Poezija raspolozenja

ВРАЋАЊЕ

Kад ми опет дођеш, ти ми приђи тада,
Али не к'о жена што чезне и воли,
Него као сестра брату који страда,
Тражећ' меком руком место где га боли.

Пуна носталгије, безнадежне, дуге,
Не сећај ме никад да би могла доћи
Задоцнела радост из дубине туге,
К'о поноћно сунце из дубине ноћи.

Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге
Да те вољах место ко зна које жене!
У твом чару љубљах сав чар неке друге,
И ти беше само сен нечије сене.

ЈЕСЕН

Кô горда царица и бајна, са снопом златнога класја,

На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она сад спокојне вечери и дане,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни'.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни прошушти дом - ал'. И то губи се брзо,
И сан лагано пада...

Војислав Илић

1883.

ИЗЈАВА

Господе Боже, волео сам џем од јагода
И тамну сласт женског тела
Као и ледену вотку, слеђа у уљу,
Мирисе: цимета и клинчића.
Па какав сам ја онда пророк? Толико је других
С правом било одабрано, веродостојних.
А ко да мени поверује? Јер видеше
Како се бацам на јело, како празним чаше
И похлепно се загледам у врат конобаричин.
С манама и њих свестан. Жудан величине,
Вешт да је опазим па ма где била,
Па ипак, премда не баш оштра вида,
знао сам што преостаје мањима, као што сам ја:
Вашар кратких нада, збориште охолица,
Надметање грбаваца, књижевност.

Чеслав Милош

Сећаш ли се шта си рекла тада,
док шетасмо обалом у Бару,
волећу те и сутра као сада,
не заборавимо нашу заклетву стару.

''Закуни се да ћеш ме волети,
кад године ми исцртају боре,
да ћеш самном остарити хтети'',
онда си сетно гледала у море.

''Кунем ти се моја срећо лепа,
волећу те до гроба, и дуже,
према теби моја је љубав слепа'',
и купих ти од дечака руже.

И увек када прошетам Баром,
сетим се тих наших дана,
млади на обали са вином и гитаром,
и наша заклетва - неодржана.

Koraci

Koraci tvoji, kad se rode
iz moje cutnje, sveti, sneni,
i postelji moga bdenja hode
zanemeli i zaledjeni

kako su blagi, uzdrzani,
o, cisto bice, senko draga!
Bogovi!...sve sto me slutnjom hrani
nose mi tvoja stopala naga!

Ako usnama iz daleka
poljupca okrepu i spokoj
vec spremas bicu sto te ceka
u mojim mislima duboko -

zastani, preslatko stvorenje
sto i postojis i ne postojis,
ne hitaj s neznim ispunjenjem
ka onom ciju ceznju pojis,

Jer ja sve ovo vreme dugo
ziveh od toga sto te cekah,
i srce mi ne bese drugo
Osim koraka tvojih jeka.

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.

Гле како су преображене
у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.

С ногама седиш на дивану,
по турски их под собом сплете,
свеједно - на светлу и у тами
ти вазда судиш као дете.

Причајући - на концу се збише
зрнца што ти падоше с врата.
Поглед твој је тужан сувише,
а реч наивна и умиљата.

Реч љубав тек теби могу дати;
све друго је неважно, лако,
за те – свет ћу преименовати,
само ако ти желиш тако.

Можда ће чувство благо, тајно
твој тамни поглед да источи
и твог срца богатство сјајно?!
Зашто ли тугом мутиш очи?

Борис Пастернак

Daruj mi opet onaj dan...
Onaj koji još uvek
miriše na tebe,
na livadski med
iz tvojih očiju
i procvetalu ružu
sa tvojih usana...
Dan kada sam ti
sebe poklonio,
dan kada si mi
sebe poklonila,
sigurni u naše želje,
sigurni u našu ljubav,
dan kada daljina
ništa nije značila...
Da li je tada
bilo potrebno
nešto reći?
Ne!
Trebalo je samo
gledati,
dodirivati,
osećati,
i biti srećan..

Devojka na studencu


Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!

Branko Radičević

Ne volim te jer te volim - Pablo Neruda

Ne volim te zato sto te volim
i od voljeti te do ne voljeti te stizem
i do cekanja kada te ne cekam
srcem mi struji studen i plam.

Ne volim te zato sto te volim
i beskrajno te mrzim, a mrzeci te molim,
i mjera moje putujuce ljubavi
jest da te ne vidim i poput slijepca volim.

Mozda cu potrositi sijecanjsku svjetlost,
okrutnu zraku, svoje beskrajno srce,
ukravsi sebi kljuc spokoja.

U ovoj historiji samo ja umirem
i umrijet cu od ljubavi jer te volim,
jer te volim, ljubavi, krvlju i ognjem.

Mesečine sjaj se proli
tihim svetom
svud u krug.
Da je neko da me voli,
da mi sada bude drug.

Do jelaka bih se pela
da pogledam tamo ja
da li to kroz granje jela
mesec ili srebro sja.

Rikarda Huh

 
  
  

PROĆI ĆE GODINE

Srebrne pehare ne volim,
Niti pozlaćene bokale:
Od svega najdraže mi je
Udubljenje u dlanu tvom.

Proći će godine. I stalno nova,
Sa istom ljubavlju devojke,
Piću iz tvog dlana, kojeg se
Neću zasititi nikada.

Kao na početku, na putu istom,
Lice će nam se stalno spržiti,
I prvu brazdu poljubiću ti
Na čelu obeleženu životom!

A ako bi mi ti, istog dana,
Dao da pijem iz velikih bokala,
Ja bih se ipak zaustavila
Opet kod udubljenja tvoga dlana.



Veronika Porumbaku

jedna prigodna uz današnji blagdan.

Stjepan Lice

~ODVALJEN JE KAMEN~

Odvaljen je kamen s tvojih očiju.
Do tebe je da ugledaš svijet tebi darovan:
svijet prepun ljepote i sreće, svijet koje tvoje oči
mogu i okrasti i oplemeniti.
Ali nad tobom uvijek bdije pogled prepun ljubavi.
Odvaljen je kamen s tvojih ruku.
Do tebe je da se zauzmeš za svoje dane:
da se ne kloniš znoja, umora i iscrpljenosti,
i da ne pitaš koliko ih trudi uz tebe, jer
nikada nisi sam.
Uz tebe netko povazdan rađa ovaj svijet.
Odvaljen je kamen s tvojega srca.
Do tebe je da mu dopustiš da bude otvoreno:
da se ljubav prelijeva preko njega,
da ne pristane ni na kakve zapreke.
Jer sav je ovaj svijet srce koje te želi sačuvati.
Odvaljen je kamen s tvoje nade.
Do tebe je da skrbiš o njezinoj svježini:
da onima koji dolaze, djeci svojoj,
ovaj svijet sačuvaš i predaš s povjerenjem
da bezazlenost može biti jedra i nakon mnogih rana.
Jer svemu što postoji ljubav postojano dariva dah.
Odvaljen je kamen s tvoga hoda.
Do tebe je da ideš neumorno:
da ne dopustiš da tvoj korak ista smete
i da ti svaki korak bude čovječan,
da uvijek ideš u susret.
Na svim tvojim putovima
netko raskriljenih ruku hiti k tebi.
Odvaljen je kamen s tvojih blizina.
Do tebe je da pristaneš živjeti zagrljen:
da se ne opireš nježnosti koja te proniče i krijepi
i da s nježnošću pristupaš svakom biću.
Jer netko tko ne može bez tebe, nadohvat ti je ruku,
nadohvat duše.
Odvaljen je kamen s tvoga vremena.
Do tebe je da se odlučiš za neizrecivo:
da vječnost ulijevaš u posudu svakoga dan,
sućut u posudu svakoga susreta.
Jer postoji netko u kome živiš novim životom
i sve što jesi prebiva u njegovu
uskrsnuću.

~Naša sumnja

Naša sumnja je svedočanstvo
naše nemoći,
dokaz da smo razumeli zakone sudbine
iako smo, ne jednom,
iskušavali svoj razum,
pa i onda kad smo otkrili
da molitva ne nalazi utočište,
niti naša tuga, u nesavršenstvu
patnje i nemoći da ljubav sačuvamo.

Ali, titraj duše se ne plaši
nemoći, ni prolaznog,
već veliča trenutak u kome smo spoznali
da pripadamo jedno drugom.

D.Dragojlović

***

Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovde nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.
Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.
Da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest,
ljudska, tužna.
Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.
Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobitne zakone božije,
samo sam ja bila
stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.
O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.
Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.
Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana..

Desanka Maksimović

Krov sveta - Nemoc svih divljih

Ako hoces da pobedis divlju zver,
kaze klovn,
ne govori joj rezanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokci na krokodila.

Pevaj im.
Sapuci.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Cim cuje jezik risa
- ris kolje.
Cim cuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoc svih divljih je u tome
sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.

Borac snage se plasi tudje vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I sarlatan.
On pobedjuje neozbiljnoscu.

Zubi su meksi od usana.
Cuvaj se POLJUPCA
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
POLJUBAC za ceo zivot.

Mika Antic

Узалуд је будим

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова будим је
због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку
ако није тако одсеците ми руке и претворите ме
у камен

Бранко Миљковић

U noći

Oj ljubavniče, meseče!
oj, ljubo, noćice!
oj, zvezde, poljupcem njegovim
užežene joj očice!

Oj noći! oj zvezde! oj meseče!
te jeste l’ vi tek san
što vas iz plama žešćeg svog
uspavan sniva dan?

Bar ljubav moja taka je:
- oh, al’ ste joj prikladni! -
i ona je, ko noćni san,
iz žarkih nikla dni.

Laza Kostić

Kao bajka

Hteo bih jednu noć kad mesec kunja,
Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tužno, sve da bude
Kao da svuda ječe bolna deca,
Rastapaju se ćeznje kao grude,
I sve kroz suton prigušeno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noć venčano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesečini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se čini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesečinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve isčezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isčeznemo i mi, obadvoje...

Milan Rakic

Sreća

Ne merim više vreme na sate
Ni po sunčevom vrelom hodu
Dan mi je kad njegove se oči vrate
A noć kad ponovo od mene

Ne merim sreću smehom, ni time
Da li je čežnja moja od njegove jača,
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime
I kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
Odneti i kaplju moga življenja
Sad neka mladost i sve neka ode
On je stao kraj mene pun divljenja.

Desanka Maksimović