Vesti iz sveta astronomije...

Otkrivena nova deseta planeta

Ili, kako cijeli svijet bruji ni o čemu

Teško da je ikojem mediju na svijetu u „hot news“ promakao naslov tipa „Otkrivena deseta planeta“. Teoretičari zavjere i astrolozi jedva su dočekali tako nešto kako bi napokon pokazali da su bili u pravu. Što je zapravo istina od toga?

Prava i potpuna istina je kako je otkriveno - Ništa.





Dva tima znanstvenika koja su predvodili Konstantin Batygin i Michael Brown sa California Institute of Technology računalno-matematičkim istraživanjem te obradom dostupnih podataka o položajima i kretanjima dalekih objekata u Sunčevom sustavu (daleko, daleko iza staze Neptuna) došli su do hipoteze prema kojoj se „tamo negdje“ (KBO pojas) može nalaziti planeta mase 1-10 puta mase Zemlje koju su mediji nazvali novootkrivenom desetom (ili devetom, kako se kome od medija zalomilo) planetom. Podaci o poznatim devijacijama kretanja dalekih objekata te ubacivanjem mogućih parametara koji ih uzrokuju došlo se do rezultata u vidu hipoteze postojanja dosad neotkrivene planete Sunčeva sustava.

Ovisno o ulaznim parametrima hipotetsko nebesko tijelo moglo bi se nalaziti na eliptičnoj putanji oko Sunca. Kada bi bilo najbliže Suncu od njega bi se nalazilo 200-300 puta dalje nego Zemlja a kada bi bilo najdalje ta bi udaljenost iznosila 600-1200 astronomskih jedinica (jedna astronomska jedinica (AJ) iznosi 150 milijuna km, udaljenost Zemlja-Sunce). Za jednu orbitu oko Sunca bilo bi potrebno 10 – 20 tisuća godina. Usporedbe radi patuljasta planeta Pluton, za čije je izbacivanje iz planetarnog statusa u diskutabilnoj farsi sudjelovao upravo M. Brown, nalazi se nešto više od 30 AJ udaljena od naše matične zvijezde.

Dakle, postojanje nove devete ili desete planete samo je hipoteza, bez ikakovih konkretnih dokaza i više predstavlja znanstveni doprinos u vidu senzibilizacije potrage za mnoštvom dalekih objekata različitih veličina, oblika i masa daleko iza staze osam, odnosno donedavno devet, poznatih planeta. Čak i kada bi imali egzaktne koordinate postojanja odnosno položaja takvog objekta teško da bi danas dostupnim tehnologijama traganja mogli teleskopski potvrditi postojanje istog. To zbog jako malog sjaja kojeg je teško, zasad nemoguće, detektirati postojećom opremom koja astronomima stoji na raspolaganju.

Sunčev sustav je zapravo jako veliki prostor, daleko veći nego što percipiramo. Njegove dimenzije problem su čak i za grafičko predstavljanje. Valja biti svijestan kako su „školske grafike“ koje prikazuju Sunce i planete poredane po udaljenosti i veličinama potpuno nerealne. Stotine tisuća udaljenih objekata koje pripadaju našem sustavu zasad su samo hipotetske odnosno teorijske pretpostavke. Znamo, imamo dokaze, za nekoliko desetaka takvih objekata no oni po svojim karakteristikama ne pripadaju u skupinu planeta, bar ne onako kako danas (manjkava) definicija planeta to prejudicira.

Ono što nas zaista treba ovih dana impresionirati nisu bombastični, idiotski naslovi i tekstovi o otkriću devete(desete) planete već mogućnost da sat, sat i pol prije svitanja na našem nebu vidimo čak pet planeta i to golim okom, o čemu smo već pisali. Naravno, ukoliko vam je ovih dana nešto pošlo po zlu, slobodno za to „okrivite novootkrivenu (medijsku) fantomsku planetu“. Ako to pomaže da krenete dalje sa osmjehom u novi dan – zašto ne!

Naša zvezda – Sunce

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem-74117/sunce-98576/10050-nasa-zvezda-sunce

https://t.co/kDpQ3SxNVQ

A P O D...

Zvezdano polje od 340 miliona piksela sa Parnala



Druga od tri slike ESO-projekta GigaGalaxy Zoom je nova, upečatljiva panorama od 340-miliona-piksela u centralnoj oblasti naše domaće galaksije, Mlečnog Puta. Slika sa promerima 34 x 20 stepena pokazuje pogled koji je poznat astronomima amaterima sirom sveta. Snimio ga je Stéphane Guisard - svetski poznat astrofotograf, koji radi kao inženjer u ESO.

Fotografija je napravljena na Cerro Parnalu, domovini Veoma Velikog Teleskopa od ESO. Slika profitira od izvrsnog kvaliteta neba iznad Parnala, jednom od najboljih posmatračkih mesta na svetu. Slika pokazuje nebo od sazvežđa Sagittarius (Strelac) do sazvežđa Scorpius (Skorpija). Na desnoj strani upadaju u oci šarene oblasti oko ro Ophiuchi i Antaresa, kao i tamna maglina u sazvežđu Zmijonoše. Prašnjava traka Mlečnog Puta se prostire ukoso preko slike, prošarana sa upečatljivim svetlim crvenkastim maglinama kao što su Laguna maglina, Trifid maglina, NGC 6357 i NGC 6334.

Iza ove tamne trake nalazi se i centar naše galaksije u kome vreba supermasivna crna rupa. Fotografija je nastala uz pomoć 10cm-Takahashi FSQ106ED f/3.6-teleskopa sa SBIG STL-CCD-kamerom na NJP160-monturi. Pojedinačne slike su napravljene sa različitim filterima (B, V i R) i onda su sastavljene. Mozaik se sastoji od 52 delova sa oko 1.200 pojedinačnih slika. Ako se računa i period osvetljavanja, sve je trajalo oko 200 sati. Gotova fotografija ima velicinu od 24.403 x 13.973 piksela. Sliku u punoj rezoluciji je moguće dobiti samo preko Stéphane Guisarda.

Kontakt: liliana.gracanin@gmail.com
Autorska prava: ESO

Novi uvid u formiranje zvezda na osnovu uvijanja linija magnetskog polja

Koristeći nove slike sa do sada ne zabeleženom količinom detalja, naučnici otkrivaju kako se materijal koji rotira oko vrlo mlade protozvezde uvlači u okolno zvezdano magnetsko polje menjajući ga tako da njegove linije izgledaju uvijeno. Otkriće je načinjeno radio teleskopom Vrlo veliki niz (VLA) Nacionalne naučne fondacije Karl Janski (1) i ima važne posledice na naše razumevanje kako diskovi prašine rastu, odnosno, kako se sirovi materijal za formiranje planeta uvećava u okolini mladih zvezda.


Slika 1 Linije magnetskog polja (ljubičasto) su uvijene i povučene ka unutrašnjosti kružnog diska prašine koji okružuje mladu zvezdu, umetnički prikaz autora Bila Sakstona, NRAO/AUI/NSF

Naučnici su proučavali jednu mladu protozvezdu udaljenu na nekih 750 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Pegaz. Njihova posmatranja načinjena tokom 2013-te i 2014-te godine određuju magnetsko polje ili polarizaciju radio talasa emitovanih od materijala, uglavnom prašine, koja pada na već formirani razvijeni disk koji rotira oko zvezde. Informacija o polarizaciji otkriva konfiguraciju magnetskog polja u ovom prostoru u blizini zvezde.

Po Lesliju Luniju (2) sa Univerziteta Ilinois, položaji magnetskog polja u ovom regionu bliskom zvezdi je vrlo bitan na tok razvoja diska koji je okružuje. Zavisno od položaja, magnetsko polje može pomoći rastu diska ili da potpomagne procesu u kome čestice padaju na disk, takođe ga uvećavajući.

Izvesno je da kako se materijal iz ovojnice gasa i prašine, koji okružuje mladu zvezdu, kreće ka unutrašnjosti diska tako povlači sa sobom i linije magnetskog polja. Kao posledica, magnetsko polje se tokom vremena menja u neposrednoj blizini zvezde i drugačije je nego što je polje na većoj udaljenosti od te iste zvezde.

Erin Koks (2), takođe sa Univerziteta Ilinois navodi da nam posmatranja VLA teleskopom pokazuju gde se zapravo dešavaju promene mangetskog polja. Ona takođe dodaje i to da su načinjeni snimci na talasnim dužinama 8 i 10 milimetara kako bi se prikazala polarizacija polja u neposrednoj blizini jedne protozvezde.

Posmatranja takođe ukazuju na veliki broj čestica u disku koji okružuje mladu zvezdu i koje su reda veličine milimetra do centimetra. S obzirom da je protozvezda stara svega 10000 godina, što je u astronomskim razmerama veoma kratko vreme, čestice narastaju brzo u okruženju kakvo je zvezda u formiranju.

Zvezda oznake NGC1333 IRAS 4A je jedna od dve mlade zvezde u formiranju u zajedničkoj ovojnici gasa i prašine. Disk u njenom okruženju sadrži materijal čija je ukupna masa veća od dvostruke mase Sunca.

(1) VLA - Very Large Array je sistem radio teleskopa Nacionalne radio astronomske observatorije (NRAO) pod okriljem Nacionalne naučne fondacije (NSF) i koja radi u skladu sa kooperativnom sporazumom među grupom univerziteta Associated Universities.

(2) Leslie Looney i Erin Coxsu deo internacionalnog tima astronoma koji se bavi izučavanjem protozvezda. Rezultate svojih istraživanja objavljuju u časopisu Astrophysical Journal Letters.

Izvor:
https://public.nrao.edu

https://t.co/xlfIhe9roU

A P O D...

Merkurov dan



Za pojam nas Zemljana "Merkurijanci" imaju sasvim neobičan dan. Na našoj planeti Sunce se pojavljuje na istoku (i tada počinje zora, sviće dan), zatim se penje i kad dostigne najvišu tačku na nebu onda je podne. Nakon toga Sunce se spušta ka horizontu i zalazi na zapadu. Tada je veče. Kada Sunce ponovo izađe (opet, jasno, na istoku) navrši se jedan dan. Možemo početak dana računati i od drugog položaja Sunca na nebu, recimo od njegovog najvišeg položaja, kako se nekad i računalo (sve do 1925. kada je Međunarodna astronomska unija donela odluku da dan počinje u ponoć). Tako možemo reći da jedan dan traje od podneva do sledećeg podneva, ili od jedne do druge zore, ili od jedne do druge večeri. Tako je to na Zemlji.

Na Merkuru je drukčije. Tamo se Sunce pojavi i diže nad horizontom, zatim lagano stane, krene nazad, pa onda opet pođe napred. I to nije sve. Dan na Merkuru (od zore do zore, ili od podneva do podneva itd.) je najduži dan u celom Sunčevom sistemu. Konačno, dan na Merkuru je duži i od cele Merkurove godine. Deda Mraz na Merkuru baš ima posla, jer svakog dana Merkurijanci čekaju Novu godinu i to dva puta..

godina

Hajde da sve to objasnimo. Prvo da vidimo kako stvar stoji sa godinom. Godina je vremenski period između dva ista uzastopna položaja planete na putanji oko Sunca (tj. kada planeta obiđe celu svoju putanju oko zvezde).



I ovde treba da uzmemo neku tačku od koje ćemo da merimo vreme. Recimo da krenemo od perihela, a to je tačka na putanji planete oko Sunca, u kojoj je planeta najbliža Suncu. Evo i crteža. S je Sunce, M je Merkur, a P je perihel. Merkur se oko Sunca kreće suprotno od smera kretanja kazaljke na satu (kao i ostale planete). Kada Merkur obiđe celu svoju putanju oko Sunca i ponovo dođe u perihel navršila se jedna Merkurova godina. Za to vreme na Zemlji je prošlo 88 dana. Znači, jedna godine na Merkuru traje 88 zemaljskih dana.

rotacija

Idemo dalje, Merkur se, ko i ostale planete, okreće i oko svoje ose. Kada se obrne za 360 stepeni načinio je jednu rotaciju. Zamislite da sa Merkura kroz jedan nepokretan, fiksiran, teleskop posmatrate neku daleku zvezdu. Teleskop je usmeren ka toj zvezdi, ali pošto se Merkur rotira, uskoro zvezda izlazi iz vidnog polja teleskopa. Međutim, nakon nekog vremena Merkur će napraviti celu rotaciju, okrenuće se za čitavih 360 stepeni i naš teleskop će ponovo „pogoditi“ zvezdu koju smo na početku posmatrali. Znači, Merkur se jednom obrnuo oko svoje ose, načinio je jednu rotaciju. Za to vreme na našoj planeti, Zemlji, proteklo je 58,6 dana. Obratite pažnju na položaj Merkura na svojoj orbiti i položaj teleskopa prema Suncu, trebaće vam.



dan

Da vidimo sad kako stoji stvar sa Merkurovim danom. Dan merimo od jednog položaja Sunca na nebu do sledećeg istog tog položaja. Sad znači kretanje posmatramo u odnosu na Sunce. Neka je naš teleskop na početku merenja usmeren ka Suncu. Pogledajte crtež. Uočite da se Merkur kreće oko Sunca i istovremeno oko svoje ose. Krećemo od položaja 1 iz tačke P. Merkur prolazi dalje kroz tačke 2, 3, 4 i stiže u tačku 5. u toj tački načinio je prvu rotaciju, ali obratite pažnju da još nije došao do polazne tačke P, da još nije načinio pun obilazak oko Sunca. Znači, još nije navršena jedna Merkurova godina. Isto tako obratite pažnju na položaj našeg teleskopa u odnosu na Sunce. U tački 1 Sunce je bilo iznad teleskopa, ali u tački 5 nije.



Kada Merkur stigne, nakon tačke 6 u tačku 7 (sad posmatramo crtež, niže) navršila se jadna Merkurova godina, ali naš teleskop još ne pokazuje Sunce, već je usmeren na suprotnu stranu. Za osmatrača pored teleskopa tada je ponoć; prošlo je tek pola Merkurovog dana – i cela jedna Merkurova godina.


Merkur
Rotacija: 58,6 zemaljskih dana
Godina: 88 zemaljskih dana
Dan: 176 zemaljskih dana

Merkur zatim prolazi tačku 8 i stiže u tačku 9. Tu naš teleskop ponovo gleda u onu udaljenu zvezdu, koju smo pominjali ranije; načinio je svoju drugu rotaciju. Dalje Merkur prolazi kroz sledeće tačke i siže, konačno, u tačku 13 (koju smo obojili u crveno) iz koje teleskop (takođe obojen u crveno) ponovo gleda tačnu u Sunce. Time je završen jedan dan na Merkuru, ali istovremeno Merkur je dva puta prošao svoju putanju oko Sunca, za to vreme tri puta se obrnuo oko svoje ose, a na Zemlji je prošlo 176 dana.

Zanimljivo, zar ne?

Melot 15 u srcu



Kredit i autorska prava: Ivan Eder

Objašnjenje slike: Kosmički oblaci prave fantastične formacije u centralnoj oblasti emisione magline IC 1805. Oblaci se formiraju od zvezdanih vetrova i zračenja masivnih vrelih zvezda u novoformiranim zvezdanim jatima magline Melotte 15.

Relativno mlade zvezde u jatu, stare 1,5 miliona godina se na ovom nebeskom pejsazu mogu videti na desnoj strani, zajedno sa kompozitnom slikom sastavljenom od teleskopskih slika sa područja uskog i širokog pojasa emisija. On obuhvata oko 30 svetlosnih godina i sadrži emisije jonizovanog vodonika, sumpora i atoma kiseonika, koji su predstavljeni u zelenim, crvenim i plavim tonovima poznate Hablove palete boja. Sirokougaone slike pokazuju da celokupna ivica od IC 1805 sugeriše njeno narodno ime: Maglina Srce. IC 1805 se nalazi oko 7.500 svetlosnih godina udaljena u sazvežđu Kasiopeja.

Preuzeto sa "Astronomska slika dana"

https://t.co/y7uIUmwuhE

A P O D...

Gde je JUNO?



Kosmička sonda Juno je lansirana sa Zemlje 2011. Do Jupitera će stići 4. jula 2016. Oko Jupitera će se kretati po eliptičnoj, polarnoj orbiti. Najmanje približavanje planeti će biti na samo 5 000 km.

Juno je 13. januara 2016. bio udaljen od Sunca 793 miliona km. Do Jupitera za manje od šest meseci ima da prevali još 100 miliona km.

Juno putuje brzinom od 25 kilometara u sekundu u odnosu na Zemlju i 7,6 kilometara u sekundu u odnosu na Sunce. Do sada je prevalio 2,73 milijarde kilomentara (tj. 18,23 AJ; pošto ne ide pravolinijski njegov put je znatno duži od rastojanja Jupitera do Zemlje). Radio signal do Juna do Zemlje (ili obrnuto) putuje 41 minut.

Prvu fotku Jupitera bi trebalo da dobijemo do kraja januara.

Juno je prvi kosmički brod koji je projektovan da koristi solarnu energiju na tako velikoj udaljenosti od Sunca. Juno nosi tri solarna panela dužine po 9m na kojima se nalazi 18 698 solarnih ćelija. Na Zemlji bi ovi paneli proizveli oko 14 kW električne energije. Jupiter je pet puta dalje od Sunca nego Zemlja, pa će paneli proizvesti samo 500 W energije što će biti više nego dovoljno da sonda obavi posao.

Za više informacija:http://www.nasa.gov/mission_pages/juno/main/index.html

Završena priprema rendgenskog teleskopa

NASA je podelila sve svoje kosmičke misije prema – cenama. U srednju klasu, koja obuhvata troškove oko $800 miliona, do sada su spadale samo dve letilice: “New Horizons” i “Juno”. Od septembra ove godine pridružiće im se i treća: “OSIRIS REx”. Ona treba da odleti do jednog asteroida, i za 7 godina donese uzorke na Zemlju. Nosiće puno naučnih instrumenata, ali jedan je možda drugačiji od ostalih jer su ga projektovali – studenti! Zove se REXIS.

Poslednjih meseci OSIRIS-REx je postigao mnogo bitnih ciljeva. Jedno od najznačajnijih jeste instaliranje rendgenskog teleskopa Regolith X-ray Imaging Spectrometer (REXIS)na letilicu. Tim naučnika i tehničara je uspešno postavio Spektrometar i Solarni Rendgenski Monitor, REXIS, na šasiju. Prvo uključivanje i funkcionalno testiranje uspešno je izvedeno 19. decembra. Ovo je kratka priča o tome kako je to izvedeno.


REXIS je instrument koji su napravili studenti sa MIT-a i Harvarda a imaće zadatak da na asteroidu 1999 RQ36 Bennu prouči rasprostranjenost hemijskih elemenata u regolitu.

Prema originalnom planu, REXIS je trebalo da bude instaliran još u septembru 2015. godine. Međutim, nakon pažljivog razmatranja, projektanti su zaključili da ne mogu da odobre dalji napredak zbog izveštaja o gotovosti[1] za instrumenat REXIS u tom trenutku. Do zaključka se došlo na osnovu brojnih sitnica na instrumentu koje su ostale otvorene. REXIS je od početka prvenstveno bio tretiran kao šansa da se sledeća generacija naučnika i inženjera obrazuje u razvoju hardvera za kosmičke letilice – tako da je sakupljanje naučnih podataka sa instrumenta smatrano sekundarnim prioritetom, dok je primarno bilo osigurati da REXIS ne ošteti letilicu ili ostale naučne instrumente. Do samog kraja, menadžeri misije će biti fokusirani na „do-not-harm“ proverama koje treba da budu uspešno obavljene pre nego što instrument dobije zeleno svetlo da može bez bojazni da bude montiran na sondu. Pored toga, tokom vibracionog testiranja instrumenta[2] kontatovan je neobjašnjiv poremećaj u primarnom vibracionom režimu, što je nagmaloo inženjere mehanike da se zabrinu za sigurnosti instrumenta.


REXIS je skinut i popravljen radi „do-not-harm“ („da ne naudi“) letilici.

U isto vreme, Rick P. Binzel[3], naučnik sa MIT-a zadužen za REXIS, izrazio je zabrinutost u vezi očekivanih naučnih performansi instrumenta. Iako je REXIS studentski eksperimenat[4], postoje velika očekivanja da će doprineti naučnim saznanjima o Bennou i uvećati naučna znanja koja će pribavljati misija ORORIS REx. Dr Binzel je ukazao na nekoliko problema sa instrumentom i predložio rešenja. Izlazni šum[5] glavnih CCD-ova spektrometra bio je ograničen energetskom rezolucijom[6]. Povrh toga, performanse Solarnog Rendgenskog Monitora (SXM) bile su ograničene usled nenapajanja aktivacionog kola u glavnoj elektronici spektrometra. Pošto je instaliranje REXIS-a već bilo odloženo zbog dodatnog mehaničkog testiranja kosmičke letilice, tehničari su odlučili da to vreme iskoriste i što bolje doteraju naučne performanse instrumenta.


Instaliranje REXIS-a i provera rada je protekla bez problema.

Stručni tim je brzo proverio trenutno stanje instrumenta i identifikovao nekoliko problema. Performanse izlaznog šuma su podešene dodavanjem nekih kondenzatora za limitiranje šuma u spektrometarsku elektroniku. Degradacija rezolucije spektralne energije rešena je dodavanjem dodatnih kondenzatora u elektronici. Kvar SXM-a je značio da instrument nije u stanju da razlikuje stvarne rendgenske zrake od šuma, što je bio rezultat greške u sklopu elektronike, što, opet, nije obezbeđivalo dovoljno snage da uključi pojačalo. to je rešeno dodavanjem dva premošćavanja u glavnoj elektronskoj kutiji kao i dodatnih kondenzatora u SXM mreži.


REXIS je sada na letilici i spreman je za meneja na asteroidu Bennu!

Da bi se obavile rečene popravke, REXIS je vraćen iz Denvera (tu se u Koloradu nalazi „Lockheed Martinova“ hala za montažu) nazad u MIT-ovu Linkolnovu laboratoriju. Tamo je otvorena elektronička kutija a SXM je rastavljen. Ploča je prepravljena a performanse REXIS-a su doterane do potpune funkcionalnosti. Nakon svih popravki REXIS je konačno spreman da poveća naučni doprinos OSIRIS-REx misije. Rick Binzel je konsultovao brojne kolege pridružene misiji, te je REXIS najzad bio spreman za instaliranje.

KAKO RADI REXIS?

REXIS, prikazan na donjoj slici, koristi prednosti fenomena poznatog kao fluorescencija da bi slikao i oderdio hemijski sastav površine asteroida 1999 RQ36. Fuorescencija se javlja kada se usled apsorbovanja spoljnjeg zračenja pobude elektroni u atomima ili molekulima. Tada oni oslobađaju foton; energija tih fotona je karakteristična za svaku atom ili molekul koji je u pitanju. U slučaju 1999 RQ36, Sunce zagreva površinu asteroida, a regolit će slati fotone fluorescencije ka OSIRIS-RExu i instrimentu REXIS. Hvatanjem tih fotona i određivanjem njihove energije, moći ćemo da utvrdimo raspored elemenata na površini asteroida.


REXIS su konstruisali, razvili i napravili studenti sa masačusetskog MIT-a i Harvarda. Glavni i odgovorni naučnik misije je Dante Lauretta sa Univerziteta Arizona.

REXIS će prikupljati fotone korišćenjem CCD senzora proizvedenih u Japanu, poznatih pod oznakom CCID-41[7], razvijenih u Linkolnovoj laboratoriji na MIT-u. CCD-ovi su foto-osetljivi uređaji koji stvaraju napon kada su ozračeni; napon je proporcionalan energiji ulaznog zračenja, što nam omogućava da odredimo energiju odbijenog zračenja. REXIS je podešen da detektuje elektrone prvenstveno u rasponu od 0,5 do 7,5 KeV.

Za dobijanje rendgenskih slika, REXIS koristi tehniku poznatu kao snimanje pomoću kodiranog otvora (coded aperture imiging). Kodirano snimanje radi na sličnom principu kao i „kamera obskura“. Kada zrak svetlosti pada na otvor „kamere obskure“, u stanju smo da odredimo pravac odbijenog zraka na osnovu senke rupice kamere. Slikanje pomoću kodiranog otvora koristi isti princip, ali sada su u upotrebi brojne rupice raspoređene u obliku obrasca na masci naprevljenoj od materijala transparentnog za „meke“ X-zrake (u slučaju REXIS-a, to su nerđajući čelik i zlato). U zavisnosti od senke koju prave rendgenski zraci na CCD-ovima (i uz pomoć odgovarajućih rekonstrukcionih algoritama), moguće je utvrditi pravac fluorescentnog zračenja na asteroidu i mapiranje njegovog položaja na površini asteroida. Povezujući energiju X-zraka sa određenim elementima, moguće je mapirati njihovu easprostranjenost na površini asteroida. REXIS će to moći da uradi sa prostornom rezolucijom od 50 metara ili bolje.


Položaj REXIS-a na sondi OSIRIS-Rex. Šeširić u sredini je zapravo povratna kapsula koja će 2023. doneti na Zemlju uzorke asteroida. Za sada, to je jedino Japancima 2010. godine pošlo za rukom.

[1] AIRP – ATLO Integration Readiness Review. ATLO– Assembly, Test, & Launch Operations. Ukratko, znači da instrument nije bio u potpunosti završen da bi mogao da zadovolji visoke standarde spremnosti za sastavljanje, testiranje i lansiranje.

[2] Testiranje se izvodi na protoflight nivou (1,25 puta većem od dozvoljenih) vibracija od 10 do 60 Hz. Testiranje se izvodi 3 puta – po jednom duž svake od 3 ose letilice. Najviše se strepi od solarnih panela i TAGSAM (Touch-and-Go Sample Acquisition Mechanism, uređaj za uzimanje uzoraka), koji su glavni problem rezonantnih frekvencija tokom testiranja.

[3] Profesor sa masačusetskog MIT-a i pronalazač slavne Torinske Skale, metode za kategorisanje šanse za sudar Zemlje sa nekim asteroidom ili kometom. Iako je član Komiteta za definisanje planeta koji je 2006. u Pragu predložio da Pluton izgubi status planete, i danas se snažno protivi tome. Jedan je od vodećih naučnika u proučavanju asteroida i Plutona. I danas je zaposlen kao naučni pomoćnik u misiji “New Horizons”.

[4] Radi se o obavezi, jer su pomenuti univerziteti obezbedili deo sredstava za projektovanje i testiranje instrumenata, kao i plaćanja inženjera i tehničara koji su vezani za te poslove.

[5] Generalno, šum je izraz za sve neželjene signale u spektru. Pojavljuje se kao visokofrekventna serija linija koje prate konture željenog spektarskog oblika, zamagljuju spektarske pikove ili niskofrekventnu modulaciju spektra.

[6] Vrlo bitan parametar u određivanju ukupnih parametara gama kamera, jer je to parametar kojiomogućava kameri da razlikuje primarne fotone od comptonovih rasejanih fotona. On utiče na prostornu rezoluciju sistema.

[7] Ovi senzori su proizvedeni usavršavanjem sličnih koji su korišćeni u spektroskopima solarne opservatorije „Chandra“. Svaki od četiri XIS senzora ima po jedan CCID-41 senzor hlađen Peltierovim kulerima. Senzori CCDI-41 imaju format 1024×1024 pixela; veličina pixela 24×24 μm; radna temperatura -90° C uz pomoć kulera.

Muzika Sunca



Sunce igra po tajnoj melodiji koju skriva unutar sebe i stvara je širokim udaranjem po svojoj površini. Zvuci se kreću kroz Sunčevu unutrašnjost, kao da će da izađu napolje, lagano u ritmu kao dnevni rast i pad plime u zalivu, ili kucanje srca. Kenneth R. Lang

Zvuk je mehanički talas koji nastaje prenošenjem oscilacija sa jedne čestice sredine na drugu česticu. Mehanički talasi nastaju samo u supstancijalnim sredinama. U vakuumu nema materijalnih čestica pa u njemu ovakvi talasi ne mogu da nastanu.

Sunce je supstancijalna sredina kao i Zemlja, pa kao što se u unutrašnjosti Zemlje javljaju akustični talasi, tako nastaju i na Suncu. Za razliku od Zemlje, u unutrašnjosti Sunca, mnogo veća temperatura, drugačiji unutrašnji sastav i struktura, utiču na stvaranje mnogo složenijih akustičnih talasa.



Pod dejstvom kompleksa zvučnih talasa celo Sunce vibrira kao zvono. Ako imamo dovoljno oštro oko, možemo da vidimo da se površina zvona trese u skladu sa zvučnim talasima u njemu. Prislanjanjem ping pong loptice obešene o konac na telo zvona loptica će oscilovati, kao čekić koji se klati u zvonu. U Suncu je to mnogo kompleksnije jer ima puno ovakvih “čekića” ili izvora zvuka.

Sunce je od Zemlje udaljeno 150 miliona km. Okruženo je vakuumom u kom nema čestica koje bi mogle da preuzmu oscilacije čestica koje čine Sunce. Zbog toga zvuk koji nastaje u Suncu ne može da dođe do Zemlje pa mi tu „muziku” ne čujemo.

Ako koristimo odgovarajuće instrumente onda možemo da „čujemo“ pulsiranje Sunca. Ovu pojavu proučava nauka helioseizmologija. Astronomi sa Stanford univerziteta su snimili zvučne talase na Suncu tako što su pažljivo pratili kretanja na površini Sunca. Oni su koristili instrument Michelson DopplerImager (MDI) na svemirskoj solarnoj opservatorijiSOHO. Primenom Doplerovog efekta ustanovljeno je oscilatorno kretanje gasovite površine Sunca.

Zvučni talasi u unutrašnjosti Sunca, kao u rezonatorskoj kutiji, odbijaju se od jedne do druge površine sfere, u periodu od oko dva sata. Zbog toga fluidna površina Sunca osciluje, ili se isteže gore i dole. Kretanje zvučnih talasa ispod površine je uslovljeno procesima koji vladaju u unutrašnjosti Sunca. Posmatrajući ove oscilacije mi možemo da saznamo više o unutrašnjoj strukturi Sunca i njenoj vezi sa oblikom njegove površine.

Zvuke Sunca možete čuti ovde http://soi.stanford.edu/results/sounds.html

Zvučni talasi Sunca obično imaju preniske frekvencije koje ljudsko uho ne može da čuje. Da bismo mogli da ih čujemo, naučnici su ubrzali talase 42 000 puta i komprimirali vibracije koje se dogode u 40 dana u nekoliko sekundi. To što čujemo je samo nekoliko desetaka od 10 miliona rezonancija koje odjekuju unutar Sunca.

Proučavajući Sunce kao zvezdu možemo mnogo naučiti o pojavama i procesima koji se javljaju u njemu kao što su nuklearna energija i njeni tokovi, interakcija magnetnog polja sa materijom i ubrzanja visokoenergetskih čestica. Teorija strukture i evolucije zvezda je glavni temelj astrofizike i našeg trenutnog razumevanja Univerzuma i solarnog modela koji danas imamo.

Glavni cilj helioseizmologije je da utvrdi da li je naša teorija strukture i evolucije zvezda tačna i da unapredi naš solarni model.

Detaljnije: Stanford Solar Centar

https://t.co/46W3SvgD0s

A P O D...

Novosti u kineskim lunarnim planovima

Krajem prošle godine u kineskim medijima je osvanula kratka vest da Kina uveliko priprema da na tamnu stranu Meseca pošalje sondu “Chang’e 3”, rezervni model pređašnjeg lendera “Chang’e 3”. Sada su objavljeni detalji te misije. Konunikacioni relejni satelit (baziran na konstrukciji “Chang’e 2”) biće lansiran u junu 2018. da bi zauzeo svoju poziciju u tački L2 sistema Mesec-Zemlja, odakle će moći da u isto vreme vidi i mesto sletanja i Zemlju. Lender će biti lansiran krajem 2018. Još uvek nema zvaničnih vesti kakav će teret lender nositi, niti da li će to biti ponovo rover. Interesantno je da se u vestima pominje određeni uticaj javnosti na razvoj korisnog tereta. Kina već ima iskustva sa navigavanjem lunarnih orbitera iz tačke L2. Ovo je fotografija sa broda “Chang’e 5-T1” iz te tačke:


Zemlja i Mesec sa „Chang'ea 5-T1“. Lunarni brod za testiranje kapsule za uzimanje uzoraka napravio je ovu predivnu sliku tamne strane Meseca 28. oktobra 2014.

Guokr – kineski blog sajt na kome se često mogu naći naučni tekstovi – postavio je blog sa nešto više podataka o planiranoj misiiji “Chang'e 4”. Ipak, ne radi se o zvaničnom izvoru! U blogu se pominje da bi moguće mesto sletanja mogao biti Aitkenov basen na južnom polu. (Na sajtu se nalazi mapa čitave tamne strane Meseca i kaže se da se mesto sletanja nalazi u crvenom krugu, ali ja nisam uspeo da ga pronađem!) Na blogu je prikazan i crtež relejnog satelita. Kakav ogroman tanjir! Verovatno se radi o žičanom tanjiru koji će se u orbiti otvoriti poput kišobrana.


Planirano je da relejni satelit bude lansiran u leto 2018. Biće postavljen u Lagranžovu tačku i komuniciraće sa lenderom lansiranim krajem iste godine.

Tekst iz „China Daily News“ takođe govori o „uspešnom kompletiranju“ misije „Chang'e 3“. To svakako ne znači kraj ove misije, već pre zvanični stav da je „Chang'e 3“ bio uspešan. Mesečni kontakti sa lenderom se i dalje nastavljaju, mada se nigde jasno ne kaže da li i dalje obavlja naučne zadatke.Nedavno su se podaci prikupljeni u misiji “Chang’e 3” pojavili i u literaturi, što je pomoglo lunarnom kartografu Philu Stookeu da koriguje svoje mape mesta sletanja “Chang’ea 3”, verovatno poslednji put. Sledi jedna od njih, koja uključuje divna imena mini-kratera koje je snimio lender tokom sletanja:


Fotografija mesta sletanja kineske sonde. Imena objekata koji su bili vidljivi tokom sletanja lendera na mapi koju je P. Stoke objavio u „Atlasu lunarnih istraživanja“. Većinu imena dali su Chunlai Li i koautori.

A sad sledi mapa kretanja rovera „Yutu“:


Konačna mapa kretanja i naučnih aktivnosti rovera na mapi koju je napravio P. Stooke za svoj atlas. Osnovu mape čini mozaik slika koje je snimao „Chang'e 3“ lender tokom spuštanja.

https://t.co/nYFqD9JG6t

A P O D...

Deveta planeta Sunčevog sistema

Pažnju najšire svetske javnosti ovog meseca je privukla vest da je otkrivena nova, deveta planeta Sunčevog sistema. Ako ne računamo Pluton, koji je pronađen 1930. godine, a kome je status planete ukinut odlukom Međunarodne astronomske unije 2006, poslednja planeta, Neptun, je otkrivena sada već davne 1846. i u toliko je ovo otkriće interesantnije jer se na njega čekalo čitavih 170 godina. Vest je objavljena 20. januara ove godine u «Astronomskom žurnalu», a otkriće pripada dvojici američkih istraživača i to Konstantinu Batjuginu i Majklu Braunu. Batjugin je rođeni Moskovljanin, koji je, idući putevima nauke, postao američki astronom. Majkl Braun je profesor na čuvanom Kaltehu u Kaliforniji i među astronomima uživa ugled jednog od navećih poznavaoca Sunčevog sistema. Uostalom, otkrio je nekoliko transenptunskih objekata (Eris, Sednu i Orcus). Transneptunski objekti su oni koji se nalaza iza planete Neptun.



Nova planeta je privremeno nazvana planeta Devet (jer je deveta otkrivena u Sunčevom sistemu), ali se u štampi označava i kao planeta X (iks) kako je još američki astronom Persival Lovel, početkom prošlog veka označavao planetu za kojom je u to vreme tragao.

Preciznosti radi treba naglasiti da zapravo nije otkrivena sama planeta, već je samo, matematičkim putem i na osnovu kompjuterskih simulacija dokazano da ona postoji. Zbog toga su i podaci o novoj planeti prilično grubi i nedovoljno pouzdani. Šta o toj planeti znamo?

Nova planeta oko Sunca kruži po naglašeno eliptičnoj putanji, ima masu desetak puta veću od mase Zemlje, a nalazi se u mračnim dubinama Sunčevog sistema na prosečnoj udaljenosti od Sunca od nekih 700 astronomskih jedinica (AJ, prosečno rastojanje Zemlje od Sunca, što iznosi 150 miliona kilometara). Neptun je od Sunca udaljen oko 30 AJ, tj. 4,5 milijardi kilometara.

Sunce Deveta planeta obiđe za 10 000 do 20 000 godina. Njen prečnik se procenjuje na dva do četiri puta veći od prečnika od Zemlje (12 742 km). Ona je po svemu sudeći gasni gigant poput Urana i Neptuna.

Ne zna se tačno sadašnja lokacije planete. Ukoliko je blizu svog perihela (tačka na eliptičnoj putanji tela najbliža Suncu) ona bi se mogla pronaći i na ranije načinjenim foto-snimcima, što već uveliko astronomi, pretražujući baze podataka, i čine. Ukoliko je međutim ova planeta u afelu, na u tački svoje orbite koja je najdalja od Sunca, onda je za njenu vizuelnu detekciju neophodan neki od najvećih teleskopa koji postoje a kakav je npr. Kek od 10 metara koji se inače nalazi na Mauna Kei, na Havajima, ili japanski Subaru od 8 metara takođe na Mauna Kei.

Na osnovu svega iznetog, u narednim godinama možemo očekivati nove, detaljnije i pouzdanije podatke o novoj planeti, a takođe i njen zvaničan naziv. Za očekivati je da on bude u skladu sa dosadašnjom praksom da se planetama Sunčevog sistema daju nazivi iz rimske mitologije.

Hipotetičko putovanje na devetu planetu

http://astronomija.co.rs/misije/10067-hipoteticko-putovanje-na-devetu-planetu

https://t.co/JgjPtxlSHs

A P O D...

Uredni galaktički komšiluk Mlečnog puta



Mnoge galaksije su prepune prašine, dok druge povremeno imaju neprozračne vrtloge sačinjene od "čađi" u predelima oko zvezda. Međutim, tema proučavanja ove fotografije, koju je zabeležila kamera OmegaCAM sa ESO VLT teleskopa za pregled u Čileu, veoma je neobična – mala galaksija kataloške oznake IC 1613, pravi je čudak! IC 1613 sadrži veoma male količine kosmičke prašine, omogućavajući astronomima da istražuju njenu strukturu do sitnih detalja. Ovo nije samo stvar “urednosti” – čistoća ove galaksije ključna je za naše razumevanje svemira koji nas okružuje.

IC 1613 je patuljasta galaksija u sazvežđu Kita. Slika VST [1] prikazuje nesvakidašnju lepotu ove galaksije - njene rasute zvezde i svetlo ružičasti gas.

Nemački astronom Max Wolf otkrio je slabašni sjaj IC 1613 još davne 1906. Godine, Njegov sunarodnik Walter Baade uspeo je 1928. godine da razluči i pojedinačne zvezde uz pomoć 2,5-metarskog teleskopa na Maunt Vilson opservatoriji u Kaliforniji. Iz ovih posmatranja astronomi su zaključili da ova galaksija mora biti u neposrednoj blizini Mlečnog puta, jer je jedino u ovim slučajevima bilo moguće razlučiti sitne tačkice koje predstavljau zvezde

Od tada, astronomi su potvrdili da je IC 1613 zaista deo Lokalne grupe galaksija– kolekcije od više od 50 galakisja, koja uključuje i Mlečni put. IC 1613 se nalazi na oko 2.3 miliona svetlosnih godina od Zemlje. S obzirom na svoju udaljenost, ovo je relatvno dobro proučena galaksija. Astronomi su otkrili da se radi o nepravilnoj, patuljastoj galaksiji kojoj nedostaju mnoge odlike drugih manjih galaksija, kao što je centralni disk zvezda

Ipak, stvari koje joj nedostaju kako bi imala odgovarajuću formu IC 1613 nadoknađuje svojom urednošću. Udaljenost ove galaksije poznajemo sa velikom preciznošću, jednim delom zbog neobično malih količina prašine koja se nalazi kako u njoj, tako i duž linije posmatranja. Upravo je to ono što omogućava jasna posmatranja. [2].

Drugi razlog zbog kog možemo sa velikom preciznošću da odredimo njenu udaljenost leži u činjenici da se u ovoj galaksiji nalaze dve vrste zvezda: promenljive CefeideiRR promenljive Lire [3]. Oba tipa zvezda pulsiraju na određen način, smanjujući i povećavajući svoj sjaj u fiksnim intervalima (eso1311).

Kao što nam je pozanto iz svakodnevnog života, svetleći objekti poput sijalica ili sveća izgledaju manje sjajno kako se udaljavamo od njih, Astronomi koriste sličnu logiku kako bi dokučili u kojoj meri su udaljeni objekti u svemiru – dokle god znaju koliki je njihov stvarni sjaj.

Cefeide i RR Lire imaju jednu posebnu karakteruistiku, a to je da njihov period povećanja i smanjenja sjaja zavisi od stvarnog sjaja ovih zvezda. Mereći kojom brzinom menjaju sjaj, astronomi mogu da zaključe koliko su ove zvezde istinski sjajne. Oni potom mogu da uporede ove vrednosti sa njihovim prividnim sjajem, ne bi li zaključili koliko su te zvezde udaljene na osnovu onoga što možemo da vidimo.

Zvezde čiji sjaj je pozant mogu da posluže kao takozvane standardne sveće, kako ih astronomi nazivaju, baš kao što bi obična sveća određenog sjaj činila drugačije posmatraču sa različitih udaljenosti.

Uz pomoć standardnih sveća – poput promenljivih zvezda u galaksiji IC 1613 i manje zastupljenih eksplozija supernova tipa I, koje se mogu posmatrati i na većim udaljenostima - astronomi su osmislili takozvanu kosmičku skalu udaljenosti, obuhvatajući sve dalje i dalje oblasti svemira.

Pre nekoliko decenija, IC 1613 je pomogao astronomima da upotrebe promenljive zvezde kako bi mapirali veliko širenje svemira. Zaista odličan način da se upotrebi jedna mala galaksije, bez oblika.


Patuljasta galaksije IC 1613

Mesto obližnje, veoma blede galaksije IC 1613 u sazvežđu Cetus. Ovu galaksiju je vrlo teško vizuelno opaziti.

Beleške
[1] OmegaCAM sadrži 32 CCD čipa, 256 miliona pikslea i nalazi se na VLT 2.6-metarskom teleskopu za pregled neba na Paranal opservatorije u Čileu. Klikniteovdekako biste videli više slika koje je snimila OmegaCAM kamera.

[2] KOsmička prašina sačinjena je od različiztih težih elemenata, poput ugljenika, gvožđa, ali i od dugih lanaca moolekula. Ne samo što blokira svetlost i čini objeket koji se kriju u njoj težim za posmatranje, već i isključivo rasejava plavu svetlost. Kao posledica ovoga, kosmička prašina čini da svemirski objekti izgledaju više crveno nego što bi inače bili. Astronomi, međutim, mogu da izračunaju faktor "crvenila" dok proučavaju objekte. Međutim, što je manje crvenila, preciznije su opservacije.

[3] Pored dva Magelanova oblaka, IC 1613 je jedina nepravilna patzuljasta galaksija u Lokalnoj grupi galaksija, u kojoj su identifikovanepromenljive zvezde RR Lire.

https://t.co/cp3nN0pbhQ

A P O D...

Zemlja za 1000 godina

Kroz kakve promene će proći naša planeta za narednih 1000 godina?

Kuda: na Mesec ili na Mars?

Uloge su, više silom prilika nego voljom, podeljene. Rusi bi voleli da pošalju svoje ljude na Mesec, ali… nije samo novac u pitanju. Treba da se uozbilje, treba da žele, da im je stalo do astronautike i do osvajanja Meseca. I da tom poslu priđu ozbiljno. Džaba im što im popovi osveštavaju lansirne rampe, nešto u čitavom društvu nije najbolje. Nema onog entuzijazma kakav je vladao u vreme Gagarina. A tada su bili prva sila astronautike. Posle duuugog niza godina i nekih neuspeha sada sa Evropskom svemirskom agencijom šalju letelicu na Mars. Neki moji poznanici se klade da će i tu omanuti. Ja mislim da neće, ali videćemo.



Japanci ne pokazuju ambicije da lete svojim brodovima, Indijci i ostali za sad o letu na Mesec imaju samo neke daleke, maglovite i neprecizne planove. Ostaju kao ozbiljni kandidati za ekspediciju sa ljudskom posadom na Mesec Kinezi i Amerikanci. Ovi prvi će po svemu sudeći u tome i uspeti, samo pitanje u kojoj će se to deceniji desiti. Oni rade ozbiljno, ali imaju još puno posla. I pored velikih uspeha još su na početku.

Amerikanci opet sigurno mogu da pošalju posadu na Mesec, ne odmah, ali u sledećoj dekadi. Samo više su zainteresovani za Mars, a oba ne mogu. Rasplinuli su se, imaju misije po celom Sunčevom sistemu: Mars, Saturn, Jupiter, Pluton, Sunce… od tridesetak aktuelnih misija dve trećine su njihove. Para i snage za Mesec pored svega toga nemaju, a ni njihova javnost za Mesec nije više zainteresovana. Ali Mars? To je stvar prestiža i, bez obzira što je ekspedicija na Mars užasno skupa, rizična i sa naučnog stanovišta verovatno još uvek nepotrebna, ona će puno značiti za njihov prestiž i utemeljenje na mestu vodeće, ubedljivo vodeće kosmičke nacije.

Ipak i Mesec i Mars su zapravo važni.

Zašto na Mesec?



Mesec je blizu. Od nas je udaljen oko 400 hiljada kilometara, što astronauti prevale za tri, četiri dana. Postoje jaki razlozi za odlazak na Mesec. Na njemu se nalaza ogromne količine helijuma 3 koji bi mogao da reši energetske probleme Zemlje za više hiljada godina (pet do deset hiljada godina, zavisno od izvora). Na Zemlji ovog izotopa je malo, njegova godišnja proizvodnja meri se gramima, a na Mesecu ga ima, kako se računa, preko 500 hiljada tona. A ima i dragocenih minerala koji samo čekaju da ih neko pokupi.

Slaba Mesečeva gravitacija bila bi korisna za više nauka, za fiziku, biologiju, medicinu. A tek, kakva bi tamo opservatorija mogla da se napravi. Tamo nema atmosfere, smoga, vlage, najjače svetlosno zagađenje noću bio bi Jupiter, a nebo se kreće 30 puta sporije nego na Zemlji.

Međutim, Mesec ima i mana. Pre svega on je sasvim negostoljubiv. Tamo nema atmosfere koja čuva od Sunčevog zračenja, temperature su previsoke i preniske, sredine nema. Mesec je prekriven regolitom, sitnom prašinom od izdrobljenog stenja koja može biti vrlo oštra i koja se širi na sve strane i upada u sve pore odela, mašinerije, alata. Uopšte Mesec je užasno mesto za život.

Zašto na Mars?



Ne vidim naučno opravdanje za putovanje na Mars. Možda za 50 godina ako to putovanje postane bezopasno i mnogo jeftinije, ako traži mnogo manje žrtvovanja čitave nacije. Jeftinije i jednostavnije je da posao odrade roboti. Ali prestiž? To jeste važno. Bio bih ponosan na svoju zemlju kada bi ona bar neki mali satelitić lansirala tamo gore. O ozbiljnijim poduhvatima neozbiljno je ovde i misliti. Mogu samo da zamislim koliko bi elana dobila nacija koja pošalje čoveka na Mars!

Do Marsa je teško doći, sve ostalo je lakše nego na Mesecu. Mars je od planeta najsličniji Zemlji. Ima atmosferu, kakvu takvu, ali bolju nego Venera. Ima gravitaciju pogodniju nego Mesec. Dan traje neprimetno duže nego na Zemlji, tamo postoje godišnja doba, istina mnogo duža nego kod nas, ali to i nije neki problem. Temperatura je oko ekvatora podnošljiva, bar u podne. A pejsaž? Divan je na svoj marsovski način. Geolozi (tamo bi se zvali areolozi) bi uživali, a biolozi bi grozničavo kopali u potrazi za vodom i… i ko zna čim još. Možda bi im se ostvario milenijumski san o otkriću života, makar izumrlog. Vodu bi svakako našli, jer nje sigurno ima, u pojedinim oblastima čak i na površini. Bio bi zapravo to početak grandioznog, najvećeg poduhvata ljudske civilizacije od njenog nastanaka: početak teraformiranja susedne planete.

Ali Mars je daleko. Kada biste otišli čak i u kratku posetu nekom na Marsu za to bi vam trebalo dve godine. Jedno sedam, osam meseci da odete tamo i toliko da se vratite. Za povratak morate sačekati pravi trenutak (kada je putovanje za Zemlju najkraće i najjeftinije). Sve vreme puta ste u skučenom prostoru, bombardovani radijacijom sa Sunca. I ako nešto krene naopako najviše što možete jeste da smireno i staloženo napišete o tome blog. Prvu pomoć dobili bi ste sledeće godine, najranije.

***

Mesec ili Mars? Zapravo, samo nek idu. Osvojiće svi oni jednog dana i jedno i drugo.

https://t.co/4JI3v9c6Bo

A P O D...

Pogledajte jutarnju utrku u punoj HD rezoluciji

Mars i Mjesec u mrtvoj utrci na nebu



Sutra, prvog jutra u februara prije svitanja, nad južnim horizontom odvija se prava nebeska utrka dvaju poznatih nebeskih tijela. Mars i Mjesec nalaze se u istoj „stazi“ u zviježđu Vage.

Ukoliko ste ikada nasjeli na medijske „priče“ kako se Mjesec i neka od planeta na nebu vide kao objekti istog promjera, sada je prilika da se u „HD rezoluciji“, vlastitim očima uvjerite u suprotno. Mjesec u posljednjoj četvrti biti će lagan orijentir za pronaći ne baš sjajnu zvijezdicu u njegovoj blizini. Pogledajte karte koje donosimo u opremi teksta – lako ćete identificirati Mars. Možda je nekima od vas ovo prilika da po prvi puta u životu uoče „crvenu planetu“ o kojoj toliko čitamo, slušamo, gledamo..

Ovih je dana, u jutarnjim satima moguće je istovremeno uočiti svih pet golim okom vidljivih planeta. Posljednja takva prigoda bila je prije jedanaest godina, a sljedeća će biti tek za dvije godine! Stoga, ukoliko nas vremenske prilike posluže, odvojite minutu svog vremena pod zvijezdama i uživajte.



Ovog tjedna očekuju nas još dva bliska susreta Mjeseca i planeta. Srijedu ujutro naš se prirodni satelit „utrkuje“ sa Saturnom, a petak ujutro sa Venerom i Merkurom. Sve što vam je potrebno za vidjeti ova nebeska događanja je probuditi se i golim okom pogledati nebo iznad horizonta od jugoistoka do jugozapada.

„Upoznaj budućnost, probudi kreativnost, budi uspešan!”



Udruženje studenata tehnike Evrope – BEST Beograd, deveti put zaredom organizuje inženjersko takmičenje ─ EBEC Beograd u sklopu „Beogradski dani inženjera”. Takmičenje će se održati od 10-14. marta na Mašinskom fakultetu.

Učesnici su studenti tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta, koji će se nadmetati u dve kategorije – Studiji slučaja i Timskom dizajnu. Pored toga, imaće priliku da unaprede svoje inženjerske, ali i prezentacione veštine učešćem na brojnim radionicama i treninzima koji se održavaju u sklopu takmičenja.



Timski dizajn predstavlja najkreativniju vrstu nadmetanja koje podrazumeva rešavanje određenog inženjerskog problema konstruisanjem naprave koja vrši zadatu funkciju poput dizalice, katapulta, letelice ili pak muzičkog instrumenta.

Studija slučaja omogućava studentima da usavrše svoje veštine, rešavajući i prezentovajući rešenja tehničkog ili tehničko-menadžerskog problema, koristeći se prethodnim iskustvom i stečenim znanjem.

EBEC (European BEST Engineering Competition) je najveće evropsko studentsko takmičenje namenjeno budućim inženjerima, koje ima za cilj da podstakne timski i takmičarski duh mladih.
Svake godine se održava na tri nivoa ─ lokalnom, regionalnom i evropskom. Ovogodišnje finale inženjerskog takmičenja EBEC biće održano u avgustu 2016. godine u Beogradu, gde ćemo imati priliku da se susretnemo sa nekima od najboljih studenata tehnike Evrope!



Pokaži da poseduješ veštine pravog inženjera! Učestvuj i izbori se za svoje mesto na najvećem studentskom takmičenju u Evropi!

Prijavljivanje je besplatno i počinje 1.februara.

Za više informacija o događaju i načinu prijavljivanja posetite sajt www.ebec.BEST.rs ili Facebook stranicu.