Poezija raspolozenja

Volio bih da sam nocas suza,
da lagano potecem niz Tvoje lice,
zaustavim se na Tvojim usnama
i uz poljubac nežno Ti kažem...
Laku noc, volim Te!

STRAMBOTTI

6

U disanje si moje upevana
K'o molitva u obred. Tobom disem.
U rukopisu mom si upisana
Izmedju svakog slova koje pisem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja cu biti neizvesnosti lisen -
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

Ivan V. Lalić

I opet mi duša sve o tebi sanja

I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...


Šantić...naravno

Maestro ,
...jesmo li sada budni ili snivamo?
Kako god zelis , nema nikog drugog izuzev nas koji o tome odlucujemo.
A kad sanjarimo ili snatrimo ,jesmo li tada budni ili usnuli?
I jedno i drugo ,istovremeno.
Kako cemo ti i ja ,nadjeni ,znati da vodimo ovaj razgovor budni?
Necemo nikako ,jer sve je uvek ,med javom i med snom. :hmmmm:

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći

i umoran sam od traženja rešenja,

koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.

I prolazi vreme, ruke nam jačaju,

ali ne rastu.



A da zakoračiš?

Ne, ne smeš prva,

a ja ne mogu biti ispred tebe.

Da krenemo skupa?

Ko bi se toga setio?



Ne kradi mi međuvreme,

ako već ne osećaš svoje.

Postaću hladan i promeniću se,

ali kad-tad ću eksplodirati.

Ko će da skuplja parčiće? Ti?

Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.



Ne kradi mi međuvreme.

Ono nije naše.

Ono je moje.

I nije između nas.

Ono je između mene i mene.



Ne kradi mi međuvreme,

bojim se - upašćeš u njega.

Ne kradi mi sebe od mene,

budalo glupa.

Postaćeš međuvreme

i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.



Nikola Vranjković

Hvala ti...
Hvala ti ,sto prastas meni
Kada za prastanje hrabrosti treba!

TRENUCI

Kada bih svoj zivot mogao ponovo da prozivim,
pokusao bih u sledecem da napravim vise gresaka,
ne bih se trudio da budem tako savrsen,
opustio bih se vise.

Bio bih gluplji nego sto bejah,zaista,
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatio,
bio bih manji cistunac,
vise bih se izlagao opasnostima,vise putovao,
vise sutona posmatrao,
na vise planina popeo,
vise reka preplivao.

Isao bih na jos vise mesta na koja nikad nisam otisao,
jeo manje boba a vise sladoleda,
imao vise stvarnih a manje izmisljenih problema.

Ja sam bio od onih sto razumno i plodno prozive svaki minut svog zivota,
imao sam ,jasno, i casaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim,
tezio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate zivot je od toga sacinjen,
od trenova samo,nemoj propustati sada.

Kada bih ponovo mogao da zivim,
s'proleca bih poceo bosonog da hodam,
i tako isao do kraja jeseni.

Vise bih se na vrtesci okretao,
vise sutona posmatrao i sa vise dece igrao,
kada bih zivot ponovo pred sobom imao...
( Horhe Luis Borhes)

AKO ME ZABORAVIŠ



Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano tijelo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi,svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo - pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo - pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korijena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
isčupati svoje korijene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
prestaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
Moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živis biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.
Neruda

SOUL PAINKILLER(S)

Neću te izlečiti
od muškaraca,
od kojih
tako neizlečivo boluješ
ove zime,
u kojoj se snegovi
svakodnevno
serviraju za doručak
bušnim cipelama
u predgrađu.

Kažem – muškaraca,
jer za ženu koja voli,
jedan muškarac
su svi muškarci ikada.

S mnogima si ležala,
ne bi li preležala
to ime koje te žulja
pred spavanje,
i zbog kog se okrećeš
s boka na bok u postelji,
svake večeri,
po čitavu noć,
do zore.

Princezo
na zrnu
snova...

Ali to tako
ne ide ludo jedna.

Nije bitno
s kim spavaš,
već s kime uspeš
da prespavaš.

Nisam tvoj gad
i ne mogu ti pomoći.
Ne mogu te dokrajčiti
niti osloboditi.

Ja sam samo gorka
pilula
koju ćeš progutati,
ne bi li ona tebe progutala
pre spavanja.

I ne plači preda mnom
moje su šake od šećera,
istopiće se od tvojih suza.
Ništa onda,
ni od ovog zagrljaja.

Proći će me želja
da ti ostavim prostora
da i ti budeš
nečiji gad ove zime.


RATKO PETROVIC

Danas razmisljam o istini ..

UCITELJ

Jedini cilj svakog
dobrog učitelja,
jeste da učenik postane
samostalan i van potrebe
za učiteljem,
van sopstvene zavisnosti od
učiteljevog načina
prenošenja saznanja...

kada učitelj vidi,
da učenik sam dolazi do pravog znanja,
on je svoju misiju ispunio...

naučio je učenika da uči,
dajuci mu disciplinu i postupak
kojim se usvaja vrlina
ili istina učenja,
ništa više!

ne istinu...

do istine se mora sam doći

loši učenici lenjo sede
na prostirci od bambusa
i očekuju otvorenih usta
i zatvorenih očiju
da im sipate znanje kao
vruću kašu...

čak se i od nje zagrcnu!

a kako bi to
kamoli
izgledalo od istine?

Sale Nađ je umro u snu
dan se taman zasiveo
i ne znam šta je sumnjiivo tu
jer u snu je i živeo.

Kažu da je slutio kraj
tobož nije navio sat
znao je da gubi taj rat,
neko ružno sanja, nekom su košmar svitanja.

Sveštenik je gunđao psalm
ko za kaznu naučen stih
pred kapelom nobles i šljam
iz istog puka poraženih

Srećom nije imao šta
pošto ne bi imao kom
arčio je život po svom
testament tek skica na kutijici šibica.

Strpljivi prsti neminovnosti
razlažu uvod pesme koju dobro znam
i ako još išta ima da se oprosti
i to ti noćas opraštam.

Huči okean neizbežnosti,
pritislo nebo laki til tavanice,
al to se leči zdve-tri kapi nežnosti
u vinu iz Ravanice.

Da, to se leči zdve-tri kapi nežnosti,
u vinu...

Jedina prava hrabrost muškarca

Vratiću se, kada bude kasno.
Prekasno...
Kad se proleća ne budu više primećivala
od običnosti koja ti se uselila u obraze.

Kad te samo još neverica može nasmejati.

I kad me shvatiš skroz,
sve lakoće moje, i moje težine,
sva ćutanja i reči...

Kada budeš znala zašto
uvek idem bez kišobrana,
a život počneš posmatrati
kroz obaveze, doručak,
neplaćene račune,
kafu, porez i bore...

Kada rutina pojede magiju.

I ako te tada još uvek budem voleo,
nek sam proklet...

Onda sam te zaista voleo.

pesma za umiranje...

Na Badnje vece, dok su zvona, zvona zvonila
Pred crkvom Sv.Blaza ti si, duso, stajala
I nekim starim salom kosu si malo pokrila
Da je ne bi neka pahulja valjda smocila

Pricaju mi da se sramis kada cujes za mene
Al' nisam ja ni pola tol'ko los k'o sto kruze glasine
Ja imam samo jednu nesrecu: unistim sve sto dotaknem
Al' svu svoju ljubav cuvam samo za tebe

Zbog mene ne placi, suza nisam vrijedan
Kasno je da se sada mijenjam

Milion puta prosao sam ispod tvoga prozora
Da si rekla samo rijec dosao bih krilima divljih gusaka
Jer nisam ja ni pola tol'ko los k'o sto kruze glasine
Ja imam samo jednu nesrecu: unistim sve sto dotaknem

Zbog mene ne placi, suza nisam vrijedan
Kasno je da se sada mijenjam

Jer ti, ti si meni nesto poput korijena
Neka stara navika

Zbog mene ne placi, suza nisam vrijedan....

Jovan Jovanovic Zmaj

Pesma o pesmi

Kad se ono s prva greha
Nebo naoblači,
Te moraše ljudi
Iz raja izaći -
Ko kad sivi soko slomi
Svoje desno krilo,
Tako im je gorko,
Tako teško bilo.
Jedan drugog bolno gleda:
“Ovako se živet' ne da!
Ta mi kanda nismo ljudi;
Prazna srca, prazne grudi -
U praznini muke s’ jate,
- Zar nas kletve dotle prate?
Il’ će očaj da nas strati*,
Ili ćemo podivljati!”

Na taj vapaj, na te glase
Tvorac sveta smilova se:
- “Ja dosudih vašem grehu
Težak deo,
Al’ da tako težak bude,
Nisam hteo.
Siđi dole, kćeri moja
Najmilija!"

I kći siđe - to je bila
Poezija.

I na zemlji ko da novo
Sunce sinu,
Te razvedri praznu tminu,
Pustolinu.
Gde je bola, gde je jada
- Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
- Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
- Pesma s’ ori;

Što ne možeš drukče reći
- Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
- Pesma stiže,
A gde sumnja sve obori
- Pesma diže.

Evo majke kod kolevke
Čeda tija,
Čedo spava, a majka ga
Pesmom njija.

Pesma miri* lepše nego
Cveće majsko,
A što pesma čedu želi,
To je – rajsko.

Eno crkve, božja hrama,
Pun je sveta;
Verni poju, pesma s’ diže
Kroz kubeta.
Gde god crkve, svud se taki
Glas razleže,
To pojanje slabe stvore
S bogom veže.

Nad mrtvacem pesma plače:
“Svjati bože!”
A iz groba nadi niču,
Pa se množe.
Ta i grob je tek kolevka
Boljeg danja.
- I zvona su samo pesme
Pouzdanja.

Evo svati, opet pesme
- Divni dani!
Pesma s’ peva mladoj nevi,
“Biser-grani”.
Pesma trese pred mladence
Rosno cveće,
Dovarava, dočarava*
Rajske sreće.

Eno ratar s teškim trudom
Ore rado;
Eno pastir u samoći
Javi stado;
Eno moba složno pregla,
Složno radi -
Trude, patnje i samoću
Pesma sladi.

Suzna majka sina čeka
Iz daleka;
A i sinak o njoj sneva
Pa popeva.
Pesma ide kroz svet ceo,
Ne mori se;
“Mila mati, bog će dati,
Nadaj mi se!”

Pod stoletnim hrastom sedi
Guslar stari,
Prošlost vraća, duše krepi,
Srca žari.

Haj što Srbin još se drži
Kraj svih zala -
Pesma ga je održala,
Njojzi hvala!

Gde je bola, gde je jada
- Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
- Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
- Pesma s’ ori;

Što ne možeš drukče reći
- Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
- Pesma stiže;
A gde sumnja sve obori,
- Pesma diže.
Jer u pesmi nema mržnje,
Ljubav vlada,
U pesmi je cvetak vere,
Melem nada.
Ko ne shvati pesma šta je,
Šta li može,
Za njega si zaman ćerku
Poslo, bože!

Dok o rajskoj sreći sneva
Duša življa,
On će, kletnik, da se sledi
Il’ podivlja.

Neguj pesmu, njom ćeš skrotit
Ljuta tigra -
Ali pesma ne sme biti
Pusta igra.

Pesma mora biti sveta,
Biti čista,
Baš ko zvezda u visini
Što se blista.
Mora biti bogodana,
Plemenita,
Mora biti obasjana,
Istinita.
Mora teći iz dubine
Srca zdrava -
Takva pesma sve osvaja,
Pokorava.

Taku pesmu gaji, neguj,
Dok te traje!
Ne skrnav* je lažnom dušom,
- Svetinja je!
Progonite l’ take pesme,
Čiste, svete,
Zbogom, srećo - zbogom, nade -
Zbogom, svete!

Prosli april – Vladislav Petkovic – DIS

Prošli su aprili
i mi nismo više
i nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše
podnosimo dane,
ovaj vidik sunca i magle i kiše.

Tu su ruže znane
i promena ista,
samo naše pesme već su pohabane.

Danas nam ne blista
kao nekad, pređe,
pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.
Još jedino java
seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava
sad su izraz neba
u kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba
zagrljaj i cveće,
da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće
snovi, što se kriju,
zabuna života koju krv pokreće.

Ko haljinu čiju,
meku i u svili
nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili,
i suze se liju
što mi nismo ono što smo nekad bili.

POLITICKA SATIRA

Miladin Berić

BOLJE VELIKI BRAT NEGO RAT


Nema onog koji nije
poželio da zaviri
šta se zbiva kod komšije
kad se ponoć povampiri.
Zato snaše preko plota
odvajkada glavu dižu
kuda li se komšo mota
dok se kasni sati nižu.
Došlo eto takvo doba
nemaš s kime kafu piti
i sam čova posta roba
mejdin šou rijaliti...
Oni što su "niko“ bili
dočekaše svoju eru
gledamo ih mi debili
u nekakvom Big Braderu.
Pratimo ih u pet kuća
s njima smo u svakom trenu
zato triput do svanuća
sanjam jednu istu scenu.
Baš u kući od Big Mame
navalila jedna na me
pred ekranom narod klono
čekajući sramno “ono”.
Snaja, strina, deda Đura
po tri sata svak dežura
cijela kuća zorom ranom
prati one pod jorganom.
Došlo eto takvo doba
ovce gladne vuci siti
i sam čova posta roba
mejdin šou rijaliti...
Tako eto zime svake
u većoj il manjoj mjeri
mi gledamo razne mrake
postajući voajeri...
Dok ne znamo šta bi prvo
Farmu, Kuću ili Ostrvo
pitamo se s puno jeda
da li neko i nas gleda.
Da l' nas neko barem trunku
dnevno gleda kroz špijunku
da li ispred svakih vrata
bdije sjenka vel'kog brata.
Došlo eto takvo doba
da zavidi Tarzan Čiti
i sam čova posta roba
mejdin šou rijaliti...

Čekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preziveh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu...

(Konstantin Simonov)

Pola kapi rose

Na zutom obodu zelenoga lista
Pola kapi rose zivom vatrom blista.

U to pola kapi sve je zivo stalo,
U njoj jasno vidim i mog bica malo.

Kroz pola dragulja, kojeg sjaj odaje,
Pratim moje snazne, skladne zaveslaje.

Koji ne mare za tok ni za reku,
Koji uz maticu, mocnu vodu seku.

Rasanjen se trgnem, prozezen do bola,
Da kap nije cela, da je kapi pola,

Da zbog tezeg dela(visi zakon sklada)
Cela kap sa lista pocinje da pada.


Mulan Nenadic

Najlepsi dan… danas
Najveca prepreka… strah
Najlakse… pogriesiti
Najveca greška… napustiti se
Koren sveg zla… sebicnost
Najljepsa obmana… rad
Najveci poraz… besnaznost
Najbolji ucitelji… deca
Prva potreba… komunicirati se
Ono sto te cini sretnijim… biti koristan drugima
Najvece cudo… smrt
Najlosija mana… losa volja
Najopasnija osoba… lazljiva
Najnizi osecaj… mrznja
Najljepsi poklon… oprostaj
Najpotrbnije… dom
Najbrza staza… ispravan put
Najzahvalniji utisak… unutrasnji mir
Najjaca zastita… osmeh
Najbolje sredstvo… optimizam
Najvece zadovoljstvo… odradjena obaveza
Najjaca snaga… vera
Najpotrebnije osobe… roditelji
Najlepsa stvar na svijetu… ljubav

Majka Tereza od Kalkute

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svet čitav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omču dreši, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Neće me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem glasa ne gubim:
Umrijeti žudim, a pomoći tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mre nit mi se živi,
Smejem se plačući, žalošću se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.