Vesti iz sveta astronomije...

  http://t.co/4G5l3qbhao

A P O D...

  Kosmički brod Dragon V2 predstavljen javnosti

Vlasnik kompanije SpaceX Ilon Mask (Elon Musk) je prvi put javnosti predstavio kosmički brod Dragon V2 ("Zmaj, verzija broj dva") kojim će, ukoliko ova kompanija dobije poverenje NASA-e, američki astronauti leteti prema Medjunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS).

Kompanija SpaceX je jedna od tri privatne firme koje je NASA odabrala u okviru programa gradnje kosmičkog broda za let američkih astronauta na MKS. Za razliku od konkurenata, kapsule CTS-100 kompanije Boeing i minišatla Dream Chaser ("Maštolovac", kompanije Sierra Nevada), Dragon je već četiri puta leteo u kosmos, spajao se sa MKS u automatskoj teretnoj verziji (Dragon V1) i uspešno vraćao na Zemlju. Razvoj teretnog broda je bio deo drugog programa NASA-e za razvoj privatnih kosmičkih aparata koji će snabdevati američki deo MKS-a svim što je neophodno za njegovo funkcionisanje. Medjutim, projekat bespilotnog Dragona je od početka radjen sa idejom njegove konverzije u aparat za čovekov let u kosmos, tako da je preko automatske verzije kompanije SpaceX došla do kosmičkog broda koji je prošle nedelje pompezno predstavljen novinarima.


Dragon V2 u hangaru firme SpaceX u Hathornu, Kalifornija. U prednjem planu je mali korekcioni motor Draco (levo), dok je desno motor za spuštanje SuperDraco

Kao i njegov automatski prethodnik, Dragon V2 se sastoji od dva dela - komandnog modula kupastog oblika sa kabinom za sedam astronauta i servisnog modula cilindričnog oblika koji se odbacuje pred povratak broda u atmosferu. Ono što posebno skreće pažnju kod novog kosmičkog broda je način povratka na Zemlju. Za razliku od teretnog Dragona koji se padobranima spušta na talase Pacifika, kosmički brod Dragon V2 sleće na tle, pomoću kompleta od osam raketnih motora SuperDraco potiska 71 kilonjutn (kN), odnosno oko sedam tona. Praktično, odmah posle prolaska kroz najgušće slojeve atmosfere, pale se motori postavljeni sferno oko dna kapsule koji rade do trenutak kontakta sa tlom. Neposredno iznad površine, izvlače se četiri kratke teleskopske noge, tako da Dragon V2 sleće na stajni trap. Zanimljivo je da brod nosi padobran, ali kao rezervno sredstvo za sletanje. Naime, ako neki od motora spuštanja ne bude radio, otvara se padobran kojim kapsula sleće na Zemlju. Prema Masku, čak i ako dva motora otkažu, Dragon V2 može meko aterirati.

Ovakav način spuštanja omogućava punu višekratnu upotrebu kosmičkog broda kompanije SpaceX. Praktično, za sledeću misiju, stručnjaci treba da provere sisteme broda, dopune rezervoare pogonskom kombincijom NTO+MMH (nitrogentetroksid-monometilhidrazin), ako je potrebno zamene toplotni štit i kapsulu pripoje uz novi servisni modul. Njegovo ponovno korišćenje je jedan od najvažnijih elemenata Maskove strategije osvajanja kosmosa jer se time cena leta u kosmos značajno smanjuje. Mask veruje da će let Dragona V2 sa ljudskom posadom koštati oko 140 miliona dolara, tako da ako posada broji sedam astronauta cena sedišta će biti "samo" 20 miliona dolara. NASA sada plaća Rusiji 63 miliona dolara za jedno sedište u brodu "Sajuz". Naravno, u ovu cenu ulazi dvogodišnja obuka u Zvezdanom gradu i izrada skafandera, čega u programu saradnje SpaceX sa NASA-om neće biti jer će se astronauti obučavati u Hjustonu.

Kožna sedišta u kabini su "viseća", postavljena u dva reda. U gornjem su četiri sedišta; u centralnim se nalaze komandant i pilot misije. Iznad njihovih glava je pokretna komandna table, svojevrstan tablet-kompjuter od tečnog kristala. Sa strane su veliki prozori.


Kabina Dragona V2 sa sedištima, prozorima, kontrolnom tablom i poklopcem koji vodi kroz tunel uredjaja za spajanje

Na vrhu kapsule nalazi se uredjaj za spajanje koji je za vreme lansiranja i povratka na Zemlju zaštićen pokretnim poklopcem. Pred spajanje, poklopac se otvara i oslobadja androgeno-periferni uredjaj za spajanje (pozajmljen sa šatla, inače razvijen za projekat “Apolo-Sajuz” 1975.). Spajanje se obavlja u autonomnom režimu, pomoću ručnih komandi astronauta unutar broda. Kao što je poznato, automatski teretni brod Dragon V1 se spaja uz MKS pomoću mehaničke ruke stanice kojom upravlja jedan od astronauta na stanici.

Još jedna tehnološka novina je motor SuperDraco. Njegova gorivna ćelija je izradjena od laserskom obradom legure Inconel sastavljene od nikla i gvoždja. Motori sus mešteni u svojevrsne zaštitne čaure tako da oštećenje nekog od njih se ne može odraziti na druge motore.

Ako sve ide po planu Dragon V2 može da poleti prvi put u kosmos već 2015, a godinu dana kasnije bi mogao da ponese i prvu posadu najverovatnije sastavljenu od dva astronauta. Hoće li tako biti umnogome zavisi od toga hoće li Kongres odobriti budžet za komercijalni kosmički program koji je NASA predložila. Za dva do tri meseca NASA treba da odluči koja će od tri konkurentka kosmička broda dobiti zeleno svetlo za sledeću finalnu fazu, čiji je krajnji cilj čovekov let u kosmos u prvom privatnom kosmičkom brodu 2017. Ma kakva odluka NASA-e bila, Mask kaže da će SpaceX nastaviti za razvojem kosmičkog broda Dragon V2. O tome govore radovi na lansirnoj rampi za Dragon V2 koji trebaju biti završeni ove godine.


Musk i Dragon V2

  http://t.co/x9yQUkQwU9

A P O D...

  http://t.co/PuFbdvGiYa

A P O D...

  http://t.co/QMGmPHXJB0

A P O D...

  http://t.co/4MP4VqohBb

A P O D...

  http://t.co/GbWhO2SggC

A P O D...

  http://t.co/PLxPtuUCNV

A P O D...

  http://t.co/BH9EsYnqfA

A P O D...

  http://t.co/2Lv4AGYXDN

A P O D...

  http://t.co/DFpONhWTV7

A P O D...

  Zašto je AM prestao da izlazi i šta se potom desilo

Svi drugi koji imaju pristup serveru AM-a su zauzeti svojim poslovima, a evo šta se meni desilo



Padao sam više puta s bicikla, ali ni jednom se nisam razbio kao prošle subote. Sećam se, jednom me je oborio auto na pešačkom prelazu, a drugi put sam u punoj brzini uleteo točkom u rupu na putu i stropoštao se. Ali oba puta sam ostao bez ogrebotine i odmah sam ustao i nastavio da vozim dalje kao da nisam ni bio pao. Ali, kažem, ovog puta sam se razbio. Ako je utešno, mogao sam i mnogo gore proći.

Dakle, u subotu uveče, sa polomljenom ključnom kosti i četiri rebara našao sam se u bolnici. Kad matori magarac jurca biciklom po Fruškoj gori tako nešto je i moralo da se dogodi, pre ili kasnije.

Očekivao sam da me odmah puste kući, ali doktor je rekao sestri: „Hm, primićemo ga“, a meni dodao: „Pa, u utorak, ako bude sve u redu, ićićete kući“. Utorak! Čoveče, pa tek je subota...

Kada stignete u bolnicu upadnete u kafkijanski svet pun propalih nadanja. U utorak mi je doktor rekao da mi je probijena plućna maramica i da će me kačiti na dren. Dreniranje, ako imate sreće, traje tri dana. Meni je trajalo četiri. A sledećeg dana je došla jedna stažistkinja da mi postavi nekoliko pitanja: te da li pijem, da li sam alergičan na neki lek, da li sam ranije bio operisani, da li pušim, da li pijem neke lekove... kaže, piše te podatke zbog operacije. Šta!? Kakva operacija? Kada sam se odledio od šoka ona je već bila otišla. Posle mi je rekla da je mislila AKO bude trebala operacija.

I tako su tekli bolnički dani, u brigama, bolovima, nervozi i bez Interneta. A onda je došao pun Mesec, petak 13-ti kada su se nekako usaglasili moja temperatura, krvni pritisak, bolovi u rebrima i snimak pluća te su me ispratili iz bolnice.

Hteo sam da poletim od sreće, ali i susret sa ulicom bio je bolan. Već posle nekoliko koraka osetio sam zamor i gubitak daha. Predstoji mi duug oporavak od nekoliko meseci. Naravno, ako sve protekne u redu. U međuvremenu pokušaću da ubacim neke zaostale tekstove u AM.

  http://t.co/f5Tk8jGHHx

A P O D...

  U subotu počinje leto



BEOGRAD, 17. juna 2014. (Beta) - Najtoplije godišnje doba - leto, počeće u subotu, 21. juna, tačno u 12 sati i 51 minut, rečeno je u utorak u Astronomskom društvu "Rudjer Bošković".

Predstoji najduži dan u godini, pošto će tog 21. juna sunce izaći u 4 sata i 52 minuta, a zaći u 20 sati i 27 minuta.

Prvoga dana leta dan će trajati 15 sati i 35 minuta, a noć osam sati i 25 minuta.

  Susret sa projektantom mesečevog modula

Trinaestog maja 2014. imao sam čast i zadovoljstvo da prisustvujem prezentaciji Vilijema Barbera (William Barber), inženjera koji je učestvovao u projektovanju mesečevog modula (LM) kosmičkog broda “Apolo”. Pomoću LM-a su se u periodu 1969-1972. prvih dvanaest ljudi spustili na Mesec.

Od kada se bavim astronautikom, prema mesečevom modulu programa “Apolo” gajim posebna osećanja. Ne samo zbog toga što je ova fascinantna mašina omogućila da se prvi ljudi spuste na Mesec, nego da što je LM u stvari bio i ostao jedini pravi kosmički brod, koji je svoju kompletnu misiju obavljao isključivo u kosmosu. Za razliku od ostalih kosmičkih brodova, ništa se od LM-a nije vraćalo na Zemlju zbog toga što je njegova konstrukcija bila takva da je mogao jedino da funkcioniše u kosmosu. U atmosferi raspao bi se pri najmanjem udaru vetra. Kao takav, LM nikada u stvari nije ispitan na Zemlji. On je mogao biti testiran samo gore, u kosmosu, u vakuumu, tako da je svaki njegov let bio svojevrstan eksperiment. Zbog svega toga prema inženjerima kompanije Grumman koji su projektovali LM takodje gajim posebno poštovanje.

Dok sam vozio prema zgradi gde je prezentacija trebala da bude, videvši sjajni Mesec na istoku, rekao sam svom desetogodišnjem sinu Dušanu: “Sine, možeš li da zamisliš da sada idemo da vidimo čoveka koji je napravio kosmički brod koji se nalazi tamo, gore na Mesecu. Da vidimo čoveka koji je učestvovao u stvaranu istorije”.

Upravo tako. Bil Barber je jedan od stotine hiljada neznanih ljudi koji su učestvovali u programu “Apolo” koji je obeležio istoriju čovečanstva. O njima se gotovo ništa nezna, oni jedan za drugim polako i tiho napuštaju životnu scenu, a svaki od njih je na ovaj ili onaj način doprineo ostvarenju istorijskog sna – spuštanju prvih ljudi na Mesec. Pored toga što je bio član tima koji je projektovao LM, Barber je, što je za našu priču još interesantnije, bio nastavnik svih astronuata koji su leteli prema Mesecu!

Bil Barber je rodom sa Long Ajlenda, Nju Jork. Kao vazduhoplovni inženjer radio je pri vojsci do 1964. kada je ugledavši oglas u novinama da kompanija Grumman Aerospace Corp konkurisao za posao o kome nije znao apsolutno ništa. “Intervjuisalo me je nekoliko inženjera Grummana”, priseća se Barber, govoreći pred prepunom salom. “Šta me sve nisu pitali, ali ništa nisu govorili o poslu za koji sam konkurisao. Konačno, kada je intervjuu već poodmakao, jedan od njih na moje direktno pitanje, je odgovorio da je Grumman dobio kontrakt NASA-e za projektovanje i razvoj modula kojim će se prvi ljudi spustiti na Mesec. Sećam se da sam prebledeo i jedva izgovorio: ‘ Ali ja neznam ništa o tome’. – ‘Dobra stvar je da niko nezna ništa o tome’ – odgovorio je jedan od članova komisije.- ‘A hoću li ja sam to da radim’ -bojažljivo sam upitao’. –‘Naravno, ne’ – odgovorili su, bićeš u timu od 18 inženjera.’

Tako je Barber prešao u Grumman gde je tokom sledećih deset godina proveo, kako je rekao deset najlepših godina njegovog života. Barber je bio u timu koji je radio na projektovanju sistema za upravljanje i navigaciju LM-a, jednog od ključnih sistema za uspeh misije. Kako je projektovanje napredovalo, iz NASA-e su zatražili da Grumman odabere nekog od inženjera-projektanta koji će držati predavanja astronautima programa “Apolo”. On treba astronautima da objasni kako funkcioniše LM, da govori o njegovim sistemima, uredjajima, o teoriji uporavljanja, navigacije, orijentacije, spuštanju na Mesec, poletanju sa Meseca, susretu i spajanju sa komandnim brodom. Astronauti su insistirali da im učitelj bude inženjer koji učestvuje u projekotvanju LM-a, tako da su u Grummanu predložili Barberu da se ‘dobrovoljno’, kako je rekao, prihvati i ovog posla. Pored astronauta, Barber je trebao takodje da drži lekcije i inženjerima NASA-e, a kasnije i novinarima koji su izveštavali iz Hjustona o razvoju programa “Apolo”.

Tako je Barber počeo da drži časove praktično svim astronautima koji su učestvovali u programu “Apolo”. Medju njima su takodje bila tri astronauta programa “Merkjuri” – Grisom, Šepard i Kuper. Grisom, koji je od početka važio za kandidata broj jedan za prvo spuštanje na Mesec, je poginuo januara 1967. na Kejp Kenediju, u požaru u kabini broda na vrhu rakete-nosača, za vreme obuke lansiranja. Šepard je, preko reda, zahvaljujući jakim vezama sa svojim nadredjenim, šefom astronauta Slejtonom (i on je bio član grupe astronauta “Merkjuri”), imenovan za komandanta misije “Apolo-14” (prvobitno za komandanta “Apola-13”, ali je ta odluka promenjena). Treći iz slavne grupe prvih američkih astronauta Kuper, zbog intriga koje su odvele Šeparda na Mesec, nije leteo na “Apolo”, iako je bio dubler komandanta misije “Apolo-10”.

Lekcije su trajale oko dve godine za svaku od posada “Apolo”. One su se rotirale svake nedelje. Barber je držao lekcije grupi od po devet astronauta. U prvom redu su sedela tri astronauta osnovne posade. Iza njih, u drugom redu su bila tri astronuata rezervne posade, a iza u poslednjem redu tri takozvana “prizemljena astronauta”, članovi treće posade, poznate pod oficijelnim imenom posada podrške, koja je tokom obuke pomagala članovima osnovne i rezervne ekipe.



“Slušali su pažljivo, bili gotovo nečujni. Sve vreme su nešto pisali u svojim sveskama. Medjutim, niko me ništa nije pitao! Baš me je to začudilo. Pitam ih na kraju svake lekcije, imate li nešto da me pitate, da li ima nešto što vam nije najjasnije, a oni svi ćute. Pomislio sam, ‘baš sam dobar nastavnik. Tako sam im dobro sve objasnio da oni nemaju ništa da me pitaju’. Medjutim, kada sam otišao u svoju kancelariju, jedan od astronauta je došao i zamolio me da za njega odvojim malo vremena, da mu dodatno objasnim neke stvari. I onda je otvorio svoju svesku, a tamo desetine pitanja. Pitanje do pitanja! A kada je on otišo, na vrata je zakucao drugi, za njim treći, četrvrti … Očigledno, nisu želeli pred kolegama da postave pitanja? NASA im je kupila male mlazne avione koje su koristili takodje i za pripreme, tako da su pojedini astronauti znali da, kada sam bio u Grummanu u Nju Jorku, samo okrenu telefon i najave se da dolaze, tj. dolete na dodatne lekcije.”

Tokom svoje vrlo emotivne prezentacije, Barber je često govoreći o astronautima, koristio izraz “My boys” – “Moji momci”. Njegova sećanja su pratili sljadovi sa slikama astronuata, raktea, kosmičkih brodova, delova LM-a, še,a leta na Mesec. Kada je na slajdu bila slika Armstronga, Kolinsa i Oldrina, zastao je i izvesno vreme sa toplinom gledao u prve osvajače Meseca. Na jednom slajdu videli su se Armstrong i Oldrin sa slušalicama na ušima, u simulatoru LM-a. “Znate li ko je na na drugoj strani veze” – pitao je – pa prstom pokazao na sebe. A onda je ispričao detalj koji, koliko znam, nije bio tačan.

“Do samo mesec dana pre lansiranja ‘Apola-11’ u svim procedurama je pisalo da je pilot LM-a, znači Oldrin, taj koji treba prvi da izadje na Mesec. A onda, jednog jutra kada su astronauti trebali da započnu novu seriju priprema u simulatoru LM-a, video sam da je Oldrin bio neraspoložen, pokunjio se. ‘Šta je bilo?’ pitao sam ga. ‘Armstrong je rekao, ja sam komandant, ja želim da budem prvi na Mesecu’, odgovorio je. Oldrin je baš izgledao pogodjen.”



Naravno moguće je da se ovaj dogadjaj desio upravo ovako kako ga je Barber i opisao. Medjutim, dva člana tima koji je doneo odluku o tome ko će biti prvi čovek na Mesecu govore nešto drugo. Šef astronauta Slejton i direktor Kontrole leta Kraft su u svojim autobiografijama napisali da su oni, skupa sa direktorom Kosmičkog centra u Hjustonu Gilrutom i direktorom programa “Apolo” Louom, doneli odluku da Armstrong treba da bude prvi čovek na Mesecu. To su objasnili time što je Armstrong komandant misije. Takodje, ima duži astronautski staž (pripada drugoj grupi astronauta iz 1962, dok je Oldrin član treše grupe astronauta iz 1963.).

Od astronauta, posebno je medjutim spomenuo Šeparda, kao ‘sjajnom tipu’, dok je priznao da je njegov favorit medju astronautima bio Konrad, komandant “Apola-12”. Rekao je da je bio najveći šaljivčina, lafčina, uvek nasmejan, spreman da pomogne drugom. Seća se kako je on skupa sa nekoliko drugih astronaut (spomenuo je Kupera i Skota) ludo vozio besne automobile oko velikog hangara na Kejp Kenediju, gde su se sklapale rakete “Saturn V”. ”Konrad je bio zaljubljen u motore”, rekao je Barber, “jednom me je povezao na svom motoru. Vozio je kao lud. Neznam kako sam preživeo tu vožnju”. Gotovo 40 godina kasnije, tragičnom igrom sudbine, Konrad je poginuo posle pada sa motora.

Postojala su tri simulatora LM-a za obuku astronauta, u Hjustonu, Grummanu i na Kejp Kenediju. Inženjeri Grummana, medju kojima je bio i Barber su za treninge napravili poseban program, kojim su simulirali veliki broj različitih situacija. “Koliko su samo puta tresnuli u Mesec”, kaže Barber, “igrali smo se malo sa njima. Namerno im nismo govorili šta ih čeka, ulazili su LM kao da idu pred streljački stroj. Naravno, kako je vreme prolazilo, oni su se izveštili, takodje znali su šta sve može da krene naopako, pa su se svojski trudili da sve operacije spuštanja prouče i istreniraju do tančina.” Na LM-u su postojala dva trouglasta prozora ispred komandanta i pilota, kroz koji su astronauti mogli da vide površinu Meseca. Pored toga, na plafonu, iznad njihovih glava je bio i jedan manji okrugli prozor koji je služio za spajanje sa komandnim brodom. Za vreme treninga, kroz te prozore astronauti su imali veoma verne vizuelne predstave površine Meseca napravljene pomoću snimaka automatskih letelica i onih koji su snimili astronauti “Apola-8” i “Apola-10”. Koliko je prikaz površine Meseca bio veran govori sledeća šaljiva priča Barbera. “Pre jednog od lansiranja ‘Apola’ prema Mesecu, odveo sam suprugu do simulatora LM-a da joj pokažem kako će se astronauti spustiti na Mesec. Da je malo preplašim simulirao sam kvar, tako da je LM počeo da ‘pada’ velikom brzinom. Kroz prozore smo gledali kako nam se površina Meseca izbrazdana kraterima i kamenjem naglo približava. Sve je bilo tako verno da je moja supruga počela da vrišti, da me moli da zaustavim tu mašinu, i kada je nekako izletela iz nje toliko je bila ljuta na mene da mi nekoliko dana nije reč progovorila”.



O danu kada su se prvi ljudi spustili na Mesec, Barber je govorio uz poseban osvrt na problem koji je iskrsnuo za vreme spuštanja LM-a sa orbite prema površini Meseca. Barber je bio u Centru kontrole misije u Hjustonu, pored njega je bio kako je rekao “softveraš“ NASA-e. Signal koji se odjedanput pojavio na njihovim ekranima – bio je to broj 547 – je sve iznenadio. ‘Ja sam pratio podatke sa LM-a i sve je bilo u redu. A onda se pojavio taj broj o kome ništa nisam znao. Pa kako to, pomislio sam, ja sam razvio sistem za upravljanje, a taj sistem javlja da ima nekakav problem koji nosi oanaku 547 a ja o tome neznam ama baš ništa. Ako ja neznam šta je to, onda to mora da nije važno. Direktor leta se okreće prema “softverašu” koji zna praktično sve o programu brodskog kompjutera LM-a. I on sleže ramenima. Kako niko u Centru nije znao šta je pitanju, procenili smo da problem nije ‘problematičan’, astronautima naložili da isključe signal i nastave spuštanje. Kasnije smo razjasnili šta je bilo. Od trenutka odvajanja LM-a od komandnog modula, njegova antena za susret za komandnim brodom je neprekidno ‘hvatala’ komandni brod gore, na orbiti oko Meseca, da ga, kako se to kaže stalno drži na oku. Ako nešto krene naopako brod je sve vreme u njenom vidnom polju tako da spuštanje može da bude prekinuto i LM se vrati natrag na orbitu i odmah spoji sa komandnim brodom. Medjutim, problem je bio što je sa antena sve vreme u kompjuter LM-a stizala masa podataka o položaju komandnog modula. Na osnovu tih podataka kompjuter bi, ako zatreba vrlo brzo proračunao sve neophodne parametre za brzo spajanje LM-a sa komandnim brodom ako spuštanje bude prekinuto. A kompjuteri tog vremena nisu imali takve memorijske kartice kao sada. Vaši iPhonovi imaju veći kapacitet od svih kompjuetra NASA-e tog vremena zajedno. Kompjuter LM-a je jednostavno rečeno bio preopterećen, nije više mogao da prima podatke sa antene. Kada je ta komanda isključena, spuštanje je nastavljeno bez problema. U stvari, ne baš bez problema. Naime, Armstrong je video da je planirano mesto za sletanje, ispod LM-a bilo prepuno velikog kamenja. Odlučio je da izbegne to mesto, nastavio je da leti, dok mu je Oldrin govorio koliko još ima goriva. I kada je ostalo goriva još samo za deset sekundi, Armstrong je spustio LM na površinu Meseca.

Barber je sa velikim ponosom takodje govorio o tome kako je njegov LM nazvan Aguaris spasio živote astronauta misije “Apolo-13” aprila 1970, kada je ekspolodirao jedan od rezerovara na komandnom modulu, za vreme leta prema Mesecu. Tada su astronauti Lavel, Svajgert i Hejz upotrebili LM kao “čamac za spašavanje”. “Mi nikada nismo razmišljali o tome da će naš LM biti korišćen za spašavanje astronaut. Toga nije bilo niti u ugovoru sa NASA-om, gde su definisani osnovni zadaci i karakteristike LM-a, toga nije bilo u našim projektnim papirima. Ali eto, ispostavilo se da osim što se koristio za spuštanje ljudi na Mesec, naš LM je upotrebljen da spasi živote tri astronaut kada su praktično ostali bez komandnog modula. Sećam se kada sup o srećnom završetku misije astronauti došli kod na u Grumman. Doček je bio na pisti našeg aerodrome, gde se okupilo gotovo 30000 ljudi, kojilo ke tada radilo u kompaniji. Na moje veliko iznenadjenje, videvši me u prvom redu, astronaut Hejz je strčao sa bine i tako snažno zagrlio. Priznajem, osećao sam se važno, eto upravo je mene medju 30000 ljudi koji su učestovali u gradnji LM-a astronaut Hejz čiji je život naš LM spasao zagrlio”.

Prezentacija Barbera je trajala dva časa. Vreme je proteklo velikom brzinom. Na kraju usledilo je mnogo pitanja. Ja sam ga pitao da li je tačno da je debljina zida LM-a bila tako mala da su astronauti mogli da probuše zid olovkom. Odgovorio je potvrdno. “U projektovanju kosmičkih brodova masa je element oko koga se sve okreće”. Na pitanje o tome kako su procenjivali rizik, Barber je odgovorio: “Za svaki element LM-a mi u Grumman-u i inženjeri NASA-e smo sastavili formulu njegovog funkcionisanja. U toj formuli su bili parametri koji su pored rada elementa definisali takodje i stepen rizika njegovog otkazivanja. Onda smo lepo seli sa ljudima iz NASA-e i uporedili naše formule. Tamo gde se sve poklapalo, nismo duplirali element. A tamo gde je bilo nepodudaranja, gde je bilo razlike u njihovom i našem matematičkom procenjivanju ponašanja individualnog elementa LM-a tu smo imali duplicate. Tako samo, na primer duplirali pojedine sisteme za dovod goriva u motore LM-a, medjutim same motore nismo duplirali. Bio je to neverovatan rizik koji je za ove savremene projekte nepojmljiv. Naše tadašnje procene rizika su bile da je verovatnoća uspešnog spuštanja 50:50. U realnosti medjutim, bilo je daleko gore. Zamislite, donji stepen sa stajnim trapom imao je samo jedan motor kojim je LM spušten na Mesec. U redu, ako bi došlo do problma u njegovom radu, astronauti su još uvek mogli da se odvoje od donjeg stepena, upale motor gornjeg bloka i vrate se natrag do komandnog broda. Medjutim, sa gornjim, usletnim stepenom, kojim su se astronauti vrašali sa Meseca, i koji je takodje imao samo jedan motor priča je bila drugačija. Da je kojim slučajem taj motor otkazao, kako rezervnog motora nije bilo, gornji stepen u kome je bila kabina sa astronautima, ne bi mogao da se odvoji, ostao bi uz donji stepen - astronauti bi zauvek ostali na Mesecu.



Na kraju nisam mogao a da ne pitam gospodina Barbera, dali kada pogleda prema Mesecu ima osećaj da se tamo nalazi nešto je što on napravio i što će tamo ostati dok je sveta i veka. Zastao je i rekao: “Naravno. Ja i sada 40 godina kasnije sanjam Mesec, astronaute. Mesec je još uvek duboko u mom srcu”.

Kada se “Apolo-8” u decembru 1968. vraćao sa istorijskog leta oko Meseca, porodice astronauta su pozvane u Centar kontrole misije u Hjustonu, da ih nakratko pozdrave. Sin komandanta misije Bormena pitao je oca kako se oni u stvaru vraćaju sa Meseca. Bormen je citirao Njutnove reči: “Vraćamo se na ramenima divova”. A dok sam se ja vraćao sa predavanja Bila Barbera, pod snažnim utiskom te predivne večeri punog Meseca, znao sam da sam upravo imao neponovljivu čast da sretnem jednog od Bormenovih ‘divova’, ljudi koji su svojim talentom omogućili da se prvi ljudi spuste bezbedno na Mesec. I koji još uvek, i sada posle toliko godina nose Mesec u svojim srcima.

  http://t.co/QIN87YWVN7

A P O D...

  Mega Zemlja

...Ali, sve te, već otkrivene planete, predmet su daljeg, brižljivog izučavanja brojnih planetologa širom sveta i povremeno nas iznanade, pa i zbune neki novi podaci i nove karakteristike neke vansolarne planete. Jedna od takvih, koja u zadnje vreme privlači pažnju naučnika, ali i šire čitalačke publike, jeste planeta Kepler-10 c.

Otkriće neke planete izvan Sunčevog sistema već odavno nije vest nego samo nov statistički podatak koji se smešta u bazu vansolarnih planeta. Do sada je takvih planeta otkriveno blizu 1800, a uskoro će taj broj biti znatno nadmašen, jer se gotovo svakodnevno otkriva po neka nova, do sada nepoznata.

Svemirski teleskop Kepler (nazvan po slavnom astronomu iz 17-og veka, Johanu Kepleru) lansiran je marta 2009. Koštao je 500 miliona dolara, a namenjen je otkirvanju vansolarnih planeta, pre svega onih koje su slične našoj Zemlji.

Ali, sve te, već otkrivene planete, predmet su daljeg, brižljivog izučavanja brojnih planetologa širom sveta i povremeno nas iznanade, pa i zbune neki novi podaci i nove karakteristike neke vansolarne planete. Jedna od takvih, koja u zadnje vreme privlači pažnju naučnika, ali i šire čitalačke publike, jeste planeta Kepler-10 c. Ovo: „Kepler-10“ označava desetu zvezdu čiji planetarini sistem je pretraživao svemirski teleskop Kepler, a slovo „c“ je oznaka za durugu planetu u tom sistemu („b“ je prva).

Kepler-10 je zvezda slična našem Suncu, ali nešto manje mase i nešto većeg prečnika. Nalazi se 564 svetlosnih godina daleko od nas, u sazvežđu Zmaj. Oko ove zvdezde teleskop Kpler je otkrio dve planete, b i c, a ova druga je posebno zanimljiva jer ona takva kava je ne bi trebalo da postoji.

Masa ove planete je čitavih 17 puta veća od mase naše Zemlje i to nije neuobičajeno jer većina do sada otkrivenih vansolarnih planeta ima upadljivo veću masu od naše planete. Ali, sve te masivne planete su gasovite dok je Kepler-10 c čvrsta, stenovita što se kosi sa teorijom o nastanku i evoluciji planeta. Naime, telo velike mase u procesu svog formiranja iz okoline „usisa“ sav gas te postaje gasovita planeta – kao naš Jupiter koji ima čvrsto jezgro i ogroman, debeo plašt gasa oko tog jezgra. To je logičan razvojni put nastanka velike planete, iz koga, kako izlazi, iskače Kepler-10 c.

Zbog ovakve svoje strukture Kepler-10 c smešten u potpuno novu kategoriju vansolarnih planeta – u mega-zemlju, koja do sada nije postojala. (Pored mega-zemlje, postoje i super-zemlje, a to su one čvrste, stenovite planete čija masa je veća od Zemljine do 10 puta)



Evo još nekih činjenica o ovoj planeti.

Godina na planeti Kepler-10 c traje svega 45 naših, zemaljskih dana, tj. za toliko (naših, zemaljskih) dana ova planeta obiđe svoju zvezdu. Njen prečnik iznosi 29 000 kilometara (Zemljin 12 740) – i po tome ona je uporediva sa našim Neptunom, čiji prečnik iznosi oko 49 000 kilometara (što se tiče prečnika, planeta Kepler-10 c bi trebalo da je u kategoriji mini-neptuna). Međutim, kako je Kepler-10 c „teška“, tj. ima popriličnu masu (što se da izračunati po njenom gravitacionom uticaju na matičnu zvezdu), ona mora da je stenovita. Iz ovih karakteristika naučnici su izvukli još jednu: telo tolike mase, logično, ima i odgovoarajuću veliku gravitaciju i to toliko snažnu da na planeti zadrži atmosferu (telo male gravistacije ne može da sačuva atmosferu i ona se vremenom raseje u međuplanetarni prostor).

Na izvestan način saznanja o planeti Kepler-10 c dovode do nekih novih stavova o ranoj istoriji čitavog univerzuma.

Planeta je, naime, stara čitavih 11 milijardi godina (Zemlja oko 4,5 milijarde), što znači da je nastala menje od tri milijarde godina nakon Velikog praska u kome je i rođen kosmos. U tom razdoblju univerzum je obilovao vodonikom i helijumom dok je ostalim elementima oskudevao jer su oni nastajali tek u eksplozijama prvih zvezda. A upravo ti teži elementi, kao što su silicijum i gvožđe su neophodni za nastanak stenovitih tela i to u procesu koji se meri milijardama godina. U tu teoriju, ispostavilo se, ne uklapa se planeta Kepler-10 c jer je nastala u vreme kada teških elemenata gotovo da nije bilo. Ta činjenica će svakako uticati na neki budući model evolucije svemira.

No, ono što nas posebno interesuje jeste da li je na ovoj planeti, koja je stenovita i ima atmosferu, moguć život. S jedne strane nije, jer se planeta nalazi duboko unutar nastanjive zone što znači da je jako blizu svoje matične zvezde (na oko 35 miliona km – naš Merkur na oko 58 miliona km od Sunca), pa je na njoj paklena vrelina. Računa se da je na površini ove planeta temperatura preko 300 stepeni Celzijusa.



Ali, s druge strane, ko zna? I na našoj planeti otkrivamo život i tamo gde smo bili čvrsto ubeđeni da ga nema: na dnu okeana, na najvišim planinama, na polovima. U svakom slučaju, ova planeta će i dalje biti predmet daljeg istraživanja i sigurno ćemo još čitati o njoj.
Nastanjiva zona je područje oko zvezde u kojem vlada takva temperatura da je moguće da na površini tela u tom području voda bude u tečnom stanju. Drugim rečima, to je zona u kojoj je, uz ispunjenje drgih uslova, život moguć – jer je za život kakav mi poznajemo neophodna tečna voda.

  Mesec i Mars - jedini realni ciljevi kosmičkih letova budućnosti

Svi putevi vode prema Marsu, zaključak je izveštaja o perspektivnom razvoju programa čovekovih kosmičkih letova koji je na zahtev NASA-e pripremljen u Akademiji nauka SAD. Drugi zaključak je da putevi prema Crvenoj planeti počinju sa Medjunarodne kosmičke stanice (MKS).

U izveštaju je na 286 stranica potvrdjen konsenzus medjunarodnog naučnog mnjenja da je upravo let na Mars sledeći veliki korak čovečanstva u osvajanju kosmičkog prostora. Na tom putu su moguće različite medjuetape, ali konačan cilj - a to je Crvena planeta - ne izaziva nikakvu sumnju medju naučnicima širom sveta. Izveštaj je pripremljen pod rukovodstvom direktora Centra radiofizičkih i kosmičkih istraživanja Kornelskog univerziteta Džonatana Lunajna i predsednika Univerziteta Perdju i bivšeg guvernera dražave Indijana Mičela Danielsa.

Autori studije podvlače nezainteresovanost američke javnosti za kosmičke letove kao jedan od najvećih rizika budućih istraživanja kosmosa. Kako opravdati čovekove letove u kosmos - pitaju se autori. Opravdanja mlogu biti pragmatične prirode, kao na primer ekonomski povraćaj državnog novca potrošenog na razvoj i naučna istraživanja ili koristi za nacionalnu bezbednost. Medjutim, ova opravdanja ne daju mnogo povoda da čovek krene dalje, izvan niskih orbita oko Zemlje, konačno tamo u dubokom kosmosu u stvari nema nikakvih nacionalno kvantitatvno i kvalitativno merljivih beneficija. Zbog toga su se autori studije koju je, uzgred budi rečeno NASA naručila još 2010, okrenuli takozvanim "inspirativnim ciljevima", podsećajući kakve su efekte imalie robotske planetarne misije Curiosity i Cassini. Ali od te tačke, nemoguće je reći dali kosmička istraživanja, ovakva kakva su, mogu omogućiti ljudskoj vrsti postojano prisustvo negde u kosmosu, izvan naše planete.

"Ne postoji jedan racionalni razlog koji može da opravda cenu čovekovih letova u kosmos. Medjutim, kada se kombinuju inspirativni razlozi sa praktičnim koristima, sa praktičnim razlozima, onda je moguće odbraniti nastojanja daljih čovekovih letova u kosmos". Šta je onda potrebno definisati kao osnovni cilj, koliko daleko od Zemlje čovek može da ode i šta ljudi mogu da urade kada tamo dodju? Svaki kosmički program sa ljudskim posadama mora da odgovori na ova pitanja, u suprotnom osudjen je na propast.

Da bi odgovorili na ova pitanja, autori studije podvlače da je neophodno imati postojani program istraživanja izvan niskih orbita oko Zemlje. Da bi usmerili takvu vrstu programa, neophodan je kako oni kažu "cilj na horizontu", nešto što će nam dati, pa makar to bio i delimičan, odgovor na ova dva velika pitanja. I da, pored toga, uokviri kompletan program. Od svih potencijalnih "ciljeva na horizontu" koji su trenutno na raspologanju, spuštanje na Mars je jedini realan i racionalni cilj kome treba težiti.



"Tehničke analize obavljene u okviru ovog israživanja pokazuju da su u doglednoj budućnosti jedini realni ciljevi kosmičkih putovanja Mesec, asteoridi, Mars i sateliti Marsa", izjavio je Lunajn. "Medju povim ciljevima, spuštanje ljudi na Mars će biti najsloženije, ali upravo ono treba da postane glavni orijentir u budućim istraživanjima kosmičkog prostora. Dugotrajni kosmički programi naših potencijalnih partnera takodje se podudaraju sa ovim ciljem". Istina, za razliku od SAD, druge države (misli se pre svih na Rusiju i Kinu) nemaju planove sa letovima prema asteoridima. Gradnja baze na Mesecu je u stvari njihov osnovni cilj, tako da autori ovde podvlače da ako SAD budu odlučile da asteoridi budu jedna od etapa leta na Mars onda rizikuju da u njoj moraju da učestvuju bez partnera. "Ako želimo da imamo partnere (a sigurno nam oni trebaju), trebamo da idemo na Mesec. Ako želimo da idemo na asteroide, ostaćemo bez partnera", kažu autori. Medjutim, dodaju da je to u stvari samo prividan dualizam. Da bi se bezbedno otiŠlo na Mars, SAD je potreban stabilan program koji obuhvata relativno redovna lansiranja kosmičkih brodova izvan niskih orbita oko Zemlje. Jedino češći letovi u duboki kosmos omogućavaju čoveku da razvije i održava kompetentnost i bezbednost. Tek kada potpuno shvatimo sve aspekte letova u duboki kosmos, mane i prednosti sistema koji se koriste za letove daleko od Zemlje, moći ćemo da se pripremimo za bezbedna let na Mars. "To znači", kažu autori studije, "da nam trebaju redovni letovi izvan niskih orbita, koji će obuhvatati letove na Mesec i na jedan ili nekoliko asteorida".



Da bi spuštanje na Mars bilo moguće potrebno je rešiti seriju složenih problema naučnog, tehničkog i medicinskog karaktera, vezanih za razvoj kosmičkih brodova i snažnih raketa-nosača za let u duboki kosmos. Takodje, neophodno je obezbediti zaštitu čovekovog organizma od kosmičke radijacije na putu prema Marsu i za vreme povratka. Let na Mars treba da bude deo jednog opširnog programa koji će obuhvatiti sve neophodne etape koje će prethoditi lovom poduhvatu. Autori studije su predložili tri scenarija tog programa, sa medjuetapama u vidu letova na asteroide, stvaranja baza na Mesecu i letovima na satelite Marsa. Medjutim, prema mišljenju stručnjaka koji su radili na ovoj studiji, početna tačka svih ovih etapa treba da bude MKS na kojoj će biti isprobane nove tehnologije i gde treba da budu obavljeni naučni i medicinski eksperimenti od ogromnog značaja za njihovu realizaciju.

Let na Mars je moguć u okviru saradnje državnih i privatnih institucija, kao i u tesnoj medjunarodnoj kooperaciji koja treba da bude na daleko većem i kvalitativno višem nivou. Stim u vezi, autori studije savetuju Beloj kući da ukloni zakon koji sprečava saradnju u kosmičkim oblastima sa Kinom i povećanje budžeta NASA-e koji sada iznosi oko 17,7 milijardi godina. Autori studije podvlače da Kina ima "održivi i metodičan" kosmički program koji je sve vreme u usponu, a to je upravo potrebno SAD-u. Što se novca tiče, sa ovakvim tempom izdvajanja za letove u kosmos, SAD neće moći da pošalje ljude na Mars do kraja ovog veka. Prema njihovom mišljenju, let na Mars je moguć samo u uslovima stalnog povećanja kosmičkog budžeta. Oni smatraju da bi čak i relativno malo godišnje povećanje od 2.5% omogućilo ostvarenje ovog cilja.



"Orion" spojen sa marsijanskim kompleksom (PPT)

NASA je pozdravila zaključke ovog izveštaja, uz napomenu da se oni u potpunosti uklapaju sa dogoročnim ciljevima ove agencije. U skladu sa "razvojnom mapom" koju je pripremila administracija predsednika Obame, let na Mars bi treba da bude ostvaren izmedju 2030. i 2040. godine. Očekuje se da će osnovne komponente ovog poduhvata biti kosmički brod "Orion" na čijem razvoju rade stručnjaci kompanije Lockheed Martin, i teška raketa-nosač SLS koja se razvija u pogonima drugog američkog aerokosmičkog džina Boeing-a. Pre leta na Mars, ovi sistemi će biti korišćeni za letove na asteroide sredinom 2020-ih. Što se MKS tiče, Bela kuća je već izjavila da želi da produži život Kosmičke stanice 2024.

Sve u svemu, izveštaj Američke akademije nauka, kao i mnogi pre njega, obiluje logičnim zaključcima. Medjutim, izmedju logike naučnika i realizma političara je poprilično velika razlika. U odsustvu jakog konsenzusa u javnosti o tome kojim putem trebaju da se razvijaju kosmička istraživanja, NASA će i dalje biti tretirana kao manje-više jedna od 'običnih' naužno-istraživačkih agencija, a ne kao instutiucija od strateškog značaja za SAD. To se ne može promeniti dok se ne reši problem već hronične nezainteresovanosti američke javnosti za kosmos i promeni odnos članova Kongresa koji vrlo malo vode računa o tome šta se dešava gore u kosmosu i koliki je njegov značaj za strateške ciljeve SAD.

  http://t.co/QFE4tIfuPz

A P O D...

  Leto 2014

Ove godine leto nam stiže 21. juna 12 sati i 51 minut. To je 170. dan u godini, a do kraja godine ostaje još 194 dana.

Leto će trajati 93 dana, a završiće se 23. septembra 2014. u 04 sata i 29 minuta (srednjeevropsko vreme) kada počinje jesen.

SUNCE

Na dan početka leta Sunce će se nalaziti u sazvežđu Bika (Taurus) na visini od 68,112 stepeni, dakle biće iznad horizonta. Od Zemlje Sunce će biti udaljeno 1,0162327 AJ (152.026.252 km), a svetlosnom zraku da prevali tu razdaljinu treba 8 minuta i 27,1 sekundi. Magnituda Sunca iznosiće -26,7, a njegova uglovna veličina biće 0° 31' 28.61. Tog dana Sunce će izaći u 4 h 52,9 m, a zaći će u 20 h 32,0 m.

Iznad horizonta Sunce će provesti 15 sati i 39 minuta

MESEC

Mesec će na dan dolaska ceo dan biti nad našim horizontom.

Magnituda Meseca će biti - 12,0. Od nas će u trenutku dolaska leta Mesec biti udaljen 377.957,24 kilometara.

Podaci prema: CalSky

Početak leta u nekoliko slika


Mesec je nad obalama Atlantika i južne Amerike. U Aziji, Evropi i Africi je dan.



Pogled na Zemlju iz pravca Sunca u trenutku dolaska leta ove godine. Sunčevi zraci obasjavaju centralnu Afriku.


Ovako u trenutku dolaska leta ove godine izgleda Zemlja gledana sa Meseca.


U trenutku kada stigne leto Sunce će biti visoko nad horizontom. Kliknite na sliku da se uveća.

  Napredak kuneskog lunarnog broda „Chang'e 5“

Dok sonda ’Chang’e 3’ nastavlja da na kašičicu šalje podatke sa lunarne površine, Kina nastavlja da gura ambicioznu misiju ’Chang’e 5’. Ta sonda, koja treba da bude lansirana 2017, doneće na Zemlju uzorke lunarnog tla (’Chang’e 4’ će biti u osnovi replika ’Chang’ea 3’). Ali to neće ići direktno.


Sonda “Chang’e 5” za uzimanje uzoraka tla sa Meseca.

“Chang'e 5” će uzleteti uz pomoć rakete “Dugi Marš 5” iz Satellitskog lansirnog centra Wenchang na ostrvu Hainan i, kada nakon trodnevnog putovanja dospe u Mesečevu orbitu, podeliće se na dve letilice. Jedna će ostati u orbiti, dok će drugi modul – baziran na “Chang'e 3“ – alunirati na Mesečevu površinu. Nakon uzimanja uzoraka[1], uzletni modul će upaliti motore i popeti se u lunarnu orbitu gde će sačekati orbitni modul i potpuno automatski se spojiti sa njim. Tada će uzorci biti prebačeni u povratni modul, dok će se uzletni modul otkačiti i pasti na Mesečevu površinu. Nakon što zauzme pravac trajektorije koja će ga povesti ka Zemlji, povratni modul će se odvojiti od orbitnog, a Kinezima će ostati samo da isčekuju povratak kapsule sa uzorcima negde u bespućima kineske teritorije.


Profil kineske misije za prikupljanje uzoraka sa Meseca.


Raketa “Dugi Marš 5” (CZ-5) predstavlja sledeću generaciju teških kineskih raketa-nosača. Za sada je planirano šest različitih konfiguracija CZ-5 za različite misije. Na LEOće moći da ponese 25 t a na GTO14 t.

Ovaj zamršeni sistem je u potpunoj suprotnosti od jednostavne šeme koju su primenjivale sovjetske sonde serije E-8-5[2]. Međutim, ta složenost omogućiće posetu praktično bilo kojoj tački na lunarnoj površini, dajući misiji izuzetnu fleksibilnost. Druga stvar koja skreće pažnju jeste oblik povratnog modula koji podseća na umanjenu verziju kapsule “Shenzhou” sa ljudskom posadom. Mada je sličnost bila vidljiva još pri prvom pogledu na planove misije, najnovije fotografije potvrđuju da se radi o skoro identičnoj replici, uključujući i dva kontejnera za glavni i pomoćni padobran koja karakterišu dizajne “Shenzhoua” i “Sojuza”. Ta sličnost ima svoje razloge, jer na taj način kineski inženjeri štede vreme i juane koristeći oblike čije aerodinamičke karakteristike poznaju u prste.


Kapsule “Chang’e 5” i “Chang’e 2.5” su slične sletnom modulu “Shenzhou” (www.spacechina.com).


Testiranje padobrana za kapsulu sa uzorcima (www.spacechina.com).

Sa druge strane, niko nije slep pa da ne vidi da se Kinezi na ovaj način pripremaju za moguće misije sa ljudskom posadom. I to ne neophodno na Mesečevu površinu, jer Kinezi već poduže imaju tehnologiju za realizaciju cirkumlunarnih letova sa posadom, slično sovjetskim misijama “Зонд/7К-Л3“.

U svakom slučaju, tehničke zahtevi u misiji “Chang’e 5” su takvi da su Kinezi primorani da koncem godine pokrenu pripremnu misiju “Chang’e 2.5”, koja će obleteti Mesec radi testiranja brzine povratka kapsule u Zemljinu atmosferu nakon postizanja brzine bega, koja iznosi 11 km/s, naspram 8 km/s u misijama povratka sa niske orbite oko Zemlje (brod je dobio oznaku “Chang’e 2.5” jer će posedovati kombinovane elemente misija “Chang’e 2” i “Chang’e 5”). U toj misiji u kapsuli će se nalaziti bakterije i druge biolkoške vrste radi proučavanja njihovog ponašanja u ambijentu visokog zračenja van niske orbite, što predstavlja još jedan podatak sa jasnom primenom na ljudske letove u kosmos.

Ako sve bude u redu, do kraja ove godine videćemo kako se kosmička kapsula spušta u Kinu vrativši se sa Meseca. Pratićemo to sa velikom pažnjom.


Testiranje otvaranja padobrana kapsule.


Trenutni dizajn broda “Chang’e 5” (CLEP).


Uzletanje kapsule sa uzorcima sa Meseca. Sistem uzimanja uzoraka podseća na sovjetski sistem koje su primenjivali Sovjeti pre nekoliko decenija.

  Održan XXV susret astronoma Alpe-Adria



U četvrtak, 15. juna, je u Italiji održan XXV susret astronoma Alpe-Adria kojemu je prisustvovalo pedesetak zaljubljenika u zvijezde.

Skup je organiziran u Circolo Culturale Astrofili Trieste, Prosecoo. Prisustvovali su članovi i pojedinci iz Italije, Slovenije, Srbije i Hrvatske. Nakon radnog dijela sa nekoliko predavanja astronomi su posjetili obnovljenu Zvjezdarnicu "B. Zugga" koja je prošle godine teško devastirana tijekom nevremena. Od Primorskih i Istarskih astronoma tu su bili predstavnici astronomskih društava iz Lošinja, Rijeke, Višnjana, Pule i Vidulina. Zlatko Orbanić je u izložbi fotografija sudjelovao sa nekoliko preljepih uradaka te posebnom fotografijom jedne Messierove galaktike učinjene ka zajednički projekt nekolicine astronoma iz više Europskih zemalja.

  Snimljen prelet Međunarodne svemirske postaje preko Sunca

U trenutku snimanja preleta preko Sunca, u otvorenom svemiru boravila su dva ruska kozmonauta koji su obavljali radove na Međunarodnoj svemirskoj postaji izvana.



Bilo je to jučer, 19. lipnja 2014. godine. Ruski kozmonauti Alexander Skvortsov i Oleg Artemyev koji se nalaze na Međunarodnoj svemirskoj postaji, imali su zadatak izaći u otvoreni svemir, u takozvanu svemirsku šetnju i na ruskom dijelu Postaje izvršiti niz radova koji su bili predviđeni ranije. Sve je teklo po planu i uspješno su obavili sve što su trebali. Boravak u otvorenom svemiru trajao im je ukupno 7 sati i 24 minute. U jednom trenutku, prilikom njihovih radova van Postaje, na svome putu oko Zemlje, preletjeli su preko Sunčeve ploče. Naravno, samo prividno, gledajući sa Zemlje prema Suncu.


Karta prikazuje predviđenu rutu preleta iznad područja na kojem će se vidjeti tranzit ISS-a preko Sunca.

Takvi su preleti dosta rijetki na istoj lokaciji i astronomi ih ne propuštaju promatrati ili snimati. Zbog malog kuta pod kojim se vidi Sunce sa Zemlje, visine na kojoj se kreće Međunarodna svemirska postaja i brzini od gotovo 28000 kilometara na sat, takvi događaji traju samo djelić vremena. Trenutak. U ovisnosti preko kojeg dijela Sunca će se prelet vidjeti, mogu trajati od djelića sekunde pa do nešto više od jedne sekunde. Ovaj je prelet bio jedan od ovih najdužih, njegov je put vodio gotovo preko sredine Sunčeve ploče i trajao je ravno 1,1 sekundu.


Ovako je izgledao predviđeni prikaz preleta ISS-a preko Sunčeve ploče.

U trenutku preleta, čovjek koji promatra kroz teleskop golim okom sami prelet, da trepne u tom trenutku, gotovo uopće ne bi primijetio da je propustio taj događaj. Zato se takvi događaji snimaju kamerama i nakon toga u miru analiziraju, obrađuju i objavljuju. Već sam imao prilike snimati takav tranzit, prije nešto manje od godine dana i znao sam što me očekuje. Oprema je ista, način snimanja isti, sve je bilo spremno na vrijeme.


Sunce snimljeno teleskopom nekoliko minuta prije predviđenog preleta.

Kada sam dobio e-mail poruku od CalSky u kojoj su bili podaci o ovom tranzitu, nisam ni trenutka dvojio, to sam morao snimiti. Pitanje je samo hoće li me vrijeme poslužiti. Bilo je oblaka na nebu, no u trenutku snimanja tranzita, na tom dijelu neba je bilo sasvim vedro i mogao sam samo sa zadovoljstvom čekati da se dogodi taj trenutak. Otprilike minutu prije predviđenog vremena pokrenuo sam snimanje i mogao sam samo čekati.


Mozaik preleta ISS-a preko Sunčeve ploče, sastavljen od pojedinačnih frameova iz video zapisa.


Ovako izgleda završna animacija preleta nakon obrade fotografija.

52 sekunde nakon toga, točno u 14 sati, 43 minute i 59,26 sekundi po Svjetskom vremenu (UT) ili u 16:43:59,26 po našem ljetnom računanju vremena, Postaja je točno prema redu letenja, uredno projurila preko Sunca. Jedva sam ju očima registrirao na zaslonu računala.


Video snimak tranzita ISS-a preko Sunčeve ploče. Prije pregleda povećajte prikaz preko cijelog zaslona,
da ne gledate buhice i naravno, prebacite na HD kvalitetu :-)


Snimak tranzita od prije godinu dana. Usporedite ih međusobno.

I naravno, sada je ostalo pozabaviti se tim video snimkom, izdvojiti dio na kojemu se vidi tranzit, izvući frameove za obradu, to sve skupa obraditi i objaviti ovdje. Kako se to radi i sve oko toga već sam ranije objavio u ranije spomenutom članku pa se neću ponavljati. Vama dajem oba snimka pa ih pogledajte i usporedite, zanimljivi su.

  http://t.co/RJv0GBORQ7

A P O D...

  http://t.co/n3X8xKdMBM

A P O D...