sa modelom ljuske materije koja okružuje zvezdu sa poluprečnika 1015 cm što je nešto više od 66 rastojanja Zemlja – Sunce. Model pokazuje da je veći deo navedene materije odbačen od zvezde u poslednjih par stotina dana njenog života. Problem u proučavanju navedene materije jeste u nemogućnosti da se direktno meri brzina ove odbačene materije tokom te kratkotrajne erupcije gasa u odnosu na mnogo duži proces gubitka materije sa same zvezde koji se odvijao prethodno stotinama godina.

Na našu sreću istraživanja kakva su izvršena u vezi identifikacije SN2013fs su tek u povoju tako da se očekuju nova opsežnija istraživanja i da će neka još "mlađa" dešavanja tokom same eksplozije supernove dovesti do sklapanja jedne potpune slike, odnosno, da će nam dati potpuni uvid dešavanja tokom eksplozije kao i sam njen uzrok što je i osnovni cilj istraživanja.

Izvor teksta:

http://www.astronomy.com

https://t.co/2OkvcqTLLc

A P O D...

Novi "Protoni" za novo kosmičko tržište

Raketno-kosmički centar "Hruničev" radi na projektima dve verzije rakete-nosača "Proton" srednje i lake nosivosti za sve zahtevnije tržište lansiranja geostacionarnih satelita.

Oba projekta su zasnovana na konceptu stare rakete-nosača "Proton-M" teške klase bez drugog stepena. Izbacivanjem drugog stepena, treći stepen je "spušten" dole na prvi stepen "Protona" koji je modifikovan i izdužen. Osnovna razlika između dve nove rakete je u broju raketnih motora na prvom stepenu. Raketa-nosača srednje nosivosti, koju ćemo označiti kao "Proton-S" ("Proton Srednji" ili Proton Medium), ima šest raketnih motora RD-275M i kapacitet od 2,4t za geostacionarni satelit. Laki "Proton", ili "Proton-L" (Proton Light), ima četiri motora na prvom stepenu i može na geostacionarnu orbitu da postavi satelit mase do 1,45t. Primera radi, njihova matična raketa "Proton-M" ima kapacitet od 3,3t za geostacionarnu orbitu. Naravno, ovde se računa masa samo veštačkog satelita koji se dostavlja na orbitu, ali ne i masa potisnog raketnog bloka "Briz-M" koji se koristi da korisni teret sa niske orbite po lansiranju preveze do parkirne, geostacionarne orbite.

Kod obe rakete, povećana ja količina goriva koju nose prvi (za 35t) i bivši treći, a sada drugi stepen ( za 22t). Zbog toga su ova oba stepena malo povećana, tako da je dužina prvog stepena povećana sa 21,18m na 25,81m, dok je bivši treći stepen "produžen" za oko metar i po, i njegova nova dužina iznosi 8.12m. Obe rakete dobijaju sa starog "Protona-M" raketni blok "Briz-M" za prevoz satelita za niske nageostacionarnu orbitu, koji se praktične može smatrati njihovim trećim stepenom. Takođe, obe imaju na svom vrhu isti konusni blok prečnika 4,35m ispod koga se nalaze stepen "Briz-M" i na njemu korisni teret.


Srednji (u sredini) i laki (desno) "Proton" nastaju izbacivanjem drugog stepena starog "Protona-M" (levo), spuštanjem njegovog trećeg stepena sa raketnim blokom "Briz-M" na mesto drugog i manjim tehničkim promenama. Laki "Proton" na prvom stepenu ima četiri motora, dok teški i srednji "Proton" imaju i dalje oi šest motora.

Ova nova tehnička rešenja će dovesti do značajnog smanjenja cene lansiranja oba nova "Protona", ali očekuje se da će "Proton-S" biti daleko konkretniji od "Protona-L". Zašto? Zbog toga što je razlika između "Protona-M" i "Protona-S" manja nego što je to slučaj sa "Protonom-L" za čiju konverziju sa "Protona-M" treba sa se odradi mnogo više (dva raketna motora treba ukloniti). "Proton-L" se energetski gledano može uporediti sa raketom-nosačem "Sajuz-2.1B" sa potisnim blokom "Fregata".

Cena lansiranja "Protona-S" će biti za 20% manja od "Protona-M", što znači da će se kretati oko 60 miliona dolara, što je u rangu glavnog konkurenta, rakete-nosača "Falkon-9" kompanije SpaceX.

U "Hruničevu" rade na razvoju "Protona-S" od početka, a "Protona-L" od druge polovine 2016. Proizvodnja srednjeg "Protona" treba da krene u drugoj polovini 2017, a lakog u drugom kvartalu 2018. Ako sve bude išli po planu, prvo lansiranje "Protona-S" bi trebalo da bude obavljeno u četvrtom kvartalu 2018, dok bi "Proton-L" prvi put poleteo u trećem kvartalu 2019. Kao i kod "Protona-M" lansiranja oba nova "Protona" su planirana sa kosmodroma Bajkonur, gde postoje dve lansirne rampe za rakete-nosače ovog tipa. Kako se ranije govorilo da će se "Protoni" povući iz upotrebe oko 2025. i ustupe mesto novim raketama tipa "Angara" koje mogu leteti sa Plesecka i, za koju godinu sa Vastočnog, pojavom novih i modifikacijom starog "Protona", ovi planovi će sigurno biti revidirani. Sa "Protonima" ćemo se sigurno družiti mnogo, mnogo duže nego što se mislilo kada su počele da kolaju glasine o njihovom prizemljenju oko 2025.

Zbog čega u "Hruničevu" razvijaju istovremeno dve nove rakete, modifikacije starog "Protona-M"? Razloga ima nekoliko, ali je osnovni da se time Rusija aklimitizuje na tržište pružanja usluga lansiranja geostacionarnih satelita koje se poslednjih nekoliko godina poprilično promenilo. Godinama su u ovoj sferi neprikosnoveni vladari bili francuski koncern "Arijanaspejs" (Arianespace), sa raketama-nosačima "Arijana-5", zatim rusko-američka kompanija ILS (International Launch Services), koju je osnovao "Hruničev" za plasiranje usluga lansiranja raketa "Proton", i rusko/američko/ukrajinsko/norveški konzorcijum "Morski start" (Sea Launch) koji je raketom "Zenit" lansirao satelite na geostacionarnu orbitu sa ploveće platforme postavljene na samom ekvatoru. Za razliku od "Arijane-5" i "Protona", koje pripadaju klasi teških raketa, "Zenit" je sa nosivošću od oko 14t bio u gornjem delu kategorije srednjih nosača. Kao što znamo, "Morski start" je prvo 2009. banktrotirao, a posle pogoršanja rusko-ukrajinskih odnosa i maltene nestao sa kosmičke scene. Prošle godine je prodat ruskom konzorcijumu S7, ali kako je ostao bez ukrajinske rakete sa ruskim motorima ("Zenit"), njegov povratak na tržište lansiranja satelita će trajati najmanje pet godina.

Istovremeno, konkurentnost "Arijanaspejs" zbog velikih troškova gradnje i lansiranja rakete "Arijana-5" je već godinama jedna od najbolnijih tačaka kosmičke Evrope, koju ESA pokušava razvojem projekta "Arijana 6" da nekako ublaži. Sa druge strane, "Hruničev" je praktično svojom krivicom, serijom neuspelih lansiranja u poteklih nekoliko godina istisnuo "Proton-M" sa kosmičkog tržišta. U novonastali vakuum je uleteo Mask sa svojom raketom "Falkon-9" i, maltene preko noći zagospodario svetskim tržištem lansiranja geostacionarnih satelita.

Pored pojave SpaceX i, naravno sve većih ambicija Indije i Japana na ovom tržištu, na pozicije "Protona" su uticale promene u industriji projektovanja geostacionarnih satelita. Dok je ranije njihova ukupna masa, znači skupa sa potisnim blokom, iznosili šest-sedam tona, što se u konac uklapalo u energetske mogućnosti "Protona", pojavom elektroraketnih motora, masa ovih satelita je poprilično smanjena. Sada je masa najvećeg broja ovih novih satelita, skupa sa potisnim novim elektroraketnim blokom, u rangu od 3,5 do 5 tona, znači za nekoliko tona manje od nosivosti "Protona". Kao takav, "Proton" je evidentno preskup i nerentabilan da se koristi za lansiranje manjih geostacionarnih satelita. To je zadatak za njegove dve nove modifikacije srednje i lake nosivosti.

Sigurno se pitate - a gde je u ovoj priči o novom prodoru Rusije na kosmičko tržište, nova raketa "Angara"? Put "Angare" do konkurentnog nosača na tržištu lansiranja lakših telekomunikacionih satelita je vrlo komplikovan i trajaće mnogo duže nego što se to ranije mislilo. Sa serijskom modularnom proizvodnjom stepena "Anagare" ne ide onako kako je očekivano, a pogoršanje ekonomske situacije u Rusiji je takođe doprinelo da se planovi prvih komercijalnih lansiranja "Angare" pomere u desno i trenutno su izvan dometa ove decenije. A Rusiji, koja je na kosmičkom tržištu lansiranja satelita trenutno zastupljena sa neverovatno malim 1%, se itekako žuri.

Zanimljivo, u "Hruničevu" planiraju da i stari "Proton-M" dobije novo ruho. Kao prvo biće povećan prečnik gornjeg dela rakete, ispod koga se smešta korisni teret. Sa novim prečnikom od 5,1m, "Proton-M" će biti u stanju da nosi u kosmos kosmičke aparate većih dimenzija. On će biti napravljen od kompozitnih materijala. Takođe, njegova dužina će biti promenljiva , u prvoj varijanti 15,3m, a u drugoj 17,3m, radi smeštaja korisnog tereta različitih dimenzija (uključujući i mogućnost lansiranja nekoliko satelita u isto vreme).


Raketa-nosač "Proton-M" u novom ruhu

Sve u svemu, mnogo toga se menja na tržištu lansiranja geostacionarnih satelita (i ne samo njih). Oni više nisu isti kao što su godinama bili, pojavile su se nove tehnologije koje ove satelite čine mnogo kompaktnijim, efikasnijim i manjim. Takođe, pojavila se kompanija SpaceX koja je zahvaljujući novim zahtevima lansiranja manjih satelita i jeftinim uslugama oduzela najveći deo ovog kosmičkog kolača od "Arijanespejs" i ILS. Istovremeno, Mask ambiciozno govori o desetinama lansiranja "Falkona" na godišnjem nivou (nedavno je spomenuo i lansiranja svake druge nedelje).

Rukovodstvo "Hruničeva" su na taj način našlo pred velikom dilemom - ili se povući sa tržišta na kome mesta za stare "Protone" više gotovo da nema (prošle godine lansirane su samo tri ove rakete), ili se što pre prilagoditi i vratiti tamo "Protone" tamo gde im je mesto - na tržište pružanja usluga lansiranja veštačkih satelita.

Autor: Grujica Ivanović

Starleta među zvijezdama

Ljepotica i zvjer na velikom zvjezdanom ekranu



Dani su sve duži, topliji, koloritniji.. To posebice važi u predvečerja kada je zalazak Sunca kombiniran sa igrom boja, oblaka, svjetla i sjene. Pola sata nakon zalaska Sunca pa dalje u noć nad jugozapadnim horizontom imamo prigodu vidjeti pravu „nebesku starletu“ u maksimalnom sjaju. Planet Venera ovih dana i tjedana blješti sjajem poput zvijezde -4.8m. To je ujedno maksimalni sjaj koji ovaj planet može dostići na našem nebu. Veneru ne možemo promašiti pogledom, markantno dominira večernjim nebom. Nešto južnije i poviše nje nalazi se i planet Mars. Njega je već teže uočiti na prvi pogled ali uz zvjezdanu kartu koja se nalazi u opremi članka neće biti većih problema da ga ugledate i identificirate.

Božica ljubavi i bog rata (Venera, Mars) ispratiti će nam zimska predvečerja prema proljeću. Riječ je o prividnom susretu dvaju planeta koje u stvarnosti dijeli stotinu i pedeset milijuna kilometara. Imate li volje i vremena, pokušajte pogledati da li je svjetlost koja nam dolazi reflektirana od Venerine atmosfere dovoljno jaka da načini jedva primjetnu sjenu. Nekima je to pošlo za rukom, ili bolje rečeno okom, da uoče.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/2XdI8XK7Rz

A P O D...

Najsjajniji i najudaljeniji pulsar u vasioni

ESA-in XMM – Newton je pronašao pulsar, rotirajući ostatak nekada masivne zvezde i koji predstavlja 1000 puta sjajniji pulsar nego što se do sada smatralo da je moguće da postoji.


Slika 1. NGC 5907 X-1 pulsar rekorder. Izvor slike: ESA/XMM-Newton; NASA/Chandra and SDSS

Pulsar NGC 5907 X-1 predstavlja najudaljeniji od svih do sada otkrivenih pulsara i čija svetlost je prevalila 50 miliona svetlosnih godina dok nije detektovana od strane X-zračnim teleskopom XMM – Newton.

Pulsari su rotirajuće, magnetske neutronske zvezde koje odašilju strogo periodične impulse u dva simetrična zraka kroz kosmos. Ukoliko se osa pomenutih zrakova poklopi sa pravcem u kome se nalazi naša planeta Zemlja, tada mi imamo utisak da se u pravcu pulsara nalazi nekakav svetionik čije se svetlo non – stop pali i gasi u ritmu rotacije pulsara. U suštini, pulsari predstavlju ostatke pređašnjih moćnih supernovih nastale eksplozijom masivnih zvezda na kraju svog životnog veka pre nego što su postale mala ali izuzetno gusta zvezdana jezgra.

Pulsar NGC 5907 X-1 je najsjajni X-zračni objekat detektovan do sada sa sjajem koji prevazilazi desetostruku vrednost predhodno detektovanog najsjajnijeg pulsara. Energija koju ovaj moćni izvor emituje u svega jednoj sekundi predstavlja energiju koju naše Sunce izemituje tokom čitave 3,5 godine!

Teleskop XMM – Newton je posmatrao objekat nekoliko puta tokom proteklih 13 godina i poklapa se sa objektom čiji je period pulsacije 1,13 sekundi i koji je kao takav zabeležen kao pulsar u bazi sistematske pretrage za pulsarima.

Isti signal je takođe zabeležen i u NASA-inoj Nustar bazi gde se nalaze informacije o još nekim dodatnim karakteristikama gore pomenutog objekta.

Kako navodi Đan Luka Izrael, INAF-Osservatorio di Rima (Italija) i vodeći autor studije objavljene u časopisu Science, sve do nedavno se smatralo da jedino crne rupe čija je masa veća od desetostruke mase Sunca kao pratioci u višestukim sistemima može dostići takvu luminoznosti kao što je otkriveni pulsar NGC 5907 X-1, međutim, brz period rotacije detektovanog objekta jasno ukazuje da se zapravo radi o jednoj rotirajućoj neutronskoj zvezdi.

Inače, arhivski podaci govore da se period rotacije NGC 5907 X-1 promenio tokom vremena sa 1,43 sekunde u 2003-ćoj godini na 1,13 sekunde 2014-te godine. Navedena promena perioda rotacije bi odgovarala skraćenju dana na Zemlji za 5 časova za isti vremenski period.

Kako navodi Đan Luka, jedino je neutronska zvezda takav kompakan objekat koji je u stanju da se održi kao celina pri tako velikoj brzini obrtanja.

Iako nije neuobičajeno da dođe do promene brzine rotacije neke neutronske zvezde, velika promena brzine kao što je u slučaju NGC 5907 X-1 je verovatno povezano sa naglim preuzimanjem mase od svog pratioca.

Đan Luka ističe da je veliki izazov pred nama da shvatimo procese akrecije objekta sa tako velikim sjajem kakav je gore navedeni pulsar. Naime, posmatrani objekat je više od 1000 puta sjajniji nego što je to u opšte moguće za neku neutronsku zvezdu u procesu akrecije, tako da je potreban neki novi model koji bi objasnio tako veliku emisiju energije sa jednog takvog objekta, dalje navodi Đan Luka.

Naučnici smatraju da je u pitanju uticaj snažnog i po svojoj strukturi kompleksnog magnetnog polja u blizini površine neutronske zvezde tako da je akrecija materijala na površinu zvezde još uvek moguća i pored visoke luminoznosti same neutronske zvezde.

Otkriće ovako neobičnog objekta u odnosu na sva dosadašnja otkrića sličnih objekata predstavlja najekstremniji u pogledu udaljenosti, sjaja i stepena promene brzine rotacije i značajan je za samu misiju X –zračnog svemirskog teleskopa XMM – Newton jer predstavlja rekord u dosadašnjim njegovim otkrićima a sam objekat prestavlja veliku glavobolju astrofizičarima da objasne kako su takvi procesi u opšte mogući za pulsare, reči su Norberta Šarterla, ESA-inog naučnika na projektu XMM – Newton.


Slika 2. Spiralna galaksija NGC 5907. Izvor slike: Vikipedija, snimak 24-inčnog teleskopa Mt. Lemmon.

Izvor teksta:

http://sci.esa.int/xmm-newton

https://t.co/EgEyezqbTC

A P O D...

Uspomena na rover „Spirit“

Za koji dan će biti tačno 7 godina od kada je zauvek prekinut svaki kontakt sa Nasinim roverom ’Spirit’. Pišući nedavno puno o njegovom nasledniku „Curiosityju“, često sam se susretao sa grafikonima i tabelama koje porede dva rovera, predstavnika dve generacije. Da se podsetimo malo o roveru MER-A, poznatom pod imenom „Duh“, ili po lokalnom, ’Spirit’.



Početkom ovog veka NASA je užurbano privodila kraju planove da pošalju ne jedan, nego dva rovera na Mars – radilo se o projektu „Mars Exploration Rover“. Prvi je radi lansiranja dopremljen na Floridu MER-A, a njegova raketa-nosač „Delta II 7925-9.5“ je uspešno poletela 10. juna 2003. godine. Posle leta od 208 dana lender sa roverom na leđima je sleteo na površinu Marsa 4. januara 2004. Tri nedelje kasnije na dijametralno suprotnu lokaciju je sleteo sa uspehom i njegov blizanac MER-B („Opportunity“). Iako je „Spirit“ trebalo da na Crvenoj planeti radi samo tri meseca, radio je impozantnih 2.695 dana.

Ime je roveru dato na osnovu tradicionalnog konkursa koji NASA svaki put upriličava u sličnim situacijama. Ovog puta je među desetak hiljada predloga pobedio predlog 9-godišnje klinke Sofije Koliz, koja je ustvari siroče ruskog porekla, iz Sibira, a koju je usvojila jedna američka porodica iz Arizone.

Iako se mali rover hrabro borio sa Marsovim uslovima preko 5 godina, u maju 2009. se zaglavio u pesak jedne dine. Poslednja radio-veza sa Zemljom održana je 22. marta 2010. godine.


Roveri MER su bili teški 185 kg, imali su širinu od 2,3 m i dužinu od 1,6 m.

Rover je radio neuporedivo duže (preko 20 puta!) od prvobitno planiranih 90 dana, nakon kojih su naučnici računali da će sloj prašine preko solarnih ćelija biti toliki da će smanjiti dotok energije do te mere da će rover morati da stane. Međutim, „Spirit“ je imao sreće, jer su u nekoliko navrata snažne oluje na Marsu dovodile do neplaniranog čišćenja panela, tako da su npr. 31. marta 2009. solarni paneli davali 223 Wh struje dnevno a 29. aprila 2009. to je skočilo na 372 Wh. Zato je „Spirit“ proveo 21,5 puta duže vremena na Marsu od planiranih, pa je radi naučnih istraživanja umesto 600 metara prevalio po površini 7,73 km.

1. maja 2009. – posle 5 godina 3 meseca 27 zemaljskih dana rada na Marsu – „Spirit“ se nenadano zaglavio u mekom pesku, bogatom sulfatom gvožđa (jarozitom), sakrivenim ispod tanke kore naizgled „normalnog“ tla. Pošto gvožđev sulfat ima vrlo malu koheziju, to je dovelo do velikog proklizavanja točkova. Članovi tima iz JPL-a su sproveli bezbrojne mehaničke i računarske simulacije ne bi li vratili rover na čvrsto tlo. Da bi na Zemlji proizveli što približnije mehaničke uslove zemljišta na Marsu pod znatno slabijim atmosferkim pritiskom i pod malom gravitacijom, za testiranje je korišćena olakšana maketa rovera. Prve komande za rad svakog pojedinačnog točka (svih 6 su bila elektro-pogonska) u cilju oslobađanja iz zamke poslete su brodskom računaru 17. novembra 2009.

2116. sola, odn. 17. decembra, desni prednji točak je iznenada počeo da se vrti normalno tokom prve tri od četiri planirane rotacije. Već ranije, 28. novembra, zadnji desni točak je odbijao da se pokrene i ostao je nepokretan do kraja misije. Tako je rover ostao sa samo 4 potpuno operativna točka.


Replika rovera „Spirit“ na Zemlji, koji je služio za probe i simulacije tokom 5 godina vožnje, a naročito tokom problematičnih događaja nakon 1. maja 2009. godine. Vidi se da je prednji desni točak upao dobrano, kao i špicasta stena koja je smetala odozdo. Sećam se (čak sam i pisao o tome!) da je u to vreme jedan klinac pisao Nasi i predlagao da se rover translatorno pomeri uz pomoć robotske ruke, što se i meni činilo kao odličan savet. Ne znam zašto se to nije realizovalo... Verovatno ima veze sa količinom raspoložive struje.


Animacija sadrži 4 kadra koja je snimila „Spiritova“ desna HazCam. Kamera daje u vidu „ribljeg oka“ pogled na tlo ispred prednjih točkova, skroz do horizonta, sa brdom „Husband Hill“ u bekgraundu. Animacija počinje sa solom 2078, kada se „Spirit“ zaglibio na lokaciji „Troy“, a završava se naporima sola 2090, kada se rover pomerio malo napred, i što je još važnije, da se rover vrlo malo dodatno ukopao. Verzija sa boljom rezolucijom može da se pogleda here.
http://planetary.s3.amazonaws.com/misc/freespirit_fhaz_r_2090_fullsize.gif


„Spiritov“ prednji desni točak, koji je prestao da radi u martu 2006, počeo je normalno da se okreće tokom prve tri od četiri segmenta vožnje 2117. sola (16. decembar) ali je zastao na početku četvrtog segmenta vožnje. Roverov zadnji desni, koji se zaustavio pre 3 nedelje, ostao je nepomičan tokom čitave vožnje 2117. sola. Ostala četiri točka su se okretala unapred tokom kontinuiranog pokušaja dase rover isčupa iz zamke. Poslata je komanda koja bi u normalnim uslovima odvezla rover 10 metara daleko. U stvarnosti, rover se pomakao oko 2 mm napred i oko 4 mm dole. Taj odnos između kretanja napred i nadole je daleko od onog što je neophodno da bi se rover spasio. Deo kretanja rovera nadole 2117. sola je uzrokovan ukopavanjem desnog prednjeg koji se okrenuo 10 puta. (Image and Caption)

Ako tim ne uspe da pomeri rover ili bar popravi nagib solarnih panela, ili pak ne dune opet neki vetar koji bi očistio panele, postalo je jasno da će rover biti operativan samo do maja 2010. godine.

26. januara 2010, nakon nekoliko pokušaja da oslobodi rover, NASA je odlučila da misiju pokretnog robota redefiniše u stacionarnu istraživačku platformu. Svi napori su bili usmereni ka što boljoj orijentaciji platforme u odnosu na Sunce u pokušaju da dobije što efikasnije punjenje strujom akumulatora platforme. To je bilo neophodno da bi se određeni sistemi održali operativnim tokom duge Marsove zime. Zato je 30. marta 2010. preskočena komunikaciona sesija i rover je zapao u režim hibernacije.

Poslednja komunikacija sa roverom je bila obavljena 22. marta 2010. i verovatno su roverovi akumulatori potrošili toliko struje da se čak i brodski sat zaustavio. Prethodne zime rover je uspeo da preživi jer se tako parkirao postrance da su mu solarni paneli bili maksimalno izloženi Suncu te je uspeo da održi unutrašnju temperaturu iznad kritičnih -40° C, ali sada, pošto je rover bio zaglavljen na ravnom, očekivalo se da će mu temperatura pasti na ispod -55°. Nažalost, rover se nije oporavio.

„Spirit“ je ostao nem na lokaciji „Troy“, na zapadnoj strani visoravni „Home Plate“. Do danas nikom nije pošlo za rukom da uspostavi vezu sa roverom još od sola 2210 (22. marta 2010.).

Najverovatnije je da je potrošio previše struje i zato u panici isključio sve podsisteme, uključujući i komunikacioni, i prebacio se u „sleep mode“, nadajući se da će jednom dopuniti akumulatore. Postoji mogućnost da je rover izgubio pojam o vremenu i da je smatrao da treba da spava dok ga ne probudi dovoljna količina Sunčeve energije na solarnim panelima. To stanje se naziva „Solar Groovy“. Da se to dogodilo, rover bi, ako bi se i probudio, bio u stanju jedino da sluša. Počevši od 2333. sola (26. jula 2010.), implementirana je nova procedura za slučaj da je problem vezan za časovnik.

Svakog sola, kontrolori Nasine mreže „Deep Space Network“ su slali set „Sweep & Beep“ komandi. Ako je rover suočen sa problemom sa satom i probudi se tokom dana, čuće komande tokom kratkih 20-minutnih intervala tokom svakog sata. Pošto rover nije reagovao komande su slate neprestano. Smatralo se da ako rover čuje makar jednu od njih, on će odgovoriti jednim „bip“ signalom na X talasnoj dužini, uspostaviće vezu sa Zemljom i poslati telemetriju o svom statusu. Ali i pored nove strategije, nije stizao odgovor.

Pre nego što se zaglibio, rover je prevalio 7.730,50 metara.

JPL je nastavio da pokušava vaspostavljanje kontakta sa „Spiritom“ sve do 25. maja 20111, kada je NASA konačno javila da diže ruke od svega. Prema njihovom zvaničnom saopštenju, rover je najverovatnije bio izložen hladnoj „unutrašnjoj temperaturi“ zbog „neadekvatnog nivoa energije koja bi pokrenula njegove vitalne grejače“, kao i „stresne marsovske zime bez mnogo Sunca“. Mnoge kritične komponente i kontakti su bili „najverovatnije oštećeni zbog hladnoće“. Sredstva koja su bila rezervisana za „Spirit“ usmerena su ka još aktivnom blizancu „Opportunityju“ i roveru nove generacije, „Curiosityju“.


Mapa kretanja „Spirita“ pre neplaniranog i nesretnog problema koji je doveo do njegove „smrti“.

Autor: Draško Dragović

Višestruki planetarni sustav oko bliskog crvenog patuljka

Vanzemaljci dolaze htjeli mi to ili ne

U znanstvenom časopisu Nature upravo je objavljen članak o otkriću najmanje sedam exoplaneta oko male zvijezde, crvenog patuljka, udaljene 40 svjetlosnih godina od nas u zviježđu Vodenjaka.



TRAPPIST-1 naziv je zvijezde oko koje se nalazi višestruki planetarni sustav. U ovom trenutku ovo je naš najbolji ulov po pitanju potrage za životom negdje u svemiru izjavio je Brice-Olivier Demory, profesor sa University of Bern's Center for Space and Habitability, ujedno i jedan od autora spomenutog članka u časopisu Nature.

Intenzivna istraživanja ovog planetarnog sustava unatrag godinu dana teleskopima sa zemlje i iz svemira neupitno su dokazala postojanje najmanje sedam stjenovitih exoplaneta nalik Zemlji, Marsu ili Veneri. Udaljenosti nekih od tih exoplaneta od njihove matične zvijezde dozvoljavaju postojanje tekuće vode na površini.



Uskoro ćemo biti u mogućnosti da novom generacijom zemaljskih i svemirskih teleskopa (James Webb Space Telescope) detaljno istražimo atmosferu tih nebeskih tijela i markiramo postojanje primjerice ozona ali i eventualnih znakova biološke aktivnosti na njima. Sa interpretacijom podataka u astrobiološkom smislu moramo biti jako oprezni, riječ je o udaljenim svjetovima i neke stvari ne moraju biti onakve kakve bismo očekivali, kaže Demory. TRAPPIST-1 sada se nalazi u fokusu astronomskih istraživanja. Cijela je priča otpočela prije godinu dana kada su oko ovog crvenog patuljka najprije otkrivene tri exoplanete a zatim još četiri. Istraživanja su odradili teleskopi iz Čilea, Maroka, Hawaiia, Tenerifa, Južne afrike te svemirski teleskopi Spitzer i HST. Eventualno postojanje intelignetnog života na tehničkoj razini naše civilizacije prema riječima Petra Gljušćića (Astronomska Udruga Vidulini) znači kako je čak i „primitivna“ radio komunikacija moguća gledano kroz vremensko razdoblje od dvije do tri generacije. Nekoliko stotina kandidata nalik na sustav TRAPPIST-1 čeka na skeniranja teleskpima diljem svijeta u narednim godinama. Prava uzbuđenja tek započinju i to u našem bliskom zvjezdanom susjedstvu.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/UBivpOQlvq

A P O D...

https://t.co/o2QwQdESMo

A P O D...

’Junona’ ostaje na privremenoj orbiti

http://www.astronomija.org.rs/misije/11066-junona-ostaje-na-privremenoj-orbiti

Ima li života na novim planetama?

Već i sama jučerašnja najava Nase da sprema konferenciju za štampu na kojoj će objaviti važno saopštenje, podigla je uzbunu u medijima i novinari su naoštrili svoja pera. Nešto kasnije izdato saopštenje obišlo je planetu brzinom svetla. Čak je i Gugl ekspresno postavio na naslovnoj strani svog pretraživača, dudl posvećen važnom Nasinom otkriću, a najčuveniji naučni časopis, Nature, je odmah objavio članak o tome.



Vest je interesantna u kontekstu traganja za živim bićima izvan naše planete. Astrobiolozi toliko uporno tragaju za alienima da će jednom konačno morati da ih i nađu. Ima dosta onih koji smatraju da je upravo ova vest prvi stepenik koji će nas uvesti u doba kada ćemo govoriti da više nismo sami u univerzumu.

Šta se desilo, o tome je pisao Marino Tumpić kratak članak. Ukratko, u sazvežđu Aquarius (Vodolija), Nasin infracrveni Svemirski teleskop Spitzer (prikuplja podatke u infracrvenom delu spektra) otkrio je čak sedam «zemljolikih» planeta koje kruže oko zvezde TRAPPIST-1 (u daljem tekstu zvaćemo je T-1), od kojih se, da sve postane dramatično zanimljivo, čak tri nalaze u nastanjivoj zoni. A nastanjiva zona je područje u kojem je moguće da voda bude u tečnom stanju, a tečna voda je osnov života. Upravo to da se neka planeta veličine Zemlje nalazi u nastanjivoj zoni alarmiralo je širu naučnu javnost pa i zapravo skoro čitav svet.

Naučnici kažu da je, zavisno od atmosfere date planete i njenog pritiska, na svim T-1 planetama moguća voda u tečnom stanju na površini, ali šanse da takve vode ima na tri planete koje se nalaze u nastanjivoj zoni, znatno su veće i gotovo izvesne.


Ilustracija iz Wikipedije prikazuje umetnički doživljaj planetarnog sistema TRAPPIST-1

Ovaj planetarni sistem se nalazi na 40 svetlosnih godina daleko od nas, što je u kosmičkim razmerama blizak komšiluk i što omogućava kakvu-takvu komunikaciju sa tim svetom, razume se, ako njega nastanjuju inteligentna bića. Ukoliko bismo danas poslali poruku, na odgovor bismo čekali 80 godina, pod uslovom da komunikacija teče glatko i bez zadržavanja. Tih 80 godina je podnošljivo dugoročno gledano.

Postoje činjenice koje zaista snažno govore u prilog mogućnosti da oko T-1 postoji život. Teleskop Spitzer je uspeo da prikupi dovoljno podataka za prilično precizne proračune dimenzija planeta i sve one imaju gotovo isti prečnik kao i Zemlja. Za šest planeta naučnici su uspeli da izračunaju i njihove mase, što im je omogućilo da izračunaju i njihovu gustinu. Upravo na osnovu srednje gustine ovih planeta naučnici su uvereni da su one stenovite. Nije izračunata jedino masa sedme i najdalje planete, ali ima osnova za zaključak da je ta planeta prekrivena debelim ledom.

Od ovih sedam planeta, i to je posebno važno, rekosmo čak tri se nalaze u nastanjivoj zoni. To je dobra vesti za ljubitelje vanzemaljaca. Sasvim je moguće da neka od tih planeta ima svoja mora i da u njima nešto živo pliva. Sve mnogo zavisi od atmosfere. Da bi voda bila tečna potreban je i odgovarajući atmosferski pritisak, a ne samo odgovarajuća temperatura. Bez ovog pritiska voda je ili zaleđena ili odmah isparava.


Zvezda i sedam planta, umetnička predstava

Zvezda T-1 je ultrahladni patuljak. Zbog toga što je zvezda tako hladna, njena nastanjiva zona je vrlo blizu nje. Ove planete su takođe vrlo blizu zvezde, i zapravo mnogo bliže nego što je Merkur našem Suncu. Takođe, ove planete su blizu i jedna drugoj i da sa neke od njih posmatram nebo videli bismo zanimljiv prizor sa nekoliko planeta koje bi izgledale veće nego što je Mesec na našem nebu. Čak bismo na njima videli neke geološke forme i oblake.

Ali ovakva blizina matičnoj zvezdi nije baš povoljna za nastanak i evoluciju života jer su te planete najverovatnije plimski zaključane, tj. večno su zvezdi okrenute jednom istom svojom stranom. To ne valja jer je na jednoj strani planete večni dan, a na drugoj večna noć. Dnevna strana vremenom postaje prevrela, a noćna prehladna za život. Istina, novija istraživanja govore o mogućnosti da u određenoj zoni blizu terminatora (pojasa između dana i noći) i na ovakvim planetama, vladaju pogodni uslovi za život, samo to tek treba dokazati.


Veličine planeta TRAPPIST-1 u poreženju sa Zemljom i Uranom

Takođe, za očekivati je divljanje snažnih vetrova na ovakvim planetama i premeštanja prevrelih slojeva atmosfere sa dnevne na noćnu stranu, što takođe teško može da se uklopi u pogodno okruženje za život.

Sve u svemu za neki iole pouzdan odgovor na pitanje ima li tamo života neophodna su dalja detaljna posmatranja. Sastav atmosfere mogao bi mnogo da kaže o prirodi svake od ovih planeta, pa čak i to da li one sadrže proizvode nečeg živog.

Veliki teleskopi nove generacije imaće svakako puno posla.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/rjU7moRR74

A P O D...

Povodom članka: Ima li života na novim planetama? - Šta je tu toliko zapanjujuće?!

Povodom člnaka Ima li života na novim planetama? stigao je zanimljiv komentar našeg redovnog čitaoca:



U kratko: otkrili smo planete na kojima tek moramo istraživati mogu li imati života? I? Šta je tu toliko zapanjujuće ili bar spektakularno za ovoliku pompu i naučno padanje u nesvest?

Obaška: a šta su zapravo iz NASE tačno otkrili?

Očito staroj dobroj NASA- i hitno trebaju novci pa se poslužila svomjom starom dobrom oprobanom metodom ... samo se setite novca za Kjuriozitija i NASA- ine priče i fotografije (načinjene u ledu na severnom polu) organizma koja je, pazi sad čuda, pao na Zemlju direktno sa Marsa.

E da, pre dve godina NASA je i sama priznala da fotografija možda baš i nije od organizma, a možda organizam baš i nije sa Marsa, ... ali je obezbedila pare za Kjurioziti da bi istraživala ima li na Marsu vode i života !!! A Viking 1 i Viking 2 su još pre 40 godina bili na Marsu, ispitali hemijskim eksperimentima izvedenim na licu mesta i presudili- na Marsu nema vode a niti sada ima niti je ikada imao života !!!

Ovo je sve dosad i sam Kjurioziti to verifikovao (ko se još interesuje za nalaze Kjuriozitija- posle prvobitnog Hablovog teleskopa verovatno najveći načni promašaj jer pare za njega su mogli biti utrošene mnogo, mnogo pametnije i mnogo, mnogo bolje: Kjuroziti nije dao ništa što već i pre njega nismo znali)?

Milan

Povodom ovog članka: Zašto to tako Nasa radi?
http://www.astronomija.org.rs/misije/11076-zasto-nasa-to-tako-radi



Autor: Astronomski magazin

Sedam čuda Sunčevog sistema - dokumentarni film (s prevodom)

How NASA Found 7 New Earth Like Planets In a Solar System 40 Light Years Away

https://t.co/lqqi3v3118

A P O D...

 Zašto Nasa to tako radi?

Naš čitalac Milan se žali (ovde i ovde) što Nasa ponekad ume da preuveliča svoja otkrića pa se desi da i sasvim banalnom podatku da prenaglašen značaj. Gospodin Milan u tom smislu pominje rover Kjurioziti, međutim ima i drastičnijih i boljih primera neutemeljenih Nasinih izjava od kojih bih ja izdvojio onu iz 2012. kada je u vezi Marsa najavljena «istorijska vest!» – vest koje se danas više niko i ne seća. Ali nije samo Nasa sklona takvim izletima i neodmerenim izjavama. Setite se frapantne vesti o neutrinima koji jure brže od svetlosti. Danas bi autori te «revolucionarne vesti» najradije zaboravili dan kada su je objavili.

Ali da se vratimo Nasi. Zašto Nasa daje senzacionalističke izjave?

Pa, treba imati u vidu da se Nasa nalazi u demokratskoj i tržišno orijentisanoj zemlji. U nedemokratskim zemljama i zemljama sa planskom privredom do novca se dolazi na osnovu odluke nekog državnog tela, na koje javno mnjenje nema gotovo nikakav uticaj. U takvim zemljama svemirska agencija ne mora ništa da radi na popularizaciji – dovoljno je da neki predsednik odluči da se agenciji daju pare - i pare stignu.

Sa Nasom je drukčije. Da bi Nasa dobila novac potrebno je da predsednik države podnese zahtev Kongresu na odlučivanje. Odluka Kongresa zavisi od brojnih faktora, a jedan od njih je i javno mnjenje. Ako pedeset miliona Amerikanaca podržava letove čoveka na Mars – Kongres će lako odobriti visoki budžet za let na Mars, jer, na kraju krajeve da li će neko biti kongresmen to zavisi od javnog mnjenja. Kongresmen vodi računa o tome šta misle i žele njegovi birači. Znači, ako planeri Nase žele da obezbede pare za let na Mars, onda Nasa mora da ubedi tih 50 miliona Amerikanaca da je takav let potreban, zanimljiv, koristan itd. Drugim rečima, mora dosta da poradi na popularizaciji ideje o letu na Mars.


Ilustracija podseća na samo neke od brojnih misija Nase

Eto zato Nasa viče, ponekad i preko mere. Da, da bi obezbedila novac. Bez te vike, nema para, a time ni misija. Što se mene tiče, samo neka viče – pa i dalje osvaja svemir. Nasa je izuzetno uspešna agencija sa blizu 200 misija. Samo na slovo A ima ih 15 (ACE, AIM, Analog Missions, Apollo, Apollo-Soyuz, Aqua, Aquarius, ARCTAS, ARTEMIS, Asteroid Redirect Mission, ASTRO-1, ASTRO-2, Astro-E2 (Suzaku), ATTREX, Aura). Koja druga svemirska agencija ima toliko misija? Pa ni jedna. Zaprvao sve zajedno imaju manje misija od Nase.

Kineska svemirska agencija je vojna organizacija i o njenom budžetu odlučuje vojni i partijski vrh države. U Rusiji o parama odlučuje predsednik (ranije generalni sekretar komunističke partije). U tim zemljama njihove agencije nemaju potrebu da popularizuju svoja istraživanja. Njima je dovoljno da neki politbiro ili kako se to već zove, donese odluku o finansiranju.

Nasine pare mnogo zavise od javnog mnjenja. Zato Nasa ima bezbroj sajtova, knjiga, TV stanicu. Ima gotov materijal za medije, za decu, za studente, za profesore, za sve. Ako vam treba slika bilo kog njihovog astronauta – imate je na klik daleko i to u A4 formatu, taman da lepo stane na naslovnu stranu nekog časopisa. Imate, animacije, filmove, bezbroj fotografija, priča, objašnjenja... Nasa uverava američki narod da je to što ona radi dobro, korisno, pametno, zanimljivo…

Eto, zato.

2. Što se Kjuriozitija tiče, ne znam. Ja nisam u stanju da procenim njegov značaj. Uostalom to i jeste teško proceniti. Pre svega, mi kao čitaoci nemamo relevantne podatke o istraživanjima tog rovera niti smo u stanju neke od tih podataka da shvatimo. Sem toga, moji prioriteti ne poklapaju se nužno sa prioritetima Nasinih naučnika. Neki projekat može biti izuzetno dragocen čak iako mi, publika, nismo u stanju da ocenimo njegov značaj. Možda su sa tim roverom savladane neke veštine, neke nove tehnologije. Uostalom, i sa Međunarodne svemirske stanice do nas ne dolaze vesti o velikim otkrićima, a ipak je ta stanica značajna.

To isto bi se moglo reći i za projekat SETI. Taj projekat živi decenijama (od 1984), i za njega je potrošeno na milione dolara. A šta posle 33 godina rada SETI znamo? Pa isto što i pre. Vanzemaljaca možda ima, možda ne. Dakle, ništa novo.

A šta smo novo saznali nakon kineske misije na Mesec? Pa ništa. A ipak Kinezi i dalje nameravaju da tamo, na Mesec, šalju letelice iako ništa novo važno o Mesecu nećemo saznati. Sa Indijom je isto.

Sem toga, molim vas, zadatak Kjuriozitija NIJE bio da istražuje da li je Mars imao ili ima vodu i da li je imao ili ima život!!! O tome smo pisali 2012. godine u članku: MSL ukratko - najbitnije informacije o misiji. Jednostavno Kjuriositi ne poseduje instrumente kojima bi tako nešto mogao da uradi. Dakle, to nikad nije ni bio njegov zadatak.

I na kraju, slažem se, možda je ovo Nasino otkriće samo potencijalno značajno. A možda zaista i nije ništa posebno, jer i do sada su otkrivane planete zemljinog tipa i to u nastanjivoj zoni. Ali pitanje: otkud toliko uzbuđenje medija? – pa to je pitanje za urednike tih medija. Eto, čak je i čuveni časopis Nature , ekspresno objavio članak o tome. Niko ne tera medije da objavljuju takve vesti, ali oni ipak to rado rade. Dobro i to je sasvim logično, jer svi žele da su što čitaniji, a publika voli da čita takve vesti, pa makar one bile i senzacionalističke. Pogotovo ako su takve!

Autor: Aleksandar Zorkić

Najznačajnija pomračenja Sunca

U zadnjih 4 000 godina bilo je oko 9 000 pomračenja Sunca. Neka od njih posebno su važna



Prvo pomračenje Sunca o kojem postoji zapis

Najstariji zapis u kome se pominje neko pomračenje Sunca potiče iz Kine. Sačinjen je 2137. pre nove ere, a u njemu se navodi da dvorski astronomi Sji i He nisu predvideli pomračenje Sunca (22. oktobra te godine) i da su zbog toga osuđeni na smrt i pogubljeni.

Slučaj je zapravo zanimljiv. Stari Kinezi nisu poznavali pravu prirodu pomračenja Sunca i verovali su da do takve pojave dolazi kada gladni zmaj proguta Sunce. Nameće se pitanje zašto su astronomi osuđeni kada objektivno nisu ni bili u stanju da predvide pomračenje?

Današnji istoričari ceo slučaj objašnjavaju ovako. Događaji na nebu imali su veliki uticaj na zemaljska zbivanja, a pomračenja Sunca su predstavljala loša znamenja. Car je blagovremenim vršenjem određenih obreda mogao da spreči nastupanje rđavih posledica po državu i narod, ali je zbog toga morao unapred da zna kada će se tako opasna pojava dogoditi. Da bi ovo znao angažovani su astronomi, a njihov zadatak je bio da prete nebeske pojave i da ih predviđaju.

Ali, kako su astronomi mogli znati kada će gladni zmaj da napadne Sunce? Pa, nikako. Ali su iz iskustva mogli znati da do pomračenja ne dolazi kad je Mesec pun, a ni kada je u prvoj ili zadnjoj četvori, već samo kada je Mesec nov, a to se lako može izračunati.

Biće, dakle, da su Sji i He stradali jer su propustili da skrenu caru pažnju na mogućnost pomračenja, zbog čega je opet on propustio da učini svoje, a oni su ostali bez glave.

Doduše, kaže se na jednom mestu da su astronomi u vreme pomračenja bili pijani, pa je njihov greh zbog toga bio veći.

Sji i He su prvi astronomi čija su nam imena poznata, a stradali su zato sto nešto nisu učinili. Kasnije, posebno u srednjem veku, astronomi će stradati uglavnom zato što nešto jesu učinili.

Talesovo pomračenje



Talesovo pomračenje Sunca čovek jednostavno ne može da ne zna. Pominje se u svim istorijama astronomije i svako ko se zanima za nebeske događaje pre ili kasnije mora da naiđe na njega.

Tales (iz Mileta, VI vek p.n.e.) je bio čudo od čoveka - znao je sve. Valda je zato i važio za najmudrijeg od svih sedam helenskih mudraca. Astronomiju je izučio kod haldejskih sveštenika dok je kao mlad putovao po svetu. Haldejci su u ono vreme bili najbolji posmatrači neba i poznavali su formulu za izračunavanje datuma pomračenja u periodu od hiljadu godina.

Baš na osnovu ovih računa Tales je predvideo jedno pomračenje Sunca koje se zatim i dogodilo, po današnjem kalendaru 28. maja 585. godine pre nove ere. Glas o ovom Talesovom uspehu prostrujao je kroz celu Heladu i nakon Talesa više nije bilo ni jednog mudraca koji jednim delom nije bio i astronom.

Ipak, mora se priznati jedno, Tales je imao puno sreće. Njegovi računi o pomračenju jesu bili tacni, ali odnosili su se na područje Haldeje i samo je pukim slučajem senka pomračenja prošla i preko Male Azije.

A u vezi ovog pomračenja neizostavan je još i ovaj podatak. Pomračenje se dogodilo bas u vreme kada su Lidijci i Persijanci bili u sred bitke. Nestanak Sunca toliko je preplašio obe vojske da je odmah sklopljeno primirje. Naravno, shodno ljudskoj naravi primirje je trajalo samo malo duže od samog pomračenja.

Pomračenje Sunca koje je dokazalo specijalnu teoriju relativnosti

Za nauku ovo je sigurno najznačajnije pomračenje sunca jer je ono pružilo privi čvrst praktičan dokaz da je Ajnštajnova Specijalna teorija relativnosti tačna. Po specijalnoj teoriji svaka energija ima masu i svaka masa ima energiju, pa i svetlosni zrak (koji je energija) ima masu, a samim tim nije imun na gravitaciju. Putujući kroz svemir svetlosni zrak je izložen gravitacionim silama kosmičkih tela te se na svom putu savija i krivuda.

Problem je sa Ajnštajnovim teorijama što se one teško dokazuju. One se odnose na ogromna kosmička prostranstva, na ogromne mase i brzine i da bi ih proverio i dokazao čovek bi morao da bude sam bog. Ponekad čoveku međutim to pođe za rukom. Što se tiče savijanja svetlosti pod uticajem gravitacije Ajnštajn je zamislio interesantan način na koji to može da se proveri.

Radi se o ovom. Kada svetlost neke daleke zvezde prođe blizu Sunca ona bi, ako je Ajnštajn u pravu, morala da se savije pod uticajem Sunčeve gravitacije. Tada tu zvezdu ne bismo videli na njenom uobičajenom mestu već pomerenu u stranu. Poređenjem položaja te zvezde na fotografijama koje su načinjene kada je zvezda bila blizu Sunčevog diska i zatim kada se Sunce ne vidi (tj. kada svetlosni zrak zvezde ne prolazi pored Sunca) možemo videti da li postoji ovo pomeranje.



Naravno, pitanje je kako snimiti zvezdu u po bela dana. Pa, može za vreme pomračenja kaže Ajnštajn 1911. Ali u to vreme je malo ko uopšte razumeo o čemu Ajnstajn govori. Zatim je došao Prvi svetski rat i ljudi su počeli da se zanimaju pomračenjem sasvim druge vrste.



Trebalo je da prođe osam godina da bi se načinio prvi pokušaj dokazivanja teorije relativnosti. 1919. pod rukovodstvom ser Artura Edingtona* jedna astronomska ekspedicija otputovala je na ostrvo Principe da snima zvezde po danu. Prilika za to bilo je pomračenje Sunca od 29. maja 1919.

I šta se dogodilo? Nakon nekoliko meseci merenja i analiza fotografija astronomi su došli do zaključka da je Ajnštajn u pravu. To je bila prva potvrda Ajnštajnove teorije. Za rezultate ove ekspedicije Ajnštajn je doznao septembra 1919. Kažu da je bio oduševljen. Ali ne time što su merenja potvrdila njegovu teoriju. On nije ni sumnjao u teoriju, već je bio oduševljen sposobnošću astronoma da sa velikom preciznošću izmere tako male veličine kakvo je skretanje svetlosnog zraka.

* Engleski astrofizicar (1882-1944). Početkom veka on je bio jedan od retkih ljudi koji su razumeli Ajnštajnove teorije relativnosti.

Najstarije pomračenje Sunca u srpskim zapisima

"Na dan smrti kralja Stefana Dečanskog, 1335. pomrači se Sunce po celoj zemlji, deset crkava razrušiše se do osnove, a čudo i strah trajahu deset dana". Ovako je prema Astronomiji u starim srpskim rukopisima Nenada Jankovića otprilike glasio jedan važan izveštaj u Dečanskom letopisu.

Zapravo, u zapisu je načinjena greška prilikom pisanja jer te 1335. godine nije bilo pomračenja Sunca vidljivo iz srpskih zemalja. Pomračenje o kome je reč se dogodilo ranije, 30. novembra 1331. Te godine je i umro kralj Stefan Dečanski. Istina kralj je umro 11. novembra, a ne 30. međutim u ono vreme bilo je uobičajeno da se nebeske pojave vezuju za neke krupne događaje pa makar to bilo na štetu pravog datuma.

Autor: Aleksandar Zorkić

Curiosity - 1000 dana na Marsu (drugi deo knjige)

30. maja 2015. naučnici iz JPL-a u Pasadeni proslavili su značajan jubilej, 1000 dana rada na Marsu svog mezimca, rovera „Curiosity“. Za to vreme rover je prešao put od mesta spuštanja, nazvanog u čast velikog SF pisca „Bradbury Landing“, do podnožja 5-kilometarske planine Mount Sharp, centralnog pika kratera Gale, u ekvatorijalnoj zoni Crvene planete. Pogledajmo sada saldo tog izuzetnog dostignuća. Samo da naglasim da na dan početka pisanja ove e-knjige rover provodi svoj 1.648. dan na Marsu, i da se još uvek ne nazire kraj misije.



Još dok su programeri sastavljali plan istraživanja tog regiona, odvojili su za sâmo putovanje počev od mesta spuštanja i usputno proučavanje ogolelih slojeva stena planine Šarp jednu Marsovu godinu – 668 solova, što odgovara 688 zemaljskih dana. U realnosti, međutim, naučnici prosto nisu imali srca da prođu pored nekoliko vrlo interesantnih objekata, a neretko su i sâm „Marsohod“ i njegova naučna aparatura „brljavili“, zahtevajući posebnu dodatnu pažnju. Zato je putovanje trajalo mnogo duže od planiranog roka, dok je rad na glavnim ciljevima naučnog projekta bio tek na početku.
Od 1.000 solova (lokalnih dana) na Marsu, rover je vozio 296: prevalio je približno 11.300 metara, odn. u proseku 38,2 metra po vožnji. Ostalo vreme rover je provodio snimajući okolinu, izučavajući uzorke Marsovog stenja i prašine ili čekajući naredbe sa Zemlje. U prvoj knjizi sam napisao da je za rukovanje roverom zadužena laboratorija JPL u Pasadeni, u Kaliforniji, a da se radio-veza (sa zadrškom od 14 minuta) održava preko Nasine deep-space komunikacione mreže



Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(90 strana, 21 MB)
http://www.astronomija.org.rs/images/stories/Astronautika/2017/Curiosity/2/Curiositi-2.pdf

Prijave za CERN Masterclass 2017 | Svet nauke



U periodu od 1. marta do 11. aprila 2017. godine pod pokroviteljstvom CERN-a i grupe IPPOG (International Particle Physics Outreach Group) održaće se 13. međunarodni program “Masterclasses – Hands on Particle Physics”. U ovom obrazovno-istraživačkom programu će u okviru 200 naučnih institucija aktivno učestvovati oko 10000 učenika srednjih škola iz 50 zemalja širom sveta.

U Srbiji će Međunarodni čas za 2017. godinu (MC2017) biti održan u vremenu od 09.30 do 17.00 časova:

4. marta na Departmanu za fiziku Univerziteta u Novom Sadu,
6. marta na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu,
16. marta na Institutu za fiziku Univerziteta u Kragujevcu,
17. marta na Departmanu za fiziku Univerziteta u Nišu.
Prvi deo programa obuhvata uvodna izlaganja o teorijskim i eksperimentalnim aspektima elementarnih čestica i njihovih interakcija. Drugi deo programa se sastoji od vežbi koje uključuju analizu podataka i identifikaciju čestica na osnovu eksperimentalnih događaja evidentiranih na eksperimenatima u CERN-u.

Na kraju dana, učesnici će imati priliku da učestvuju u video-konferenciji na engleskom jeziku sa naučnicima iz CERN-a i učesnicima ovog programa iz ostalih instituta i univerziteta iz nekoliko zemalja širom sveta kod kojih se istog dana organizuje MC2017. Na kraju programa, održava se i popularni kviz iz obrađenog gradiva. Za sve učesnike programa lokalni organizatori će obezbediti osveženja u toku dana, u skladu sa svojim mogućnostima.

Prijavu za učešće učenici mogu popuniti online na web stranici (http://serbia.web.cern.ch/serbia/masterclass/registration.html) CERN Masterclass programa. Prijavu za program je potrebno popuniti do srede 1. marta 2016. godine (do 12 časova).

https://t.co/afQ1NGdW1q

A P O D...

Poprilično je pretenciozno kritikovati NASU i tvrditi kako Curiosity misija nema nikakvu svrhu

U vezi komentara g. Milana


Galaksija Antena, ljubaznošću Svemirskog teleskopa Habl

Milane

Poprilično je pretenciozno kritikovati NASU i tvrditi kako Curiosity misija nema nikakvu svrhu. Drugo, ne razumem kako se Habl svemirski teleskop može uopšte svrstavati u bilo kakve promašaje, pa čak i u tom nesrećnom slučaju nesavršenosti ogledala. Habl je svakako jedan od najvećih uspeha NASE a samim tim i ove civilizacije. Ok, nisu ogledala bila savršena ali sve ostalo jeste pa je relativno jednostavnom operacijom stvar rešena.

S druge strane kada govorimo o Curiosity treba stvar posmatrati mnogo šire nego što ste naveli. Slanje rovera te vrste je nužan i neophodan korak u mukotrpnom hodu čoveka kroz kosmos. Iskustva koja se dobijaju svakom novom misijom su toliko dragocena da vrede svaki cent. Mi se učimo hodati u svemiru pa nam je stoga izuzetno važno da to radimo u praksi a ne teorijski.

Možda NASA i greši u nekim stvarima, ali mnogo je lakše sa strane to ocenjivati nego donositi odluke kada treba da se donesu i direktno odgovarati za njih. Znam to iz ličnog iskustva. Savetnika, kritičara na sve strane a kada treba nešto konkretno uraditi nigde nikoga. Posle bitke mnogo dobrih generala.

Možda bi i bilo razumljiva kritika da ne znamo šta je sve NASA uradila do sada. Stvarno mnogo toga. Ja lično ne bih olako posezao za kritikama.

Zašto je sve pompezno? Pa ruku na srce jeste fantastično to otkriće. I svako drugo. Svaki pomak, svako zrno peska je ekstremno važno, neki ljudi ulože karijere, ogromne količine vremena i energije, otkriju 7 planeta u okviru orbite Merkura oko zvezda udaljene 40 svetlosnih godina, a hajde da budemo pošteni, ne možemo ni zamisliti koliko je to daleko, i onda neko kaže da to nije senzacionalno. Jeste, senzacionalno je i svako novo otkriće svake nove planete je senzacionalno.

Ako neko misli da je to svakodnevna stvar neka pokuša sam.



Autor: Astronomski magazin