Vesti iz sveta astronomije...

  Detekcija impakta Kamelopardalida na površini Meseca

U noći između 23. i 24. maja 2014. godine (tj. noćas!) očekuje se pljusak meteorskog roja koji potiče od ostataka komete 209P/LINEAR. Na osnovu predikcija koje daju numeričke simulacije (Jeremie Vaubaillon, Mikhail Maslov, David Asher, detalje možete naći u dodatku) maksimum aktivnosti ovog roja se na Zemlji očekuje u ranim jutarnjim satima 24. maja.

Međunarodna meteorska organizacija (International Meteor Organization, IMO) apeluje na vizuelne posmatrače da organizuju patrolna posmatranja, kako bi se sa što više podataka ispratila ova aktivnost i time proverile numeričke simulacije dinamičke evolucije meteorskih rojeva i konkretno gore pomenute predikcije.

Zanimljiva je informacija koju je Jeremie Vaubaillon večeras objavio na svom sajtu i na mailing listi IMO-a. Prenosim informaciju u originalu i u potpunosti:

“Our calculations shows that the Moon will be impacted sooner than the Earth, with a first max around 2:10 UT, and another one around 4:49 UT. This increases a lot the observability of the shower thanks to impacts on the Moon!”

Pošto su predikcije takve da se očekuju ugavnom krupniji meteoroidi (samim tim i sjajniji meteori u Zemljinoj atmosferi), a pošto će Mesec biti meta roja ovih čestica nešto ranije nego Zemlja, postoji mogućnost da se detektju impakti na njegovoj površini.

Mesec je u relativno pogodnoj fazi za snimanje ove pojave (videti sliku 1), izlazi u 02:03h po lokalnom vremenu, pa ovo može biti lepa prilika za astrofotografe koji imaju uslove za snimanje Meseca. Detaljnu astronomsku prognozu možete pogledati ovde (unesene koordinate su za Istraživačku stanicu Petnica, možete ih promeniti za vaše mesto posmatranja).


Faze Meseca za maj 2014. godine (izvor: MoonConnection.com)

Ovo je interesantna prilika da se, pored posmatranja meteora u Zemljinoj atmosferi, isprati aktivnost jednog meteorskog roja i posredno, posmatranjem mogućih impakata na površini Meseca. Ako ništa drugo, postoji mogućnost da se naprave lepi snimci koji se mogu objaviti makar u Astronomskom magazinu.

Više informacija za vizuelne posmatrače, kao i više informacija o samom roju možete naći na zvaničnoj stranici IMO-a.

Vedro nebo!
Dodatak:

Detalji o predikcijama aktivnosti meteorskog roja komete 209P/LINEAR (Kamelopardalidi)
1. Lyytinen/Jenniskens (2006)1:
Datum: 24. maj 2014.
Vreme maksimuma: 06:33-07:49 UT
Radijant: rektascenzija 125°, deklinacija +78°
Brzina: spori, 19.4 km/s
Prolasci komete: 1818, 1853, 1903, 1909, 1914 i 1979
Aktivnost u maksimumu: nije procenjen, kometa tada još nije bila posmatrana

2. Vaubaillon (2012)2:
Datum: 24. maj 2014.
Vreme maksimuma: 07:40 UT
Trajanje: 05:55-09:25 UT
Prolasci: 1803-1924
Aktivnost u maksimumu: 100-400 meteora na sat

3. Ye/Wiegert (2013)3:
Datum: 24. maj 2014.
Vreme maksimuma: 06:29 UT
Trajanje: 00-15 UT
Radijant: rektascenzija 122°, deklinacija +79°
Prolasci: 1798-1979
Aktivnost u maksimumu: 200 meteora na sat

4. Maslov (2013)4:
Datum: 24. maj 2014.
Vreme maksimuma: 07:21 UT
Trajanje: 23.2-25.5. maj
Radijant: rektascenzija 122.8°, deklinacija +79.0°
Prolasci: 1898-1919
Aktivnost u maksimumu: 100 meteora na sat

1 Jenniskens P. 2006. Meteor Showers and Their Parent Comets. Cambridge University Press

2 http://www.imcce.fr/langues/en/ephemerides/phenomenes/meteor/DATABASE/209_LINEAR/2014

3 http://www.astro.uwo.ca/~wiegert/papers/2014MNRASa.pdf

4 http://feraj.narod.ru/Radiants/Predictions/209p-ids2014eng.html

  DUBOKI KORENI SRPSKE NAUČNE FANTASTIKE

U smutnim vremenima opšte apatije, dnevne aktuelnosti uspevaju da zauzmu sve vreme koje nam je na raspolaganju i zamagle šire perspektive. Medijski proizvodi (među njima i knjige), koji se širokom puku nude kao otkrovenja činjenica prošlosti i sadašnjosti, uglavnom su svedeni na senzacionalističke ili tendenciozne objave nepravdi i zavera koje su uzroci ovdašnjeg jada i bede. A kako to biva prema onoj narodnoj da se 'od šume ne vidi drvo', pravi podaci koji mogu imati značaja za razumevanje dešavanja nalaze se u delima koja nisu reklamirana jer ih mediji smatraju nevažnim. Među takvim, neopravdano skrajnutim knjigama je i «Rađanje žanra, počeci srpske naučno-fantastične književnosti» Bojana Jovića, u izdanju Institut za književnost i umetnost Beograd, 2006. Nepažljivom čitaocu će se učiniti da je teza o važnosti upravo ove proizvoljna ali bude li imao volje da pročita ovu studiju, uverio bi se da je u zabludi jer bi, između ostalog, kroz sudbine nekih pisaca sagledao i načine na koje je, i onda i sada, funkcionisalo društvo-država a kojima se nimalo ne možemo dičiti.

Doktor književnih nauka, Bojan Jović, poduhvatio se pionirskog traganja za počecima naučno fantastične književnosti u Srba, otkrivši da ovaj žanr, koji i danas 'uživa' prezir i ignorisanje od etablirane, akademske nauke, ne samo da ima svoje predstavnike među srpskim piscima na prelazu iz XIX u XX vek, već da su njihova dela reprezentativna u kontekstu svetske naučne fantastike. Nakon što, kako nalažu principi naučnog razmatranja materije, izloži opšte odrednice i karakteristike naučne fantastike, sa težištem na fundamentalnoj temi koju nalazi u razmatranju utopijskih zajednica, što je, sveukupno, za sve zaiteresovane čitaoce dobrodošao i inspirativan uvod, Jović otkriva elemente žanra već u znamenitom srpskom «Romanu o Aleksandru», u fantastičnom putovanju u utopijsko Ostrvo blaženih i tamni vilajet, mesto večitog mraka, nakon koga junak stiže do kraja sveta; na tim putešestvijima Aleksandar upoznaje direktne potomke Adama i Eve koji žive u višim etičkim sferama. U komediji «Laža i paralaže» Jovana Sterije Popovića, žanrovskom prepoznatljivošću se izdvaja epizoda o putovanju Barona Golića na Mesec, tamošnjim avanturama i prekinutoj romansi sa kraljicom. Tekst Milana Jovanovića «Nove varoši - novi Beograd» iz 1867.g. usmeren je na budućnost prestonice za koju se tvrdi (kao i danas) da joj je «suđeno da bude jedna od najvažnijih trgovačkih varoši na istočnom suhozemlju Evrope». Anonimni autor je 1871.g. objavio članak «Beograd posle 200 godina» u kome opisuje srećne i savršene ljude budućnosti koji uživaju u životu, oslobođeni rada zahvaljujući napretku nauke i tehnologije. Sa ovako optimističkom slikom nije se slagao Svetolik Ranković koji je 1895.g. objavio tekst «U XXI veku» u kome izvesnog profesora Nikolića iz 1895. šalje u 2095. godinu. Tehnika, urbanizam i arhitektura promenili su Beograd: na sve strane su velelepne palate, po putevima jure kola na električni pogon a kroz vazduh brojne letilice. Poseta gimnaziji u kojoj je radio otkriva profesoru da su se stvari i tu bitno promenile jer je neprikosnoveni direktor - žena. Pošto se svi školuju pod kontrolom žena ratovi su nestali; i zaštita reda je u ženskim rukama. Čitava država je organizovana po efikasnim birokratskim principima, koji ne trpe bilo kakvo izdvajanje. Ideologija srpske države je «miran i pravilan tok života (jelo, piće i odelo)» a ne umni i kulturni napredak; sve što direktno ne doprinosi uspehu države, kao npr. umetnost, beznačajno je. Profesor prisustvuje predavanju o XIX veku koji je predstavljen kao mračan i bedan što mu se nimalo ne dopada; rezultat njegove pobune protiv predavanja je povratak u vreme iz koga je otišao, na šta on radosno kaže: «Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku!» Stojan Novaković će 1911.g. objaviti tekst «Posle 100 godina» u kome predviđa razvoj nauke i blagostanja ali i potrebu da se Južni Sloveni povezuju i ujedinjuju zarad opstanka na istorijskoj sceni a Beograd je centar takvog ujedinjenja.

Za razliku od pomenutih tekstova drama «Posle milijon godina» Dragutina Ilića, objavljena 1889.g. u časopisu «Kolo» odlazi u daleku budućnost u kojoj su, posle kataklizme, od čitavog ljudskog roda preostali samo otac Natan i sin mu Danijel. Njih hvataju pripadnici «Duho-sveta», razvijenijeg ljudskog soja; novi svet nastanjuju još Marsovci i Merkurovci. Natana i Danijela pripitomljavaju i proučavaju a onda poklanjaju novoj gospodarici Svetlani; Danijel se zaljubljuje u nju ali ona ne može da razume emocije jer tako nešto ne postoji u njenom svetu. Očajan, Danijel se ubija a za njim odlazi i Natan, no, ovaj čin nimalo ne uzbuđuje nove ljude. Ilićeva drama je, prema sada dostupnim podacima, prva naučno fantastična drama u svetu; on je na njoj ustrajno radio i 25 godina posle njenog objavljivanja, unoseći izmene i dopune u tekst, očito smatrajući delo bitnim u svom opusu. Godine 1902. objavljen je roman «Jedna ugašena zvezda» Lazara Komarčića, koji je istovremeno naučno-popularno objašnjenje astronomskih znanja i pregled mogućih razvoja, stasavanja i propasti civilizacija u dubinama vremena i svemira. Po svojoj slobodi Komarčićeve ideje i vizije umnogome prevazilaze one iznete u Flamarionovom romanu «Uranija» objavljenom 1889.g, delu koje se u svim istorijama naučne fantastike pominje kao jedno od ključnih. Knjiga naučnika svetskog glasa, Milutina Milankovića «Kroz vasionu i vekove, pisma jednog astronoma», objavljena 1928.g, nastavlja Komarčićevim tragom. Milanković opisuje zakonitosti koji određuju klimu Zemlje, ustrojstvo Sunčevog sistema i svemira a zatim 'vasionskim vozom' odlazi u posetu Mesecu i tamošnjoj koloniji ljudi; odatle put vodi do Venere i Marsa pa u dubine beskrajnog Univerzuma. Milanković je naučnički precizniji u opisima dok je Komarčić lepršaviji u projekcijama budućnosti.

Ilić, Komarčić i Milanković pisali su i publikovali svoje knjige rame uz rame sa velikanim žanra kakvi su Flamarion, Vern ili H. Dž. Vels. Na žalost, dela ovih novatora nisu naišla na razumevanje. Jovan Skerlić uopšte ne pominje Komarčićev naučno fantastični roman, baš kao ni Ilića; isti je slučaj i sa pregledom Jovana Deretića. Samo je Bogdan Popović unekoliko pokušao da 'rehabilituje' Ilića. Milankovićeva proza je takođe 'promakla' teoretičarima. Stavovi zapisani pre 80-tak godina i dalje su važeći; pojedinačni tekstovi o pomenutim piscima i njihovim knjigama nisu promenili uvreženo mišljenje, ma koliko je ono jednostrano i manjkavo. To govori o inertnosti i neinventivnosti ranijih i današnjih istoričara srpske književnosti i njihovoj nesposobnosti da analiziraju, u kontekstu novih saznanja, literarnu prošlost; a, ako mi ne poznajemo svoju istoriju i ne dičimo se njome možemo li očekivati da će neki teoretičar svetske naučne fantastike 'otkriti' da se u Srbiji pisala naučna fantastika pre jednog veka? I na ovom primeru se potvrđuje da je nepoštovanje sopstvene istorije konstanta ponašanja u ovim krajevima. To je i dokaz da je nivou 'kulturnog marketinga' država potpuno zakazala mada je puno priče o potrebi stvaranja pozitivne slike o Srbiji. Imajući u vidu rečeno, nije čudno što Jovićeva knjiga ne privlači veću pažnju jer ona jasno odslikava ovdašnje naravi; ono što ipak ohrabruje jeste da se mladi naučnik, neoptrećen predrasudama, hrabro upustio u traganje za istinom koja nas predstavlja boljima nego što uopšte znamo.

  http://t.co/aQgC8inW06

A P O D...

  Šta je stvarno HAARP?

Jedan od najpopularnijih istraživačkih projekata u trenucima kritičnih posledica klimatskih dešavanja, a ovih dana i kod nas, je projekat pod nazivom HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program). Kakav je stvarni uticaj HAARP tehnologije?



Merenja promene temperature, vlažnosti, atmosferskog pritiska, vetra, padavina, atmosferskih čestica, jedan je od načina da se prati i predvidi klima. Razvoj nauke i tehnologije je vrlo važan i u ovom životnom segmentu, te smo svedoci raznih istraživanja koja ukazuju na promenu klime ali vrlo često u šumi drugih informacija, iste retko dopru do ljudi a i kada do njih dođu ljudi iz često neobjašnjivih razloga budu sumnjičavi.

Jedan od najpopularnijih istraživačkih projekata u trenucima kritičnih posledica klimatskih dešavanja, a ovih dana i kod nas, je projekat pod nazivom HAARP (High Frequency Active Auroral Research Program). Visoko frekventni aktivni istraživački program polarne svetlosti je udruženi projekat različitih partnera: industrije, američkog ministarstva odbrane i brojnih univerziteta (Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, Tehnološkog instituta u Masačusetsu, Univerziteta u Aljasci, Stenford, Dartmout, Tulsi, Masačusets, Klemson, Pen Stejt, Merilend i Kornel Univerziteta).

Važan životni element – atmosfera, samo je jedan deo šireg sistema koji se naziva klimatski sistem, a koji direktno utiče na sve oblike života na zemlji, a sve češće smo svedoci njegovog velikog uticaja na živote ljudi. Pored atmosfere, ostali važni delovi jednog od najkomplikovanijih i ljudima teško dokučivih sistema tzv klime su: hidrosfera (okeani, mora, reke, jezera), kriosfera (ledene površine zemlje, glečeri, snežni predeli), zemljina površina i biosfera (tzv zona života).
Od 1990. pa sve do 2007. godine, studenti i uglavnom stručnjaci iz oblasti fizike plazme pokušavali su da istraže i razumeju kako radi vrlo složeni deo više atmosfere, koji se naziva jonosfera (koja se nalazi na otprilike 80 kilometara od zemljine površine). Ovo su pre svega radili da bi shvatili šta se dešava u jonosferi kada postoji neki snažan događaji na Suncu tipa solarni blesak ili geomagnetna oluja, za koje su mislili da izazivaju poremećaje u radu satelita i drugih komunikacijskih sredstava.

Budući da je Zemlja sve više bivala premrežena elektičnim i sistemima mobline telefonije, smatralo se da je veća mogućnost da snažna solarna oluja može da izazove brojne smetnje u budućnosti, te je ideja bila da se utvrdi kako jonosfera utiče na promene koje se dešavaju na Suncu.

Naučnici su posebno bili zainteresovani za oblast jonosfere zbog njene sposobnosti da utiče na radio signale, ali i za Van Alenov pojas koji se nalazi iznad jonosfere i deo je magnetosfere, budući da radijacija u tom pojasu može da ugrozi rad satelita, objasnio je Denis Papadopulos, profesor fizike na Univerzitetu u Merilendu.

HAARP tehnologija je testirana na sve standarde elektromagnetičke radijacije na svim lokacijama na kojima se nalazila. HAARP elektromagnetna emisija na najbližem delu od javnog mesta je niža nego što je to slučaj u mnogim urbanim područjima gde drugi uređaji emituju elektromagnentu emisiju.
Kako bi sve to uspeli da prate, naučnici su napravili laboratoriju u Gakoni, na Aljasci i pored kućica sa raznim dijagnostičkim instrumentima, instalirali niz od 180 visoko frekventnih antena koje zajedno mogu da emituju 3600 kilovati radio talasa na frekvencijama od 2,8 do 10 megaherca (što je visoko frekventni rang) što omogućava izuzetno osetljivim instrumentima da izmere fizičke procese koji se dešavaju u tom pojasu. Ovaj istraživački kampus na Aljasci je dok je bio aktivan bio otvoren i za radoznale posetioce a mnoge fotografije i objašnjenja kako napraviti HAARP-ovu antenu idalje ljubiteljima nauke omogućavaju da i sami naprave jednu ukoliko žele.

Ova tehnologija je bila zanimljiva i pripadnicima ministarstva odbrane Sjedinjenih američkih država, zbog šire upotrebe iste i to kada je su u pitanju komunikacijske inovacije. Ono gde je ova nova tehnologija mogla biti upotrebljena se odnosi na komunikacije u izuzetno dubokim delovima mora ili zemlje, konkretno u slučaju komunikacije sa podmornicama ali i detektovanju objekata duboko ispod zemlje. Daleko od toga da je ova tehnologija dovoljno moćna da utiče na promene u klimi, izazivanju zemljotresa ili promeni raspoloženja ljudi. Nerazumevanje tehnologije i nepoznavanje nauke o klimi dovele su do potpuno pogrešnih tumačenja upotrebe ove tehnologije.



HAARP emituje jako nisku frekvenciju radijacije te tako ne može uticati na mentalno ili zdravstveno stanje ljudi. Ispitavanja su pokazala da jonosferske oluje prouzrokovane radom Sunca nisu dovoljno jake da utiču na klimu u drugim pojasevima atmosfere, te samim tim ne postoje ni teoretske šanse da HAARP konstrukcija inače nebrojano slabija utiče na promenu lokalnog ili klimatskog pojasa većeg regiona.

Pitajte naučnika o kataklizmičnom uticaju HAARP tehnologije i on će vam se ili smejati ili se naprosto jako iznervirati: „ Verovanje u takve biblijske apokaliptične priče je posledica neznanja“, kaže Umran Inan, profesor elektičnog inženjerstva sa Stenford Univerziteta čija je istraživačka grupa radila na HAARP projektu.

Studenti i istraživači na Aljasci ali ni pripadnici vojnih industrija još uvek nemaju te super moći da usmere radio talase na više delove naše atmosfere te kreiraju štit od neprijateljskog satelita ili da prouzrokuju katastrofalne zemljotrese ili poplave a svakako ne da putemHAARP tehnologije upravljaju umovima miliona ljudi.

Klimatski sistem planete Zemlje je mnogo složeniji od onoga što ljudi obično misle a naučnici nastavljaju potragu za skrivenim tajnama načina funkcionisanja istog kako bi lakše mogli da uvere donosioce odluka, kreatore politika i širu javnost o važnosti ovog fenomena za sve ljude i druge brojne oblike života na Zemlji.

Projekat HAARP

  http://t.co/O3X0iQoEFw

A P O D...

  Uspešno realizovana humanitarna akcija

U petak 23. maja organizovana je humanitarna akcija kruševačkih astronoma. Ovu akciju su pored članova Eureke podržali i Crveni krst, IdejNet klub i Lokalna Mensa Kruševac. Cilj je bio da se animiraju sugrađani da se prikupe donacije za pomoć ugroženom stanovništvu.



Astronomi su izneli svoj teleskop pomoću koga je građanstvo moglo da posmatra Jupiter, Mars i Saturn,a sve što su trebali da urade jeste ili da pošalju SMS na 1003 ili da doniraju novac u posebnu kutiju koju je obezbedio Crveni krst. Akcija je trajala od 20:30 do 23:30 i u tom periodu imali smo oko 200 posmatrača, poslat je veliki broj SMS poruka, podeljen je promotivni materijal i prikupljeno 9.560 dinara. Prikupljeni novac je uplaćen na račun Crvenog krsta za pomoć ugroženima od poplave.



Zahvaljujemo se svima koji su se odazvali akciji i narednih dana trudićemo se da pomognemo koliko je u našoj moći ugroženima od poplava. Ceo događaj propratila je i ekipa Regionalne Televizije Kruševac. Zahvaljujemo se i portalima Kruševačka pobeda i Kruševac online koji su najavili naš događaj.

  LRO slavi petu godišnjicu: Mesec

LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) uskoro slavi svoju petu godišnjicu obletanja Meseca. Tim pvovodom...
To celebrate its 5th Anniversary, the Lunar Reconnaissance Orbiter mission presents Moon As Art! The images in the collection were created using data gathered by LRO over the first 4.5 years of operations. These top 5 images are presented to you, the public, to decide which will be the cover of the Moon As Art collection. Voting is open from May 23 -- June 6th. The winner will be announced with the release of the full collection on June 18, 2014, the 5th anniversary of LRO launch.

  http://t.co/PVQsBvwZBJ

A P O D...

  Ruska kosmička stanica

Imaju li Rusi sopstvenu kosmičku stanicu? Pitanje je posebno dospelo u žižu interesovanja nakon zaoštrene retorike rusije sa SAD zbog sukoba u Ukrajini. Ruski segment Međunarodne orbitne stanice (ISS) trenutno se sastoji od 5 modula: „Zarja“ (FGB), „Zvezda“ (SM), „Pirs“ (SO-1), „Rassvjet“ (MIM-1) i „Poisk“ (MIM-2). U budućnosti Rusija namerava da proširi svoj doprinos sa još četiri modula: „Nauka“ (MLM), „Pričal“ (čvor) i dva NEM modula.


Trenutna konfiguracija ruskog segmenta ISS. Prvi segment je stigao u orbitu novembra 1998, a poslednji maja 2010. Ukupna težina je 55,8 tona, a unutrašnja zaprema 190 m3.

Ta četiri modula bi mogla da se u jednom trenutku odvoje od ISS i formiraju samostalnu rusku orbitnu stanicu koja bi se zvala “OPSEK” (ОПСЭК, Орбитальный Пилотируемый Сборочно-Эксплуатационный Комплекс, orbitalni eksperimentalno-zborni kompleks sa ljudskom posadom) ili “OSEK” (bez posade). Prema trenutnom dogovoru, funkcionisanje ISS će biti okončano 2020. godine, ali bi NASA želela da to produži najmanje do 2024. U principu, “Roskosmosu” je takođe odgovaralo ovo produženje, ali obzirom na trenutnu klimu napetosti ne bi bilo nelogično da se Rusija na kraju opredeli za “OPSEK”.


Ruski ISS moduli koji bi u budućnosti mogli da formiraju stanicu “OPSEK”.

Problem za “Roskosmos” predstavlja to što je “OPSEK” složena, mala, ali ipak funkcionalna kosmočka stanica. Rusija bi trebala da snosi sve troškove vođenja ovog kosmičkog kompleksa, ali nije jasno da li će zemlja moći i hteti da preuzme tu odgovornost. Da li postoje i neke druge opcije? Da, postoje, i to dve. Prva je da se stvori manja, lakše upravljiva orbitna stanica, koja ne bi bila stalno nastanjena (rešenje koje je takođe predviđeno u okviru “OPSEKA”). Kompanija RKK “Energija” (koja proizvodi brodove “Sojuz” i “Progress”, a odgovorna je i za izradu budućih NEM modula) u nekoliko navrata je predlagala malu orbitnu stanicu baziranu na tehnologijama “Sojuza” i “Progressa” (logično, zar ne?)

Pre četiri godine pojavio se projekat najnovije komercijalne stanice KKC (Komercijalna Kosmička stanica)[1] koja bi se sastojala od malog modula, koji bi povremeno posećivali brodovi “Sajuz” i njegovi naslednici PTK NP. Ali pre nego što je ovaj projekat ugledao svetlost dana, RKK “Energija” je deset godina pre toga predložila minikosmičku stanicu kao rezervni plan za slučaj da ruska privreda nastavi da opada. Stanica bi bila formirana od malog modula od 7440 kg nazvanog prosto BM (“bazni modul”), konstruktivno baziranog na teretnom brodu “Progress-M”, koji bi imao zapreminu od 15 m3, od čega bi samo 6 metara bilo predviđeno za stanovanje i rad. Stanica bi imala dva solarna panela koja bi davala oko 7,5 kW el. energije i na prednjem vrhu čvorni mehanizam za pristajanje. Ministanica BM bi mogla da se regularno spoji sa teretnim brodom “Progress-M” radi snabdevanja i podizanja orbite, kao i sa “Sojuzom TMA” koji bi vozio odgovarajuću posadu.



Komercijalna stanica KKS spojena sa brodom PTK-NP. U slučaju potrebe, stanica bi služila za prihvat putnika sa ISS. Za sada nema uloženog privatnog kapitala u ovom projektu.


Predlog ministanice kompanije “Energija” dat pre jedne decenije.


Projekti miniorbitnih stanica nikada nisu uznapredovali dalje najviše zahvaljujući ogromnom uspehu koji je pratio ISS. Međutim, ako bi Rusija konačno odlučila da od 2020. godine ima sopstvenu kosmičku stanicu, ova opcija bi mogla da zaživi, iako nije jasno koji bi scenario bio najverovatniji. Naravno, kao što smo gore pomenuli, postoji još jedna alternativa za “OPSEK”, a to je ni manje ni više nego partnerstvo sa Kinom! Upravo 2020. Kina planira da pusti u pogon svoju veliku kosmičku stanicu od 60 tona i započne međunarodnu saradnju. U svetlu nedavnog zbližavanja dve azijske zemlje, da li ćemo 2020. videti spajanje “OPSEKA” i “Tiangonga”? Za sada je sve ovo samo politička fikcija, ali ne zaboravite da je i ISS u vreme nastanka bio projekat u koji je verovalo vrlo malo ljudi.


Kineska orbitna staniza planirana za 2020. godinu.

  http://t.co/X3ehkz2XWt

A P O D...

  Biografija posade kosmičkog broda "Sajuz TMA-13M" i misije MKS-40/41

Dva pilota i jedan vulkanolog, dva vrsna padobranca i ronioca i jedan prvoklasni probni pilot, jedan vazuhoplovni inženjer i pravnik, jedan magistar sistemskog inženjeringa i jedan doktor geofizičkih nauka. Konačno, jedan veteran kosmičkih letova i dvojica novajlija. To su osnovne crte kosmičke posade pozivnog znaka Cefej, koja je upravo stigla na Medjunarodnu kosmičku stanicu, gde će ostati do novembra 2014.



Posada MKS-40/41 (l-d) - Gerst, Surajev i Vajzman

Maksim Viktorovič Surajev



Komandant kosmičkog broda "Sajuz TMA-13M" Maksim Surajev je heroj Rusije, 104. sovjetsko/ruski i 506. svetski kosmonaut koji je leteo u kosmos, pilot treće klase, sa naletom od oko 700 časova na avionima L-39 i Su-27. Instruktor je padobransko-desantne obuke (obavio je više od 100 padobranskih skokova), oficir-ronioc.

Surajev je obavio jedan kosmički let u trajanju od 169 dana, tokom koga je jedanput prošetao otvorenim kosmosom gde je proveo gotovo šest časova. Tada je postao prvi ruski kosmonaut koji je vodio vrlo popularni blog za vreme kosmičkog leta.

Rodjen je 24. maja 1972. u Čeljabinsku. Godine 1994. završio je Kačinsko više vojno vazduhoplovno učilište "Mjasnjikov" na katedri za komandno-taktičku lovačku avijaciju. Tri godine kasnije diplomirao je na Vojno-vazduhoplovnoj akademiji "Žukovski", posle čega je dobio zvanje pilota-inženjera-istraživača. Takodje, 2007. završio je Rusku akademiju državne službe, katedru za pravne nauke.

Jula 2012. posle prelaska Centra za pripremu kosmonauta pod okrilje "Roskosmosa", prebačen je u rezervni vojni sastav (bolje rečeno oslobodjen vojne službe) u činu pukovnika.

Surajev je postao kosmonaut jula 1997. ali je tek 2005. imenovan u sastav mešovite grupe kosmonauta koji su se pripremali za misije MKS-15/16/17. Bio je dubler u misijama MKS-17 i MKS-19.

Njegov prvi let u kosmos započeo je 30. septembra 2009. na brodu "Sajuz TMA-16", skupa sa astonautom NASA-e Džefri Vilijamsom i kanadskim kosmičkim turistom Gi Laliberteom (vlasnik cirkusa "Sole"). Bila je to misija MKS-21/22. Tokom misije obavio je jednu kosmičku šetnju trajanja 5 časova i 44 minuta. Misija je trajalo nešto više od 169 dana.

U decembru 2010. objavljeno je da je Surajev imenovan u sastav osnovne posade MKS-36/37 koja je trebala da krene maja 2013. U posadi su takodje bili Italijan Luka Parmitano i Amerikanka Karen Nojberg. Medjutim, godinu dana kasnije, u jeku priprema, neočekivano je zamenjen Fjodorom Jurčihinom, bez ikakvog obrazloženja. Kasnije se govorilo da je njegovo političko angažovanje u "Jedinstvenoj Rusiji" za vreme izbora za gubernatora moskovske oblasti koje se odvijalo paraleno sa pripremama za let u kosmos, delom krivo zbog njegove smene. Samo nekoliko meseci kasnije, objavljeno je da Surajev imenovan u sastav posade MKS-40/41 skupa sa Gerstom i Vajzmanom sa kojima je danas poleteo u kosmos.

Ima dve ćerke. Obožava čitanje, vožnju automobila, fudbal.

Gregori Rid Vajzman (Gregory Reid Wiseman)



Rid Vajzman ("mudrac") je mornarički komandir, što je ekvivalentno činu potpukovnika u vazduhoplovstvu. U posadi broda "Sajuz TMA-13M" Vajzman ima ulogu prvog brodskog inženjera.

Rodjen je 11. novembra 1975. u Baltimoru, Merilend. Diplomirao je 1997. kompjuterski i sistemski inženjering na Politehničkom institutu u Troju (Nju Jork), a 2006. je odbranio magistarski rad iz oblasti sistemskog inženjeringa na Hopkinsovom univerzitetu u rodnom gradu.

Po diplomiranju 1997. Vajzman započinje letačke treninge pri Ratnoj mornarici na Floridi. Kasnije je leteo na F-14 u Virdžiniji. Učestvovao je u vojnim operacijama u Iraku. Godine 2004. završio je Mornaričku školu probnih pilota i testirao letelice F-35, F-18 and T-45. Učestvovao je operacijama, kako piše u njegovoj biografiji, "oko Južne Amerike" ali bez ikzakvih detalja o kakvom je angažovanju reč. Takodje, bio je izvesno vreme stacioniran na Srednjem istoku, ponovo bez objašnjenje prirode angažovanja, kada je dobio vest da je izabran za astronauta.

Vajzman je postao astronaut NASA-e avgusta 2009. Obavezan trening je završio maja 2011. Bio je nekoliko puta astronaut koji je komunicirao sa posadama u kosmosu, pre nego što je imenovan za člana misije MKS-40/41.

Vajzman je nagradjen sa pet vazduhoplovnih i četiri medalja ratne mornarice. Kao i Surajev, ima dve ćerke. U slobodnom vremenu voli da radi skulpture u drvetu, da džogira, igra golf, pliva.

Ovo mu je prvi let u kosmos.

Aleksander Gerst (Alexander Gerst)



Aleksander Gerst pripada poslednjoj grupi evropskih astronauta koja je odabrana 2009.

Rodjen je 3. maja 1976. u gradu Kunzelsau, u oblasti Baden-Vitemberg, u Nemačkoj. U oktobru 1999. diplomirao je sa odličnim uspehom na Univerzitetu u gradu Karlsrue na katedri za fiziku i geofiziku. Aprila 2003. magistrirao je na Viktorija univerzitetu u Velingtonu, Novi Zeland, da bi 2010. doktorirao u oblasti prirodnih nauka na Geofizičkom institutu univerziteta u Hamburgu.

Kao student, Gerst je učestvovao u nekoliko naučnih ekspedicija. U jednoj od njih, na Novom Zelandu, bavio se proučvanjem vulkana. Tada je za diplomski rad razradio novu metodu za praćenje vulkanskih aktivnosti. Takodje, bio je član ekspedicije na Antarktiku, peo se na vulkan Erebus. Takodje, 2005. učestvovao je u ekspediciji koja je istraživala vulkan Erta Ale u Etiopiji.

Od 2004. do prelaska u grupu astronauta ESA-u radio je na stvaranje naučne laboratorije na Institutu geofizike univerziteta u Hamburgu.

U maju 2009. Gerst je odabran za astronauta ESA-e, u njenoj četvrtoj grupi. Posle završetka osnovne obuke koja je obavljena u Evropskom centru astronauta u Kelnu, u Dožnsonovom kosmičkom centru u Hjustonu i u Gagarinovom centru za prirpemu kosmonauta u Zvezdanom gradu, krajem novembra 2010. zvanično je uvršten u grupu evropskih astronauta.

U avgustu 2011. objavljeno je da je Gerst uvršten u posadu misije MKS-40/41 kao drugi brodski inženjer. Prethodno je skupa sa Surajevim i Vajzmanom bio u rezervnoj posadi misije MKS-38/39 koja se u novembru 2013. otisnula u kosmos.

Gerst je autor i koautor nekoliko desetine naučnih radova iz oblasti seizmologije objavljenih u poznatim časopisima Nature, Science, Journal of Volcanology ... Član je nekoliko asocijacija koje se bave vulkanologijom i geofizikom.

Sportski je vrlo aktivan - u slobodnom vremenu bavi se alpinizmom, plivanjem, ronjenjem, trčanjem, padobranskim skokovima, brzim hodanjem.

Nije oženjen.

  http://t.co/zo99YwerL9

A P O D...

  Odlična konferencija: APAS



Konferencija koju je povodom svog 40-tog rođendana organilzovalo Astronomsko društvo „Novi Sad“ po nepodeljenom mišljenju učesnika, bila je veoma uspešna. Predavanja su bila zanimljiva, a organizacija čitavog skupa izvrsna. Organizator je za učesnike izvan Novog Sada učinio više nego što se to čini na sličnim, pa i mnogo većim konferencijama: o svom trošku je za sve učesnike obezbedio prenoćište u luksuznom hotelu, zatim taksi prevoz po gradu i hranu za sve vreme trajanja konferencije. I svima je podelio paket prigodnih poklona: notes, zvezdani atlas, hemijsku olovku i kutiju papira za zabeleške. I, naravno, ID karte.

U analima domaće amaterske astronomije ostaće zapamćeno da su konferenciji prisustvovali neki od najvećih naših astronoma i fizičara: rektor NS univerziteta Miroslav Vesković, dopisni član SANU i direktor Astronomske opservatorije u BG dr Zoran Knežević, profesori Ivan Aničin, Ištvan Bikit, Radomir Kobilarov, Stevan Đurović, Tijana Prodanović i, naravno, Dušan Mrđa koji je kao predsednik AD „Novi Sad“ i organizacionog odbora Konferencije bio domaćin. A bili su i dr Oliver Vince, Aleksandar Otašević i, naravno, predstavnici svih astronomskih društava i sekcija Vojvodine: Janko Mravik, Jaroslav Grnja, Mile Kočić, Dragan Lazarević, Srđan Penjivrag, Stevan Marinković, Slavko Stojanov i, na kraju, i potpisnik ovog članka (koji se izvinjava što je nekog možda i propustio da pomene). Bili su i studenti sa PMF u Novom Sadu: Nikolina Šarčević, David Knežević i Srđan Šibalić i članovi Adnosa: Ratko Miljkovac, Rade Marjanović... i specijalni gost (i jedini izvan Srbije) Radan Mitrović iz Makedonije, zatim dragi prijatelji Ivana i Marko Savić.

Nisu, međutim, bili predstavnici amaterskih astronomskih društava izvan Vojvodine (ako se izuzme Otašević iz Ruđera, koji i nije astronom amater već profesionalni astronom). Posebno nam je žao što sticajem okolnosti iz AD „Alfa“ niko od tri pozvana i najavljena naša prijatelja nije mogao da dođe (ali su zato prof. Gajić i Milan Milošević poslali iskrene prijateljske čestitke i pozdrave, koje će ostati upamćene!).

A sad o radu konferencije. Bila su to dva dana ispunjena predavanjima, pitanjima, odgovorima i razgovorima. Teme su bile raznovrsne i pokrivale su velik deo astronomije, astronautike, fizike. Govorilo se o blazarima, neutrinima, haotičnom kretanju u Sunčevom sistemu, o glavnim astronautskim događajima, o istoriji, o gama zracima, o detektovanju vansolarnih planeta, o dozama zračenja na putu do Marsa... Evo, na primer, ove doze zračenja. Jedana od najvećih prepreka putovanju na Mars jeste kosmičko zračenje kojim će astronauti tokom puta biti izloženi. Ali koliko je tačno to zračenje? E pa ko je bio na konferecniji mogao je to saznati. Postoji inače plan da se svi radovi štampaju, a možda i objave u elektronskoj verziji pa će tako biti dostupni svima.

  http://t.co/oVqmeocINL

A P O D...

  http://t.co/vvemmxK6Mh

A P O D...

  Amateri oživeli 36 godina staru letilicu

Ambiciozni projekat vaskrsa napuštene kosmičke sonde konačno je juče krunisan uspehom. Amaterski astro-inženjeri su ponovo uspostavili kontrolu nad „Međunarodnim istraživačem Zemlje-Sunca“, lansiranim još 1978. godine

U okviru združenog projekta za istraživanje uticaja solarnog vetra i plazme na Zemljino magnetno polje, NASA i ESA su 12. avgusta 1978. godine lasirali u heliocentričnu orbitu mali satelit sa gorivom težak 479 kg. Bio je to jedan od tri slična satelita, a poneo je neinteresantno ime “Međunarodni istrađivač Sunce-Zemlja” – ISEE-3. Ta sonda je nosila 13 naučnih instrumenata, a bila je prva koja je smeštena u jednu od Lagranžovih tačaka sistema Sunce-Zemlja, udaljena od kuće 1,5 miliona kilometara. Promenivši ime u ICE (“Međunarodni kometni istraživač”), postala je takođe prva letilica koja je posetila neku kometu. Bila je to kometa Giacobini-Zinner, a godina 1985. Šest mesec kasnije, sonda je u okviru Halejeve Armadeproletela i kroz rep Halejeve komete.

Nakon uspešno obavljenih zadataka, sonda je nastavila heliocentričnu misiju, radići na minimumu snage. Maja 1997. NASA je prekinula ICE misiju, ali ipak ostavivši radio-kontakt otvorenim. Poslednjih 24 godine ISEE-3 se nalazi na 355-dnevnoj heliocentričnoj orbiti sa afelom1,03 AJ, perihelom 0,93 AJ i nagibom 0,1 stepen. Iako je i dalje u kosmosu, interesantno je da je NASA donirala svoju sondu Smitsonijanovom muzeju.

NASA je 1999. uspostavila kratak kontakt sa sondom proveravajući njegov noseći signal. U septembru 2008. NASA je uz pomoć “KinetX Aerospace Inc”[1] i Deep Space Networka (DSN) locirala ISEE-3 i utvrdila da nakon poslednjeg kontakta 1999. predajnik nije isključen. Tada je utvrđeno da mu svi sem jedan od 13 instrumenata i dalje rade, i da ima dovoljno goriva za manevrisanje. Struju za rad predajnika i instrumenata daju solarne ćelije raspoređene po obimu valjkastog “busa” satelita.



ISEE–3 je 16–ugaonog valjkastog oblika, prečnika 1,77 m i visine 1,58 m. Na lansiranju je bio težak 479 kg (89 kg hidrazina), a solarni paneli su stvarali oko 173 W struje. Uočljiva su dva krana dužine 3 m za magnetometar i senzore talasa plazme, kao i žičane antene dužine 49 m za proučavanje plazmenih i radio talasa. „Bus“ nosi 2 solarna senzora za kontrolu položaja satelita, preciznosti ~ 0,1º. Takođe ima i hidrazinski pogonski sistem za manevrisanje koji čini 12 trastera. Oni obezbeđuju rotacionu stabilizaciju, okrećući sondu oko ose u ravni ekliptike brzinom od oko 20 okretaja u minutu.


Pogledaj ovu animaciju da bi se upoznao sa situacijom.

Otprilike u vreme dok je u Nasi bledio interes za ISEE-3, nekim drugima je sinulo da bi letilica mogla da se iskoristi za prolazak pored neke sledeće komete. Tim mladih inženjera, programera i naučnika iz Amerike započeo je da proučava mogućnosti i izazove vezane za tu ideju.

Pre dva meseca, članovi oformljenog tima su zvanično objavili da su namerni da ponovo “uhvate” letilicu, nazvavši taj poduhvat “ISEE-3 Reboot Project”. Na njihovom sajtu piše: “Nameravamo da uspostavimo kontakt sa ISEE-3, naredimo mu da upali motore i uđe u orbitu u blizini Zemlje, i onda obnovi svoju prvobitnu misiju … Ako postignemo uspeh, nameravamo da sve prikupljene nove podatke sa ISEE-3 podelimo sa svima zainteresovanima preko interneta.”

Do 15. maja 2014. projekat je preko donacija putem interneta uspeo da sakupi planiranih $125.000, što je bilo neophodno za pokrivanje troškova pisanja softvera za komunikaciju sa sondom, pretragu Nasinih arhiva za informacijama potrebnim za kontrolu letilice, i kupovinu termina na paraboličnim komunikacionim antenama. Ubrzo se ispostavilo da je zapravo potrebno $160.000, što je takođe sakupljeno.

Ipak, članovi projekta se nalaze u vremenskoj stisci: ako uspeju da promene orbitu sonde do sredine juna ove godine, ona bi mogla da iskoristi Mesečevu gravitaciju (trebalo bi da proleti na visini od samo 50 km! iznad površine) i ponovo se vrati u korisnu halo orbitu. U suprotnom, kosmički brod će biti izgubljen za bilo kakvu praktičnu upotrebu najmanje dva stoleća.

Početkom 2014. godine, zvaničnici Godardovog kosmičkog centra su objavili da je oprema na Deep Space Networku potrebna za slanje signala ka letilici demontirana još 1999. godine, i da bi postavljanje zamene bilo ekonomski neisplativo. Međutim, članovi projekta su sakupili potrebnu opremu (pojačivače snage, modulatore/demodulatore, itd.) i 19. maja je instalirali na slavnu portorikansku Aresibo dish antenu prečnika 305 metara. Ako hvatanje bude uspešno, primarna zemaljska stanica će biti prebačena na 21-metarski tanjir smešten u Kosmičkom naučnom centru Morehead državnog fakulteta u Kentakiju i SETI-jev institut u Kaliforniji. Kao pomoć, biće angažovana 20-metarska antena nemačke opservatorije Bochum.

Iako NASA više ne finansira ovaj projekat, dala je svoje savetnike kao i odobrenje da se uspostavi kontakt. Odobrenje je potpisano 21. maja, i to je prvi put u istoriji agencije da su jednu svoju letilicu koja više nije u upotrebi i ne planira da u budućnosti to bude, bude ustupljena nekom drugom. Dogovor Nase i tima za reaktiviranje sonde obavljeno je preko kalifornijske kompanije “Skycorp Inc.” iz Los Gatosa.

Glavna prepreka dogovoru predstavljalo je odobrenje od američe Ncionalne agencije za telekomunikaciju i informatiku (NTIA) za slanje signala ka letilici preko Aresiba upotrebom radio-predajnika koji je tim imao na raspolaganju snage 400 vati. Predajnik su napravili takođe dobrovoljci iz Nemačke, iz firme “Ettus Research”.

Prema mišljenju Davida Chenette, direktora heliofizičkog odseka Nasinog direktorata za kosmičke misije, glani problem predstavlja strah da bi uspostavljanje veze moglo da utiče na druge misije. “Nivo snage je dovoljno visok da bi mogao da ošteti prijemnike koji rade na tim frekvencijama a koji bi mogli da sa svojim satelitima prolete kroz zrak signala.” Lista potencijalno ugroženih satelita obuhvata Nasine “Lunar Reconnaissance Orbiter” i “Earth Observing-1”, Jaxinu sondu WINDS, i Esine sonde “Cluster” i “Swarm”. Zato je tim dobio dozvolu da signale ka ISEE-3 šalje samo do 31. maja, a nakon toga će morati da traže ponovo dozvolu.

Sve navedeno je lakše ispričati nego uraditi. NASA, a ni iko drugi, više ne poseduju opremu za komunikaciju sa ISEE-3. Zato su još u aprilu Dennis Wingo i Keith Cowing, bivši Nasini stručnjaci i entuzijasti, započeli internet kampanju za razvoj svega što im je potrebno za komunikaciju i kontrolu letilice: modulatore i demodulatore signala, predajnike, i softver za konzole za kontrolu sistema za pogon i položaj sonde.

Juče, 29. maja, “reboot” tim je konačno uspeo da razmeni signale sa sondom i započne sa naporima za uspostavljanje naučnih funkcija. Tokom sledećih dana i nedelja tim će napraviti procenu ukupnog stanja sonde i započeti sa tehničkim pripremama za paljenje motora radi vraćanja sonde u orbitu u blizinu Zemlje. Trenutno stižu telemetrijski izveštaji sa ISEE-3 brzinom od 512 bits/sec. Jačina signala je neverovatno mala – svega 5 vati!


Dokaz o razmeni telemetrijskih signala sa sondom starom 35 godina.


Antena Aresibo preko koje trenuto ide sva komunikacija sa ISEE-3. Neverovatno je da je baš u to vreme antena bila pogođena zemljotresom!


Student inženjer Jacob Gold sa fakulteta Arizona napisao je računarski kod koji je pomogao da se uspostavi kontakt sa kosmičkom letilicom. Nakon što je pre više od 25 godina ispunio sve svoje naučne ciljeve, Nasin napušteni brod je u tišini lutao oko Sunca, negde između Zemlje i Marsa.


Ko bi rekao da se iza ovih faca krije tim volontera čiji je zadatak da probude jedan kosmički brod koji nije palio svoje trastere još od 1987. godine! Glavni problem im je bio kako da ulove signal. Ako sve bude kako treba, ISEE-3 će biti vraćen na svoju originalnu orbitu u Lagranžovu tačku L1, u blizinu Zemlje, odakle će ponovo da proučava efekte solarnog vetra na Zemljinu magnetosferu.

  Počinje montaža novog Marsovog lendera

Prošle nedelje Nasin projekat za naredni marsovski lender prošao je ključne provere i konačno dobio odobrenje za početak sastavljanja letilice. Lansiranje se očekuje 2016, a zadatak je da se prouči Mersova unutrašnjost u cilju boljeg shvatanja nastanka i evolucije ove planete. Izvođač radova je „Lockheed-Martin“, a instrumente će raditi nemačka i francuska kosmička agencija.

NASA i njeni međunarodni partneri[1] konačno su 16. maja dobili zeleno svetlo za projekat novog Marsovog lendera.

Nasina misija za istrađivanje unutrašnjosti uz pomoć seizmičkih istraživanja, geodezije i prostiranja toplote (“InSight“– Interior Exploration Using Seismic Investigations, Geodesy and Heat Transport) planira da zaviri ispod Marsove površine ne bi li bolje proučila njegovu unutrašnjost. Misija treba da ustanovi na koji način su se formirale zemljolike planete i razvile slojevitu unutrašnju strukturu, kao i da prikupi informacije o jezgru, plaštu i kori uz pomoć instrumenata koji nikada ranije nisu otputovali na Mars.

“InSight” će biti lansiran iz vazduhoplovne baze Vandenberg u centralnoj Kaliforniji u martu 2016. godine. Biće to prva međuplanetna misija ikada lansirana iz Kalifornije. Očekuje se da bi ova misija mogla da pomogne agenciji u njihovom cilju da tokom treće decenije ovog veka pošalju ljudsku posadu na Mars.

Vođe tima vezanog za “InSight” predstavili su prošle nedelje Nasinom rukovodstvu glavne konstruktivne karakteristike, što je bilo dovoljno da im se odobri prelazak na sledeću fazu priprema.

“Naši partneri širom sveta morali su da pređu značajan put da bi stigli do ove tačke i potpuno su spremni da nam pošalju svoju opremu radi integrisanja sistema koje počinje u novembru, što predstavlja sledeći veliki korak u ovom projektu,” izjavio je Tom Hoffman iz Nasine Laboratorije za mlazni pogon (JPL) iz Pasadene. “Sada se okrećemo sa konstruisanja i analiza ka montaži i testiranjima hardvera i softvera koji će nas odneti na Mars i prikupiti nauku koja nam je potrebna da bi misija bila uspešna.”

Da bi ispitao planetnu unutrašnjost, stacionarni lender će posedovati robotsku ruku koja će se aktivirati na površini i dubinske instrumente proizvedene u Francuskoj i Nemačkoj. Kosmičke agencije ove dve zemlje – Center National d’Etudes Spatiales (CNES) i Deutsches Zentrum für Luft- und Raumfahrt (DLR) – predstavljaju Nasine partnere u izradi dva najvažnija naučna instrumenta „InSighta“.


Novi Nasin lender na Marsu trebalo bi da bude lansiran 2016. godine.

Instrument za proučavanje unutračnjeg sastava planete na osnovu seizmičkih talasa (SEIS – Seismic Experiment for Interior Structure) biće proizveden u CNES-u, u saradnji sa DLR i kosmičkim agencijama Švajcarske i Britanije. Njegov zadatak će da bude merenje talasa koji nastaju u kori tokom „Marsotresa“ ili udara meteora. Uređaj će moći da detektuje i plimske talase koje proizvodi Fobos. Paket HP3 za merenje prostiranja toplote i fizičkih svojstava (Heat Flow and Physical Properties Package), koji će proizvesti DLR, meriće pomoću malog penetratora toplotu koja dolazi iz unutrašnjosti planete do njene površine.

“Mars ima prednost nad Zemljom ako želimo da razumemo na koji način su formirane površine nastanjivih planeta,” smatra Bruce Banerdt iz JPL-a. “Obe planete su na početku bile izložene istim procesima, ali Mars, budući manji, brže se hladio i postajo manje aktivan, dok je kod Zemlje to išlo sporije. Zato je Mars bolje sačuvao tragove ranih faza razvoja kamenih planeta.”

Tronogi lender će sleteti negde u blizinu ekvatora i prema planu sakupljati informacije oko 720 dana – oko dve godine. “InSight” je pozajmio konstrukciju od Nasinog uspešnog lendera “Phoenix”, koji je 2008. izučavao led i tlo daleko na severu Marsa.


Velika je sličnost novog lendera sa “Phoenixom” (na slici), koji je pre 6 godina proučavao Crvenu planetu.

“Mnoge stvari ćemo inkorporirati sa ‘Phoenixa’ u ‘InSight”, ali razlike u misijama diktiraće i neke razlike kod ‘InSighta’, kaže Stu Spath, stručnjak iz ogranka za kosmičke letove “Lockheed-Matrina” iz Denvera. “Naprimer, misija ‘InSight’ će trajati 630 dana duže od ‘Phoenixa’, što znači da će lender morati duže da izdrži spoljnje uslove na planeti.!

Vođena slikama okoline koje će našiniti lender, “InSightova” robotska ruka će postaviti seizmograf na površinu i prekriti ga zaštitnim prekrivačem da bi se umanjili efekti vetrova i temperature na osetljivi instrumenat. Ruka će takođe postaviti i sondu za merenje protoka toplote u položaj za samo zakucavanje u tlo do dubine od 2,7 do 4,5 metara.

Biće sproveden i jedan zanimljivi eksperimenat koji će pokušati da iskoristi radio-vezu “InSighta” i Nasinih antena DSN na Zemlji da precizno utvrdi kolebanja u Marsovoj rotaciji što bi trebalo da nam pomogne da odgonetnemo da li je jezgro Marsa čvrsto ili tečno. Senzori za vetar i temperaturu španskog Centra za astrobiologiju i senzori za pritisak će kontrolisati klimatske uslove u zoni sletanja, a magnetometar će meriti magnetska odstupanja izazvana Marsovom jonosferom.

Do septembra 2013. godine u opticaju su bile 22 moguće lokacije za sletanje, ali “Mars Reconnaissance Orbiter” pomogao da se taj broj suzi na samo 4. Krajnja odluka će tek biti doneta. Interesantno je da su svih 22 lokacije smeštene u zoni Elysium Planitia.

[1] Pored Nemaca i Francuza, u dizajniranju instrumenata učestvovali su i Austrija, Belgija, Kanada, Japan. Švica, Španija i Britanija.

  http://t.co/icsMWq6bQE

A P O D...

  Kako Srbija da pronađe pronalazak?

Većini je poznat podatak da je Thomas Edison bio najplodniji pronalazač svih vremena – držao je 1093 američkih patenata. Međutim, 2003. predekao ga je japanski pronalazač Shunpei Yamazaki. Pet godina kasnije i njega je sa trona skinuo australijski pronalazač Kia Silberbrook. U ovom trenutku u Americi ima prijavljeno 4669 patenata, dok ukupan broj njegovih patenata prijavljenih širom sveta iznosi 9874.

Neki izvori tvrde da je plodan svaki onaj pronalazač koji uspeva da prijavi pet puta više patenata od prosečnog pronalazača. Obzirom da je prosečan broj patenata po pronalazaču oko 3, ispada ja su plodni svi oni koji prijave makar 15 patenata.

Kroz istoriju, poznato nam je 69 pronalazača koji su imali više od 300 patenata, a desetihe hiljada onih sa više od 15. Naš NIkola Tesla je imao zvanično prijavljeno 111 patenata.

Prošle godine, američki patentni zavod je priznao 277.835 patenata, što je najviše u jednoj godini do sada. Evo njihovog prikaza:



2012. godine, najviše pronalazaka u SAD je prijavio pomenuti Kua Silverbrook – 220. Kia je rodom Australac, ima 56 godina, i predstavlja se kao pronalazač, naučnik i biznismen. Polje interesovanja mu je široko pa i raspon pronalasci: računarska grafika, video i audio produkcija, fabrička automatizacija, digitalna štampa, displejui sa tečnim kristalima, molekularna elektronika, solarne ćelije, interaktivni papir, polimeri, kristalografija, itd. Na drugom mestu je bio Edward Jung sa 180 patenata a na trećem Shunpei Yamazaki sa 172 patenta. u tom svetlu, zanimljiv je podatak sa je 2012. godine u Srbiji prijavljeno 492 patenta, od čega samo 119 domaća a 373 inostrana. Ispada da je prosek na milion stanovnika 39 patenata, dok je taj broj u Hrvatskoj 58, a u Nemačkoj preko 500. U Južnoj Koreji i Japanu taj broj prevazilazi 2000. Bez želje da budem maliciozan, moram da kažem da univerzitet u Kaliforniji ima više prijavljenih patenata svake godine nego 160 pojedinačnih zemalja sveta.

  U Petnici o budućim liderima

U Petnici se ove nedelje održava međunarodni program o liderstvu namenjen studentima osnovnih studija iz zemalja Jugoistočne Evrope. U saradnji sa Institutom sinergije znanosti i društva iz Hrvatske, a uz podršku ambasada SAD u Beogradu i Zagrebu, osmišljen je program koji će potencijalnim budućim liderima predstaviti postojeće lidere iz sveta biznisa, ekonomije, državne uprave, nauke i medija, i njihova iskustva.



Ovim povodom uvodna predavanja na seminaru će u sredu 4. juna u 12 časova održati i ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi, predsednica Američke privredne komore u Srbiji Stejsi Kenedi i ministar prosvete u Vladi Republike Srbije dr Srđan Verbić.

Pored ovoga učesnicima će svoja iskustva i potrebne veštine za lidere predstaviti ljudi iz konsultantske kuće PricewaterhouseCooper, Banke Inteze, Britanskog saveta, Mikroelektronike, Nordeusa, Limunda, Majkrosofta, HTEC, Nedeljnika „Vreme“ i same Petnice. Program je koncipiran kao interaktivni skup predavanja i diskusija sa ljudima koji svojim ličnim primerom imaju šta da pokažu i da nauče učesnike.

„Istraživačka stanica Petnica sa svojim partnerima želi na ovaj način da predstavi novu grupu programa koji će pomoći mladim ljudima da uspešno rade na ličnom razvoju i usavršavanju.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici Petnica.

  Crveno i plavo u dugi

Iz knjige prof. Vladimira Ajdačića: Nauka kao bajka



„Bio jednom jedan car i imao mladog i mudrog sina koji se zvao Kai....“

Tako počinje jedna od najlepših kineskih bajki koja kazuje kako su pre mnogo, mnogo godina živeli u staroj Kini dečak Kai i devojčica Tai. Među njima se razvila velika, neraskidiva ljubav. Ali, avaj! Kai je bio naslednik carskog prestola, a Tai samo siromašna, lepa devojčica. Neumoljivi zakoni i običaji carstva nisu dozvoljavali njihovu ljubav... i zato su Kai i Tai izabrali - zajedničku smrt. U trenutku kada su umirali, tako bajka kaže, na nebu se pojavila duga.

Potom se godinama, s kolena na koleno, prenosilo predanje, rođeno u toj bajci, da su Tai i Kai - crveno i plavo u dugi i da ih više niko, dok postoji sveta i veka, neće moći da razdvoji!

Tako se to priča u ovoj divnoj kineskoj bajci. Svetlost i dugu krase najlepše osobine. Ali, šta je, u stvari, svetlost, šta je duga lišena poezije?

Često na prolećnom nebu posle plahih kiša, kada grane sunce, vidimo sjajnu dugu kako se preliva raskošnim bojama. Ona nastaje prelamanjem i rasejavanjem Sunčeve svetlosti u kišnim kapljicama koje padaju iz oblaka udaljenog od posmatrača.

Kružni oblik duge i spektar njenih boja ljudi dugo nisu umeli da rastumače, pa su postavljane mnoge hipoteze. Međutim, pravo objašnjenje ove jedinstvene prirodne pojave našao je tek slavni engleski fizičar Isak Njutn (1642-1727), danas poznatiji po svojoj teoriji gravitacije.

Njutn je posmatrao prolazak svetlosti kroz staklenu prizmu. Začuđen i zadivljen, otkrio je da se beli svetlosni zrak, prolazeći kroz prizmu, razlaže na trake duginih boja. Tako je Njutn dobio „malu dugu“ u svojoj sobi. Sunčevu svetlost razložio je na spektar duginih boja.

Kao izuzetno darovit fizičar i matematičar, čovek sjajne intuicije i dara zapažanja, Njutn se sa oduševljenjem bacio na izučavanje osobina svetlosti. Ali, u isto vreme, time se bavio i veliki holandski fizičar - Kristijan Hajgens (1629-1695), pa je između njih ubrzo izbio žustar naučni spor. Hajgens je smatrao da je svetlost talasne prirode, a Njutn da ona predstavlja sićušne čestice u živahnom kretanju. Hajgens je potezao nesporne argumente u vezi sa prostiranjem svetlosti i interferencijom, a Njutn - dugu i pojave prelamanja.

U prvi mah, zahvaljujući eksperimentima koji su tada izvođeni, Hajgensovo je mišljenje prevagnulo i pored ogromnog naučnog autoriteta koji je uživao Njutn. Međutim, krajem prošlog i početkom ovog veka, ponajviše zahvaljujući pojavi foto-električnog efekta i Ajnštajnovom objašnjenju te pojave, Njutnovo shvatanje stiče značajno priznanje.

Mi danas znamo da su i Hajgens i Njutn bili u pravu, ali i to da je svako od njih video samo deo istine. U stvari, svetlost poseduje i talasnu i čestičnu prirodu, koje ne samo da se međusobno ne isključuju, već se dopunjuju. Tako su se dopunila otkrića do kojih su došla dva velikana nauke – kao crveno i plavo u dugi.

  Time Lapse: Svet iza mog prozora (ISS)

  http://t.co/4vUhLrstyd

A P O D...

  WFIRST - teleskop veka

WIDE FIELD INFRARED SURVEY TELESCOPE (WFIRST) je infracrveni svemirski teleskop u izgradnji. Po planu trebalo bi da u svemir poleteti 2024. godine i da bude smešten u geosinhronu orbitu na visini od 42.164 kilometra.




Očekivanja od ovog teleskopa su velika i ako sve bude u redu, on će dovesti do velikog prodora rešavanju najvećih misterija svemira: kakav je bio rani svemir, šta je to tamna energija, ima li još sistema sličnih sunčevom.... Između ostalog, moći će da otkriva vansolarne planete putem gravitacionih sočiva.

Prema prvim rešenjima iz 2011-2012-te teleskop je trebalo da ima ogledalo prečnika 1,3 metra i da detektuje vidljive i bliske infracrvene zrake, međutim te 2012-te otvorile su se nove, mnogo veće mogućnosti jer je Nasa od vojske na poklon dobila dva rashodovana (ali nikad upotrebljena) ogledala od čak 2,4 metra - što su dimenzije ogledala na Hablu. Međutim ostale karakteristike ovih ogledala nadmašuju i to znatno Hablove mogućnosti.

http://astronomija.co.rs/astronomski-instrumenti/6196-vie-detalja-o-novim-nasinim-teleskopima.html

  http://t.co/7BQqbkJlIw

A P O D...