Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/ooMxUSoC3a

A P O D...

100 godina Opšte teorije relativnosti

Specijalna teorija relativnosti (STR) iz 1905-te godine je otkrivena kroz analizu zakona elektriciteta i magnetizma. Njena neočekivana posledica je slika u kojoj su vreme i prostor povezani u četvoro-dimenzionalnu geometriju, specifičnu za svakog posmatrača. Svako relativno kretanje dva posmatrača unosi deformaciju između te dve geometrije. STR daje recept kako da se te slike povežu a naš opis fizike formuliše na način koji ne zavisi od izbora posmatrača.

Opšta teorija relativnosti (OTR) iz 1915-te godine je otkrivena analizom uzajamne simulacije gravitacije i inercije. Rezultat te analize je da prostor i vreme imaju dinamički smisao. Svaka masa rasteže prostor i usporava vreme, utoliko više ukoliko smo joj bliži. Pri malim deformacijama taj efekat izgleda tačno kao Njutnov zakon gravitacije, tako da je OTR tačnija i sveobuhvatnija teorija gravitacije.

Mnogo je pisano, sa pravom, o tehničkoj kompleksnosti OTR. Ovog meseca kada se navršava 100 godina te teorije, vredi međutim da se naglasi koliko toga smo shvatili kroz OTR i bez ikakve matematike, samo kroz njenu novu geometrijsku sliku.



Početak Svemira

Ilustrovaćemo to na primeru osnovnog kosmološkog pitanja: početka Svemira.

U našoj svakodnevnoj, klasičnoj slici uvek se prećutno podrazumeva da su prostor i vreme zadata arena u kojoj se odigrava kretanje i evolucija materije. Povratni efekat ne postoji u toj slici. Podrazumeva se da je postojanje prostora i vremena nezavisno od postojanja ili kretanja materije.

To nameće očigledno pitanje: ako postoji trenutak stvaranja “Vasione” u smislu zvezda, galaksija, ili uopšte bilo kakve materije, šta je to što je postojalo u prostoru i vremenu pre Vasione koju znamo? Šta god da je, kada je nastalo, gde i zašto?

OTR je objasnila tu zagonetku svojom drugačijom interpretacijom. Posmatrano udaljavanje galaksija od nas se interpretira ne kao njihovo kretanje u prostoru, već kao širenje samog prostora koji nosi galaksije sa sobom. Kao Rubikova kocka koja se rasteže tako da svaka njena kockica postaje veća. Jata ili grupe galaksija sede svaka na uglu svoje kockice, deformišući se manje ili više usled svog uzajamnog privlačenja, a same galaksije slede orbite oko svog ugla kao centra masa svog jata ili grupe.

Širenje svemira je širenje prostora u svim pravcima. Na kom god uglu bilo koje kockice da se nalazimo, drugi uglovie se udaljavaju, tako da ne postoji centar širenja u prostoru. Drugim rečima, svaki ugao prostorne kockice ili svaka grupa galaksija je centar širenja.

Postoji međutim “centar,” ne u prostoru već u prostor-vremenu. Da bi to sebi vizuelno predstavili ilustrovaćemo sav trodimenzionalni prostor kao dvodimezionalnu ribarsku mrežu. Širenje svemira je predstavljeno rastezanjem mreže. U budućnosti ivica svakog četvorougla na mreži je veća nego sada. U prošlosti ona je bila manja.

Ako sada povučemo liniju koja spaja jedan isti čvor na mreži u različitim momentima vremena ona predstavlja vremensku osu. Širenje svemira odgovara razilaženje tih osa ka budućnosti i njihovo približavanje ka prošlosti.


Ilustracija širenja Svemira u prostoru I vremenu. Prostorne dimenzije idu horizontalno, tok vremena vertikalno. Sve vremenske ose počinju u Velikom prasku (VP). Svaki trougao pokazuje lokaciju galaksije, ili onoga što je postojalo pre na istoj lokaciji, u jednom momentu vremena. Crvene linije pokazuju putanje svetlosti od VP do nas u sadašnjem momentu. Izvor: http://www.astro.ucla.edu/~wright/cosmo_03.htm .

To nije hipoteza ili proizvoljan crtež. Pre skoro 50 godina Rodžer Penrouz i Stiven Hoking su matematički dokazali da ako je svemir ispunjen samo običnom materijom čija gravitacija usporava njegovo širenje, iz OTR sledi da se te vremenske linije produžene u prošlost sve presecaju u istoj tački. Ta tačka je početak naše Vasione, podrugljivo nazvan Veliki prasak (The Big Bang) ili kratko VP.

“Rastojanje” od nas do Velikog praska je duž vremenske ose. To dakle nije rastojanje u prostoru, već vreme koje je proteklo od Velikog praska do sada. Najnovije procene daju vrednost od oko 13.8 milijardi godina.

Pošto se vremenske ose svake tačke u Vasioni presecaju u Velikom prasku, VP je jedinstven “događaj”: sve tačke prostora se preklapaju u isto vreme tako da je sva materija u istoj tački prostora u isto vreme. Zato se takav događaj naziva singularnim, ili češće i dramatičnije “kosmološkim singularitetom.”

Ose vremena su kao radijusi od Velikog praska do bilo kog kasnijeg momenta. Pošto ne postoji dužina manja od nule, ne postoji vreme pre Velikog praska. Pitanje “šta je bilo pre VP” nema smisla jer pojam vremena “pre VP” nema smisla.


Veliki prasak nije eksplozija u prostoru koji već postoji, već sav prostor u jednoj tački na početku vremena. Vreme pre VP ne postoji, jer ne postoji dužina manja od nule.

Dakle u OTR slici u kojoj je vreme geometrijska koordinata a prostor evoluira u sprezi sa materijom, početak Vasione nije eksplozija u prostoru koji već postoji, kako se često misli. To je početak vremena i početak svog prostora sa materijom u njemu. O onome što je uzrok ili što „prethodi“ Velikom prasku može da se govori samo bez korišćenja pojmova prostora i vremena.

Anti-gravitacija

Ako je međutim sva materija u istoj tački u isto vreme, onda je gustina materije u VP beskonačna! Time postaju beskonačni i početna zakrivljenost prostora i početna brzina širenja.

To nije prihvatljiva fizička slika. Jer 1 podeljeno sa nultom zapreminom daje beskonačnost baš kao i 3 podeljeno sa nulom ili bilo koji broj podeljen sa nulom. Međutim ako startujemo od beskonačnosti, koja zavisnost za gustinu onda sledi iz toga? Da li je 1, 3, milion ili neki drugi broj podeljen zapreminom? To ne znamo. „Objašnjenje“ u kome naša Vasiona počinje od beskonačnosti nije prediktivno, fizičko objašnjenje.

Rešenje decenijama duge zabune i polemike oko ovog pitanja je u uslovima teorema Penrouza i Hokinga.

VP sledi iz OTR ako u svemiru postoji obična, nama poznata materija čije gravitaciono privlačenje usporava širenje. Samo je beskonačno velika početna brzina mogla da nadvlada beskonačno veliko početno gravitaciono privlačenje kada je sva materija bila u istoj tački. Međutim ako u svemiru postoji materija sa anti-gravitacionom svojstvima onda imamo obrnutu situaciju: širenje je onda moglo da počne od nulte brzine pod uticajem anti-gravitacije kao odbojne sile i sa materijom u Vasioni malih ali konačnih razmera. U nekom smislu to je i dalje VP, ali početno stanje nije više „singularno,“ nema ni nulte zapremine, ni beskonačnosti kao početnog uslova. Kosmološka evolucija je potpuno prediktivna.


Ne-singularni Veliki prasak. Prostor male ali konačne veličine se širi ubrzano i brže od svetlosti pod uticajem odbojne anti-gravitacije nekog fizičkog polja u svom osnovnom stanju. Ilustracija iz „Ilustrovane kratke povesti vremena,“ Stivena Hokinga.

Šta više, u ovoj slici ne moramo više da se pozivamo na posmatranja kao motivaciju za sliku da se Svemir širi. Širenje je sada objašnjeno kao neophodna posledica postojanja anti-gravitacije i njene dominacije u početnoj fazi.

Anti-gravitacija može da izgleda kao matematička mogućnost bez fizičkog smisla, međutim njenu realizaciju je pokazala kvantna teorija polja. Svaki mikroskopski fizički sistem ima takozvano osnovno stanje, sa minimalnom mogućom energijom. U mnogim slučajevima ta minimalna energija, ili tačnije gustina energije je nula, što fizičari nazivaju prosto vakumom. Međutim u nekim interesantnim slučajevima ta minimalna gustina energija može da bude neki konačan broj, veći od nule. Fizičari i dalje nazivaju takvo stanje vakumom, jer je i dalje u pitanju osnovno kvantno stanje, ponekad koristeći frazu vakum konačne gustine.

Ako je fizički sistem u takvom stanju neko fizičko polje koje ispunjava sav Svemir, prosta algebra pokazuje da ono tada ima anti-gravitaciona svojstva. Praktično u svakoj deceniji razvoja OTR od njenog početka do danas to iznenađujuće ali tehnički jednostavno svojstvo OTR je dovelo do nekog novog rezultata, interpretacije, ili bar pokušaja objašnjenja posmatranja. U modernim kosmološkim modelima prisustvo vakuumske energije u početku svemira i efekat njene anti-gravitacije su praktično neizbežni. Stari singularni VP nije naročito verovatan kao početno stanje naše Vasione.

Imaginarno vreme

Analiza Penrouza i Hokinga o početku svemira u okviru OTR može da se interpretiraju i na sledeći način. Njihov zaključak o neizbežnosti VP kao singulariteta sledi iz analize jednačina OTR koje se naravno baziraju na konceptima prostora i vremena. Međutim iz atomske fizike mi smo naučili da na mikroskopskim razmerama reda veličine atoma i manjim, nije moguće precizno lokalizovati elementarne čestice. Iako imaju identitet kao celina u smislu diskretne mase ili energije, one su „razmazane“ u prostoru. To je bilo jedno od velikih otkrića druge velike revolucije 20. veka, Kvantne mehanike.

U slučaju VP mi nemamo direktne eksperimentalne rezultate koji bi sugerisali nešto slično, ali sledeći istu logiku fizičari su počeli da špekulišu sa slikama „razmazanog“ prostora i vremena, takozvanom „prostorno vremenskom penom“ i pokušajima da konstruišu kvantnu teoriju gravitacije koja korektno opisuje najraniju fazu naše Vasione.

Savremena varijanta tog prilaza je u daljem razvoju teorije struna i njenoj primeni na kosmologiju ranog svemira. Iako pored obilja ideja ne postoji jedno, opšte prihvaćeno kosmološko rešenje, postoji široko slaganje da je na malim razmerama, bilo u laboratoriji ili u ranoj fazi svemira, OTR došla do granice svoje primenljivosti.

Kao što klasični objekti „određene“ mase ili razmera postoje samo kao dobra aproksimacija njihovog kvantno-mehaničkog opisa, očekuje se da se i klasični prostor i vreme pojavljuju kao veoma dobra aproksimacija kvantno –mehaničkog opisa realnosti bez prostora i vremena. Taj dublji kvantni opis bi trebalo da da konzistentna teorija struna ili neka druga teorija gravitacije iz koje bi OTR trebalo da sledi kao dobra klasična aproksimacija.

Režim u kome jedna slika prelazi u drugu i detalji tog opisa su još uvek nejasni jer iako OTR sledi iz teorije struna, niti postoji jedinstvena teorija struna niti fizičari dovoljno razumeju kako iz poznatih teorija struna može konzistentno da se dobije opis poznatih elementarnih čestica i njihovih fundamentalnih interakcija koje su podjednako važan elemenat opisa naše Vasione baš kao i OTR.

Jedan konceptualno interesantan rezultat je semi-klasična, efektivna kvantna kosmologija Hartla i Hokinga, i drugih, u kojoj Velikom prasku „prethodi“ kvantno stanje bez vremena, iz koga se spontano, sa verovatnoćom koja zavisi od modela, rađa prostor male ali konačne veličine. Slično tome kako se svetlost pojavi iz elektrona iako ona u njemu ne postoji pre toga.

Važno je uočiti da iako postoji stanje koje je uzrok VP ono ne postoji samo pre „VP“ već pre vremena u kome se razvija naša Vasiona. U ovom kontekstu takođe ne postoji problem „prvog uzroka“ u klasičnom mehaničkom smislu: Vasiona ne postaje zato što mora, već zato što može. Ne zato što je nešto „gurnulo“, već zato što je „bacanje kocke“ permanentan, osnovni fizički proces i neki od rezultata tog bacanja odgovaraju nastanku vremena i prostoru konačne veličine koji se onda širi u tom vremenu.

Štaviše, u svim tim modelima, takav početni svemir je ispunjen fizičkim poljem u svom osnovnom stanju, sa gore pomenutim anti-gravitacionim svojstvom. Pod uticajem te odbojne sile takav mali Svemir se zato širi ubrzano, brže od svetlosti, ili kako fizičari kažu inflaciono, tako da u deliću sekunde dobijamo daleko veću zapreminu. Daleko manju od sadašnje Vasione koju vidimo razume se, ali dovoljno veliku da drugi fundamentalni procesi postepeno promene i sastav takve Vasione i zakon njenog širenja koji onda vode ka sadašnjem stanju.


Ilustracija kvantnog stvaranja svemira. Sfere u donjem delu slike predstavljaju geometrija tro-dimenzionalnog svemira koja oscilira kao stojeći talas u imaginarnom vremenu. Sa nekom konačnom verovatnoćom te oscilacije postaju progresivno širenje u realnom vremenu, predstavljeno konusima u gornjem delu slike. Izvor: http://www.geocities.ws/cosmologiacuantica/e/canonical.htm

OTR dakle u kombinaciji sa elementarnim principima kvantne mehanike i za sada još uvek vrlo prostim modelima vodi do kvantnog stvaranja početka vremena i Vasione konačnih razmera u stanju ubrzanog širenja bržeg od svetlosti.

Pre toga, „pre početka vremena,“ Vasiona postoji u stanju takozvanog imaginarnog vremena. Taj pojam je stran svakodnevnoj klasičnoj fizici, ali je, što je bilo iznenađenje, vrlo prirodan u kvantnoj mehanici. Imaginarno vreme je prava četvrta dimenzija. Za razliku od našeg istinitog „realnog“ vremena, za imaginarno vreme važi Pitagorina teorema u kombinaciji sa bilo kojom prostornom dimenzijom. U imaginarnom vremenu ne postoje putujući talasi, već samo stojeći. U kvantnoj kosmologiji prelaz vremena sa imaginarnog u realno se dešava spontano, sa nekom konačnom verovatnoćom koja zavisi od modela, posle čega sledi gore opisano širenje.

Tehnički, ova slika je jednostavna i verovatno ukazuje tek na elemente konačnog rešenja. Ali je konceptualno interesantna, zasnovana na fizici koju znamo, i nema logičkih ili fizičkih protivrečnosti.

Posle 100 godina

Opšta teorija relativnosti je dakle u opisu Velikog praska, kao i u opisu crnih rupa, što je druga velika tema, dostigla svoju prirodnu granicu. Time je OTR ukazala na dublji opis, koji još uvek znamo samo u obrisima, koji u sebi sadrži i relativnost i kvantnu mehaniku.

Geometrijski prilaz OTR se nadgradio. Već decenijama teorijski fizičari rutinski razmatraju „unutrašnju“ geometriju drugih fundamentalnih interakcija koja pokazuje fascinantne paralele sa OTR. Teorija struna je navela teorijske kosmologe da razmatraju Svemir sa više od tri prostorne dimenzije. U nekim modelima dodatne dimenzije su male, u drugim sav naš Svemir je samo površina („membrana“) u zakrivljenom, višedimenzionalnom prostoru.

Sve su to još uvek otvorena pitanja. Ali sve drugo u vezi gravitacije što se dešava u našem svemiru između ne-singularnog Velikog praska i horizonta događaja crnih rupa je potpuno opisano Opštom teorijom relativnosti. Dve naročito interesantne teme u naše vreme su mogućnost za direktnu registraciju gravitacionih talasa i studije raspodele nevidljivih komponenti svemira, takozvane „tamne materije“ i „tamne energije,“ preko zakrivljenih putanja svetlosti, takozvanog efekta „gravitacionih sočiva.“

Kada su te tragične, pozne jeseni 1915-te, prvo Albert Ajnštajn, a ubrzo za njim, inspirisan Ajnštajnovim radovima ali na svoj način, i matematičar David Hilbert, pronašli i formulisali osnovne jednačine OTR, oni nisu naravno znali ništa od ovoga opisanog gore, niti su tako nešto mogli i da pretpostave. U tom smislu, gledano unazad, proživeli smo divnih 100 godina.

Iskovani u srcima zvezda

Vodonik i svi drugi sastojci ljudskog tela su načinjeni od hemijskih elemenata poteklih sa zvezda, reči su Karla Sagana i Nila De Grasa Tajsona i koje smo mnogo puta čuli prateći čuveni televizijski serijal „Kosmos“. Svaki delić ljudskog tela je iskovan u zvezdama.


NGC 2359 (Torov šlem) emisiona maglina u južnom sazvežđu Canis Major (Veliki pas). Taj šlemoliki kosmički oblak sa krilcima je udaljen oko 15000 svetlosnih godina od Zemlje i veličine je 30 svetlosnih godina. Centralna zvezda je Volf-Rajetova zvezda WR7. Njen sjaj je procenjen na 280000 sučevog sjaja, masivnija je 16 puta i 1,41 puta veća od Sunca. Ona je, takođe, u poslednjem stadijumu svoga života. Profesor Samer Starfild, Frenk Tims I Kristijan Ilijadis će proučiti pre eksplozijonu evoluciju zvezda kakva je i zvezda WR7. ESO/VLT, 50-to godišnjica ESO.

Kalcijum u našim kostima, kiseonik koji udišemo, gvožđe u našoj krvi – sve je to iskovano u nekakvoj zvezdanoj „kovačnici“. Čak je i ugljenik u našoj piti sa jabukama.

Zvezde su gigantske nuklearne peći u kojima nastaju hemijski elementi. Razvijena toplota može dovesti do sudara atoma i stvaranja novih hemijskih elemenata – proces poznat kao nuklearna fuzija. To je proces koji je stvorio elemente kao što su ugljenik ili gvožđe, sastojci od kojih je načinjen svaki nama poznat oblik života.

Iako zvuči jednostavno, u pitanju je jedan veoma složen i ne u potpunosti razjašnjen proces.

Profesori Samer Starfild i Frenk Tims, obojica sa Državnog Univerziteta Arizona (1) i profesor Kristijan Ilijadis sa Univerziteta Severna Karolina u Čepel Hilu (2) se nadaju da će uspeti da razjasne neke nedoumice.

Po rečima Profesora Starfilda, u grubim crtama mi imamo dosta dobru predstavu o tome kako masivne zvezde prelaze u određeni tip supernove a dvojne zvezde sa belim patuljkom postaju neki drugi tip supernova. Mi znamo za mnoštvo razloga zbog kojih dolazi do eksplozija ali i za nerazjašnjene detalje koje pokušavamo da objasnimo kako dalje navodi Profesor Starfild.

Nedoumicu predstavlja i koliko se hemijskih elemenata stvori poput ugljenika ili kalcijuma u zavisnosti od njihovog udela u nuklearnim reakcijama.

Na primer, kako je to duhovito prikazano u novijem SF filmu „Marsovac“, ukoliko želite da stvorite vodu, unećete vodonik i kiseonik i određenu količinu energije u nekakav sud i dobićete vodu u određenom odnosu sa njenim sastojcima u zavisnosti od temeperature samoga suda. Dodajte više toplote – reakcija se ubrzava i rezultat je veća količina proizvedene vode.

Slična stvar se dešava i unutar zvezda s tom razlikom što nuklearne reakcije unutar zvezde stvori milion puta više energije nego što se produkuje hemijskom reakcijom. Zvezde imaju pogon na bazi nuklearnih reakcija. Sabijte zajedno jezgro ugljenika i helijuma unutar zvezdane pećnice i iznedriće se kiseonik koji udišemo. Ubrzajte reakciju i zvezda stvara više kiseonika.

Istraživači rešavaju jednačine uz pomoć računara kako bi predvideli razvoj neke zvezde. Deo ulaznih podatak u cilju izračunavanja evolucije zvezde predstavljaju i odnosi u nuklearnim reakcijama. Jedan skup ovakvih odnosa je korišten kako bi se došlo do količine hemijskih elemenata koje jedna zvezda može da proizvede. Pitanje je da li je taj broj optimalan. Da li je taj broj previše optimističan ili je čak pesimistički mali?

Astrofizičar Tims kaže da je ono što mi određujemo zapravo razumni opseg vrednosti proizvoda u zavisnosti od pouzdanosti podataka dobijenih merenjima na Zemlji. Kao rezultat ovih proračuna jesu varijacije: kolike su varijacije u vrednostima stvaranih hemijskih elemenata neke zvezde, odnosno, koliko se kalcijuma ili ugljenika isprodukuje iz neke zvezde, pita se Tims.

Istraživanje opsega elemenata koje zvezda može da stvori je zasnovano na merenjima u zemaljskim laboratorijama. Ovo je trenutak kada nuklearni fizičar Ilijadis, autor skorašnje izdate knjige o nuklearnoj fizici zvezda dolazi do izražaja. Kao eksperimentalni nuklearni fizičar, on obezbeđuje podatke potrebne za proračune a u vezi odnosa u nuklearnim reakcijama kao i tačnost ovih podataka.

Kako Ilijadis kaže, nije baš kao u filmu “Spajdermen 2” gde izvesni Dr. Oktavijus govori o moći Sunca koju drži u svojoj šaci ali nuklearne reakcije u našim akceleratorima su poput onih kakve se odvijaju u zvezdama.

Ali problem je u tome što i sama laboratorijska merenja imaju uticaja na dobijene rezultate. Ono što naučnici pokušavaju jeste da povežu podatke dobijenih eksperimentom sa posmatračkim podacima iz vasione. Tu ulogu ima astronom Starfild koji je stručnjak na polju zvezda koje su na kraju svog životnog veka. On će upotrebiti Ilijadisove odnose u nuklearnim reakcijama u novim proračunima i na osnovu njih utvrditi kako različite vrste zvezda mogu postati supernove.

Na ovaj način je opisan ceo niz međusobno povezanih istraživanja: eksperimenti rađeni na Zemlji i astronomska posmatranja. Već dve decenije Tims razvija modele zvezda koje će poslužiti kao veza između Ijijadisovih laboratorijskih eksperimenata sprovedenih na Zemlji i Starfildovih astronomskih posmatranja noćnog neba.

Tim naučnika će proveriti oko 50 najvažnijih odnosa u nuklearnim reakcijama u stvaranju elemenata neophodnih za život u obliku kakav ga mi poznajemo. Značaj nekih od ovih odnosa je i taj što su bitni u proizvodnji čiste nuklerne energije dobijene nuklearnom fuzijom na Zemlji.

Kako neka zvezda stari, tako i jezgra vodonika i helijuma ulaze u fuziju i stvaraju se teži hemijski elementi. Ove reakcije se odvijaju u današnjim zvezdama i predstavljaju transformaciju lakših elemenata u teže.

U poznijim stadijumima, većina zvezda će eksplodirati izbacujući produkte svojih nuklearnih reakcija u međuzvezdani prostor. Ukoliko je neka zvezda dovoljno masivna ili ima bliskog pratioca u višestrukom zvezdanom sistemu, eksplodiraće u supernovu koja stvara mnoge teške elemente poput gvožđa i nikla. Ove eksplozije takođe raspršuju raznovrsne elemente kroz galaksiju a od ovako razbacanog materijala na kraju nastaju planete slično kao što je bio slučaj i sa stvaranjem planete Zemlje.

Starfild će uporediti proračune sa posmatračkim rezultatima eksplodiranih zvezda i odrediti količinu hemijskih elemenata izbačenih u vasionu i kako kaže astronom, mi sami smo zapravo taj rezultat.

(1) Arizona State University (ASU)
(2) University of North Carolina, Chapel Hill

Izvor:
https://asunow.asu.edu/

https://t.co/yE3YUeqe6J

A P O D...

Uronjeni u svemir

Beskrajno tamno nebo posuto zvezdama skupljeno u kupolu planetarijuma već samo po sebi je veličanstveno. Posebno kada vidite kako se sa istoka pojavljuju planete, i kako Plejade beže pred velikim lovcem Orionom, a ispred njega Sirijus klizi po nebeskom svodu. I kada se na kraju pojavi prvo rumenilo, opet na istoku, tamo gde koji trenutak kasnije iza horizonta izroni Sunce praćeno malim Merkurom i blještavom Venerom.







Sve je to divno, ali ipak bledo u poređenju sa projekcijom astronomskih i inih filmova. Prizor kada spejs šatl zaurla i kada bljesnu njegovi snažni motori koji polako i elegantno dižu ogromnu letelicu u zenit, ostavlja vas bez daha. I zanemite od lepote kada minut kasnije plavo nebo zameni tamni, crni svemir, a sa strane vidite ogromnu plavu kuglu nad kojom lebde snežno beli oblaci.

Još je zanimljiviji doživljaj kada uđete u asteroidni pojas i kada najednom prema vama poleti hiljade planetoida. A onda se u daljini pojavi narandžasta tačka koja strelovito juri vama u susret. Bio je to gigantski Jupiter. Kako se približavao tako je rastao i dok je prolazio pored nas za trenutak smo videli njegovu divlju, džinovsku, crvenu oluju, ali već kroz minut mimoilazili smo se sa veličanstvenim Saturnom oko koga je kružila malena Diona, zatim Titan. Napravismo dva kruga oko gasovite planete, prošli kroz njegove divovske prstenove i krenuli dalje i dalje sve do daleke Orionove magline u koju smo zašli i odmah uronili u njegove ogromne planine gasa i prašne u kojima se upravo rađaju nove, plave džinovske zvezde. Tamo besomučno divljaju snažni orkanski vetrovi i prže gama zraci. Videli smo proto planetarne diskove, dramatične eksplozija gigantskih zvezda koje u trenutku obasjaju čitavu galaksiju.

Još dalje, mnogo dalje, sreli smo galaksije koje se lenjo i nemo obrću oko svojih osa, videli smo njihove misteriozne sudare, ogromne izlive užarenih gasova umirućih zvezda, halapljive monstruozne crne rupe, neme eksplozije koje potresaju čitave galaksije i rađanja novih svetova i veličanstvena gravitaciona sočiva. Naš Mlečni put tada je već bio samo tačkica izgubljena u crnilu kosmosa.

Dođite u planetarijum AD «Novi Sad» da upoznate svemir.

Fotografije o planetarijumu https://www.flickr.com/photos/97631472@N03/albums/72157658765851323

Katalog svih slika misije Cassini - u filmu

Ako daunlouduješ čitav katalog fotografija Saturna koje je do danas snimio “Cassini” i koje su animirane u obliku flipbooka, koliko ti vremena treba da ih sve pogledaš? Visual Correspondent (šta god to značilo!) “Wall Street Journal’sa”,Jon Keegan,ima odgovor za tebe:bezmalo četiri sata.


http://graphics.wsj.com/saturn/


341,805 images taken by Cassini's Imaging Science Subsystem (ISS) from the Saturn EDR Data Sets (Volumes 1-93). This includes all of Cassini's Photos from February 6, 2004 - September 15, 2015. Compiled and processed by The Wall Street Journal’s @JonKeegan.

Credit: NASA's Goddard Space Flight Center

https://t.co/Xd6X6XJ2pp

A P O D...

TUNDRA

Rusija već u orbiti ima prvog člana nove porodice satelita za rano upozoravanje “Тундра” sposobnog da munjevito detektuje lansiranje nuklearnih projektila. U utorak 17. novembra 2015., samo dan nakon terorističkog napada u Parizu, Aeronautičke odbrambene snage Rusije (VKO) lansirale su sa rampe №4(SK-4 ili 17П32-4) Zone 43kosmodroma Pleseck raketu “Союз2.1б“/“Фрегат-М“sa satelitom „Тундра-11Л“ („Космос2510“). Sistem „Тундра“ ima zadatak da otkriva lansiranja balističkih projektila usmerenih protiv Rusije i da zamene zastareli sistem „Око-1“ iz sovjetskih vremena. Dva poslednja satelita „Око“ prestala su sa radom početkom ove godine.



UVOD

Još u vreme SSSR-a, Rusija je posedovala složen, razgranat i sofisticiran sistem za rano upozoravanje od nuklearnog napada. Kako su se pretnje po državu uvećavale, sistem se menjao i prilagođavao izazovima geopolitike. Donedavno je na braniku odbrane zemlje bio program “Oко” (iako unapređivan, ipak je bio iz sovjetskog doba!), koga su činile različite generacije satelita tipa “УС-KMO” (rus. Управляемый Спутник– Континенты Моря Океаны; “Kontrolisani satelit za nadzor kontinenta, mora i okeana”) i „УС-K” (rus. Управляемый Спутник– Континентальный; „Kontrolisani satelit za nadzor kontinenta“) koji su leteli na geostacionarnoj i visokoeliptičnim (Molnija) orbitama. Ti sateliti su korišćeni za idenifikovanje lansiranja balističkih projektila detektujući infracrveno zračenje iz njihovih motora i kao takvi predstavljali su komplementarni deo ostalih elemenata za rano upozoravanje, u koje su spadali radarski sistemi tipa Voronež, Darjal i Dnjepr. Informacije koje su pribavljali njihovi senzori bili su slati u A-135 antibalistički raketni sistem, koji je od 1995. godine branio Moskvu. Prvih 7 satelita prve generacije lansirano je 1975., dok su prvi sateliti druge generacije poleteli 1991. godine. Do 2012. lansirano je ukupno 101 satelit sistema “Oko”.

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(22 strane, 6,8 MB)
http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/Rusi/2015/tundra/Tundra.pdf

LHC sudara jone pri novoj rekordnoj energiji



Posle uspešnog ponovnog pokretanja Velikog hadronskog kolajdera (LHC-a) i prvih meseci sakupljanja podataka iz sudara protona na novoj granici energija, LHC prelazi u novu fazu u kojoj će se sudarati joni olova na energiji oko dva puta većoj nego što je to bio slučaj u svim prethodnim eksperimentima na sudaraču. Nakon perioda intenzivnog rada na rekonfigurisanju LHC-a i njegove mreže akceleratora za rad sa snopovima teških jona, specijalisti koji rade na CERN-ovom akceleratoru su po prvi put sudarili snopove jona u ranim jutarnjim časovima 17. novembra 2015, a “stabilni” snopovi su uspostavljeni danas prepodne u 10:59, čime je obeležen početak jednomesečnog rada sa pozitivno naelektrisanim jonima olova: atomima olova kojima su oduzeti elektroni. Sva četiri velika eksperimenta na LHC-u će prikupljati podatke tokom ovog perioda, uključujući i LHCb, koji će po prvi put detektovati ovakvu vrstu sudara. Sudaranje jona olova omogući će eksperimentima na LHC-u da ispitaju stanje materije koje je postojalo trenutak nakon velikog praska, dostižući temperature od nekoliko biliona (1,000,000,000,000) stepeni.

“Tradicija je da sudaramo jone tokom jednog meseca svake godine, kao deo našeg raznovrsnog istraživačkog programa na LHC-u”, rekao je Rolf Hojer, generalni direktor CERN-a. “Ova godina je ipak posebna jer dosežemo novu energiju i istražujemo materiju u još ranijem stadijumu univerzuma.”

U ranom životu univerzuma, tokom nekoliko milionitih delova sekunde, materija je bila veoma vruća i veoma gusta sredina – neka vrsta primordijalne supe čestica, uglavnom sastavljena od elementarnih čestica poznatih kao kvarkovi i gluoni. U današnjem hladnom univerzumu, gluoni (eng. “glue” = lepak ) i dalje drže kvarkove na okupu unutar protona i neutrona, koji čine većinu materije (uključujući i nas), kao i druge vrste čestica.

“Postoji mnogo opsežnih i vrlo vrućih pitanja kojima ćemo se baviti posmatrajući sudare jona, za šta je naš eksperiment posebno dizajniran i dodatno unapređen tokom isključenja”, rekao je portparol ALICE kolaboracije Paolo Đubelino. “Na primer, nestrpljivi smo da saznamo kako će povećanje energije uticati na stvaranje čarmonijuma, i da preciznije ispitamo čestice sastavljene od težih kvarkova, kao i gubitak energije mlazeva čestica (tzv. “jet quenching”). Čitava kolaboracija se sa puno entuzijazma priprema za novo putovanje kroz otkrića.”

Zbog povećane energije sudara, povećava se zapremina i temperatura kvark-gluon plazme, što omogućava značajan napredak u razumevanju jako interagujućih sredina koje se formiraju prilikom sudara jona olova u LHC-u. Primera radi, tokom prve sezone rada, LHC eksperimenti su potvrdili da se kvark-gluon plazma ponaša kao savršena tečnost, kao i pojavu “gašenja mlazeva čestica” (“jet quenching”) u jonskim sudarima, fenomen u kome novonastale čestice gube energiju prilikom prolaska kroz kvark-gluon plazmu. Obilje ovakvih fenomena pružiće eksperimentima alat za karakterizaciju ponašanja ove kvark-gluon plazme. Merenja sa većim energijama mlazeva čestica će omogućiti novu i detaljniju karakterizaciju ovog veoma interesantnog stanja materije.

“Rad sa teškim jonima će odlično upotpuniti podatke koje smo ove godine sakupili u sudarima protona”, rekao je portparol ATLAS kolaboracije Dejv Čarlton. “S radošću očekujemo proširenje ATLAS-ovih istraživanja ponašanja energičnih objekata, kao što su mlazevi čestica i W i Z bozoni, u kvark-gluon plazmi.

LHC detektori su bitno poboljšani toko. prvog dugog isključenja LHC-a. Očekujući veće statistike, fizičari će moći da dublje pogledaju signale koji su ih tokom prve sezone rada stavljali na Tantalove muke.

“Čestice sastavljene od težih kvarkova će tokom druge sezone biti proizvođene bržim tempom, otvarajući nove mogućnosti da ispitamo hadronsku materiju u ekstremnim uslovima”, rekao je portparol CMS kolaboracije Ticijano Kamporezi. “CMS je savršeno pogodan da pokrene ove retke probe i da ih izmeri sa visokom preciznošću.”

Po prvi put će se i LHCb kolaboracija pridružiti klubu eksperimenata koji posmatraju sudare teških jona.

“Ovo je uzbudljiv korak u nepoznato za LHCb, koji je sposoban da veoma precizno identifikuje čestice. Naš detektor će nam omogućiti da vršimo merenja koja će odlično dopuniti merenja naših prijatelja na drugim mestima na prstenu”, rekao je portparol LHCb kolaboracije Gaj Vilkinson.

Više informacija: LHC – A proton ‘reference’ run to prepare for lead

(Izvor: IPB)

https://t.co/7dZVnluA4A

A P O D...

Pleiades Star Cluster (Seven Sisters or M45)



higher resolution

Konstantinos Christodoulopoulos
amateur astrophotographer
www.albireo.gr
Greece

Technical Details

Optics
Canon EF 200mm f/2.8 L lens
Mount
Skywatcher HEQ5 Synscan pro
Guiding Skywatcher 9x50 finderscope+DMK21AU04
Camera
Canon EOS 450D
Date
14 Nov, 2015
Constellation Taurus
Location
Parnonas Mountain, Greece
Exposure
5x5 min + 2x10 min, ISO 800
Software
Skyx, Pixinsight

Jupiter u 4k ultra HD





Novi snimci Svemirskog teleskpa Habl otkrivaju do sada neviđene detalje na najvećoj planeti Sunčevog sistema, Jupiteru. Ti snimci su iskorišćeni za stvaranje ove ultra HD animacije.

Zahvaljujući ovim fotografijama naučnici su dobili priliku da utvrde brizinu Jupieterovih vetrova, a i da uoče promene na velikoj crvenoj pegi. Ta pega (naravno, gigantska oluja koja duva na Jupiteru vekovima) zadnjih godina trpi izvesne promene. Ona je počela da se skuplja i zaokružuje i njena duža osa je kraća nego pre godinu dana.

Uživajte u animaciji.

TV ASTRONOMIJA

Zašto je Ajnštajnova teorija relativnosti "najlepša na svetu"?

Albert Ajnštajn je u mladosti proveo godinu dana besciljno lutajući. On je znao ono što roditelji tinejdžera često zaboravljaju – da do cilja ne možete stići, ako ne “protraćite” barem malo vremena.



Bio je u Paviji. Pridružio se porodici, nakon što je napustio srednju školu u Nemačkoj, jer nije mogao da izdrži preveliki pritisak koji je trpeo. Bilo je to početkom 20. veka, kada je Italija ulazila u industrijsku revoluciju. Njegov otac, inženjer, postavljao je prve elektrane na ravnicama Padove.

Albert je čitao Kanta i išao povremeno na predavanja na Univerzitetu u Paviji, iako nije bio upisan na studije.

Posle toga, upisao je studije na Univerzitetu u Cirihu i upustio se u proučavanje fizike. Nekoliko godina kasnije, 1905. poslao je tri članka najprestižnijem naučnom časopisu u to vreme “Annalen der Physik”. Svaki od tih radova bio je vredan Nobelove nagrade.

Prvim je dokazao da atomi zaista postoje, drugim izlaže osnove kvantne mehanike, dok je trećim predstavio svoju prvu teoriju relativnosti (danas poznatu kao “specijalna teorija relativnosti”), kojom razjašnjava kako vreme ni za kog ne protiče identično.

Ajnštajn je preko noći postao priznat naučnik i dobijao je brojne ponude za posao na prestižnim univerzitetima. Ali, nešto mu nije dalo mira: njegova teorija relativnosti se nije uklapala u ono što znamo o gravitaciji. Shvatio je to dok je pisao članak kojim je trebalo da predstavi siže svoje teorije i počeo da se pita da li zakon “univerzalne gravitacije”, kako ju je formulisao otac fizike Isak Njutn, uopšte “drži vodu” u novom konceptu relativnosti. On je bio potpuno obuzet tim problemom, a trebalo mu je 10 godina da ga reši. Deset dugih godina učenja, pokušaja, pogrešaka, zbunjenosti, dvosmislenih članaka, briljantnih ideja, potpunih promašaja...

Na posletku, u novembru 1915. hteo je da štampa članak sa kompletnim rešenjem: novu teoriju gravitacije koju je nazvao “Opštom teorijom relativnosti”.

Postoje remekdela koja imaju moć da čoveka dotaknu do srži: Mocartov “Requiem”, Homerova “Odiseja”, Sikstinska kapela, Mona Liza... U ta dela zaslužuje da se ubroji i opšta teorija relativnosti, “najlepša na svetu”, kako ju je nazvao veliki ruski fizičar Lav Landau.

Kako bismo u potpunosti cenili ovu teoriju, kao i pomenuta remekdela umetnosti, moramo mnogo učiti o njima, ali je nagrada za takav trud velika. Ajnštajnov dragulj je vredan toga.

Čim shvatite kako funkcioniše, opšta teorija relativnosti počinje da vam se ukazuje u predivnoj jednostavnosti. Ali, krenimo redom.

Njutn je pokušao da objasni zašto predmeti padaju, a planete se okreću. Zamišljao je “silu” koja privlači sve materijalne objekte jedne drugima i nazvao je “silom gravitacije”.

Kako ta sila deluje na objekte koji su udaljeni jedni od drugih, bez ikakvih “posrednika” između, tada nije bilo poznato, a Njutn je oklevao da spekuliše o tome.

On je takođe zamišljao kako se tela kreću kroz svemir i sam svemir kao veliku praznu kutiju u kojoj se svi objekti kreću pravolinijskom putanjom sve dok im neka sila ne promeni pravac. Šta je ovaj “svemir”, od čega je sazdan, Njutn nije mogao ni da pretpostavi. Ipak, nekoliko godina pre Ajnštajnovog rođenja, dva velika britanska fizičara Majkl Faradej i Džejms Maksvel dodali su ključni sastojak Isakovom hladnom svetu: elektromagnetno polje. Ovo polje je stvarni entitet, koji prenosi radio talase, ispunjava svemir, vibrira i osciluje kao površina nekog jezera i prenosi električnu silu.

Ajnštajn je od mladosti bio fasciniran tim elektromagentnim poljem koje okreće rotore u elektranama njegovog oca i uskoro je počeo da shvata da gravitaciju, kao i elektricitet, mora prenositi neko polje: “gravitaciono polje”, analogno “električnom” mora postojati. Želeo je da shvati kako to polje deluje i kako se može opisati jednačinama.

Tada mu je na um pala genijalna ideja: gravitaciono polje nije rasuto kroz svemir; gravitaciono polje je sam svemir. To je glavna ideja opšte teorije relativnosti. Njutnov “svemir” kroz koji se stvari kreću i “gravitaciono polje” su jedna te ista stvar.

U trenutku prosvetljenja, neverovatnog pojednostavljivanja stvarnosti, prostor prestaje da se razlikuje od materije i postaje jedna od “materijalnih” komponenti sveta. Entitet koji se talasa, savija, krivi...

Nas ne ograničava nevidljiva kruta infrastruktura: mi smo uronjeni u ogromnu fleksibilnu puževu kućicu. Sunce savija prostor oko sebe, a Zemlja se oko njega ne okreće usled dejstva nekih misterioznih sila, nego zato što juri ka zakrivljenom prostoru u koji pada, baš kao što kliker propada kroz levak. Nema misterioznih sila u središtu levka; njegova zakrivljena priroda tera kliker da se skotrlja niz njegove strane pravo u rupu.

Kako možemo objasniti to zakrivljenje prostora?

Čuveni matematičar Karl Fridrih Gaus, takozvani “princ među matematičarima”, napisao je matematičku formulu da opiše dvodimenzionalne talasaste površine, kakve su površine brda i planina. Zatim je zatražio od jedno talentovanog studenta da uopšti teoriju kako bi bila primenljiva i na prostor u tri i više dimenzija. Student, Bernard Riman, napisao je impresivnu doktorsku tezu, koja je u to vreme delovala potpuno beskorisno. Njegov zaključak bio je da svojstva zakrivljenog prostora određuje određeni matematički objekat, koji je danas poznat pod nazivom Rimanova kriva (R).

Ajnštajn je napisao jednačinu u kojoj je R jednako energiji materije. Drugim rečima: samo zakrivljenje svemira je materija.

Međutim, tek tada počinje da se obogađuje ova magična teorija fantazmagoričnim nizom predviđanja koji podsećaju na delirijum bolesnog čoveka, ali koja su se redom pokazala kao tačna.

Prvo, jednačina opisuje kako se svemir zakrivljuje oko zvezde. Zbog zakrivljenja, ne samo da se planete okreću oko zvezde, nego se menja i putanja same svetlosti. Ajnštajn je predvideo da sunce izaziva zakrivljenje svetlosti, a 1919. ta devijacija je izmerena i predviđanje potvrđeno.

Međutim, nije zakrivljen samo ni prostor, nego i vreme. Ajnštajn je predvideo da vreme prolazi brže na višim nadmorskim visinama, nego na nižim. To je izmereno i ispostavilo se kao tačno: ako čovek koji živi na morskoj obali sretne svog brata blizanca koji je život proveo u planinama, otkriće da je njegov brat malo stariji od njega. A to je samo delić onoga što je Ajnštajnova teorija objasnila.

Kada velika zvezda potpuno istroši svoje “gorivo” – vodonik – ona se gasi. Ono što preostane više ne može da podnese toplotu usled sagorevanja i urušava se pod sopstvenom težinom do tačke u kojoj savija prostor do tog stepena, da se pretvara u stvarnu rupu. To su čuvene “crne rupe”. Nekada su bile gotovo ezoterični misaoni eksperimenti, a danas ih astronomi opažaju uz pomoć teleskopa i proučavaju do detalja.

Ajnštajn je predvideo da se svemir širi i kontrahuje. Štaviše, njegove jednačine pokazuju da svemir ne može mirovati: on mora da se širi. To širenje je i detektovano 1930. Ista jednačina predviđa da je za takvo širenje okidač bila eksplozija mladog, vrlo malog i vrlo vrelog univerzuma, koji nazivamo “Velikim praskom”. Još jednom, niko mu nije verovao, ali su se dokazi gomilali sve do detekcije kosmičkog pozadinskog zračenja – rasutog bleska koji je ostatak vreline koja potiče od originalne eksplozije.

Štaviše, teorija ukazuje da se svemir kreće kao površina mora. Efekti tih “gravitacionih talasa” se prate na nebu na primeru binarnih zvezda i odgovaraju predviđanjima do neverovatne preciznosti – jedan prema sto milijardi.

Ukratko, opšta teorija relativnosti opisuje živopisni svet u kom univerzumi eksploridaju, svemir se urušava u rupe bez dna, vreme se usporava u blizini planete, a nesputani delovi međuzvezdanog prostora poskakuju i ljuljuškaju se poput površine mora.

Sve to bilo je rezultat elementarne intuicije: da su prostor i gravitaciono polje jedno te isto, a sva kompleksnost univerzuma predstavljena u divnoj jednostavnosti - Rab − ½ R gab = Tab

Oni koji su dugo izučavali Rimanovu matematiku i naučili kako da čitaju i tumače ovu jednačinu, svakako su za to odvojili veliki deo života. Ipak, s druge strane, nagrada koju su za to dobili je čista lepota i nove oči kojima mogu posmatrati svet oko sebe.

https://t.co/zaQvicG3Ij

A P O D...

https://t.co/iOGWQ85z7t

A P O D...

Ajnštajn - njegov život i univerzum

Knjiga Voltera Ajzaksona je možda najčitljivija i najpotpunija biografija Ajnštajna do sada, i u tom smislu „najbolja.“ Prvo zbog jezika, pa zbog stila, intelektualnog poštenja, korišćenja novo dostupnih materijala, i najzad zbog svega toga skupa u celini.


Naslov originala: Walter Isaacson
Einstein
His life and universe

Izdavač srpskog izdanja: LAGUNA, 2015.

872 strane, format 13x20 cm.

Većinu Ajnštajnovih biografija pisali su fizičari. Neki od njih umeju lepo da pišu, ali to nije isto kao kada piše neko kome su reč i jezik zanat. Takođe, posebno u prvim decenijama, kada su fizičari pa i mnogi novinari pisali o Ajnštajnu, to je često zvučalo kao obožavanje balsamovanog faraona. Daleko od toga da Ajnštajn ne zaslužuje naše poštovanje, pa i divljenje, ali kada je težište na hvaljenju gubi se prava informacija a obično se ponavljaju i propagiraju pogrešni stereotipi.

Volter Ajzakson je biograf iz druge sredine. Njegova bogata i raznovrsna karijera je bazirana na tradiciji takozvanog istraživačkog novinarstva, koje je uistinu jedna od najboljih tradicija sveukupne američke kulture. Istraživački novinari niti samo prenose vesti, niti iznose svoje mišljenje umesto vesti. Oni stavljaju događaje u kontekst. Dobar istraživački novinar se ne fokusira na skandale, već na važne kontroverzne teme koje imaju šire posledice. U njihovom pisanju ništa se ne podrazumeva kao nešto „što svi znamo,“ jer takvo pisanje je ili kusa informacija ili propaganda. Pravi istraživački novinar ume da sažme uvod u temu tako da ono što sledi može da se prati. U nekom smislu, takvi novinari su i hroničari i istoričari, ali oslobođeni akademskih pravila njihov jezik je jednostavniji i tečniji a pisanje čitljivije.

Tačno takva je Ajzaksonova biografija Ajnštajna. Teme nisu jednostavne, ali čita se kao priča. Ajzakson je započeo karijeru kao politički korespondent a kasnije je pisao biografije i kontroverznih ličnosti kao što su Henri Kisindžer i Stiv Džobs, tako da njemu nije strano da su i ljudi i događaji kompleksni i da je jedini pošten prilaz da se oni opišu i shvate u celini. Zato je ova njegova knjiga prava biografija a ne hagiografija.

Vrlo prijatno iznenađenje je koliko uspešno je Ajzakson opisao Ajnštajnovu fiziku iako on sam nije fizičar. Ovo je knjiga jednog radoznalog, elokventnog intelektualca pisana za slične čitaoce. Ajzakson je razumeo zabune koje unose teorija relativnosti (TR) i kvantna mehanika (KM), dve glavne oblasti Ajnštajnovih istraživanja. Svako od nas interpretira novu informaciju koristeći ono što znamo, tako da postoji tendencija da o TR i KM sudimo po onome „što je logično.“ Međutim, ta „logika“ nije ništa drugo nego naše iskustvo, zasnovano na posmatranjima sveta dostupnog našim čulima i na tom znanju kodiranom kroz zakone klasične fizike, poglavito klasične mehanike Galileja i Njutna.


Volter Ajzakson (Walter Isaacson) je rođen je 20. maja 1952. u Nju Orleansu. Na Harvardu je diplomirao istoriju i književnost, a zatim se upisao na Oksford gde je studirao filozofiju, politikologiju i ekonomiju.

Profesionalni život je vezao za novinarstvo, prvo u londonskom The Sunday Times. 2001. postaje izvršni direktor CNN, a 2003. Izvršni direktor Aspen instituta.

Međutim, ono po čemu je postao globalno poznat su njegove biografske knjige: Kisindžer: Biografija (1992), Bendžamin Frenklin: Jedan američki život (2003), Ajnštajn: Život i univerzum (2007), Stiv Džobs (2011).

Samo po sebi, to je naravno bilo veliko dostignuće u istoriji nauke, a i dan danas to znanje je sasvim dovoljno za razumevanje obilja prirodnih fenomena i za dobar deo našeg inžinjerstva. TR i KM međutim, opisuju svet van domena naših čula, svet objekata koji su ili suviše mali ili suviše brzi ili suviše masivni u odnosu na ono što znamo iz svakodnevnog iskustva. Kako se ispostavilo, zakoni prirode u tim ekstremnim režimima su bitno drugačiji od klasične mehanike, i u tom smislu naša celokupna slika realnosti je promenjena. TR i KM su otkrića novih i suštinski drugačijih opštih zakona prirode.

Ko ne oseti zabunu pri prvom susretu sa TR i KM nije shvatio njihovu poentu. Ali s druge strane, nema nikakve božanske mistike ni u jednoj ni u drugoj teoriji! Obe su stvorene radom smrtnih ljudi, njihovi osnovni zakoni mogu da se iskažu na svima razumljiv način, i mogu da se shvate sa malo napora.

Ajzakson to vrlo dobro razume. Kao odličan hroničar on pedantno prati Ajnštajnov intelektualni put i jezgrovito opisuje i probleme sa kojima se on suočavao i mentalni put koji ga je doveo do njihovih rešenja.

Posebno je vredno što kao dobar novinar a u svoje vreme i student istorije, Ajzakson ima osećaj za sredinu i epohu. Ajnštajn nije usamljeni kauboj oko koga kao muve padaju nespretni Indijanci. Cela galerija fizičara, prijatelja, umetnika, i članova porodice je živo prisutna u ovoj knjizi. Niko nije tretiran ovlaš, već uvek sa važnošću i nivoom detalja koji odgovaraju njihovoj ulozi u razvoju fizike ili u bitnim događajima iz Ajnštajnovog života.

Treba možda nešto da se kaže o prikazu naše Mileve Marić, rođene u Titelu, srednjoškolke u Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Zagrebu, studentkinje u Cirihu, i Ajnštajnove prve supruge. Pre skoro pedeset godina pojavila se divna knjiga „U senci Alberta Ajnštajna“ Desanke Djurić-Trbuhović koja je zaista bacila svetlo na Milevu Marić. Ta knjiga je tačno prikazala Milevu Marić kao tragičan karakter, ali je iskazala i nedoumicu oko njenog mogućeg doprinosa nastanku Specijalne teorije relativnosti (STR).

To nije bio usamljen utisak. Početkom devedesetih, kada se počelo sa objavljivanjem do tada nepoznatih dokumenata i pisama iz Ajnštajnove zaostavštine, sličnu hipotezu o nepravdi prema Milevinom naučnom doprinosu su neko vreme razmatrali i neki od američkih istoričara nauke.

Međutim, posle dve decenije arhivskog istraživanja i polemika postalo je jasno da takva interpretacija nema osnova. Mileva Marić je u jednom periodu bila Ajnštajnov sagovornik, koleginica student, lektor, korektor, i pomoćnik, ali ne i ko-autor. Ajzakson je biograf a ne polemičar, on ne daje svoje sudove, ali iz njegovog pedantnog, dokumentovanog prikaza Albertovog i Milevinog zajedničkog života čitalac može da dobije sasvim jasnu sliku o njihovoj lepoj i tužnoj priči. Od zajedničke, pomešane strasti jednog za drugo i za fiziku, kroz slobodan studentski život u Cirihu, preko trauma i skandala, Milevinog gubitka samopouzdanja i napuštanja budućnosti u fizici, braka „iz dužnosti“ (Ajnštajnov izraz), do relativne stabilnosti porodičnog života za neko vreme. Ali sada je samo Albert bio taj ko je i dalje diskutovao fiziku u zadimljenim ciriškim kafeima. Mileva je ostajala kod kuće, da vodi računa o deci i drugim „ženskim poslovima.“ Na zahlađenje između njih su se nadovezale i tragične sudbine njenog brata, sestre i najzad mlađeg sina što je sve teško opteretilo Milevin život. „Nije lako biti žena jednog genija,“ blago je u jednom pismu ukorio Alberta njegov najbliži, doživotni prijatelj Mikele Beso, koji je bio i jedan od posrednika u razvodu Alberta i Mileve.

Ko god ima interesa ili poštovanja za Milevu Marić treba da pročita Ajzaksonov odličan prikaz njenog života, koji ima značaja ne samo za razumevanje sudbine ove izuzetne žene nego i za studentske i profesionalne izazove našeg vremena.

Čitalac ne treba da pomisli da je ova biografija turobna ili dosadna. Naprotiv. Ona je puna divne fizike i divnih anegdota iz Ajnštajnovog bogatog života. Jednu, koju bih nazvao „Elza i Ilze“, ne bi mogao da smisli ni holivudski scenarista. Druga, u kojoj zabrinuti Njujorški rabin šalje Ajnštajnu telegram koji počinje sa „Da li verujete u Boga? Stop.“ je dostojna Nušića. I takav je bio Ajnštajnov život.

Kod dobrih filmova ulogu ne igraju samo glumci nego i grad ili ulice gde se film dešava. Takav je slučaj i sa ovom knjigom. Kao istoričar, pisac i novinar, Ajzakson odlično razume da je i pored svog značaja Ajnštajn bio samo jedna od figura u svom vremenu i svojoj sredini i on to vreme i tu sredinu majstorski opisuje. Ovo je knjiga ne samo za čitaoce koje zanima Albert Ajnštajn već i obe revolucije u fizici i politička pozadina u prvoj polovini 20- veka.

Deo zvezde uspeo da "pobegne" crnoj rupi

Astronomi su prvi put zabeležili kako crna rupa proždire zvezdu, a zatim deo njenog sadržaja vraća nazad.


Foto: NASA

Naučnici su pratili zvezdu veličine našeg Sunca dok skreće sa normalne putanje ka ogromnoj crnoj rupi.

Zatim su videli da deo njenog materijala “beži” sa ivice crne rupe.

Ovo je prvi put da je potvrđeno da nešto može pobeći velikoj gravitaciji crne rupe.

„Ovakvi događaji su izuzetno retki“, kaže Sjoert van Velzen, vođa tima koji je proučavao pomenutu zvezdu koji je sedam meseci pratio razvoj događaja.

Ogromne crne rupe obično postoje na ivicama velikih galaksija. Ona koja je uočena, nalazi se na ivici jedne manje galaksije i „samo“ je milion puta veća od našeg Sunca. Ipak, dovoljno je velika da proguta zvezdu.

“Još uvek ne znamo kako crna rupa uništava zvezdu. Sudeći prema našim otkrićima, delovi zvezde mogu da joj umaknu, a ovo istraživanje će u velikoj meri doprineti kompletiranju teorije o funkcionisanju crnih rupa”, kaže van Velzen.

Galaksija u kojoj je primećen ovaj neobični kosmički događaj udaljena je od nas 300 miliona svetlosnih godina. Ranije posmatrane crne rupe obično su tri puta udaljenije.

Kako pobeći od supermasivne crne rupe?

Međunarodni tim astrofizičara otkrio je kako je moguće osloboditi se gravitacionog polja galaktičke crne rupe.



Međunarodni tim astrofizičara, uključujući istraživače sa Univerziteta u Kembridžu, iskoristili su nove radio opservacije za praćenje zvezde koju razdire crna rupa.

Prema rezultatima objavljenim u časopisu Science, “takvi događaji uzrokuju prasak svetlosti koji nastaje prilikom upadanja delova svetlosti u crnu rupu.”

Prasak svetlosti praćen je radio-signalom koji proizvodi materija koja je “pobegla iz crne rupe, odlivajući se u mlazu brzinom gotovo jednakom brzini svetlosti“.

Sjoert van Velzen sa Univerziteta “Džon Hopkins“, vodeći autor istraživanja, navodi: “Prethodni napori da se pronađe dokaz ovog odlivanja svetlosti uvek su ’stizali kasno na utakmicu’. Čak i kad bi prstigli na utakmicu, uvek bi je posmatrali sa tribina, dok smo mi prvi put sada dobili sedišta u prvom redu“.

Šta bi to trebalo znači?

“Science Daily“ definiše crne rupe kao “oblasti prostora koji su toliko gusti da jaka gravitaciona sila ne dozvoljava ’bežanje’ čvrste materije, gasa, pa čak i svetlosti, stvarajući ih nevidljivim, odnosno stvarajući efekat praznine u tkanju svemira“.

Pre ove studije, astrofizičari su predviđali da, kada se crna rupa silom ‘nahrani’ velikom količinom gasa - poput zvezde, čestice u magnetnom polju mogu pobeći iz prostora u blizini ruba crne rupe.

Novi rezultati ukazuju na to da je predviđanje bilo tačno, piše "Independent".

Ranije ove godine Stiven Hoking je objasnio svoju teoriju o bekstvu iz crne rupe, koja je bila podjednako zbunjujuća...

https://t.co/IOaTYmb05O

A P O D...

 R Coronae Borealis

Promjenljiva zvijezda R Sjeverne krune (R Coronae Borealis) predstavnica je malobrojne skupine eruptivno-pulsirajućih promjenljivih zvijezda, kod kojih njihova pojačana aktivnost ne uzrokuje povećanje prividnog sjaja, već njegovo smanjenje.

U proljeće davne 1783. godine engleski astronom amater Edward Pigott (1753.-1825.) započeo je sa svojim programom fotometrijskih opažanja zvijezda Sjeverne krune. Tragao je za novim promjenljivim zvijezdama. Bio je to nadasve mukotrpan posao, svaku vedru noć brižljivo je mjerio sjaj velikog broja zvijezda kako bi možda poslije nekog vremena kod neke od njih uočio promjenu sjaja.







Među mnogim zvijezdama koje je Pigott promatrao, u njegovom pregledu Sjeverne krune nalazi se i jedna ranije zabilježena kao jedva vidljiva, da bi nakon nekoliko dana postala naročito sjajna. Pigott svoje otkriće nije odmah objavio jer je želio imati još jednu potvrdu da se zvijezdi sjaj doista mijenja. Iz noći u noć ju je pažljivo promatrao i tek mnogo kasnije dobio je potvrdu koju je tražio. Bilo je to 1795. godine, kada je sjaj zvijezde ponovno oslabio.

U zborniku Philosophical Transactions of Royal Society koji je 1797. objavljen u Londonu, Pigott piše kako je još 1783. a kasnije i 1785. godine, opazio da je ta zvijezda promjenljiva. Budući da je njen sjaj sve do 1795. ostao nepromijenjen u to nije bio posve siguran. Te godine se sjaj zvijezde uvelike smanjio te je postala nevidljiva golim okom. Tako je zvjezdica katalogizirana pod imenom R Sjeverne krune stupila na astronomsku scenu na kojoj je ostala do našeg vremena.

R Sjeverne krune predstavnica je malobrojne skupine nepravilnih promjenljivih zvijezda koje veći dio svog ciklusa provode u maksimumu sjaja. Tokom nekoliko godina zvijezda ima relativno postojan sjaj oko šeste magnitude (apsolutni maksimum 5,85 m u području V), potom iznenada nastupi aktivno razdoblje kada sjaj zvijezde počinje slabiti. U nekoliko tjedana (30 do 35 dana) njen sjaj može pasti sve do prividne magnitude 14,8. U nekom prilikama smanjenje sjaja biva ograničeno na tri do četiri magnitude. Minimumi obično traju nekoliko mjeseci, međutim sa povremenim manjim oscilacijama mogu se produžiti na nekoliko godina.

Pored opisanih velikih promjena sjaja kod ove zvijezde uočene su i polupravilne oscilacije s periodom 44 dana i amplitudom do 0,2 magnitude, koje su posve sigurno uzrokovane radijalnim pulsacijama zvijezde, sličnim onima opaženim kod promljenljivica tipa RV Tau.

U katalozima promjenljivih zvijezda, samo su 44 zvijezde katalogizirane kao promjenljive tipa R CrB. Prema novijim istraživanjima koje je proveo Michael W. Feast, tek 12 zvijezda sa sigurnošću možemo pripasti ovoj skupini, dok su ostale još nedovoljno istražene. Među najpoznatijim predstavnicama te skupine spomenimo RY Strijelca, SU Bika, UV Kasiopeje, W Lisice i najsjajniju u toj skupini ro Kasiopeje, koju pojedini autori klasificiraju različito.

Spektar zvijezde R Sjeverne krune je za maksimuma sjaja doista neobičan, radi se o spektru F8pep. U njemu se zapažaju moćne spektralne linije koje ukazuju na veliku količinu ugljika u vanjskim slojevima zvijezde. Spektralna analiza govori da je atmosfera zvijezde sazdana od oko 67 posto ugljika, vodika i drugih elemenata je samo 33 posto. Upravo u velikim količinama ugljika astronomi nalaze objašnjenje neobičnog ponašanja zvijezde.

Poradi burnih događanja u unutrašnjosti zvijezde, veće količine plinovite tvari, pretežno ugljika, bivaju izbačene u okolicu zvijezde. Ugljik u hladnijim predjelima kristalizira i tvori oblak granitnih čestica koje u cijelosti ili djelomice blokira svjetlost zvijezde. Tlakzračenjapotiskuje grafitne oblake dalje od zvijezde. Oblaci se postupno rasprše u međuzvjezdanom prostoru i sjaj zvijezde se vrati u normalno stanje (maksimum).

Promjenljive zvijezde ovog tipa su najvjerojatnije već prošle fazu crvenog diva i potrošile većinu zaliha vodika, ili su ga izbacile u svemir. Njihove su atmosfere bogate ugljikom i drugim elementima nastalim u nuklearnim reakcijama od kojih zvijezde dobivaju energiju. Ti elementi mogu biti izbačeni iz središnjih područja zvijezde procesom koji nazivamo helijev bljesak do kojega dolazi u kasnijim razvojnim fazama zvijezda. I nakon mnogih godina proučavanja još uvijek nije posve jasan evolucijski status promjenljivih ovog tipa kao ni mehanizmi koji dovode do formiranja oblaka prašine.

Procjene govore da je R Sjeverne krune udaljena od nas oko 2.200 svjetlosnih godina. Zvijezda pripada drugoj populaciji što je u suglasju s njenim drugim fizikalnim svojstvima koje je svrstavaju u skupinu starih zvijezda.

Opažanjem promjenljivih tipa R Sjeverne krune u Velikom Magelanovom oblaku, utvrđeno je da su to superdivovske zvijezde spektralnih razreda F ili G s apsolutnim sjajem oko -5, što znači da su u prosjeku 10.000 puta sjajnije od Sunca. Zahvaljujući velikom sjaju i unatoč njihovoj malobrojnosti, nekoliko zvijezda ovog tipa je vidljivo i manjim teleskopima.

Astronomi amateri svojim sustavnim višegodišnjim opažanjem daju značajan doprinos izučavanju ovih zvijezda. Od posebne važnosti je pravodobno otkrivanje početka smanjenja sjaja. Autor ovog priloga u sklopu posebnog programa The American Association of Variable Star Observers (AAVSO) već dvadesetak godina sustavno promatra R Sjeverne krune i nekoliko sličnih zvijezda. Mjerenja su uvrštena u AAVSO International Database i objavljena u jedinstvenoj monografiji R Coronae Borealis u kojoj su predstavljena opažanja od 1843. do 2004. godine.



Nakon četiri godine R Sjeverne krune je u julu 2007. ponovno postala aktivna, do sredine avgusta sjaj joj je se smanjio za šest magnituda. Najnovija mjerenja dostupna su pomoću AAVSO generatora krivulja sjaja na www.aavso.org/data/lcg



R Sjeverne krune jedna je od malobrojnih zvijezda koja «pred našim očima» proživljava kritičnu fazu u svom razvoju, stoga je neobično važno da nepredvidivo ponašanje njenog sjaja sustavno pratimo. Krivulje sjaja za duže vremensko razdoblje osim što pokazuju stupanj aktivnosti zvijezde, omogućuju računalno simuliranje zbivanja u zvijezdi, koja je na kraju svog životnog puta.

Stopirana izgradnja 30-metarskog teleskopa

Vrhovni sud države Havaja stavio van snage dozvolu za daljnju gradnju Trideset-metarskog teleskopa


Maketa TMT

U skladu sa odlukom suda, Odbor za zemljište i prirodne resurse, BLNR (1) nije imao pravo da odobri dozvolu za gradnju teleskopa nove generacije, investicije vredne 1,4 milijarde dolara a da pri tome nije sačekao okončanje procesa peticije koja se usprotivila ovoj gradnji.

Prosto rečeno, Odbor je trčao ispred rude kada je odobrio gradnju pre konačne odluke o peticiji protesta. U skladu sa navedenim, dozvola se stavlja van snage a po mišljenju suda kojim predsedava Mark Rektenvald.

Viši sud je ranije, 17. novembra ove godine, privremeno zabranio rad na gradilištu korporacije TMT-a (2) sve do 2. decembra. Sud je reagovao u cilju stišavanja strasti protestanata koji su sami planirali da sprovedu blokadu gradnje.

Sud je svojom odlukom donešenom u sredu praktično vratio na ponovno razmatranje odluku o izdavanju dozvole za gradnju a čije bi eventualni ponovno pokretanje potrajalo mesecima pa i godinama. Zvaničnici TMT-a ne odustaju od započetog projekta.

Kealoha Piskota, predsednica udruženja Mauna Kea Anaina Hou, jedne od učesnica u protestu zabrane projekta izgradnje teleskopa je upravo obaveštena o odluci suda i izjavila je da je zadovoljna što je i sama uzela učešće u protestu koji je doveo do odluke suda. Dalje u navodu, rekla je da je to dobra vest i da je dobro što je sud konačno usvojio protest u vezi izdavanja dozvole TMT-u od strane BLNR-a i da će se ceo postupak morati ponoviti kao i to da će nastaviti da prati daljnji razvoj događaja a u vezi ove gradnje. Ona je dodala da je sličan razvoj događaja sledio i 2003-će godine kada je odlukom suda obustavljena gradnja šest novih teleskopa na vrhu Mauna Kee započeto od strane NASA i Kek opservatorije ali da ne može sa sigurnošću da tvrdi da će se isto dogoditi i u slučaju gradnje trideset-metarskog teleskopa. Po njenom mišljenju, problem leži u radu BLNR-a koji svaki put iznova čini iste greške i dovodi do ovakvih reakcija i da je njena jedina nada da će oni konačno presatati sa takvom praksom.


Predloženo mesto za izgradnju TNT

Lanakila Mangauil, jedan od vođa protesta protiv TMT-a naziva ovu odluku izvanredno dobrom. On čestita Mauna Kea hui na istrajnosti u ovom slučaju. Navodi da je to i razlog njihovog istupa i da je tačno da nije poštovana zakonska procedura tokom procesa izdavanja dozvole i da je sud ispravno reagovao kako bi se ovaj proces odvijao u skladu sa zakonom. Dalje u navodu, ukazuje da ne poštovanje zakona dovodi do reakcija naroda Havaja koji se stara za Mauna Keu i da je to njihova dužnost da to i čine. Ukoliko to ne bi činili, bukvalno bi im planina sa svim njenim zemljištem bila oteta a ekosistemi uništeni ukolio se ne bi poštovali propisi. On je dodao i to da se ovom odlukom javnost konačno može uveriti da se stvari menjaju a u vezi observatorije na Mauna Kei i da korporacija TMT nema pravo da prisvaja planinu i da treba da ukloni svoje građevinske mašine.

Predstavnici Univerziteta Havaji i TMT-a se nisu zvanično oglasili povodom najnovije odluke suda u sredu i da će to učiniti naknadno po rečima Dana Meisenhazla, zaduženog za odnose sa javnošću Univeziteta u svom e-mail obraćanju.

BLNR se takođe nije zvanično oglasio i obratio se Javnom pravobranilaštvu koje će dalje biti savetodavno telo u ovom slučaju. Što se samog Odbora tiče, ova odluka suda će uticati na formiranje novog Odbor za zemljište i prirodne resurse čiji će budući rad uključiti i narodnu volju pri planiranju budućnosti Mauna Kee.

Grupa univerziteta iz Kalifornije i Kanade je planirala gradnju observatorije zajedno sa partnerima iz Kine, Indije i Japana. Univerzitet Havaja je ustupilo zemljište na Mauna Kei korporaciji TMT za projekat. Planirana gradnja je na lokaciji koja se smatra za svetim mestom lokalnih domorodačkih zajednica na Havajima. Naučnici kažu da je ovo idealno mesto za gradnju teleskopa koji će omogućiti uvid u rani univerzum. Grupa je obustavila projekat nakon što je protest protiv gradnje blokirao pristupni put observatoriji. Rektenvald je izjavio da se pre izdavanja dozvole moraju uvažiti i odluke učesnika protesta i da je to i njihovo pravo koje se ne sme kršiti i što je dovelo do neregularnosti u projektu.

BLNR je odobrio zahtev Uniherziteta Havaji iz Hila za korišćenje zemljišta po CDUP-u (3) na javoj raspravi održanoj 25. februara 2011. godine a nakon iznesenog javnog mišljenja 2. decembra 2010. godine u mestu Hilo i Kauila-Kona. Odobrenje Odbora je doneto uprkos iznetim suprotnim stavovima i to po ubrzanom postupku kako ne bi bilo reagovanja. Odobrenje odbora je bilo doneto tako da se neće sprovoditi dok se i suprotni stavovi neuzmu obzir i da je takva odluka tek preliminarna.

Nakon višegodišnjeg suočavanja na raspravama i sudovima, 5. maja 2015.-te godine, usledila je i konačna odluka Okružnog suda u Hilu sa sudijom Greg Nakamurom gde BLNR ima pravo za izdavanje dozvole sa zaključkom da su zastupnici suprotnog stanovišta zakasnili sa reagovanjem.

Smatra se da su ukupno 13 već postojećih teleskopa na vrhu planine Mauna Kea, najvišoj tački Havaja, dovela do niza najznačajnijih otkrića u astronomiji. Genter Hasinger, direktor Astronomskog instituta Univerziteta Havaji je za AP izjavio u avgustu mesecu ove godine kako praktično i nema bilo kakvog značajnijeg otkrića u astronomiji a da neki od teleskopa sa Mauna Kee ne učestvuje u tome.

Izvor:

http://westhawaiitoday.com/

Trideset-metarski teleskop (engl. Thirty Meter Telescope), ili skraćeno TMT, je zemaljski segmentirani reflektujući teleskop koji je trenutno u fazi izgradnje na lokaciji Mauna Kea na Havajima. Namenjen je astronomskim posmatranjima u bliskom ultraljubičastom i srednjem infracrvenom spektru svelosti, odnosno svetlosti talsnih dužina od 0,31 do 28 μm. Kao dodatak velikoj površini ogledala, teleskop će biti opremljen najnovijom generacijom adaptivne optike. Ovaj sistem će korigovati zamućenu sliku koja nastaje pri prolasku svetlosti kroz Zemljinu atmosferu i time će se maksimalno iskoristiti potencijali ogledala koje ima prečnik 30 metara. Izvor: Wikipedia

Board of Land and Natural Resources – BLNR
TMT Observatory Corporation
Conservation District Use Permit – CDUP

Sejfertove galaksije

Neke spiralne magline koje je još Habl proučavao imale su spektre sa jakim emisionim linijama.

Karl Sejfert (Carl Keenan Seyfert, 1911-196), koji se bavio posmatranjem galaksija i analizom njihovih spektara, uočio je, 1943. godine, da neke spiralne galaksije imaju vrlo sjajna jezgra (mnogo puta sjajnija od običnih spiralnih galaksija), spektre sa emisionim linijama (prvi put uočeno još 1908. godine). Znatno kasnije, kada su u astronomiji počeli da se koriste rendgenski, infra-crveni i radio detektori, ustanovljeno je da ove galaksije zrače i u drugim oblastima spektra (rendgenskoj, infra-crvenoj, radio).

Dakle, spiralne galaksije sa jakim emisionim linijama, i zračenjem u skoro svim oblastima elektromagnetnog spektra dobile su ime po Karlu Sejfertu, koji ih je prvi detaljno proučavao.

Sejfertove galaksije često imaju prečke i prstenove od zvezda i gasa. Žive u bliskim dvojnim sistemima (ne vole da budu same).

Do danas ih je otkriveno na stotine, i to u našem užem kosmičkom okruženju. Prosečna udaljenost do galaksija ove vrste je oko 500 000 000 svetlosnih godina.

Iz knjige Zvezdani gradovi, Nataša Stanić


Jedna od Sejfertovih galaksija je i NGC 1097. Ona je spiralna, udaljna oko 45 miliona svetlosnih godina od nas, a nalazi se u sazvežđu Fornax. Otkrio ju je Vilijam Heršel 9. oktobra 1790. godine. U svom jezgru ima supermasivnu crnu rupu mase 140 miliona masa našeg Sunca!

Ova fotografija je iz galerije Evropske južne opservatorije.

https://t.co/rzbLWOhDf9

A P O D...

Promene u dizajnu „Ariane 6“

http://astronomija.co.rs/oprema/9947-promene-u-dizajnu-ariane-6

Maglina Leptir sa Habla



Maglina Leptir

Kredit: NASA, ESA, Hubble SM4 ERO Team, Nova obrada i prava na fotografiju Francesco Antonucci
Objašnjenje slike: Svetlo jato zvezda i maglina na noćnom nebu planete Zemlje, često nose nazive cveća ili insekta. Uprkos rasponu krila od više od 3 svetlosne godine, NGC 6302 nije nikakav izuzetak. Umiruća centralna zvezda ove specijalne planetarne magline ima površinsku temperaturu od oko 250.000 stepena Celzijusa, izuzetno je vrela i svetli u ultravioletnom svetlu, ali je zaklonjena gustim oblacima prašine, tako da ne mžemo da je vidimo direktno. Ova oštra fotografija magline i umiruće zvezde je napravljena 2009. godine sa Wide Feld Camera 3 koja je na svemirskom teleskopu Habl i ovde je prezentovana u novo obradjenim bojama. Oblak prašine koji obavija centralnu zvezdu ima svetlu rupu od jonizovanog gasa. Ona se nalazi u blizini sredine ove slike i može skoro tačno da se vidi po ivici. U prašnjavom omotaču vrele zvezde pronadjen je molekularni vodonik. NGC 6302 se nalazi udaljen od nas oko 4.000 svetlosnih godina u sazveđdju Škorpija.

Prevod NASA APOD na srpski jezik: Dipl. Ing. Dr. Liliana Gračanin