Poezija noći

Onda si i ti u pravu.

(...)

Смеј'о се к'о кловн и месец Жућа
иако душа оста без цвета
чудно био сам пун надахнућа
као да имам шеснаест лета.
Растанак у зору би нам уз сету
са загонетним оком, рукама...

Има нечег лепог у лету
а с летом нечег лепо г у нама.

С. Јасењин

Milutin Bojić

Svu tugu svoju u te bih da skrijem
I da, drukčiji no što me svi znaju,
Na tvome nedru, ko u rodnom kraju,
Krišom od ljudi suze svoje lijem.

Samo tvoj da sam, i sav da se svijem,
I da me oči tvoje vode raju,
U kut gde boli i uzdasi staju:
Iz tvoga oka da utehu pijem.

Moj bol je velik, od sveg bola veći,
I samo tebi, tebi ću ga reći:
O, budi svedok moga iskušenja!

I vratiću se čist, u svet pun gada
I vratiću se bez greha i jada.

]

Noćna pesma

Noć je: ah, zašto moram biti svetlost! I žeđ za noćnim! I usamljenost!
Noć je: sad moja čežnja probija iz mene kao vrelo - čeznem za govorom.
Noć je: sada glasnije govore svi vodoskoci. A i moja duša je vodoskok.
Noć je: sad se tek bude sve pesme zaljubljenih. A i moja duša je pesma zaljubljenika.

Niče

O, Noći čežnje, ljubavi i uspomena!
Ti, svemoćna Noći, što stojiš između patuljastih oblaka zapada i jutarnjeg svitanja, što oponašaš oštricu straha, što se mesecom ovenčavaš, što se u ruho mira odevaš, što sa hiljadu očiju u dubine Života gledaš, što sa hiljadu ušiju osluškuješ zvuke Smrti i Ništavila!
Ti si tama koja nam nebeska svetla pokazuje, dok je Dan svetlost što nas u zemaljsku tamu gura.
Ti si nada koja nam oči otvara pred divotom Beskraja, a Dan je obmana što nas kao slepce vodi svetom normi i ograničenja.
Ti si pokoj koji nemušto saopštava tajne živih duša što hodaju nebeskim visinama, a Dan je buka koja ne da mira dušama onih što se predaju svojim željama i strastima.
Ti si pravednik koji svojim snenim krilima izjednačava snove nejakih sa željama moćnika.


Halil Džubran

Vedra ponoć

Ovo je tvoj čas, o dušo, tvoj slobodni let u bezrečje,
Daleko od knjiga, daleko od umetnosti, dana gotovog, posla svršenog;
Javljaš se cela, tiha, zagledana, dok ti je u mislima ono što najviše
voliš -
Noć, san, smrt i zvezde.

Volt Vitmen

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

То је тишина веселих очију
Са танким велом мистерије звука,
С полусном среће кроз ту песму тију,
Тако далеко од животна хука
К’о срећа звезда, и сна, и младости.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

Добро ми дош’о, тренуте радости!
Знај, моје срце за звезду је сваку
Везано златним концем и кроз таму
Облака ових, кад мис’о на раку
Не пада ни уз воњу земље саму.

Ноћ.
Ко чује
Како ноћних сени
Сетна песма тужи им на лири?
Тамна липа у тишини мири;
Цветови су сузни њени.
Прокапљује.
Ноћ.

Uspavanka za gospodjicu N


Rekla je samo nemoj
... i dan se povukao u svoju crnu sjenku
ispod koje su nesretni zemljani patuljici igrali ruski rulet sa drvenim pistoljima,
... I bio je Vrbas, al ne onaj koji dunavom odlazi u Crno more, vec onaj ispod Kastela,
koji se vraca po pricu za uplakane vrbe sa ade
... i bila je mjesecina cije su zvjezdane oci olovni oblaci prekrili svojom vlaznom pelerinom...
... i bili smo mi
i nismo bili...
dvije sjenke, jedna sjenka, pola sjenke
i sutnja... i sutnja... i sutnja...

.. i znao sam...
tek kad se iz kastela pojavi prvi svitac moci cu nekako
da joj kazem...

Oprosti sto nemam rijeci tisih od pcelinjeg zuja,
dok mjesec sledjenim srebrom zasipa jesenje vrbake.
Srce se najlakse opije ranjenim korakom,
leluja prtinjajuci nebesku stazu kroz sunce i kroz oblake.
Oprosti sto su mi oci prepune zlatnih svitanja,
pa su mi breze, princeze, umotane u marame od lana.
Na koplju ti nosim dusu umornu od samoce i skitanja,
da kisne pot tvojim balkonom bez kaputa i kisobrana.

Umiven suzama neba sto prijeti da se u slapu prospe
sapucem ti uspavanku rimama iscezlih trubadura,
a u srcu nosim medaljon sa ikonom presvijetle Gospe.

Moje su pjesme nocas umolitvene u labirint od nada,
pracene muzikom kise, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji... mjesecina pada...


Rekla je samo nemoj...
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak svijeca u staklu...
i ne znajuci da igraju posljednju noc...
... i ponovo je bio mjesec oskrvavljen kao djecji balon
nakon strasnog poljubca nokta
... i bio je splav od poljskog cvijeca za Robinzona i za Petka,
koga su vjetrovi slucajno poveli na malo nocno kupanje
... i bili smo mi... i nismo bili...
dvije sjenke... jedna sjenka... pola sjenke...
i sutnja... i sutnja... i sutnja...

i znao sam...
tek kad iz Kastela zapjeva prvi slavuj moci cu nekako da prosapucem...
Ovdje u zatvoru sobe, u kraljevstvu koje te sluti
u svakom zovu trube napravljene od vrbovih kora...
Ovdje gdje jednako traju i vijekovi i minuti
i gdje bijeli jedrenjaci deru pucinu mrtvog mora...

dani disu na skrge i u ponoc bi da se udave
u rijeci sto ispod zemlje svoje korito guta,
u ciju sjenku je bacen kljuc od trostruke brave
sudbonosnih vrata, na papirusu pisanog puta.

Noc se po zemlji kotrlja strepeci od svakog kruga,
opijena mirisom dunja sto ih nitko ubrati ne zeli...
neke se ptice nikad ne zele vratiti s juga...

Niz nisku usnulih rijeci crvenkasta cure slova...
Suti i ne gledaj mjesec sto se nedoklan dijeli,
nad ikonom gdje kleci gresnik bez bozjeg blagoslova.
Rekla je samo nemoj...
i nicu jos vjerovale ribe sto ponekad u sumrak izlaze iz Vrbasa
da slusaju saputanje juga u narucju breza i topola...
.. i bio je camac u zicama od puzavica , bez uzeta i sidra,
svjeze ukraden iz doline naseg djetinjstva
... i bila je mjesecina... nocno sunce... kasika meda i
gitara na kojoj su svirci svirali Uspavanku za gospodjicu N...
i bili smo mi... i nismo bili...
dvije sjenke, jedna sjenka.. pola sjenke...
i sutnja... i sutnja.... i sutnja...

... i znao sam...
tek kad se na Kastel sruse prve zvijezde ona ce znati...
Lagan sam kao perce iz krila divljeg gusana
kome su lovacke puske otkinule pola kljuna.
I doci cu ti kao sjenka da pokupim secer sa usana
koji ce pospanim okom da osvijetli jesenja luna.

Ne trazi me na trepavici nocne lampe
gdje se sijenka ukrsti sa kazaljkom nocnog sata.
Ja imam dvorac od macuhica i ako podignes ruku
dodirnut ce nam se prsti
za malu nocnu muziku... kidanih srebrnih zica...

I da znas... kad noc napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puz pred obrisom nezvanog gosta...
... ja lelujam kroz vrbake sa smjeskom sto se siri.
I neznam gdje pobjeci osim sna,
koji boji u lila ...mjesecevu dugu sto se zlati povrh mosta
gdje ces biti zauvjek
i gdje si oduvjek bila.

Miladin Beric

Херман Хесе‎



Како су тешки ови дани!
Ни ватре да ме загреје
ни сунца да ми се насмеши,
само пустош,
само хладноћа, без милости!
Неутешне гледају ме
чак и јасне звезде
од када спознах
да љубав умире.

Tisina

Tisina,cutanje,
jedini dozvoljeni nacin razgovora
sa samim sobom.
Moje ja i ja,
nocas cutimo o tebi.
Mada cutimo citav zivot zajedno
sada smo odvojili malo cutanja
i dotakli, do sada jedinu temu
oko koje se ne slazemo.
Ja nocas cutim o tvojoj lepoti,
treptajima,veselom duhu
Ali to preseca moja ja cutanjem o tvojoj hladnoci,
otudjenosti,neiskrenosti.
Ja se opet ne dam
Cutim o nekim nasim danima,
trenucima,sekundama...
A onda me moje Ja upita:
Gde je ona sada,
zasto se sa tobom ne smeje
Zasto sada ne prica sa tobom,
nego ti tako ponizno,nisko,
cutis ovde samnom,sa tobom?
A ja...
Ja te samo branim cutanjem...

S.Ivanovic

Noćas bih htio da budem
tvoj mali drveni lutak
čije će oči da svijetle
kao fenjer sa seoskih kola
da budem tvoj jastučić
u jedan plačni trenutak
raznježen cvijetak sreće
što raste iz cvijeta bola.

Nemoj da ga bereš po mraku
jer mrak te nebeskom crta
zbog te sam slike probao
opojno vino od gloga
što zrije na tvojim usnama
u stakleniku rajskoga vrta
gdje sam već jednom bio
sjenovit u naručju Boga.
Noćas bih htio da budem
jedini mornar na brodu
što plovi od mora do mora
tvojih usnulih svjetova
napravio sam ga od lokvanja
pa ponekad propušta vodu
i zato ti letucka u oku
i nije mu do drugih letova.

Sve što se u srcu krije
jednom se zarumeni
jer srce za svaku ružu
predvidi tajni kutak
kada ti zaspim na ruci
zaspi i ti u meni
hoću noćas da budem
tvoj mali drveni lutak.
M.Beric

Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napiši
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi.
I korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zameće ti trag.
Gledam te. A sneg sipa.

I sve te više znam.
U sobi miriše lipa.
Ponoć je. Opet sam.

P.Zubac

Jedna intimna istorija

U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže pođoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I mi da smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih...

Velimir Rajić

Александар Сергејевич Пушкин‎: НОЋ

Сав чежња, милошта, мој глас чим си преда мном,
Ремети ћутање у ноћном часу тамном.
Крај моје постеље, при невеселој свећи,
Промичу стихови сливени, жуборећи -

Бујице љубави што, пуне тебе, хује.
Блистави поглед твој с осмехом знаним ту је,
За мене сија он. И чујем сад, у тмини:
- Мој мили - твоја сам - да, твоја сам, једини.

U NOCI PUNOG MJESECA

Nocas sam samo leptir
koji u mljecnom putu tvoje kose
glumi medonosni cvijet.
I malo mi je ove moje prasume
u kojoj poput nacetog vrganja
starim u svjetlosti.

Samog me nema
pa mi se i sjenka uvukla u kamen
po kojoj gmize mjesecina,
poput miholjskog gustera
umanjena za najveci dio mene,
koji sada negdje s tobom suska
po bojama jeseni koja se razliva.

Noc je punog mjeseca,
moja mjeseceva djevojcice,
pa te ne trazim pod desnim kapkom
gdje povremeno stanujes
i gdje ti je krevet i nocno ogledalo
i duguljasta lampa koju palis pogledom..
nego u krugu sto spaja dvije delte...
Trazim te,
dok se onaj lopov u grudima
koji otkljucava brave koje je vec jednom otkljucao,
divi svojim madjionicarskim rukama
u kojima se kalauz zacas pretvara u ruzu.

Cvrkucu zvijezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorista iluzija.

Obuci se,
kad sjenke prerastu prazninu
sa pristojne udaljenosti ce mjesec da izviri iza oblaka
da doceka moj znak.
... Jer najjace svjetlo se ipak krije u mraku...
Oprosti
jos samo...
jos samo da u bunar zelja ubacim ovaj zamotuljak od stihova.
M.Beric

Najljubavnija pesma
Ovo je zaista najljubavnija pesma
a ni rec o ljubavi.
Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava,
neko u ovoj sobi samo cuti,
cuti i gleda kako mesec putuje,
preko pokislih gradskih krovova za pticama.
Ovo je zaista najljubavnija pesma
a ni rec o ljubavi.

Prvi sneg

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.

Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.

Sonja , izađi da skitamo ,
noćas je nestvarno lijep grad.
V.Nikolic

ČEKAĆU TE

Podeliću i ovu noć,
sa zvezdama,
i došapnuću oblaku
koji luta
da te potraži,
I da ti kaže
kako je težak uzdah,
Kada tebe nema,
kada nedostaješ,
u ovim samotnim noćima...

I mesec zaustavljen
u mojim očima,
zarobljen u mojim mislima,
vratiću ovom nebu,
da ti put osvetli,
I nacrtaću,
te poznate staze
usamljenim pogledima,
da me lakše nađeš,
da se lakše vratiš...

I čekaću te,
čekati i ove noći,
da se pojaviš,
neku nadu mi daš,
da i ti postojiš,
da i ti mene čekaš,
Negde zaustavljena,
na pučini,
ovog beskrajnog
tamnog horizonta,
ove noći ,
prepune zvezda...

jeseni…

kaldrmu blatnu prekrilo lišće…
u njedrima zlatna jesen…
dane modri, čmasti, tamni…
pahulju čekam, bijelu da spasi…
u samoći dal si sama?
list uveli prekri pola dlana…
crvena boja igra je plesa…
moja ti si plavet adresa…
u sobi samoće leptiri žuti…
ćute dok ponoć otkucava…

Treba mi žena, noćas...
da me zagrli, obgrli,
da prenoćim u njenim očima,
a, sutra ću opet na put. Sam.

Potrebna mi je noćas,
da me zaveje svojim poljubcima,
da je držim oko struka, obema rukama,
kao da je samo moja...

I kad se sretan probudim,
na njenom toplom stomaku.
Da ne žalim... ni da je to,
- Moj poslednji dan