Vesti iz sveta astronomije...

Upotreba štapa u astronomiji



Znate li šta je na crtežu? Danas bismo rekli - štap zaboden u zemlju, ali u drevna vremena bio je to moćan i precizan astronomski instrument. Stručno se zove gnomon i to je prvi astronomski instrument koji je čovek stvorio. Toliko je jednostavan da drugi nije mogao biti. Ne znamo ko ga je i kada otkrio i verovatno se sam, spontano nametnuo nezavisno na vise mesta. Pominje se u Kini od pre više hiljada godina, zatim u Mesopotamiji i starom Egiptu, pa u Heladi, Rimu itd.

Kako radi gnomon

Kada je obasjan suncem štap baca senku na zemlju (kompjuterski rečeno štap je hardverski, a senka softverski deo gnomona). Ova senka se u toku dana pomera po tlu u skladu sa kretanjem Sunca po nebu, a dužina senke zavisi od visine Sunca nad horizontom. To je sve što gnomon radi - on pokazuju kretanje Sunca u toku dana i u toku godine. Tokom godine za isti čas posmatranja naša zvezda zauzima različite položaje na nebu, pa je tako na primer zimi u podne ona bliža horizontu nego leti u podne.

Ako umete da čitate gnomonovu senku možete doći do nekih važnih astronomskih podataka. Treba samo da beležite položaj senke i da izvodite zaključke.

Neki zaključi su jednostavni i gotovo se nameću. Na primer, pravac senke nam govori o pravcu, tj. o azimutu Sunca, a ugao koji prava vrh senke - vrh stapa zaklapa sa tlom jeste uglovna visina Sunca. Strane sveta takođe se gnomonom lako mogu odrediti. (Najkraća senka u toku dana pokazuje jug).

Međutim za neke druge račune uz pomoć štapa treba vam dosta znanja i puno strpljenja, jer morate da pratite kretanje Sunca tokom cele godine. Stari astronomi su bili majstori u ovome, pa su gnomonom umeli da odrede dužinu godine i godišnjih doba, zatim ravnodnevnicu i solsticij, na nebu su utvrdili polutar, povratnike i stožernike. Zatim veoma tačno su izračunali nagib ekliptike (još u drevnoj Kini).



Kako se određuju strane sveta



Oko štapa nacrtajte krug i pre podne, kada se Sunce penje ka zenitu, a senke skraćuju, označite

na kružnici mesto prvog dodira senke i kružnice (tačka a). To isto učinite i popodne. Sunce se tada lagano primiće horizontu pa su senke sve duže i senka štapa će u jednom momentu dotaći kružnicu (tačka b). Dobili ste ugao acb. Podelite taj ugao simetralom (s) i ona će pokazivati pravac sever-jug.

Gnomon su koristili i kartografi pri izradi geografskih mapa, a Tales je pokazao kako se ovim instrumentom mogu lako izmeriti visine egipatskih piramida. Običnim ljudima gnomon je opet služio kako časovnik.

Sunčani časovnik su dobro poznavali i Atinjani i Rimljani. Ovi poslednji, kao bogat narod sklon raskoši i luksuzu, pravili su razne ukrasne varijante sunčanog časovnika, u raznim veličinama, čak i sasvim male, pa čak i ručne. Teško je čitati tačno vreme sa malih i pokretnih sunčanih časovnika, ali bila je to stvar prestiža (nešto slično kao što je danas smart-fon).



Da bi gnomon bio precizan poželjno je da bude što veći. Ali sa visinom

senka štapa postaje difuzna jer Sunce nije tačkast svetlosni izvor. Zbog toga je i odbačena ranija teorija da su egipatski obelisci bili zapravo veliki gnomoni. Senka koju čini obelisk vrlo je nejasna.

U vreme Aristotela problem nejasne gnomonove senke je rešen tako što je na vrh štapa bila postavljena kugla pa se, pri merenju, na tlu određivao centar senke kugle. Sofisticiranija varijanta je gnomon sa pločicom koja je u centru bila probušena, te se na senci uočavao zrak Sunca.


Tales i piramide
Oko gnomona nacrtajte krug čiji je poluprečnik jednak visini gnomona. Kada senka dodirne kružnicu onda je ona jednaka visini gnomona. Tada i senka piramide mora biti jednaka visini piramide.



Ovaj način merenja visine egipatskih piramida otkrio je helenski filozof Tales. Navodi se u literaturi samo zbog svoje genijalne jednostavnosti. Inače, Egipćanima nije bio potreban posto su, kao dobri geometricari, sigurno i sami umeli da mere svoje piramide

Autor: Aleksandar Zorkić

Posljednji ovogodišnji markantni prelet ISSa

Nove prigode za vidjeti ISS tek sredinom januaru 2017.





Međunarodna svemirska postaja kruži oko Zemlje na visini od četristotinjak kilometara iznad morske razine. Veliki broj instaliranih modula, fotonaponskih panela, radijatora topline, pilotiranih i bespilotnih svemirskih brodova čini ovu svemirsku ljudsku nastambu objektom pozamašnih dimenzija; 109 m x 73 m ukupne mase preko 450.000 kg! Zbog karakteristika orbite moguće ju je povremeno vidjeti u večernjim ili jutarnjim satima a postoje i periodi kada je njezina orbita tako položena da ju nije moguće vidjeti iz naših krajeva.

Glavni partneri u projektu ISS su Rusija, SAD, Europa, Japan i Kanada. Kada prolazi iznad naših krajeva moguće ju je vidjeti golim okom kao više ili manje sjajnu zvijezdicu koja sporo putuje nebom, točni parametri mogućnosti opažanja svaki su puta drugačiji što ovisi o njezinom „nebeskom putu“ pri preletu.

Naravno, mi golim okom ne vidimo svjetla na prozorima ISSa (usput, njih ima jako malo) već odsjaj Sunčeve svjetlosti koja se reflektira od modula ali ponajviše od fotonaponskih panela i radijatora topline (na ilustraciji, to su ova velika i mnogbroja „krila“).

Večeras je iz naših krajeva vidljiv posljednji markantni prelet ISSa. Istina, biti će još četiri preleta u predvečerje do 22. decembra ali oni neće ni blizu biti tako uočljivi. Zatim nastupa vrijeme kada ISS uopće neće biti moguće vidjeti sve do 28. Decembra. Tada nastupa vrijeme njezine vidljivosti u ranim jutarnjim satima. Nisko na zapadu ISS će se pojaviti u 17:27, udaljena nešto više od 1400 km. Zatim će se uzdizati prema zenitu a na najvišoj točci biti će u 17:30 a od nas će ju dijeliti samo 433 km.

Prelet ISSa se nastavlja prema jugoistoku sve do 17:34 kada će nisko nad horizontom ući u Zemljinu sjenku. Njezin najveći večerašnji sjaj biti će poput zvijezde -3.1 m (magnituda) što će ju činiti najsjajnijim objektom na nebu, osim Venere visoko na jugozapadu čiji je sjaj -4.2 m. Svi navedeni podaci izračunati su za Viduline u centralnoj Istri, drugdje na poluotoku oni će se neznatno razlikovati od navedenih. Ukoliko ovaj članak čitate dok se nalazite u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu, Podgorici.. ovi će se podaci uvelike razlikovati u odnosu na navedene! Imate li priliku i mogućnost, ispratite posljednji markantni prolaz ISSa ove godine iznad naših krajeva.

https://t.co/hXYxrtjO9f

A P O D...

Znate li da Mesec kasni?



Zamislite da se nalazite na Zemlji u tački A našeg crteža i da je Mesec u kulminaciji. Nebesko telo je u kulminaciji onog trenutka kada prolazi kroz meridijan, a meridijan je zamišljen luk koji prolazi kroz zenit u pravcu sever-jug.



Dakle, okrenite se ka severu, u mislima spojte zenit (on se nalazi tacno iznad vaše glave), sa tačkom horizonta na krajnjem severu i dobijete meridijan. Kada Mesec preseče taj meridijan on je u kulminaciji. U tom trenutku to je i najviši njegov položaj na nebu posto već sledećeg momenta on počinje da se spusta ka zapadu.

Dakle vi ste u tački A, a Mesec, u trenutku kulminacije, u tački A'. Za 24 časa, pošto se zajedno sa Zemljom okrenete oko njene ose, vi ponovo dođete u tačku A. Za to vreme Mesec je iz tačke A' prevalio svoj put od oko 13° i sada se nalazi u tački B'. On, znači još nije presekao vaš meridijan. Isprednjačio je i vi morate da ga stignete, tj. da pređete tih njegovih 13°. Jedan stepen Zemlja rotirajući prevali za četiri minuta (360° Zemlja pređe za 24 sata, odnosno za 1440 minuta) što znači da joj za luk od 13° treba još oko 50 minuta i to je vreme za koje Mesec svakog dana "kasni". Ako želite da sledećeg dana posmatrate izlazak Meseca morate imati ovo na umu jer ćete inače na nebu videti samo zvezde.

Ovo je međutim teorija. U stvarnosti Mesečevo vreme kašnjenja se stalno menja i gotovo nikada nije 50 minuta. To je zbog toga što brzina Mesečeve revolucije oko Zemlje nije konstantna. Ona je najveća oko perigeja, a najmanja oko apogeja, o čemu smo već pričali. Zato se i kašnjenje Meseca menja od nekih dvadesetak minuta pa do jednog i po sata.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/JV82RZcHwz

A P O D...

Praznični poklon za znatiželjne

Besplatna knjiga Vama na dar



Bez obzira da li ste već kupili knjige za čitanje preko praznika, možda niste to bili u mogućnosti ili ste pak zaboravili na dobro štivo Astronomska udruga Vidulini potpuno besplatno i bez reklama Vam poklanja vrijedno štivo o zvijezdama. Astrognozija, Putovanje kroz sazviježđa, knjiga o nebeskim ljepotama iznad naših glava napisana je 1989. godine od strane Muhameda Muminovića, astronomskog barda sa područja bivše Jugoslavije.

Knjigu već odavno nije moguće nabaviti a mala je vjerojatnost da ćete na nju naići čak i u antikvarijatima.

Muminovićev zanimljiv stil pisanja omogućava da knjigu čitate i kao svojevrsni roman o zvijezdama i sazviježđima te objektima dubokog svemira koja se tamo nalaze.

Uredništvo prvog hrvatskog elektroničkog časopisa za astronomiju i astronautiku „M111“, u suradnji i uz dozvolu autora knjige, priredilo je njezino elektroničko izdanje u PDF formatu. Za PDF pripremu zaslužan je Tihomir Samardžija.

Ovu vrijednu knjigu (uz još nekoliko ranije priređenih) možete potpuno besplatno preuzeti sa web stranica časopisa www.m111.org. Na meniju sa lijeve strane odaberite stavku „E-biblioteka“, skinite nekoliko Mb podataka i uživajte u nebeskim zanimljivostma. Naravno, tu su i svi dosad izašli brojevi časopisa koje također slobodno skinite, pregledajte, pročitajte. Nema reklama, nema logiranja, nema potvrde identiteta, nema iritirajućih video materijala – samo užitak u autorskim materijalima za one željne znanja.

Muminović je osamdesetih godina bio voditelj Opservatorije Čolina kapa na Trebeviću iznad Sarajeva, tada najmodernije zvjezdarnice na području biše države, autor je dvadesetak knjiga s područja astronomije.

Uredništvo časopisa „M111“ zahvaljuje Muminoviću na dosadašnjoj suradnji i njegovom prihvaćanju počasnog mjesta u uredništvu.

Autor: Marino Tumpić

Ulazimo u zimu

Lagano ulazimo u najhladnije godišnje razdoblje


Sliku poslala: Marcela Rasonja

U srijedu 21. decembra, u 11:44 po našem vremenu ulazimo u kalendarsko doba zima. Za prvi dan zime kažemo i kako se radi o zimskom suncostaju.

Sunce će izaći u 07:40, a zaći u 16:25. Početak je to najhladnijeg razdoblja u godini na sjevernoj Zemljinoj polutci.

Istovremeno sa početkom zime na južnoj polutci započinje ljeto.



Kažemo kako je prvog dana zime dan najkraći, a noć najduža, istina to nije baš točno tako. Dan i noć trajati će jednako još par dana, iako će Sunce izlaziti kasnije ali i jednako toliko zalaziti kasnije to će trajanje dana i noći biti jednako sve do 25. decembra. Toga dana dan će trajati minutu duže nego sada, a zatim će polako Sunce svakog dana biti sve višlje nad horizontom, dani će postajati sve duži, a noći sve kraće.

Zima će trajati do 20. marta 2017. Toga dana u 11:28 sati ući ćemo u proljeće.

Izgubljeni meseci Basrooma

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/10885-izgubljeni-meseci-basrooma

https://t.co/nLAOUVz3wv

A P O D...

https://t.co/CnpnA7rfSb

A P O D...

Mali moćni satelit Mimant



Ovo je Mimant (lat. Mimas), mali Saturnov satelit tik iznad moćnih prstenova ove daleke planete. U stvarnosti Mimant je od tih prstenova udaljen čitavih 45 000 kilometara, ali ako ne direktna, između Mimanta i tih prstenova postoji jasna gravitaciona veza. Kako se kreće oko planete Mimas svojom gravitacijom pravi talase u prstenovima, ali i više od toga. Ovaj mali satelit oblikuje i Kasinijevu pukotinu u prstenovima i razdvaja ih na dve celine sa oznakama A i B.

Fotografiju je načinila letelica Cassini 23. oktobra ove godine sa daljine od 183 000 kilometara.

Mimant je veoma interesantno telo. Sa svojih 396 kilometra u prečniku predstavlja najmanje poznato telo koje se oblikovalo u kuglu pod sopstvenom gravitacijom. Po njegovoj srednjoj gustini (1.15 g/cm3) zaključuje se da je sačinjen uglavnom od leda i nešto malo kamenja. Otkrio ga je Vilijam Heršel 17. septembra 1789. godine. Ime je dobio po jednom od giganata iz grčke mitologije.



Najuočljivija forma na Mimantu, veličine od gotovo trećine prečnika ovog satelita je ogroman krater Heršel.

https://t.co/P4NiZhMiAI

A P O D...

https://t.co/TSxKRSFtim

A P O D...

https://t.co/ns27fmgSxQ

A P O D...

Njutne, srećan rođendan!



Na Božić, 25. decembra 1642, godine rođen je Isak Njutn, engleski fizičar i matematičar, jedan od najznačajnijih naučnika u istoriji civilizacije.

Tri Njutnova zakona kretanja i zakon gravitacije predstavljaju najpoznatije, a verovatno i najvažnije zakone u fizici. Ove zakone, i još mnogo toga Njutn je objavio 1687. godine u delu Philosophiae Naturalis Principia Mathematica. Njutnova Principia sigurno je jedno od najvažnijih dela u istoriji nauke. Izuzetno značajan doprinos Njut je dao i razvoju optike, konstruisao je teleskop sa ogledalima, razvio teoriju boja i demonstrirao razlaganje svetlosti kroz prizmu. Proučavao je brzinu zvuka i formulisao zakon hlađenja. Značajan doprinos dao je i razvoju matematike.

Francuski matematičar Žozef Luj Lagranž često je izjavljivao da je Njutn najveći genije koji je ikada živeo, dodajući da je on, takođe, i “najsrećniji, jer se sistem sveta ne može otkriti i ustanoviti više nego jednom”. Engleski pesnik Aleksandar Poup, dirnut Njutnovim postignućima, napisao je čuveni epitaf:

Priroda i prirodni zakoni u noćnoj tami nalaze skrivenost;
Bog reče “Neka bude Njutn” i sve postade svetlost.

Fizičari po prvi put registrovali spektar zračenja antimaterije

Izvor: Departman za fiziku PMF u Nišu / Nikola Filipović

Nakon pune dve decenije neuspelih pokušaja da detektuju svetlosne talase koje emituje “antiatom” (atom sačinjen od antimaterije), fizičari u CERN-u su saopštili da su konačno uspeli u ovoj nameri. Oni su, u radu objavljenom u časopisu Nature, pokazali da se antivodonik ponaša kao potpuno pravilan “odraz u ogledalu” običnog atoma vodonika.

Ovaj izuzetno važan rezultat, koji predstavlja potvrdu onoga što su zakoni fizike odavno predvideli, otvara potpuno nov način provere Ajnštajnove Specijalne teorije relativnosti. Pored toga, ovo otkriće nam može pomoći da nađemo odgovor na jednu od najvećih misterija moderne fizike – zašto u Svemiru ima mnogo više materije od antimaterije?

“Ovo predstavlja istorijski trenutak u višedecenijskim pokušajima da se stvori antimaterija, i da se njena svojstva uporede sa svojstvima materije”, izjavio je Alan Kostelecki, teorijski fizičar sa Univerziteta u Indijani, koji nije uzeo učešće u istraživanju.

Za sve one koji nisu upoznati sa celim ovim “Gde je sva ta antimaterija?” problemom koji muči brojne fizičare, evo par osnovnih informacija.

Zakoni fizike predviđaju da svaka čestica obične materije ima svog parnjaka – odgovarajuću antičesticu. Tako, na primer, elektronu, koji je negativno naelektrisan, odgovara pozivitno naelektrisana antičestica – pozitron.



To znači da za svaki (običan) atom vodonika postoji atom antivodonika, koji je sačinjen od antielektrona (tj. pozitrona) koji kruži oko antiprotona, na sličan način kao što u atomu vodonika elektron kruži oko protona.

Ukoliko se desi da se čestica obične materije sretne sa svojom antičesticom, one će istog trenutka nestati, odnosno “poništiti” (anihilirati) jedna drugu, pri čemu se oslobađa izvesna količina energije u formi svetlosti.

Ova činjenica stvara dva izuzetno ozbiljna problema. Prvi je taj što u Svemiru postoji ogromna količina obične materije, koja vrlo brzo anihilira ono malo antimaterije u njemu, pa je fizičarima izuzetno teško da uopšte ustanove prisustvo antimaterije u prirodi.

Drugi problem je već postavljeno pitanje koje se tiče činjenice da u Svemiru ima mnogo više materije u odnosu na antimateriju. Ukoliko današnji fizički modeli previđaju da je iz Velikog praska nastala jednaka količina čestica i antičestica, zar ne bi trebalo da bukvalno sve u Svemiru poništi samo sebe?

“Nešto se desilo, neka mala asimetrija koja je dovela do toga da obična materija ‘preživi’, i mi jednostavno nemamo dovoljno dobru ideju koja bi to u ovom trenutku mogla objasniti”, izjavio je Džefri Hangst, jedan od članova tima ALPHA eksperimenta u CERN-u u Švajcarskoj.

Sve ovo se, međutim, lako može promeniti sada kada su, po prvi put, naučnici u stanju da izmere karakteristike svetlosti koju emituje atom antivodonika nakon što se on podvrgne dejstvu lasera, i uporede ih sa onima dobijenim za običan atom vodonika.

Ovo možda ne izgleda kao neko veliko dostignuće, ali treba imati u vidu da je ovo prvi put da je moguće kontrolisati atom antivodonika dovoljno dugo da možemo direktno meriti njegovo ponašanje i rezultate uporediti sa njegovim “običnim” parnjakom.

“Korišćenje lasera u svrhu posmatranja elektromagnetnog prelaza u antivodoniku, kao i upoređivanje sa vodonikom kako bi se ustanovilo da li se pokoravaju istim zakonima fizike, oduvek je predstavljalo ključni cilj istraživanja antimaterije”, dodao je Hangst.

Budući da je nemoguće naći česticu antivodonika u prirodi – vodonik, kao najzastupljeniji element u Svemiru vrlo lako “poništi” malobrojne lutajuće atome antivodonika – naučnici su bili prinuđeni da kreiraju sopstvene atome antivodonika.

Već dvadeset godina unazad, ALPHA tim pokušava da nađe način da stvori dovoljno atoma antivodonika kako bi uopšte mogao sa njima da radi. Tehnika koja je napokon to uspela omogućava im stvaranje oko 25 000 atoma antivodonika svakih 15 minuta, a od kojih svega oko 14 njih biva zarobljeno, tako da ih je moguće ispitivati. Prethodni metodi su, radi poređenja, mogli da zarobe najviše 1,2 atoma antivodonika u 15 minuta.

Ovako zarobljene čestice bi onda bivale izložene laserskoj svetlosti, koja prouzrokuje da njihovi pozitroni ‘skaču’ sa nižeg na nivo sa višom energijom. Kako se pozitroni nedugo potom vraćaju u niže energijsko stanje, to je moguće izmeriti količinu svetlosti koja se na taj način emituje.

Tim istraživača došao je do zaključka da atom vodonika emituje potpuno identičan spektar elektromagnetnog zračenja kao i običan atom vodonika koji je prethodno podvrgnut identičnim uslovima.

“Dugo se mislilo da antimaterija nije ništa drugo do potpuno pravilan ‘odraz u ogledalu’ materije, i konačno smo sakupili dokaze da to i potvrdimo”, rekao je Tim Tarp, takođe član ALPHA tima iz CERN-a.

Dobijeni rezultat je u potpunoj saglasnosti sa Standardnim Modelom fizike elementarnih čestica, koji predviđa da vodonik i antivodonik imaju potpuno identične karakteristike emitovane svetlosti. Pored toga, fizičari imaju priliku da testiraju i druge emisione spektre korišćenjem različitih tipova lasera.

Ukoliko svi eksperimenti pokažu da se spektri zračenja materije i antimaterije ne razlikuju, ovo otkriće bi produžilo život Ajnštajnovoj Specijalnoj teoriji relativnosti, kako za Nature objašnjava Adrijan Čo:

“Egzaktno pokazivanje zašto Specijalna teorija relativnosti zahteva da antimaterija potpuno preslikava materiju zahteva mnogo matematike. Ukratko, ukoliko ova veza nije potpuno ‘kao u ogledalu’, onda ni osnovna ideja specijalne relativnosti ne može biti potpuno ispravna.

Specijalna teorija relativnosti pretpostavlja da se jedinstvena stvar nazvana prostor-vreme drukčije razdvaja na prostor i vreme za različite posmatrače koji se kreću jedan u odnosu na drugog. Ona tvrdi da nijedan posmatrač ne može reći ko se od njih zaista kreće, a ko miruje. Međutim, ovo ne može biti potpuno tačno ukoliko materija i antimaterija nisu jedna drugoj kao ‘odraz u ogledalu’.”

Ukoliko, pak, materija i antimaterija nisu jedna drugoj ‘odraz u ogledalu’, tj. ako se antimaterija ne pokorava istim zakonima fizike kao i obična materija, naši modeli Velikog praska pokazali bi se pogrešnim.

Ova činjenica naterala bi nas da ponovo razmislimo i pokušamo da ustanovimo jednom za svagda zašto je materija uspela da ‘pobegne’ totalnoj anihilaciji u Svemiru, što je dovelo do toga da sve oko nas, a takođe i mi sami, uopšte postojimo.

Iako smo dosta daleko od donošenja bilo kakvih konačnih zaključaka o ovom pitanju, bez sumnje se može reći da je ovaj eksperiment otvorio vrata jako zanimljivim i potencijalno revolucionarnim idejama i mogućnostima.

“Jako smo ushićeni što napokon možemo da kažemo da smo uradili ovo”, podvukao je Hangst. “Za nas, ovo je jako bitna stvar.”

Originalnu verziju ovog teksta na engleskom jeziku možete pročitati OVDE.
http://www.sciencealert.com/physicists-have-observed-the-light-spectrum-of-antimatter-for-first-time

Koliko je dug dan na Zemlji?

http://www.astronomija.org.rs/vreme/10893-koliko-je-dug-dan-na-zemlji

https://t.co/6XwXEaLpwg

A P O D...

Umro astronaut Pirs Selers

U Hjustonu je u 61. godini od raka na pankreasu preminuo astronaut NASA-e Pirs Džon Selers (Piers John Sellers), veteran tri misije spejs šatla.


Pirs Selers (1955-2016.)

Astronaut Pirs Selers je rođen 11. aprila 1955. u gradu Krouborou (Crowborough), u Engleskoj grofoviji Saseks (Sussex). Diplomirao je 1976. ekologiju na Univerzitetu Edinburg (Edinburgh), a 1981. odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti biometeorologije na Univerzitetu Lids (Leeds). Istovremeno, završio je kadetsku školu pilota.

Godine 1982. Selers odlazi u SAD gde je radio u Godardovom (Goddard) centru za kosmičke letove NASA-e na istraživanjima međusobne povezanosti biosfere i Zemljine atmosfere korišćenjem kompjuterskih simulacija na osnovu podataka sa aviona i satelita. Autor je više od 70 naučnih radova na ovu i teme vezane za globalne klimatske promene.

Dok je radio u Godardovom centru, Selers je nekoliko puta podeno zahtev za izbor astronauta, ali dok nije dobio američko državljanstvo (1991.) njegove molbe nisu mogle biti razmatrane. Konačno, u aprilu 1996. Selers postaje astronaut i posle obavezne dvogodišnje obuke prelazi da radi prvo u odseku za kompjutersku podršku, zatim u odseku Kosmičke stanice u okviru departmenta astronauta u Džonsonovom (Johnson) kosmičkom centru u Hjustonu. Povremeno, boravio je u Moskvi kao član grupe kompjuterske podrške astronauta na MKS.

Selers je između 2002. i 2010. tri puta leteo u kosmos (misije STS-112, 121 i 132) kao član posada šatlova "Atlantis" i "Diskaveri" (Discovery). Sve tri misije su bile obavljene u sklopu gradnje Međunarodne kosmičke stanice (MKS) i transporta materijala neophodnog za njenu dogradnju i funkcionisanje. Za vreme njegove prve misije (oktobar 2002.) na MKS je montirana jedna od rešetkastih sekcija nosača sunčevih panela.


Selers u otvorenom kosmosu za vreme misije STS-121

Tokom druge misije (jul 2006.) u otvorenom kosmosu obavio je zamenu nekoliko električnih kablova američkog dela MKS. Takođe, testirao je alatke za opravku oštećenih tremozaštitnih pločica na nosu spejs šatla.


Selers pred izlazak u otvoreni kosmos za vreme druge misije STS-121

Selersova treća i poslednja misija u maju 2010. bila je ujedno i zadnji let šatla "Atlantis", pre prekida ovog programa. Tada je šatlom na MKS prebačen ruski modul "Rasvet", a Selers je sa sobom na orbitu poneo parče drveta "jabuke Isaka Njutna" i sliku velikog fizičara. Po predanju, jabuka koja je pala sa ovog drveta inspirisala je Njutna da dođe do univerzalnog zakona gravitacije.


Selers u modulu "Kupola" na MKS sa slikom Njutna i parčetom drveta koje je dovelo do oktrića zakona gravitacije

Selers je u kosmosu proveo nešto više od 35 dana. Obavio je šest kosmičkih šetnji u trajanju od više od 41 časa. Napustio je grupu astronauta 2011.

U januaru 2016. otkriveno je da ima četvrti stepen raka na pankreasu, o čemu je napisao tekst u "Nju Jork tajmsu". Do kraja života ostao je veliki zagovornik očuvanja čovekove okoline i smanjenja globalnog zagrevanja.

Preminuo je 23. decembra 2016. u 61. godini. Imao je dvoje dece.

Autor: Grujica Ivanović

Severni polovi solarnog sistema

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/10895-severni-polovi-solarnog-sistema

https://t.co/zW5rh6P9Ri

A P O D...

Umrla Vera Rubin

Astronomkinja čiji je rad ukazao na tamnu materiju

Astronomska otkrića menjaju našu predstavu o svetu u kome živimo a astronomkinja Vera Rubin je bila jedna u plejadi brilijantnih modernog doba – doba u kome je kosmos evoluirao u ljudskom shvatanju i naterao ga da preispita šta je to što zapravo vidi kada posmatra kosmos a pokušava da ga pojmi sa stanovišta zakona koje ustanovljava u laboratorijama na Zemlji, da ga pojmi onako kako to nauka čini.


Tamna materija je nevidljiva. Na osnovu gravitacionog sočiva, došlo se do zaključka da je tamna materija skoncentrisana u prstenu oko galaktičkog jata CL0024+17 i predstavljena je plavom bojom. Izvor slike: NASA, ESA, M.J. Jee and H. Ford (Univerzitet Džon Hopkins).

Vera Rubin, američka astronomkinja (23.07.1928. – 25.12.2016.) pionir na polju Galaktičke rotacije. Ona je otkrila neslaganje između predviđene vrednosti uglovne brzine rotacije neke galaksije i posmatrane vrednosti proučavajući rotacione krive galaktičkih diskova, fenomen poznat kao Galaktički rotacioni problem. Iako u početku posmatrani sa skepsom, nalazi do kojih je došla Vera Rubin su potvrđeni u narednim decenijama. Pokušaji da se rasvetli Galaktički rotacioni problem je dovela do teorije o tamnoj materiji.

Biografija



Vera Rubin je rođena i živela u Filadelfiji (Vašington) do svoje desete godine. Tu je bio i njen početak interesovanja za astronomiju. Otac Vere Rubin, Filip Kuper (elektro inženjer) rođen u Vilnusu (Litvanija) kao Peša Kobčevski. Njena majka, Roza Aplebaum je rođena u Besarabiji (Rumunija) i radila je u Belovoj telefonskoj kompaniji na obračunu rastojanja telefonskih linija. Starija sestra, Rut Kuper Burg je bila administrativni sudija u Ministarstvu odbrane Sjedinjenih država.

Vera Rubin je diplomirala astronomiju na Vasar koledžu i bezuspešno je pokušavala da se dalje školuje na Prinstonu jer ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju astronomiju na pomenutom fakultetu sve do 1975. godine. Umesto da diplomira na diskriminatornom fakultetu, stekla je zvanje mastera na Univerzitetu Kornel pohađajući nastavu kod Filipa Morisona iz fizike, nobelovaca Ričarda Fejmena iz kvantne fizike i Hansa Betea iz kvantne mehanike. Svoje studiranje je okončala 1951. godine tokom koje je po prvi put izvršila astronomska posmatranja čiji su rezultati pokazali odstupanje od Hablovog toka u kretanju galaksija. Njena pretpostavka je bila da galaksije rotiraju oko nepoznatih centara umesto što se jednostavno udaljuju kako predviđa teorija velikog praska. Iznošenje ovakvih ideja nisu našle na pozitivan odziv. Vera Rubin je doktorirala na Univerzitetu Džordžtaun kod Georga Gamova.

Njena doktorska teza do 1954. te godine je bila ta da se galaksije međusobno okupljaju umesto da su raspoređene po kosmosu na slučajan način. Ideja galaktičkih jata nije shvaćena previše ozbiljno u narednih par decenija. Nakon doktoriranja, nastavila je da radi na fakultetu narednih jedanaest godina dok je kao majka podizala svoju decu. Nakon Džordžtauna, karijeru je nastavila na odseku za terstrički magnetizam (D.T.M.) gde je srela svog dugogodišnjeg prijatelja Kenta Forda. Pet godina nakon pristupanja D.T.M.-u, Vera i Kent počinju sa proučavanjem rotacija nama bliskih galaksija a posebno Andromedinu galaksiju. Njena otkrića na polju astronomije su joj donela priznanja poput Zlatne medalje Londonskog kraljevskog astronomskog društva, druge dodeljene jednoj ženi nakon one koja je dodeljena Karolini Heršel.

Dok je radila njen master rad, Vera Rubin je radila na tezi ispitivanja moguće rotacije velikih masa u kosmosu proučavajući ne Hablovke tokove. Istraživanje je loše prihvaćeno i Astronomski žurnal i Astrofizički žurnal su odbili da ga objave. Vera je priznala da podaci korišćeni u istraživanju nisu bili valjani ali je njena teza bila u saglasnosti sa nalazima Džerarda Vaukolera, odnosno sa tvdnjom za postojanjem dokaza u vezi Lokalnog galaktičkog super jata. To je uticalo da Vera nastavi svoja proučavanja na nekom drugom mestu. Dalje je do kraja života nastavila da proučava kako se zvezde kreću na periferiji neke galaksije.

Nakon diplomiranja, Vera Rubin je predavala na Montgomeri Kaunti junior koledžu i u isto vreme je bila istraživač naučni saradnik na Univerzitetu Džordžtaun i stekla zvanje asistenta 1962. godine. Nakon toga je postala prva žena kojoj je bilo dozvoljeno da koristi instrumente na Palomar opservatoriji 1965. godine. pre tog datuma, ženama u opšte nije bio dozvoljen pristup pomenutoj opservatoriji. Iste godine je takođe obezbedila svoju poziciju na odseku za Terestrički Magnetizam na Karnegi institutu (Vašington). Vera Rubin je bila Seniorski član D.M.T.-a i njen rad je bio opisan sa "Galaktička i vangalaktička dinamika, strukture na velikim skalama i dinamika kosmosa". Ukupno je poručila i analizirala preko dve stotine galaksija počevši 1978. godine.

Problem galaktičke rotacije i tamna materija

Vera Rubin je započela svoj rad koji je bio u bliskoj vezi sa njenom prethodno kontraverznom teorijom galktičkih jata. Taj rad je započela zajedno sa graditeljem astronomskih instrumenata Kenetom Fordom i načinili su na stotine posmatranja. efekat Rubin – Ford je nazvan po ovom dvojcu istraživača i predstavlja uvek aktuelnu temu naučnih rasprava sve do današnjih dana od momenta njegovog objavljivanja. U radu je opisano kretanje Mlečnog puta u odnosu na uzorak galaksija na udaljenosti od 150 do 300 miliona svetlosnih godina i pokazuje da je takvo kretanje drugačije od onog koji Mlečni put ima u odnosu na Kosmičku mikrotalasnu pozadinu.

Želeći da izbegne nesuglasice, Vera Rubin se okrenula istraživanje rotacionih krivih galaksija sa posebnim osvrtom na Andromedinu galaksiju. Njen rad je pionirski na polju galaktičke rotacije i otkriva neslaganje proračunske ugaone brzine unutar galaksije i posmatračkih nalaza u vezi galaktičkih rotacionih krivi. Galaksije rotiraju toliko brzo da se čini da će se razleteti ukoliko bi se uzeo samo u obzir gravitacioni uticaj zvezda posmatrane galaksije kao činilac održanja na okupu cele te galaksije. Ali one se, kao što je poznato, ne raspršavaju u okolni prostor i kao zaključak se nameće postojanje nevidljive mase koja ih održava na okupu. Gore opisani fenomen je poznat kao Galaktički rotacioni problem. proračuni Vere Rubin pokazuju da neka galaksija mora sadržati bar desetostruku vrednost nevidljive mase od one koja je sadržana u uočenim zvezdama te iste galaksije. Rezultat je veoma zanimljiv jer sugeriše na dilemu ili Njutnov zakon gravitacije ne važi za ceo kosmos ili da se 50% mase galaksija sadrži u tamnom galktičkom halu. Iako u početku sa skepsom, narednih decenija rezultati Vere Rubin su se pokazali ispravnim. Pokušaji da se reši galaktički rotacioni problem je doveo do teorije o tamnoj materiji.

Tamna materija

Vera Rubin je još 70-tih godina prošlog veka došla do snažnih dokaza o postojanju tamne materije. Priroda tamne materije još uvek nije poznata ali je njeno prisustvo krucijalno za razumevanje budućnosti kosmosa.

Postojanje tamne materije omogućava objašnjenje galaktičkih rotacionih kriva, zatim, kretanje galaksija zajedno sa galaktičkim jatima, predstavlja osnovu gravitacionih sočiva i za raspodelu masa u sistemu kakav je Bullet jato. Alternativni MOND (modifikovana Njutnova dinamika) modeli galaktičkih rotacionih kriva je isključen iz razmatranja. Vera Rubin je izrazila svoje razočarenje rezultatom do kojeg je došla jer, kako tvrdi, da je imala sreće saznala bi da Njutnovi zakoni moraju biti modifikovani kako bi se objasnila gravitaciona interakcija na velikim rastojanjima. To bi svakako bio mnogo veći izazov nego spoznaja da je kosmos ispunjen nekakvom vrstom subnuklearne materije.

Izvor teksta: www.wikipedia.org

Autor: Laslo Kočmaroš

„ExoMars“ snimio retke slike Fobosa

http://www.astronomija.org.rs/misije/10901-exomars-snimio-retke-slike-fobosa

https://t.co/w5kXCw0RGq

A P O D...

Mask odložio lansiranje "Dragona" sa posadom za godinu dana

Kompanija Ilona Maska SpaceX odložila je lansiranje prvog kosmičkog broda "Dragon" sa ljudskom posadom sa proleća 2017. na drugi kvartal 2018.

Vest o odlaganju lansiranja prvog "Dragona" sa dvočlanom posadom objavio je Wall Street Journal, dok o tome na sajtu kompanije SpaceX nema informacija. NASA je međutim potvrdila da je prvi kosmički let "Dragona" sa astronautima prebačen za maj 2018. To će ujedno biti prvo lansiranje američkih astronauta sa Kejp Kanaverala (i američkog tla) od prizemljenja spejs šatla sredinom 2011. Sve ove godine, američki i astronauti ESA-e, Japana i Kanade, kao i kosmički turisti lete u kosmos na ruskim transportnim brodovima tipa "Sajuz".

Ovo je očekivana vest u svetlu septembarske ekplozije rakete-nosača "Falkon 9" (Falcon). Iako još uvek nisu objavljeni konačni rezultati istrage, pretpostavlje se da je do eksplozije rakete na lansirnoj rampi, uoči testiranja motora, došlo zbog problema u protoku goriva i oksidatora. Tada je pored rakete-nosača, uništen i korisni teret - jedan izraelski telekomunikacini satelit, što govori o neobičnim standardima rizika kompanije SpaceX. Naime, za vreme prethodnih testova motora na lansirnoj rampi, korisni teret nikada nije bio postavlejn na vrhu nosača. U cilju uštede nekoliko dana, Mask je odobrio da se testiranje raketnih motora koje je izuzetno visokog rizika, obavi sa korisnim teretom.

Pre prvog leta sa ljudskom posadom, SpaceX planira eksperimentalnu misiju "Dragona" bez posade (SpX-DM1) u novembru 2017. Tokom ove misije, planirano je da "Dragon" automatski bude spojen sa Međunarodnom kosmičkom stanicom (MKS), preko modula "Harmoni" (Harmony). Na njemu su astronauti MKS tokom nekoliko kosmičkih šetnji ove godine instalirali novi uređaj za spajanje PMA-2/IDA-2.

Prema novom planu, sa godinu dana zakašnjenja, u maju 2018. "Dragon" treba da poleti ka MKS sa dvočlanom posadom u misiji SpX-DM2. Astronauti će provesti dve nedelje na Kosmičkoj stanici.



Odložen prvi pilotirani let za godinu dana - kosmički brod "Dragon"

Samo mesec dana kasnije, u junu 2018. kompanija "Boing" (Boeing) će ka MKS lansirati bez posade svoj kosmički brod "Starlajner" (Starliner), ranije poznat pod oznakom CST-100. Ova misija nosi oznaku Boe-OFT. On će se, takođe automatski spojiti sa modulom "Harmoni" koji je rezervisan za privatne kosmičke brodove. U julu 2018, brod će biti odvojen od stanice i vraćen na Zemlju. Već u avgustu 2018. ka stanici će biti lansiran prvi "Starlajner" sa dvočlanom posadom u misiji Boe-CFT koja će provesti dve nedelje na MKS. Povratak je planiran u septembru 2018.

Zanimljivo je da su i prva lansiranja "Boingovog" "Starlajnera" takođe pomerena za nekoliko meseci, zbog, kako smo već pisali, potrebe da se obave dodatna testiranja sistema novog kosmičkog broda.


Kosmički brod "Starlajner" (CST-100) kompanije "Boing"


U kabini "Stralajnera"

Kada prvi privatni kosmički brodovi sa astronautima budu leteli, na MKS će se nalaziti članovi misija MKS-55 i MKS-56 koji će ruskim kosmičkim brodovima "Sajuz MS-08" i "Sajuz MS-09" biti prevezani do stanice.

Odlaganje prvog pilotiranog kosmičkog leta "Dragona" nije povezano samo sa eksplozijom njegovog nosača "Falkon-9". Naime, NASA je u nekoliko navrata izrazila nezadovoljstvo sa načinom na koji SpaceX ispunjava obaveze iz ugovora o razvoju projekta kosmičkog broda "Dragon", posebno u delu koji se odnosi na analize faktora rizika.



Ilon Mask, koga vidimo u kabini "Dragona", ima složne zadatak da ubedi NASA-u bezbednost svog kosmičkog broda

Kako će se ovo odlaganje odraziti na planove letove američkih astronauta na MKS ruskim brodovima "Sajuz MS"? Za sada NASA je kupila sedišta u "Sajuzu" za lansiranja do kraja 2018. (tačnije 30. novembra 2018.), zaključno sa misijom MKS-57. Međutim, pojedini izvori govore da su mesta kupljena takođe i za sledećeu misiju MKS-58 planiranu krajem marta 2019, mada treba reći da kada NASA zakupi mesta u "Sajuzu" to se odnosi na lansiranje, eventualnu hitnu evakuaciju sa stanice i povratak iz kosmosa, koji je tipično šest meseci posle lansiranja. To znači da su sedišta na "Sajuzu" planiranom da bude lansiran novembra 2018. zakupljena do završetka njegove misije, a to je u martu 2019, što može objasniti ove protivrečne informacije. Iz NASA-e su inače pre odlaganja prvih letova "Dragona" i "Starlajnera" naglasili da kupovina sedišta za američke astronaute na ruskim brodovima "Sajuz MS" nije planirana posle završetka 2018. Kako se rezervisanje sedišta u budućim "Sajuzima" mora obaviti najmanje dve godine pre lansiranja (što je tehnološki ciklus izrade "Sajuza"), uskoro ćemo videti hoće li NASA promeniti ovu odluku.



Još koliko dugo će američki astronauti leteti na ruskim "Sajuzima"? Astronaut Džefri Vilijams u kabini broda "Sajuz TMA-20M"

Ma kakva odluka NASA-e bila, radi regularne smene američko -ruskih članova posade, predviđeni su letovi po jednog američkog astronauta na brodovima "Sajuz MS", ali i jednog ruskog kosmonauta na privatnim brodovima "Dragon" i "Starlajner". O ovom planu međutim tek treba da bude potpisan poseban ugovor između "Roskosmosa" i NASA-e.