Vesti iz sveta astronomije...

  http://t.co/8mBwdi5kLb

A P O D...

  http://t.co/Utm0BCElrQ

A P O D...

  Veliki jubilej: 40 godina Astronomskog društva „Novi Sad“



Ove godine navršilo se četiri decenije od kako je osnovano Astronomsko društvo „Novi Sad“ - ADNOS. Za te četiri decenije desetine hiljada mladih i starih, studenata i đaka, ljudi najrazličitijih zanimanja, čitav jedan grad, prošao je kroz opservatoriju i planetarijum ovog astronomskog društva. Mnogi od njih dobili su u Adnosu prva znanja o najstariojoj nauci - astronomiji. Nije mali broj onih koji su baš u ovom društvu zadojeni naukom i zatim krenuli na studije astronomije ili njoj neke srodne nauke. Ima i onih članova Adnosa koji danas uspešno razvijaju karijeru naučnika u SAD, Kanadi, Australiji, Japanu, Nemačkoj...



Svi Novosađani i njihovi gosti tokom poslednje četiri decenije upravo preko teleskopa Adnosa i uz predavanja članova ovog društva bili su u prilici da isprate sve iole važne nebeske događaje: pomračenja Sunca i Meseca, trenzite Venere i Merkura, interesantne konstelacije planeta. Putem predavanja u planetarijumu imali su prilike da upoznaju istoriju astronomije, da nauče sazežđa, da shvate šta su to crne rupe, tamna materija i energija, od čega je satkan čitav svemir i uostalom, svako od nas.

Povodom velikog jubileja ADNOS organizuje konferenciju pod nazivom: „Amaterska i profesionalna astronomija Srbije“. Konferencija će se održati 17. i 18. maja, u planetarijumu Društva na Petrovaradinskoj tvrđavi. Među najavljenim gostima konferecije, pored predstavnika svih domaćih astronomskih društava, nalaze se profesionalni astronomi, fizičari, profesori sa univerziteta u Novom Sadu, Beogradu i Nišu itd.


Petrovaradinska tvrđava. Na njoj je, između ostalog, i planetarijum AD "Novi Sad"

  http://t.co/EtNdJCMeQb

A P O D...

  “Sajuz TMA-11M” sleteo na Zemlju

14. maja 2014. u 05.57 (moskovsko vreme), na Zemlju je sleteo aparat za povratak kosmičkog broda “Sajuz TMA-11M” sa 39. posadom MKS – Mihailom Tjurinom (“Roskosmos”), Koići Vakatom (JAXA-Japan) i Ričardom Mastrakiom (NASA). Aparat je aterirao u planiranu oblast, jugozapadno od Džezkazgana na severu Kazahstana.



Oko tri po sata ranije, brod se odvojio od modula “Rasvet” MKS-a i započeo autonomni let. Tada se MKS nalazila iznad Mongolija. Kada je brod leteo iznad Tihog okena usledila je njegova orijentacija, paljenje kočećeg motora je obavljeno iznad zapadnih delova Atlantskog okeana, odbacivanje orbitalnog i instrumentalnog odseka i ulazak aparata za povratak u atmosferu iznad Afrike. Kapsula je preletala Mediteran, Tursku, južne delove Rusije i uz pomoć padobrana i malih raketnih motora postavljenim sferno na njenom dnu sletela u kazahstansku stepu. Zanimljiivo, posle kontakta sa tlom i odbacivanja padobrana, kapsula je ostala u vertikalnom položaju, što zahteva drugačiju metodiku evakuacije kosmonauta iz tesne kabine aparata od one kada aparat leži na boku.

Sve operacije su se odvijale automatski, prema osnovnoj takozvanoj “šemi kontrolisanog povratka” (rezervna je povratak po balističkoj putanji).

Tako je završena još jedna uspešna ekspedicija na MKS koja je trajala 188 dana. Tjurin, Vakata i Mastrakio su za to vreme prevalili 127 miliona kilometara i obletelu Zemlju više od 3,000 puta. Za to vreme, na oba segmenta MKS (američkom i ruskom) obavljeno je gotovo 200 eksperimenata, sa stanicom je spojeno nekoliko teretnih brodova, uključujući i privatne aparate Dragon (kompanije SpaceX) i Cygnus (OSC), dok je posada takodje imala dosta profilaktičkih radova uglavnom vezanih za otklanjanje kvarova na i izvan stanice. Neki od njih su, kao u slučaju kvara na sistemu za hladjenje američkog segmenta i kompjutera koji se koristi za upravljanje aparaturom izvan stanice, zahtevali izlaske u otvoreni kosmos u kojima je iz ove posade u nekoliko navrata učestvovao Mastrakio. Još jedan kuriozitet ove misije je da Vakata prvi Japanac kome je poverena uloga komandanta MKS.

Pored toga, ova će misija biti upamćena po tome što je tokom nje došlo do uvodjenja obostranih sankcija na pojedine sfere saradnje u kosmosu izmedju SAD i Rusije, koja je kulminirala odlukom Rusije da po isteku 2020. napusti program MKS i preorijentiše planove na druge prioritetnije projekte.

Na MKS misiju nastavlja ekspedicija MKS-40 sastavljena od dva Rusa Aleksandra Skvarcova i Olega Artemjeva i Amerikanca Stivena Svensona koji je ujedno komandant stanice. Njima će se 28. Maja pridružiti članovi sledeće misije MKS-41 – Maksim Surajev (“Roskosmos”), Alekasnader Gerts (ESA – Nemačka) i Rid Vajzman (NASA).

  http://t.co/facfsBB7QM

A P O D...

uvek se setim cuvenog pitanja o karakterima.. da li bi voleli da budete astronom ili astronaut?

  http://t.co/2JprrP2i9B

A P O D...

  APAS - plan rada konferencije sa spiskom predavanja



Povodom 40 godina od svog osnivanja Astronomsko društvo "Novi Sad" organizuje astronomsku konferenciju pod nazivom: „Amaterska i profesionalna astronomija Srbije“ (APAS). Konferencija se održava 17. i 18. maja, u planetarijumu Društva na Petrovaradinskoj tvrđavi.



PLAN RADA KONFERENCIJE
I DAN – SUBOTA 17. MAJ 2014.

09:00-10:00 Registracija

10:00-10:30 Naponeme pre početka konferencije

Dušan Mrđa - uvodna reč

Miroslav Vesković otvaranje

10:30-11:00 Pauza za kafu

11:00-14:00 Predavanja

Dušan Mrđa – 40 godina ADNOS-a

Tijana Prodanović – Otkrića na talasima gama zraka

Ivan Aničin – Neutrinska astronomija

Zoran Knežević – Haos u Sunčevom sistemu

Dušan Mrđa – Doza kosmičkog zračenja tokom misije na Mars

14:00-15:00 Ručak

15:00-17:00 Predavanja

Nikolina Šarčević – NŠA

Oliver Vince – Blazari

Srđan Penjivrag – Astronautika u 2014. godini

Ratko Miljkovac – Optičke kontrole tokom izrade ogledala teleskopa

17:00-17:30 pauza za kafu

17:30-19:00 predavanja

David Knežević – Vakuum

Janko Mravik – Pregled rada i uspeha robotizovane opservatorije Noćni soko od osnivanja do danas

Atila Varga – Izgradnja radio Jove teleskopa za merenja radio emisija sa Sunca i Jupitera na 20.1 MHz

19:00-20:00 Obilazak Tvrđave, posmatranje (u slučaju lepog vremena)

20:00 - Koktel


II DAN – NEDELJA, 18. MAJ 2014.

10:00-12:00 predavanja

Srđan Penjivrag – Aktivnosti i planovi Astronomskog društva Milutin Milanković

Rade Marjanović – Mogući aspekti saradnje ADNOS-a i PMF Novi Sad

Aleksandar Zorkić – Zajedničke aktivnosti

12:00-12:30 pauza za kafu

12:30-14:00 predavanja

Radan Mitrović – Ajmo od početka

Jaroslav Grnja, Janko Mravik – Statistika posmatranja vansolarnih planeta sa opservatorije “Night Hawk“

14:00-15:00 Ručak

15:00-17:00 predavanja

Dragan Lazarević – Astronomske aktivnosti Prirodnjačkog društva Gea Vršac

Aleksandar Otašević – 80 godina astronomskog društva “Ruđer Bošković“

Mile Kočić – Masovne akcije

17:00-18:00 Okrugli sto

18:00-18:30 zatvaranje konferencije


Petrovaradinska tvrđava. Na njoj je, između ostalog, i planetarijum AD "Novi Sad"

  http://t.co/Cv7UfLnHx8

A P O D...

  http://t.co/Fc2qlOmBQm

A P O D...

  http://t.co/Guw54gWVo8

A P O D...

  Završena dvodnevna konferencija astronoma

Nakon dva dana u planetarijumu AD „Novi Sad“ sinoć je završena konferenciju



Astronomsko društvo „Novi Sad“ je proteklog vikenda na najlepši mogući način obeležilo svoju četrdesetu godišnjicu: astronomskom konferencijom pod nazivom Amaterska i profesionalna astronomija Srbije. Već iz naziva konferencije jasna je bila namera organizatora da na jednom mestu okupi i poveže i profesionalce i amatere u astronomiji, a to mu je i uspelo. U radu konferencije su, pored predstavnika više astronomskih društava, učestvovali i neki od najvećih domaćih astronoma i fizičara, a pozdravi i čestitke za jubilej stilgi su iz zemlje, ali i iz SAD, Australije i Japana

Svečanom otvaranju prisustvovali su rektor Novosadskog univerziteta, profesor Miroslav Vesković, kao i brojni profesori sa novosadskog PMF.

Održano je ukupno 16 predavanja, a ono što nas posebno raduje jeste i nekoliko vrlo kvalitetnih radova amatera.



Uskoro više...

  „Dawnova“ spirala

Nepunu godinu do randevua sa malom planetom Ceres, „Dawn“ i dalje progresivno napreduje u svojoj ambicioznoj avanturi. Kako se približava svom cilju, jedina letilica sa Zemlje koja je ikada toliko dugo boravila u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera, nastavlja da se postepeno udaljava od Zemlje i Sunca. Većinu vremena „Dawn“ provodi u konstantnom stvaranju jonskog potiska, oblikujući svoju heliocentričnu orbitu na takav način da će u vreme kada se približi Ceresu istraživač i strani svet putovati zapravo u istoj orbiti oko Sunca.



U redovnim osvrtima na ovu misiju, rekli smo da će “faza približavanja” Ceresu započeti početkom 2015. godine, i da će se to obaviti po već isprobanom receptu spiralne orbite. Prva orbita, u nastupu ingenioznosti nazvana RC3, sa koje će biti obavljena intenzivna naučna posmatranja, biće na visini od oko 13.500 km. Ali zahvaljujući izuzetnom jonskom pogonu, “Dawn” će iskazati izuzetnu sposobnost da zauzime tri različite orbitne lokacije sa kojih će preduzimati dalja proučavanja tajanstvenog sveta.

Hajde danas da vidimo na koji način će naš brod putovati sa jedne orbite na drugu. Iako neki od tih planova izgledaju samo kao lepa ideja, oni su mnogo više od toga: oni su već sprovođeni sa neviđenim uspehom – “Dawn” je uspeo da intenzivno manevriše po orbiti tokom svoje 14-mesečne posete Vesti. Iskusna posada na Zemlji primeniće ta iskustva i tokom misije na Ceres.

Kao što svi koji su ikada išta čitali o jonskom pogonu znaju, njegov potisak je izuzetno efikasan ali ekstremno slab[1]. Takav pogon obezbeđuje ubrzanje ali uz veliko strpljenje. Uz njegov nežni potisak[2], uporediv sa težinom lista hartije, sondi trebaju nedelje da bi se prebacila sa jedne orbite za osmatranje na drugu. Naravno, sa naučne tačke to je korisno, jer je svaka od orbitnih faza dizajnirana tako da pribavi što više vrednih naučnih podataka.

Svi oni koji su već leteli po Sunčevom sistemu, kao i oni ostali koji razmišljaju o različitim orbitama bez nekog praktičnog iskustva, shvataju da što je niža orbita veća je brzina orbitnog kretanja. Ovaj bitan princip je posledica povećanja snage gravitacije sa smanjivanjem rastojanja između masivnog tela i orbitirajućeg objekta. Dakle, brzina mora da bude sve veća da bi se pariralo sve većem gravitacionom privlačenju[3].

Kako “Dawn” bude smanjivao svoju visinu pod uticajem nežnog pritiska svojih jonskih motora, neprestano će kružiti oko Ceresa, sve više osećajući njegov gravitacioni zagrljaj. Efekat kombinovanja tih kretanja ogleda se u tome da će putanja leta sa jedne visine na drugu biti spiralnog oblika. Znači da će, kako se “Dawn” bude spuštao i leteo sve brže i brže oko Ceresa, spirala biti sve uža i uža.



Nakon gravitacionog hvatanja od strane Ceresa (i sonda i Ceres će se kretati u istom smeru oko Sunca brzinom od 17,2 km/s; ipak, kada bude na nekih 50.000 km, sonda će prilaziti objektu brzinom manjom od 37 m/s), “Dawn” će nastaviti da koristi svoj jonski pogon da spiralno uđe u RC3 orbitu visoku oko 13.500 km. Sa te daljine, planeta patuljak će biti 8 puta veća nego Mesec gledan sa Zemlje, odn. kao futbal sa udaljenosti od 3 metra.


Ovo su najbolje slike Ceresa, dobijene Hablovim teleskopom. Kada uđe u RC3 orbitu, kamere “Dawna” će moći da načine slike 20 puta oštrije nego ove.


Za mesec dana “Dawn” će napraviti pet spiralnih krugova tokom prelaska sa RC3 orbite (na 13.500 km) na nadzornu orbitu (na 4.400 km).

Prva “namotavanja” oko Ceresa biće dugačka i spora. Nakon što završi svoja istraživanja na RC3, sonda će se spiralno spustiti do tzv. “nadzorne orbite”, na oko 4.400 km od površine. Tokom tog jednomesečnog spuštanja, biće napravljeno svega pet krugova. Posle tronedeljnog istraživanja i merenja Ceresa sa nove pozicije, “Dawn” će se sve užom spiralom spuštati do HAMO orbite (visoke orbite za mapiranje) na visini od 1.470 km. Na putu do HAMO, brod će namotati dodatnih 30-ak novih spirala, a tamo će provesti 2 meseca u intenzivnim snimanjima. Konačno, spustiće se još niže na orbitu LAMO, visoku samo 375 km, gde će ostati do kraja misije. Tokom dva meseca, da bi sišao sa HAMO na LAMO brod će napraviti oko 160 dodatnih krugova.

Dizajniranje spiralnih trajektorija predstavlja složen i sofistikovan proces. Ovde se ne radi o jednostavnom paljenju motora i čekanju da se stigne na željenu destinaciju, baš kao što nije dovoljno samo stisnuti gas na kolima i čekati da dođeš na odabranu destinaciju. Potrebno je voziti vrlo pažljivo, a upravo to radi “Dawn”. Kako se brod bude okretao oko Ceresa, tako će morati konstantno da menja pravac plavo-zelenog mlaza visokoubrzanih ksenonskih jona da bi ostao na odabranoj zakrivljenoj ruti ka željenoj orbiti[4]. Kalifornijski tim kontrolora misije iz JPL tako će programirati brod da ovaj orijentiše svoje motore tačno tako da u određenom trenutku gura sebe u određenom pravcu da bi ostao na pravom kursu.



HAMO i LAMO. “Dawnu” će trebati dva meseca i 160 spiralnih orbita da bi se sa HAMO orbite (visoke 1.470 km) spustio na LAMO (375 km) (NASA/JPL).



Unutrašnjost broda otkriva sistem ksenonskog napajanja jonskih motora. Svaki motor ima 112 “brzina”, od kojih svaka odgovara tačno određenom utrošku struje i potisku. O tome se staraju 2 brodska računarska kontrolora. Ukupno vreme jonskog potiska tokom misije biće oko 2100 dana, dok je prethodni rekorder “Deep Space 1” to radio 678 dana.


Jonski motori su raspoređeni na sledeći način: motor #1 je smešten ispod vidljivog i infracrvenog spektrometra (koji se ovde ne vidi), a na slici se nalazi krajnje desno. Nasuprot njemu a ispod glavne antene je #2, a duž podužne ose broda se nalazi motor imenovan kao #3.

Okretanje trastera u pravcu potrebnom za ulazak u spiralu oko Ceresa zahteva okretanje čitave letilice. Svaki traster (motor) je okačen o držače sa ograničenim stepenom kretanja. Tokom normalnog rada, vešanje je pozicionirano tako da linija potiska prolazi kroz centar (težište) broda. To je slično upotrebi vanbrodskog motora na čamcu: kada je poravnat sa središnjom osom čamca, ovaj se kreće pravom linijom napred. Ako se motor pomeri iz ose, on i dalje tera čamac ali ga polako okreće. Slično tako skreće i “Dawn”, okretanjem jonskih motora.

Osnovna razlika između čamca i našeg interplanetnog broda je u tome da što se kasnije uključi motor, to je uža krivina kursa. Naš brod mora neprestano da “šteluje” svoje trastere da bi pažljivo koordinisao svoj let sa orbitnim kretanjem. Ne treba smest s uma da “Dawn” zna svoj položaj na orbiti jedino zahvaljujući informacijama o tome gde bi trebalo da se u kom trenutku nalazi, a koje su mu kontrolori misije instalirali. Informacije su bazirane na najboljim procenama kontrolora misije o Ceresovoj gravitaciji, planiranim radom jonskog pogonskog sistema, i mnogim drugim faktorima, ali one nikada ne mogu da budu savršeno precizne. Razmotrimo dva razloga.

Ceres, kao i Vesta, Mesec, Mars i druge planete ili planetolika tela, ima složeno gravitaciono polje. Raspored materijala različite gustine u unutrašnjosti stvara varijacije u snazi gravitacione sile, te će, dok bude u orbiti, “Dawn” biti izložen različitom intenzitetu privlačnih sila Ceresa. Ali ima jedna stvar koja čini značajnu razliku između privlačne sile Ceresa i privlačnih sila nekih drugih svetova: Ceresovo polje nam je potpuno nepoznato. Tek treba da ga izmerimo kada stignemo tamo. Diskretne nepravilnosti u gravitaciji tokom spuštanja “Dawna” izazvaće mala odstupanja od planirane trajektorije. Naš brod će ploviti kroz nepoznate, burne vode.

I jedan drugi fenomen će uticati na fine neusklađenosti. Jonski pogonski sistem će biti odgovoran za promenu orbite, tako da će i sićušne devijacije u planiranom potisku imati značajan efekat. Ako planiramo neki put i odredimo da ćemo prevaliti 60 km vozeći brzinom od 60 km na sat, lako možemo izračunati da ćemo stići na cilj za 60,0 minuta. Ali koliko god se trudili da kazaljku brzinomera držimo sve vreme što bliže brojci od 60 km/h, to nikad nećemo moći dovoljno precizno. Ako nam prosečna brzina bude samo 60,4 km/h, stići ćemo 24 sekunde ranije. Možda nama ta razlika ne znaći mnogo, ali takve minijaturne greške, kada se uzme u obzir “Dawnova” spirala oko Ceresa, može činiti razliku pri postizanju pažljivo odabrane orbite.

Kao rezultat tih i sličnih efekata, kako “Dawn” bude putovao sa jedne posmatračke orbite na drugu, kontrolori misije će morati da podešavaju kompleksni plan leta. Na taj način, motori će biti uključeni par dana a onda će biti isključeni da bi navigatori mogli da utvrde novu poziciju broda. Kada nanišani svoju glavnu paraboličnu antenu ka Zemlji, Doplerov pomak radio-signala će odrediti brzinu broda, a vreme potrebno da radio-signal načini “round trip” će odrediti udaljenost. Kombinovanjem tih podataka sa drugim podacima omogućiće kontrolorima da apdejtuju plan gde da okrenu trastere u sledećoj fazi spirale, provere ga, pa onda još jednom, a tek onda ga preneti do dalekog robota, koji će ga sprovesti u akciju. Taj intenzivni proces će se ponavljati svakih nekoliko dana tokom “Dawnovog” manevrisanja ka nižim orbitama.

Kalifornijski tim je već brilijantno izveo sličan posao tokom prilaska Vesti, ali ovaj prilaz Ceresu ima izvesne razlike. Čak i Sunčevo svetlo slabije sija u ovim udaljenim regionim asteroidnog pojasa. Džinovski solarni paneli[5] će generisati manje električne enegrije za jonski sistem, te će ionako nečujan šapat trastera postajati sve slabiji. Pored toga, Ceres je mnogo masivniji od Veste, pa je i gravitacija jača. Naravno, tim je sročio planove u koje je upleo sve ove i brojne druge faktore da bi uveo „Dawn“ iz jedne orbite u drugu.

„Dawn“ je trenutno 13,3 miliona kilometara (0,08896 AJ) daleko od Ceresa. On je i 261,4 miliona kilometara (1,747 AJ) daleko od Zemlje, odn. 650 puta dalje od Meseca, a 386 mil. km (2,579 AJ) od Sunca. Radio-signalu treba za round-trip 28 minut.

--------------------------------------------------------------

[1] Jonski pogon je 10 puta efikasniji od hemijskog pogona, ali s druge strane ksenonski motori prave potisak koji može da se uporedi sa težinom lista hartije na našem dlanu. Takvom motoru bi trebalo 5 dana da u vakuumu ubrza od 0 do 100 km/h. Treba da podsetim da na sondi uvek radi samo jedan od 3 motora, duhovito nazvanih #1, #2, i #3.

Od 31. VIII 2011, sav potisak i sve manevre obavljao je samo traster #3: ulazak u orbitu oko Veste, kompleksno spiralno spuštanje sa visine od 2.700 km do orbite visoke samo 270 km iznad tla i nazad, i konačno, ponovni ulazak u helio-orbitu ka Ceresu. Od juna prošle godine pogon je nakon dvogodišnje pauze preuzeo traster #2. Do sada, jonski motori su radili 64% vremena provedenog u kosmosu, tj. više od 3,6 godina neprestanog rada.

Do danas, motor #3 je radio polovinu tog vremena, odn. 1,8 godina, motor #1 više od 10 meseci, a #2 godinu dana i još radi. Motori troše svega oko 2,7 mg ksenona u sekundi. Da bi stigao do Veste, „Dawn“ je potrošio 275 kg ksenona, a još će 110 kg do Ceresa. Sa Zemlje je poneo 425 kg goriva.

[2] Pri najjačem „gasu“, svaki od 3 jonska motora pravi potisak od 91 milinjutn.

[3] Recimo, Međunarodna orbitna stanica, koja se nalazi 400 km iznad površine Zemlje, mora da se kreće brzinom od oko 7,6 km/s da ne bi pala na Zemlju. Mesec, koji se nalazi skoro 1.000 puta dalje od ISS, mora da se okreće brzinom od samo oko 1,0 km/s da bi bio u ravnoteđi sa Zemljimon privlačnom silom.

[4] Svaki brodski traster je montiran na jedinstven kardanski sistem pokretan u dve ravni , koji omogućava da se pravac jonskog mlaza menja za nekoliko stepeni. Taj ugao nije veliki; ukupak raspon je manji od ugla koji velika kazaljka na satu načini za 3 minuta!

[5] Brod ima 2 tročlana panela raspona 19,7 metara. U vreme lansiranja 2007. bio je to najveći raspon solarnih panela koji je NASA lansirala na jedno međuplanetno putovanje. Oni poseduju ukupno 13.000 galijum-arsenidnih ćelija koje su odmah po otvaranju davale 10.900 vati struje. Kako se brod buda udaljavao ali i zbog pogubnog degradirajućeg uticaja zračenja max snaga će pasti na samo 1.400 vati. Panele ne napravila evropska kompanija „Dutch Space“. Za ljubitelje avijacije, da podsetim da je to fabrika koja je nekad davno pravila slavne avione „Fokker“.

Brave, hvala za ovu temu, povremeno svratim i sa zadovoljstvom procitam sta postavis...

  Hvala tebi...  

  http://t.co/F8wHiWC8Bv

A P O D...

  Koliko traje dan na vansolarnoj planeti?

Iz posmatranja ESO-ovog Veoma velikog teleskopa prvi put je izmerena brzina rotacije jedne vansolarne planete. Jedan dan na planeti Beta Pictoris b traje samo osam sati, prenosi u svom saopštenju Evropska južna opservatorija.



Ovo planeta rotira značajno brže od planeta Solarnog sistema – njen ekvator se kreće brzinom od skoro 100 000 kilometara na čas. Ovaj novi rezultat pokazuje da se odnos mase i brzine rotacije zabeležen kod planeta Sunčevog sistema može primeniti i na vansolarne planete. Tehnike slične ovoj omogućiće astronomima da u budućnosti detaljno mapiraju vansolarne planete pomoću Evropskog izuzetno velikog teleskopa (engl. European Extremely Large Telescope - E-ELT).

Vansolarna planeta Beta Pictoris b kruži oko zvezde Beta Pictoris vidljive golim okom, koja se nalazi na oko 63 svetlosne godine od Zemlje u južnom sazvežđu Slikar (lat. Pictor). Ova planeta je otkrivena pre skoro šest godina i jedna je od prvih direktno posmatranih vansolarnih planeta. Ova planeta kruži oko svoje zvezde na udaljenosti samo osam puta većoj od rastojanja Zemlja-Sunce – što je čini vansolarnom planetom koja je najbliža svojoj zvezdi.

Koristeći se CRIRES instrumentom, delom Veoma velikog teleskopa, grupa holandskih astronoma sa Univerziteta u Lajdenu i Holandskog instituta za svemirska istraživanja izmerili su brzinu rotacije na ekvatoru vansolarne planete Beta Pictoris b i ona iznosi skoro 100 000 km/h. Poređenja radi, brzina rotacije na ekvatoru Jupitera iznosi oko 47 000 km/h, dok je Zemljina tek 1700 km/h. Beta Pictoris b je 16 puta veća i 3000 puta masivnija od Zemlje, dok dan na njoj traje samo 8 sati.

„Nije poznato zbog čega neke planete rotiraju brže, a druge sporije“ – govori koautor Remco de Kok, „ali ovo prvo merenje brzine rotacije jedne vansolarne planete pokazuje da se osobina koja je primećena u Sunčevom sistemu, da masivnije zvezde imaju veću rotacionu brzinu, može primeniti i u slučaju vansolarnih planeta. Ova osobina mora biti univerzalna posledica načina na koji se planete formiraju.“

Beta Pictoris b je veoma mlada planeta u poređenju sa Zemljom (koja je stara 4.5 milijardi godina), stara je samo 20 miliona godina. Vremenom, vansolarna planeta bi trebala da se hladi i smanjuje, što će dovesti do porasta njene brzine rotacije. Sa druge strane, drugi procesi koji utiču na brzinu rotacije takođe mogu biti u igri. Na primer, Zemljia vremenom usporava svoju rotaciju usled plimskih interakcija sa Mesecom.

Astronomi se koriste veoma preciznom tehnikom – visokodisperzionom spektroskopijom, da podele svetlost na njene sastavne boje – različite talasne dužine u spektru. Zahvaljujući Doplerovom efektu i promenama u talasnoj dužini, uspeli su da detektuju da se različiti delovi planete kreću različitim brzinama i u različitim smerovima u odnosu na posmatrača. Pažljivim odstranjivanjem efekata koje proizvodi veoma sjajna zvezda oko koje planeta rotira, uspeli su da izdvoje rotacioni signal same planete.

„Izmerili smo talasne dužine zračenja emitovanog od strane planeta sa preciznoću od 1/100 000 , zbog čega možemo da izmerimo Doplerov efekat, te se može ustanoviti brzina emitujućeg objekta“ izjavio je autor Ignas Snellen.„Koristeći se ovom tehnikom, zaključili smo da se različiti delovi površine planete kreću ka nama, ili od nas, različitom brzinom, što je moguće jedino ako planeta rotira oko svoje ose“.

Ova tehnika je usko povezana sa Dopler imidžingom, koji se koristi već nekoliko decenija za mapiranje površine zvezda, i u skorije vreme jednog braon patuljka – Luhman 16B (eso1404). Velika brzina rotacije planete Beta Pictoris b znači da će u budućnosti biti moguće proizvesti mapu celokupne planete, ukazujući na moguće rasporede oblaka i velikih oluja.

„Ova tehnika se može koristiti na mnogo većem uzorku vansolarnih planeta sa izvrsnom rezolucijom i osetljivoću E-ELT-a koristeći visokodisperzioni spektrograf. Sa planiranim aparatima - Mid-infrared E-ELT Imager i Spektrograph (METIS), moći ćemo da pravimo mape vansolarnih planeta i okarakterišemo izgled i osobine i mnogo manjih planeta od Beta Pictoris b, koristeći se istom tehnikom.“ – izjavio je glavni istraživač i koautor rada, Bernhard Brandl.

Evropska južna opservatorija poseduje i sajt na srpskom jeziku, na kojem se objavljuju otkrića ove institucije, na linku: www.eso.org/public/serbia/. Za kvalitet prevoda je zadužena Ivana Horvat, astronomkinja iz Novog Sada.

  Kratko putovanje do M13

Kratko putovanje do M13
u četiri snimka


The first shot made with telephoto Nikon 300mm f/2,8 (FOV: 1.9 ° x2, 8th)


The second shot made with Pentax SDUF II 400mm f/4 (FOV: 1,4°x2,1°)


The third shot made with Flat Field Camera 760mm f/4 (FOV: 0,75°x1,1°):


The fourth shot made with Takahashi BRC250 1268mm f/5 (FOV: 0,34°x0,68°)

  http://t.co/rcTNTslUxO

A P O D...

  http://t.co/6Y9k1rhC57

A P O D...

  http://t.co/8EHs2IdEw5

New Meteor Shower Friday Night: How to See It

  Otvorena izložba astrofotografija u Nišu



U utorak je u holu Univerziteta u Nišu otvorena izložba astrofotografija "Kosmička traganja". Posetioci na ovoj izložbi, koja će trajati do 27. maja mogu da vide 26 fotografija koje je snimio Miodrag Sekulić, član i jedan od osnivača Astronomskog društva "Alfa". Na izloženim fotografijama prikazani su objekti tzv. "dubokog neba" – galaksije, (planetarne) magline i zvezdana jata. Fotografije snmljene su sa nekoliko različitih lokacija širom Srbije, sa planine Vidojevica kod Prokuplja i Debelog Brda i Petnice kod Valjeva.

Nakon otvaranja prof. dr Dragan Gajić održao je zanimljivo predavanje "Da Jupitera nije bilo ni nas ne bi bilo", na kome je govorio o značaju najveće planete Sunčevog sistema za Zemlju i život na njoj.

Tokom ove astronomske večeri organizovano je prikupljanje dobrovoljnih novčanih priloga koji su uplaćeni na zvaničan žiro račun za pomoć područijima ugroženim poplavama.

Izložba je organizovalo Astronomsko društvo "Alfa", u okviru projekta "Astronomija za sve" koji je podržan od strane Centra za promociju nauke, i uz pomoć Univerziteta u Nišu.

Fotografije sa otvaranja i predavanja, kao i galeriju izloženih fotografija možete da pogledate na sajtu Astronomskog društva Alfa.

  Astronom koji je izmerio dan na vansolarnoj planeti

Nakon značajnog otkrića koje je odjeknulo svetskom astronomskom javnošću proteklih dana o merenju prve dužine dana na nekoj vansolarnoj planeti, imamo priliku da pričamo sa istraživačem Mateom Brođijem. Mateo je deo šestočlanog tima sa Univerziteta u Lajdenu, koji je korišćenjem veoma velikog teleskopa (VLT) u Čileu izučavao planetu Betu-Piktoris b (Beta Pictoris b), jednu od novootkrivenih mladih planeta izvan našeg Sunčevog sistema.



Da li biste mogli za čitaoce našeg sajta da opišete ukratko ovo otkriće?

Radi se o prvom merenju brzine rotacije neke vansolarne planete do sada - pre šest godina misija Kepler je detektovala tu planetu oko zvezde Beta-Piktoris, koja je udaljena oko 60 svetlosnih godina od nas. Korišćenjem nove i prvi put primenjene procedure danas znamo da se Beta-Piktoris b, planeta koja orbitira oko te zvezde, obrće brzinom od 100 000 km/h na svom ekvatoru. To nam je dalo informaciju da izračunamo da jedan dan na toj planeti traje 8 časova, a brzina rotacije je mnogo veća od one koju ima bilo koja planeta našeg Sunčevog sistema. Primera radi, Jupiter rotira brzinom od 47 000 km/h, što je više od dva puta sporije.

Ljubitelje nauke mnogo zanimaju metode koje koristite služeći se velikim i tehnički moćnim teleskopima. Šta je to inovativno u vašem radu što je i dovelo do ovog velikog rezultata?

Mi smo za merenja koristili teleskop VLT, koji se nalazi u pustinjskoj oblasti u Čileu, na visini od preko 2500m. On je sastavljen od četiri velika ogledala dijametra osam metara. Pogodnost tako postavljenog instrumenta je što se on nalazi u vrlo suvoj oblasti na velikoj nadmorskoj visini, a kao dodatak na prvom od teleskopa smešten je kriogeni infracrveni spektrograf visoke rezolucije (CRIRES). Infracrveni deo spektra je neophodan da bi se vršila spektroskopska merenja, tj. da bismo mogli da pratimo promene u temperaturi atmosfere planete na osnovu promena njene orbitalne brzine. Takav pristup je ranije već bio jednom primenjen na izučavanje Jupitera i mi smo razmišljali da li bismo mogli takav metod da upotrebimo i na mnogo dalje objekte. Nakon razgovora sa profesorima Snelenom i Brandlom, koji su idejni tvorci istraživanja i eksperti za infracrvene teleskope, zaključili smo da je to ostvarivo.

Međutim, realizacija rešenja morala je da prođe kroz nekoliko faza. Prvo je trebalo detektovati neki organski molekul u atmosferi planete. Razlog - ako želite da merite koliko se neko telo brzo okreće, morate da nađete još nešto što bi poslužio kao merni uređaj. Ako se pitate zašto mora toliko da se komplikuje, odgovor leži u činjenici da smo mi prvi put direktno snimali toliko daleku planetu, a jedan mali piksel koji dobijete kao rezultat snimka na monitoru vašeg kompjutera ne razlikuje da li ste snimili rotaciju "bliže" ili "dalje" strane planete. U fizici talasa, koja se uči u srednjoškolskim udžbenicima, to se zove Doplerov efekat. Jedan deo svetlosti koji se snimi više je pomeren ka manjim energijama (tzv. crveni pomak), dok se drugi deo svetlosti čini bržim, jer ide ka nama i on je pomeren ka većim energijama u spektru. To je tzv. plavi pomak. Druga faza bila je da se snimi kako izgleda spektar tog organskog molekula. Spektar označava ništa drugo do zračenje tela raspoređeno po frekvencijama. Mi smo našli ugljen-monoksid u atmosferi i analizom primetili da je snimljena linija šira od standardne. Prostim jezikom rečeno, iz širine tako snimljene linije naučnici mogu da zaključe koliko brzo planeta rotira.

Ono što znamo iz osnova astronomije jeste da su svi planetarni sistemi rođeni nakon kolapsa međuzvezdanih oblaka. Takvi oblaci su mogli da budu veoma veliki, u nekom stadijumu života se okreću velikom brzinom. Deo te brzine prenosi se na tek rođenu planetu. Međutim, detalji između ovih etapa su potpuno nejasni. Da li će vaše otkriće promeniti nešto u tom smislu?

Za sada imamo mali problem sa teorijskim modelima. Naime, u Sunčevom sistemu imamo vrlo jasan odnos između brzine rotacije i mase planete, to je direktna matematička zavisnost, iako poreklo takvog odnosa još uvek ne znamo. Sa druge strane, kolika je tačno masa planete koju smo mi posmatrali, još uvek ne možemo dovoljno precizno da kažemo. Primera radi, mi smo našom metodom ustanovili da bi masa Beta-Piktorisa trebalo da bude između 11 i 15 masa Jupitera, ali je problem što se ispostavlja da za ove vansolarne planete važi neka mnogo komplikovanija zavisnost mase i brzine, nego što je to slučaj u Sunčevom sistemu. Drugi problem je i što trenutnom tehnologijom mi ne možemo da merimo direktno tačan radijus planete, već koristimo indirektne metode.

Kolika je starost planete i kakav će biti njen evolutivni tok?

Starost planete Beta-Piktoris b je oko 20 miliona godina. Ona je, dakle, vrlo mlada planeta i u narednih nekoliko stotina miliona godina temperatura planete će se smanjivati, dok će se i njena veličina smanjiti na približnu veličinu Jupitera. Ono što je možda zanimljivo spomenuti je da očekujemo još veće ubrzanje kod njene rotacije i samim tim maksimalno kratko trajanje dana od oko svega tri časa.

Mateo, pre nekoliko dana dobili ste prestižnu Hablovu (Hubble) stipendiju da svoje istraživanje nastaviš korišćenjem teleskopa na Havajima. Šta će se razlikovati u istraživačkom konceptu ekstrasolarnih planeta i same Beta-Piktoris i koje rezultate možemo da očekujemo u budućnosti?

Najvažnije je reći da se ovaj instrument koji smo koristili na VLT-u više neće koristiti, ali ćemo zato imati priliku da koristimo sličan instrument na KECK teleskopima (Havaji). Razlika je samo u tome što instrument na KECK-u pokriva nešto veći opseg frekvencija, pa ćemo samim tim moći da razdvojimo detekciju više različitih molekula na dalekim planetama. Nadam se i da će teorijska fizika dati svoj doprinos kako bismo konačno shvatili bar jednu etapu u razvoju mladih planetarnih sistema. Sve je ovo vrlo uzbudljiva oblast, jer je vrlo mlada, a nove tehnike se bukvalno izmišljaju u "hodu". Želeo bih i da se zahvalim na kraju što sam imao priliku da podeilm svoje impresije za ljubitelje nauke u Srbiji, jer je i nama istraživačima to jedan od primarnih ciljeva - približiti značaj otkrića široj javnosti.

  http://t.co/tEYyw576Gu

A P O D...