Ljubavna poezija

Ponekad pozelim

Ponekad poželim da budem vazduh
koji ćeš samo ti udisati.
Želim da se istrošim u tebi.


Ponekad poželim da sam voda
koju ćeš samo ti piti.
Da napajam tvoje telo,
da prolazim kroz svaku tvoju poru,
i kroz svaku tvoju ćeliju.
Da otkrijem šta se u tebi zbiva,
da znam svaku tvoju tajnu
i svaku tvoju ranu.


Ponekad poželim da budem vino,
da prolazim tvojim venama,
da ti dam snagu,
da ti zalečim rane.

Ponekad poželim da budem postelja,
topla i meka,
u koju ćeš se umoran
smestiti i slatko snivati.

Ponekad poželim da budem noć,
tiha i mračna,
pa da te svojom tamom
sakrijem i zaštitim
od svih tvojih nestašluka.

O glupo srce

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća…
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k’o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.

Sergej Jesenjin

Ne budi ljubav,
ako si samo svratila,
onako , usput,
do nekih drugih gradova,
ako ne misliš
da su to tvoja vrata,
tvoja poslednja stanica...

I ako si samo došla,
da se izjadaš,
saslušaću te,
ali ne budi ljubav,
ne pružaj lažnu nadu,
onome ko čeka,
Ne daj,
još jednom porazu
da se provuče,
još jednom,
ratnik da izgubi bitku...

Ne budi ljubav,
ako nisi došla da voliš,
ne uzimaj deo snova,
od uspavanog meseca,
i ne dopusti,
da ti ime zapamtim,
i oči vidim...
Idi, idi,
dok ne bude kasno,
da te ne zavolim...

Ne...
Ne budi ljubav,
pusti je da spava...
ako ne želiš,
i ti da sanjaš...

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada reći mog’o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek’o,
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog’o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni’
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek’o,
bila je laž.
Desanka Maksimovic

Uvek će neko reći da su zaljubljeni patetični
Da su nerazumljivi
Da žive u svom svetu iz kojeg ih je teško isterati…
Da se sve može videti u njihovim rečima, pesmama i esejima…

Ali kako da posmatram svitanje kad meni ne sviće kao drugima?
Kako da objasnim da čekam svoje sunce?
Koje ne želim da delim sa svetom i sa kojim ne postoje dani
Ni noći
Ni zalasci, ni svitanja
Ni suvišna pitanja
Sa kojim postoji samo večnost…

Večnost oličena u dodirima, u mislima
U osmehu i pogledu jednih crnih očiju
U tvojoj kosi, mirisima
U tvojoj duši
U čekanju, u iščekivanju…

Ponovo sam pogledao u sat…
Iako mi saznanje o vremenu ništa neće reći.
Tragajući za večnošću obraćam pažnju na vreme?
To je kao da zatvorenih očiju pokušavam da prepoznam boje
Ili to kod zaljubljenih tako mora, ludo moje?

Sta ja to tražim u tvojim očima?
Šta ja to želim sa tvojih usana?
A reči moje neizgovorene lebde...
Negde između sećanja i nadanja...
Uzalud te čekam...
Uzalud te tražim među nepoznatim licima...
Tvoj lik samo po mojoj mašti rovari...
I uništava svaki smisao i besmisao moje stvarnosti...
A ne mogu da te promenim...
I ne mogu da se promenim...
Vreme prolazi...
Ostajem u začaranom krugu...
Ostajem na slepom koloseku koji nikuda ne vodi...
Na koji ne svraćaš više...
Ostajem sam, bolno zgrčen, nemoćan da se oduprem surovim naletima vetra...
Nemoćan da razbijem tišinu sa tvojih usana, sasvim nemoćan da prihvatim poraz...
U ova šugava vremena kako da sebe sačuvam?
Kako da Tebe sačuvam?
Kako da ostanem dovoljno jak da preživim...
A da ljubav u sebi zadržim?
Kako...
Reci mi...

Чаша
Ја не пијем вино да те њиме гасим
да убијем сваку ја у срцу жељу
ја га пијем само да ти што пре заспим
и сањам те драга, сањам кроз ноћ целу.

Ја ти никад нећу рећи да те волим
не због тога што се сваке речи гнушам
него ћу ти доћи у поноћ под прозор
гитара нек каже, ти је помно слушај.

Ја само у чаши за те лека имам
једино ме она, пуста, неће клети
не бежим од тога да ме тама пије
ал без тебе мила тешко је и мрети.

ZAKRPLJENA PESMA

Zvecka moj strah
Na mestu tišine
Kojoj težiš
I ćutim svoje misli
Kao kamen spoticanja
Od kog se ne diše
I ne pevam svoju setu
Kao pelin progutanu
Da niko ne zna,
Da niko ne prepozna,
Osim bolne ljubavne pesme
Da ne vidi,
Tebe u njoj da ne nađe.

Hteo bih šapnuti "ljubavi"
Al' stranci smo
U sopstvenim mislima.
Nepoznatim rečima ušivamo
Čaršave pokidane čežnje
Da liče na satensku postelju
Mirišljavog voska i lavande
I u njoj uspavljujemo
Svoje strahove, želje i čežnje,
Omamljene nestvarnom romantikom
Što duže usnule da ćute.

Hteo bih da vrisnem "voli me"!
Ali se ne usuđujem
Kao što se ne usuđujem
Ni ovu pesmu
Umesto tebe skončati.

I opet ćutim
Dok tišina zvecka
U mojim prstima.

I OPET…

I opet mi dodje

da necujno

u tvoje pitome vrtove krocim,

a ti

cekaj me

ispod zvjezdane krosnje

dok sacuvani trenuci ceznje

po mojim dlanovima rominjaju

a kapi zlatne mjesecine

tajnu nocne tisine skrope.

VOLIM

Volim da stojim tu ispred tebe

da s tvoga lica kosu sklanjam

usnama nezno dodirnem celo

obuzet srecom da budan sanjam....

Kada te grlim, dok tako stojis

Srce se gusi tad od miline

telo u vatri ljubavi gori

Dusa se do nebesa vine....

Toliko prelepih osecanja

u tako malo reci je stalo

"Volim te dragi", sasvim je dosta

Da srce moje pred tebe je palo...

By B

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Заборавио сам јутрос песму једну ја,

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Da li znaš

koliko si lep, lutko moja?

Kao pahulja -

što se topi u žaru ljubavi,

što se bezobrazno uvlači među naše

usne,

uzdahe,

dodire,

skrivene misli,

dok me strasno ljubiš na ulici,

pod uličnom svetiljkom

dok pada prvi sneg.

Da li znaš,

da li makar malo osećaš

hlad te nežne pahulje,

što tako tiho pada i uvlači se u moju kosu…

ТИШИНА ВРЕМЕНА
Ништа ме не боли сем очију њених
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца

Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео

Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте

Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих

I dozvolila si
da se rodim
u tvom snu,
Među plavim oblacima
u svom tom šarenilu,
Kao cvet na jastuku
poklon,
tebi ostavljen,
dok spavaš...

I nisi dala noći
da me kradu,
pohotnom uzdahu
da me razvlači,
po pustim ulicama,
crvenilu
na njihovim usnama
da me ljube,
obljube,
u šipražju
od sećanja ...

Ostavila si me
da te čekam
po danu,
Zarobljen
među tvojim
trpavicama,
Zaglavljen
između dva ugla oka,
u tvojim zenicama,
dok ponoć
ne dođe...

I dozvolila si
da se rodim
u tvom snu,
Da odrastam
u lepoti,
da živim bajku,
Kao dete ljubavi,
ušuškano
u tvom naručju,
Između očiju,
srca i duše...

Živim ja...

PITANJE

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?

Angel Kalinovik

Umeš li da izgovoriš,
reč ljubav ćutanjem,
i svojim nesigurnim prstima,
da je dotakneš,
a da je ne pokvariš,
ne polomiš...
Slučajno razbiješ,
tu kristalnu kuglu
od najlepših snova,
Da je čuvaš,
kao zenicu oka,
i da se u nju kuneš...

Umeš li osmehom,
da dotakneš dušu,
pogledom da pomaziš,
voljenu osobu,
Onako pred jutro,
budna da sanjaš,
Očima da ljubiš,
a da ne ujedeš,
Srce da otvoriš,
i da priču nastaviš,
tamo gde prestaje...

Umeš li da slušaš,
govor čistih emocija,
priču prepunu čežnje,
Šapat zaustavljen na usnama,
i njegovu suzu
svojom rukom da obrišeš,
Snažno na grudi,
iskreno da prigrliš,
Da razumeš,
da oprostiš,
a da se ne pokaješ...

Umeš li ništa da ne menjaš,
i da sve tako ostane,
da prihvatiš,
sve mane i vrline,
te posebne osobe za tebe,
da strasno ljubiš,
a da se ne povučeš,
I da veruješ,
u to ludo osećanje,
što se ljubav zove...

Umeš li,
Ako umeš,
Onda ti znaš da voliš,
i nemoj dopustiti
da ikada prestaneš,
Jer voleti znači živeti,
i biti srećan sa tim,
Živeti u jednoj osobi...

NITKO ME NE MOŽE POZNAVATI


Nitko me ne može poznavati
bolje no što me ti poznaješ.

Tvoje oči u kojima spavamo
nas oboje
dadoše mom znanju čovječjem
sudbinu bolju nego noćima svijeta.

Tvoje oči u kojima putujem
dadoše kretnjama cesta
smisao odvojenosti od zemlje.

U tvojim očima oni što nam objavljuju
našu samoću neizmjernu
nisu više ono što su mislili da jesu.

Nitko te ne može poznavati
bolje no što te ja poznajem.

Paul Eluard

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kada u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kada me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
na sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubav u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir mog dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dvije ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

ŽEĐ

I da se vratim s tisuće rana,
na prag kućni kad stanem,
ne nosi vode,
ni zavoja -
tijelom mi povij rane.

Enes Kisevic

Moje

Ti si naslov svih mojih misli,
moj horoskopski znak,
moj svet i veza sa svetom,
moja svaštara, moj nedostatak,
opravdanje za sve
i podsetnik da imam srce.
Moj si filter za vodu i vazduh,
krema protiv bora, vez na jastučnici,
namazana strana hleba i meda
i moje nebo sa pratećim objektima.
Moj si redovan i vanredni let,
ekstazi i bensedin,
moja dioptrija, moj kalup za sve
i veliko slovo svega što pišem.
Moja palata pravde,
moje rodno, radno i mesto za odmor,
pogonski motor sa unutrašnjim sagorevanjem,
moj dragi kamen mudrosti i ludosti,
kalauz za smisao
i jedino svetsko čudo.
Moj si vlasnik i moj potpis,
moja lična karta i razlog za sve,
moje Daminijetebe,
viza za Raj,
opomena pred isključenje
i orden u grudima.
Moj si semafor,
grudobran, gromobran i raketni štit,
opravdanje za moje postojanje,
štimer mojih reči
način i začin, reč za gvozdena vrata,
moja ljuljaška i moj hlad,
polazna osnova i završni sloj.

Moj si odgovor na svako pitanje,
moj aranžman, cvetni i muzički,
moja tri zadatka za zlatnu ribicu,
i jedino imanje koje nemam.
Ako ti se učini da nešto moje nisi,
to je zato što ne mogu sve da postignem od tebe.
I dobro je što si nečija, makar i moja,
jer čovek mora nečiji biti,
da ne bi sebi bio ništa.
Znam po sebi.

Goran Tadić

TAKO TUGUJE VETAR

Kao sto jecavi vetar kroz noc zuri,
tako moja zelja tebi hrli,
tako se moja ceznja za tobom budi.
O, ti zbog koje bolujem,
sta znas ti o meni!

Polako gasnu ova kasna svetla,
dolaze dugi i besani sati.
Noc ima tvoje lice,
i vetar koji o ljubavi prica
osmehuje se kao ti!

Herman Hese

srca sasvim gola
privlačnost bekonačna
tu mora biti varnica
fizika je neumoljiva
ako se ne sastavimo
spalićemo jedno drugo
ljubav koja ne može
slobodno da teče
besno kovitla se
dok sve oko sebe
u prasku ne raznese..

Vlada Vranić

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.
Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.
Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

Dragana Konstantinovic