Vesti iz sveta umetnosti

3 zime MGL-a u Ateljeu 212



Slovenačko pozorište Mestno gledališče ljubljansko gostovaće 25. marta u Beogradu na velikoj sceni Ateljea 212 sa dramom “3 zime” hrvatske autorke Tene Štivičić, koja je tu porodičnu sagu napisala polazeći od priča iz svoje porodice i novije hrvatske istorije.

Prema ocenama kritičara, Tena Štivičić je hrabro predstavila prelomne trenutke svoje lične i hrvatske istorije stvarajući rafiniranu i dirljivu sagu, a istovremene pozorišni hit o snažnim, ali usamljenim ženama.

Drama počinje u zimu 1945. godine, kada se majka i ćerka, sa mužem i tek rođenom devojčicom, useljavaju po partijskom ključu u vilu NDH emigranta. Kuća je naizgled prazna, ali ipak krije jednu preostalu stanarku i majčinu staru poznanicu. Sledeća zima iz predstave je ona 1990. godine. Porodica Kos okuplja se u istoj kući na dači. Vreme je uoči “Domovinskog rata”, nova država je još u povoju. Nekadašnje podele i stare polemike ponovno izlaze na površinu, dok sa novim naraštajima izviru nova pitanja.

U zimu 2011. godine u kući se priprema venčanje i Kosovi su ponovo na okupu. U osvit ulaska u Evropsku uniju zatvaraju se neka porodična poglavlja i prekidaju duga ćutanja, dok novi moćnici vođeni samo ideologijom kapitala kroje sudbinu kuće u kojoj se i dalje talože godine i sećanja.

Žene, sa svakom generacijom sve nezavisnije i obrazovanije, pokretačka su snaga porodice. Sa velikim požrtvovanjem, hrabrošću i nesalomivom voljom suočavaju se sa teškim iskušenjima koja im se nađu na putu.



Uloge u predstavi MGL-a igraju: Jana Zupančič, Sebastijan Kavaca, Tjaša Železnik, Tina Potočnik Vrhovnik, Iva Krajnc Bagola, Jernej Gašperin, Uroš Smolej, Jete Ostan Vejrup, Domen Valič, Gregor Gruden, Eva Jasenovec i Mojca Funkl.



Jana Zupančič je za ulogu Maše Kos dobila Dnevnikovu nagradu i nagradu za najbolju glumicu Gavelinih večeri 2016. godine.

Praizvedba drame “3 zime” bila je u novembru 2014. godine u Londonu, gde Tena Štivičič (40) već duže vreme živi i radi. Naredne godine u Njujorku za tu dramu je dobila nagradu Suzan Smit Blekburn (The Susan Smith Blackburn Prize), koja se dodeljuje najboljim dramskim autorkama iz celog sveta koje pišu na engleskom jeziku.

Predstava “3 zime” je na aktuelnom repertoaru i u Hrvatskom narodnom kazalištu, u režiji Ivice Buljana, a slovenačku postavku režirala je Barbara Hing Samobor.

Ranije drame Tene Štivičić - “Ne možeš pobeći od nedelje” i “Svici” igrane su svojevremeno na redovnom repertoaru Ateljea 212.

(SEEcult.org)

Povratak Zigija



Predstava “Povratak Zigija”, novi umetnički projekat NVO “MillenniuM” u Kragujevcu, nastala prema tekstu Vladimira Paunovića, u režiji Miroslava Čera, biće premijerno izvedena 25. marta u velikoj sali Prirodno-matematičkog fakulteta, a posvećena je legendarnom Dejvidu Bouviju i njegovom fiktivnom liku Zigiju Stardastu.

Bouvijevi hitovi “Space oddity”, “Rebel rebel”, “Heroes”, “Changes” i “China girl”, ušli su u antologiju svetske muzike. U numeri “Starman” prvi put se pojavio kao Zigi Stardast, a inspiraciju za taj lik našao je u britanskom rokenrol pevaču Vinsu Tejloru, koji je posle nervnog sloma počeo da veruje za sebe da je prelazno biće između vanzemaljca i Boga. Pesma se nalazi na albumu “The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars” iz 1972. godine, koji je ustoličio Bouvija u veliku britansku i svetsku muzičku zvezdu.

Tokom blistave karijere koja je trajala pola veka, Bouvi je konstantno eksperimentisao i iznenađivao publiku inovacijama. Njegove oči bile su plave boje, ali je u 16. godini - u tuči zbog devojke, dobio udarac posle kojeg mu je jedna zenica ostala trajno proširena, ostavljajući utisak da ima oči različite boje. Bio je, kako podseća autor predstave, “opušten” sa Beketom i Ničeom, ali i sa svojim prijateljima Luom Ridom i Igijem Popom.

Predstava postavlja pitanje šta bi se dogodilo kada bi se Zigi, ponovo vratio na zemlju?

Priča o Zigiju je nastala kao konceptualni album o vanzemaljcu koji dolazi na Zemlju, postaje mega zvezda, a na kraju ga ubiju obožavaoci. Kako rekonstuisati danas taj album i preseliti ga na pozorišne daske? Kako danas zvuči i šta MI “čujemo”!? Ima li danas mesta za Zigija među nama...



U predstavi igraju: Dubravka Brkić, Nenad Vulević, Bogdan Milojević, Dejan Tošović, Jovana Majstorović, Anica Blažić, Miloš Milojević, David Pilipović i Filip Milikić, a muziku, kao “Pauci sa Marsa” izvode Vesele osamdesete sa gostima.

Vizuelni identitet osmislila je Danijela Rupić, za šminku je zadužena Đurđa Arsenijević, a izvršnu produkciju potpisuje Marija Ilić.

Tehnički partneri produkcije su Studentski kulturni centar i Dom omladine u Kragujevcu, a pokrovitelj Grad Kragujevac.

Prva repriza predstave “Povratak Zagija” je 12. aprila, takođe na PMF-u, a potom projekat kreće na nacionalnu i regionalnu turneju.

Ulaznice za premijeru koštaju 200 dinara, a mogu se navaviti na blagajnama Doma omladine i SKC-a.

(SEEcult.org)

Leksikon Tanja Ostojić, 2011-17



Umetnica Tanja Ostojić predstaviće do kraja godine u Banjaluci, Zagrebu, Rijeci i Beogradu svoj dugogodišnji umetnički projekat “Leksikon Tanja Ostojić”, u kojem učestvuju žene koje imaju isto ime i prezime kao ona, a različitih su nacionalnosti, godina, stepena obrazovanja, profesija, socijalnog statusa i životnih iskustava. Sve se pritom mogu sporazumeti na srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskim jezicima i sve one ili njihovi roditelji potiču sa teritorije Jugoslavije.

Putem personalizovanog sociološkog istraživanja i direktne društvene i kreativne razmene, umetnica Tanja Ostojić, koja živi u Berlinu, kreira mape koje dokumentuju ratne, posleratne i ekonomske migracije, te teme identiteta i roda, kao i pristupa edukaciji i uslova zaposlenja i privređivanja koje se tiču tridesetak sestara po imenu - učesnica samog projekta, i njihovih porodica.

U okviru projekta “Leksikon Tanja Ostojić”, umetnica će realizovati tokom 2017. godine četiri kreativne radionice i dve samostalne izložbe, u saradnji sa Gete institutom u Beogradu i muzejima savremene umetnosti u Beogradu, Banjaluci, Rijeci i Zagrebu. Takođe, kako je najavila za portal SEEcult.org, objaviće knjigu na engleskom jeziku, u izdanju MSU Beograd i Live Arts Development Agency London.

Serija prezentacija interdisciplinarnog, participativnog istraživačko-umetničkog projekta “Leksikon Tanja Ostojić” (2011-17) počeće 31. marta u Muzeju savremene umetnosti Republike Srpske (MSURS) u Banjaluci, uz dvodnevnu radionicu zatvorenog tipa, kakva je početkom ove godine održana u Beogradu, a planirana je tokom leta i u muzejima savremene umetnosti u Zagrebu i Rijeci. Do kraja godine biće održane i dve izložbe Tanje Ostojić u galerijama muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Rijeci.

Nakon prezentacije projekta u MSURS, 1. i 2. aprila biće održana radionica zatvorenog tipa “Vezeni Leksikon Tanja Ostojić” koju vode autorke Tanja Ostojić i Vahida Ramujkić.

Dokumentarni vez je tehnika dokumentovanja koja se bazira na tradicionalnoj tehnici veza koja je sada stavljena u novi kontekst - dokumentovanje kompleksne i slojevite stvarnosti i odnosa unutar nje. Nametnuta sporost tehnike veza omogućava učesnicama radionice da provedu više vremena zajedno i da diskutuju različite tačke gledišta i stavove koji se polako uvezuju u platno, stvarajući više složenih predstava stvarnosti i uspostavljajući koherentne veze među njima. Sa grupom žena, koje su okupljene oko interdisciplinarnog projekta “Leksikon Tanja Ostojić” i učestvuju u radionici, nastaće svojevrsna tapiserija koja se na različite načine osvrće na poziciju ženskog identiteta i migracija, stvarajući kompleksnu i jasniju predstavu tih bitnih perspektiva.

Prezentacija projekta “Leksikon Tanja Ostojić” u zagrebačkom MSU planirana je za 28. april, a pratiće je trodnevna radionica i nenajavljeni grupni performans iznenađenja “Vezeni Leksikon Tanja Ostojić” 30. aprila u centru Zagreba.

Izložba “Leksikon Tanja Ostojić” u Salonu MSU u Beogradu biće otvorena 7. juna, a obuhvata i razgovor sa umetnicom i nekim od učesnica radionice.

Otvaranje izložbe “Leksikon Tanja Ostojić” u Rijeci planirano je za 11. avgust u novoaktiviranom prostoru Ateljea MMSU-a, gde će biti održana i trodnevna radionica “Vezeni Leksikon Tanja Ostojić”.

Za sam kraj godine predviđena je promocija knjige “Leksikon Tanja Ostojić” u Gete institutu Beograd (ili u beogradskom MSU), kao i u Live Arts Development Agency u Londonu, dok bi u januaru 2018. godine trebalo da bude održana i u Berlinu, u saradnji sa UDK.

Tanja Ostojić (rođena 1972. u Jugoslaviji) aktivna je na umetničkoj sceni od sredine 90-ih, baveći se performansom i interdisciplinarnim umetničkim praksama, kao i kulturnim aktivizmom. Studirala je vizuelne umetnosti u Beogradu, Nantu i Berlinu, gde i živi od 2003. godine, nakon odlaska iz Beograda. Uključuje sebe kao ličnost u performanse i koristi različite medije u svojim umetničkim istraživanjima, čime ispituje društvene konfiguracije, odnose sa pozicijom moći, feminističku problematiku, ekonomiju i biopolitiku. Pretežno deluje iz perspektive žene migrantkinje, definišući pristup radu kroz političko pozicioniranje, humor i integraciju gledaoca. Od 1994. godine učestvovala je na velikom broju izložbi i festivala širom sveta, uključujući i: Acb Gallery (Budimpešta, 2017), Feminism is Politics!, Pratt Manhattan Gallery (Njujork, 2016), Busan Biennale (Južna Koreja, 2016), Homosexualität_en, Deutsches Historisches Museum (Berlin, 2015), Economy CCA (Glazgov, 2013), Tanja Ostojić: Body, Politics, Agency, Škuc Galerija (Ljubljana, 2012), Call the Witness, Paviljon Rima, Bijenale u Veneciji (2011), Global Feminisms, Brooklyn Museum (Njujork, 2006), Plato of Humankind, Bijenale u Veneciji 2001.

Radionicu “Vezeni Leksikon Tanja Ostojić” realizovaće sa Vahidom Ramujkić (rođena 1973. godine u Jugoslaviji), umetnicom nastanjenom u Beogradu, čija je umetnička praksa vezana za društveni kontekst. Vahida Ramujkić je 2001. godine sa Laiom Sadurni osnovala Rotor kolektiv u Barseloni, u okviru kojeg su do 2008. godine realizovale seriju dugoročnih projekata (Poble NOW, AirAutonomy, Manual GPS, Telechronicles…). Kao deo ujetničkih/istraživačkih projekata, publikovala je knjige ''Schengen with ease'' (2006), ''Cairo Integration Diary'' (2008), ''Storm, return home and other terrible stories for children'' (2009). Godine 2008. inicirala je saradnju sa Aviv Kruglanski na projektu “Dokumentarni vez” koji se proširio i na druge projekte, kao što su Neighbourhood Superheroes/Superheroji iz komšiluka (Kairo, Barselona 2010) i Microcultures.

Realizaciju projekta “Leksikon Tanja Ostojić” tokom 2017. godine omogućio je Regionalni fond Gete instituta za Balkan.

Foto: Tanja Ostojić i Vahida Ramujkić: Vezeni Leksikon Tanja Ostojić, kreativna radionica, Goethe Insitut Beograd, januar 2017. Foto-kredit: Piroški Marija

(SEEcult.org)

Balkanske migracije u EU



Prošlost, sadašnjost i budućnost balkanskih migracija u zemlje centralne i zapadne Evrope tema je regionalne konferencije koje će početkom aprila biti održana u Beogradu u okviru projekta “Europoly”, nazvanog prema umetničkom radu Dejana Kaludjerovića, instalaciji koja preispituje položaj imigranata u EU, kao i samu ideju EU, te jaz između ideala i prakse.

Beogradskom konferencijom, koja će biti održana 6. i 7. aprila u Muzeju Jugoslavije, počinje serija sličnih skupova u regionu, koji će biti održani u maju u Zagrebu, u septembru u Sarajevu i u decembru u Beču, gde Kaludjerović živi i radi poslednjih godina.

Kao učesnici beogradske konferencije najavljeni su filozof Boris Buden, koji predaje kulturalnu teoriju na Univerzitetu Bauhaus u Vajmaru, istoričar Vladimir Ivanović, koji predaje na Univerzitetu Humboldt, hrvatsko-nemačka spisateljica Alida Bremer i filmski reditelj Želimir Žilnik iz Srbije, koji će na otvaranju simbolično odigrati partiju igre “Europoly” u okviru umetničkog rada Kaludjerovića iz 2004. godine, izrađenog u formatu popularne društvene igre “Monopol” (Monopoly).



U igri “Europoly” građani zemalja koje nisu u EU, a koji rade u zemljama članicama EU, fotografisani su i zastupljeni zajedno sa svojim profesijama. Sreća u velikoj meri determiniše moguć uspeh ili propast “igrača” koji žele da postanu deo EU i preuzmu nov evropski identitet. EU definiše evropski identitet kao nešto što se može steći samo unutar nje, i što je time rezervisano isključivo za građane EU, iako se Evropa ne okončava na granicama Unije. Ipak, EU ima moć da definiše identitete, moć da uspostavlja pravila igre kojima se drugi moraju povinovati. Potrošačko društvo EU stvorilo je pravilo “sve je na prodaju”, uključujući tu čak i naše identitete.

Kaludjerovićeva instalacija “Europoly” biće postavljena do 13. aprila u Muzeju Jugoslavije, a zainteresovani za učešće u igri treba da pošalju prijave na adresu office@krokodil.rs.



Debatni program konferencije počinje 6. aprila temom “JugoDojč”, uz učešće Budena i Ivanovića i moderaciju Ivana Velisavljevića, dok će drugi debatni krug, nazvan “Paralelne priče”, moderirati novinarka Ljubica Gojgić, a učestvovaće Alida Bremer i Žilnik.

Nakon dva debatna kruga uslediće projekcija Žilnikovih filmova “Kenedi se vraća kući” i “Kenedi lost and found”, koji su deo filmskog opusa tog reditelja posvećenog iskustvima imigranata, izbeglica i povratnika.

Drugi dan konferencije počeće kolektivnim obilaskom izložbe “Jugo, moja Jugo - gastarbajterske priče”, uz autorsko vođenje Alide Bremer, Budena, Ivanovića i Žilnika, a potom su predviđena još dva debatna kruga - Filip Balunović moderiraće razgovor sa Budenom i Alidom Bremer na temu “Kritičke zajednice u egzilu”, a novinarka Ana Otašević razgovaraće sa Žilnikom i Ivanovićem na temu “Budućnost migracija”.

Beogradsku konferenciju zatvoriće projekcije Žilniković filmova "Nezaposleni ljudi", "Inventur" i "Tvrđava Evropa".

Serija regionalnih konferencija “Europoly” je multidisciplinarni projekat koji se bavi temom migracija, prevashodno sa područja Zapadnog Balkana u zemlje centralne i zapadne Evrope.

Počev od velikog talasa ekonomskih migranata (takozvanih gastarbajtera) iz 60-ih i 70-ih godina 20. veka, preko desetina hiljada ratnih izbeglica iz 90-ih, te anti-provincijskih odlazaka mladih uglavnom u svetske metropole, kao i konstantnog odliva mozgova i najnovije izbegličke krize, koja se preko Balkana kreće prema evropskim zemljama - misija serije regionalnih konferencija “Europoly” jeste da se na dinamičan način, istraži i mapira bogat društveni, kulturni i umetnički uticaj koji je taj dugotrajan migracioni talas izvršio kako na region Zapadnog Balkana, tako i na zemlje koje su najčešće predstavljale finalnu migrantsku destinaciju. Iseljavanje i dislociranje iz zemlje porekla, kako su istakli organizatori, često pokreće mnoga dodatna pitanja povratka, pripadnosti i različitih posledica koje taj proces ostavlja na identitet pojedinca.

Projekat se realizuje u sinergiji sa izložbom Muzeja Jugoslavije “Jugo, moja Jugo – gastarbajterske priče”, posvećenoj jugoslovenskim radnicima na privremenom radu u Austriji i Nemačkoj. Izložba je deo šireg istraživačkog projekta koji je povezan sa dva značajna datuma: 50-godišnjicom potpisivanja Sporazuma o angažovanju radne snage sa Austrijom 1966. i sa Nemačkom 1968. godine.

Organizatori projekta “Europoly” su Udruženje Krokodil iz Srbije, Blockfrei iz Autrije i udruženja Bijeli val iz Hrvatske i Crvena iz Bosne i Hercegovine, a omogućili su ga: Allianz Kulturstiftung, Austrijski kulturni forum, Ministarstvo kulture Hrvatske i Grad Zagreb.

Ulaz je besplatan na sve sadržaje 6. i 7. aprila, a program se nalazi u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org

Pozorištem protiv mržnje



Francuska glumica Izabel Iper, autorka ovogodišnje poruke Međunarodnog teatarskog instituta (ITI) za Svetski dan pozorišta, 27. mart, istakla je moć pozorišta kao mesta za drugog, za dijalog i za odsustvo mržnje, za prijateljstvo među narodima i zajedništvo. Ističući univerzalnost pozorišne umetnosti koja briše granice vremena, prostora, nacionalne i svake druge pripadnosti, Izabel Iper se osvrnula i na skorašnje francuske predsedničke izbore pozivom političarima da ne zaborave na nezamislive dobrobiti koje donosi pozorište, ali samo bez hajke!

Poruka Izabel Iper biće čitana 27. marta u pozorištima širom sveta, povodom Svetskog dana pozorišta koji se proslavlja već 55 godina.

Posebna svečanost biće održana u sedištu Uneska u Parizu, uz učešće Izabel Iper i zvaničnika ITI-ja, te izvođenje odlomka predsave “The French” u produkciji Teatra Novi iz Varšave, u režiji Kšištofa Varlikovskog, i performans “Ja, Hamlet” sa kineskom operskom zvezdom Žangom Junom.

Poruka Izabel Iper*:

Evo, dakle, već 55 godina da se svake godine u proleće održava Svetski dan pozorišta. Jedan dan, odnosno 24 časa koji počinju tamo negde u pozorištu NO i Bunraku, zatim prolaze kroz Pekinšku operu i Kathakali, zadržavaju se između Grčke i Skandinavije, od Eshila do Ibzena, od Sofokla do Strindberga, između Engleske i Italije, od Sare Kejn do Pirandela, i Francuske, između ostalih, u kojoj se nalazimo i u kojoj je Pariz ipak svetski grad koji prima najviše stranih ansambala. Potom nas naših 24 časa vode od Francuske u Rusiju, od Rasina i Molijera do Čehova, onda prelaze Atlantik da bi završili u nekom kalifornijskom kampusu gde mladi ljudi možda ponovo izmišljaju pozorište. Jer pozorište se uvek ponovo rađa iz svog pepela. Ono je samo konvencija koju neumorno treba rušiti. Tako ono ostaje živo. Pozorište ima bujan život koji izaziva prostor i vreme, najsavremeniji komadi hrane se prošlim vekovima, najklasičniji repertoari postaju moderni svaki put kad se ponovo postave.

Svetski dan pozorišta svakako nije dan u običnom smislu naših svakodnevnih života. On ponovo oživljava jedan ogroman prostor-vreme, a da bi se govorilo o prostor-vremenu, htela bih da prizovem jednog francuskog dramaturga, toliko genijalnog koliko diskretnog, Žana Tardjea. Što se tiče prostora, on pita “koji je najduži put od jedne tačke do druge…” Što se tiče vremena, on sugeriše “da se u desetinkama izmeri vreme koje je potrebno da se izgovori reč ’večnost’“. Za prostor-vreme on kaže i ovo: “Odredite u svom duhu, pre nego što zaspite, bilo koje dve tačke u prostoru i izračunajte vreme koje je potrebno, u snu, da odete od jedne do druge.“ Zadržaću reč “u snu“. Reklo bi se da su se Žan Tardje i Bob Vilson sreli. Naš Svetski dan pozorišta možemo takođe da rezimiramo sećajući se Semjuela Beketa čija Vini u svom žustrom stilu kaže: “Оh, kakav bi ovo lep dan bio“. Razmišljajući o poruci koju imam čast da izgovorim, setila sam se svih tih snova iz svih tih scena. Stoga, ja ne dolazim sama u ovu salu UNESCO, svi likovi koje sam glumila na sceni prate me, uloge za koje se čini da ih napuštamo kad se završi predstava, ali koje vode u vama neki podzemni život, spremnе da pomognu ili unište uloge koje dolaze za njima: Fedra, Araminta, Orlando, Heda Gabler, Medeja, Mertej, Blanš Diboa… Prate me i svi likovi koje sam volela i kojima sam aplaudirala kao gledateljka. I tu pripadam celom svetu. Ja sam Grkinja, Afrikanka, Sirijka, Venecijanka, Ruskinja, Brazilka, Persijka, Rumunka, Japanka, Marseljka, Njujorčanka, Filipinka, Argentinka, Norvežanka, Koreanka, Nemica, Austrijanka, Engleskinja, zaista ceo svet. Prava mondijalizacija je u tome.

Godine 1964. povodom ovog Dana pozorišta, Lorens Olivije najavio je da je, posle više od jednog veka borbe, u Engleskoj konačno stvoreno nacionalno pozorište za koje je on želeo da bude i međunarodno pozorište, bar po svom repertoaru. Vrlo dobro je znao da Šekspir pripada svima na svetu.

Bilo mi je drago kad sam saznala da je prva poruka za Svetski dan pozorišta 1962. godine bila poverena Žanu Koktou, s punim pravom, budući da je on, zar ne, autor jednog “putovanja oko sveta za 80 dana“. Ja sam svet obišla drugačije, učinila sam to kroz 80 predstava ili 80 filmova. Kažem i filmova, jer ne pravim nikakvu razliku između igranja u pozorištu i igranja na filmu, što iznenadi svaki put kad to kažem, ali tačno je, tako je. Nikakva razlika.

Govoreći ovde, ja nisam ja, ja nisam glumica, ja sam samo jedna od brojnih ličnosti zahvaljujući kojima pozorište nastavlja da postoji. To je pomalo naša dužnost. I naša potreba. Kako da kažem: Ne postoji pozorište zbog nas, pre će biti da mi postojimo zahvaljujući njemu. Pozorište je vrlo snažno, otporno, ono preživljava sve, ratove, cenzure, manjak novca. Dovoljno je reći “dekor je prazna scena neke neodređene epohe“ i pustiti glumca da uđe. Ili glumicu. Šta će on učiniti? Šta će ona reći? Hoće li oni razgovarati? Publika čeka, saznaće, publika bez koje nema pozorišta, nemojmo to nikada zaboraviti. Jedna osoba u publici je publika. Ali ipak ne previše praznih sedišta! Osim kod Joneska… Na kraju Starica kaže: “Da, da, umrimo u punoj slavi… Umrimo da bismo ušli u legendu… Bar ćemo imati ulicu koja će nositi naše ime…“

Svetski dan pozorišta postoji 55 godina. Za 55 godina ja sam osma žena koju su zamolili da izgovori poruku, konačno, ne znam da li je reč “poruka“ odgovarajuća. Moji prethodnici (muški rod se nameće!) govore o pozorištu mašte, slobode, porekla, govorili su o multikulturnom, lepoti, pitanjima bez odgovora… Godine 2013, dakle samo pre četiri godine, Dario Fo kaže: “Jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo pozorište“. Nezamisliva dobrobit je lepa formulacija dostojna da se nađe u nekom političkom programu, ne?

…budući da sam u Parizu, i to pred skorašnje predsedničke izbore, predlažem onima koji izgleda žele da nama vladaju da paze na nezamislive dobrobiti koje donosi pozorište. Samo bez hajke!

Pozorište je za mene drugi, ono je dijalog, odsustvo mržnje. Prijateljstvo među narodima, ne znam tačno šta to znači, ali verujem u zajednicu, u prijateljstvo gledalaca i glumaca, u zajedništvo svih onih koje pozorište okuplja, onih koji ga pišu, onih koji ga prevode, onih koji ga osvetljavaju, oblače, dekorišu, onih koji ga tumače, onih koji se njime bave, onih koji u njega idu. Pozorište nas štiti, pruža nam zaklon… Verujem da nas voli… onoliko koliko mi volimo njega… Sećam se jednog reditelja starog kova koji je pre podizanja zavese, iza kulisa, svako veče govorio čvrstim glasom: “Mesta za pozorište!“ Biće to reč za kraj. Hvala.

Svetski dan pozorišta proslavlja se od 1962. godine na dan otvaranja Teatra nacija u Parizu, uz tradicionalnu poruku međunarodno istaknutih umetnika koja predstavlja poziv vladama širom sveta, političarima i pojedincima da prepoznaju značaj pozorišne umetnosti i njen potencijal za razvoj društva.

Proteklih godina poruke su slali ruski pozorišni reditelj Anatolij Vasiljev, polјski reditelј Kšištof Varlikovski, južnoafrički dramski pisac i reditelj Bret Bejli, italijanski dramski pisac Dario Fo, američi glumac, producent, dramski pisac i reditelj Džon Malkovič, teoretičarka i humanitarna aktivistkinja Džesika Kahva iz Ugande, britanska glumica Džudi Denč...

*sa francuskog jezika prevela Kristina Koprivšek

Foto: ITI Pascal Victor

(SEEcult.org)

Ulična na 2 lokacije



Ulična galerija predstavlja od 24. marta izložbu grupe umetnika iz Lajpciga koja će biti otvorena istovremeno i u novom privremenom izlagačkom prostoru u podzemnom pasažu u Balkanskoj ulici. Petoro umetnika, okupljenih iza projekta “SET + SETTING”, prave privremenu muzejsku prodavnicu (The Shop) u neiskorišćenom prostoru pasaža u Balkanskoj.

Umetnici iz Lajpciga prisvajaju javne prostore kako bi predstavili sopstvene umetničke strategije za realnost, estetiku i funkcionalnost.

Fiktivni muzej stvoren je i predstavljen u tim prostorima, svuda po gradu. Postojanje muzeja uspostavlja se fiktivnim izložbama, javnim oglašavanjem i katalozima izložbi. Glavna komponenta je muzejska prodavnica u podzemnom prolazu. Muzejska prodavnica kao skulptura. Ona predstavlja čudna mesta koja se na isti način odnose prema umetnosti i konzumerizmu. Komfor igra ulogu. Ona nudi pristup sofisticiranoj, intelektualnoj kulturi prodavajući je kao robu. Kao na primer, kada vidite nekog ko piše beleške olovkom na kojoj stoji Tejt modern, to suptilno ukazuje na njegovo obrazovanje i dobar ukus. Estetika mesta retko se razlikuje. Estetska ovih mesta retko varira. Obično su veoma uglađena. Enterijer igra važnu ulogu. Ipak, svi želimo da se ušunjamo u ove prodavnice nakon obilaženja muzejske postavke, naveli su umetnici koji stoje iza projekta “SET + SETTING” – Samjuel Biš (Samuel Bich), Fidši Fišer (Fidschi Fischer), Olga Monina, Gregor Peško (Peschko) i Klara Hofman (Clara Hofmann).



Samjuel Biš, rođen 1990. godine, trenutno studira na Akademiji primenjene umetnosti u Beču, na odseku za skulpturu. Studirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji primenjene umetnosti u Lajpcigu, a neko vreme proveo je na Univerzitetu umetnosti u Berlinu i na Umetničkoj školi u Glazgovu. Njegov rad odnosi se na upotrebu različitih medija - od knjiga do prostorno specifičnih instalacija. Često sarađuje sa drugim umetnicima.

Fidši Fišer, rođena 1981, odrasla je u Berlinu, a završila je master studije iz političkih nauka i istorije umetnosti. Nakon toga je upisala studije slikarstva na Akademiji primenjene umetnosti u Beču, a nastavila ih je na Akademiji likovnih umetnosti u Lajpcigu. Njen rad fokusiran je na slikarstvo, performans i crteže.

Olga Monina, rođena je 1989. u Harkovu u Ukrajini, odrasla je blizu Hanovera. Nakon dve godine prakse u Berlinu, počela je studije na Akademiji likovnih umetnosti u Lajpcigu, koje završava ove godine. Studirala je 2016. likovnu umetnost na Umetničkoj školi Saint Lucas u Briselu, gde je počela da radi na svom trenutnom projektu “BravoAg”, koji predstavlja kompaniju budućnosti.

Gregor Peško, rođen 1990. godine, radi i živi u Lajpcigu, gde studira na Akademiji likovnih umetnosti u Lajpcigu. Njegova interdisciplinarna praksa varira između performansa, prostorno specifičnih intervencija i video radova, sa trenutim fokusom na prostorne uslove i njihove reprezentacije.

Klara Hofman, rođena 1989. u Haleu na Zaleu, studirala je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Lapcigu, a školovanje nastavlja ove godine na master kursu na Akademiji umetnosti u Braunšvajgu. Fokus njenog rada je na savremenoj umetničkoj produkciji i odnosu iumetnosti i politike. Radi kao frilens kustoskinja, spisateljica i novinarka.

Izložba na dve lokacije biće otvorena do 7. aprila, a projekat je podrzao Gete institut.

(SEEcult.org)

Salon arhitekture: U realnosti!



Salon arhitekture u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu ove godine je, pod sloganom “U realnosti!...”, tematizovan pitanjem prostornog odnosa arhitekte, kao stvaraoca, i pojave – realnosti, kao aktuelne nemogućnosti u odnosu na stanje stvari u svetu – ovde i sada.

Poslednjih decenija, kako je naveo MPU, mnogo pažnje bilo je usmereno na spektakularno u arhitekturi, a mnogo manje na potrebe društva u odnosu na angažovana i neophodna rešenja. Kriza savremenosti arhitekture na različite načine može se smatrati preovlađujućim stanjem discipline u odnosu na koje zapravo arhitekta gradi lični stav prema sopstvenom zanimanju i strpljivo pravi arhitekturu i dalje tragajući za njenim istinskim vrednostima.

"U realnosti nastajanja, arhitektura podrazumeva proces i saradnju, rešavanje problema, komunikaciju složenih ideja, obradu podataka i ograničenja, prezentaciju i reprezentaciju, eksperimentisanje i inovativnost, veštinu i strategiju pregovaranja, kao i mnoštvo drugih zadataka. A svi mi koji se bavimo arhitektama i kojima je do arhitekture stalo moramo da se borimo za arhitekturu, jer nema ko drugi. To je naša realnost", navela je kustoskinja 39. Salona i urednica kataloga Ljiljana Miletić Abramović, v.d. direktor MPU-a.

Za izložbu 39. Salona prijavljena su 233 rada u svim kategorijama, a žiri je u zvaničnu selekciju uvrstio 112 radova, od kojih ih je 77 u konkurenciji za nagrade u 6 kategorija (konkursni i studentski radovi su van kategorije za nagrade).

Žiri 39. Salona arhitekture, koji čine Duško Filipovski, Miroljub Stanković, Nenad A. Stjepanović, Irena Videnov i Maruša Zorec, dodeljuje Gran pri, te nagrade, priznanja i pohvale po kategorijama.

Nagrade 39. Salona biće dodeljene 29. marta na svečanom otvaranju te izložbe, koja tradicionalno okuplja brojne arhitekte iz zemlje, regije i inostranstva, skrećući pažnju javnosti na značaj i uticaj arhitekture na kvalitet života savremenog društva.

Budući da je Salon arhitekture manifestacija koja, osim takmičarskog dela, uvek priprema i bogat prateći program sa interesantnim temama bitnim za savremenu arhitekturu, i ove godine studenti i zainteresovana publika imaće priliku za razmenu iskustava u okviru eksperimentalnih i edukativnih radionica, tribina i predavanja.

Uporedo sa glavnim programom, najavljena je i prateća izložba posvećena istoriji arhitekture Beograda “Arhitektura akademizma – Milutin Borisavljević i Dimitrije M. Leko”, kao i izložba “Građenje grada - daleki pogled iz blizine na Blokeve 1 i 2 Novog Beograda”.

Na zatvaranju 39. Salona arhitekture, 30. aprila, biće održan program “Profesoru s ljubavlju”, posvećen obeležavanju 120 godina od rođenja i 50 godina od smrti Nikole Dobrovića.

Najavljen je i panel “Tačka oslonca” o značaju lika i dela Alekseja Brkića.

Od aktuelnih tema, planiran je razgovor o fenomenu konkursa i konkursnih rezultata.

Prvi put otvoren je i poseban konkurs za dodatni prateći program koji je Savet Salona arhitekture ustanovio 2016. godine, a odnosi se na: tematske panel diskusije, tematski seminar, tematsko predavanje, tematska radionica i slične adekvatne formate za prezentaciju afirmativnih ideja, mišljenja i delovanja. Konkurs je otvoren do 4. aprila, a izabrani projekti biće prezentovani, iz dana u dan, tokom poslednje nedelje aprila.

Studentski programi zastupljeni su već tradicionalnom manifestacijom “Pre Salona” - nizom radionica nastalih u saradnji Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i Građevinsko- tehničkog fakulteta u Nišu (od 29. marta do 8. aprila). Studentska izložba “(r) urbane bašte”, koja se bavi “stanovanjem u gradu uz uzgajanje voća i povrća”, predviđena je za drugu polovinu aprila i trajaće do kraja 39. Salona arhitekture.

(SEEcult.org)

Belville, reci šta ti treba!



Radionica posvećena istraživanju kulturnih potreba stanovnika Belvila biće održana 1. i 2. aprila u tom novobeogradskom naselju, a namenjena je srednjoškolcima, studentima arhitekture, umetničkih i fakulteta društvenih nauka, stanovnicima Belvila i svim drugim zainteresovanima.

Polazeći od društveno-istorijskog konteksta nastanka Novog Beograda na kojem se Belvil nalazi, te od vizije novog (dela) grada nastale nakon Drugog svetskog rata – prema kojoj treba stvoriti grad po meri čoveka i svih njegovih društvenih, kulturnih, ekonomskih i drugih potreba, radionica će se baviti istraživanjem kulturnih potreba aktuelnih stanovnika i posetilaca Belvila i skiciranjem novog potencijalnog sloja komunalnosti u tom naselju.

Radionicu “Belville, reci šta ti treba!” vodiće oba dana od 14 do 17 sati Marijana Cvetković, menadžerka u kulturi i predavač na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, koja vodi Stanicu - servis za savremeni ples.

Učesnici će biti uključeni u realizaciju okvira istraživanja, standardno i performativno istraživanje (ispitivanje i animiranje stanovnika i posetilaca), a zatim u tumačenje rezultata i kreiranje poželjnog modela komunalne strukture koja odgovara obrazovnim, kulturnim i društvenim potrebama tog dela Novog Beograda.

Bilo bi poželjno da učesnici budu i umetnici koji će omogućiti da istraživanje i upit prema stanovnicima i posetiocima Belvila ima i performativni karakter.

Učešće u radionici je besplatno, ali je neophodno poslati prijavu na adresu kadbizgradepricale@gmail.com (sa kratkom biografijom i kontaktom učesnika).

Radionicu organizuje Supervizuelna, u okviru programa “Kad bi zgrade pričale” - višegodišnjeg istraživačkog projekta koji realizuje u saradnji sa organizacijama FRU iz Skoplja i Bacači sjenki iz Zagreba.

Projekat “Kad bi zgrade pričale” podržan je od Balkanskog fonda za umetnost i kulturu (BAC), koji je finansiran od Švajcarske vlade od Švajcarske agenciju za razvoj i saradnju (SDC) i Evropske kulturne fondacije (ECF).

*Fotografija: Mariela Cvetić

(SEEcult.org)

[b]Novo vrednovanje fotografije[/b



Ciklus razgovora o fotografiji “Foto-forum”, realizovan 2010/2011. godine u Domu kulture Studentski grad na inicijativu umetnika Ivana Petrovića, biće predstavljen 28. marta u Galeriji SKC-a u vidu izložbe i promocije knjige koja sadrži sažete diskusije sa održanih susreta.

Na 12 sesija “Foto-foruma”, koliko ih je ukupno održano, razmatrani su događaji, produkcija i pojave relevantni za lokalna fotografska dostignuća u oblasti umetnosti i popularne kulture. Obuhvaćen je period od polovine 70-ih godina 20. veka do sredine 2000-ih, uključujući pojavu savremenih fenomena koji postaju prisutni na društvenim mrežama. Na taj način je ukazano na različite vidove fotografskih praksi koje su, iako zastupljene u našem okruženju, bile vrlo malo ili nimalo poznate.

Na “Foto-forumu” se predstavilo 16 autora, kustosa i istoričara umetnosti: Vesna Mićović, Dragan Petrović, Mihailo Vasiljević, Ivan Petrović, Ljubomir Šimunić, Slavko Timotijević, Goran Micevski, Slađana Petrović Varagić, Miroslav Karić, Goranka Matić, kolektiv Belgrade Raw (Andrej Filev, Darko Stanimirović, Nemanja Knežević, Luka Knežević Strika), Ivan Zupanc, Ivan Arsenijević i Aleksandrija Ajduković.

Njihovi radovi predstavljeni su u knjizi “Foto-forum, razgovori o fotografiji”, u izdanju DKSG-a (2016), o kojoj će u Galeriji SKC-a govoriti autor i priređivač Ivan Petrović i istoričarka umetnosti Maida Gruden, urednica likovnog programa DKSG-a u okviru kojeg je “Foto-forum” i realizovan.



Petrović i Maida Gruden su i autori izložbe “Foto-forum revija” koja je ilustrativnog karaktera, a bazirana je na izboru radova onih autora koji su se predstavili na razgovorima u DKSG-u.

Prema navodima Petrovića, izložba je razmatrana sa istog stanovišta koje “Foto-forum” definiše kao platformu za istraživanje i promovisanje fotografije kao složenog društvenog fenomena, sa tendencijom ostvarivanja proširenog okvira delovanja. Iako - po prirodi problema koji ispituje - takav model izložbe stoji u izvesnom istorijskom zakašnjenju, ona se pojavljuje kao inicijativa koja pruža mogućnost novog sagledavanja fotografije u Srbiji. U tom smislu, ideja koja stoji iza te izložbe pokušava da ukaže na neophodnost novog načina vrednovanja fotografije u domaćem kulturnom prostoru i podstakne razmatranje nove kulturne istorije tog medija u Srbiji: njegovog “ponovnog otkrivanja”.



Na izložbi će biti prikazani radovi Dragana Petrovića, Ljubomira Šimunića, Gorana Micevskog, Goranke Matić, Ivana Arsenijevića, Ivana Zupanca, Vesne Mićović, Aleksandrije Ajduković, Mihaila Vasiljevića, Ivana Petrovića i kolektiva Belgrade Raw, uključujući i deo dokumentacionog materijala vezanog za rad “Srećne galerije” SKC-a u Beogradu.



Izložba “Foto-forum revija” biće otvorena do 9. aprila.

(SEEcult.org)

10 mini baleta



Kinetički kolektiv iz Ferare učestvuje na 14. Beogradskom festivalu igre (BFI) predstavom “10 mini baleta” koju izvodi Frančeska Penini, u svojoj režiji i koreografiji, i to na osnovu svog dnevnika iz detinjstva.

“Kao devojčica, sa osam godina, učila sam balet i zapisivala u svesku koreografije o kojima sam maštala. Naravno, bile su detinjaste, a i nisam mogla da ih izvodim, ali su ostale sačuvane. Sada smo krenuli od te sveske, od nečeg što je zapisano, dakle fiksirano i istraživali vezu sa pokretom koji je nešto suprotno, promenljivo i efemerno”, rekla je Frančeska Penini na konferenciji za novinare 29. marta u Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu.

Kako je dodala, tih deset mini baleta su prva solistička predstava u produkciji Kinetičkog kolektiva, koji obično radi sa velikim ansamblom, a takođe su neka vrsta stejtmenta o igri, jer im je to prva predstava koja se zasniva samo na plesu u užem smislu te reči.

“Kinetički kolektiv je velika-mala kompanija neobične strukture i stalne promene tokom svojih desetak godina postojanja. Trupa okuplja veliki broj umetnika, oko 70, ali ne rade svi u svakom projektu. Princip povezivanja i smenjivanja je glavno pravilo našeg koncepta. Radimo sa različitim vrstama tela, ne samo baletskihih igrača, već i sportista, gimnastičara. Volim da radim i sa tinejdžerima, starijim ljudima koji nemaju kodifikovani jezik tela”, istakla je Frančeska Panini.

Uz taj “pazl” pristup koreografiji, trupa je vrlo zainteresovana za rad sa publikom.

“Veza između scene i publike nam je jako važna, donosi i izazov i dosta zabave, tako da pravimo dosta interaktivnih performansa. Ono što se dešava na sceni ne ponavljamo i za mene je to način da osetim duboku prirodu izvođačkog događaja. Čudesno je upravo to što se nešto dešava samo u tom trenutku i više nikada ne može biti isto”, rekla je Frančeska Panini.

Direktor Italijanskog instituta za kulturu Davide Skalmani izrazio je zadovoljstvo zbog gostovanja Kinetičkog kolektiva u Beogradu i naglasio da je ta trupa jedna od najcenjenijih u oblasti savremene igre u Italiji što se tiče kritičara, a istovremeno vrlo zabavna za gledaoce.

“Oni neguju duhovit princip, uvlače publiku u svoje performanse. U njihovim komadima vidljiv je italijanski pečat, ali kako je Frančeska Penini dosta radila u inostranstvu, postoji i internacionalni karakter njenih koreografija”, rekao je Skalmani.

Podsetivši da je na 13. BFI učestvovao Balet Rima, Skalmani je rekao da je Italijanski institut za kulturu “ponosan što opet sarađuje sa BFI, veoma važnim festivalom za međunarodnu plesnu scenu”.

Direktorka BFI Aja Jung je rekla da je veoma srećna što će publika u Beogradskom dramskom pozorištu 30. marta videti ovu modernu, duhovitu i šarmantnu predstavu.

“To je komad za jednu ženu koji je kreirala jedna žena, ali ima neverovatnu energiju. Zanimljivo je videti kako jedna osoba na sceni može da proizvede utisak čitave predstave, snage i energije koji imate kada gledate ceo ansambl”, rekla ja Aja Jung.

BFI predstavlja od 24. marta do 11. aprila dela 20 koreografa, u izvođenju kompanija iz 15 zemalja, a obeležiće ga krajem aprila i ekskluzivni nastup slavnog Mihaila Barišnjikova.

Festival se održava pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Grada Beograda i Delegacije EU, kao i uz podršku ambasada zemalja iz kojih dolaze predstave, te generalnog sponzora Vip mobile.

Festivalski sajt je belgradedancefestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Paržižeku uručen Gran pri 50. Bitefa



Dvostruki laureat 50. Bitefa Dušan David Paržižek primio je 29. marta u Beogradu Gran pri “Mira Trailović” i “Politikinu” nagradu za najbolju režiju, za predstavu “Urnebesna tama” Burgteatra iz Beča.

Paržižek, reditelj češkog porekla koji živi i radi u Nemačkoj, izjavio je da je to nagrada i za Burg teatar i napomenuo da nije bilo lako postaviti predstavu “Urnebesna tama”.

“Nisu svi u tom slavnom pozorištu u početku bili ubeđeni ni u komad Volframa Loca ni u moj način rada, u ideju da temu kolonijalizma i ratne zone u trećem svetu koju posećuju ljudi iz takozvanog prvog sveta, dakle tu mušku priču, predstavim sa ansamblom od četiri glumice. Bio je to teži način da uradimo posao, ali je urodio plodom. Burg teatar je pre izvesnog vremena bio u krizi, a čini mi se da sa ovom predstavom otvara jedno novo poglavlje. To je jedan od razloga zbog kojih sam vrlo srećan što nas je žiri nagradio, to je velika čast”, rekao je Paržižek na svečanosti u klubu “Zaokret”.

Napominjući da je Burg teatar prvi put učestvovao 2016. godine na Bitefu, Paržižek je rekao da će preneti lepe utiske koje nosi iz Beograda.

Umetnički direktor Bitefa Ivan Medenica, uručujući Gran pri, istakao je da je festivalski stručni žiri jednoglasno doneo odluku o najboljoj predstavi i podsetio na obrazloženje koje su Anja Suša i on, kao koselektori, dali kada su uvrstili “Urnebesnu tamu” u glavni program 50. Bitefa, održanog u septembru 2016. godine.

“Somalijski pirati, zapadni vojnici i srpski švercer u afričkoj džungli, papagaj koji govori, zapadni mistici, svi su oni u energičnom, duhovitom i teatralizovanom izvođenju četiri sjajne glumice deo panoptikuma naše civilizacije koja je stigla do završnog stepena autodestrukcije. Mladi nemački pisac Volfram Loc, dobitnik mnoštva nagrada, privukao je posebnu pažnju upravo dramom ‘Urnebesna tama’ i to pre svega zbog ove produkcije, u režiji jednog od najmarkantnijih evropskih reditelja Dušana Davida Paržižeka”, navodi se, između ostalog, u tom obrazloženju.

Medenica je najavio da se sa Paržižekom pregovara o festivalskoj produkciji Bitefa 2019. godine.

U odluci žirija “Politike”, koju je pročitala kritičarka Ana Tasić, ističe se da “Paržižekova režija spretno i razigrano scenski izražava složena značenja Locove drame, savremene, pomalo naivne, vrlo ironične i politički prilično nekorektne avanturističke pripovesti koja odražava nagomilane apsurde postkolonijalnog sveta”. “Rediteljski izbor da četiri glumice igraju različite muške likove je intrigantan, pojačava scensku teatralnost i uspostavlja jaču gledalačku distancu prema događajima. Jaz između fizičke pojave glumica i likova koje predstavljaju jako je stilizovan, komičan i tipičan za Paržižekou režiju, izgrađenu na šaroliko razmaštanim i često lucidnim rešenjima”, ocenio je “Politkin” žiri.

“Politikinu” nagradu uručio je vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Žarko Rakić.

Primajući diplomu i sliku (rad Milana Nešića) Paržižek je rekao da su sa “Urnebesnom tamom” dosta putovali po festivalima, ali da mu je učešće na Bitefu jedno od najznačajnijih.

Ovom prilikom direktor Bitefa i Bitef teatra Miloš Latinović i Ivan Medenica sumirali su ocene jubilarnog, 50. Bitefa.

“Kako sada biti skroman kada se odavno nije toliko pisalo o Bitefu, i to poglavito vrlo pozitivno”, rekao je Medenica, zahvalio medijima i pokazao “podebelu” knjigu presklipinga, koji je dostupan i na DVD-u. On je istakao i izuzetnu recepciju Kongresa Međunarodnog udruženja kritičara, održanog tokom Bitefa, koji je ima veliki odjek, te su tekstovi o Bitefu objavljivani od Amerike i Kanade, preko Španije, Engleske, Švedske, Grčke, do Indije i Irana.

“Tome je doprinela i Bitefova festivalska produkcija ‘Sloboda je najskuplja kapitalistička reč’, koja je podelila našu publiku, što je sasvim u duhu Bitefa, a izazvala je veliku pažnju inostranih gostiju i već na samom Bitefu dobila pozive za festivale u Solunu i Kerali, uskoro ide u Temišvar i na druge festivale”, rekao je on.

Medenica je najavio da Bitef i za 51. izdanje planira svoju produkciju, u koprodukciji sa Narodnim pozorištem, a režiraće je slovenački umetnik Jernej Lorenci, već nagrađivan na Bitefu.

Bitef je uveo novu funkciju festivalskog dramaturga i izabrao Filipa Vujoševića, koji će sarađivati sa Medenicom u izboru predstava i u radu na festivalskoj produkciji.

Miloš Latinović je zahvalio celom timu na organizaciji jubilarnog Bitefa.

“Reč je o dugoročnom angažmanu i velikom trudu brojnih saradnika. Mislim da je 50. Bitef bio izuzetna manifestacija i za naš grad i za našu državu”, rekao je Latinović i zahvalio osnivaču, pokroviteljima i donatorima.

(SEEcult.org)

Olgi Odanović Žanka Stokić



Prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu Olga Odanović dobitnica je nagrade “Žanka Stokić” koja se dodeljuje svake godine glumici čija je “ličnost obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojom stvaralačkom zrelošću i bogatstvom glumačkog izraza”.

Odluku o dodeli nagrade “Žanka Stokić” Olgi Odanović doneo je 29. marta većinom glasova žiri kojim je predsedavala dramska umetnica Svetlana Ceca Bojković, a članovi su upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić, glavni urednik i generalni direktor “Novosti” Ratko Dmitrović, prošlogodišnja dobitnica Jasna Đuričić i reditelј Slavenko Saletović.

Visoko priznanje, ustanovlјeno 2003. godine na inicijativu Mire Stupice (glumice veka koja je do 2016. godine bila i počasni predsednik žirija), sastoji se od plakete koju daruje Narodno pozorište (rad akademskog slikara i scenografa Geroslava Zarića), statuete Žanke Stokić (dar grada Požarevca, rad akademskog umetnika Dragiše Miloševića) i novčanog iznosa koji poklanjaju “Večernje novosti”.

Dosadašnje dobitnice nagrade “Žanka Stokić” su: Svetlana Bojković, Milena Dravić, Radmila Živković, Đurđija Cvetić, Ružica Sokić, Jelisaveta Sablić, Gordana Đurđević Dimić, Dara Džokić, Mirjana Karanović, Ljilјana Blagojević, Ljilјana Stjepanović, Mira Banjac, Anita Mančić i Jasna Đuričić.

Svečano uručenje nagrade Olgi Odanović biće održano 23. aprila u podne na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, koje je osnivač nagrade “Žanka Stokić” uz kompaniju “Novosti” i Grad Požarevac.

Glumica Žanka Stokić (1887-1947), osuđena 1945. godine na osmogodišnju kaznu gubitka nacionalne časti zbog navodne saradnje sa okupatorom i domaćim izdajnicima, rehabilitovana je 2009. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu.

Okružni sud konstatovao je da je Žanka Stokić na početku Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu i da nije bila politički aktivna, te da je osuđena iz političkih i ideoloških razloga, preneli su beogradski mediji.

Žanka Stokić osuđena je zbog učešća u “Veseljacima” i “Centrali za humor”, kao i u emisiji “Šareno popodne” Radio Beograda, uz ocenu da je time kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima.

Prema navodima suda, Žanka Stokić je tokom sudskog postupka svedočila je da je dobrovoljno stupila u "Veseljake" i "Centralu za humor" jer joj bio potreban novac za lečenje, dok je za na radiju radila pod prinudom glavnog nemačkog radio-aranžera.

Žanka Stokić, čije je pravo ime Živana Stokić (Rabrovo 1887 - Bograd 1947. godine) najpoznatija je bila po ulozi Živke u “Gospođi ministarki” Branislava Nušića, koji joj je i posvetio taj lik.

(SEEcult.org)

Sestra Tereza u Filozofskom



Časna sestra Tereza Furkadas (Teresa Forcades), radikalna kritičarka kapitalizma i borac za ženska prava, gostovaće 9. aprila u Filozofskom teatru u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, a 10. aprila u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Jedna od ikona evropske i svetske levice, sestra Tereza pripada redu katalonskih benediktanki, a magistrirala je teologiju na Harvardu i doktorirala javno zdravstvo na Univerzitetu u Barseloni.

Na predavanjima oštro kritikuje kapitalizam i patrijarhalnost Katoličke crkve, boreći se za prava žena u crkvenoj i javnoj sferi.

Objavila je nekoliko studija na temu teologije i feminizma, među kojima je i knjiga “Feministička teologija kroz istoriju”.

Zbog aktivizma, stava prema Katoličkoj crkvi koju je priglasila “mizoginom i patrijarhalnom” i javnog podržavanja prava žena na abortus, dobila je oštre kritike Vatikana.

Osim toga, jedna je od najoštrijih kritičarki farmaceutske industrije i autorka knjige “Zločini velikih farmaceutskih kompanija”.

Zagovornica je katalonske nezavisnosti i aktivistkinja španskog pokreta Indignados (Ogorčeni).

Suprotstavlјajući se najvećim autoritetima današnjice, stekla je epitet kontroverzne časne sestre, a mnogi je smatraju jednom od najuticajnijih intelektualki evropske i svetske levice.

Živi povučeno sa svojim sestrama u samostanu i hodočasničkom redu Monserat.

U knjizi “Vjera i sloboda” navela je da “nijedna Crkva, obred ili ideologija ne mogu zameniti unutrašnji gestu slobodne ljubavi koja nas spašava i može spasiti svet”.
Teolog i urednik Zoran Grozdanov, koji je u Ex librisu ovih dana objavio hrvatski prevod te knjige, istakao je da teologija kakvu zastupa Tereza Furkadas sledi najbolju tradiciju teologije oslobođenja, koja u prvi plan stavlja pitanja društvene pravednosti. “Za nju postoje samo dva apsoluta, Bog i glad, a teologija koja ne dovodi u pitanje strukture moći, nije teologija”, naveo je Grozdanov.

Tereza Furkadas je već gostovala u Hrvatskoj – u maju 2015. godine na Filozofskom fakultetu u Rijeci, kada je održala predavanje “Socijalna pravednost i hrišćanstvo u Evropi danas”.

Ulaznice za predavanje Tereze Furkadas u HNK-u i u Narodnom pozorištu već su u prodaji.

Događaj na sceni “Raša Plaović” u Narodnom pozorištu počinje u 20.30 sati, a karte koštaju 200 dinara.

(SEEcult.org)

Nova presuda o nezakonitoj smeni direktorke KC Požega



Apelacioni sud u Kragujevcu odbacio je kao neosnovanu žalbu Opštine Požega na prvostepenu presudu Višeg suda u Užicu o nezakonitoj smeni ugledne istoričarke umetnosti Slađane Petrović Varagić sa mesta direktora Kulturnog centra Požega, ali se proglasio nenadležnim da je i vrati na tu funkciju. Ujedno, Opština Požega je obavezana da plati troškove sudskog postupka u iznosu od 103.500 dinara.

“Bahatost košta, ali na žalost nju neće iz svog džepa platiti glavni i odgovorni inicijator Milan Božić – aktuelni predsednik Opštine Požega, već će to platiti svi građani Požege kao poreski obveznici koji pune opštinski budžet”, saopštili su 30. marta Slađana Petrović Varagić i njen advokat Vladimir Radovanović, najavljujući zahtev za reviziju dela presude Apelacionog suda u vezi sa stavom da je nenadležan da odlučuje o vraćanju tužilje na mesto direktora KC Požega.

Tužbom Slađane Petrović Varagić je tražen poništaj Rešenja Opštine Požega o njenom razrešenju, ali je tražena i njena potpuna reintegracija - u smislu da - ako je rešenje nezakonito, onda je jedina moguća opcija njeno vraćanje na mesto direktora, jer se jedino tako otklanjaju pravne posledice nezakonitog rešenja.

“Apsurdnost presude Apelacionog suda u tom delu ogleda se upravo u činjenici da se njome potvrđuje nezakonitost Rešenja o razrešenju sa mesta direktora pre isteka mandata, a istovremeno sud odbacuje zahtev za njeno vraćanje na mesto direktora sa potpuno pravno neodrživim obrazloženjem da ‘sud nije nadležan da u radnom sporu odlučuje umesto poslodavca o raspoređivanju zaposlenih’”, navela je Slađana Petrović Varagić, koja je u februaru 2016. godine smenjena rešenjem Skupštine opštine Požega, nakon što je odbila zahtev Božića da podnese ostavku.

“Koliko se Apelacioni sud upustio u suštinu ovog predmeta najbolje svedoči činjenica da on uopšte ne razlikuje ključnu stvar: poslodavac tužilje je Kulturni centar Požega, a ne tužena Opština Požega. Dakle, poništeno Rešenje nije doneo poslodavac, već Skupština Opštine Požega kao osnivač Kulturnog centra, pa u tom kontekstu je potpuno bespredmetno govoriti o tome da sud nije nadležan da odlučuje o raspoređivanju zaposlenih umesto poslodavca. Konačno, kao posledica nezakonitog rešenja usledilo je razrešenje tužilje pre isteka mandata - pa je za otklanjanje takve posledice jedino moguće sudskom odlukom naložiti tome ko je doneo nezakonit akt da sve vrati u prvobitno stanje. Time se nikako ne dira u zakonska ovlašćenja osnivača da on postavlja direktora ustanove (konkretno Kulturnog centra), ali se sprečava da ta ovlašćenja budu drastično zloupotrebljena tako što će ostati posledice nezakonitog Rešenja o razrešenju”, naveli su Slađana Petrović Varagić i advokat Radovanović, dodajući da svrha reintegracije i jeste u tome da se anuliraju negativne posledice nezakonitog Rešenja, a ne da se presudom samo deklarativno konstatuje da je ono nezakonito.

Prema njihovim rečima, ostaje nejasno da li Apelacioni sud ovakvom presudom želi da stvori nekakvu novu sudsku praksu - koja očigledno predstavlja potpuni pravni nonsens, ili se ipak radi o političkom uticaju (koji je sveprisutan u srpskom pravosuđu).

Predsednik Opštine Požega Milan Božić, kako su podsetili, javno je u više navrata obećavao i tvrdio da “ona neće biti direktorka po cenu i da Apelacioni sud potvrdi presudu Višeg suda”. “Sud nas neće naterati da je vratimo na posao”, poručivao je Božić posle prvostepene presude Višeg suda u Užicu, kojom je naloženo vraćanje tužilje na mesto direktora Kulturnog centra.

Slađana Petrović Varagić i njen advokat izrazili su nadu da će odgovor na to pitanje dobiti od Vrhovnog kasacionog suda u postupku po reviziji koja će biti uložena na sporni deo presude.

Požeške vlasti uložile su u septembru 2016. godine Apelacionom sudu u Kragujevcu žalbu na presudu Višeg suda u Užicu kojom poništeno rešenje SO Požega o razrešenju Slađane Petrović Varagić. Opština Požega ocenila je u žalbi da je Viši sud pogrešno ocenio dokaze koje, inače, prema navodima prvostepene presude, požeške vlasti tokom sudskog postupka nisu ni iznele u svoju korist.

Predsednik Opštine Požega Milan Božić izazvao je seriju burnih reakcija u javnosti izjavama kojima je, između ostalog, poručivao i da Slađana Petrović Varagić – dok je on predsednik, neće biti direktorka čak ni ako Apelacioni sud potvrdi prvostepenu presudu.

“Matematika je pokazala da je za vreme njenog direktorovanja porasla gledanost rijalitija. Empirijski je dokazano da je meni skočio rejting od kada je ona ušla u sukob sa mnom. Forsirala je strane izložbe, Požežanima nerazumljive, pa je umesto srpskih preslica izlagala japanske kukice. To kod mene ne može da prođe”, izjavio je svojevremeno Božić “Blicu”, a za Radio Slobodna Evropa naveo je bio i da se uzda u taktiku “migoljenja”.

I u žalbi koju je u ime SO Požega podneo opštinski pravobranilac Miladin Filipović navedeni su bili stavovi koji ukazuju na shvatanje da ustaljena politička praksa može da bude iznad pravnih normi. Ocenjujući da je sud iskazao pogrešno pravno shvatanje nadležnosti SO Požega, kao osnivača KC Požega, u žalbi je ponovljeno da je rešenje o razrešenju Slađane Petrović Varagić doneto u skladu sa odredbama Zakona o lokalnoj samoupravi, na predlog Upravnog odbora.

Odbacujući te navode kao neosnovane, njen advokat Vladimir Radovanović konstatovao je, između ostalog, da UO KC Požega nema ovlašćenje da daje predlog SO za razrešenje direktora ustanove, jer to ne propisuje Zakon o kulturi, niti Statut KC Požega to predviđa.

Slađana Petrović Varagić razrešena je u februaru 2016. godine, nakon promene vlasti u Požegi i to svega nekoliko meseci uoči lokalnih izbora, posle kojih je ostala ista vladajuća garnitura na čelu s Milanom Božićem iz Srpske napredne stranke.

Predsednik SO Požega je pre razrešenja Slađane Petrović Varagić, odnosno ubrzo nakon dolaka na vlast, pokušao da izdejstvuje njenu ostavku, ali je ona to odbila. Razrešena je nakon tromesečnih pritisaka da podnese ostavku, praćenih optužbama o navodno slaboj posećenosti Gradske galerije.

Slađana Petrović Varagić dobila je podršku više od 2.000 građana koji su potpisali peticiju protiv njene smene.

Političke pritiske na KC Požega i Slađanu Petrović Varagić osudili su bili i Umetnički savet Gradske galerije Požega, Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije, AICA (Međunarodno udruženje likovnih kritičara) – Sekcija Srbije, kolektiv Kulturnog centra Beograda, kao i Ministarstvo kulture i informisanja i Nacionalni savet za kulturu, Srpski PEN centar i mnogobrojni umetnici i kulturni radnici, smatrajući da je reč o neprihvatljivom mešanju partijske politike u pitanja struke.

Ministarstvo kulture i informisanja saopštilo je ubrzo nakon smene Slađane Petrović Varagić da je ta odluka lokalnog parlamenta neprihvatlјiva i neobjašnjiva i pozvalo nadležne da je preispitaju.

(SEEcult.org)

Novi novac



Izložba fotografija “Novi novac” Mihaila Vasiljevića u Umetničkom prostoru U10 pruža pogled na sjaj novih bogataša u Srbiji, na osnovu dugogodišnjeg bavljenja autora različitim aspektima društvenog i ekonomskog propadanja koji se kriju iza pojma tranzicija.

Prema rečima Vasiljevića, iza relativno specifičnih ekonomskih previranja poslednjih decenija u Srbiji stoji neizbežna kombinacija političkih mahinacija, ratnih sukoba i tranzicionih procesa. Verovatno najupadljivija posledica sve veće polarizacije srpskog društva jeste nova klasa izrazito malobrojnih, ali izuzetno bogatih pojedinaca koji su svoje (za lokalne okolnosti) veliko bogatstvo stekli tokom perioda opšteg društvenog osiromašenja, naveo je Vasiljević povodom izložbe u U10 koja traje od 30. marta do 15. aprila.

Iako otvoreno kritički koncipiran, rad “Novi novac” sastoji se od fotografija na kojima su reprezentativno predstavljeni simboli novog bogatstva u Srbiji. Tautološki karakter takvog pristupa, prema navodima autora, ogleda se u vizuelnoj afirmaciji motiva čija je formalna privlačnost već pretpostavljena, ili, preciznije – kodirana u konvencijama reklamnih slika privilegovanog načina života.

Skupoceni džipovi, šik butici, ekstravagantni restorani, jahte, golf tereni, ekskluzivne četvrti, specijalizovani saloni lepote, pomodna arhitektura i drugi motivi predstavljeni su kao iskrivljene reklame. Mnogo manje privlačni procesi džentrifikacije, obezbeđivanja i održavanja predstavljeni su kroz neutralnije fotografije gradilišta, ograda, sigurnosnih kamera i posluge.



Vasiljević smatra da slika globalne raspodele bogatstva nije mnogo drugačija u odnosu na stanje u Srbiji.

“Postoji sličnost između srpske klase nouveau riche i gotovo identičnih pojava u takozvanom regionu i zemljama trećeg sveta. Ipak, čini se da je sprega kriminala i paralelnih državnih struktura, u kontekstu skorašnje političke istorije u Srbiji, proizvela potpuno novu klasu velikog biznisa čiji su imidž i način života među glavnim osobenostima savremene srpske kulture”, naveo je Vasiljević.

Vasiljević u svojim fotografijama dokumentuje simbole društveno-političkih promena širom Srbije koji odražavaju duboko nezadovoljstvo većine stanovnika koja je naučila da nema svako šansu da postane deo elite. Pored toga, većina je pođednako brzo naučila da kapitalizam ne dovodi uvek do zdrave konkurencije posle koje najbolji pobedi, kao i da je priča o čoveku koji je počeo od nule i izgradio imperiju - samo bajka, naveo je istoričar umetnosti Miha Colner o Vasiljevićevom radu.

Serijama fotografija kao što su Trans. (2009-2016), Topografija Beograda (2011-2016) i Novi novac (2011-2016), Vasiljević istražuje različite aspekte društvenog i ekonomskog propadanja koji se kriju iza pojma tranzicija.

Slično kao i raniji projekti, i Vasiljevićev najnoviji dugoročni rad “Novi novac” prepoznatljiv je i ambivalentan, jer odvraća pogled od gorke stvarnosti novog društva. Umesto toga, kako ističe Colner, Vasiljević u njemu prati i dokumentuje sjaj novih bogataša Srbije - njihove kuće, automobile, naselja i sigurnosne sisteme. On prodire u svet koji većina građana Srbije nema priliku da doživi ili čak vidi svojim očima.



Istovremeno, kako napominje Colner, to je svet koji se vidi i živi svaki dan kroz gledanje televizije, čitanje štampe i surfovanje internetom. Masovni mediji i popularna kultura postali su vesnici raskošnog stila života, kulture slavnih i glamura više klase. Ljudi su bombardovani propagandom koja u njima budi želju za posedovanjem i pripadanjem kasti koja sebi može da priušti udoban život bez stresa i svakodnevnih briga, čak i slobodu od posla kao načina izdržavanja života.

“Svet nije pravedan; suoči se sa tim! Ljudi (i siromašni i obespravljeni) često imaju ovakvo stanovište kada gledaju na rastuće probleme nejednake raspodele bogatstva i prihoda. Sveprisutno raslojavanje društva izgleda kao krajnja posledica globalizacije. Ovaj pravi novi svetski poredak, nadnacionalni i univerzalni, nameće određeni skup vrednosti i pravila pojedincima, društvima i čitavim državama, bez razlike. Parlamentarna demokratija (ili bolje partokratija) uz ekonomiju slobodnog tržišta jeste propisani, dominantni model koji malo država sme da odbije. Ukoliko se to desi, one završavaju u stalnom strahu od invazije ili unutrašnje destabilizacije koja vodi do građanskog rata. Raslojavanje je posledica rasprostranjenog prelaza u korporativni način razmišljanja, u novu religiju nevidljive ruke tržišta koja rešava sve probleme unutar društva, i kao takva, izgleda neizbežno”, naveo je Colner u tekstu “Svetla strana raslojavanja” (2016)



Mihailo Vasiljević, rođen 1981. godine u Beogradu, diplomirao je 2005. na Akademiji umetnosti, na odseku za fotografiju, a master studije završio je 2009. na Univerzitetu umetnosti (Teorija umetnosti).

Aktivno izlaže od 2000. godine. Dobitnik je nagrade Different Worlds (2015) i dvostruki finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” (2015, 2016).

Sa Ivanom Petrovićem osnovao je 2011. godine nezavisno udruženje Centar za fotografiju.

Izložba “Novi novac” biće otvorena do 15. aprila u U10.

(SEEcult.org)

Intenziviranje saradnje HNK Zagreb i NP Beograd



Upravnici Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu i Narodnog pozorišta u Beogradu Dubravka Vrgoč i Dejan Savić najavili su protokol o saradnji kojim će posle dužeg vremena institucionalizovati partnerske odnose dva nacionalna teatra.

Upravnici dva teatra dogovorili su se da krajem tekuće sezone ozvaniče saradnju, čime će, kako je saopštilo 31. marta Narodno pozorište, uz znatno niže troškove prikazati publici najveća dostignuća na umetničkom planu.

Time će se, kako je navedeno, saradnja dva pozorišta koja je i do sada postojala uvesti u redovne tokove i planove obe kuće.

Savić je istakao da, pored uzornih odnosa koji postoje sa HNK iz Osijeka i Rijeke, prirodni partneri jesu upravo beogradski i zagrebački nacionalni teatri, sa čime se složila i Dubravka Vrgoč. Od konkretnih vanrepertoarskih aktivnosti, Savić je naveo odlično partnerstvo u vezi sa Filozofskim teatrom, projektom koji okuplјa veliki broj pretežno mlađe publike, a izvorno je potekao iz HNK-a. Savić je predložio i zajedničke aktivnosti u vezi sa snimanjem dokumentarnog filma o primadoni Zinki Kunc, o čijem životu i operskoj karijeri filmske materijale poseduju Filmske novosti u Beogradu, dok hrvatska strana poseduje fotografske i druge pisane artefakte, saopštilo je Narodno pozorište povodom razgovora kojem je prisustvovao i direktor Opere i dirigent Nikša Bareza.



Od pozorišnih programa, za narednu sezonu je dogovorena saradnja sva tri ansambla, uz razmenu najboljih operskih umetnika. Beogradska prvakinja Sanja Kerkez, kako je istaknuto, oduševila je poslednjih meseci zagrebačku publiku u naslovnoj ulozi Verdijeve Travijate, a u aprilu se prvi put očekuje gostovanje maestra Bareze u Verdijevoj operi “Don Karlos”. Dogovoreno je i da baletski ansambli razmene čitave predstave, a HNK je pritom izrazio posebno interesovanje za balet “Ko to tamo peva”. Takođe, dogovoreno je da se u dramskom sektoru pokuša pronaći pođednako interesantan pisac i naslov za obe strane kako bi došlo do kooprodukcije.

Savić je prilikom posete Zagrebu 30. marta primila u svojoj rezidenciji i ambasadorka Srbije u Hrvatskoj Mira Nikolić, koja je podržala inicijativu o unapređenju saradnje dva nacionalna pozorišta i istakla da će i ambasada dati svu logističku i medijsku podršku predviđenim aktivnostima.

I hrvatski ambasador u Beogradu Gordan Markotić je, kako je istaklo Narodno pozorište, praktično od početka svog mandata istrajno radio na povezivanju institucija kulture dve zemlje.

(SEEcult.org)

Latino i savremena igra



Balet Hispaniko iz Njujorka izvešće na 14. Beogradskom festivalu igre (BFI) tri puta predstavu sa tri koreografije koje, kako ističe umetnički direktor Eduardo Vilaro, slave latino ples, ali ne kao folklor, već kao fuziju sa savremenom igrom.

“U našem fokusu su komadi koji odražavaju diverzitet latino kulture u Americi. Oslanjamo se na istorijsko nasleđe, tardicionalne plesove i predstavljamo ih u savremenom ruhu. Pratimo fuziju koja se dešava kada imigranti dođu u SAD. Elemente folklora Kube, Meksika, Španije, romske muzike i plesa, kombinujemo sa savremenom igrom i modernom koreografskom strukturom”, rekao je Vilaro 1. aprila na konferenciji za novinare u Nacionalnoj fondaciji za igru u Beogradu.

U Pozorištu na Terazijama 2. i 3. aprila i u Srpskom narodnom pozorištu 4. aprila biće izvedene koreografije “Prava linija” Anabel Lopez Očoa, poznate autorke belgijsko-kolumbijskog porekla, “Sahranite me uspravno” Španca Ramona Uljea i “Klub Havana” Kubanca Pedra Ruiza.

U prvom komadu, prema rečima Vilara, publika će videti direktne linije flamenka, ali na način savremene igre i uz baletsku tehniku u čvrstoj koreografskoj strukturi. Drugi je inspirisan tradicijom Roma sa kojima je Ramon Ulje odrastao u Španiji. “Njegov pokret je savremen, ali je dublji, teži, možda emotivniji i strastveniji nego u prvom komadu i nosi određenu tenziju karakterističnu za Rome”, rekao je Vilaro. Treći komad, kako je najavio, “donosi pravo slavlje, atmosferu Kube iz 50-ih godina prošlog veka, tropikanu i afro-kubansku strukturu koreografije, sa elementima salse, mamba, rumbe, te čini frenetičnu završnicu predstave”.



Balet Hispaniko osnovala je Tina Ramirez pre 46 godina.

“Počela je sa samo petoro dece i nastupali su na uličnim festivalima. Trupa je vremenom rasla, razvijala se, ali je u osnovi do danas ostala edukacija, tako da gde god putujemo komuniciramo sa lokalnom zajednicom, držimo radionice i afirmišemo ne samo latino ples nego i latino kulturu uopšte”, rekao je Vilaro, ističući da je ponosan što je nasledio Tinu Ramirez.

U Beogradu će radionica biti održana 3. aprila u Nacionalnoj fondaciji za igru, za decu od 10 do 14 godina.

Kroz školu ove trupe u Njujorku prođe oko 700 dece godišnje.

“Jako je važno da deci i mladima ponudite umetnost kao izbor. Sarađujemo sa školama u Njujorku koje nemaju umetničke programe u redovnoj nastavi, ali radimo i sa marginalizovanim grupama, sa mladima u zatvoru. Uveren sam da umetnost može da menja ljude. Divno je gledati kako mlada osoba reaguje kada joj date šansu, kako se u susretu sa umetnošću menja, razvija, otvara za promene i dijalog”, istakao je Vilaro.



Stalni ansambl Baleta Hispaniko ima 14 igrača koji su klasično obrazovani, rekao je Vilaro, i sam nekadašnji igrač ove trupe, a sada zadužen za izbor koreografa.

“To zahteva puno rada, istraživanja. Naravno, uz nove tehnologije lakše je upoznati duh i stil nekog koreografa, ali ipak ništa nije kao živa predstava. Pored toga, osnovali smo u okviru trupe Koreografski institut. Zovemo mlade umetnike i dajemo im naše probne sale i igrače na dve nedelje, da slobodno kreiraju i da vidimo šta može da se izrodi iz tog procesa”, rekao je Vilaro.

Generalni direktor Baleta Hispaniko Džoš Preston napomenuo je da su prostor i novac najdeficitarnije stvari u Njujorku.

“Uz prostor i igrače mladim koreografima dajemo i mentora, dramaturga, kao i snimatelja koji pravi video zapis njihovog rada. Ekonomski uslovi diktiraju da na kraju procesa morate da imate proizvod. Mi ih takođe učimo kako da svoj rad plasiraju na tržištu”, izjavio je Preston.

Ističuči da su bili iznenađeni pozivom na BFI i interesovanjem za latino ples u Srbiji, Preston je rekao da Balet Hispaniko mnogo putuje po Americi.

“Uz vežbe, probe, nastupe u okviru njujorške sezone i turneje širom SAD, naši igrači imaju puno radno vreme”, naveo je Preston, dodajući da su gostovali i na Kubi, u Izraelu, a predstoji im turneja u Nemačkoj.

Pod sloganom "Velika igra", 14. BFI predstavlja od 24. marta do 11. aprila dela 20 koreografa, u izvođenju kompanija iz 15 zemalja, a obeležiće ga krajem aprila i ekskluzivni nastup slavnog Mihaila Barišnjikova.

Festival se održava pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Grada Beograda i Delegacije EU, kao i uz podršku ambasada zemalja iz kojih dolaze predstave, te generalnog sponzora Vip mobile.

Festivalski sajt je belgradedancefestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/199241856

Preminuo Džejms Rozenkvist



Američki umetnik Džejms Rozenkvist (James Rosenquist), jedan od ključnih aktera pop arta, preminuo je u 84. godini u Njujorku.

Galerista Nik Akvavela, koji je godinama zastupao Rozenkvista, saopštio je da je pionir pop-arta preminuo 31. marta okružen porodicom, posle duge bolesti.

Jedan od pionira i najznačajnijih predstavnika američkog pop-arta, uz Endija Vorhola i Roja Lihtenštajna, Rozenkvist je započeo je karijeru kao slikar reklamnih bilborda, a jezik advertajzinga i pop kulture prilagodio je kasnije sadržaju klasične slikarske umetnosti. Radio je i grafike, crteze i kolaže velikih razmera, a izlagao je u svim poznatim muzejima savremene umetnosti u Americi i Evropi i izvršio veliki uticaj na mlađe geracije umetnika.

Rođen 1933. godine u Grand Forksu u Severnoj Dakoti, Rozenkvist je sredinom 50-ih došao u Njujork, a nakon studija je počeo da slika reklamne simbole, a estetiku advertajzinga zadržao je i u umetnosti. Na njegovim slikama mogli su se videti političari, bombone i karmini, oružje ili pladnjevi špageta…

Jedna od njegovih najpoznatijih slika “F-111” je dugačka američka fantazmagorija koja se sastoji od 23 panela sa američkim bombarderom, oblakom dima od bombe u obliku pečurke, suncobranom, nasmejanom devojčicom sa haubom za sušenje kose, sijalicom, gumama za kola… Prvi put je prikazana u galeriji Leo Kasteli 1965. godine – usred rata u Vijetnamu i bila je senzacija na njujorškoj umetničkoj sceni. Ubrzo je prodata za 60.000 dolara kolekcionarima Robertu i Edit Skul, koji su je prodali 1986. na aukciji u Sotebiju za 2,1 miliona dolara, što je gotovo stostruko više nego što je Rozenkvist dobio za to delo (tvrdio je da je dobio 22,500 dolara). Danas je ta slika u stalnoj kolekciji Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.

Rozenkvist je 2009. objavio autobiografiju (sa Dejvidom Daltonom) “Painting Below Zero: Notes on a Life in Art” u kojoj evocira sećanje i na svoj “dvostruki život” 50-ih, dok je slikao bilborde i dizajnirao reklame za Bonvit Teler, Tifani, Blumingdejl… dok je istovremeno, noću, pravio svoju umetnost ili se družio sa drugim umetnicima, poput Viljem de Kuninga.

Radovi Rozenkvista nalaze se u najprestižnijim muzejima savremene umetnosti, kao sto su Tejt Modern, MoMa, Metropoliten, Muzej savremene umetnosti u Los Anđelesu…

*Foto: F-111, MoMA

(SEEcult.org)

 O Letnjoj školi kao školi u Rexu



Umetnička i obrazovna platforma “Letnja škola kao škola”, projekat koji Stacion – centar za savremenu umetnost u Prištini realizuje sa partnerima iz regiona i sveta, biće predstavljena 4. aprila u Beogradu, a to će biti prilika i za više informacija o učešću u ovogodišnjem programu za koji je poziv otvoren do kraja meseca.

Prezentaciju “Letnje škole kao škole” održaće u 19 sati u Rexu inicijator tog projekta i suosnivač Staciona Albert Heta, kao i Branimir Stojanović, Branislav Dimitrijević i Nebojša Milikić, neki od mnogobrojnih predavača tog programa koji je stacioniran u Prištini, a realizuje se sa partnerima u Ljubljani, Njujorku, Beogradu, Beču, Oslu, Skoplju i Sarajevu.

Program “Letnja škola kao škola” započet je 2015. godine u nameri da se formira progresivni razvojni model internacionalne kolaborativne obrazovne platforme sa sedištem u Prištini, kao i da se razvije interdisciplinarni kurikulum i uključe praktičari i teoretičari umetnosti i kulture iz regiona i šire radi podele znanja i ekspertize sa internacionalnim polaznicima i publikom.

Program za 2017. godinu, predstavljen nedavno i u Berlinu i Moskvi, sastoji se od devet kurseva, koji kombinuju časove teorije i produkcije, javna predavanja i prezentacije, vođene ture, izložbe i performanse.

Inicijalno inspirisana slučajem Kosova, gde je umetnički obrazovni sistem uspostavljen sredinom 70-ih za vreme Jugoslavije, “Letnja škola kao škola” je koncipirana tako da objedini i deli kritička znanja i okrene se izazovima današnjice, primenjujući nova znanja i mogućnosti u umetničkoj edukaciji i saradnji umetnika.

Nastavne aktivnosti “Letnje škole kao škole” vodiće ove godine Boris Buden, Triple Canopy, Beatriz Colomnia, Keti Chukhrov, Adrian Deva, Patricia Falguieres, Rike Frank, Boris Grozs, Felix Gmelin, Vjollca Krasniqi, Christian Rattemeyer, Jovana Stokić, Nebojša Milikić, Miran Mohar, Edi Muka, Marina Otero, Renaud Proch, Besa Shahini, Igor Štiks, Branimir Stojanović i drugi.

Program čine kursevi: U muzeju istorije (Boris Buden), Performativnost i njena institucionalna etika (Keti Chukhrov), Kuratorstvo i globalni feminizmi (Jovana Stokić), Izlaganje: (Pre)sretanje temporalnosti (Rike Frank), Retrovizor (Felix Gmelin), Slikarstvo (pre)ramljeno (Adrian Deva), Publikacija kao medij (Triple Canopy), Iščezavajuće institucije: Izložbe arhitekture i politike temporalnosti (Marina Otero) i Memorija i tipografija (Toledo i Dertschei).

Program je organizovan u saradnji sa Allianz Cultural Foundation i podržan od Trust for Mutual Understanding, kao i drugih partnera i donatora.

*Foto: The Bather, 2013, kolekcija Muzeja američke umetnosti u Prištini, vizuelni materijal sa Letnje škole kao škole 2016.

(SEEcult.org)

Tranzicija bez ljudskosti



Sarajevska premijera predstave “Novo doba” Vuka Boškovića, u režiji Dina Mutafića, nastale u koprodukciji Bitef teatra u Beogradu i Udruženja Art Hub iz Sarajeva, održana je tokom proteklog vikenda u prepunoj dvorani Sarajevskog ratnog teatra SARTR.

Predstava “Novo doba” analizira savremeno doba sa mnogo strasti, emocija, ljudskog pada i gubitka dostojanstva. U fokusu je doba tranzicije u kojem se ljudskost gubi, a pobeđuju beskrupuloznost, nedostatak časti i borba za vlast i moć, utemeljena na želji za novcem, osnovi kapitalističkog društva.

Komad prati nekoliko likova, provlačeći kroz priču njihove živote pre i nakon rata.

Nekadašnji univerzitetski profesor danas radi u knjižari koju drži moćni tajkun, dok se žena koja je preživela višestruka silovanja u ratu nalazi na čelu kompanije, gde se u tržišnoj igri susreće sa čovekom koji ju je silovao. Svako od njih, u kakvoj god društvenoj poziciji bio, u današnjem "novom dobu" primoran je da se za opstanak odrekne časti i ponosa, te pristane da bude deo igre velikih moćnika, posebno na političkoj sceni.



Prema navodima Bitef teatra, publika u SARTR-u je višeminutnim aplauzom ispratila aktere predstave Mirjanu Karanović, Borisa Isakovića, Ermina Brava, Snežanu Bogićević i Slavena Došla.

Predstava je imala beogradsku premijeru u januaru u Bitef teatru, a Mustafić je tim povodom rekao na konferenciji za novinare da je reč tranzicija, koja je u naše živote ušla 90-ih godina, za njega kao reč stres – mnogo govori, a ništa ne objašnjava.

"U tranziciji, pojedinačno i kolektivno, ostali smo zaglibljeni između revolucije koja se nije desila i evolucije koja neće doći. Zanimalo me je da se scenski bavimo tim fenomenom”, rekao je tada Mustafić.

Scenografiju za tu predstavu kreirali su Petja Vasileva Stojkova i Svetoslav Krastev Kokalov, kostime Lejla Hodžić, kompozitor je Vladimir Pejković, autor vizuelnog identiteta i dizajna Marko Berkeš.

(SEEcult.org)

Sećanje na Dadu Vujasinović



Hleb teatar izvešće 6. aprila u Bitef teatru predstavu “O s(a)vesti” Sanje Krsmanović Tasić, kojom podseća na tragičnu sudbinu beogradke novinarke Dade Vujasinović, čija smrt nije razjašnjena ni posle 23 godine.

Esej u pokretu “O s(a)vesti”, koprodukcija Hleb teatra i Bitefa, posveta je Dadi Vujasinović, novinarki lista “Duga” koja je prvih godina ratova 90-ih izveštavala sa ratišta, a zatim otvoreno, jasno i istinito pisala o događajima na političkoj i društvenoj sceni Srbije, a život je izgubila pod nerazjašnjenim okolnostima 8. aprila 1994. Imala je 30 godina.

Dada Vujasinović je bila drugarica iz detinjstva Sanje Krsmanović Tasić – pripadale su istoj, kako je ona nazivala, “žrtvovanoj generaciji”, kojoj su ratovi 90-ih ostavili duboke ožiljke, nevidljive ili opipljive.

“Neraščišćeni tragovi tog vremena guše ovo sadašnje. Nerazjašnjena smrt jedne hrabre mlade žene doprinosi opštoj paralizi i beznađu zemlje, koja tek treba da dokaže da li ima snage da se izbori sa duhovima prošlosti. Da dokaže da li ima dovoljno svesti i savesti da se razvije u državu pravde i sigurnosti u kojoj će naša deca želeti da ostanu”, navela je Sanja Krsmanović Tasić povodom predstave “O s(a)vesti” koju je osmislila u formi eseja u pokretu kao novog scenskog izraza koji se prikazuje kroz prizmu lične istorije stavljene u kontekst društvenih događaja koje su na nju direktno uticali.



Kao i svaki esej, i ovaj sadrži fusnote koje se sastoje od fragmenata sećanja i podataka, kao i umetničkih intervencija, a prema izboru publike, na kraju će, kao delovi slagalice, islikati život i rad Dade Vujasinović, kao i vreme njenog odrastanja i stradanja. Publika imapriliku da bira redosled kojim će se fusnote razotkrivati/prikazivati u prostoru - kroz tekst, video rad, scenu, intervenciju u prostoru, a sam esej će biti odigran na kraju predstave.



U predstavi su korišćeni tekstovi Bertolda Brehta, Sandre Vujasinović, Bogdana Tirnanića, Radislava Vujasinovića, Ljubomira Stojadinovića, Seke Vujasinović, Jelene Veljković, Sanje Krsmanović Tasić, kao i delovi “Pisama (1990-1994)” iz knjige “Svedočenja (Iz obešćašćene zemlje)” Dade Vujasinović. U predstavi se, između otalog, koristi i snimak Vukašina Krsmanovića iz 1969, snimak emisije “Utisak nedelje” iz 1993, snimak RTS-a Titove sahrane, kao i fotografije iz porodičnih albuma Vujasinovića i Krsmanovića i fotografije Zorana Tatara.

Video rad, scenografiju i dizajn programa potpisuje Anastasia Tasić, muziku Aleksandra Đokić, a kostim Boris Čakširan.

Pored brojnih gostovanja u zemlji i svetu, predstava “O s(a)vesti” nagrađena je Zlatnom maskom (Gran pri) Festivala Art trema, kao i priznanjem “Branislav B. Čubrilović” koje se dodeljuje autoru sa najhrabrijim i najinovativnijim pristupom umetnosti.



Dada Vujasinović, novinarka nedeljnika “Duga”, pronađena je mrtva u porodičnom stanu u Beogradu 8. aprila 1994.

Zvanična verzija o njenoj smrti bila je tada da je izvršila samoubistvo pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice. Istraga je obnovljena 1998. godine, a Okružni sud u Beogradu je krajem 2006. naložio novo sudsko-medicinsko i balističko veštačenje, uz obrazloženje da “ranije obavljena veštačenja nisu bila saglasna”.

Prema veštačenju koje je obavljeno po nalogu Okružnog suda u Beogradu, na zahtev tužioca, Dada Vujasinović je “najverovatnije ubijena”.

Predstavu “O s(a)vesti” podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i OEBS.

(SEEcult.org)

Godišnje nagrade JDP-a



Dan Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 3. april, obeležen je tradicionalnom dodelom godišnjih nagrada za umetničke i radne rezultate u tom teatru, kao i nagrade “Branka i Mlađa Veselinović” Fondacije JDP-a za najbolje glumačko ostvarenje, koje je pripalo Nebojši Glogovcu za ulogu Hamleta.

Godišnje nagrade JDP-a dobili su Aleksandar Popovski za režiju Šekspirovog “Hamleta”, Sven Jonke za scenografiju u istoj predstavi, kao i glumac Vlasta Velisavljević za ulogu Duha Hamletovog oca.

Nagrada za kostimografiju pripala je Lani Cvijanović za umetnički doprinos u Molijerovom “Don Žuanu” u režiji Gorčina Stojanovića.

Godišnje nagade dobili su i Nikola Đuričko (za ulogu Ludaka u predstavi “Slučajna smrt jednog anarhiste” Darija Foa u režiji Maje Maletković i ulogu Pingla u predstavi “Hotel Slobodan promet” Žorža Fejdoa u režiji Borisa Liješevića), Anđelika Simić (za ulogu Anželike u predstavi “Hotel Slobodan promet” i Elvire u “Don Žuanu”), kao i Goran Daničić (za ulogu Pjeroa u “Don Žuanu”). Nagrađen je i ceo ansambl predstave “Pod žrvnjem” Dobrila Nenadića, u režiji Egona Savina.

Nagradu za lepotu govora “Dr Branivoj Đorđević” dobio je Nebojša Ljubišić za ulogu Pante u predstavi “Pod žrvnjem”.



Direktorka JDP-a Tamara Vučković uručila je svečanosti i godišnje nagrade za izuzetan doprinos visokom standardima poslovanja kuće glavnom majstoru u krojačkoj radionici Evici Mančić, distributeru ulaznica Aleksandru Ranđeloviću i tehničaru tona Igoru Boškoviću.

Napominjući da JDP slavi 69 godina od prve premijere, predstave „Kralj Betajnove“ Ivana Cankara u režiji Bojana Stupice, koja je izvedena 3. aprila 1948. godine, Tamara Vučković je podsetila da su u proteklih godinu dana preminule Mira Stupica, članica JDP-a od osnivanja i Mirjana Vukojičić, dugogodišnja članica ansambla tog teatra.

JDP je od prošlog aprila izveo pet premijera, gostovao u Sloveniji, Hrvatskoj, Finskoj, Austriji, kao i širom Srbije, a predstave, članovi i saradnici JDP-a osvojili su brojne nagrade na festivalima, navela je direktorka.

Do kraja ove sezone biće izvedena premijera “Tako je ako vam se tako čini” Luiđija Pirandela u režiji Jagoša Markovića, “Hamlet” će gostovati u Folksteatru u Beču, a na sceni JDP-a biće izvedene predstave SNG-a iz Ljubljane i HNK-a iz Zagreba.

JDP je nastavio prisustvo u Uniji teatara Evrope, učestvovao na skupštinama te organizacije u Portugaliji i Nemačkoj, a predstoji odlazak na skupštinu u Milanu. U junu će JDP biti domaćin tematske konferencije Unije pod naslovom “Struktura pozorišta u Evropi”.

Tamara Vučković je istakla da se mnogo radi na obnovi scene “Bojan Stupica”, koja je zatvorena pre godinu i po dana iz bezbednosnih razloga. “Međutim, naišli smo na ozbiljne pravno administrativne probleme. U njihovom razrešavanju pomažu nam Ministarstvo kulture Srbije, Grad Beograd i Opština Savski venac. Nadam se da ćemo pokrenuti postupak konkursa za idejno rešenje u narednih mesec dana”, rekla je ona.



O dodeli nagradi “Branka i Mlađa Veselinović” Nebojši Glogovcu odlučio je žiri u sastavu Vojin Ćetković, Srđan Timarov i Miloš Krečković.

Glogovac je zahvalio JDP-u što mu je “omogućilo da radi ovako lepu predstavu”.

“Hvala reditelju Popovskom na hrabrosti što je baš mene pozvao da igram ovu ulogu, kao i celoj ekipi jer je bilo divno četiri meseca raditi na ovom zanimljivom projektu. Hvala i Branki Veselinović”, izjavio je Glogovac.

Branka Veselinović, članica prvog ansambla JDP-a, prisustvovala je svečanosti i izjavila da je srećna i zahvalna na godinama provedenim u JDP-u gde je upoznala svog supruga, dramskog umetnika Mlađu Veselinovića, igrala divne uloge i stekla najbolje prijatelje.

“Mog Mlađe više nema, ali tu su uspomene i tu smo mi. Sunce sija danas za nas. Sreća je i ponos i čast stajati u ovoj divnoj kući”, rekla je Branka Veselinović i u svom poznatom stilu poručila u stihu: “Malo zbilja malo šala, srce sam vam svoje dala”.

Proslavi su, pored dobitnika nagrada, prisustvovali i Branko Cvejić, Predrag Ejdus, Egon Savin, Sonja Vukićević, Dragan Mićanović, Vojislav Brajović i mnogi drugi.

(SEEcult.org)

22. Modul memorije



Multimedijalni program Internacionalnog teatarskog festivala MESS, Modul memorije, nastavlja da promoviše kulturu sećanja i 22. izdanjem, koje će biti održano od 6. aprila do 9. maja u Sarajevu, Zenici i Konjicu, a obuhvata pozorišne predstave, projekcije filmova, izložbe fotografija i promocije knjiga.

Program 22. Modula memorije počinje 6. aprila u Kinu Meeting point premijerom dokumentarnog filma “Saraj’vo” direktora fotografije Mustafe Mustafića, koji priča neispričane sarajevske priče, slika svakodnevne gradske rituale i iz neotkrivenih uglova otkriva obične i neobične dane i stanovnike Sarajeva.

Filmski esej “Saraj’vo” je autorski omaž gradu i svedočanstvo o fragmentu vremena, ali i lična, sasvim intimna slika jednog Sarajlije.

Prema rečima direktora MESS-a Nihada Kreševljakovića, Modul memorije tematski, kao i uvek, u prvom planu ima sudbinu običnog čoveka i upravo tog običnog čoveka smešta u središte kosmosa.

“Programi Modula memorije nas podsećaju da životna iskušenja, pa i ona najgora, služe da u sebi potražimo nas same, da budemo odgovorni ljudi koji po svaku cenu brane trajne humane vrednosti, među kojima su saosećanje i slavljenje različitosti i suživota kao dara”, naveo je Kreševljaković, dodajući da program prezentuje priče u kojima “možemo videti refleksiju nas samih”.

Program 22. Modula memorije nastaviće se 8. aprila izložbom fotografija “Rohingya” Davida Verberckta u Galeriji Java.

U okviru filmskog programa, najavljena je projekcija filma “Sećanje na druge” slovenačke umetnice Ane Čigon 27. aprila u Kinu Meeting Point, uz razgovor sa publikom na temu “Koliko prošlosti nam treba za budućnost?” Uz Anu Čigon, najavljeni su i antropološkinja Nuna Čengić i Nihad Krševljaković, istoričar po obrazovanju.

U posebnom fokusu programa biće promocije knjiga, počev od “Žene koja pjeva / Zgarišta” libansko-kanadskog autora Wajdia Mouawada 25. aprila u Pozorištu mladih. Na Maloj sceni “Sead Bejtović Malecni” biće predstavljene i knjige “Teatar u ratnom Sarajevu 1992-1995” Davora Diklića (5. maja) i monografija “Žene opkoljenog Sarajeva” nedavno preminulog fotografa Hidajeta Delića (9. maj), čija će istoimena izložba fotografija biti otvorena od 4. do 9. maja u galeriji Narodnog univerziteta Konjic.

U teatarskom delu programa najavljene su predstave “Naš razred” reditelja Dine Mustafića 20. aprila na sceni Kamernog teatra 55, te “Moja fabrika”, u režiji Selme Spahić, 25. aprila u Bosanskom narodnom pozorištu u Zenici.

Modul memorije podržali su Ministarstvo kulture i sporta Kantona Sarajevo, Fondacija Heinrich Böll, Grad Sarajevo i Fondacija za izdavaštvo Sarajevo, a realizovan je u saradnji sa filmskom i TV produkcijskom kućom SCCA/pro.ba, Pozorištem mladih Sarajevo, Kamernim teatarom 55, BNP Zenica, Galerijom Java, Narodnim univerzitetom Konjic, ForumZFD i Mrežom za izgradnju mira.

Ulaz na sve programe, osim pozorišnih predstava i projekcije filma “Saraj'vo”, besplatan je.

Program 22. Modula memorije nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org

(SEEcult.org)

Balet HNK prvi put na BFI



Balet Hrvatskog narodnog kazališta (HNK) iz Zagreba gostuje prvi put na Beogradskom festivalu igre (BFI), što je i prvi nastup tog ansambla u Srbiji posle 2003. godine, pa umetnički direktor Leonard Jakovina ističe “želju da to ne ostane pojedinačni slučaj nego da postane pravilo”.

“Voleo bih da ubuduće sarađujemo u kulturi i umetnosti u više segmenata, da imamo razmene, da se mi ovde češće pojavljujemo, a da beogradske ili novosadske predstave dolaze u Zagreb. Mislim da je to preko potrebno, poželjno, a kako smo blizu to je i sasvim moguće realizovati”, izjavio je Jakovina na konferenciji za novinare u Nacionalnoj fondaciji za igru, predstavljajući program koji će publika BFI videti 4. aprila na sceni Madlenianuma, a premijerno je izveden u Zagrebu u novembru 2016.

Reč je o dvočinki modernog izraza, sa koreografijama “Tamni pejzaži” Marjane Krajač i “Bolero” Maše Kolar.

“Cilj mi je bio da to bude njihov autorski projekat, ekskluzivno za ansambl HNK. Hteo sam dati šansu našim koreografkinjama koje su etablirane na međunarodnoj sceni, a nikad nisu ništa postavile za naš ansambl, da na taj način negujem naš identitet, a i da naši plesači imaju mogućnost kreirati zajedno sa koreogafkinjama. Marjana je radila na muziku Tomasa Kenera. Njen je izraz je specifičan, a rad sa plesačima interesantan. Zahtevala je nešto sa čim se oni do sada nisu suočavali, ušla je u koncept na gotovo filozofski način, nije se samo bavila plesnim izrazom i formom nego je htela iz njih izvući nešto individualno, a u isto vreme kolektivno. Maša Kolar, koja je prepoznatljivija u hrvatskoj javnosti, postavila je poznati Ravelov ‘Bolero’ na muzičku adaptaciju Višeslava Laboša, u vrlo modernoj formi”, rekao je Jakovina, koji je posle uspešne igračke karijere u Nemačkoj postao umetnički direktor Baleta HNK 2014. godine.



Oba komada izvode uglavnom isti igrači.

“Meni je to divno videti da oni u pauzi između dva dela kao da skidaju masku i ulaze u neku potpuno drugačiju formu koreografije. Zato sam i odabrao ovakav program, da to veče ima raznolikost ne samo za publku nego i za plesače, da mogu pokazati umetnički nivo, svoj kvalitet, sposobnost da u jednoj večeri predstave dve forme. To je i njima puno značilo, izrazito su bili otvoreni u procesu rada”, izjavio je Jakovina, koji je počeo i saradnju s mariborskim teatrom, a planira i razmenu sa ljubljanskim.

Jakovina je rekao da je poziv na BFI za njega velika čast.

“Hteli – ne hteli, ovo je u regiji apsolutno najjači festival. Kada pogledate program i učesnike BFI, to je za svako poštovanje i podršku. Mislim da bi ostali gradovi i teatri u regiji trebalo da se ugledaju na BFI”, naglasio je Jakovina.

Napominjući da ne voli da meša politiku i kulturu i da bi voleo da se “kultura na neki način odvoji od svega toga”, Jakovina je rekao da se nada da će ovakvih projekata bude i ubuduće, ne samo u plesnoj formi, nego i u dramskom i operskom teatru.

“Naši plesači su bili oduševljeni zbog dolaska na BFI. Ja lično nikada do sada nisam bio u Beogradu i nadam se da ćemo dublje i šire ući u saradnju. A i naša publika u Zagrebu je željna da vidi druge kompanije”, rekao je Jakovina pominjući kako je sa oduševljenjem primljena kompanija Tera Sarinena, koja je neposredno pre dolaska na 14. BFI predstavu “Preobraženo” izvela na sceni HNK.

Balet HNK ima 72 stalna člana i desetak honorarnih, ali gotovo polovina ansambla više nije u mogućnosti da iznese najzahtevniji repertoar klasičnog baleta, rekao je Jakovina, navodeći da je problem sa beneficiranim stažom i odlaskom igrača u penziju “identičan kao u Srbiji, a i u celoj regiji”.

“Stvorio se čep koji je zaustavio protok. Mladi završavaju baletsku školu, a ne mogu dobiti angažman. Ipak, nadam se da ćemo to uskoro rešiti. Imam podršku Ministarstva kulture jer su uvideli da je to gorući problem. Moramo naći zdrav model za podmlađivanje ansambla, ali odnoseći se sa poštovanjem prema umetnicima koji su svoju karijeru odradili. Ne želim praviti oštar rez, svi su oni nekada bili moji idoli”, izjavio je Jakovina.

Festivalski sajt je belgradedancefestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

VOĐENJE: Jugoslovenski neoavangardni časopisi



Jugoslovenski neoavangardni umetnički časopisi 1960-1990, Galerija Pro3or, Beograd, 21. mart – 1. april 2017. Kroz izložbu vodi autorka Ana Radovanović, grafička dizajnerka koja je u sklopu obimnog istraživačkog projekta obradila 28 časopisa sa prostora Jugoslavije koji se mogu svrstati u kontekst neoavangardne umetnosti, počev od Gorgone (1961), kao protokoncepta umetničkog časopisa, čija se definicija službeno pojavila tek 70-ih.

Projektom su obuhvaćeni časopisi: Adresa, Akcent, Breza, Bit International, Galerija 212, Gorgona, Edicija A, Katalog 143, Kontaktor, L.H.O.O.Q., Maj 75, Mentalni prostor, Mixed Up Underground, Moment bilten, Neuroart, Novine Galerije SC, Pesmos, PN, Postgorgona, Prvi broj, P.S. Gorgona, Rok, Second Manifesto, Signal, Total, Underground Elevator, WestEast i Wow.

Izložba Jugoslovenski neoavangardni umetnički časopisi 1960-1990 održana je u Beogradu u okviru 5. međunarodne konferencije “(Grafički) dizajner: Autor ili univerzalni vojnik”, a premijerno je predstavljena u novembru 2016. u Galeriji HDD u Zagrebu, u čijoj je produkciji i nastala kao rezultat istraživačkog projekta beogradske grafičke dizajnerke Ane Radovanović.

_ _ _ _ _ _ _

Projekat VOĐENJE
Produkcija: SEEcult.org, 2017.

Novinarka: Vesna Milosavljević
Snimatelj: Milan Nešić
Montažerka: Marija Aranđelović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, ekretarijat za kulturu Grada Beograda

SEEcult.org realizuje projekat “Vođenje” od 2012. godine, u saradnji sa galerijama-izlagačkim prostorima, odnosno umetnicima i kustosima odabranih izložbi.

Svratite na vođenje

(SEEcult.org)