Ljubavna poezija

Najlepsa ljubavna pesma

Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Napisati na primjer: "Noc je osuta zvijezdama i
drhte,plava, nebeska tijela u daljini."
Ponocni vjetar kruzi nebom i pjeva.
Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Volio sam je, a katkada - i ona je mene voljela.
U nocima k'o sto je ova drzah je u svom narucju.
Ljubio sam je toliko puta pod beskrajnim nebom.
Ona me voljela, i ja nju sam katkada volio,
a kako i ne bih ljubio njene velike mirne oci.
Nocas bih mogao napisati veoma tuzne stihove.
Misliti da je nemam. Osjetiti da sam je izgubio.
Cuti beskrajnu noc, jos beskrajniju bez nje.
A stih pada na dusu kao na pasnjak rosa.
Sto znaci da je moja ljubav nije mogla sacuvati.
Noc je osuta zvijezdama i ona nije uz mene.
To je sve. U daljini netko pjeva. U daljini.
Moja se dusa ne moze pomiriti da sam je izgubio.
Moj pogled je trazi, kao da je zeli pribliziti.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc bjelinom ovija ista stabla,
a mi, oni od nekad, vise nismo isti.
Vise je ne volim, zbilja, a koliko sam je volio.
Moj glas je trazio vjetar da dodje do njena sluha.
Drugome. Pripast ce drugome. K'o nekad mojim poljupcima.
Njen glas, njeno cisto tijelo. Njene beskrajne oci.
Vise je ne volim, zbilja, a mozda je ipak volim.
Ljubav je tako kratka, a tako beskrajan zaborav.
Jer sam je u nocima k'o sto je ova drzao u svom narucju,
moja se dusa ne moze pomiriti s tim da sam je izgubio.
Makar ovo bila posljednja bol koju mi zadaje,
a ovi stihovi posljednji koje za nju pisem.

(Pablo Neruda, 1924.)

I

Vi sto slusate rasut u stihove
Zvuk uzdisaja srca moga hrane
U prve mlade lutalacke dane
Kad bejah delom drugi neki covek,

Nadam se da cu za nov plac i reci
O bolu nadi koja zaludna je,
Shvati li ko iskustvom ljubav sta je,
Ne samo oprost vec i milost steci;

Al celom narodu sam, dobro vidim,
Sluzio dugo za podsmeh i price'
Stog cesto sebe u sebi se stidim;

Iz mog buncanja plod sramote nice
I pokajanje i jasnost saznanja:
Sta godi svetu, to je kratka sanja.

LXI

Neka je blazen dan, mesec i doba,
Godina, cas i trenut, ono vreme
I lepi onaj kraj i mesto gde me
Zgodise oka dva, sputase oba,

Blazene prve patnje koje vezu
U slatkom spoju s ljubavlju mene,
I luk i strele sto pogodise me,
I rane koje do srca mi sezu

Blazeni bili svi glasovi, koje
Uz uzdah i zudnju i suze bez broja
Prosuh, zovuci ime Gospe moje;

I blazene sve hartije gde pisem
U slavu njenu, i misao moja
Koja je njena i nicija vise..

Francesko Petrarka

Od njegovih stihova vijekovi podrhtavaju.

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ruzna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srecna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteci od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni covek u sred noci
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gazeni dotucavani poricani zaboravljeni
Zato sto smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Jos toliko ziva
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osecanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i zivo kao leto
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Nasa ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Ziva ko zelja
Svirepa kao secanje
Hladna kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nezna kao dete
Gleda nas smeseci se
I kazuje mnogo ne govoreci nista
A ja je slusam drhteci
I vicem
Vicem za tebe
Vicem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vicem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomici se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve vise
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si ziva
A mnogo docnije na ivici nekog siprazja
U sumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruzi nam ruku i spasi nas.

(Jacques Prevert)

BELEŠKA O DEVOJČICI

Telo ti more devojčice a ruke valovi
Oči boja vode iz kojih nevinost zrači
Čitav maj u kosi spava cvetni krugovi
Od tvog daha meni se u svesti mrači

Gledam: iz dlanova ti izleću galebovi
U tvojim mišicama oboreno sunce drema
Miruju srne u polju tvojih reči
Za tobom procvetavaju stabla bagrema

Telo ti more devojčice a u tvom stasu
Diše mala košuta dalekih predela
Ima nešto u pesku ima nešto u talasu

Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoće
Ti bi sad odjednom mala moja biti htela
Zrela ko narandža ko južno voće

JOVICA ĐURĐIĆ

DRAGA


Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu

Dođem, opružim se pored nje i čekam
Da i u moje oči uđe parče leta
Čekam čitavu večnost i više

Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjašnjivog

Kad zaželi zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina

JOVICA ĐURĐIĆ

DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim

Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.

JOVICA ĐURĐIĆ

MLADE VITKE ŽENE

Mlade, vitke žene, s rekama bedara šuštavih,
S tužnim očima, dubokim provalijama u koje padamo,
S jezerima koja otkrivamo ispod trepavica...
Šta će biti s njima kroz deset godina?

Prolaze one ulicama s telima gipkih srna,
Devojčice još, i uleću u naše poglede čežnjive.
Kao godine otvorene su njihove duše rascvetale,
Dok zanosno lelujaju kukovima oblim u hodu.

Kao talasi morski prodrlo je proleće meko
U te grudi, u te grlice koje se bude.
Rodite sutra devojčice, kažemo, da vas gledamo
U njima probuđene kao bele cvetove na vodi.

JOVICA ĐURĐIĆ

DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim

Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.

JOVICA ĐURĐIĆ

ZVEZDE NA UZGLAVLJU


Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju

Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku

Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu

Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem

Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju

JOVICA ĐURĐIĆ

MIR, MORE, SAN

Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
To davna je slika koju misao vrati,
Na trenutke što su znali lepše sjati.

Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.

Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula:
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.

NOĆ POEZIJE I LJUBAVI

1.


Ova je noć sva od sna
poezije i ljubavi

Trepere naši glasovi
iznad vode
i ruke svijaju u puzavice zvezda

Suvišna je svaka reč
otkinuta s usana
oči tvoje govore
više

Zaboravljeni na kraju veka
daleko od svega
lûk tvog vrata
čini me srećnim


2.


Ova je noć sva od sna
poezije i ljubavi

Glas tvoj svileni
lepši je od svake muzike
on me opija ali ćutanje
znači više

Osećam tvoje srce
plašljive srne
ispod grudi koje se zovu
ljupkost

Tren odsutnosti, devojčice,
poljubac jedan
i duše ustreptale
u uzdahu vetra

LJUVENA


Ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
Ljupkija od svake ljupkosti
Savršenija od svih bogova

Vatre tvojih usta, ljubavi moja, ljubavi
Izgaraju me svojom pomamom
U nagosti tela tvog i grudi ukrutljivih

Na prevojima ti tela, ljubavi moja, ljubavi
Među dolinama vitkih i dugih nogu
Grudvicu mraka udom razgonim

A ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
I tvoja haljina, kosa gusta, ruke, mirisi u travi
A ti si mi lepa, ljubavi moja, ljubavi

JOVICA ĐURĐIĆ

NE VJERUJ

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gdje u grmu proljece leprsa
I gdje slatko spava na jorgovan plavi,

Dodji, cekacu te! U casima tijem,
Kad na grudi moje priljubis se cvrsce,
Osjetis li, draga, da mi tijelo drze,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj vise!
Jer istinska ljubav za rijeci ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove pise!

Bez izbora

Mislim o tebi
u svim oblicima kako kiša dolazi.

(Kako starim, počinjem
da mrzim metafore - njihovu preciznost
i njihovu neadekvatnost.)

Katkad su ove misli
vlaga što jedva pada, od koje
nema ničeg nežnijeg:
katkad štropotava kiša,
užurbano proletnje čišćenje uma:
katkad, zaglušni pljusak.

Kako starim počinjem
da mrzim metaforu,
volim nežnost,
bojim se pljuskova.

Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo na tvoj štap i, nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu, i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.

Da si blizu. Da si barem tako
nestalno blizu kao kišni oblak
nad izgubljenom kućom u dolini.
kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.

O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim krovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.

Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu klonuti od bdijenja.

Ali noć je, i svijet je daleko.
A ja ne znam mir tvoj. Ptice tvoje
s mojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.
VESNA PERUN

Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije —
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Jovan Dučić

Lišće

Zarobljenici beskonačnog izbora
Sagradiše sebi dom
U polju ispod drveća
I tu nađose mir.

Jesen je i mrtvo lišće
Na svom putu do reke
Skakuće po drumu, ili se o njega tare
Kao ptice o prozorska okna.

Negde postoji zagrobni život
Umrlog lišća,
Stadion ispunjen beskonačnim
Šuštanjem i uzdasima.

Negde na nebu
Izgubljenih mogućnosti
Životi koje smo mogli voditi
Nalaze svoje ispunjenje.

TA LJUBAV

Ta ljubav .. Tako silovita ..Tako krhka , tako nezna ..Tako ocajna ..
Ta ljubav .. Lepa kao dan ..Losa kao vreme ..Kad je vreme lose .. Tako istinita ..
Tako lepa ..sretna i radosna ..I tako sirota ..
Sto drhti od straha kao dete u mraku ..Tako sigurna u sebe ..
Kao spokojan covek usred gluhe noci ..
Ta ljubav koja je plasila druge .. terala ih da govore ..Terala ih da blede ..
Ta ljubav uhodjena .. jer smo ih uhodili ..
Gonjena , ranjena , gazena , dotucena , poreknuta , zaboravljena ..Jer smo je gonili ranili , gazili , dotukli , porekli , zaboravili..
Cela ta ljubav..
Toliko ziva..
I suncem okupana..I to je moja ljubav ..tvoja ..Nekog kog nema vise ..To nesto uvek novo..
A , sto se pak promenilo nije ..Istinito kao biljka ..Drhtavo kao ptica ..vrelo i zivo kao leto..
Mi oboje mozemo otici i doci..
Zaboraviti i nastaviti san..
Probuditi se , patiti , ostariti ..zaspati opet ..Sanjati smrt ...Probuditi se , radovati se i smejati ..podmladiti se..
Ljubav nam ostaje tu ..
Tvrdoglava kao mazga ..
Ziva kao secanje ..
Glupa kao kajanje ..
Nezna kao uspomena ..
Hladna kao mramor..
Lepa kao dan ..Slabasna kao dete ..
Gleda nas i smesi nam se ..I govori nam bez reci ..
Slusam je drhteci ..
I molim je ..
Zbog tebe ..
Zbog mene ..
Preklinjem je ..
Zbog tebe , zbog mene i svih koji se vole ..
I koji su se voleli nekada ..
Zovem je ..
Zbog tebe , zbog mene i svih drugih ..
Koje i neznam ..
Ostani tu ..
Gde jesi ..
Tu gde si bila ..
Ostani tu i ne mici se ..Ne idi ..
Mi voljeni ..
Zaboravismo to ..
Ali ti ne zaboravi nas ..
Jedino smo tebe na svetu imali ..
Ne dozvoli da postanemo hladni..
Dalje , stalno dalje ..
Bilo gde ..
Javi nam se ..
Kada prodje na rubu cestara ..
U sumi secanja ..
Izroni odjednom ..
Pruzi nam ruku i spasi nas !

J. Prevert

Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Ne govori nista.
Samo me dodirni
neka hiljadu ptica
poleti odjednom
u plavetnilo neba
ka Suncu.

Samo me dodirni
i osetices
kad bujica ponese
usnulu sumu,
kad grane se lome
pod naletom talasa,
kad zagrgori
voda na usecima
ledena,bistra.

Ne govori mi nista
jer uplasices ptice
jedna po jedna
odletece svojim putem.
Nece biti velikog jata
ni leprsavih krila.
Poljubi me samo
onako kao sto znas
nezno,mekano,toplo,
duboko.

Poljubi me
pa neka umrem
u trenu
pa neka sagorim
kao list papira,
pa neka od mene
ne ostane pepeo,
ni dim,
ni plamen
neka samo osetim duboko
i snazno
ono talasavo
onu plimu
kao sto davno nisam
al',
ne govori nista
pokvarices ono malo
lepote
sto je ostalo u nama,
pokvarices snagu
ovoga trenutka.

Jer,
ja te ne volim
i ne zelim da te zavolim
tada to ne bi bilo
tako snazno
i lepo.

Ne govori nista
samo me dodirni
hiljadama zarova tvojih ruku
hiljadama zarova svojih
usana
pa neka umrem -
umrecu srecna.

ПРИЛИКА


Дунав је пљускао
раскорачене обале,
а ваздух мирисао на мрест.

Дошла сам да се почастим.
Нисам имала меру,
тренутак ме опио,
а слике које сам
погледима искрајала
опчиниле.

Домаћин је са смешком
наздрављао и обиље нудио.

Пробирала сам.
На крају,
засладила сам се стиховима
и отишла.

Сад у осами
сећам се и жалим
за приликом.

Dopusti mi da ti pišem pesme,
da slažem ove rime,
dopusti da ovaj večiti sanjar,
saputnik mašte, željan tebe,
na kraju otkrije i svoje ime...
...
Dopusti da te polako zavodim,
rečima milujem, osmehom mamim,
dopusti da ti u srce uđem,
da nastavimo tamo,
gde smo , možda, stali ...

I nemoj da se bojiš,
jer ovo je samo mašta,i nije greh,
i nemoj da bežiš, jer taman sam te našao,
srce ti obuzeo, dušu poklonio,
i nestao...

Kazanova

TEBI, LJUBAVI

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...


Dragana Konstantinović

Secaj me se

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...

Alfred De Mise

Lisi me vida: gledaću tvoj lik,
zapusi usi moje: slusaću te,
onemi me: al' zvacu te kroz krik,
bez nogu jos ću k tebi naci pute.
Slomij mi ruke: hvatacu te srcem;
zaustavis li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom uzgas plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

Ti sanjas siroko otvorenih ociju
Sta li se to dogadja a ja ne znam
Pred tobom u tvojoj uobrazilji
U tome carstvu samo tvome
U toj zemlji bez kapija
I za mene bez domasaja
Za one koji shvataju muziku
Za njih bi rekli grane su rastinja
Koje se savija pod divnim teretom
Ptica koje su na njima svile gnezda
A ti
Ili oni ciji je pogled sazdan od mnogih plocica
Oni koji se igraju duznostima koje ne postoje
I ciji parabolicno duh ko ogledala pali sve
A hipoteza je njihovo zavijanje cigara
A ti
Ti stavljas svoju ruku na lice
A ja ni hrabrosti nemam da te pitam
Sta se to dogadja u tome plavom prostoru
U koji se duhom utapas
Mozda si u nekoj zemlji divljih konja
I sama ko oblast izmedj dobra i zla
Ona staza kaludjera kroz planinu
Luka gusara na Srecnom ostrvu
Ili sastavljene ruke ljubavnika
Mozda
A ja sam samo bednik izvan svega toga
Tek jedva da me pirne nalet orkestra
I nikad da udjem u salu Velike Opere
Obecao sam da govoriti necu
O proslosti
I govoriti necu
O onim sobama u kojima sam vrebao
Tvoja cutanja
Ni ona u kojoj je Tereza
Skinula dijamant sa svoje ruke
Ni ona u kojoj je Misel
Pevao a da ga ja nisam ni cuo
Radjala su se bica iz tebe
Bica koja ti ja nisam stvorio
I niko nece znati za bes
Mucenja i ljubomoru
Zaboravljanja moja kada si svirepa
Pokazivala mi samo svoju decu
I kao nehotice zapazenu
Da prolaze ispod prozora
I malocas jos uvela si coveka
Sa ocima ko zeleni smaragdi
I mozda ce tek on saznati od nje
Sve ono zbog cega umirem sto ne znam u tebi
Coveka nekog teskog i plavog
Njegovo telo
Izmedju nas je samo kao ekran
Covek neproziran ali umiljat
Rasejano neka mlecno plava tajna
Bio je to cudni i strasni dar
Dar da se daje zivot
Ali kad se islo po starinskom obicaju
Sparivanje trudnoca i porodjaj
Pa one gospe sto nose sveze rublje
I optrcavaju odaje stepenista otvaraju ormane
A tu je i onaj krik deteta i sve ostalo
Nista nije drugo do veliko slavlje i cestitanja
Od kojih otac prima blazeno svoj deo
Bled od gordosti i straha
Ali ovde rec je o drugoj vrsti rodjenja
I onaj koji nije radjao to
Ne vidi svoj lik bez stida u ogledalu
S perverznoscu da voli bica tvoje puti
Moje bolno ljubopitljivo za tvojim snovima
Onim poradjanjem protiv mene
Iz kog potice narod nastanjujuci se u nasem domu
I evo jednog od njih koji seda ispred nase postelje
I koji tezi i dise
Ah da mogu da dam ko ti dah i bilo
I rec senkama suparnickim
Mozda bi mogli i da ih cujemo
Kako se prepiru u susednim sobama
Moji sinovi zavidljivi i tvoji
Tvoje velike kceri sa sjajem bisera i pokretom vetra
Mozda bi njima pristajalo bolje
Ovaj rat izmedju nas
Koji sam citavog veka oklevao da vodim nestedimice
Jer covek nije srecan dok ne potcinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokusavao sve mogucnosti cini
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kocijase popova
Marsale carske
Kceri razbojnika
Obesvescivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kusao kao rakiju
Proslost svodio na bludnicu izmedju izmedj svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koracas u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolecem ljudskim u tvojim stopama
Ljubicicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer lice na tebe
I jos na nekog
Od koga sam verovao da te divljacki cuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U nasim prebivalistima
Opustelim od svega drugog.

Louis Aragon

Vasko Popa
Nas dan je zelena jabuka na dvoje presecena
gledam te, ti me ne vidis
izmedju nas je slepo sunce
Na stepenicama zagrljaj nas rastrgnut,
zoves me, ja te ne cujem
izmedju nas je gluvi vazduh
Po izlozima usne moje traze tvoj osmeh,
na raskrsnici poljubac nas pregazen
Ruku sam ti dao, ti je ne osecas
praznina te je zagrlila
Po trgovima suza moja trazi tvoje oci,
uvece se dan moj mrtav
s mrtvim danom tvojim sastane
Samo u snu istim predelima hodamo

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.