Poezija raspolozenja

Pogledaj me
u oku ćeš videti sebe
jer ti si ta
koja me obasjava

Poljubi me
na usnama ostavi sreću
jer ti si ta
koja me je ukrala

Voli me
u tvoje ruke sam stavio srce
jer ti si ta
oduvek si me volela

za ruku te ne mogu drzati
iako to tako zarko zelim
mogu te u mislima imati
u srcu zakljucati
mogu te duboko ljubiti
tako duboko i jako da ces
tamo u daljini osetiti koliko
su snazni moji poljupci
koja je to erupcija strasti
namenjena samo tebi
postoje mnoge ljubavi
velika srca mala vole
srce moje je neomedeno
neograniceno i celo je tvoje
samo i jedino tebe ljubi
o tebi sniva i tebe zeli
strahove tvoje mogu odagnati
tako sto cu te mislima zagrliti ,
nezno ljuljati i tiho saputati
volim te....

na našoj klupi sećanja
ostati će mnoge priče
o ljubavi jednoj....
čujem tvoje korake
kako odlaze i gube se
u daljini...
nećeš se ni okrenuti
ne želiš ništa poneti
čak ni sećanja ...

njih ćeš ostaviti
na ovoj klupi
koju će lišće prekriti
kiše isprati
vreme
satrti ...
ništa ne želiš uzeti...
ne treba ti...
tamo gde si krenula
sećanja se ne nose
uspomene se ostavljaju
i prepuštaju zaboravu...

Znali ste da imam muža,
i poklonili ste mi dva sjajna bisera …
Dirnuta takvom vašom pažnjom,
prišila sam ih na bluzu od crvene svile.

U carskom parku uzdiže se gordo stanište
moje porodice;
moj muž je kopljanik u Dvoru blistave
svetlosti.

Znam dobro da je vaša namera čista kao
nebeski zrak;
ali moj je zavet: jedan muž u životu i smrti.

Vraćam vam blistave bisere - sa dve suze,
nalik na njih.

Zašto vas nisam upoznala
kad još nisam imala
muža?

Письмо Татьяны Онегину (А.С. Пушкин, "Евгений Онегин")

Я к вам пишу – чего же боле?
Что я могу еще сказать?
Теперь, я знаю, в вашей воле
Меня презреньем наказать.
Но вы, к моей несчастной доле
Хоть каплю жалости храня,
Вы не оставите меня.
Сначала я молчать хотела;
Поверьте: моего стыда
Вы не узнали б никогда,
Когда б надежду я имела
Хоть редко, хоть в неделю раз
В деревне нашей видеть вас,
Чтоб только слышать ваши речи,
Вам слово молвить, и потом
Все думать, думать об одном
И день и ночь до новой встречи.
Но, говорят, вы нелюдим;
В глуши, в деревне всё вам скучно,
А мы... ничем мы не блестим,
Хоть вам и рады простодушно.

Зачем вы посетили нас?
В глуши забытого селенья
Я никогда не знала б вас,
Не знала б горького мученья.
Души неопытной волненья
Смирив со временем (как знать?),
По сердцу я нашла бы друга,
Была бы верная супруга
И добродетельная мать.
Другой!.. Нет, никому на свете
Не отдала бы сердца я!
То в вышнем суждено совете...
То воля неба: я твоя;
Вся жизнь моя была залогом
Свиданья верного с тобой;
Я знаю, ты мне послан богом,
До гроба ты хранитель мой...
Ты в сновиденьях мне являлся,
Незримый, ты мне был уж мил,
Твой чудный взгляд меня томил,
В душе твой голос раздавался
Давно...нет, это был не сон!
Ты чуть вошел, я вмиг узнала,
Вся обомлела, заплыла
И в мыслях молвила: вот он!
Не правда ль? Я тебя слыхала:
Ты говорил со мной в тиши,
Когда я бедным помогала
Или молитвой услаждала
Тоску волнуемой души?
И в это самое мгновенье
Не ты ли, милое виденье,
В прозрачной темноте мелькнул,
Проникнул тихо к изголовью?
Не ты ль, с отрадой и любовью,
Слова надежды мне шепнул?
Кто ты, мой ангел ли хранитель,
Или коварный искуситель:
Мои сомненья разреши.
Быть может, это все пустое,
Обман неопытной души!
И суждено совсем иное...
Но так и быть! Судьбу мою
Отныне я тебе вручаю,
Перед тобою слезы лью,
Твоей защиты умоляю...
Вообрази: я здесь одна,
Никто меня не понимает,
Рассудок мой изнемогает,
И молча гибнуть я должна.
Я жду тебя: единым взором
Надежды сердца оживи
Иль сон тяжелый перерви,
Увы, заслуженный укором!

Кончаю! Страшно перечесть...
Стыдом и страхом замираю...
Но мне порукой ваша честь,
И смело ей себя вверяю...

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam - šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.

Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.
Drugi!...Al' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je:
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi.
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...
Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.

Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...
... Najlepše čudo sveta,
skupi se uz mene i ćuti.

Пркосна земља

Добрица Ерић


Ја
раб Божји
Србин
са проседом брадом
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу
пред сведоцима
Силом, Муком и Неправдом
да сам крив и да признајем кривицу!

Крив сам што сам неко
а не нико и нетко
Крив сам што у доба општег србобрста
идем у православну цркву
додуше поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крив сам што јесам
а треба да нисам
Крив сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо, уместо у траву
Крив сам што се дрзнух против кривде
крив сам
што опет славим своју крсну славу!

Крив сам што пишем и читам ћирилицом
Крив сам што певам, смејем се и псујем
а понекад и лајем
Крив сам и признајем
да не знам што знам и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценем од смеха),
крив сам тврдоглавац
што сам православац
и Светосавац и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крив сам и грешан
дакле
што постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам
да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу
Ако не признам
црно ми се пише
цео свет ће на моју Земљу да кидише

Руље бивших људи
лопова и гоља
чопори роботи робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Па ево
признајем и то
за спас рода
Ја више не постојим
скините ме са листе
Ја сам од сад само
ваздух, светлост и вода
три елемента која вам користе
А ово што пред вама говори и хода
то је оно што ви од мене створисте!

Моја ружна слика
озверена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
то нисам ја, споља
то сте ви - изнутра!

Мој душманине са хиљаду руку
с хиљаду слугу и слушкиња лажи
убрао си ми сунце ко јабуку
и радост чисту ко булка у ражи
Моји ће потомци пити јед и чемер
а твоји већ пију горку медовину
за крвав новац којим пуниш ћемер
распродајући моју ђедовину
Усуд ће ти лудачку кошуљу обући
и тада ће се мало разданити
или ће планета пући
и све нас у исти амбис сахранити!

Много сте важне
Земљо моја мила
Ти и Твоје сестре
Истина и Правда
гим се на вас дигла оволика сила
чим су на вас зинуле
кривда и неправда.

Руље бивших људи
убица и гоља
чопори роботи робота и других монструма
кидисаће на моје воћњаке и поља
и на моју белу кућу поред друма
око које као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве.

Шта ће овде џихадлије
крсташи, фармери
који Ти черече синове и кћери
Мора да су чуле белисветске банде
да имају златна срца
па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они тако били људи.

Господо тужиоци
суци и џелати
исписали сте ми своје заповести
по зеницама
најфинијем стаклу
што теже живим, лакше ћу умрети
Зашли сте много у ноћ поодмаклу
али узалуд ћете линчовати
најгостољубљивији народ на планети
(због чега ћете горети у паклу)
јер људско срце
чудо над чудима
неће да се прими у вашим грудима!

Ми се не плашимо смрти
црне вуге
већ ропског живота и болести дуге
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен, зима
И није страшнија
поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници
сити и манити
све ми забранисте у рођеној кући
ал не може ми нико забранити
да певам и да се смејем умирући
а то се вама више не догађа
ни кад свадбујете
ни кад вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планине
ко ваши праоци што су мог Праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам
а ви зажмурите
иначе ће вам се очи распрснути
од сјаја мог лица
Само, пожурите
што пре ме разапнете
пре ћу васкрснути!

1993.

Spavaj u nježnosti
Kao da te
Mali vilinski štapić dodiruje,
Kao riječ što plovi na površini dlana
I dodir postaje.
Spavaj u blagosti
Koja ti preostaje...

o,da

Ima gorih stvari od
usamljenosti
ali cesto prodju decenije
dok se to shvati
i najcesce
kada shvatis
vec je prekasno
a nema niceg goreg
od tog
prekasno.

Charles Bukowski

Cekaj me


Cekaj me, i ja cu doci,
samo me cekaj dugo.
Cekaj me i kada zute kise
noci ispune tugom.
Cekaj me i kada vrucine zapeku,
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge nitko
ne bude cekao vise.
Cekaj i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci.
Ne slusaj kad ti kazu
kako je vreme da se zaboravis
i da te nade lazu.
Nek poveruju i sin i mati
da vise ne postojim,
neka se tako umore cekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dusu
nek siju kod ognjista.
Cekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti nista.

Cekaj me, i ja cu sigurno doci,
sve smrti me ubit nece.
Nek kaze tko me cekao nije
Taj je imao srece!
Tko cekati ne zna, taj nece shvatit,
niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina
cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ce mo kako
prezivjeh vatru kletu -
naprosto, ti si cekati znala
kao nitko na svetu...

(Konstantin Simonov)

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

D. Trifunović

Što sam?Tko sam?Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput,ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

S.Jesenjin

Zamorena pesma- B. Miljkovic


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Ako me pitaš tko sam,
reći ću ti da sam
sluga l j u b a v i ,
Ako me pitaš
zašto sam tu,
reći ću ti,
da učim v o l j e t i .
Ako me pitaš
kuda sam krenuo,
reći ću ti, da nije važno
kuda čovjek ide,
ako mu je l j u b a v
jedini cilj …
Ako me pitaš
bojim li se umrijeti,
reći ću ti,
da istinska l j u b a v
smrt nadživljava …
Ako me pitaš
o smislu života,
reći ću ti,
da bez l j u b a v i
život je besmislen,
Ako me pitaš
tko mi je ljubljena,
Ja ću se nasmijati i reći:
- s k r i v e n a !
… Ja volim čitav svemir,
sve zvijezde i sve planete,
sve sustave i sve galaksije,
sva bića i sve dimenzije,
sve biljke i sve životinje,
sve ljude i sve divove,
sve što je živo i sve što umire,
sve što se raduje
i sve što tuguje …
Da , tako volim,
kad’ me
l j u b a v
obuzme ...

Oni imaju visoka čela,vijorne kose, široke grudi;
od gromora njina glasa šuma i more se budi,
a kada rukom mahnu, obzori svijeta se šire
i bune, i prodiru u vis, u etire.

Ali, za svoju snagu oni su zahvalni patnji,
bijedi, sužanjstvu, gladi i njinoj crnoj pratnji.
Oni imaju snagu vjere što živi u smaku
i vrelo svjetlosti što tinja u mraku
i sunce u oblaku.

Oni imaju polet orlova, srčanih zračnih ptica,
oni poznaju pjesmu naših najdubljih žica,
za svijet u slobodi. za svijet u ljepoti,
ljudi svojih djela, djeca svojih ruku,
rođena u plaču, sazrela u muku.

Njegov dodir, način na koji me poljubi
Način na koji razmišlja
Strast koju posjeduje
Svaka njegova riječ
Čak i kad ne vidim smisao
Ima svoju svrhu
Ali način kako ju izgovori
Način na koji se ponaša prema meni
I kako se osjećam kad sam sa njim
Znam da smo stvoreni
Za zauvijek ...

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun,
I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove.
Podelicu s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku sto se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha na rubu case, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica koje sigurno nekuda vode.
Cak i kad ti se cini da ih mi nekud vodimo,
one se smeskaju blago i nekuda nas vode.
Bicemo tamo negde mozda suvise voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

NE VJERUJ...

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

A. Šantić

Grešio sam mnogo i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji, sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem nisam bio cveće
grešio i za vas koji niste smeli
pa sad deo mog greha niko neće
a ne bih ga dao, ni kad biste hteli.

D. Trifunović

‎****Za lijep dan****

Vjerujem da je život poseban . . .živi ga i upijaj svaki trenutak...
U ovom trenutku:
-Neko je ponosan na tebe.
-Neko misli na tebe.
-Nekome nedostaješ.
-Neko je zahvalan na podršci koju si mu dao.
-Neko želi da budeš sretan.
-Neko ti želi nešto darovati.
-Neko misli da ti JESI dar.
-Neko te želi zagrliti.
-Nekome si u mislima i osmjehuje se.
-Neko želi plakati na tvom ramenu.
-Neko želi sa tobom izaći i zabaviti se.
-Neko ima potrebu za tvojim oprostom.
-Neko je zahvalan što si mu oprostio.
-Neko želi podijeliti vlastite snove sa tobom.
-Neko te cijeni zbog toga kakav si.
-Neko želi da znaš da je uvijek tu uz tebe.
-Neko je sretan jer si mu prijatelj.
-Neko ti želi biti prijatelj.
-Neko se uzda u tebe.

Ja sam voleo…

Ja sam vas voleo: ljubav se jos mozda
U srcu mome nije sasvim ugasila;
No neka vas ona vise ne uznemirava,
Ja ne zelim nicim da vas ozalostim.
Voleo sam vas bez reci i nade,
Cas strahom, cas ljubomorom mucen;
Voleo sam vas tako iskreno i nezno,
Neka vam da Bog da vas drugi tako voli.


Aleksandar Sergejevic Puskin

Hteo bih da sam cvet kraj puta,
A ti da naidjes niz dolinu,
Da me uzbere tvoja ruka,
Zanavjek uzme me u svojinu.

Zelim i da sam vino rujno,
Da ti potecem grlim belim,
Pa,kad se slijem s tobom bujno,
Tebe i sebe da iscelim.

H.Hese

MOJE I TI
Usne su moje…
- ali Riječi koje izgovaraju – si TI!

Oči su moje…
- ali Sjaj u njima – si TI!

Koža je moja…
- ali Drhtaj, od kojeg se naježi – si TI!

Dodir je moj…
- ali Trag koji ostaje – si TI!

Srce je moje…
- ali Ljubav u njemu – si TI!

Anabel Li

U carstvu jednom pre mnogo leta
-Tamo gde more sne svoje sni-
Življase deva zanosom cveta,
Ime joj beše Anabel Li-
Jedna joj misao u misli bdi:
Ljubavlju nase svešću da zri.

Bila je dete, ja dete, davno,
Tamo gde more sne svoje sni
Al' voljasmo se mi nadljubavno,
Ja i premila Anabel Li.
Anđeli s neba žuđahu stravno
Da takva ljubav u njima vri.

I eto razlog, znate ga svi,
I kob ocajna, osveta glupa:
podunu vetar s oblaka zli,
Tamo gde more sne svoje sni,
Pokosi moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stupa;
U grob je dalek od mene skri
Gde more žalo romonom kupa.

Al' ljubav naša bi nadljubavna,
Ta ljubav naša - tajna je javna,
Nikad se slična ne desi, zbi-
O, ni anđeli sa neba slavna
Demoni mračni dubina zli
Ne rastaviše, gde more sni,
Mene od moje Anabel Li.

Mesec kad sine - dušu mi vine
Prebajnoj, vazda, Anabel Li.
Zvezde kad zrače - oči mi znače
Vazda, prebajne Anabel Li.
Noć plimom bije - duh kraj nje bdije
kraj groba njena, gde tiho spi-
Uz svirku vala, kraj romon-žala
Gde more sinje sne svoje sni.

E. A. Poe