Ljubavna poezija

Ja sam ta grančica što te zaklanja od sunca
i žeđ u slanoj vodi kad te talas zapljusne;
ja sam tvoj nemir, ta vatra u tebi što bunca
i četnji pljusak kiše na sasušene usne.

Ja sam tvoj rast i hod, lepota i oblik svega,
neznani neko u snu što uz tebe prianja;
ja sam ta čudna boljka što dodje ni od čerga,
ruža savijena tamo gde si od sebe tanja.

Ja sam prolećni lahor što te rano rascveta,
zbunjen osmeh na licu i odjek u daljini:
ka sam ta nagla radost i nerazumna seta,
dignuto čelo uvis i ponos u prašini.

Ja sam taj koga nećeš, a prizivaš u begu,
zgaženi cvet u blatu i kula u vazduhu:
ja sam to toplo gnezdo na vetru i u snegu,
i prizvuk uspomena u odškrinutom sluhu
Ja sam taj sjajni vitez s amblemom tvoga lika,
pesma skrivene sreće i san nad gorkom javom:
ja sam tvoj poraz, trijumf i očaj davljenika,
prpro lpji gaziš i ,ač mad tvojom glavom-

Ja sam taj što te boli u dolini beznadja,
taj kome bi dala sve da bi dobila išta;
ja sam to plodno seme što pustoš tvoju radja,
taj štomti nudio sve a sad ti ne da ništa.

Ja sam svačiji osmeh na ulicama grada
i krčag okrepljenja nad ispijenom nadom;
ja sam taj neko što će te jednom iznenada
odvesti na prag istine i otići kradom.

Ja sam to setno zvono u suton, i tišini
o najsjajnija zvezda na tamnom vrhu noći...
Pogledaj gore, visoko: zar ti se ne čini
da je to suza moja sledjena u samoći
B.Zdravkovic

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao...
otici daleko... puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedju zavjesa
nosen mojom zeljom
i srebrnom trakom mjeseca!

Borhes

Kad razmišljam o tebi obuzima me nježnost
veća nego što mogu podnijeti, ponekad,
i zato šutim promatrajući te dok me ne vidiš
i, kao da je kraj godine, bilježim svakoga dana
od čega se sastojiš, uplašen da nešto nedostaje:
najprije ti čitava i meni okrenuta licem
na kome su usne, čelo, obrazi i tragovi poljubaca,
dva oka ispod nemirne kose i to bi bilo dovoljno
da nema tvojih ruku koje me grle, zatim vrat,
ramena, grudi i struk djevojčice koja plače,
oblina trbuha poput hljeba toploga
dok zastajem na obali jezera
koje već skriva sjena. Ali ja zatvaram oči
jer ti se stidiš i poželim da te čuvam
kad padne veće, daleko od stvari
koje te bez mene poznaju.
Na satu kazaljka pokriva jedna drugu
i ptica na tvome prozoru
ne uzima više zrno
iz nepoznate ruke.
Ugasi svjetlo, u tami
ne mogu te odvojiti
od sebe sama.

Z.Golob

Volim tvoje ruke za igracke,
to telo koga skoro nema.
Zena je samo u mekoti macke
sto u tvom struku prede i drema.

Kako da nadjem reci detinje
da ti objasnim sta ljubav znaci,
a da ne ranim to malo zverinje:
usnu na kojoj se mrve kolaci.

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.
N.Vitosevic

je li greh što u pesmi pronalazim sebe
je li greh što u stihu ljubav ja prepoznam
nije li greh ne voleti tebe
nije li greh što želim da doznam
volimo li se

ja ovo napisah u trenu a vredi li ili ne neka vreme pokaže

Nocas misli tebi vode,
satkanom stazom od mesecine,
korakom nemim poput nas dvoje
Bledi mesec svetlim nad tragovima tihim
dok hodam odajama tajnog sveta
tisinom veceri opijena.
Tonovima muzike lutam
skrivenom stazom
pokusavajuci da osetim tren
koji je tu za nas,
nama dostupno mesto pod svodom
U lavirintu noci
dok su se zvezde savijale
onako sama,usaglasila se
srca i razum,volja i odlucnost.
Iskrenom ljubavlju oplemenjeni
znam u srcu si, u posebnoj maloj tajni
gde svoje blago cuvam
Taj mali trezor,
gnezdo u utrobi neba,
pripalom samo nama.
Nocas,na svetom bicu
krilima Pegaza,dolecem ti u san,
spustam lice na tvoje grudi,
sklapam oci spokojna,tiha,
nepomicna u nasem svetu sanja...
Bez reci gledam sanjivo nebo,
iskricav sjaj zvezde u tvom oku,
mesec sto srebrom lice ti sara
Nemocno vezujem snopove
uzarenih snova,
u dvoranama gde ih je nasa nagost zarobila
Neka mi se telo uvije tobom
kao senka upredenih snova
u mukama cekanja
Kad zorom zamirisem na zenu
poput bosioka u nasoj basti,
setnim pogledom sna
dodirnucu desnu ruku
u kojoj si skrio nasu tajnu
Bezgresno ispijena
u nemoci da te stvarno dodirnem,poci cu,
jer noc uze sve raskosi zene tebi darivane
Odlazeci ostavljam zavet poljupca
na tvojim usnama da me sacekaju tu...
u noci kada ponovo sletim.

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše..
M.Rakic

O nek' misao u prošlost više ne svraća,
bolje je što je uspomena netragom iščezla.
Ko zna da te i sad ljubim,
a suđeno je bilo k'o ni jednu drugu.
Ako je uvenula tvoja mladost za kojom tužiš,
ta je bila ptica što je u jatu s drugima odletjela.
I jesen boji tvoju kosu, a više nego jedno proljeće
grli ljubav moju. Tad ja neku drugu volim
i zaklinjem se okom lijepim tvojim
da za njom žudim samo.
To je blaga kratka zima prepuna vedrine.
Takvo ću tvoje jednom ugledati lice.
Poslušaj: Blagi sjaj se prosinačkog sunca
i ljepota mjesečine mjeseca siječnja
ugledat u hirovitom travnju ne mogu, a ni u lijepim,
trajno vedrim danima mjeseca svibnja.


M. Malakassis

Iz kojeg si ti svijeta
iz kojeg cvijeta dolazis
zasto nisi kao i sve druge zene
koje prodju kao sjene
cija se ni imena ne pamte
ciji se dodiri usana zaborave
s prvim jutrom
iz koje si ti ljubavi
iz koje knjige
iz kojeg romana
kad mi tako bez ikakvog plana
bez namjere
srce lomis na dijelove
i noci mi pretvaras u dane
koja si ti zena
kad mi pola zivota u tebe stane
zbog koje zalim
sve ovo sto prebrzo ide
sto su jeseni blize
i sto mi se suze vide prvi puta
jedino si s neba mogla doci
jer druge putove poznam
i na njima sam s drugima bio sam
iz kojeg si svijeta
iz kojeg cvijeta nosis taj miris
da te volim
i nikad ne prebolim
Z.K.

Ovo je pesma koja će te čekati

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim

Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja

Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama.
P.Eluard

Idem u susret nekoj nepoznatoj.
Da li je blizu ili je daleko,
Ja ne znam. Ali da ti oči sjaju,
Dosta je znati da te čeka neko.

U strahu za ljubav ispitujem srce.
Što ima za nju? Ima, ima dosta.
Ja joj se smiješim nekud u daljinu:
Dočekaj spremna svoga gosta.

Dobro jutro andjele moj.
Otvori svoje sanjive oci.
Reci dal pust je i krevet tvoj,
dal si me sanjao protekle noci?

Dobro jutro zivote moj.
Reci mi ko ti dorucak sprema?
Da li jos belezis dana broj
od kada mene kraj tebe nema?

Dobro jutro ljubavi moja.
Jutarnju kafu jos pijem sama.
Jos sam u srcu ja samo tvoja.
Jos me bez tebe svaka noc slama.

N N

Ne čudi mene što izmedju sviju
ostalih žena, ti si poput cveta
i što se svakoj sve ljepote skriju
kad uz tebe budu, jer im tvoja smeta.

Jer, tvoje se vrline ravnati smiju
sa zvijezdama što se zorom sreću
što više gledam, više iz tebe sjaju
ljubavna čuvstva, prirodna i sveta.

Stoga su misli moje uvijek iste
kao svijetlost vidim u tebi toliku,
da ženski stvor sa ovog svijeta nisi,
već mislim da u svome divnom liku,
po volji Božjoj andjela jednog
pokazuješ sliku!

Negdje daleko, ja ne znam gdje
ona se budi u plavim jutrima.
Po bijelom jastuku, kosa se prosula,
kao gorcina u mojim njedrima.

Negdje daleko ljubav postoji
koju je sudbina od mene sakrila.
Na tome jastuku ceznja progovori.
Progovori uzdah u mojim grudima.

I zalud ptice jutrom mi pjevaju.
Zalud mi vjetrovi balade šapcu.
Za tom daljinom, rasutim kosama,
svi moji svjetovi i nade placu.

Negdje daleko snove sam usnio.
Ljubih joj ruke ko rosu sabahsku.
Disah blizinu, put duše njene
Gledah je prelijepu ko sunce na zalasku.

Negdje daleko obalom snova,
ljubav zazvoni njenim korakom.
A pred njom more vrelih valova,
ustalasanih mojim uzdahom.

Živiš uza me, kao dah jasmina,
il mjesečina iznad krtih stijena,
tošeć me slašću, što pored svih mijena,
ima stalnost noći, mora i planina.

Htio bih te dići uz zanos violina
do dalekih zvijezda, gdje nikoga nema,
ta sjati uza te, riješen svih vremena,
uz muziku, što bi dragala s visina.

Najteže mi je, kad te noć odnose!
O da te barem san večeri svake
ugrabi, pa mi čaroban donese

tvoj osmijeh, što je sve ljepši i mlađi,
moje bi noći bile tada lake,
a moji snovi mnogo, mnogo slađe

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te
M.Beckovic

O CEMU PRICAMO DOK SETAMO


O cemu pricamo dok lutamo
u predvecerje gradom?
U stvari:mi samo cutimo...cutimo
i gledamo se kradom.
U stvari mi se u sebi pitamo
nesto sto nikom nije jasno.
Sanjarimo i skitamo...skitamo
i katkad smrknemo glasno.
A kad se nebo skoro vec smraci
i od svetiljki grad pozuti
odjednom znamo sve sta znaci
to sto se ovako cuti.
U stvari mi to u sebi slutimo
reci narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da cutimo
i lutamo kroz predvecerje.

NOĆAS SAM TE OPET ZAVOLIO

noćas sam te od dva do četiri
gledao kako spavaš
pušio cigaretu za cigaretom
dok je nad Zagrebom kišilo
kao da neće prestati
noćas sam ti pričao
jezicima koje ne razumiješ
vidio sam boju tvog sna
na umornim kapcima
i pomiješao sjećanja
boli i radosti

tvoju ljubav sam uporno
u sebi učio napamet
da me ne bi prva prehlada
bacila s nogu
noćas sam te opet
zavolio jako
dok je nad Zagrebom kišilo
kao da neće prestati

ČEŽNJA

Ženu koji volim, koja je gospa moja,
pokaži mi je, Bože, ako je volja tvoja,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koja je svjetlost za ove oči moje,
za kojom stalno plačem, pokaži mi je, Bože,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koju si stvorio ljepšom od svih žena
koje poznam, Bože, pusti da je gledam,
ako ne, smrt mi zadaj.

Nju, koju si dao da je više volim
nego sebe, Bože, daj da s njome zborim,
ako ne, smrt mi zadaj

Kod tebe su moje misli sada...
Preturam po džepovima
sve one slatke trenutke
doživljene do sad.
Još uvek ih je gomila
u tvom vlasništvu.
Šetaju misli svuda
po malo i dalje
često došetaju do tebe,
makar na kratko.
Fale mi ti naši dani
kada je sve bilo jednostavno,
kada mi je za osmeh bio
potreban samo tvoj osmeh.
Fali mi onaj osećaj
da imam te i imaš me.
Ne plivam u ovim
rekama današnjice.
I kada se umorim
najrađe bih opet
utonula u onu našu bajku.
Nekad su se misli tako lako
preslikavale sa tvojim mislima.
Znaš, ne igraju mi isti
leptirići u stomaku...
Bojim se da one leptiriće
niko više neće znati
pokrenuti i mirim se sa tim.
Prepustim se vetru,
jednom ću znati da
ne mislim na tebe.
Jednom ću znati sa
drugim trajati.
Jednom su mi rekli
da osobe poput mene
nikad ne nađu mir
i da ceo život jure
neku svoju iluziju.
Da li si iluzija?!
Kada se tiho poklope
kazaljke u mom srcu
ti si još uvek
moja prva misao.
Više ne znam da li su ti
naši trenuci bili tako veliki
ili ih moja glava veliča,
i ovo vreme između nas.
U poslednje vreme
u ćutanju nalazim mir.
Znam da ne možeš
da me zamisliš da ćutim,
ali eto i ljudi se izgleda menjaju.
Ćutim, sanjarim,
ne ništa veliko,
ne nikog posebno,
čak ni tebe.
Jednostavno uživam
u zvukovima dana,
u mirisu vetra,
u svojim mislima.
Sve jače mi se javlja
želja za odlaskom
nekud daleko.
Znam i gde i ako odem,
idem sama, ponesem samo
najlepše uspomene
i počnem iz početka
svoju bajku.
Sakriću sve svoje strahove
na starom mestu u zemlji
koja više ne postoji.
Ne vredi nositi krila
kao ukras....
Ne vredi leteti uz vetar...
Znaj da se i pad broji kao let.
Poslušaj iskusnog letača
ili iskusnog "padača".
Ne odustajem.
Ako negde postoji zemlja
Nedođija, naći ću je.
Ne smem dozvoliti
da mi kkrune srce oni
koji ga nikad nisu umeli udomiti.
Sad dubok uzdah i neka mi
patuljci pokažu put.
Jednom ću osvanuti drugačija
i neću pomisliti na tebe....
i leptiri će možda ponovo
igrati svoju igru...
Jednom.....
Možda.......

Svaka me jesen na tebe seti
i preplavi tugom grudi moje
kao dnevnik požuteli
otvoren u srcu
skida prašinu s mojih misli...

Ne volim nikad onaj septembar,
sa njim si došla u snove moje
kroz maglu i senke prevarenih dana
razbila si noći krhke od samoće ...

Zato ne volim jesen,
nit jesenje kiše
ne volim maglu, nit mokre pute
samo mi setu i tugu nose
i hladni vetar koji sve briše…

"DA LI TE VOLIM
PITAS ME
DOK LEZIS SPOKOJNA
GLAVA TI NA MOM RAMENU
USNE TI LJUBE MOJ VRAT
PRETHODNU NOC KAO U TRANSU
LJUBAV SMO VODILI
TEK SI PRED ZORU ZASPALA
OSMIJEH ZADOVOLJSTVA LICE TI POKRIO

A ONO STO NEZNAS I NE SLUTIS
MENE JE BUDNA MORILO
JA OKA NISAM SKLOPIO
U ZAGRLJAJU SAM TE DRZAO
MILOVAO TI PRSTIMA UVOJKE
NJEZNO TI LJUBIO CELO
I PITAO SEBE ISTO OVO PITANJE
"DA LI TE VOLIM"