Erotska poezija

Ovde možete da pišete svoje ili pesme velikih poeta erotske sadržine. Samo bez vulgarnosti, molim...

Pocepaj haljinu moje ludosti i strasti
obuci me noćas u greh i bol
dođi da sladimo se uzdasima
da pričamo našim telima...
Ti prilaziš mi poput ratnika
iz mene cure sokovi strasti
divlje te obujmljujem, jecam i drhtim
vrišteći od bola satkanog u ljubavi...
Umreću noćas usred ovog grada
u sobi punoj mirisa naših želja
umreću dok kaplje mi znoj sa čela
pomahnitala u vrtlogu neiscrpne pohote,
padam ti na grudi omamljena...

Razlivaš se po meni kao potoci ljubavi
tražim tvoje usne meke i čulne,
još nisam probuđena iz ove omame,
još gorim u vrtlozima požude...
Dok govorim ti da uzmeš me divlje
tvoje oči pretvaraju se u tamnu noć
pogled ti plamti kao svetiljka u noći
letimo ka zvezdi naše pohote...
Misli moje čitaš u mom oku
sa usana mojih popij sav plamteći žar
uzmi me, šapućem ti ponovo
u kosmičkom bunilu moga sna...

cat09

S A N

Neka te ne uznemiri , neobican pocetak pjesme ,
pricati cu ti mila , o snu , koji , u meni nocu , seta .
Vatri , sto me jutrom budi i miru koji osjecam ,
dok , u svakom koraku stiha , idem prema tebi .

Taman , kad se mjesec usece u sobu , prilazi mi san ,
a ti se , nevidljiva zamaknes iza prozirne zavjese .
Uz hladan zid proseces , nosis sunce , na ramenu
i pazis , da me , obris tvog pokreta , ne uznemiri..

U tom trenu , ispod krova , moga uspavanog tijela ,
s misli , samim rubom umornog oka , krisom legnes .
Ozarena lica , prekrijes moj osmjeh i poljupcima tiho ,
otjeras maglu , sa mojih , nemirnih ravnica .

Onda , starom mislju , primaknes se mome tijelu
i sa rijekom osjecaja , spustis prema uscu strasti .
Tu me tvoja ruka , k sebi , poput sutona , primi
i u odsjaju pijeska , skoljku bjelinom ponudi .

Kad vrt procvjeta , ti podamnom , dolinu otvoris ,
pa me njenim poljima i proplancima mamis .
Kako se vidicima slasti , primicem sve blize ,
to se san , kao vjetar , u meni , pokrece i mijenja .

Nista ne osjecam tada , osim tvoga , mekog tijela
i mojih uzavrelih dodira , preko njeznih proplanaka .
Odjednom shvatim , da sam sa snom , u tvome bicu
i da to, moja rastopljena dusa , u tvom tijelu sanja .

Presretnog i blazenog me budis , odlazis sa jutrom ,
ja se dizem i sa javom , na pocinak , s mirom spremam .
Vatra koju ostavljas , u sobi gori , ispod mojih vjedja ,
a svaki ugasli plam , u meni tad , novu zelju radja






Zal Kopp

Višak plavetnila



Ljubavi moja, budimo se stalno u nekakvom sjećanju ,
i već pomalo sijedi upiremo lica u sjetnu maglu.
Pa, mila moja, zar je cvrkut naših bradavica ranjen?
Sjeti se samo kako su nekada disale mirisom dunje,
i niz tvoje zjenice ponovno će teći višak plavetnila.
Vidiš ruke, sada su žedne, jer prsti još uvijek pamte,
ali tek kad strasti ponovno među njih uzdahe zapletu,
jedan dio tog božanstvenog neba na usne može leći.

Zato priđi, nećemo se više nikad rastati u mraku,
obećavam ti, na kamenom zidu ostaje teret srca.
Otvori bedra, umnoži svoje blaženstvo poda mnom,
plamti zrakom i zaljuljaj nogama pola mog stoljeća.
Učvrsti se kao nekada snažno u meni i raspusti kosu,
a svoje užareno tijelo zanosom moga korijenja veži.
Slobodno sakupi rastrčane snove i opojna maštanja,
i na taj se način po mojoj bjelini osmjehom razvuci.

Ljubavi moja, zauvijek ostanimo jedno u drugom,
utrobom se neprekidno izvijaju zvjezdane trave,
a njihove vlati milujući nas, ljube proplanke duše.
I konačno, osvanut ćemo kao jeka u najtišoj noći,
jer smo u vrtu pristiglog proljeća dobili vječni sjaj.
Tu nema otuđenosti koja u nama neće jednom proći
i nema tog nebeskog sazviježđa koji nas neće posjetiti,
jer nismo nepokretni dah što u daljini utočište traži.


Zal Koop

Znam,ovdje je dosadno hladno,
tvoje prinadleznosti
gnjave me u drugom i cetvrtom padezu,
ja bih da mi ne pricas persirajuci me
s visina bulumenta
na sve sam naviknuta i na ponizenja...
Ako hoces predlozi igru u WC-u,
ili pak u crkvi Santa Maria del Giglio,
i sve cu uciniti da te opcinim obljubom..
Ja nisam neka ta o kojoj sanjas,
ali ako me volis tada povest cu te u snove
mirisnih trava mog zavicaja,
gde divlja ptica uziva slobodu nebeskog raja
gde moje stado bez cobana luta poljem divljeg cveca
gde ja kad-kad sanjam da letim......



Kada je Halte Hildu izneverio dragi,
Ona ga je zapalila u letnjikovcu
U kome su uzivali mnogo dana pre zlocina
Gledala je dogorevanje svog ljubavnika, svojim ocima.
Da, nakon slavila opelo…….
I bog Tor nije verovao u ljubav,
Ni u besne planinske reke,
Ni vodenim dzin-zenama, nije verovao,
Svejedno i da je verovao,
Halte Hildu bi ga zapalila, i on bi izgoreo…
Sva su vremena drevna vremena
Cudna i jebena i sa mnogo
Viteza,vladara i jebaca, osvetnika i bundzija
Zena vestica, osvetnica i bludnica.
Monolitno, homogeno, jebeno, i opet jebeno…



Dok se gledamo
i usaglasavamo predstave,
...lepa sam sva i medenom ceznjom
kroz ochne mrene zuda
do krajnjih osjecaja bluda
u mene ulazis...
.....bludnica ,djavo,kurva i lljubavnica.
Drzis me rukom za ruku
i ko kap rose koja iskri
na casi belog vina maglinasto
pogledi nam tonu u dubine zenica
htela bih u vinu da me ispijes,
mene gorku i cemernu..


Autor nepoznat ( barem za mene)

Kratko i slatko ..

Na prevojima ti tela, ljubavi moja, ljubavi
Među dolinama vitkih i dugih nogu
Grudvicu mraka udom razgonim

Malo je morbidno ali je ovo vrh umetnosti ruznog.Bodler je najveci u tom.

STRVINA - Šarl Bodler

Sećas li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćes, kad dođe čas i za te
da s pomasću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tusto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

SPOJ
Tabani ugledase
Sunce.
Odobrih prikljucak
strujni.
Kazaljka je vremenska
stala,
radosnica pala.

Lepota se nastanila
svuda,
procvetao je dan.
jahac i Sunce
posustaju.
U susret im ide san.

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Federiko Garsija Lorka

... a onda ću ti ponuditi
usne
i ti ćeš ih uzeti svojima
i opet ću postati lahor
u tvojim rukama ja
još sam krhka i snena
u tvojim očima još znam
upaliti strast.
ugasiti svjetlo
upaliti svijeće
poznatih mirisa
rasplesati sjene
sa zidova

ljubi me...

............oči ti sjaje strašću u mraku
naslućujem da se smiješiš
gusta je tišina između nas dvoje
poput mliječne svjetlosti s ulice
koja nam zaviruje kroz prozore besramno...
htjela bih nešto zaustiti
ušutkuješ me poljupcem

znaš, ponekad te toliko volim

smiješno je, koliko su nam
tijela bijela na posteljini boje vina
ovdje se našla sasvim slučajno
kao i napeta tišina između nas dvoje
naviklih ostavljati otvorene prozore
kroz njih po nama padaju zvijezde
dok smo jedno

znaš, ponekad te toliko volim

i nećeš vjerovati za mene je doživljaj
ljubiti kažiprst položen na usne
pod svjetlošću strasti u očima
osmijeh na koži osjećam od njega se ježim
i ne želim izgubiti taj trenutak
tišine zaspale između nas dvoje
čvršće te stežem među bedrima da ne nestaneš...

znaš, ponekad te toliko volim.

Jovica ĐURĐIĆ

LJUVENA

Ti si lepa ljubavi moja, ljubavi
Ljupkija od svake ljupkosti
Savršenija od svih bogova

Vatre tvojih usta ljubavi moja, ljubavi
Izgaraju me svojom pomamom
U nagosti tela tvog i grudi ukrutljivih

Na prevojima ti tela ljubavi moja, ljubavi
Među dolinama vitkih i dugih nogu
Grudvicu mraka udom razgonim

A ti si lepa ljubavi moja, ljubavi
I tvoja haljina, kosa gusta, ruke, mirisi u travi
A ti si mi lepa ljubavi moja, ljubavi

DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

Devojčica skuplja svoja bela kolena
Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
Cvetove koji se u latice razlažu
Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
Koji se pale potajno u zenicama dubokim

Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
Samo je glad postala veća kroz godine
Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.

GRUDI DEVOJČICE

Kao da nikada neće sazreti
Napete poput dugačkih zrna grozdova
Pod glatkom kožom beline

Upinju se u žestokoj boli nagona
Sa tragovima poljubaca
Samo što ne iskoče mlade

U vatri predvečerja
Otisak ljupkosti
Sav je od nežnosti i ljubavi
I ustreptalo srce
Golo je do providnosti

Pri svakom naletu
Pri svakom dodiru
Bujne nadimaju se kugle
Kao da će prsnuti
Pod usnom žudnje

DOZREVANJE DEVOJČICE

ta devojčica
oštrih kupica grudi
nežna kupačica
vidra koja seče modri talas
celo je leto dozrevala

ponekad u pesku
rasplamsavala
gorela
dok sam joj ljubio
kapi kolena

nemiran beše galeb
njenih bedara
vučica tamnog međunožja
trbuh sa zrncima
sunčevog praha

Pripijala me uz struk
procvetavala kao cvet višnje
dok sam osećao slast rasekline
i pomamnu igru tela
ponekad je govorila
ljubni me

sva se otvarala
kao leto mirisima
davala
pomalo uzdisala
i posle svega
ostajala dugo
astralnim očima
zagledana u nebo

Jovica ĐURĐIĆ

Noć prepuna tebe i mene

Noć, utkana u prozirnost mojih zjenica
ispunjava drhtavu vlažnost nijemih usana
i diše poljupcima noseći me u obličje sna,
gdje tiho ispijam prozirnost tvojih zjenica.


Noć; počinje u izmaglici tvojih nagih dodira,
tik uz osmjeh, u tirkiznim žilama vremena,
i sa zanosnih bridova vrištećih bedara
razlijeva te u izmaglicu mojih nagih dodira.


Noć posjeduje taj rasuti okus zvijezda,
i te čestice što nahrupiše glatkim sjajem,
na valovite ruke, na tajnu tvoga trbuha,
neprestano nudi kao rasuti okus zvijezda.


Noć vrelinom jezika prati uzdahe kože,
i povrh drhtave bjeline prelijeće nebo,
a unutar mraka želi samo naša tijela,
pa uz pomoć tišine prati uzdahe kože.
Noć-čarobna, noć-pustolovna, ona noć
što od bezbrojnih molitvi priznaje našu,
ta noć, natopljena našim svježim znojem,
savršena noć, noć-pustolovna, ova noć.


Noć, crna, ugljena, razbuđena, zanjihana,
prepolovljena na svjetove svjetlosti i sjena,
topla oko vrata, jara oko struka, žar u oku,
noć crna, ugljena, razbuđena, zanjihana.


Noć poput sna duboka, na pučini postelje,
nevidljiva i mračna, prepuna tebe i mene,
tone lepršavim šuštanjem noćnih zagrljaja
u dugo pripremanu oluju na pučini postelje.


Zal Kopp

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
Lorka

Naša tijela
Pučina istkana tvojim njedrima
i ravnica što odolijeva sjevercu,
odvajaju noćas, misli samo za tebe,
jer žele ovu noć uklesati u kamen.

Kao šapat tvog imena, ne prestaju riječi,
kaplju, kao kakve kapi kiše,
kap po kap, jedna za drugom
i pred ponoć poniru kroz pore vremena.

Sanjam kako se prostireš ispod neba,
tvoje grudi sanjam, bedra tvoja.
Plodna poput vode, rastežeš se dolinom
preplanula i puna sunca.

Toliko snage i nježnosti zatičem na jednom mjestu
i omamljen gledam preko tvojih šuma.
Ruke u tvojoj kosi saplićem o zvijezde
i sve me upija u pogledu i pamti.

Ti se, mila, pružaš prema meni,
a preko mojih dlanova tvoje brazde
drhte u klasju, išarane plodovima
i dodirom cvjetovi pospani postaju.

Dok se tako mirisom trave pokrivamo,
tijela nam se u predvečerje upijaju
i pod oblacima počinju slagati,
nit po nit, u svoj ljubavni vez.

...trenutak...

uz glasne vriskove
prodirem u tebe
duboko u crveno
dok slatko i jako
boli te žestoko
zarivaš nokte
do krvi duboko
za svaki dah
boriš se očajno
vrtiš bokovima
nestrpljivo brzo
proždireš mene
i moje telo
guta te vatra
iz mojih kukova
sada si moja
u trenu poslušna
vrela i znojava
dok te iznutra
moje seme
celu ispunjava
u tebi razliva
kao pena
na plavim talasima

Vlada Vranić...

Nabrekao u tebi grlim te muževnošću,
i dok ti dajem muškost predajem sebe,
a lice koje promatraš, strast je u očima,
možda u zanosu izgleda djetinjasto,
možda dio mene pjeva zajedno s pticama,
ali upravo nježnost koju toliko voliš
punog se glasa otvara u tvojim rukama,
zato što su moje ruke užarene tobom

Zal Kopp

Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja


Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašići ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
U čardaku ni na zemlji ni na nebu.


Ruke što su važdan milovale gvožđe
sad na njenim vrelim bedrima vijore.
Ratar ljubi tako ko da mulja grožđe
Ratar grli ženu ko da njivu ore.


Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.


Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu.
Desna ruka vična biču i zdravici
češlja crnu ovcu u dolu Vranovcu.


Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sijede starice.
Kad bi znale kako ratar noću pluži
mnoge bi carice bile ratarice.


Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji.
Ratar vodi ljubav ko da argetuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.


A Ratarica mlečna mlekarica
slatkomučenica s anđeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorena do pupka tupim raonikom.


Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ćeramida s krova.
Ratar drma stabla ko da trese zvezde
Puca ko da motre ga svi preci iz rova.


Cvili pod njim žena kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
i slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.


Posle ljubavi ko i posle bitke
Ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.


Dva tela van vode i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.


Ponoć već tu je i zvezde se bliže
Rataru što trza ruku iz nedara
i šiba kuče meseca što liže
pozlaćene brazde njenih bedara.


Dobrica Erić (1936)

Црвен бан - народне еротске песме - део 4

Lepa Kata

Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata

Ljubivoje Ršumović

Zajedno ćemo svući tjela - Enes Kišević


Ne guši krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noć
neka misle da rađamo se
neka misle da umiremo
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno ćemo svući tijela
i smijat ćemo se
i smijat ćemo se i plakati
zajedno
još samo malo
još samo malo se drži
za moje ruke od svjetla

Noćas vodimo ljubav, ti na meni i ja u tebi.
Širimo po nama mjesečinu i zvijezde,
njihov se odsjaj sladi uzdasima naših tijela.
Mila, držim te za struk i pratim toplinom pokreta,
ulazim i topim se u tvojom bedrima,
a moje usne preuzimaju tvoje grudi
i jezikom maze nabrekle bradavice.

Noćas vodimo ljubav, ti poda mnom i ja na tebi.
Ispod naših tijela vri noć
i putanjom milovanja uspavljuje pjev ptica.
Svaki prst utiskujem kožom i ćutim mekoću,
a prepone mi među tvojima gore,
pa me zanose i poput rijeke tečem.
Uzimaš me snagom mora.

Noćas vodimo ljubav, ti do mene i ja kraj tebe.
Uskovitlani zrak pomiče zidove,
sve smo bliže zori koja otkucajima stiže.
Pomiješani sa suncokretima
osjećamo kako se ritam u nama ne smiruje,
postaje žešći i oslobađa strasti naših trbuha.
Jutrom nam liježe ravnica u dlanove.

Šutim i želim te kraj sebe
svom snagom muškarca.

Slušam kako u meni
besprijekornom ljepotom žene,
bujaš.

Žudim za tobom
zlatno nasmijanom,
jer si nježna
i moje tijelo iznutra ljubiš.

U meni,
u mom tijelu uzdišeš,
kao žena,
koju oduvijek sanjam.
Lijepo i zanosno.
Požudno.
Dva mi srca donosiš.
Ostavljaš ih
iza mojih bijelih grudi.
Sva ponosna,
kao slavuj
sretna,
s jednim srcem pjevaš,
a s drugim,
na svoje me usne polažeš
u svom zagrljaju čuvaš.

Ti si moj spokoj
i volim te snom dotaknuti,
ali ipak, najviše te
kao vatru uživam.
Tvoj korak,
tvoj oblik,
tvoj miris,
i blagost tvoga bića,
to su moja vatra,
moja voda,
moj zrak
i moja zemlja.
I takvu te iskrenu,
dok me u svoje tijelo
naga primaš,
svake noći u sebi volim
i svom snagom muškarca
želim.

Zal Kopp

Oblacim haljinu boje
tvojih ociju
Tvoj me dah kao
parfem obavije.
Zagrlim sve tvoje
misli ...
Usne premazem
tvojim osmehom
u kosu upletem
sve dodire ...
Zakitim se
tvojim recima,
nastupa carolija
dok rasirenih ruku
cekam da me vetar
ka tebi odnese ...