Poezija raspolozenja

Svaki čovek svoju sreću bira
bira stazu kojom nogom kroči
pri tome mu ne pomeže mnogo
niti razum nit vlastite oci.....

Kad pogrešnim putem kreneš
vrlo brzo život ti je gorak
Jer kad ideš u pogrešnom pravcu
pogrešan je svaki novi korak...


Kada ti javu emocije kroje
I kad srcem biraš bolje dane
brzo Djavo tu po svoje dodje
i kaješ se posle na tenane...

Kad pogrešiš to jako zaboli
ceo život pred tobom se ruši
moraš opet početi iz nova
al ostaju ožiljci na duši.....

Možes opet početi iz nova
novim putem kreće noga bosa
i ne shvataš da život je kratak
A na glavi sad je seda kosa.....

Šta je nauk ove pesme moje
i ovoga što sam tu nalupo
ovaj život što živimo sada
baš je kratak ne troši ga glupo..


By B.....

Bravo Pjer , predivna pesma.....

Ne govorim ti baš u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svijetlo u očima prije spavanja
ne govorim ti nešto nježno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:
previše je gorkog i ljudi su grubi
pa,ako i ne govorim
još uvijek te ono najljepše
u meni
voli i ljubi...

uprkos ne izgovorenim riječima, uprkos tišini medju nama, "ono" što nosimo u sebi je - još uvijek ljubav

Posto sam raspolozena za salu ( i ako bi palkao) da se malo nasalim.......

Ja je ljubim ona podriguje
zame ona nece ni da čuje
Ja sam od nje pravu ljubav hteo
Njoj se podrig iz grudi oteo....

Podrignula kao lav što riče
malo joj se i usna pomiče
Posle toga tu nasdade cika
svi se plaše od toga podriga....

Samo vršte, niko da se mrdne
šta će biti ako sada prdne
Jer ako li podriguje tako
kada prdne pobiće nas glatko.....

By B

Momci predivno!

Vragolasto mene gleda
i poljubce salje nama
kome od nas to govori
Ta u glavi nije sama.....

ТРАЖИМ ТЕ…

Тражим те у ноћима
по расутим сновима
на изгужваној постељи
што још мирише на тебе
Тражим те у јутрима
док у свако свитање
буди ме исто питање
где неста шум корака твојих
Тражим те на омиљеним местима
међу најдражим песмама
међу облацима и кишним капима
што ми са сузама образе квасе
Тражим те а сећања ме газе
јер дани што пролазе
и бесни ветрови што долазе
заувек ће избрисати наше стазе…

ПИЈАНСТВО
Не марим да пијем, ал' сам пијан често
У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак'о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће;
Узвик га пролама: ''Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће''.

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек

Данило Киш‎ > ‎
СВАТОВИ
Из мог дома
излазе сватови

Црни су ми однијели
Мајку

а бијели
сестру

Моме срцу једнако звучи
пуцају ли звона
ил звоне пушке

Из мог дома
излазе сватови.

1955.

Иво Андрић: НИ БОГОВИ НИ МОЛИТВА
Ни богова ни молитава!

Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.

То се моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

Јован Дучић: ВРАЋАЊЕ

Kад ми опет дођеш, ти ми приђи тада,
Али не к'о жена што чезне и воли,
Него као сестра брату који страда,
Тражећ' меком руком место где га боли.

Пуна носталгије, безнадежне, дуге,
Не сећај ме никад да би могла доћи
Задоцнела радост из дубине туге,
К'о поноћно сунце из дубине ноћи.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге
Да те вољах место ко зна које жене!
У твом чару љубљах сав чар неке друге,
И ти беше само сен нечије сене.

Лаза Костић‎: ОПРОСТИ МИ
Опрости ми!
Притегну ме терет туге,
над тобом сам мор'о да се нагнем,
руком да се такнем
твоје руке;
ал' ти се светиш, свете мој,
претрну ми рука у твојој,
и да каје своје грехе
у твојојзи нестаде је,
никад више
витим пером да запише,
да се маши за мач бритак -
никад - никад!

Опрости ми! Опрости ми оку моме,
оку моме жељаноме,
што ти упи сунце, твоје лице,
ал' то лице, осветнице,
сажегло ми оба ока,
да не видим ништа
од неба висока
до пуста земљишта -
ништа - ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!
Опрости ми речи у милости,
што те моли
да ми вратиш што ме боли,
да ми вратиш моју руку,
да ми моје вратиш очи,
поред сунца да нисам у ноћи,
под мелемом да не трпим муку;
море крви уст'ма ми се попе,
ох, скини га, немој да се топе
у пољупци', у сласти големој, -
немој - немој!

Што ме гледиш?
Хој, та што ме штедиш?
Притисни ме на те груди озорене,
одједанпут да изгори све од мене,
да сасуши - -
шта остане штогод - да те свету тужи!
Бар толико да те чути може, -
мили Боже! -
тек из твојих уста покајку да прими:
Опрости ми!

Po rastanku - Desanka Maksimović

Reci mi sad, kada već prošlo sve je:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;

od reči tvojih kad duša ne strepi -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duše ti samo kad me vidiš seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?

II

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.

III

O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom, dok tuga raste.

O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre
reći ti svoje jesenje plašnje.

O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam.

IV

Zavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunu spuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno, redom poljupcima vadila.

Volela sam ga. Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tek rođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usana primala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči, otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga; mešam svoje postarele šapate u šušanj lišća i zovem ga.

Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih reči. On je daleko otišao.

V

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Kada stihovi tuge teku kao vino...
Kada besne pijane reči govore,
neke neistinite teške odgovore...
Kada svaki radosni tren je min'o...

Kada misli crne padaju kao kiša...
Kada Perunove gromoglasne strele,
zamene one slatke Amorove bele...
Kada ljubav postaje sve tiša...

I kada spas je jedino u vinu,
dobroj pesmi i lakim ženama...
I kada samo alkohol teče venama...
Tada možda i shvatim istinu...

Da je ljubav možda samo san,
da ne mogu voleti, nikad više...
Posle nje, srce sećanja briše...
Još jedan crni, pijani dan...

Sanjarenje

Ponekad sanjam da imam krila
i sedam svojih tovara zlata.
Da mogu svakom, ko dobra vila
staviti dukat, tiho, kraj vrata.

Sanjarim: štapić čarobni imam
i menjam, tako, svet preko noći...
Sanjarim kako bolesne primam
i kako svakom mogu pomoći.

I tako rastem, snovima vođen.
Pomalo tužan, jer nemam krila.
Ali ja takav, kakav sam rođen,
bar imam srce kao ta vila.

Tako ne mogu nikom pomoći
Jer nemam štapić da zlato delim
i nikom neću do praga doći.
Ali bar sanjam. Ali bar želim.

N.Popadic

Srce - Jovan Dučić

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdanjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Napisat cu ti pjesmu
U kojoj ce biti
Sunce, vjetar i ti.
Vrijeme ce mirisati pred kisu.
Zito ce snivati Van Goga.
Poljem ce svirati rijeka
Iz roga zelenoga.
Odjenut cu te u haljine tanke
Tek tijelo da ti se sluti.
U jednom ce stihu lipa
Svu pjesmu zapuhnuti.
Hodit ces sva izvan sebe
Od uzvisene neke slobode,
Nedjeljiva od svega sto vidis:
Od zraka, od zemlje, od vode.
I sume, i brda, i ljudi,
I suncokreti daleki zuti.
Ucinit cu da cijeli se svijet
Oko tvog lika zavrti.
I u tom, svemira verglu,
Gdje prste u prostor boje,
Ti ocima sibat ces pejzaz
Svjesna ljepote svoje....

E.Kisevic

Милан Ракић‎: ЧЕЖЊА
Данас ћу Ти дати, када вече падне,
У светлости скромној кандила и свећа,
У чистоти душе моје, некад јадне,
Читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје
Срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
Ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
Дуго мртво поље на коме мирише
Кржљава и ретка у бусењу трава.

И тако крај цвећа остаћемо сами...
— Пролиће се тада, као бујне кише,
Стидљиви шапати у блаженој тами,
И речи из којих пролеће мирише...

Znas kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada, ne nečeg što se
priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćnom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem?
Zovem se: čekanje tebe.
M.Antic

Duša ima. . .

Sve što ima dušu, duša ima.
Duša ima boju i miris ima.

Ima san i sva u njemu teče.
Duša ima srce i osjećaje ima.
Ima misli i u njima sebe.


Sve što duša ima, dušu ima.
Duša ima dušu i osmjeh ima.
Sve to duša ima i sve dušu ima.


Zal Kopp

ZALJUBLJENA DJEVOJCICA

Sad je vrijeme kad on prolazi
ispod njenih prozora:
Ona vec stoji skrita iza zastora
(da je on izvana na spazi).

Bezbrizan, dok ide pored prozora,
I ne sluti da za zidom udara
Zaljubljeno srce.. samo za njega.

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange od cica.
Al’ da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi “Zvezda”.

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje

M.Antic

Carobnim prahom
posute su usne
koje sam poljubio
one noci
iznad pospanog Dunava...

Mora da je tako.

Jer
odakle
onda
ta magija...

Sto cini
vec toliko godina
da se radujem i slavim
sto cini
svako nebo
beskrajno vedrim i vecito plavim...

Carobnim prahom
posute su usne
koje sam poljubio...

Mora da je tako!

Povjericu ti jednu tajnu
vreme si ti
vreme je zena ono osjeca
potrebu da mu se udvara i da se klekne
pred njegove noge kao kad se haljina rasiri
vreme je kao kosa beskrajna
ocesljana
ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
i kao noz si koji prolazi kroz moje grlo
oh sto ne mogu da iskazem tu neprolaznu moru vremena
tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
i najgore je sto je zelja beskrajna i neispunjena
ta zedj oka dok ti koracas po odaji
i ja znam da ne treba razbijati caroliju
mnogo je gore nego da te osijetim stranom
da bijezis s mislima iz van nas
i srcem vec u nekom drugom vijeku
Aragon