Poezija raspolozenja

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..

Zakrilimo oči
da ne vidimo
pa slijepi hodamo
ljepotu propustimo

Začepimo usi
da ne čujemo
pa gluhi slušamo
tišinu ne čujemo

Zatvorimo srce
a ljubili bi
a gluhi i slijepi
nema ljubavi

Otvorimo oči
otvorimo uši
srce otvorimo
bez bojazni
ništa se ništa se ružno
ne može desiti
može se desiti
ljepota ljubavi

uskladištiš sjećanja
poput otrova
male bočice
znaš to

i onda
prezirno mahneš rukom
citiraš neznamvišekoga
budućnost nije za ljude nepotpune prošlosti
a mi smo ionako
sada i ovdje

jesmo li............izlomljen tren

Volim te
Ne samo zbog toga sto ti jesi
Nego i zbog toga sto sam ja
Kad sam s tobom.

Volim te
Ne samo zbog onog
Sto si ucinila od sebe,
Nego i zbog toga
Sto cinis od mene.

Volim te
Zbog onog dijela mene
Koji ti iznosis na vidjelo;

Volim te
Jer stavljas ruku
Na moje, brigama pretrpano srce,
I prelazis preko
Svih ludosti i slabosti
Kojima ne mozes pomoci,
A came ondje u magli,
Pa ih izvodis
Na svjetlo.
Sva ta moja predivna imovina
U koju se nitko prije nije
Bio dovoljno daleko zagledao
Da je pronadje.

Volim te
Jer mi pomazes
Da iz nabacane hrpe svojeg zivota
Izgradim
Ne krcmu,
Vec hram;
Da u djelima svakodnevnim
Ne slusam prijekor
Vec pjesmu.
Volim te
Volim te
Jer si ucinila vise
No sto bi me ikoji credo
Ikada mogao
Uciniti dobrim,
Vise, nego sto bi me ma koji usud
Mogao usreciti.

Bez rijeci,
Bez dodira,
Bez znaka.

Ucinila si sve
Naprosto,
Bivajuci onim sto jesi.
Mozda to, na koncu,
I jest ono
Sto znaci – biti prijatelj.

kad sam
rukama razderao nebo
i po svojim ledinama
porazmjestio sunce
ugledah
nasmiješenu sjenu
što se u lice pretvara
pa se smijemo zajedno
čuvajući se
dajući se

ne dam to nebo
ni tu sjenu
ni taj osmijeh
lijek
zajednički
svevremeni

Kazem ti nemoj
a zelim te vise od svega na svijetu
Kazem ti spavaj
a trebam te budnu bas nocas do kraja
i ako volim kad me poslusas
tada pozeli, da ucinis po svom
da odem od te noci u beskraj do raja...

Cijeli moj zivot
kao gomila slika razbacanih po stolu
Ti si moj album
u kojem su sve one pronasle mjesto
I znam da nema vise trazenja
jer ja sam u tebi pronasao sve
sve ono sto nikad u nijednoj nisam...

I zato ostani uz mene ovu noc
Ti znat' ceš da sam ja za tebe
i da cu uvijek biti tvoj...

Vjeruj mi kad ti kazem da te volim
Kad ti kazem, da u tebi imam sve
Vjeruj mi ja cu od sad uvijek biti samo tvoj
Zauvijek tvoj ljubavi.

ALHEMIJA

Stojim vreo, pušeći se kao providna čaša
U koju, ko
iskusni vrač,
Smrznut od velikih iluzija,
Dugo birajući tren,

Drhtavo
Dopuštam da kapne lagano nepojamna suza opala
Koja, nestajući
u dubini,
Mutne izazva oluje,
Mutne oluje, izbistrene
U tvojim očima,
na tvom nebu, po kojom opčinjeni,
Uskoro potom,
Kroz vlažne
svetlosti,
Promiču dugi, u predugom letu
Nizovi ždralova.
Nebo tvoje,
lenje, toplo, sa čistim prozorima,
Pod kojim usta, najednom, krv
tvoja,
Dobija ukus mirišljavog vina
Boje sumraka.


Aurel Rau

...zabljesnut će svjetiljke
zlatom žarnih žica
plavilom neona
zatitrat će ovo veče
od septembra oteščalo

kroz mrak
smijeh će se razliti
kroz prozore raskriljene
možda će
neka draga pjesma
ulicama
prošetati
podruku povesti
lutaoca nekog

spokoj
će se u zraku ćutjeti
srce će zatitrati
zlatosatno
kao kad
metronom zatitra

§ § §

podno lampe s kandelabarom
ko trag prošlih koraka
u neonu blista
plava ruža

Zlatni konci litnje zore
Došli su u njene dvore
Da bi moju jubav budili.
Svitlo nek' joj jubi lice
Lipo ka' u Cesarice
Kad je ja ne mogu jubiti.

Zlatna mriža njenog tila
Dušu mi je uvatila
Da je baci nazad u more.

Svake noči prije zore
Dolazim u njene dvore
Bile dvore moje pokore.

Cilega života ja sam tija samo nju
Da do njenog srca naden put
Cilega života moje tilo je bez nje

Ka' cviče bez vode.

Zlatna mriža njenog tila
Dušu mi je uvatila
Da je baci nazad u more.

Svake noči prije zore
Dolazim u njene dvore
Bile dvore moje pokore...

... da događa mi se, još uvijek
da intenzivno mislim na tebe
i znam da to i ne naslućuješ
odavno mi je jasno
da ne postoje srodne duše
osim kao termin kojega se rado
koristi u različite svrhe...

zapravo to sve i nije važno
i nebitno je da li i koliko tebi ovo
znači
bit je u činidbi
u razmišljanju o drugome u ova
ledena vremena

važno je znati da i toga
još postoji!

da li znaš
kako je glasna
moja

t i š i n a

i koliko je
svjetla
moja

t a m a

da li znaš
da ne želim znati
gdje su tvoji

d o m e t i

toliko su prizemni
a ti mene ionako
ne razumiješ

niti ćeš me ikada

r a z u m i j e t i

....koraknuti preko crte koja nas razdvaja
ili ne
ostati po strani na svome mjestu
jer ovo je moje mjesto
zar ne
i samo te gledati trudeći se da te
ne upoznam
da o tebi baš ništa ne doznam
maštati
sanjariti
smišljati priče
zamišljati kakvog su okusa usne
i kako grle ruke tvoje
uvjeriti sebe da tako
je najbolje

i ostati svoja za tebe, bilo koja.

Pješačim dugom cestom

Pješačim dugom cestom
za rukav te hvatam ko sjena
Nemoj me mrzit, ne mogu brzo
zaboravit stara vremena.

Pješačim dugom cestom
i hvatam te za ramena
Ne preziri me, ne mogu brzo
zaboravit dobra vremena.

Shi King

Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama

D. Cesaric

Ево једне моје кратке песмице, од пре 15-20 година...

Ручак средом, а вечера петком-
Будућност ће моја гладна бити...
Ал' ћу зато више ја ценити
Сусрет с храном у тренутку ретком...

[img][/img]

Promenilo se sve, a neke najlepše
su lepše nego pre,
Promenilo se sve a kiše prestale,
zime nestale.

Da dođem do tebe sada teško je,
promenilo se sve, do tvoje ulice.
Ne niko nije kriv, što pesme koje znaš,
ja više ne volim.

Odnekud daleko, sad stižu najbolje,
meni najdraže.
Da dodjem do tebe, sada teško je,
promenilo se sve, do tvoje ulice.

''Bdim: da li se mlada bludna srca nalaze, da li dva para ceznjivih ociju prose svirku, koja bi prekinula njihovo cutanje i za njih govorila.
Ko bi tkao njihove vrele pesme ako bih ja sedeo na obali zivota...''

Tagore, Gradinar

Пролећне обредне песме

Лазаричке песме

Лазарицама се називала група девојака које су изводиле обредну игру везану за празник васкрсења Лазаревог. Групу су чинили Лазар, Лазарица, три стежника, који носе стегове, и три војводе. Лазарице су ишле од куће до куће и певале песме за плодност, срећу и напредак.



Девојкама

Ој, Лазаре, Лазаре,
Наш прехрабри Јариле!
И премили Божоле!
Овде нама казују
Младе деве велике
За удају приспеле.
Белила је белила
Танке беле дарове
У Ђуримске дворове,
Те Ђурђеве Јарилске.
Сам ју Ђурђе видео,
Сам Јарило Ђуриме
И дружину викнуо:
„Ход’те, ход’те, дружина!
Ево вама дарова,
Сваком вама дарова,
А меника девојка.“
Обрни се Лазаре,
Наш премили Божоле,
Па се лепо поклони,
Да те лепше дарујем:
Лепим даром дукатом.


У овој песми, намењеној девојкама стасалим за удају, плодност и напредак се славе кроз жељу за склапањем брачне заједнице. Смештен у реалистички оквир, типичан за патријархалну културу, као женик у песми се појављује сам словенски бог Јарило (Јатевид, Геровид), који се празновао двапут годишње, у пролеће и лето. . У његовом имену, које садржи корен јар, препознаје се веза са топлотом и Сунцем. Симболички, ово може представљати спајање земље и Сунца, које у пролеће резултује буђењем вегетације и поновним започињањем циклуса рађања у природи. Јарило је након доласка хришћанства повезан са светим Ђорђем и са Германом, што је очито и у овој песми.



Песме на Цвети и Благовести

На Цвети, а често и на Благовести, сакупљале су се девојке из једног села, па су пре зоре ишле на различите воде и у њих бацале разно суво цвеће од ког су онда плеле венце и притом певале.
Ој, ти, Виде, Видоје!
Наш ти славни жупане!
Подран, Виде, урани
На те воде студене,
На Мориша лађана,
Оног српског бистрана,
Где но цуре долазе,
Своје венце бацају,
Своје венце и цвеће
За војнима пуштају.
Цуре воду мутиле,
Пута теби помеле,
Да не идеш, Видоје,
У те земље далеке,
У те боре Трасила,
Где се роде крагуји,
Где се роде те утве,
Шестокрили утани.

Ова песма чува још један помен на бога Световида. Световид је овде добио титулу жупана и улогу предводника војске. Он и његова војска се боре далеко, у непознатој, митској земљи, у којој живе ретке и фантастичне птице. Одлазак у рат значи смрт и уништење, принципе супротне рађању и обнављању, који се славе у пролеће. Девојке, бацајући цвеће у воду, симболички приносе жртве, не би ли обезбедиле плодност и напредак и тиме спречавају уништавање. Заустављање смрти представљено је сликом војске и њеног предводника којима је пометен пут.



Ускршње песме

Ускрс је празник којим се на првом месту чува сећање на Христову смрт и његово ускрснуће. Међутим, у празновању Ускрса има и остатака многобожачких веровања, па се он тиче и слављења нове оживеле природе и њеног ускрснућа из зимског мировања.

Стигнала ми Бела Марија,
Бела Марија света Девана!
Стигнала ми на ден Велик-ден,
На ден Ђурђев-ден мија крстиле,
На ден Спасов-ден ми посакала
Посакала ми: бели ризи
И за одела и за зборела
И посакала: риза да везе.

Наступање пролећа у овој песми приказано је као рођење словенске богиње Деване, која је богиња пролећа и плодности. На Велик-ден, што је један он народних назива за Ускрс, ускрсава Девана и са њом читава природа. У другом, очито млађем називу за ову богињу, који је присутан у песми, очувано је сећање на Девану као богињу девицу. За њу се везује бела боја, која представља чистоту и чедност, и име Марија, име хришћанске Богородице. И преостала два празника која се у песми везују за богињу припадају групи пролећних празника. Ђурђевдан је дан смене зиме и лета, а Спасовдан је посвећен чувању (спасавању) усева од непогода. Фантастично брз раст новорођене богиње, који у песми траје четрдесет дана, паралелан је наглом бујању природе у пролеће.



Песме на ружичалу (дружичалу)

Ове песме певају се на Побусани понедељак (први понедељак после Ускрса), када се младићи и девојке љубе кроз врбове или лескове венце и тако постају побратими и посестриме.

Невен, невен, мало цвеће!
Љељ Љеју,
Мили Боже!
Лепо цвеће, жуто цвеће!
Не увени наша слога,
Не увени наша љубов,
Не увело наше братство,
Красно братство побратимство,
Побратимство ка рођено,
Докле траје нас јунака,
Нас јунака љубезнијех,
Докле траје јарког сунца,
Јарког сунца господина
И месеца слуге свога,
Док не дође Давор боже,
Давор боже, смртни данче.
Ко погази побратимство,
Прпр њему,
Давор њему!
Свога брата побратима,
Побратима ко рођеног,
Ко превари свога друга,
Свога друга побратима
Сатро га силни Љељу
Својим оцем страшним богом,
Страшним богом Триглав богом,
А Триглавом светом Тројицом.
Дом му затри Прпрьруша,
Страшна сеја Давор бога,
Посланица вишња бога:
Створитеља, Држатеља
И страшнога Рушитеља.

У функцији заштитника побратимства појављује се овде више паганских митских бића. Два од њих, Давор и Прпоруша (Прпрьруша) нису потврђена као традиционална божанства. Давор је код Срба, очито, замишљен као бог смрти, а Прпоруша се сматра њему сличним божанством, његовом сестром, која такође има деструктивну улогу, а дејствује према налозима вишег божанства. Песма, очито, подразумева постојање хијерархије међу божанствима. Изнад Давора и Прпоруше стоји врховни бог, „вишњи бог“ Триглав и кроз њих врши своју вољу. Триглав се, под утицајем хришћанства, поистовећује са светом Тројицом, али његови троструки атрибути (Створитељ, Држатељ и Рушитељ) указују, као и у неким другим песмама, да се ради о паганској концепцији божанства.


Песме уз крстоноше

У пролеће, од првог дана Ускрса па до недеље после Духова, када је усевима најпотребнија киша, организоване су верске поворке („литије“) које су носиле крст и иконе по пољу са усевима, обилазиле записе (посвећена дрвета), реке, па чак и гробља, где су држане молитве за кишу. Свако село имало је одређени дан који се празновао на тај начин. У паганско време, уместо крста и икона ношени су идоли.

Чесне крсте ми понесемо
Господи помилуј,
Господи помилуј!
Амин!
Чесне крсте милог бога,
Милог бога Рујевита,
Рујевита силног бога,
Што нам бије душманине,
Душманине, Тартарине,
Што нам даје берићета,
Берићета, изобиља.
Чесне крсте ми кренусмо,
Чесне крсте дивног бога,
Дивног бога седмоглавог,
Рујевита Правовида,
Милог бога Прове Праве,
Да нам буде све честито,
Све честито племенито,
Сваком право и угодно.

Јасно је видљиво из ове песме да је обичај ношења крста сменио старији обред посвећен неком од паганских богова. У овом случају, помоћ и заштита тражене су од бога Руђевида (Рујевита). Песма потврђује две основне тезе везане за ово иначе мање познато божанство. Будући да сузбија непријатеље, Руђевит је, очито, бог рата. Одбрана од непријатеља не подразумева само сузбијање иноплеменика, него и ратовање против злих сила, на који се начин чувају усеви и обезбеђује изобиље. Осам мачева које је држао његов идол не помиње се, али се чува сећање да је Руђевит био представљан са седам глава. Занимљиво је запазити да се Руђевит овде помиње у истом контексту са богом правде, Провом, који се, пак, и сам углавном изједначава са Перуном. У том смислу, Руђевит би био бог праведног ратовања, бог ратник који штити оно што је добро („честито“) и праведно („право“).


preuzeto sa drugog foruma

Јуче и данас

Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.
Али не сирене грчких архипелага
На које су капали, пали Одисејеви пољупци
Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
Сва је митологија умрла била заувек.
Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
И између кућа
Војника четири држала се усправно,
Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
За њима запуцаше топови.
Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
Око града,
Да ли се сећаш?
Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
Они су били тамо,
Ти дивни храбри авијатичари
Под кожним капутима.
Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
Само слободно, нека је мој дух са вама.
Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате
Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
Да измеримо размак између нас, неба и земље,
Сад ћемо покушати и да умремо.
Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
Њихове су луле огромни топови.
Тамо нека је моја снага са вама
Да испунимо целу једну фабрику нитроглицерина.
Ко каже да пушење шкоди младости?
Сад су нам груди експлозивне,
Кад први дим пустимо
Угледаћемо у њему пламени пољубац,
И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?
Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
Несавладљива кашљања,
Шлајм је био пун крви.
Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
Као Сузана Рембрантова каже: "Купатило још није довољно млако!"
Онда казани захукташе јаче.
Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.

Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
Талијанских анђела из петнаестог века:
Нека је музика бескрајно проста и игра простија још –
Успаванке кад су мало смешне.
Људи без једне ноге и жене без пола главе
Сићи ће да пољем за плугом пођу
У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
За плавкастим ралима, за шареним воловима по
Бескрајним пољима.
Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
Пољопривредних календара,
Где на једном крају окопавају винограде a на другом крају
Котарице грожђа односе.

Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
Изгубљене сукње на касама враћају се.

Расткo Петровић

klik

Nisam se nikad mnogo ložio na njegove stihove, i nisam se trudio da ga previše pamtim, ali ova slika je približna mojoj predstavi o njemu. Zato me iznenadila ona slika tamo.

namerno sam je postavila, jer su svi nekako na jednom mestu
takvu njegovu sliku nisam nigde drugo nasla

Краљичке песме

Краљицама се назива обредна игра коју су у пролеће, на Духове (Св. Тројицу), на Спасовдан, на Ђурђевдан или о летњем Св. Николи изводиле девојке идући од куће до куће. Група је била подељена на више лица, на краља, краљицу, њену дворкињу и четири певачице. Краљица представља духа вегетације, а краљице се називају још и русаље и ладарице.


Кад полазе од краљеве куће све краљице

Обрн’ с’ краљу, миле,
Обрн’ с’ краљу, миле,
Љељо, Љељо!
Љељо!
Обрни се краљу!
Треба да идемо
Код свачије куће,
И код тих момачких,
И код тих момачких,
И код девојачких,
И код тих господских,
А и сиротињских.
Кажи нама, краљу,
Мили господару,
Каквог ћемо, краљу,
Гласа почињати?
Ја ли деда Ђозму,
Тог премилог Љеља?
Или баба Ђозму,
Ту премилу Љељу,
Милу Љељу, краљу,
Нашу красну Ладу?
Или почињати
Бана господара,
Бана господара,
Цара над царима,
Цара над царима,
Бога над бозима,
Тог Триглава силног,
Страшног и прејаког?
Или ћемо царе,
Наша светла круно,
Почињати бане,
Весела Русана,
Весела Русана
И рујна Јарила?

Почињите, миле,
Ви, моје краљице,
Оног лепог милог
Мио деда Ђозмо,
Бабу Ђозму милу,
Ону стару Јагу,
И ту младу Живу.
Мио деда Ђозмо
Прид најбољи двори.


Песма чува сећање на неколико старих божанстава, укључујући и Ладу, богињу лета и љубави, са чијим је култом овај обред некада био повезан (отуда назив ладарице). Заједно са Ладом у песми се нашао Јарило, који је, према миту, био Ладин дружбеник. Помињање Триглава може се повезати и са хришћанским празником Свете Тројице, који је био један од празника када су се краљичке песме изводиле. Седмица у којој су Тројице назива се русална или русана недеља, па би отуд могао доћи помен Русана у песми. Још два митска бића појављују се у песми, стојећи у контрастном односу – баба Јага, симбол старости и смрти, и Жива, која представља младост и живот. Из свега овога могло би се закључити да су краљичке песме и читав обред били посвећени пролећу као спајању супротности, зиме и лета, смрти и живота, рата и љубави.

Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć' u nebo i moleć' se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

(Ana Ahmatova)

Dolazim ko stari teretni voz,
umoran od zivota sam ja
trazim bar malo ljubavi
i nastavak neko decackog sna....
Secanja naviru u oku mom
poznata ulica ulaz i stan
Čija je sena na oknu tom
Koju će jutrom odneti dan...
Dzabe sam išao po svetu ja
kad srce ipak osta tu
Pod ovim prozorom sanjao san
A samo ti si u tom snu.......
Život bez ljubavi proživeh sam
ko prazna kuća, ko kišni dan
uzalud blaga sveta tog
kad sam na kraju ostao sam......


Ref:
Ja sam svoj život straćio
žao mi nije mnogo baš
Pod tvoje noge baciću
sve što je ostalo, da znaš....
Nikad ti nisam priznao
a ti si vredna svega tog
srce mi kuca zatobom
ljubavi pustog života mog...


By B....

Zar imam prava ja da praštam
Toliko tuge, bola I srama
O boljoj budućnosti samo maštam
Predci me ponovo zovu iz jama…

Na nasoj krvi budućnost pišu
Bez trunke savesti, kajanja, srama
Smetaju Srbi dokle god dišu
Nad ovom zemljom se nadvila tama….

Ponovo proslošt pred nama stoji
Spremni su ponovo logori jame
Olos se Boga više ne boji
Dali ma svetla u moru tame….

Preklani vape iz svake jame
I njihov vapaj po nama pada
Zlikovci opet oštre kame
Zar opet Srbin mora da strada

Dusman je slepom mržnjom vodjen
Kao što strela ne menja pravac
Mrze me što sam ko Srbin rodjen
I što sam vernik pravoslavac…..


By B....