Poezija noći

Čudesna milost je noći preuzvišene, i niko
Ne zna kako ni šta će zbiti se njenom voljom.
Premda pokreće svet i dušu ljudsku u nadi,
Ni mudrac ne razume šta ona sprema, jer to je
Volja svevišnjeg Boga, koji te jako voli,
I zato više od nje ti voliš sunčani dan.
Ali i bistro oko voli katkada senku
I zabavlja se da pre potrebe okuša san,
Il se i postojan čovek zagleda rado u noć,
Da, njoj i dolikuje posveta venca i pesme,
Jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvim,
A sama postoji, večna, u najslobodnijem duhu.
No mora nam za uzvrat, da bi nam u trenutku
Oklevanja u tami oslonac nekakav bio
Zaborav da udeli i sveto pijanstvo,
Udeli reč što struji i zaljubljenim je slična,
Besana, i puniji pehar i smeliji život,
Sveto sećanje k tome, budni da ostanemo noću.

Helderlin

Ja volim noci, njine mutne zbore,
I njine tisine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.
Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore,
Sume u toj pesmi, i sapcu i struje;
I moja se dusa jasno u njoj cuje,
Kao neko tamno nevidljivo more.
Ja sam deo noci. Nad vodom i humom
Kad jutarnji vetri svojim blagim sumom
Pogase lagano bele zvezde njine-
Ona sumi zbogom u odlasku naglom,
I uvija tuzno, ko cvece i stene,
Moje mracno lice suzama i maglom.

J. Ducic

Vedra ponoć

Ovo je tvoj čas, o dušo, tvoj slobodni let u bezrečje,
Daleko od knjiga, daleko od umetnosti, dana gotovog, posla svršenog;
Javljaš se cela, tiha, zagledana, dok ti je u mislima ono što najviše
voliš -
Noć, san, smrt i zvezde.

Volt Vitmen

Noćna pesma

Noć je: ah, zašto moram biti svetlost! I žeđ za noćnim! I usamljenost!
Noć je: sad moja čežnja probija iz mene kao vrelo - čeznem za govorom.
Noć je: sada glasnije govore svi vodoskoci. A i moja duša je vodoskok.
Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma zaljubljenika.

Niče

Trska šumi na vetru,
ne spavam i osluškujem
hoće li mi njeni uzdasi razbuditi srce.

Izumi

Ponor

Paskal je svoj bezdan svud nosio sobom.
- Avaj! sve je ponor - delo, želja, reči,
Snovi! Dignutom mi kosom vijoreći,
Vetar straha često puni me teskobom.

Svuda, kroz visine i dubine vidne,
Strašni nas prostori pritiskuju mukom...
U dnu mojih noći Bog znalačkom rukom
Crta bezbroj lica more neprekidne.

Sna se bojim kao mračnih grdnih vrata
Otkud zjapi neka strava nepoznata;
Sa svih je prozora samo beskraj vidljiv,

A moj duh, sav smućen od tamnih otkrića,
Pred ništavilom je bešćutnim zavidljiv.
- Ah! zar večno biti rob Broja i Bića!

Šarl Bodler

Тёмная ночь

Тёмная ночь, только пули свистят по степи,
Только ветер гудит в проводах, тускло звёзды мерцают...
В тёмную ночь ты, любимая, знаю, не спишь,
И у детской кроватки тайком ты слезу утираешь.
Как я люблю глубину твоих ласковых глаз,
Как я хочу к ним прижаться сейчас губами!
Тёмная ночь разделяет, любимая, нас,
И тревожная, чёрная степь пролегла между нами.
Верю в тебя, в дорогую подругу мою.
Эта вера от пули меня тёмной ночью хранила...
Радостно мне, я спокоен в смертельном бою:
Знаю, встретишь с любовью меня, что б со мной ни случилось.
Смерть не страшна, с ней встречались не раз мы в степи...
Вот и сейчас надо мною она кружится,
Ты меня ждёшь и у детской кроватки не спишь,
И поэтому знаю, со мной ничего не случится!

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam ko drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete, —
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

Rilke

Noćas ću pod jastuk staviti gorski kristal
i reći ću ti tajnu trajanja
jer definiciju vremena izmisliše duhovni kastrati
sluđeni ljubomorom pred tuđim toplim posteljama
ne znajući sami kako da traju, a žele
Noćas ću ti pričati kako je vrijeme
omeđeno nevidljivim, a surovim granicama
za koje zlosrećnici i ne znaju da postoje
srećnici se jedva usude preći ih prvi put
a tek po neko zna im beskraje

Noćas ćeš saznati ono što mi je odavno jasno
povešću te u središte vremena
samo jednim slijepim dodirom
Vodiću te bez putokaza tim prostranstvom
od prvog pogleda u zametku
prve kapi znoja, pve vreline u narastanju
do vriska koji, prije nego se objavi
svaki put ponovo raskida utrobu
kosti u prah rastače
tvoreći vrijeme opipljivim
tamo gdje trajanje počinje svoj život mimo svega
tkano ustalasanom puti od dva tijela i dva bezumlja
utamničenim u svojim surovim granicama
u vremenu bezvremenom trajući vječnost

I postaćemo miljenici vremena
Mi prokleto sretni
iza samo naših surovih granica u trajanju

- Nocne misli -
Zao mi je vas ,o jadne zvijezde ,
Koje divno tako jasno sjate ,
Nevoljenom svIjetleci brodaru ,
Bez nagrade od Boga i ljudi
Jer ne znate jadne ,sto je ljubav ,
Nit ste za ljubav ikad znale !
Bez prekida vode vjecni sati
Nebesima povorke vam sjajne .
Kakve li ste prevalile pute ,
Dok ja bijah u narucju drage ,
Ne misleci na vas ni na ponoc !

...
No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.
San o njima je potom život. Ali bludnja
Pomaže, kao dremež, i snaži nas nevolja i noć
Dok junaka dosta u bronzanoj ne poraste kolevci,
I srca, ko pre snagom nebesnicima sličnih.
S grmljavinom tad će doći. Međutim često mi se
Čini bolje da spavam, no tako bez drugova da sam,
Tako da iščekujem, a šta da činim i kažem
Ne znam, i čemu pesnici u oskudno vreme?
No oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina
Što od zemlje do zemlje hodiše u svetoj noći.

Helderlin

Ne diraj mi ćutanje
ne noćas
ne ovu tišinu
jer od one je vrste u koju ne zalazalaze
ni šumovi grada spremnog za san
u kojoj zadnji autobusi
bezglasno voze nijeme putnike
u kojoj ni komšijin pas ne reži
ne usuđuje se
Preširoko je
preduboko
bestidno
razotkriveno u svojoj silnosti
smrznutim trepavicama
a nije tvoje
U njimu je sve što bilo je i biti neće
što bila sam i biti neću
Samo me pusti
da noćas prećutim sebe
jer ako probudiš tišinu koja nije tvoja
rastočiće se ova noć na surove komade
razbitće se svi dani prije nego stignu
izgubiću se u tim krhotinama oštrih ivica
izgubićeš me surovo unakaženu sjećanjima
izgubiću te zvukom
a tišina će i dalje ćutati
u svojoj ogoljenosti
osmjehom silnika

Pesnički stanuje čovek

Ako je život sve sama muka, srne li čovek
Pogledati naviše i reći: takav
I ja želim biti? Srne. Dok mu na srcu
Još ima usrdnosti, čistote, čovek sebe
Srećno meri s božanstvom. Je li Bog nepoznat?
Da li je on očit poput neba? Pre ću poverovati
U ovo drugo. To je mera čoveka.
Pun zasluga, ipak pesnički stanuje
Čovek na ovoj zemlji. Ali senka noći
Osute zvezdama, ako tako mogu reći, nije čistija
Od čoveka što se zove slikom božanstva.
Postoji li na zemlji kakva mera? Ne
Postoji.

Helderlin

MAGLA


Ogrnuta si u svoju treću samoću od magle.
Osjećam je kroz svoje tijelo kao čelični mač,
koji me probada izmedju srca i tjeskobe.

Tvoja prva samoća je od nježnosti i puna je andjela i zaborava.
Tvoja druga samoća je u veselju.
U svojoj trećoj samoći si nepomočna, neznana i blistava:
topla ruka, domaći cvijet, samoća.

Volim te mirnu pod onim tamnim staklom koje zadržava cvijet
i u njegovu životu ograničava ovu hladnu potopljenu zemlju.
U tvojoj trećoj samoći šutiš i gledaš očima gazele,
nijema pred stvarima svijeta; poslušna pred djelima nebe.

"Magla je - kažemo - kao istina tamna i žalosna."
"Magla - odgovaraju nam - predstavlja tajne koje nam nisu dostupne."
Ipak, mi već po našem bolu i našoj radosti znamo
da je sve tako jednostavno, tako slobodno, tako puno bolova i želja,
da će nas ovaj sivi svijet, na kojem živi magla, vrtjeti do smrti,
da se ovdje hrani bojazan i povjerljivost, panična strava i drhtave nade,
odbojnost i spletke, blaga intimnost i ljuta mržnja ljudi;
lovor i kopriva, samoća.

Znamo da uzalud pokušavamo otrgnuti se iz tog čudesnog zagrljaja,
koji je mutan i pun noći, strave i kliktanja:
"To je magla", vičem, kad je vidim kako dolazi,
pun nježnosti i tjeskobe.
"To je magla", kažu svi dok polako napreduje
sa svojim sivim masama,
kao golemo ranjeno more,
rodjeno u utrobi muzike.


Luis Fabio Xammar
1911-1947, Peru

Ko je

Ko je
Niko
To samo kuca srce moje
Vrlo jako
Zbog tebe
Ali napolju
Mala bronzana ruka na drvenoj kapiji
Stoji nepomicno
I ne mrda
Ne mrda ni malim prstom.

Zak Prever

Secaj me se

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...

Alfred De Mise

Usamljenje

Volim da slusam vetar i kisu i da sam
Lutam unaokolo kroz sumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tesim se kad kao putnik u neki tudji stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako zivi i srecan je i pati,
Pa, negledavsi se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`nocu, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bica i posmatram sa stravom
Tudjinu silnu i pustos sred samog srca mog

Herman Hesse

Na kraju krajeva, osećati - to je najbolji način putovanja.
Osećati sve na sve moguće načine,
Osećati sve preko svake mere,
Jer sve su stvari, zapravo, prekomerne,
I sva je stvarnost prekomernost, žestina...

F.P.

PjESNIK

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju...
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

S. Jesenjin

O, Noći čežnje, ljubavi i uspomena!
Ti, svemoćna Noći, što stojiš između patuljastih oblaka zapada i jutarnjeg svitanja, što oponašaš oštricu straha, što se mesecom ovenčavaš, što se u ruho mira odevaš, što sa hiljadu očiju u dubine Života gledaš, što sa hiljadu ušiju osluškuješ zvuke Smrti i Ništavila!
Ti si tama koja nam nebeska svetla pokazuje, dok je Dan svetlost što nas u zemaljsku tamu gura.
Ti si nada koja nam oči otvara pred divotom Beskraja, a Dan je obmana što nas kao slepce vodi svetom normi i ograničenja.
Ti si pokoj koji nemušto saopštava tajne živih duša što hodaju nebeskim visinama, a Dan je buka koja ne da mira dušama onih što se predaju svojim željama i strastima.
Ti si pravednik koji svojim snenim krilima izjednačava snove nejakih sa željama moćnika.


Halil Džubran

Ti si moja ljubavna pesma
moja prva misao
kad me jutro probudi
ti si potreba i smisao

Ti si tim za koji oduvek
iz sve snage navijam
mnoge zene lude za tobom
a ti meni pripadas

Ref.
Da te volim, malo je reci
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreci
da te jos nisam pronasla

Da te volim, malo je reci
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreci
da te jos, da te jos nisam pronasla

Ti si moja zivotna ljubav
neko ko me zagreva
kad je hladno i svuda je tama
ti si svetlost jedina

I mada znam da ponekad sumnjas
iz nekih starih razloga
ti si poslednji na ovom svetu
koga bih ikad izdala

Ref.
Da te volim, malo je reci
ti si moj par pod zvezdama
i ja nista ne bih znala o sreci
da te jos, da te jos nisam pronasla

На моме узглављу сву ноћ мирисаху
Чежњиво и слатко твоје тамне косе,
Док се шапат чуо као песма росе,
И дуге заклетве у очајном даху.
А ја ипак не знам за радост и срећу;
Ја се бојим твоје подмукле Лепоте,
Да освету једном не затражи већу
За свирепа права што јој други оте.
Благосиљаш ропство и тегобне узе,
Срце ти је пуно небескога плама,
И сишла са мном до патње и срама,
И пролила си најсветије сузе.
А стрепим пред твојом подмуклом Лепотом -
Да не дигне једном, као гладна вила,
Док жалосна срца и не слуте о том,
Два своја у сузе замочена крила.
И док љубав гори свим жељама њеним,
И ноћ тече дуга, мирисава, собна,
Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна
Лепота, с очима вечно замишљеним.

Dučić je car.

Ne samo kao poeta, vec i kao filozof.

Ovde su svi u pravu. I ti, generale, i Laza, i Dučić. Samo ja robujem. A šta ću kad je volim?