Vesti iz sveta astronomije...

  Sledi revolucija u astronomiji

Astronomska istraživanja dostižu neverovatne visine. Više nego ikada bliži smo nedostižnim crnim rupama, krajnim granicama univerzuma i udaljenim vansolarnim sistemima. Evropa se nalazi na čelu ovih istraživanja zahvaljujući astronomskim postrojenjima koje gradi Južna evropska opservatorija (ESO). U ekskluzivnom intervjuu generalni direktor ESO-a, Tim de Zeeuw, govori o budućim koracima najproduktivnije astronomske instutucije na svetu čija istraživanja su, samo prošle godine, rezultirala sa neverovatnih 840 recenziranih naučnih radova.


Tim de Zeeuw ispred Veoma velikog teleskopa. Izvor: ESO.

Iako se sedište nalazi u Garhingu pored Minhena, ESO gradi teleskope na tri lokacije u Čileu – zemlji koja ima najbolje posmatračke uslove na svetu. Još bolji uspeh biće postignut novim revolucionarnim teleskopom, Evropskim izuzetno velikim teleskopom (E-ELT), čije će performanse nadmašiti sve trenutno operativne teleskope. Biće to pravi naslednik ESO-vog Veoma velikog teleskopa, kakvog naučna zajednica samo može poželeti.

Ovakav teleskop bi mogao da dovede do slične revolucije u astronomiji koja je nastupila pre 400 godina, kada je Galileo Galilej po prvi put uperio teleskop ka nebu i otkrio svet kakav nismo ni sanjali da postoji. “Oko” teleskopa biće veličine polovine fudbalskog stadiona u prečniku i predstavljaće pravi evropski prozor u univerzum. E-ELT će se pozabaviti veoma interesantnim problemima kao što je priroda misteriozne tamne materije i energije, ali baviće se i planetarnim sistemima u naseljivim zonama u kojima bi život mogao da opstane. E-ELT će nas staviti na korak bliže odgovoru na pitanje: da li smo sami u svemiru.

Međutim, u Atakama pustinji u severnom Čileu dešava se još jedna bitna stvar. Na vrtoglavoj visini od 5000 metara nadmorske visine postavljen je veliki niz antena - ALMA - koje će u suvim pustinjskim uslovima, visoko na platou Šahnantor na čileanskim Andima, omogućiti čoveku da zaviri u ogromna prostranstva hladnih oblaka međuzvezdanog gasa i prašine, koji se nalaze na temperaturi od nekoliko desetina stepeni iznad apsolutne nule – najniže moguće temperature u prirodi. ALMA se sastoji od 66 visoko preciznih antena, koje mogu biti raspoređene na rastojanje od čak 16 kilometara, što će joj omogućiti neverovatan “zum” u najtamnije predele svemira, a astronomima dati priliku da se pozabave najbitnijim pitanjima našeg kosmičkog porekla. Ovaj projekat međunarodne saradnje je najveći astronomski projekat koji postoji na Zemlji.


Generalni direktor ESO Tim de Zeeuw

Profesor Tim de Zeeuw je generalni direktora ESO-a od 2007. godine. Doktorirao je 1984. godine na Univerzitetu u Lajdenu. Istraživački rad profesora de Zeeuwa fokusiran je na formiranje, strukturu i dinamiku galaksija, ali i na proučavanje karakteristika tamne materije, supermasivnih crnih rupa, kao i poreklo, strukturu i evoluciju mladih zvezda u našem solarnom komšiluku. Autor je i koautor oko 180 naučnih radova, a počasni je doktor nauka univerziteta u Lionu i Čikagu.Tokom 2006/2007. godine, predsedavao je Science Vision radnom grupom, u okviru ASTRONET-a, koja je definisala ključna astronomska pitanja na koja je neophodno naći odgovor u narednih 20 godina.

B92: Nedavno ste se vratili iz Čilea gde se odigrao jedan veoma bitan događaj za budućnost astronomije?

TZ: Tačno, 19. juna odigrao se konkretan korak ka izgradnji Evropskog izuzetno velikog teleskopa, koji će imati ogledalo prečnika skoro 40 metara. Prva konkretna akcija se odvila na vrhu planine gde će teleskop biti postavljen.Razneli smo deo vrha kako bi napravili platformu čija izgradnja će trajati šest meseci. Takođe, pravimo i novi put do vrha planine koji će biti završen sredinom sledeće godine.

Kada očekujete da će izgradnja teleskopa biti gotova?

Za deset godina.

Simbolično, samo nedelju dana pre ovog događaja, ESO je, zajedno sa međunarodnim partnerima, uspeo da završi još jedan veliki projekat – teleskop ALMA . Poslednja u nizu od 66 antena dopremljena je na platformu.

Da, ALMA je skoro završena. Ovo je bio veoma važan i simboličan korak – poslednja antena teleskopa ALMA dopremljena je na visoravan, koja se nalazi na 5000 metara nadmorske visine. Još mnogo toga treba da se uradi kako bismo bili sigurni da svi delovi opservatorije rade kako treba. Ali, prve opservacije su već odrađene tokom prethodne dve godine i to je siguran znak da sve antene rade odlično i već su izuzetno dobro odradile deo posla.

Šta očekujete od teleskopa E-ELT? Na sajtu ESO-a piše da očekujete revoluciju jednaku onoj koju je Galileo napravio kada je uperio prvi teleskop ka nebu?

Rečenica na sajtu je inspirisana činjenicom da će pomak u kvalitetu posmatranja neba, koji će E-ELT ostvariti u odnosu na današnje velike 8-metarske ili 10-metarske teleskope, biti sličnog reda veličine kao pomak koji je ostvario Galileo sa svojim teleskopom u poređenju sa posmatranjem neba golim okom. Uzimajući ovo u obzir, možemo očekivati slična iznenađenja, u smislu da odjednom vidimo svemir mnogo jasnije nego ranije.

Ne mogu da predvidim još neotkriveno. Jasno je, na primer, da će proučavanje masivnih crnih rupa koje se nalaze u našem Galaktičkom centru biti podignuto na jedan novi nivo. Okolina crnih rupa će biti proučavana u uslovima koje ne možemo da simuliramo na Zemlji. Takođe, ostvarićemo veliki progres kada je proučavanje vansolarnih planeta u pitanju, pogotovo onih sa čvrstom površinom koje se kreću oko drugih sunaca. Ovaj teleskop će biti dovoljno veliki ne samo da vidi udaljene planete koje kruže oko drugih zvezda, nego i da odredi njihovu udaljenost od matične zvezde. Omogućiće nam da uradimo još neka merenja i, nadamo se, da utvrdimo karakteristike njihovih atmosfera. A za sve to nam je neophodan teleskop od 40 metara jer zvezde su na udaljenostima na kojima jesu i to ne možemo da promenimo.

Ali zato možemo da pravimo veće teleskope?

Tačno!

Zašto je međunarodna saradnja važna na projektima kao što je ovaj?

TZ: Ima mnogo razloga. Zemlje podržavaju razvoj fundamentalnih nauka i voljne su da investiraju u njih. Veličina ovakvih projekata je tolika da bi možda zemlje poput Nemačke mogle samostalno da ga finansiraju, ali to bi bio prevelik doprinos u jednoj oblasti, pa je zato bolje da se trošak podeli. Ali, postoji i još dublji razlog za to: sve tehnologije i industrije neophodne da se sagradi ovakav teleskop ne postoje samo u Nemačkoj, ali ako pogledate listu zemalja članica ESO-a, videćete da su zastupljene u svim tim zemljama. Zaista možete da uradite nešto sasvim jedinstveno kada sarađujete. Takav je program ESO -a i zemlje članice su navikle na to – tako je sagrađen VLT, tako je naš udeo u teleskopu ALMA ostvaren i pokazalo se da je dobar model za izgradnju novog teleskopa.


Teleskop E-ELT u poređenju sa Allianz arenom u Minhenu. Izvor: ESO.


Da li očekujete da će se priključiti još neke zemlje i da li ste vodili bilo kakvu vrstu pregovora sa Srbijom?

Vodili smo nedavno razgovore sa Poljskom o priključenju i to je sad prešlo na formlani nivo razgvora sa njihovom vladom. Svaka zemlja koja je u uniji je dobrodošla, ali je takođe veoma bitno da je za to zainteresovana i vlada te zemlje, a ne samo astronomi i takođe je bitno da vlada smatra da su fundamentalne nauke, kao što su fizika, astronomija i prateće tehnologije veoma bitne. Tako da, ako je to prioritet zemlje, naravno da je uredu.

Koliko napornog rada, a koliko zadovoljstva donosi pozicija generalnog direktora jedne tako velike naučne institucije?

To je najbolji posao na svetu!

Hvala Vam na razgovoru.

Nema na čemu.

  http://t.co/KbMZCJX0GU

A P O D...

  Prvo lansiranje ruske rakete „АнгарE“

Konačno. Posle više od 20 godina razvoja, „Ангара“ je konačno spremna. Pre neki dan, tačnije 9. jula u 12:02, „Ангара 1.2ПП“ je poletela sa rampe №.1 kosmodroma Pleseck na suborbitnu trajektoriju. To lansiranje predstavlja dugoočekivanu prekretnicu u ruskoj aeronautičkoj industriji jer će od „Aнгарa“ zavisiti mnogi budući snovi o kosmičkim letovima. Nije tajna da će „Ангара“ slati ljude u kosmos pomoću budućeg broda ПТК-НП sa novog kosmodroma Vastočni.



Ovaj prvi let se baš zgodno uklopio sa pisanjem mojih poslednjih tekstova o porodici raketa “Протон“, jer ih sve proizvodi Hruničevljev istraživački i proizvodni kosmički centar (rus. ГКНПЦ им. М. В. Хру́ничева) baziran u Moskvi. Zato je ovo (kao) neki prirodni nastavak prethodna dva teksta.

„Ангара 1.2ПП“(„ПП“ je skraćenica od ruskog „первыйполёт“, što znači prvi let) izvela je suborbitni let od kosmodroma Pleseck do poligona Kura na poluostrvu Kamčatki, udaljenog 5.700 km. Prvi stepen i vrh rakete odbačeni su četiri minuta nakon lansiranja, dok je drugi stepen ugasio motore nekih šest minuta nakon uzletanja. Da bi testiranje bilo kompletno, raketa je nosila gabaritno-težinski model jednog veštačkog satelita. Drugi stepen i maketa satelita pali su u zadati rejon u Kuri 21 minut posle uzletanja. Prvobitno, lansiranje je trebalo da bude izvršeno 25. juna ali je više puta odlagano zbog različitih tehničkih problema.

Radi smanjivanja troškova, porodica rakete „Ангара“ posedujemodularnukonstrukciju a agencija „Роскосмос“ je odobrila dve verzije: „Ангара 1.2“ i „Ангара А5“. Svaka od navedenih verzija poseduje različitu kombinaciju dva tipa modula УРМ (univerzalni raketni moduli,URM). „Ангара 1.2“ koristi prve stepen formiran od modula URM-1 dok je drugi stepen sastavljen od modula URM-2. „Ангара А5“ će koristiti pet URM-1 u prvom i drugom stepenu dok će URM-2 biti iskorišćen kao treći stepen. U ovom probnom letu, „Ангара 1.2ПП“ je u svojstvu drugog stepena koristila pojednostavljeni URM-2.

http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/2014/jul/Prvo-lansiranje-Angare.pdf

  http://t.co/VzDgSRlbHO

A P O D...

  Tri nove kineske rakete

Prvo lansiranje nove kineske rakete-nosača (RN) srednje klase CZ-7 sa novog kosmodroma Ven Čan na ostrvu Haj Nan biće obavljeno u prvoj polovini 2015. Istovremeno, tokom ove godine obavljaju se testiranja sistema još dve nove kineske RN – CZ-5 (teške klase) i lake rakete CZ-6.

Projekat teške RN CZ-5 je oficijelno prihvaćen oktobra 2006. uz prvo lansiranje planirano 2013. Nosač je predvidjen za treću etapu kineskog programa istraživanja Meseca pomoću automatskih kosmičkih aparata, kao i za lansiranje modula kineske orbitalne stanice. Njen centralni blok ima dva raketna motora (RM) YF-77 koji razviaju potisnu silu od 52 ts na nivou mora (71 ts u vakuumu) koristeći pogonsku kombinaciju tečni kiseonik – tečni vodonik. Na centralni stepen su priljubljena četiri bočna potisna bloka sa RM YF-100 na tečni kiseonik i kerozin, potiska 122 ts. U ovakvoj konfiguraciji, CZ-5 može da na nisku orbitu izbaci koristan teret mase do 25 tona, što je rangu američke RN Delta IV, evropske Ariane 5 i ruske “Angara 5” čiji se inaguralno lansiranje očekuju u decembru ove godine.

Stručnjaci Kineske akademije istraživanja raketa-nosača (CALT) rade na dve varijante teške RN CZ-5. Verzija sa oznakom B mase 837t, imaće nosivost od 22t za orbitu visine 200x400km, nagiba 42,4o. Njome će u kosmos biti lansirani moduli kineske orbitalne stanice. Druga verzija koja još uvek nosi oznaku CZ-5 sa dodatnim stepenom, će biti korišćena za lansiranje većih automatskih aparata prema Mesecu počev od 2017. Naravno, pod uslovom da prvo lansiranje koje je prvobitno bilo planirano 2013, pa 2014, a nedavno odloženo za 2015. (uz realnu mogućnost da ipak bude obavljeno početkom 2016.) protekne bez problema.


Teška raketa-nosač CZ-5

Projekat CZ-5 je postao osnova za razvoj još dve nove kineske rakete – lake (CZ-6) i srednje (CZ-7) klase u okviru doktrine poznate kao “četiri motora, tri rakete”. Od četiri motora koji se koriste za ove tri RN, samo se jedan (YF-75D) može smatrati “starim”, budući da je proistekao iz postojećeg motora YF-75. Preostala tri RM YF-77, YF-100 i YF-115 su novi motori.


Raketni motor YF-100 (razvijen na bazi ruskog motora RD-120)

Kao i kod CZ-5, planovi prvog lansiranja rakete CZ-7 su nekoliko puta korigovani. Prvo je bilo planirano da CZ-7 ima premijeru 2013. Ponajviše zbog tehničkih razloga, kao i kašnjenja sa gradnjom kosmodroma Ven Čan, očekuje se da će prvo lansiranje CZ-7 biti obavljeno tokom prvih meseca 2015.

Za raketu CZ-7 za koju je svojevremeno planirano 16 varijanti (!), najvažnija je takozvana dvoipostepena verzija mase na startu 595t. Ovom raketom planirano je lansiranje teretnog broda “Tjančžou” 2016. koji treba da se spoji sa orbitalnom laboratorijom “Tjangun-2” čije je lansiranje planirano do kraja 2015. ali pomoću stare RN CZ-2F. Nosač CZ-7 je od posebnog značaja za kinesku kosmonautiku, jer će ovom raketom negde oko 2021. biti pokriveno do 80% njenih lansiranja koja se sada obavljaju pomoću tri raketa CZ-2, CZ-3 i CZ-4. Raspon nosivosti RN CZ-7 je izmedju 9 i 13 tona za nisku orbitu, odnosno do 5,5 tona za sunčano-sinhronu orbitu. Kao i CZ-5 ova raketa nosi dva motora na centralnom bloku, plus po jedan RM na četiri bočna bustera.

Zanimljivo je da je projekat lake rakete CZ-6 uključen u razvojni program tek avgusta 2009, znatno posle projekata teške i srednje rakete. Za razliku od njih, CZ-6 će biti lansiran za postojećeg kosmodroma Taj Juan, gde se, kao i na Haj Nanu, odvijaju obimni radovi na gradnji novih lansirnih rampi. Na razvoju lake kineske rakete rade stručnjaci Šangajske akademije istraživanja kosmičke tehnike (SAST). Mase 103t, raketa CZ-6 je zamišljena kao jeftini nosač malih aparata sa veoma kratkim rokovima lansiranja (do sedam dana). Njena nosivost je do 1000kg za sunčano-sinhronu orbitu visine 700km. Predvidjena je kao trostepena raketa sa motorima YF-100 i YF-115 na prva dva stepena, dok se motor YF-85A spominje kao najverovatniji za poslednji stepen. Poznato je takodje da je SAST prošle godine razvio sopstveni gornji stepen TY-1, tako da je moguće da upravo ulogu trećeg stepena lakog nosača CZ-6 odigra ovaj novi raketni blok.


Raketa-nosač srednje klase CZ-7

Prvo lansiranje RN CZ-6 bilo je planirano 2013, zatim je, kao i slučaju CZ-7 i CZ-5, odloženo za 2014. Medjutim, još uvek nema potvrde da će lansiranje lake rakete biti obavljeno ove godine. Istina, novembra 2013. objavljena je fotografija maketa rakete CZ-6 na lansirnoj rampi kosmodroma Taj Juan, tako da je sasvim moguće da će upravo ovom raketom Kina započeti seriju ispitivanja nosača nove generacije. To je sasvim logično budući da laka raketa ima identične raketne motore kao nosač srednje klase CZ-7. Pored toga, ona ima motor YF-100 koji je zajednički za sve tri rakete. Konačno, za razliku od dve teže rakete, CZ-6 na svojim stepenima koristi samo po jedan raketni motor. Kada se tome doda da je start lake rakete planiran sa oprobanog kosmodroma poznatom po uspešnim lansiranjima, onda je jasno da za otvaranje sezone ispitivanja novih kineskih nosača, lansiranje lake rakete CZ-6 nosi najmanje rizika. Drugi će početkom 2015. na start doći CZ-7, ali u uprošćenoj verziji, bez kriogenog motora YF-77 na tečni kiseonik i tečni vodonik. Na kraju će najverovatnije 2015, ili početkom 2016, biti lansiran teški nosač CZ-5 u varijanti sa dodatnim gornjim stepenom.


Maketa lake rakete-nosača CZ-6 na rampi kosmodroma Tan Juan

Naravno, sasvim je moguće da posle početka eksploatacije, CZ-6 bude modifikovan u nešto jaču verziju. Takodje, na osnovama teške rakete CZ-5 posle 2020. biće razvijena i super-raketa nosivosti oko 100t. Skupa sa ovim trima raketama, ona će prestavljati okosnicu kineskog kosmičkog programa u budućnosti.

  http://t.co/Bzo411MjYt

A P O D...

  Slučajni susret doveo do nastanka dijamantskog prstena nebeskih razmera



Koristeći Veoma veliki teleskop Južne evropske opservatorije u Čileu, astronomi su snimili ovu zaista sjajnu sliku planetarne magline PN A66 33 – poznatije pod imenom Abel 33. Predivni plavi balon je nastao kada je zvezda odbacila svoje spoljašnje omotače i sasvim slučajno se našla na istom pravcu sa zvezdom ispred sebe. Ceo prizor neodoljivo podseća na dijamantski verenički prsten. Ovaj kosmički dragulj je neobično simetričan, vidljiv na nebu kao objekat skoro kružnog oblika.

Većina zvezda masa približnih našem Suncu će završiti svoje živote kao beli patuljci – mala, veoma gusta i vrela nebeska tela, koja se polako hlade milijardama godina. Približavajući se finalnoj fazi svog života, zvezde odbacuju svoje atmosfere u svemir i formiraju planetarne magline - oblake gasa koji jarko sijaju i okružuju beli, zvezdani ostatak.

Slika koju je snimio Veoma veliki teleskop (VLT), prikazuje planetarnu maglinu Abel 33, neverovatno pravilnog kružnog oblika, koja je locirana nekih 2500 svetlosnih godina od Zemlje. Njen perfektno kružni oblik nije uobičajen za objekte ove vrste – u većini slučajeva nešto narušava simetriju i uzrokuje nepravilne oblike planetarnih maglina [1].

Upadljivo sjajna zvezda, koja se nalazi duž ivice magline, stvara predivnu iluziju na slici VLT-a. Ovo je naime sasvim slučajno poravnavanje nebeskih tela – zvezda zvana HD 83535 se nalazi ispred magline i to na pola puta između Abel 33 i Zemlje - na pravom mestu da ovaj pogled učini još lepšim. Udruženim snagama, HD 83535 i Abel 33 formirali su blistavi dijamantski prsten sa slike.

Ostatak pretka Abel 33, koji će postati beli patuljak, se može videti unutar magline. Malo je izmešten iz centra i vidljiv kao sićušni biser. Uprkos tome, on je veoma sjajan – sjajniji od našeg Sunca – i emituje dovoljno ultraljubičastog zračenja da oblak odbačene atmosfere zasija [2].

Abel 33 je samo jedan od 86 objekata koji se nalaze u Abelovom katalogu planetarnih maglina iz 1966. godine, astronoma Džordža Abela. On je takođe osmatrao nebo u potrazi za jatima galaksija i sačinio je Katalog Abel od preko 4000 jata, kako sa južnog, tako i sa severnog neba.

Za potrebe ove slike korišćeni su podaci sa instrumenta FORS (FOcal Reducer and low dispresion Spectrograph) koji se nalazi na VLT-u. Podaci su dobijeni tokom ESO programa pod nazivom Kosmički dragulji [3].
Beleške

[1] Na primer, zbog načina na koji zvezda rotira ili u slučaju kada je zvezda pojedinačna, ili predstavlja sistem od dva ili više tela.

[2] Centralna zvezda izgleda kao dvostruki sistem na ovoj veoma oštroj slici. Još uvek nije jasno da li je to zaista slučaj ili samo slučajno poravnavanje zvezda.

[3] ESO program Kosmički dragulji je inicijativa koja za cilj ima snimanje interesantnih, intrigantnih ili vizuelno privlačnih nebeskih objekata uz pomoć ESO teleskopa, u cilju edukacije i promocije astronomije. Program koristi teleskopsko vreme koje nije namenjeno za naučna istraživanja. Svi prikupljeni podaci se mogu koristiti i u naučne svrhe, a dostupni su astronomima putem ESO naučne arhive.

  'Rosetta' već vidi oblik svog cilja

Kometa je spremna!
'Rosetta' već vidi oblik svog cilja

Ovog leta se sprema sastanak evropske sonde ’Rosetta’ i komete 67P/Čurjumov-Gerasomenko (’CG’ ili Čuri za prijatelje). Nemoguće je ostati ravnodušan prema ovoj misiji. Do sada je nekoliko sondi proučavalo komete, ali ’Rosetta’ će biti prva koja će ući u orbitu oko jedne i, kao da joj to nije dovoljno, pokušati da sleti na površinu pomoću malog lendera ’Philae’. Posle 10 godina putovanja kroz međuplanetni prostor, kamere sonde OSIRIS-NAC su 11. jula načinile niz slika na kojima već možemo videti kako izgleda kometno jezgro sa daljine od 17.000 km i, što je iznenađenje, da je jezgro Čurija sastavljeno iz dva dela!


Preve „detaljne“ slike jezgra komete Čurjumov-Gerasimenko (ESA/CNES).


Ovako je kometa (u krugu) izgledala u širokougaonoj kameri NAC sonde krajem marta 2014. godine. Tada je kometa bila udaljena oko 5 miliona km. Levo je zvezdano jato M107.


Prvo lansiranje „Rosette“ je trebalo da bude izvedeno 13. januara 2003. ali je otkazano zbog problema sa raketom-nosačem „Ariane 5“. Tada je cilj trebala da bude kometa 46P/Wirtanen. Ona je odabrana iz mnoštva potencijalnih kandidata, pokazanih gore.

Ovo postaje interesantno. Jezgro je prečnika oko četiri kilometra i ima oblik čizme. Analizom slika koje je 2003. načinio Hablov kosmički teleskop očekivalo se da meta ima relativno sferno telo. To očigledno nije slučaj. Od svih proučavanih kometnih jezgara do sada, ova je možda najsličnija kometi Hartley 2, mada je Čuri još nepravilniji. Poučen iskustvom sonde „Dawn“ o kojoj često pišem, prvo što mi je palo na pamet jeste da će biti jako teško ući u orbitu oko ovakvog tela a pogotovu odabrati lokaciju za sletanje malog „Philae“. A možda i neće. To je dobra stvar kada se jedan novi svet istražuje prvi put. Svuda nas čekaju iznenađenja! Ne treba da nas zavaraju slike. Čuri ima, kao i ostala poznate komete, izuzetno tamno kometno jezgro. I zaista, mada to ne izgleda tako, ono je crnje od uglja. Bukvalno, čemu je uzrok velika količina organske materije u „prljavoj grudvi“.


Rotacija kometnog jezgra prema slikama snimljenim 14. jula (ESA/CNES).


Model Čurija na osnovu posmatranja Hablovog teleskopa 2003. (ESA/NASA).

Prošlog meseca, tačnije 27. i 28. juna, “Rosetta” je prvi put snimila slike na kojima se jezgro videlo u rezoluciji boljoj od jednog piksela. Zapravo, tada su načinjene 36 slike na kojima je jezgro zauzimalo samo četiri piksela po slici, ali to je bilo veliko dostignuće misije. Sa druge strane, slike su iskorišćene za kalibraciju kamera i proveru podatka o periodu rotacije od 12,4 časova, kao i za korekciju trajektorija broda. U vreme nastanka snimaka, letilica se nalazila na 40.000 km od mete. Četvrtog jula, sonda je načinila tri slike jezgra sa udaljenosti od 37.000 km (rezolucije od 700 metara po pikselu), gde se prvi put pokazala nepravilnost oblika Čurijevog jezgra.


Slike načinjene 27. 28. juna (ESA/CNES).


Slike načinjene 4. jula (ESA/CNES).

Podsetimo se da će od septembra, kada uđe u orbitu oko komete, nemački set kamera OSIRIS[1] moći da šalje fotografije površine komete sa rezolucijom poljom od 10 cm po pikselu. Prema rasporedu, planirano je da sonda uđe u orbitu oko komete Čerjumov-Gerasimenko 6. avgusta u 9:45 po Griniču. U početku će ta orbita biti viša od sto kilometara, ali će progresivno biti redukovana dok se ne stigne do radne orbite visine nekih 25 km. Ako sve bude (pro)teklo po planu, tokom novembra će doći do ispaljivanja lendera “Philae”, zbog čega će i orbita morati da bude spuštena za nekoliko kilometara (zbog nepravilnog oblika jezgra gravitaciono polje u blizini jezgra mora posedovati vrlo neobičnu morfologiju, koja će definitivno učiniti ovaj posao veoma interesantnim planerima misije). Zbog veoma niske gravitacije Čurija u odnosu na Zemlju, “Philae” će morati da se ankeruje za kometu kombinacijom vijaka i harpuna.


Trenutak odvajanja lendera od „Rosette“ (ESA/DRL).




Gore: NAC kamera može da slika sa daljine od 500.000 km do 1 km. Sistem ima žižinu daljinu 717 mm. Težina kamere 13,2 kg. Dole: WAC kamera ima 14 filtera od 240 do 720 mm. sistem ima 2 asferna ogledala. Težina: 9,5 kg. Kamere su projektovao i proizveo konzorcijum od 9 evropskih zemalja i ESA-e.

Gledajući iz daljine, neko bi “Rosettu” mogao pomešati sa nekim komunikacionim satelitom, ali ustvari se radi o neverovatno složenoj mašini. To je veliki brod (centralno telo je kocka stranica viših od dva metra!) i težak (pri lansiranju, bio je težak tri tone), opremljen najvećim solarnim panelima koje je koristila neka kosmička letilica. Sa rasponom od 32 metra i površinom od 64 kvadratna metra, prevazilazi čak panele Nasine letilice “Juno” konstruisane za studiranje Jupitera (60 m2). Zato je “Rosetta” sposobna da radi i na većoj daljini od Jupiterove orbite, mada je većinu dosadašnjeg putovanja provela u stanju hibernacije(još jedan novitet ove misije). “Rosetta” nosi 21 naučni instrument (11 je smešteno na letilici a ostatak je na “Philae”) dizajnirane za otkrivanje misterioznog Čurija. Biće to prvi kosmički brod koji će iz blizine proučavati promene u aktivnosti komete kako se ona približava Suncu krećući se svojom eliptičnom orbitom.


Kometna jezgra koja su posetile sonde: 1P Halley, 19P Borrelly, 9P Tempel, 103P Hartley i 81P Wild (ESA/NASA/CNES).

Kometa Čurjumov-Gerasimenko je otkrivena 11. septembra 1969. godine od strane sovjetskih astronoma Klima Ivanoviča Čurjumova i Svetlane Ivanova Gerasimenko sa Astrofizičkog instituta u Alma Ati. Radi se o kometi kojoj treba 6,44 godine da načini jedan krug oko Sunca te spada u komete kratkog perioda, koja je zbog stalnog uticaja Jupitera i onog što nazivamo “Jupiterovom familijom kometa” menjala svoju putanju nekoliko puta. Sa poreklom iz udaljenog Kuiperovog pojasa, trenutno se nalazi u unutrašnjosti solarnog sistema. Zapravo, februara 1959. jedan susret sa Jupiterom pomerio je perihel (tačku na orbiti najbliža Suncu) na 183 miliona km (1,292 AJ), a afel na 850 miliona km (5,730 AJ).

“Rosetta” je lansirana 2004. godine i da bi dostigla ekscentričnu orbitu komete morala je triput da proleti pored Zemlje i jednom pored Marsa, posetivši tom prilikom asteroide 2867 Šteins (2008) i 21 Lutetia (2010). Dana 20. januara ove godine, “Rosetta” se probudila nakon 31-mesečne hibernacijei leta kroz bezdane međuplanetnog prostora.


„Rosetta“ i “Philae“ pre lansiranja (ESA).


Šematski prikaz naučnog bagaža „Rosette“ koji se satoji od 21 instrumeta. Na čeonoj strani se vidi lender „Philae“. Izučavanje jezgra biće vršeno pomoču 3 spektroskopa (ALICE, OSIRIS i VIRTIS), jedne mikrotalasne radio-antene (MIRO i RSI) i jednog radara (CONSERT).


„Phile“ će sleteti na kometu relativnom brzinom od oko 1,1-1,5 m/s (4-5 km/h). Manevar lendera teškog 96 kg izvešće se pri gravitaciji komete od 10-3 m/s2.

Lender nosi 10 instrumenata teških skoro trećinu njegove težine – 26,7 kg.


Kardanski zglob lendera prilikom složenih testiranja na zemlji. Pošto je Wirtanen preko 4 puta manji od Čurija, kinetička energija udara lendera o kometu je porasla 9 puta pa su i zglobovi lendera morali da budu adekvatno podešavani

Generalno, sonda “Rosetta” je trenutno u fazi kočenja. To je započeto u maju 2014. godine serijom od osam planiranih uključivanja motora. Time će se relativna brzina između “Rosette” i Čurija smanjiti sa 775 m/s na 7,9 m/s. Sledeće uključivanje motora u avgustu uvešće sondu u visoku orbitu oko 67P/CG.

Posle čitave decenije leta u kosmosu, “Rosetti” konačno predstoji da stigne do cilja. Ne zaboravite, početkom avgusta “Rosetta” ima zakazan sastanak. A u novembru nas čeka još veća uzbuđenja. Biće to naša životna šansa.

Eh, šta ljudi sve znaju a ja ne znam instalirati program.

  http://t.co/vqom45AZzU

A P O D...

  http://t.co/GXy6mXVroH

A P O D...

  “Rozeta” se sprema za randevu sa kometom

Posle sna dugog 31 mesec i budjenja u januaru ove godine, kosmički aparat (KA) “Rozeta” (Rosetta) se priprema za vrhunac svoje unikatne misije – susret sa kometom 67P i spuštanje sonde na njeno jezgro. Ako sve bude išlo kako treba, biće to najlepše obeležavanje 50-te godišnjice prisustva Evrope u kosmosu.

“Rozeta” leti prema kometi 67P - Čurjumov-Gerasimenko, sa kojom treba da obavi tri jedinstvena eksperimenta u eri medjuplanetarnih misija. Prvo će uslediti susret sa kometom, uz prelazak aparata na orbitu oko nje. Zatim je planirano spuštanje male sonde na jezgro komete. Konačno, “Rozeta” će nastaviti da leti paralelno sa kometom i kao prvi KA skupa sa njom obleteti oko Sunca.


Kometa 67P
(Copyright 1995 by Herman Mikuz (Crni Vhr Observatory, Slovenia)

Lansirana pre više od deset godina, “Rozeta” je tri puta proletela blizu Zemlje i jedanput pored Marsa u cilju dodatnog ubrzanja i podešavanja putanje leta bez utrošaka pogonskog materijala. Aparat nosi ime po kamenu iz vremena drevnog Egipta na kome su bile ispisane reči na tri jezika, čime je naučnicima omogućeno da dešifruju egipatske hijeroglife. Tu leži simbolika imena kosmičkog aparata koji će, poput kamena iz prošlosti, pomoći naučnicima da dešifruju tajne nastanka i funkcionisanja kometa, jednih od najtajanstvenijih nebeskih objekata koji su odigrali veoma važnu ulogu u evoluciji sunčevog Sistema, uključujući naše planete. Na orbiteru “Rozeta” se pored mnoštva naučnih instrumenata i kamera, nalazi i mala sonda “Fila” (Philae) koja nosi ime ostrva na reci Nil gde su arheolozi pronašli dragocenu bazaltnu stenu.


Kosmički aparat “Rozeta” (Wikipedia)

Nego, vratimo se našem kosmižkom istraživaču. “Rozeta” je već obavila dva bliska susreta sa asteoridima 2867 Šteins (septembra 2008.) i 21 Lutetia (jula 2010.). Kako su sistemi gotovo tri tone teškog kosmičkog aparata napajani električnom energijom isključivo pomoću sunčevih panela, kada je dospela u oblasti sunčevog sistema gde je nivo zračenja nedovoljan za punjenje njenih baterija, “Rozeta” je “uspavana”. Bilo je to u junu 2011. i od tada je KA ostavljen da krstari kosmičkim dubinama bez ikakvog kontakta sa Zemljom. U jednom trenutku, “Rozeta” se našla iza Jupiterove orbite, gotovo 800 miliona kilometara od Sunca. Kada se KA u januaru 2014. dospeo na “samo” 673 miliona kilometara od naše zvezde, to je bilo dovoljno da sunčeve baterije krenu sa stvaranjem električne energije. Tada, iako još uvek oko 9 miliona kilometara od komete 67P, unutrašnji “budilnik” probudio je “Rozeta” i njena osnovna misija je mogla da počne.

Posle “zagrevanja” ključnih navigacionih instrumenata, aparat je usmerio svoju antenu prema Zemlji i tamo poslao prve signale, čime je javio stručnjacima da je uspeo da preživi 31 mesec u dubokoj hibernaciji. Prve signale su istovremeno registrovale dve prijemne antene NASA-e u Goldstounu (Kalifornija) i Kamberi (Australija), preko kojih stručnjaci u Evropskom centru za kosmičke operacije (ESOC) u Darmštatu (Nemačka) prate let ovog medjuplanetarnog aparata.

Počev od maja 2014. aparat je obavio osam raketnih impulse na smanjenje relativne brzine kretanje u odnosu na kometu sa 775 m/s na 7,9m/s. Tada je “Rozeta” poslala prve snimke komete 67P sa rastojanja od oko dva miliona kilometra na kojima se jasno vidi da kometa ima dvostruko jezgro. U nekim procesima u dalekoj prošlosti koje naučnici tek trebaju da odgonetnu, došlo je očigledno do “blagog” sudara dve komete i stapanja nihovih jezgara u jedinstvenu tvorevinu neobičnog izgleda. Krajem maja, aparat je obavio glavnu korekciju putanje leta u cilju pripreme za sledeći veliki dogadjaj – susret sa kometom koji će pomoću dva impulse raketnih motora uslediti za samo nekoliko dana, 6. avgusta. Posle randevua i prelaska na orbitu visine 200km, “Rozeta” će tokom dva meseca obavljati intenzivna mapiranja površine jezgra komete. Istovremeno, sa aparata će se meriti gravitaciono polje komete, njena masa, oblik jezgra, količine gasa i “atmosfera” koju stvara kombinacija prašine i gasa koja se oslobadja sa površine jezgra kako se kometa sve više približava Suncu. Orbiter će takodje proučavati plazmu komete i njenu interakciju sa sunčevim vetrom.


Dvoglavo jezgro komete 67P

Korišćenjem primljenih snimaka i podataka sa orbitera, naučnici će odabrati mesto spuštanja sonde “Fila” mase 100kg. Spuštanje brzinom od 1m/s je planirano za 11. novembar 2014. Biće to prvi pokušaj spuštanja jedne tvorevine ljudskih ruku na površinu jezgra komete. Kako je prečnik jezgra komete 67P samo četiri kilometra, njegovo gravitaciono polje je tako slabo da će sonda “Fila” koristiti neku vrstu “krampona” i dva “harpuna” za led da se pričvrsti za tle i time spreči da se odbije od površine i vrati natrag u kosmos. “Fila” će poslati na Zemlju panoramske snimke okolnog terena, kao i fotografije visoke rezolucije površine na mestu spuštanju. Planirane su i analize sastava leda i organskih materija na nekoliko tačaka oko lendera. Takodje, robot će obaviti bušenje tla do dubine od 23cm, uzimanje uzoraka ispod površine i njihovu analizu u minijaturnoj laboratoriji.


Lender “Fila”

Leteći skupa sa aparatom “Rozeta” na njenoj orbiti i sondom “Fila” pričvršenom za površinu jezgra, kometa 67P će dospeti u najbližu tačku u odnosu na Sunce 13. avgusta 2015. Rastojanje komete od Sunca će iznositi oko 185 miliona kilometara, što je nedge na pola puta izmedju orbita Zemlje i Marsa. Od te tačke kometa će početi udaljavanje od Sunca. Naučnici se nadaju da će “Rozeta” preživeti bujicu gasova i prašine koja će se oslobadjati sa površine jezgra i tokom cele 2015. nastaviti da sa orbite oko komete šalje podatke o ovom neobičnom nebeskom telu, koje će, kako se udaljava od Sunca lagano sve više i više tonuti u ledeni spokoj. Sa njom i “Rozeta”, čija misija na orbiti oko komete treba da traje oko 17 meseci.

Kao što smo u uvodu rekli, ako sve bude išlo kako treba, “Rozeta” će biti najlepši poklon za pedeseti rodjendan evropskog kosmičkog programa, koji je 1964. započeo stvaranjem dve organizacije za razvoj raketa-nosača (ELDO) i istraživanja kosmosa (ESRO). Jedanest godina kasnije (30. maja 1975.) njihovim stapanjem nastala je Evropska kosmička agencija koja je razvila plejadu veštačkih satelita, raketa-nosača i medjuplanetarnih aparata, uključujući i “Rozetu”.

  Novi kineski kosmodrom

Privode se kraju radovi na gradnji novog kineskog kosmodroma Ven Čan na ostrvu Haj Nan. Istina ima kašnjenja, tako da će prvo lansiranje sa novog kosmodroma umesto ove, biti obavlejno u prvoj polovini 2015.

Odluka o gradnji kosmodroma Ven Čan (Wen Chang, 文昌) je doneta avgusta 2007. Svečano polaganje kamena temeljca obavljeno je septembra 2009, čime su faktički započeli graditeljski radovi na četvrtom kineskom kosmodromu površine oko 1200 hektara. Sada, pet godina kasnije, gradnja Satelitskog lansirnog centra Ven Čan (WSLC), što je puni naziv novog kineskog kosmodroma ulazi u završnu fazu. Kako gotovo svi anglosaksonski i ruski izvori pišu ime kosmodroma u jednoj reči – Venčan, prema nazivu obližnjeg grada, treba reći da u direktnom prevodu reč Ven (Wen -文) znači “literatura”, a reč Čan (Cheng -昌) – “prosperitet”. Takodje, u kineskoj mitologiji, Ven Čan Vong predstavlja Boga kulture, literature i obrazovanja, tako da i u tome treba tražiti koren dvosložnog naziva novog kineskog kosmodroma.

Osnovni elementi kosmodroma na ostrvu Haj Nan (Hai Nan) su:

Lansirni sto i servisni toranj teške rakete CZ-5 (objekti 101 i 102)
Lansirni sto i servisni toranj rakete srednje klase CZ-7 (201 i 202)
Pruga za prevoz nosača u vertikalnom položaju do lansirnog kompleksa (105 i 205)
Montažni hangar za vertiklano sklapanje raketa-nosača CZ-5 i CZ-7 (501 i 502)
Hala za prijem i smeštaj raketa (503)
Korpus ispitavanja kosmičkih aparata (506)
Korpus montiranja delova kosmičkog aparata
Pogon za proizvodnju kriogenih pogonskih kombinacija - kiseonika, vodonika i azota u tečnom stanju
Centar kontrole lansiranja (508)
Kompleks objekata koji obuhvataju zonu za predstartni trening i smeštaj kosmonauta, službene prostorije kosmodroma i hoteli.

Kao i u slučaju Vastočnog u Rusiji, gradnja kosmodroma Ven Čan je projekat od nacionalnog značaja za Kinu. O tome izmedju ostalog govore sredstva izdvojena za gradnju njegove infrastrukture. Na primer, samo prošle godine, tamo je investirano 3,3 milijarde juana (517 miliona dolara), dok će ove godine biti potrošeno još dve milijarde juana.

Praktično dok čitate ove redove na kosmodromu se završavaju osnovni gradjevinski radovi. Pored tehničkih objekata, pored kosmodroma se gradi verovali ili ne 28 hotela (tri sa pet zvezdica). Poslovni Kinezi vrlo dobro znaju koliko kosmička lansiranja mogu da budu atkraktivna za domaće a pogotovu za strane bogate turiste, tako da već očekuju da će prvom lansiranju sa novog kosmodroma prisustvovati oko 300,000 ljudi. Naravno, da bi ušli na kosmodrom trebaće da plate ulaznice, a kada se tome dodaju suveniri, fotosi, posete pogonima kosmodroma i slične atrakcije, onda je jasno kako Kinezi planiraju da dodatno pune svoju kosmičku kasu.

Iako informacije sa mesta gradnje ne stižu tako redovno, zna se da su obe lansirne rampe već završene. Rampa teške rakete CZ-5 ima lansirnu platformu veličine 27x23m i visinu 8,7m. Za to vreme rampa, koju već nazivaju “sedmicom”, jer će sa nje u kosmos biti lansirana raketa srednje klase CZ-7, ima istu visinu i manja je samo za jedan metar u odnosu na “peticu”.

U periodu novembar-decembar 2013. odradjene su operacije prevoza raketnih stepena na kosmodrom, uz korišćenje transportnih brodova “Jan Van-21” i “Jan Van-22”. Brodovi imaju dužinu od 130m, širinu 19m, a maksimalnu nosivost od 9080t. Kao i za istoimene brodove kontrole leta kosmičkih brodova, njihova glavna luka je Czjan Inu, nedaleko od Šangaja.

Za transport stepena CZ-5 u pogonima Kineske akademije istraživanja raketa-nosača (CALT) u Pekingu napravljen je teretni kontejner dimenzija 36x6x7m, mase oko 50t. U njemu može da se smesti kompletan prvi stepen RN prečnika 5m i “suve” mase 35t.

Kao što smo pisali, sledeće godine , ako sve bude išlo bez problema, sa novog kineskog kosmodroma Ven Čan put kosmosa biće lansirane dve nove kineske rakete-nosači. Prvo će početkom 2015. poleteti raketa srednje klase CZ-7 nosivosti za nisku orbitu do 13 tona. Nekoliko meseci kasnije, najverovatnije krajem 2015, Ili početkom 2016, uslediće prvo lansiranje teške rakete CZ-5 koja može da ponese u orbitu do 25 tona. Zanimljivo je da će nedge u isto vreme biti obavljeno prvo lansiranje i sa novog ruskog kosmodroma Vastočnij, tako da ćemo sledeće godine biti svedoci početka korišćenja dve nove raketno-kosmičke luke. Obe će igrati vrlo značajnu ulogu na svetskoj kosmičkoj sceni u godinama koje dolaze.


Gradnja servisnog tornja rakete-nosača CZ-5 na Ven Čanu. Sa strane se vide nedovršeni gromobranski tornjevi

 http://t.co/ebthCJQRNf

A P O D...

 http://t.co/X0mNMA0BFY

A P O D...

  http://t.co/KO2MBfsV3T

A P O D...

  'Dawn' jedva preživeo seriju kvarova

Strpljivo i uporno, tiho i usamljeno, „Dawn“ nastavlja svoju izuzetnu međuplanetnu ekspediciju. Leteći kroz glavni asteroidni pojas između Marsa i Jupitera, sonda koristi svoj napredni jonski pogon za sledeću etapu putovanja od Veste, džinovske protoplanete koju je istražila 2011. i 2012, ka Ceresu, patuljastoj planeti do koje će stići za 8 meseci.

Već godinama pišem o sporom ali kontinuiranom napretku ove neverovatne sonde. Pored misija “New Horizons”, “Rosetta” i ISEE-3, ova sonda je svakako moje omiljeno kosmičko grlo u trkama koje su u toku. U poslednjih par javljanja na ovu temu prezentovao sam (neke) delove ogromnog plana za ulazak u orbitu i rad na Ceresu radi otkrivanja tajni koje ovaj tajanstveni svet krije još od osvita solarnog sistema. Nastavimo u tom fazonu …

Kosmička sonda, koja se trenutno nalazi u nečemu što pogrešno nazivamo “mirnim krstarenjem”, provešće više od 97% ovogodišnjeg vremena u praćenju brižljivo dizajniranog plana leta za preoblikovanje svoje solarne orbite, postepeno je sve više i više prilagođavajući Ceresovoj orbiti oko Sunca. Takvo kretanje predstavlja ključ za razumevanje na koji način će sonda elegantno ući u orbitu oko masivnog objekta čak i uz pomoć tako delikatnog potiska koji nikad nije jači od težine običnog lista hartije izvučenog iz đačke sveske.

Čitaoci koji samnom prate ovu misiju znaju ova sonda poseduje tri jonska motora, iako u jednom trenutku uvek radi samo jedan. (Lokacije motora su obelodanjene nedugo posle lansiranja, kada je sonda bila dovoljno daleko od Zemlje da bi ta informacija mogla da bude iskorišćena sa neukusnim senzacionalizmom.) Uprkos disciplini i rigoroznoj prirodi vožnje sonde kroz glavni asteroidni pojas, operativni tim se malo razigrao i opustio pa tim jonskim trasterima dao duhovita imena #1, #2 i #3[1].


Šematski prikaz razmeštaja tri ksenonska pogonska motora na “Dawnu”. Na slici su skinuti glavi spoljni delovi, kao što su paneli solarnih baterija, parabolična antena itd.


sonda je sklopila panele i spremna je za podizanje u kućište na vrhu teške rakete Delta II 7925H. Ovaj tehničar levo, koji kleči, gleda jonski motor #2. Sa gorivom, sonda je u ovom trenutku bila teška 1.240 kg.

Sva tri motora su u dobrom stanju a kontrolori misije uvek razmatraju brojne kriterijume da bi formulisali plan koji će kada da radi. To je dovelo do toga da je 27. maja ove godine pogon sa trastera #2 prebačen na traster #1. Traster #1 je poslednji put pokretao sondu 4. januara 2010. godine. Posle četiri godine mirovanja u kosmičkom vakuumu motor je vraćen u život i počeo je ponovo da emituje famozni plavo-zeleni mlaz visokoubrzanih ksenonovih jona, nežno i pouzdano gurajući sondu ka randevuu sa Ceresom.


Slika ilustruje jonski motor #1 okrenut tako da potiskuje sondu „Dawn“ u željenom pravcu. Prateći ovaj primer, pogledaj i naredne dve slike na kojima se sonda okrećeu različitim pravcima da bi i ostali jonski motori mogli da budu okrenuti u istom pravcu. Solarni paneli su uvek strogo okrenuti ka Suncu.


Slika ilustruje jonski motor #2 okrenut tako da potiskuje sondu „Dawn“ u istom pravcu kao i na prethodnoj i donjoj slici.


Slika ilustruje jonski motor #3 okrenut tako da potiskuje sondu „Dawn“ u istom pravcu kao i na prethodne dve slike.

Bez neverovatnih svojstava jonske propulzije ulazak u orbitu bilo Veste ili Ceresa bio bi nemoguć u okviru Nasinog programa Discovery. Na drugi način misija ulaska u orbitu oko oba ova tela bila bi nemoguća. Razlog zbog koga je jonski pogon toliko efikasniiji od hemijskog krije se u tome što je u stanju da električnu energiju pretvara u potisak. Hemijski pogonski sistemi su ograničeni količinom energije koja je zapretena u gorivu.

Zahvaljujući “Dawnovim” ogromnim solarnim panelima[2], električna energije je u velikim količinama dostupna čak i na velikoj daljini od Sunca. Da bi napravili precizna predviđanja o efikasnosti solarnih ćelija koje neprestano crpu energiju Sunca, inženjeri povremeno sprovode specijalne kalibracije. Oni, naime, šalju robotu naredbu da rotira panele i prima manje solarne energije, simulirajući tako da se nalazi na mnogo većoj daljini od naše zvezde i kada će jonski motori morati da rade na manjem “gasu”. Takva kalibracija je prvi put sprovedena 24. juna 2013. a sledeća je bila 14. oktobra, pa 3. februara i 27. marta. Zahvaljujući tome što su utvrdili koliko će energije biti dostupno jonskim trasterima tokom ostatka putovanja, navigatorima je znatno olakšano isplaniranje najboljeg mogućeg kursa.

Da bi uspešno obavili misiju na Ceres i tako finiširali užasno složene planove, operativni tim vredno radi na održavanju letilice u dobrom stanju, da bi ostala zdrava i na dobrom kursu. U dalekim dubinama kosmosa, robot mora da bude sposoban da samostalno funkcioniše većinu vremena, ali ipak da se periodično nadzire i navodi uz pomoć svojih tvoraca na dalekoj planeti. Zato je među kontrolorima misije kao grom iz vedrog neba odjeknula vest da se 22. jula “Dawn” automatski prebaciou tzv. safe-mod, specijalnu operativna konfiguraciju koja brodskom softveru nalaže da hitno zaštiti letilicu i misiju, sprečavajući da se neočekivane situacije otrgnu kontroli i nanesu nepopravljivu štetu[3].

Analizirajući tanak telemetrijski mlaz signala, ljudi na Zemlji su se suočili sa tako jezivom situacijom sa kakvom se nisu sreli od kako je sonda lansirana. Među iznenađenjima ih je dočekao tajanstveni kratak spoj na jednoj od ćelija pod pritiskom nikl-vodoničnog akumulatora. Zatim je utvrđeno da je deo reaktivnog kontrolnog sistema[4] toliko hladan da je postojala opasnost da se hidrazinsko gorivo zaledi. Takođe, temperatura na drugim mestima sonde je bila toliko niska da je postojala opasnost da se delikatne kamere trajno oštete, a senzor koji je zadužen da prati Sunce radi orijentacije beležio je smanjenu vidljivost. Da bi stvari bile još komplikovanije, eletromehanički prekidač za talasni prenos#5, koji usmerava radio-signal sa predajnika unutar broda ka jednoj od njegovih antena radi slanja na Zemlju, zaglavio se i nije mogao da se pokrene čak ni kada mu je softver naređivao da to uradi. Ostali tele-podaci su govorili da je deo računarske memorije oštećen zbog kosmičkog zračenja. A kao da sve to nije dovoljno, jedan od dva zvezdana tragača, uređaja[5] koji prepoznaje položaj zvezda kao što mi prepoznajemo sazvežđa kada se bez kompasa orijentišemo noću, prestao je da funkcioniše. Ono što je dodatno otežavalo napore da se misija vrati u sedlo bilo je i to što je jedna od antena zemaljskog komunikacionog sistema Deep Space Network morala da bude isključena zbog nekakve hitne popravke. Situacija je bila pogoršana i činjenicom da se „Dawn“ već nalazio na najnižem mestu na orbiti oko Ceresa, tako da je delom svake 5.5-časovne orbitne revolucije bio van radio-kontakta zbog blokade signala.

Suočeni sa skoro bezizlaznom mrežom složenih problema, tim stručnjaka je proveo 3 dana i noći u napornom radu u pronalaženju puteva radi prevazilaženja svake pojedinačne prepreke za nastavak misije. Bilo je to izuzetno, bezmalo neočekivano dostignuće, obzirom na to koliki broj nezavisnih problema (prevelik čak i za sondu koja je tako dugo u kosmosu) bio prisutan pred timom na poslednjem spratu JPL-ove zgrade №264 udaljenom 375.000.000 km od “Dawnna”. To je bilo moguće jer tim sve vreme sprovodio testove operativne spremnosti (engl. operational readiness test, ORT), prateći telemetriju koja je dopirala iz simulatora sonde, smeštenog u hali jedan sprat niže od kontrolne sobe misije.

Dok su operativci misije uvežbavali svoje sposobnosti u ORT, prava letilica je nastavljala let kroz asteroidni pojas, bivajući svakog dana 73.000 km bliža Ceresu. Ali ne predstavljaju samo članovi „Dawnovog“ tima deo ove jedinstvene avanture. Ovaj odlučni istraživač ovaploćuje svakog od nas koji se interesuje za čuda noćnog neba, svakog ko želi da sazna šta se krije iza granica našeg skromnog doma, i svakog onog ko sa strahopoštovanjem gleda na misterije, raskoš i ogromnost kosmosa.

“Dawn” se danas nalazi 7,01 miliona km od Ceresa. To je na oko 2,72 AJ (406 mil. km) od Zemlje, ili 1.000 puta dalje od Meseca. Radio-signalu, koji putuje brzinom svetlosti, treba 45 minuta za tzv. round trip.





[1]Motor #1 se nalazi u blizini u blizini vidljivog i infracrvenog spektrometra, odn. „pozadi“ na sondi. Motor #2 se nalazi u blizini glavne antene, odn. „napred“ na sondi, a motor #3 se nalazi duž centralne ose sonde, odn. „ispod“ sonde.

[2] U vreme lansiranja, bili su to Nasini najveći paneli lansirani na neko međuplanetno putovanje. Raspon panela je 19,7 m – svako krilo je dužine teniskog terena.

[3] Ulazak u ovakvo kritično stanje može izazvati i kosmičko zračenje pa je elektronika centralnog procesora posebno zaštićena. „Mars Global Surveyor“ je 2006. ušao u safe-mode i zbog pregravanja akumulatora i pogrešne solarne orijentacije nikada se nije oporavio. ili opservatorija SOHO, koja se oporavila tek poske 4 meseca. Interesantno je da je “Dawn” već jednom zapao u sličan problem zbog greške u programiranju. Bilo je to 17. februara 2009. tokom preleta pored Marsa

[4] Ovaj podsistem uključuje (pored žiroskopa) 12 malih trastera koji rade na konvencionalni hidrazin. Za normalan rad sonde i njenu pravilnu orijentaciju potrebno je samo 6 trastera a ostali su rezerva. Subsistem je snabdeven sa ukupno 45 kg goriva, mada su svi izgledi da će tokom čitave misije upotrebiti mnogo manje.

[5] To su zapravo male kamere koje prave slike zvezdanog neba pet puta u sekundi a računar na osnovu slike u memoriji proračunava položaj sonde.

  'Apollo 15': prvi međuplanetni planinari

„Apollo 15“ je bila četvrta misija koja je sletela na Mesec i prema rečima same Nase bila je ’najnaučija’ od svih do tada u ovom programu. Na Mesec su sleteli 30. jula a uzleteli 7. avgusta 1971. Sva trojica astronauta su bila vojna lica ali su po povratku na Zemlju dobili počasne titule magistara na Mičigenskom fakultetu.



„Apollo 15“ je sleteo na istočnu obalu Mora Kiša, na lokaciju omeđenu planinskim vencem Montes Apenninus (često nazivanim “Apeninskim zidom”), i meandrirajućim kanalom Hadley Rille na istoku i zapadu. Astronauti su nakupili 77 kg uzoraka, koji su pokazali da je 90% materijala na Apeninima sačinjeno od staklaste breče bogate kalijumom, torijumom i fosforom, a da je 60-70% površine mora sačinjeno od bazalta. Apeninski zid je u blizini sletanja lendera imao dva vrha: Mt. (Mons, tj. planina) Hadley (relativno visok – 4 km) na severoistoku i Mons Hadley Delta (~3,5 km) na jugu.

Između ta dva vrha leži lanac Swann, nazvan po vođi geološkog tima misije, Gordonu Swannu. Apeninski lanac sadrži neke od najviših vrhova na Mesecu! Visovi Mt. Hadley mogu da se nose sa mere sa nekim od najpoznatijih vrhova na Zemlji kao što su Mt. Rainier (SAD), Mt. Fuji (Japan), ili Mt. Erebus (Antarktik), ako se meri od podnožja.

Prva šetnja (EVA) astronauta “Apollo 15”, zapovednika Davida Scotta i pilota modula Jamesa Irvinga, odvela ih je do ivice Hadley Rille i do podnožja Mt. Hadley Delta u blizini kratera St. George. Na taj način su se popeli preko 65 metara iznad mesta sletanja. Na toj visini većina površinskog materijala je predstavljala ono što se eonima krunilo sa planinskih vrhova i kotrljalo ka podnožju. Materijal koji su ti pronašli uglavnom je sadržao prašinu (rigolit), sa vrlo malo površinskog kamenja.

Iako je ova čitava misija na kraju dobila najviše ocene, ipak nije prošla bez afera. Naime, obelodanjeno je da su na Mesec odletele i neke poštanske marke, navodno bez znanja samih astronauta. Plan je bio da se posle toga prodaju kao kolekcionarki rariteti. Nije mi poznato kako se to završilo.

  UR -500 PROTON

Raketa
УР-500 „Протон“ (8К82)

pdfPre više od pola veka rođena je najmoćnija ruska raketa koja i danas leti. Njena ogromna snaga i pouzdanost obezbedili su joj rešavanje takvih naučnih i primenjenih zadataka, kao što je izvođenje na orbitu brojnih automatskih međuplanetnih stanica, izgradnja orbitnih stanica „Алmаз“, „Салют“ i „Mир“, izvođenje automatskih satelita, osmatranja iz kosmosa u visokoj rezoluciji, kao i postavljanje kosmičkih sistema veze i navigacije.



Pišući prošli put o peripetijama vezanim za rađanje rakete „УР-500“, obećao sam da ću u nastavku napisati nešto više o samoj raketi i njenim karakteristikama. Ta raketa, ustvari interkontinentalni balistički projektil, bila je rodonačelnik čitave porodice raketa, čija su tehnička i idejna rešenja opredeljivali njihovu namenu i zadatke. Kao i slavna Koroljevljeva „Semjorka“, i ova raketa je postala jedan od kamena-međaša u razvoju sovjetske kosmonautike, i mada je dugo bila u senci – do danas je ostala jedna od najjačih, najsavršenijih i najpouzdanijih nosača u svetu ...

Moderne verzije raketa ovog tipa leteće najverovatvije još najmanje 10-15 godina.

Razvoj rakete „УР-500“ započet je u konstruktorskom birou OKБ-52 generalnog konstruktora V.N. Čelomeja na osnovu naredbe №.409-183 Centralnog komiteta Partije i Saveta Ministara SSSR-a od 24. aprila 1962. godine. Taktičko-tehničke potrebe rakete odredilo je Ministarstvo odbrane na osnovu rešenja od 17. januara 1963. godine.

Preuzmite e-knjigut u PDF verziji
(31 strana, 6,29MB)
http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/2014/Proton/Proton.pdf

  http://t.co/Gd2oVBRIqW

A P O D...

  'New Horizons' pred presecanjem Neptunove orbite

’New Horizons’ je jedna od misija čije naučne rezultate čitav naučni svet s nestrpljenjem očekuje. Prelazeći preko 1.270.000 km dnevno, danas se nalazi na oko 2.715.000.000 km od Zemlje a ’samo’ 405.000.000 km od Plutonovog sistema. Trenutno, pojedinačnom fotonu koji je krenuo sa Sunca treba 4 sata i 8 minuta da stigne do NH.

Pre manje od pola meseca “New Horizons” je probuđen iz predposlednje hibernacije. Svake godine nakon odlaska od Jupitera 2007. godine sonda je provodila oko 80% vremena u elektronskoj hibernaciji, ali sve će se to prekinuti u decembru kada će sonda biti probuđena na dve godine radi randevua sa Plutonom i kasnijih operacija slanja post-encounter podataka.

Taj poslednji hibernacioni period započeće sredinom januara sledeće godine a okončaće se 15. juna. Kada budu probudili sondu, ona će biti više od 160 miliona km bliže Plutonu nego kad je poslata na spavanje.

Mada nas čeka još godinu dana putovanja i preko 400 miliona kilometara do cilja, sve to predstavlja samo 10% celokupnog vremena i kilometraže ukupnog putovanja – tako da je ovo zbilja poslednja faza krstarenja od Zemlje do poslednjih neistraženih ćoškova solarnog sistema.


Ovako je prema najnovijim naučnim podacima Laboradorije za primenjenu fiziku Johns hopkins umetnik video površinu Plutona.

Prema rasporedu, kontrolori misije su 14. jula izveli šesti manevar promene trajektorije[1] (TCM) od lansiranja pre 8 godima i 6 meseci (i prvi posle 2010.) kako bi sonda dospela do Plutona u tačno predviđeno vreme – 14. juli 2015. godine. Do tada, sondi predstoji da 24. avgusta preseče nevidljivu orbitu Neptuna, što će biti peta planetna orbita koju je NH presekao na putu do cilja.

Kako vreme približavanja Plutonu polako dolazi, tim stručnjaka iz Southwest Research Instituta podiže polako svoje aktivnosti. Jedna od njih se sastoji u angažovanju mladih i talentovanih naučnika koji će pomagati u procesiranju i analiziranju (bez)brojnih podataka koji će početi da stižu sledeće godine.


Kontrolori leta u Operativnom centru misije “New Horizons” u Laboratoriji za primenjeni fiziku univerziteta Johns Hopkins u Laurelu, Merilend, prate sondu 15. jula 2014. nakon manevra blage promene kursa.

Glavni čovek misije, zadužen za sve naučne aspekte misije, Alan Stern iz JPL-a, već je kod sebe od prošlog leta zaposlio tri naučnika. To su dr Amanda Zangari, dr Simon Porter i dr Kelsi Singer. Amanda je doktorirala na MIT-u, a tema joj je bila baš vezana za proučavanje samog Plutona. Simon je doktorirao astrofiziku na fakultetu Arizona i na Lowellovoj opservatoriji, proučavajući Pluton i objekte Kajperovog pojasa (KBO). Kelsi je doktorirala na Vašingtonovom univerzitetu u St. Luisu, proučavajući kratere na ledenim satelitima džinovskih planeta.


Ovaj video nam prikazuje šta bi NH mogao da vidi kada stigle za godinu dana do Plutona. Play it! Tada će proleteti na samo 10.000 km od površine – kada bi proleteo iznad Zemlje na toj visini, mogli bi lepo da vidimo svaku pojedinačnu kuću ili auto na ulici!

Ovo troje pametnih mladih ljudi, kao i drugi poput njih, radeći zajedno sa ostalim članovima naučnog tima, doneće nova iskustva i ideje u radu tima, što će im omogućiti da zajedno sa nama prisustvuju uživom istraživanju jedne nove planete! Nakon 50 godina uspešnog planetnog studiranja – od Merkura i Marsa do Urana i Neptuna – biće to retka privilegija i prilika za svakoga, a naročito za mlade planetne naučnike, da učestvuju u misiji na jedan neistraženi svet.

Sledeći način na koji može da se uoči podizanje tenzije pred nastupajući randevu sa Plutonom jesu ovoletošnje aktivnosti vezane za poslednje buđenje sonde u dugačkoj fazi krstarenja. Kada se NH bude poslednji put probudio, u decembru, svi ćemo biti na samo mesec dana od početka faze približavanja bivšij planeti Sunčevog sistema.

Predstojeće letnje buđenje iz sna predstavlja posebno složenu operaciju. Pored kompletne provere svih primarnih i pomoćnih sistema i podsistema letilice, kao i detaljne provere svih 7 naučnih aparata, biće sprovedena prva optička navigaciona kampanja za lociranje Plutona, podešavanje orbite, kalibracija instrumenata pred susret sa ciljem, izvođenje malih ali neophodnih korekcija kursa, i sprovođenje nekoliko naučnih eksperimenata izvodljivih tokom ove faze krstarenja.

Kruna tih eksperimenata trebalo bi da bude fotografisanje Plutona i njegovih satelita radi proučavanja njihove svetlosne krive (načina kako se menja sjaj nekog objekta tokom rotacije). To je moguće uraditi i sa Zemlje, ali „New Horizons“ može da vidi Pluton i njegove mesece sa ugla koji je potpuno različit od onog sa Zemlje ili njegove orbite, pružajući nam neke nove informacije o fizičkim svojstvima površina tih tela.

Jedan od rezultata do kojih se došlo u julu jeste pravljenje filma rotacije Harona – posmatranog sa 10 puta manje udaljenosti od Plutonovog sistema nego što je to slučaj kada posmatramo sa Zemlje.

Krajem avgusta će biti pređena još jedna velika prepreka – biće presečena nevidljiva Neptunova orbita. To će se dogoditi 25. avgusta, što će slučajno pasti baš na 25-godišnjicu najbližeg proletanja “Voyagera 2“ pored Neptuna 1989. godine. Nakon toga, sonda će zaći u “Plutonov prostor”!

U narednim nedeljama obavljaće se mnoge aktivnosti vezane za ponovni ulazak u hibernaciju ali to je samo zagrevanje za “špic” – početak prilazne faze – koji započinje za manje od pola godine. Biće to početak posla zbog koga je NH i konstruisan i koji svi isčekujemo.

Ali šta će biti sa sondom posle proletanja pored Plutona? Kako sada stvari stoje, u tankovima će ostati još puno hidrazina za manevrisanje, a sonda će nastaviti da velikom brzinom leti ka dubinama Kajperovog pojasa. Planeri misije trenutno traže jedan ili više objekata Kajperovog pojasa prečnika 50-100 km koji bi mogli da budu ciljevi daljeg istraživanja. Zbog vrlo ograničenih manevarskih sposobnosti sonde, potrebno je naći takav objekat koji će se naći na putanji sonde a ne obrnuto. Pošto nama zanimljiv region leži vrlo blizu ravni Mlečnog puta, vrlo je teško pronaći odgovarajuću mutnu tačkicu koja bi predstavljala daleki svet interesantan sondi. Naporu u iznalaženju nove lokacije od kraja juna 2014. se Magelanovom teleskopu u Čileu i 8,2-metarskom havajskom teleskopu Subaru pridružio i Hablov kosmički teleskop. On je za taj posao mnogo pogodniji od zemaljskih teleskopa. Trenutno se procenjuje da su šanse da se pronađe nova meta za NH oko 95%.

Kaže se da je do danas razmatrano 143 potencijalnih kandidata ali da se svi nalaze van razumnog dometa sonde. Treba se setiti da i u slučaju proletanja pored nekog udaljenog objekta tamo vlada veliki mrak koji neverovatno otežava snimanje površine, a sonda će imati na raspolaganju i značajno manje energije (ona opada sa kvadratom udaljenosti) za napajanje uređaja i slanje signala. Sećam se da je pre 2 godina na Twitteru objavljeno da će u januaru 2015. baš pred susret sa Plutonom biti izveden pokušaj daljinskog posmatranja Kajperovog objekta VNH0004, koji će se nalaziti na 0,50 AJ. Ne znam šta je dalje bilo s tim planom i da li je još u opticaju.

Trenutno, “New Horizons” se nalazi na 2,71 AJ (405.000.000 km) od Plutona, 29,21 AJ (4.370.000.000 km) od Zemlje i 30,09 AJ (4.499.000.000 km) od Sunca. Leti brzinom od 14.70 km/s, odn. oko 3.0 AJ godišnje (u odnosu na Sunce). Sa sonde, Sunce se vidi kao objekat -19,3 magnitude. Sonda leti u pravcu sazvežđa Sagittarius. Prema računu, NH će se nalaziti na 100 AJ od Sunca tek 2038. godine!

Ko čezne da čuje kako zvuči neko ko se nalazi 30 puta dalje od Sunca od Zemlje, evo mu šanse. Ovako zvuči „New horizons“ kada se javlja Zemlji. Ovaj signal je poslat sa sonde 29. juna 2012. a ufvatila ga je DSN stanica u kaliforniji.



http://astronomija.co.rs/images/stories/Astronautika/NH/2014/p3.jpg

[1] Motori su radili tačno 87,52 sekundi a brzina je povećana za 1.08 m/s (3,88 km/s). tom prilikom je potrošeno oko četvrt kile goriva, što je manje od opla procenta od oko 53 kg goriva koliko je ostalo u tankovima sonde. Da stručnjaci iz merilendske Laboratorije za primenjenu fiziku (APL) nisu izveli ovu korekciju, sonda bi došla do Plutona oko 36 minuta kasnije nego što je planirano. Tako je izbegnut kasnije neki veći manevar, čime je ušteđeno dragoceno gorivo.

  Površina Venere kakvu do sada niste videli

http://astronomija.co.rs/sunev-sistem/planete/venera/8923-povrina-venere-kakvu-do-sada-niste-videli.html

  'Rosetta' blog 2: Sonda konačno stigla na cilj!

http://astronomija.co.rs/misije/8926-rosetta-blog-2-sonda-konano-stigla-na-cilj.html

  VLT skida veo misterije

Nove opservacije otkrivaju kako se zvezdana prašina stvara u okolini supernove

9. jul 2014
http://www.eso.org/public/serbia/news/eso1421/



Grupa astronoma je uspela da pokaže kako se zvezdana prašina stvara u realnom vremenu – nakon eksplozije supernove. Po prvi put su pokazali da ove svemirske fabrike zvezdane prašine stvaraju čestice u dve faze - prva počinje odmah nakon eksplozije, ali se proces nastavlja godinama. Tim je koristio Veoma veliki teleskop Južne evropske opservatorije u severnom Čileu kako bi analizirao svetlost sa supernove SN2010jl, dok joj je polako slabio sjaj. Najnoviji rezultati obavljeni su online u časopisu Nature 9. jula 2014. godine.

Poreklo kosmičke prašine u galaksijama je i dalje misterija [1]. Astronomima je poznato da su supernove primarni izvor zvezdane prašine, pogotovo su bile u ranom univerzumu, ali i dalje ostaje nejasno kako i gde su se sitne čestice prašine kondenzovale i uvećale. Takođe je nejasno kako su izbegle katastrofalnu sudbinu u surovim uslovima galaksija u kojima se stvarau mlade zvezde. Ali sada, uz pomoć ESO-vog VLT-ja, na Paranal opservatoriji u severnom Čileu, uklanjamo veo misterije po prvi put.

Međunarodni tim astronoma je koristio takozvani X-shooter sperktorgraf kako bi posmatrao supernovu SN2010jl, devet puta tokom meseci nakon eksplozije, a deseti put je izvršio posmatranja dve i po godine nakon eksplozije, u vidljivom i infracrvenom delu spektra [2]. Ova neuobičajeno sjajna supernova, nastala kao rezultat smrti veoma masivne zvezde, eksplodirala je u maloj galaksiji UGC5189A.

“Kombinujući podatke koje smo dobili tokom prvih devet posmatranja, uspeli smo da dobijemo prva direktna merenja kako zvezdana prašina oko supernove apsorbuje različite boje svetlosti”, rekla je glavna autorka rada Krista Gal, sa univerziteta u Orhusu, u Danskoj. “Ovo nam je omogućilo da saznamo više o zvezdanoj prašini nego što je to bilo moguće ranije.”

Tim je otkrio da se stvaranje prašine javlja ubrzo nakon eksplozije i nastavlja se tokom dugog vremenskog perioda. Nova merenja su takođe otkrila koliko su veliki čestice prašine i od čega su. Ova otkrića su korak dalje u poređenju sa nedavno dobijenim rezultatima uz pomoć ALMEkoja je prva detektovala ostatke nedavne supernove koja se obodom naslanja na sveže formiranu kosmičku prašinu, koja potiče sa poznate supernove 1987A (SN1987A; eso1401).

Naučnici su otkrili da se čestice prašine, koje su u prečnikuveće od hiljaditog dela milimetra, brzo stvaraju u gusto pakovanom okruženju zvezde. Iako malo za ljudska poimanja, ovaj prečnik je veliki za jednu česticu prašine, a iznenađujuće veliki prečnik ih čini otpornim na destruktivne procese. Kako čestice prašine uspevaju da opstanu u surovom i destruktivnom okruženju ostataka supernove, bilo je jedno od glavnim pitanja na koje nije nađen odgovor u naučnom radu sa ALMA-e. Na pitanje je odgovorilo ovo istraživanje – čestice su veće nego što se očekuje.

“Detekcija velikih čestica prašine, ubrzo nakon eksplozije supernove, znači da mora da postoji efikasan proces koji dovodi do njihovog stvaranja.”, rekao je koautor naučnog rada Jens Hjorth, sa Nils Bor instituta na univerzitetu u Kopenhagenu u Danskoj. On nastavlja “Zaista nismo sigurni kako se ovo dešava.”

Ali astronomi misle da znaju gde se novonastala prašine stvorila: u materijalu koji je zvezda odbacila u okolni prostor, pre nego što je eksplodirala. Dok se udarni talas supernove kreće ka spoljašnjim delovima, on stvara ohlađeni oklop od gasa – okruženje u kojem bi čestice prašine mogle da se se razviju.

Rezultati opservacija ukazuju na to da se tokom druge faze – nakon nekoliko stotina dana - ubrzani proces stvaranja prašine javlja i uključuje izbačeni materijal sa supernove. Ako bi se stvaranje prašine u slučaju supernove SN2010jl nastavio ovom stopom, za 25 godina, ukupna masa prašine težila bi kao pola Sunca; slično kao masa prašine u slučaju supernove SN1987A.

“Prethodno su astronomi mogli da vide velike količine prašine u ostacima supernove nakon eksplozije. Međutim, nalazili su dokaze samo za nastanak malih količina prašine. Najnovije opservacije su značajne jer objašnjavaju kako ova očigledna kontradikcija može biti rešena,” zaključuje Krista Gal.
Beleške

[1] Kosmička prašina sastoji se iz silikata i amorfnog ugljenika – minerala koji su takođe zastupljeni na Zemlji. Čađ plamena sveće je veoma sličan kosmičkoj ugljeničnoj prašini, iako je veličina tih čestica deset ili više puta veća od tipične čestice kosmičke prašine.

[2] Svetlost ove supernove prvi put je viđena 2010. godine, kao što se može zaključiti iz njenog naziva SN2010jl. Kasifikovana je kao supernova tipa IIn. Supernove tipa II nastaju kao posledicanasilne eksplozije masivne zvezde, barem osam puta masivnije od Sunca. Podtip supernove IIn – “n” označava usko (od engl. narrow) – pokazuje uske vodonične linije u svom spektru. Ove linije posledica su interakcije materijala izbačenog sa površine supernove i materijala koji se već nalazio u okruženju.

  http://t.co/eTanKMrNib

A P O D...