Vesti iz sveta astronomije...

  http://t.co/QVxDDvB2ln

A P O D...

  http://t.co/Yw6eaGcsMd

A P O D...

  Priznanje astronomskom časopisu

Časopis Serbian Astronomical Journal koji zajednički izdaju Astronomska opservatorija i Katedra za astronomiju Matematičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu je još jedan srpski časopis koji je dobio međunarodno priznanje tako što se našao na listi najboljih svetskih časopisa koju svake godine objavljuje renomirani američki institut Thomson Reuters.



Ovaj institut u junu svake godine objavljuje listu vodećih međunarodnih časopisa (Journal Citation Report) razvrstanih po naučnim oblastima i rangiranih najčešće po faktoru uticajnosti (tzv. impact factor) koji predstavlja broj citata u određenoj godini na radove objavljene u časopisu u prethodne dve godine podeljen sa ukupnim brojem objavljenih radova u prethodne dve godine. Faktor uticajnosti je tako jedno od merila kvaliteta časopisa koje pokazuje koliko brzo radovi u njemu bivaju citirani, odnosno koliko je sama oblast aktivna.

Ove godine objavljivanje podataka za 2013. je, prema najavi, nešto kasnilo tako da smo, iako je Thomson Reuters još krajem prošle godine obavestio uredništvo o uključivanju časopisa u svoje baze, tek 29. jula saznali da se SerbianAstronomicalJournal nalazi na 41. mestu od 59 časopisa u oblasti astronomije i astrofizike sa faktorom uticajnosti 1.1.

SerbianAstronomicalJournal je časopis sa dugom tradicijom. Nastavak je časopisa Bulletin Astronomique de Belgrade (1992–1998) koji je nastao spajanjem časopisa Bulletin de l'Observatoire Astronomique de Belgrade (1936–1992) i Publications of Department of Astronomy (1969–1992). Pod sadašnjim imenom izlazi od 1998. godine.

Časopis izlazi na engleskom jeziku, dva puta godišnje – u junu i decembru, i objavljuje naučne i stručne radovi iz astronomije, astrofizike, astrobiologije i drugih srodnih oblasti. Ima štampano i elektronsko izdanje dostupno na internet adresi http://saj.matf.bg.ac.rs/, kao i putem servisa DOISerbia Narodne biblioteke Srbije.

SAJ se već dugo ubraja u vodeće domaće časopise, uključen je u nekoliko svetskih bibliografskih baza podataka od kojih su najznačajnije NASA Astrophysics Data System koja se održava na Harvardu i baza Scopus poznatog izdavača Elsevier, ali pojavljivanje na listi najboljih međunarodnih časopisa instituta Thomson Reuters predstavlja dosad najveće priznanje u oblasti izdavaštva i veliki uspeh, po broju istraživača i sredstvima koja se za ovu nauku izdvajaju, male srpske astronomske zajednice koji će sigurno doprineti njenoj globalnoj vidljivosti.

  Život i smrt zvezda sestara



Na ovoj upečatljivoj novoj slici koja nam dolazi sa ESO La Sija opservatorije u Čileu, mlade zvezde su se zbile ispred blještavih oblaka gasa i prašnjavih pejzaža. Zvezdano jato, poznato pod imenom NGC 3293, bi bilo samo običan oblak sačinjen od gasa i prašine, pre deset miliona godina, međutim kako su ubrzo zvezde počele da se formiraju, postalo je sjajna grupa zvezda koju vidimo ovde. Jata kao što je ovo predstavljaju zvezdane laboratorije, koje omogućavaju astronomima da više nauče o tome kako se zvezde razvijaju.

Prelepo zvezdano jato NGC 3293 nalazi se na oko 8000 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Pramca. Sazvežđe je prvi put primetio francuski astronom Nikola-Lui de Lakail 1751. godine, tokom svog boravka u Južnoj Africi, koristeći veoma mali teleskop prečnika svega 12 milimetara. Ovo je jedno od najsjajnijih sazvežđa južnog neba i može se vrlo lako videti golom okom tokom vedrih noći.

Zvezdana jata kao što je NGC 3293 sadrže zvezde koje su se formirale skoro istovremeno, na istoj udaljenosti od Zemlje i iz istog oblaka gasa i prašine, što im daje istu hemijsku strukturu. Kao posledica toga jata kao ovo predstavljaju idealne objekte za testiranje teorije zvezdane evolucije.

Većina zvezda koje vidimo su veoma mlade, a samo jato je staro svega 10 miliona godina. Ovo su takoreći, na kosmičkoj vremenskoj skali, bebe, uzimajući u obzir da je Sunce staro 4,6 milijardi godina i pritome se smtara sredovečnom zvezdom. Obilje sjajnih, plavih i mladih zvezda u otvorenom jatu kao što je NGC 3293 je česta pojava, kao i u možda još poznatijem jatu Kappa Crucis, poznatom i kao Kutija dragulja ili NGC 4755.

Ova otvorena jata su se formirala iz džinovskog oblaka molekularnog gasa, a zvezde u jatu drži na okupu međusobna sila gravitacije. Ali, ove sile nisu dovoljne da održe čitavo jato na okupu, pri bliskim susretima sa drugim jatima i oblacima gasa, pri čemu se gas i prašina rasipaju. Otvorena jata mogu da traju svega nekoliko stotina miliona godina, nasuprot svojim velikim rođacima, zatvorenim jatima, koja mogu da prežive i milijardu godina i sadrže mnogo više zvezda.

Uprkos nekim dokazima koji sugerišu da se u jatu NGC 3293 i dalje formiraju zvezde, generalno vlada mišljenje da se većina, ili bar sve od oko 50 zvezda koje su njemu nalaze, formirala tokom jednog jedinog događaja. Iako su sve zvezde vršnjakinje, one nemaju isti sjajni izgled koji je karakterističan za njihovo godište. Neke od njih izgledaju starije, što astronomima daje šansu da istraže kako i zašto zvezde evoluraju različitom brzinom.

Uzmimo na primer sjajnu narandžastu zvezu u donjem desnom uglu jata. Ova ogromna zvezda, crveni džin, rođenda je kao najveća i najsjajnija, ali baš ovakve zvezde umiru najbrže. Kako troše gorivo u svom jezgru i kako se njihova dinamika menja, pri čemu zvezde kao da natiču i hlade se, one postaju crveni džinovi koje vidimo ovde. Crveni džinovi dostižu kraj svog životnog ciklusa, ali ova rođaka crvenog džina je još uvek u onome što nazivamo period pre glavnog niza zvezda – period pre dugog, stabilnog i sredovečnog života zvezde. Vidimo ih na početku svog života, kao vrele, sjajne i bele u odnosu na crvenu, prašnjavu pozadinu.

Ovu sliku je snimila Wide Field Imager kamera, instalirana na MPG/ESO 2,2-metarskom teleskopu na ESO La Sija opservatoriji u Čileu.

  Perseidi

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem/meteori/8931-perseidi.html

  Rešena misterija magnetara?



Magnetari su bizarni i vrlo gusti ostaci eksplozija supernova. Oni su najmoćniji magneti u svemiru – milionima puta jači od najjačih magneta na Zemlji. Tim evropskih astronoma je po prvi put, uz pomoć Veoma velikog teleskopa Južne evropske opservatorije (VLT), otkrio saputnika magnetara. Ovo otkriće nam pomaže da shvatimo kako magnetari nastaju – zagonetka stara 35 godina – i zašto ova zvezda nije kolapsirala u crnu rupu kao što bi astronomi očekivali.

Kada se masivna zvezda uruši pod uticajem sopstvene gravitacije, tokom eksplozije supernove, dolazi do formiranja neutronske zvezde ili crne rupe. Magnetari su neobična i egzotična vrsta neutronskih zvezda. Kao i sve neutronske zvezde i oni su veoma mali i izvanredno gusti – kafena kašikica neutronske zvezde težila bi milijardu tona – ali imaju i izuzetno moćna magnetna polja. Sa površine magnetara se emituju ogromne količine gama zraka, kada dolazi do naglih “podešavanja” koje nazivamo zvezdotresi, usled velikog pritiska u njihovoj kori. Zvezdano jato Vesterlund 1 (Westerlund 1) [1], koje se nalazi na 16 000 svetlosnih godina, u sazvežđu južnog neba Ara (Oltar), dom je jednom od ukupno dvadesetak magnetara poznatih u Mlečnom putu. Vodi se pod imenom CXOU J164710.2-455216 i dosta je namučio astronome.

“U našem prethodnom radu (eso1034) pokazali smo da je magnetar u jatu Vesterlund 1 (eso0510) najverovatnije nastao u eksploziji zvezde, 40 puta masivnije od Sunca. Ovo je samo po sebi problem, jer tako masivne zvezde se urušavaju i formiraju crne rupe nakon svoje smrti, a ne neutronske zvezde. Nismo shvatali kako je mogao da nastane magnetar”, izjavio je Simon Klark, glavni autor ovog naučnog rada.

Astronomi su predložili sledeće rešenje za ovu misteriju. Oni smatraju da se magnetar formirao tokom interakcije dve masivne zvezde koje su orbitirale jedna oko druge u binarnom sistemu, tako gusto pakovanom da bi mogao da stane unutar Zemljine orbite oko Sunca. Ali, sve do sada, prateća zvezda nije bila detektovana u okolini magnetara u jatu Vesterlund 1, pa su astrnomi koritili VLT da je potraže u drugim delovima jata. Tražili su takozvane odbegle zvezde – objekte koji napuštaju jato pri velikim brzinama - koje su možda bile izbačene iz orbite usled eksplozije supernove koja je formirala magnetar. Jedna zvezda, poznata kao Vesterlund 1-5 [2] se ponašala upravo tako.

“Ne samo da ova zvezda ima veliki brzinu, koja se očekuje kada zvezdu odgurne eksplozija supernove, nego ima i malu masu, visoku luminoznost i bogata je ugljenikom, a ovo je gotovo nemoguće objediniti u jednoj zvezdi – što nas je navelo na zaključak da je formirana zajedno sa drugom zvezdom”, dodaje Ben Riči (Otvoreni univerzitet), ko-autor naučnog rada.

Ovo otkriće omogućilo je astronomima da rekonstruišu životnu priču zvezde koja je dovela do stvaranja magnetara umesto crne rupe [3]. U prvoj fazi ovog procesa, masivnija zvezda u paru polako ostaje bez goriva, a svoje spoljašnje slojeve prebacuje svom manjem saputniku – koji je predodređen da postane magnetar – i čini da se okreće sve brže i brže. Takođe, izgleda da je ovako brza rotacija jedan od klučnih činilaca u formiranju izuzetno jakog magnetnog polja magnetara.

U drugoj fazi, kao rezultat transfera mase, sam saputnik postaje toliko masivan da se za uzvrat rešava velikog dela svoje nedavno stečene mase. Dobar deo mase će biti izgubljen, ali jedan deo će se vratiti na originalnu zvezdu koju i dan-danas vidimo da sjaji kao Vesterlund 1-5.

“Upravo ovaj proces razmene materije je ostavio jedinstveni otisak hemijskih elementata na zvezdi Vesterlund1-5 i omogućio da se masa njenog saputnika smanji toliko da se umesto crne rupe formira magnetar – zvezdana igra vrućih krompira sa komsičkim posledicama!” zaključuje član tima Franciso Naharo (Centar za astrobiologiju, Španija).

Čini se da ako je zvezda član binarnog sistema, to može biti ključni sastojak recepta za stvaranje magnetara. Brza rotacija koja je nastala kao posledica transfera mase između dve zvezde je neophodna za nastajanje izuzetno jakog magnetnog polja. Drugi transfer mase omogućuje magnetaru u nastajanju da se reši viška mase dovoljno da se ne uruši i postane crna rupa u krajnjem stadijumu svog života.

Beleške

[1] Otvoreno jato Vesterlund 1 (Westerlund 1) otkrio je švedski astronom Bengt Vesterlund 1961. godine u Australiji , koji se kasnije preselio iz Australije i postao direktor ESO-a u Čileu (1970-1974). Ovo jato se nalazi iza ogromnog međuzvezdanog oblaka gasa i prašine, koji blokira veći deo njegove vidljive svetlosti. Faktor zamagljivanja je viši od 100 000 i zbog toga je bilo neophodno ovoliko vremena da se otkrije prava priroda jata.

Vesterlund 1 je jedinstvena prirodna laboratorija za proučavanje ekstremne fizike zvezda, koa pomaže astronomima da otkriju kako najmasivnije zvezde u Mlečnom putu žive i umiru. Iz svojih opservacija astronomi su zaključili da ovo posebno jato najverovatnije sadrži ništa manje od 100 000 masa Sunca, a sve zvezde u jatu se nalaze unutar regiona koji je manji od 6 svetlosnih godina. Vesterlund 1 se iz tog razloga čini kao najmasivnije mlado zvezdano jato do sada identifikovano u Mlečnom putu.

Sve do sada analizirane zvezde u Vesterlundu 1 imaju masu najmanje 30 do 40 puta veću od Sunca. S obzirom da takve zvezde imaju dosta kratak životni vek - astronomski gledano – Vesterlund 1 je najverovatnije veoma mlado jato. Astronomi su utvrdili da njegova starost mora biti negde između 3,5 i 5 miliona godina. Dakle, Vesterlund 1 je očigledno novorođeno zvezdano jato u našoj Galaksiji.

[2] Puno ime ove zvezde je Cl* Westerlund 1 W 5.

[3] Kako zvezda stari, nuklearne reakcije u njoj menjaju svoj hemisjki sastav – elementi koji predstavljaju gorivo reakcijama polako nestaju, a produkti reakcija se akumuliraju. Ovaj hemijski otisak prsta zvezde je prvo bogat vodonikom i azotom, ali siromašan ugljenikom, a tek u poodmakloj fazi života zvezda dolazi do porasta koncentracije ugljenika, kada su količine vodonika i azota već ozbiljno smanjene – smatra se da je nemoguće da jedna zvezda bude istovremeno bogata i vodonikom i azotom i ugljenikom, kao Vesterlund 1-5.

  http://t.co/UuVkUdLp70

A P O D...

  'New Horizons': nišanjenje Plutona uz pomoć ALMA

Najskuplji teleskop na Zemlji je morao da se uključi u Nasinu misiju da bi što preciznije bila utvrđena pozicija Plutona.

Kada sam prošli put napisao text o najnovijim dostignućima Nasine sonde “New Horizons”, Zorkić mi je rekao da je upravo to jedva čekao jer u poslednje vreme na sajtu i nije bilo vesti o toj misiji. Nije jer je sonda uglavnom kunjala u stanju hibernacije, a od sedam naučnih instrumenata neprestano radi samo jedan.

Ipak, ako sonda i spava, ne spava Pluton! Da bi zadovoljio Zorkićevu radoznalost a možda i nekih drugih čitalaca, daj da vidimo ima li šta novo vezano za ovaj svet koji je 2006. nepravedno proglašen za otpadnika našeg planetnog sistema i administrativnom odlukom naučnika ražalovan kao planeta, i pored togašto je de facto deseti objekat po veličini za koji se zna da se okreće oko Sunca.


Pluton i Haron. Često ih pominju kao primer dvojne planete u solarnom sistemu. Evo zašto.

Nije tajna da se interesovanje za ovu patuljastu planetu polako “podgreva”, jer će za manje od godinu dana naša sonda “New Horizons” proleteti kroz njen sistem (za sad ga čini pet satelita i verovatno jedan prsten prašine). Ipak, iako bi bilo logično da o dinamici kretanja ovog objekta znamo (skoro) sve (jer šaljemo sondu da ga ispitamo), to nije slučaj. Zato su astronomi upotrebili Veliki 12-metarski milimetarski/submilimetarski radio-teleskop (ALMA, što na španskom a i portugalskom znači duša) u Atakami (Čile) za superprecizno utvrđivanje Plutonove lokacije i orbite oko Sunca, što će Nasinoj sondi omogućiti da jula 2015. godine vrlo precizno proletanje pored Plutona i njegovih 5 meseci.

Iako je već decenijama posmatran i većim teleskopima sa Zemlje i kosmosa, astronomi još uvek pokušavaju da utvrde tačan položaj i putanju kroz naš solarni sistem. Ta dugogodišnja nesigurnost je uzrokvana Plutonovom ekstremno velikom udaljenošću od Sunca (približno je 40 puta dalji od Sunca od Zemlje) i činjenicom da se proučava na osnovu samo jedne trećine njegove orbite. Pluton je otkriven 1930. a treba mu 248 godina za jednu revoluciju oko Sunca.

“Sa tako ograničenim osmatračkim podacima, naša znanja o Plutonovom položaju mogu biti pogrešna za nekoliko hiljada kilometra, što znatno umanjuje našu sposobnost da efikasno proračunamo manevar NH za susret sa planetom,” kaže glavni naučnik programa Hal Weaver sa Laboratorije za primenjenu fiziku Univerziteta Johns Hopkins iz Merilenda.

Tim “New Horizonsa” je iskoristio podatke za pozicioniranje teleskopa ALMA, zajedno sa novim analizama vidljive svetlosti koja se protežu skoro do vremena Plutonovog otkrića, za određivanje planiranih korekcija kursa, poznatih kao “manevri za korekciju putanje” (TCM), od kojih je prvi izvršen u julu. Taj manevar je pomogao da se NH upravi što preciznije ka Plutonu uz najmanju potrošnju goriva, čuvajući ga tako koliko god je to moguće za potencijalni produžetak misije sa ciljem kasnijeg izučavanja nekog objekta Kajperovog pojasa koji se očekuje nakon kompletiranja Plutonove avanture.

U pripremi za taj prvi TCM, astronomi su želeli da što preciznije nanišane Pluton koristeći najdalje i najstabilnije moguće referentne tačke. Pronaći takve referentne tačke za preciznu kalkulaciju trajektorija tako malih objekata sa tako velike udaljenosti neverovatan je izazov. Uobičajeno, za astrometriju (utvrđivanje položaja objekata u kosmosu) optički teleskopi koriste zvezde na velikim daljinama, jer one neznatno menjaju položaj čak i u toku mnogih godina. Međutim, za “New Horizons” potrebna su još preciznija merenja da bi se osigurao susret sonde i planete što je preciznije moguće.

Najudaljeniji i prividno najstabilniji objekti u univerzumu su kvazari, udaljeni više od 10 milijardi svetlosnih godina od nas. U optičkim teleskopima oni izgledaju jedva vidljivo, ali su zato neverovatno markantni na radiotalasnim dužinama, posebno u milimetarskom delu spektra koji ALMA može da “gleda”.

“Astrometrija uz pomoć ALMA-e koristi snažni kvazar pod imenom J1911-2006 sa ciljem da makar prepolovi neodređenost Plutonovog položaja,” kaže Ed Fomalont, astronom iz Nacionalne radio-astronomske opservatorije u Virdžiniji, trenutno pozajmljen operativnom timu u Čileu.

ALMA je proučavala Pluton i njegov najveći mesec Haron snimajući radio zračenje sa njihovih hladnih površina, na kojima je temperatura oko 43 Kelvinova stepena (-230° C).

Tim je prvi put osmatrao ova dva zaleđena sveta u novembru 2013. godine, a onda 2014. još tri puta – jednom u aprilu i dvaput u julu. Sledeće osmatranje je zakazano u oktobru 2014. godine.

“Da bi dobili što bolje rezultate moramo da dozvolimo Zemlji da se pomeri na svojoj orbiti, i tako omogući različite osmatračke pozicije u odnosu na Sunce,” otkriva Fomalont. “Na taj način astronomi mogu lakše da utvrde Plutonovu udaljenost i orbitu.” Ta astronomska tehnika je poznata pod imenom merenje Plutonove paralakse.

“Vrlo smo uzbuđeni zbog mogućnosti da nam ALMA pomaže da bolje targetiramo istorijsku ekspediciju Plutonovog sistema,” kaže glavni čovek misije Alan Stern, sa Southwest istraživačkog univerziteta u Koloradu. “Zahvalni smo čitavom timu iz Atakame za pomoć i predivne podatke koje su nam poslali vezano ua NH.”

Inače, ALMA predstavlja međunarodno astronomsko postrojenje koje partnerski saražuje sa Evropom, Severnom Amerikom i Istočnom Azijom u kooperaciji sa Republikom Čile. ALMA od Evrope dobija sredstva od Evropske Južne Opservatorije (ESO), od Amerike preko Nacionalne Fondacije za Nauku (NSF) a od Azije preko Nacionalnog Instituta za Prirodne nauke (NINS) iz Japana u kooperaciji sa Akademijom nauka (AS) na Tajvanu. Oprema se nalazi na visini od 5.500 m, a čini ga mreža od 66 radio-antena pojedinačnog prečnika od 12 i 7 metara. Sa cenom od preko $1,4 milijarde to je trenutno najskuplji teleskop na Zemlji.

Ono što ne volim kod ove misije je to što će sonda (nažalost) samo prošišati kroz Plutonov sistem. Ako svi proračuni budu OK, sonda će 14. jula 2015. proleteti na 13.695 km visine iznad Plutona vrtoglavom brzinom od 13.78 km/s. Petnasestak minuta kasnije proleteće i iznad Harona, Hidre, Niksa, Kerberosa i Stiksa ali na skoro duplo većoj visini. I to će biti to! Da podsetim da sonda ima samo 7 instrumenata za prikupljanje podataka a i da će biti 32,8 AJ daleko od Sunca. Sećam se da kada je 1989. “Voyager 2” trebalo da u prolazu snimi Neptun da su se naučnici tima zaduženog za fotografisanje žalili da je njihov zadatak da pri brzini od 68.000 km/h snime parče uglja u mraku! (Neptun prima samo 3% svetlosti koju prima Jupiter.) Ni sad zadatak neće biti ništa lakši.



Atakama ALMA milimetarski/submilimetarski radio-teleskop. Ima prostornu rezoluciju od 10 milliarcsec (10−7 radiana), što je 5 puta bolje od Hablovog teleskopa.

  Borba za tržište lansiranja kosmičkih aparata

http://astronomija.co.rs/misije/8924-borba-za-trite-lansiranja-kosmikih-aparata.html

  http://t.co/a8tY9a3UK5

A P O D...

  Zašto Sovjetski Savez nije uspeo u istraživanju Marsa?

http://astronomija.co.rs/istorija/8945-zato-sovjetski-savez-nije-uspeo-u-istraivanju-marsa.html

  Vesti sa Medunarodne kosmičke stanice

http://astronomija.co.rs/misije/iss/8944-vesti-sa-medunarodne-kosmike-stanice.html

  http://t.co/JjOPEuJ9ZX

A P O D...

  http://t.co/CjP7YDZfSU

A P O D...

  http://t.co/QPFTuroFj3

A P O D...

  ALMA otkriva dvostruku zvezdu, sa vrlo čudnim protoplanetarnim diskom







Astronomi su uz pomoć teleskopa ALMA (Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) otkrili pomahnitali protoplanetarni disk gasa koji kruži oko dve mlade zvezde u binarnom sistemu HK Tauri. Najnovija posmatranja teleskopa ALMA pružaju nam do sada najjasniju sliku protoplanetarnog diska oko binarnog zvezdanog sistema. Novi rezultat nam takođe pomaže da objasnimo zašto toliki broj vansolarnih planeta – za razliku od planeta u Sunčevom sistemu – ima čudne, ekscentrične i nagnute orbite. Rezultati će biti objavljeni u časopisu Nature 31. jula 2014. godine.

Za razilku od našeg Sunca, vuka samotnjaka, većina zvezda formira parove – dve zvezde koje se nalaze u orbiti jedna oko druge. Binarne zvezde su veoma česta pojava i nameću nam veliki broj pitanja, uključujući i to kako i gde se planete formiraju u tako kompleksnim sredinama.

“ALMA nam je sada pružila najbolji pogled u sistem binarnih zvezda koja stvara protoplanetarni disk – i shvatili smo da diskovu nisu međusobno poravnati!”, izjavio je Erik Jensen, astronom sa Svartmor koledža u Pensilvaniji.

Obe zvezde iz HK Tauri sistema, koje se nalazi na 450 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Bika, su stare manje od pet miliona godina i međusobno su udaljene 58 milijardi kilometara, što je jednako 13-strukoj udaljenosti Neptun-Sunce.

Manje sjajna zvezda, HK Tauri B je okružena protoplanetarnim diskom koji blokira njenu svetlost. S obzirom da je blještavi sjaj zvezde potisnut, astronimima je dosta lako da posmatraju disk u vidljivoj svetlosti, ili na bliskim infracrvenim talasnim dužinama.

Zvezda saputnica HK Tauri A takođe ima disk, koji ne blokira njen sjaj. Zbog toga nije moguće videti disk u vidljivoj svetlosti, jer je njegov slabašni sjaj zasenila blještavost zvezde. Ali, disk sjaji u milimetarskom delu spektra, koji ALMA može odlično da “vidi”.

Koristeći teleskop ALMA tim naučnika je bio u mogućnosti ne samo da vidi disk oko HK Tauri A, nego su takođe mogli po prvi put da izmere njegovu rotaciju. Jasan snimak im je omogućio da izračunaju da diskovi nisu poravnati i da zaklapaju ugao od 60 stepeni. Dakle, umesto da su u istoj ravni kao i orbite zvezda, jedan od diskova je značajno nagnut.

“Ova očigledna nagnutost dala nam je izuzetan uvid u mladi binarni sitem”, rekla je Rejčel Akeson iz NASA-inog Centra za vansolarne planete na Kalifornijskom tehnološkom institutu, poznatom Caltechu-u. “Iako su postojale ranije opservacije koje su sugerisale postojanje ovako nakrivljenog sistema, nova posmatranja HK Tauri sistema, koja je obavio teleskop ALMA, pokazuju mnogo jasnije šta se zaista događa u ovakvim sistemima.” Zvezde i planete se formiraju iz prostranih oblaka gasa i prašine. Kada materijal u oblaku počne da se sažima pod uticajem gravitacije, on počinje da rotira dok veći deo gasa i pašine ne padne na zaravnati protoplanetarni disk koji kruži oko centralne protozvezde.

Ali u binarnom sistemu kao što je HK Tauri stvari su mnogo kompleksnije. Kada orbite zvezda i protoplanetarni diskovi nisu u istoj ravni, bilo koja planeta koja će se formirati iz tog diska, imaće izuzetno ekscentričnu i nakrivljenu orbitu [1].

“Naši rezultati pokazuju da postoje neophodni uslovi koji modifikuju orbitu planete i da su ti uslovi prisutni pri samom formiranju planete, zbog procesa u kojima je nastao binarni sistem”, zapaža Jensen. “Ne možemo da isključimo druge teroije iz igre, ali zasigurno možemo da kažemo da druga zvezda igra bitnu ulogu.”

S obzirom na to da ALMA može da vidi inače nevidljivi gas i prašinu protoplanetarnog diska, pružila je uvid u mladi, binarni sistem, koji do sada niko nije video. “Zbog toga što gledamo rane faze formiranja protoplanetarnog diska, koji je još uvek u jednom komadu, jasnije uviđamo kako se stvari odvijaju”, objašnjava Akesonova.

Tim istraživača takođe želi da utvrdi da li je ovaj tip sistema tipičan u svemiru ili nije. Napominju da je ovo izuzetan, usamljeni slučaj, ali da dodatna pretraživanja moraju da budu urađena, kako bi se ustanovilo da li su ovakve postavke uobičajane u našoj galaksiji, Mlečnom putu.

Jensen zaključuje: “Iako je razumevanje ovog procesa veliki korak unapred, ne može da objasni sve čudne orbite vansolarnih planeta – nema dovoljno binarnih sistema za oje znamo da bi ovo bio konačan odgovor. Zbog toga je ovo i dalje zanimljiva zagonetka koju treba rešiti!”

Beleške

[1] Ako dve zvezde i njihovi diskovi nisu u istoj ravni, gravitacioni uticaj jedne zvezde će poremetiti ponašanje diska druge zvezde i učiniti da se ljulja ili menja ravan svoje orbite, i obrnuto. Planeta koja se formira u jednom od diskova će takođe biti perturbovana pod uticajem druge zvezde, zbog čega će imati deformisanu orbitu.

  Teška “Angara” će za vreme prvog starta izbaciti u geostacionarnu orbitu maketu korisnog tereta

Raketa-nosača teške klase “Angara–A5”, čije je prvo lansiranje planirano u decembru 2014. sa kosmodroma Pleseck, izbaciće na geostacionarnu orbitu maketu korisnog tereta. Uz minimalne dorade, moguće je njeno korišćenje za lansiranje kosmičkih brodova sa ljudskim posadama.



Prvi start lake “Angare-A1.2PP”, obavljen 9. jula, bio je takodje sa “imitacijom” korisnog tereta (po masi, obliku i dimenzijama) ali po balističkoj putanji. Drugi stepen je sa maketom korisnog tereta pao na poligon Kura na Kamčatki, kako je i planirano. Zanimljivo je da je to bio četvrti start prvog stepena ove rakete-nosača (RN) koji je korišćen za vreme ispitivanja južnokorejske rakete “Naro” (KSLV). Za drugi stepen “Angare” je medjutim ovo bio prvi let. Još jedan kuriozitet je da je laka “Angara” tokom prvog starta bila dobrim delom izradjena od modula zajedničkih i za tešku “Angaru”. Time su tokom probnog lansiranje 9. jula obavljena testiranja sistema dve rakete. Na primer, drugi stepen lake “Angare” je u stvari treći stepen teške “Angare”.

Teška “Angara” će za vreme prvog lansiranja u decembru 2014. nositi na vrhu maketu korisnog tereta koja će pomoću potisnog bloka “Briz-M” biti postavljen u geostacionarnu orbitu. Kasnije, “Blok-M” će da prevede maketu satelita sa geostacionarne na orbitu gde neće zauzimate mesto budućim telekomunikacionim.

Visina RN “Angara-A5” iznosi od 55.4 do 64m (zavisno od tipa gornjeg potisnog stepena), dok je masa na startu od 773t do 790t.

Obe rakete “Angara” (laka i teška) će počev od drugog lansiranja nositi u kosmos prave satelite, ali se očekuje da će njihova testiranja trajati do 2020. posle čega će biti uvrštene u flotu standardnih ruskih raketa-nosača. Do 2020. predvidjeno je nekoliko lansiranja obe verzije “Angare”. Za sada Ministarstvo odbrane, kao glavni naručioc projekta, nije izrazio zainteresovanost za izradu RN srednje klase (nosivosti do 15t) “Angara-A3”, tako da će “samo” laka (“Angara-A1”, nosivosti to 3t) i teška raketa (“Angara-A5”, kapaciteta do 25t) biti u upotrebi. Lansiranja će biti obavljana sa postojeće rampe kosmodroma Pleseck. Počev od 2018, kada na kosmodromu Vastočnij bude napravljena rampa za rakete tipa “Angara” (njena gradnja počinje ove jeseni), lansiranja će početi i sa novog ruskog kosmodroma.

Prema rečima generalnog konstruktora “Angare” Vladimira Njestorova, iako prvobitnim ugovorom sa agencijom “Roskosmos” nije planirano, ova raketa može biti relativno brzo modifikovana u nosač kosmičkih brodova sa ljudskom posadom. U RKK “Energija” uveliko rade na razvoju novog perspektivnog kosmičkog broda čija ispitivanja trebaju da krenu 2018. Kao nosač eksperimentalnog broda koji će tokom prvih lansiranja leteti bez posade, predvidjen je modifikovani “Proton”, dok za sada još uvek nije odlučeno koji će nosač biti korišćen za lansiranje novog broda sa kosmonautima. U kontekstu očiglednih analiza koje se sada vode u “Roskosmosu” oko ovog pitanja treba i tražiti osvrt Njestorova na pilotiranu verziju “Angare”. Njestorov je inače sa Anatolijem Kiseljevim, sigurno najmarkantnija ličnost Centra “Hruničev” (kojim je rukovodio do 2012.), naravno posle legendarnog Čelomeja.

“Angara” je prva “civilna” raketa stvorena posle smrti Sergeja Karaljova 1966. “Proton” je počeo da leti pri kraju života slavnog konstruktora, dok je serija RN “Sajuz” razvijena na bazi prve interkontinentalne rakete R-7. Projekat “Angara” je započet pre gotovo 20 godina i do sada je koštao oko 100 milijardi rubalja (manje od 3 milijardi dolara). .

http://astronomija.co.rs/oprema/8782-angara-redak-snimak.html

http://astronomija.co.rs/misije/7783-lansiranja-lake-i-teke-qangareq-planirana-sredinom-i-krajem-2014.html

  „Persona“ koja će da reši problem obaranja malezijskog aviona u Ukrajini

http://astronomija.co.rs/oprema/8951-persona-koja-e-da-rei-problem-obaranja-malezijskog-aviona-u-ukrajini.html

  http://t.co/XilqFbSiqn

A P O D...

  http://t.co/y1o0rcRmLA

A P O D...

  'Rosetta' blog 3: Istraživanje površine

http://astronomija.co.rs/misije/8953-rosetta-blog-3-istraivanje-povrine.html

  Stranci preplavili Petnicu

Letnji programi u Istraživačkoj stanici Petnica realizuju se punom parom. Međutim ono što ovo leto razlikuje od prethnodnih jeste broj učesnika programa iz inostranstva.



Upravo je završena deseta po redu Međunarodna letnja škola nauke popularno nazvana po matematičkom broju PI (Petnica International) na kojem je učešće uzelo 18 učesnika iz Japana, Španije, Rusije, Poljske, Rumunije, Grčke, Turske i Bosne i Hercegovine.



“Studenti različitih fakulteta i iz različitih krajeva sveta su tokom petnaest dana boravka u Petnici imali priliku da čuju 27 predavanja iz prirodnih, društvenih i tehničkih nauka, i da rade na realizaciji jednog od šest malih naučnih projekata iz oblasti biologije, hemije, astronomije, računarstva i antropologije.” – kaže Nikola Božić rukovodilac međunarodnih programa u Petnici.

Za to vreme se u Petnici realizuju i redovni programi za srednjoškolce iz jedne od 17 oblasti, koliko ih ima, u ovoj prestižnoj instituciji za rad sa talentovanim učenicima. Među njima pored učenika iz svih delova Srbije programe pohađa i skoro sto učenika iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.

“Svima njima je zajednička ljubav prema znanju i nauci. Jezik i zemlje porekla im nisu prepreka da se svi međusobno lepo druže i sarađuju. Radeći na naučnim projektima i rešavajući zagonetke prirode oni se upoznaju i zbližavaju. Prijateljstva iz Petnice traju celog života.” – dodaje Nikola Božić.

Koliko je Petnica zanimljivo i inspirativno mesto govori i ilustracija da je ovih dana tamo došao i student sa Univerziteta Dekart u Parizu na dvomesečnu praksu, kako bi boraveći u Istraživačkoj stanici stekao iskustvo i završio rad na osmišljavanju svog online kursa iz oblasti biologije.

Studenti koji se bave fizikom čestica samo što su otišli iz Petnice, gde je u julu održana druga Letnja škola fizike u saradnji sa institutima u Trstu i Beogradu, a već u septembru slede studentske škole hemije i mikroskopije. Sve ove škole odlikuje veliki broj inostranih predavača.

Završnicu uspešnog međunarodnog leta u Petnici predstavlja ponovni dolazak grupe francuskih studenata. Njih dvadeset će svoju obaveznu praksu u laboratorijama obaviti upravo u Petnici, i to treću godinu za redom.

“Petnica sve više postaje vidljiva na evropskoj i svetskoj mapi programa za student i srednjoškolce koje interesuje dodatno naučno obrazovanje. Veliki broj inostranih učesnika, i to ne samo iz regiona, posledica je dobrog načina rada, dobrih programa i naučne opreme koja je ovde na raspolaganju.” – zaključuje gospodin Božić.

Istraživačka stanica Petnica uspeva da bude jedan od svetlih primera koji našu zemlju promovišu u svetskim razmerama.

  http://t.co/y1o0rcRmLA

A P O D...

  Jutrošnje varijacije na istu temu

Venera, Jupiter i Mesec jutros iz Novog Sada, viđeni na razne načine... Uz šest sremačkih, tu je i jedna bačka, gradska.

  http://t.co/kQ6qO6v0rh

A P O D...